3 minute read

IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Mobi Dik

Gostionica Kod kitova mlaza

O romanu Mobi Dik Hermana Melvila, uzbudljivoj priči o kitolovcima, tragičnoj ispovesti i složenoj alegoriji, o knjizi koja se smatra jednim od najznačajnijih dela u istoriji svetske književnosti, piše književnica Ljubica Arsić

Advertisement

Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić

Kad uđete u gostionicu Kod kitova mlaza, kaže američki pisac Herman Melvil u poglavlju svog romana, nađete se u niskom predsoblju sa oblogama od drveta, što podseća na stranice nekog propalog broda. Na zidu, u ukrštenoj svetlosti, visi velika počađavela slika čiji se mutni obrisi opiru i najpažljivijem posmatraču. Gipka crna masa nečega lebdi u sredini slike iznad tri mračnoplave linije što plove po peni, a neobjašnjive senke i zamračenja ukazuju na to da je umetnik možda naslikao začarani haos. Pogađamo da pisac kroz predsoblje krčme, inicijacijski levak što vodi do danteovskog iskustva onog ko se otisne u nepoznato, uvodi čitaoca u Posejdonovo carstvo, uskomešane i nejasne prizore podvodnog sveta sa neobičnim prelamanjem svetlosti, mekim obrisima i prigušenim obojenjem. Ispod prozirnog i nemirnog svoda more je negde dole, u dubini, uvek u pokretu. Ono je poprište borbe između džinovskog kita Mobija Dika teškog, poput solidnog broda, više od stotinu tona i osvetoljubivog, mržnje punog kapetana Ahaba kome je čudovište odgrizlo nogu. Mračni okean kome se ne vidi dno takođe predočava uranjanje u slojeve nesvesnog, onog što je sklonjeno daleko od očiju. Ovo remek-delo, koje počinje čuvenom rečenicom: Zovite me Ismail (čime se umanjuje značaj onoga ko priča a podvlači značaj ispričanog), sledi jedan od najvažnijih književnih mitova – mit o putovanju i osvajanju prostora, koji i dalje postoji kao jedan od modernih mitova američkog imperijalističkog poimanja sveta. Lutanje i putovanje preuzeto iz homerovske tradicije jeste u Melvilovom romanu stremljenje ka neuhvatljivom cilju otelotvorenom u belom kitu. Naš pisac Crnjanski obeležio je kretanje ka neuhvatljivom u epigrafu romana Seobe kao zvezdu u beskrajnom plavom krugu dok izmicanje cilja postaje mogućnost odgovora na zagonetku o smislu života. Oba pisca, Herman Melvil i Miloš Crnjanski, misle slično: Smisao je u traganju, u samoj neizvesnosti dostizanja cilja.

Čovekom vlada nepopravljivi egoizam, ali u njemu kuca i srce heroja koji, nasuprot opštem duhu većine, zastupa sopstvena načela, ma kakva ona bila

Pomama za osvetom kapetana Ahaba postaje pokretačka sila jednog života ispunjenog mržnjom, koja dovodi u pitanje hrišćanska načela praštanja i ljubavi, podvlačeći ono što je, po mišljenju pisca, doslednije u ljudskoj prirodi kojoj je bliži starozavetni princip „oko za oko, zub za zub“. Čovekom vlada nepopravljivi egoizam, ali u njemu kuca i srce heroja koji, nasuprot opštem duhu većine, zastupa sopstvena načela, ma kakva ona bila. Time pokazuje da je, snagom i izdržljivošću, čovek deo surove prirode, ali da po sposobnosti da bude ličnost pripada izuzetnoj ljudskoj vrsti. Pisac Vilijam Fokner je izjavio da mu je žao što on nije autor ovog romana. S pravom, jer je to najlepša knjiga o moru ikad napisana. Beli Mobi Dik nije samo morska neman iz biblijske priče o Joni u utrobi kita ili, kod modernog Hemingveja, velika riba čijim lovom kubanski ribar želi da zaustavi starost. On je i belina beskonačnog prostora, mlečna kosmička svetlost vremena predstavljena na čuvenom Maljevičevom platnu kao beli kvadrat na beloj pozadini. Ono što je čini knjigom o našim vremenima jeste njen subverzivan, prevratnički karakter, sa motivima queer romana u hijerarhiji muškog društva, sa predviđanjem obnovljenog ropstva i klimatske krize. Bogatim jezikom koji se kreće od onog u avanturističkim romanima, biblijskim pričama, preko mornarskog slenga, romantičarske povesti pa do naučnih zapažanja, roman Mobi Dik, pored pozorišta ljudskosti, opisuje veliko čudo, ne samo u pojavi ogromnog kita. Zbunjenost pred poentom na kraju putovanja, jer su se oba junaka, kapetan Ahab i Ismail, uverili svako u svoju ideju mržnje i ljubavi, naglašava večno pitanje značaja književnosti. Vaspitna poruka u knjigama i filozofski stavovi samo su „bleda vatra“ naspram najvećeg čuda: sveta mudraca i ludaka, onih koje opseda mržnja ili ih rukovodi ljubav, posmatrača i učesnika, onih koji slušaju i koji pričaju, svako svoju priču prepunu tišine ili besne buke, ispunjenu suprotnostima koje se ne isključuju, u kojima nastavljamo da uporno živimo, ne razumejući ih. ■

This article is from: