Gostionica Kod kitova mlaza
IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ
O romanu Mobi Dik Hermana Melvila, uzbudljivoj priči o kitolovcima, tragičnoj ispovesti i složenoj alegoriji, o knjizi koja se smatra jednim od najznačajnijih dela u istoriji svetske književnosti, piše književnica Ljubica Arsić
Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić
K
ad uđete u gostionicu Kod kitova mlaza, kaže američki pisac Herman Melvil u poglavlju svog romana, nađete se u niskom predsoblju sa oblogama od drveta, što podseća na stranice nekog propalog broda. Na zidu, u ukrštenoj svetlosti, visi velika počađavela slika čiji se mutni obrisi opiru i najpažljivijem posmatraču. Gipka crna masa nečega lebdi u sredini slike iznad tri mračnoplave linije što plove po peni, a neobjašnjive senke i zamračenja ukazuju na to da je umetnik možda naslikao začarani haos.
Čovekom vlada nepopravljivi egoizam, ali u njemu kuca i srce heroja koji, nasuprot opštem duhu većine, zastupa sopstvena načela, ma kakva ona bila
Pogađamo da pisac kroz predsoblje krčme, inicijacijski levak što vodi do danteovskog iskustva onog ko se otisne u nepoznato, uvodi čitaoca u Posejdonovo carstvo, uskomešane i nejasne prizore podvodnog sveta sa neobičnim prelamanjem svetlosti, mekim obrisima i prigušenim obojenjem. Ispod prozirnog i nemirnog svoda more je negde dole, u dubini, uvek u pokretu. Ono je poprište borbe između džinovskog kita Mobija Dika teškog, poput solidnog broda, više od stotinu tona i osvetoljubivog, mržnje punog kapetana Ahaba kome je čudovište odgrizlo nogu. Mračni okean kome se ne vidi dno takođe predočava uranjanje u slojeve nesvesnog, onog što je sklonjeno daleko od očiju.
Pomama za osvetom kapetana Ahaba postaje pokretačka sila jednog života ispunjenog mržnjom, koja dovodi u pitanje hrišćanska načela praštanja i ljubavi, podvlačeći ono što je, po mišljenju pisca, doslednije u ljudskoj prirodi kojoj je bliži starozavetni princip „oko za oko, zub za zub“. Čovekom vlada nepopravljivi egoizam, ali u njemu kuca i srce heroja koji, nasuprot opštem duhu većine, zastupa sopstvena načela, ma kakva ona bila. Time pokazuje da je, snagom i izdržljivošću, čovek deo surove prirode, ali da po sposobnosti da bude ličnost pripada izuzetnoj ljudskoj vrsti.
Ovo remek-delo, koje počinje čuvenom rečenicom: Zovite me Ismail 16
(čime se umanjuje značaj onoga ko priča a podvlači značaj ispričanog), sledi jedan od najvažnijih književnih mitova – mit o putovanju i osvajanju prostora, koji i dalje postoji kao jedan od modernih mitova američkog imperijalističkog poimanja sveta. Lutanje i putovanje preuzeto iz homerovske tradicije jeste u Melvilovom romanu stremljenje ka neuhvatljivom cilju otelotvorenom u belom kitu. Naš pisac Crnjanski obeležio je kretanje ka neuhvatljivom u epigrafu romana Seobe kao zvezdu u beskrajnom plavom krugu dok izmicanje cilja postaje mogućnost odgovora na zagonetku o smislu života. Oba pisca, Herman Melvil i Miloš Crnjanski, misle slično: Smisao je u traganju, u samoj neizvesnosti dostizanja cilja.
Pisac Vilijam Fokner je izjavio da mu je žao što on nije autor ovog romana. S pravom, jer je to najlepša knjiga o moru ikad napisana. Beli Mobi Dik nije samo morska neman iz biblijske
priče o Joni u utrobi kita ili, kod modernog Hemingveja, velika riba čijim lovom kubanski ribar želi da zaustavi starost. On je i belina beskonačnog prostora, mlečna kosmička svetlost vremena predstavljena na čuvenom Maljevičevom platnu kao beli kvadrat na beloj pozadini. Ono što je čini knjigom o našim vremenima jeste njen subverzivan, prevratnički karakter, sa motivima queer romana u hijerarhiji muškog društva, sa predviđanjem obnovljenog ropstva i klimatske krize. Bogatim jezikom koji se kreće od onog u avanturističkim romanima, biblijskim pričama, preko mornarskog slenga, romantičarske povesti pa do naučnih zapažanja, roman Mobi Dik, pored pozorišta ljudskosti, opisuje veliko čudo, ne samo u pojavi ogromnog kita. Zbunjenost pred poentom na kraju putovanja, jer su se oba junaka, kapetan Ahab i Ismail, uverili svako u svoju ideju mržnje i ljubavi, naglašava večno pitanje značaja književnosti. Vaspitna poruka u knjigama i filozofski stavovi samo su „bleda vatra“ naspram najvećeg čuda: sveta mudraca i ludaka, onih koje opseda mržnja ili ih rukovodi ljubav, posmatrača i učesnika, onih koji slušaju i koji pričaju, svako svoju priču prepunu tišine ili besne buke, ispunjenu suprotnostima koje se ne isključuju, u kojima nastavljamo da uporno živimo, ne razumejući ih. ■
