TEMA BROJA: Četvorotomni roman Uvea Jonzona Svaki dan u godini

ANTIISTORIJSKI ROMAN U SLUŽBI ISTORIJE

Remek-delo svetske književnosti Svaki dan u godini 1 Uvea Jonzona, prvi od četiri toma romana o katastrofama 20. veka, koji je izazvao burne reakcije kako u Nemačkoj i Evropi tako i u Americi, predstavlja nam urednica u Laguni Janja Stjepanović

„Koliko puta će još nada sebi graditi temelj od samog racionalnog kamena, a iracionalnim zidovima izdvajati prostor u kome se kasnije udobno nastanjuje razočaranje. Zašto nas ponavljanje ne čini vatrostalnim.“

Istorija o kojoj je reč najpre je istorija 20. veka, istorija koja je oblikovala Gezinu Krespal. Nemačka imigrantkinja koja živi u Njujorku sa maloletnom ćerkom Mari, čiji je otac poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima pre detetovog rođenja, zaposlena je kao prevodilac u jednoj međunarodnoj banci. U dnevniku koji započinje 21. avgusta 1967. i završava 20. avgusta 1968. mlada Nemica beleži utiske iz svakodnevGezina je 1961. napustila podeljenu Nemačku sa svojom četvorogodišnjom ćerkom i dok pomno prati posledice Gvozdene zavese u Evropi i Aziji, ova američka gošća se u Njujorku susreće sa novom linijom podele

nog života u Americi uključujući i aktuelne političke događaje o kojima se informiše čitajući Njujork tajms. Istovremeno ona pokušava da rekonstruiše svoju traumatičnu prošlost u nemačkoj pokrajini Meklenburg – Zapadna Pomeranija između tridesetih i pedesetih godina. Roman je, tako, organizovan u 366 poglavlja (1968. je prestupna godina), u kojima čitalac prati dve istorijske ravni, prošlost i istoriju u nastajanju, koje su svaka za sebe podeljene na privatnu i javnu. Duž prvog vremena pripovedanja prikazan je njujorški život Gezine i Mari Krespal (privatna sfera): posao, škola, ulice sa svojim prodavnicama, kafeima, barovima, susreti sa prijateljima i komšijama, subotnji izleti Južnim Ferijem. Gezinino opsesivno gomilanje informacija iz Njujork tajmsa čine je svedokom američke

istorije šezdesetih, obeležene Vijetnamskim ratom, rasnim pitanjem, studentskim protestima, ubistvom Kenedija i Martina Lutera Kinga (javna sfera). „Nas se to ne tiče, mi smo ovde gosti, mi nismo krivi“ – reći će Gezina. Pa ipak, njenom pažljivom oku neće promaći propusti, pristrasnosti, diskretna podešavanja zapisa: kada, na primer, Njujork tajms izražava simpatije prema Staljinovoj ćerki Svetlani Alilujevoj, koja je prebegla u Ameriku, ili kada uvodi najsitniji slog za narastajući spisak njujorških mladića poginulih u Vijetnamu. Gezina je 1961. napustila podeljenu Nemačku sa svojom četvorogodišnjom ćerkom i dok pomno prati posledice Gvozdene zavese u Evropi i Aziji, ova američka gošća se u Njujorku susreće sa novom linijom podele. Kada kreću u potragu za nestalom Fransin, Marinom tamnoputom školskom drugaricom koju su zbrinule u svom stanu dok joj se majka u bolnici ne oporavi od uboda noža, Gezina i Mari na ulicama Njujorka dolaze do novog otkrića: „Naši slamovi su iza ugla, strana teritorija... Slamovi u Njujorku nisu građeni kao slamovi; ovde je slam meduza u društvu i luta.“ Američki sistem isključivanja i diskriminacije zapravo je mnogo mobilniji od evropskog, slamovi nisu kvartovi posebno izgrađeni za sirotinju, „meduza“ može pretvoriti luksuzne rezidencije koje su nekad nastanjivali belci u paklene kasarne degradacije sa afroameričkim i portorikanskim porodicama naguranim u jednu sobu, u mesta gde je recimo gospođa Dafne Dejvis iz Braunsvila u Bruklinu pronašla svoju ćerkicu kako se igra sa pacovom. „Životinja je bila tako velika da je dete govorilo: dođi, maco. Mac, maco.“ „Vodi dete odatle, Gezina. Kuda, Jakove? Na Mesec?“

Njujork je grad u kojem je skoro svako došljak, gde svako ima različito iskustvo kako o gradu u kojem živi tako i o nekadašnjem zavičaju. I kako u pogovoru za prvi tom Svakog dana u godini Drinka Gojković piše, Gezina je lice sa zavičajem, ali bez domovine. Ova odsutna domovina je i Gezinin motiv da na magnetofonskoj traci beleži svojoj američkoj ćerki istoriju porodice Krespal (privatna sfera) u imaginarnom gradiću Jerihov u Meklenburgu u vreme nacionalsocijalizma, Drugog svetskog rata, dolaska Sovjeta i Nemačke Demokratske Republike (javna sfera). Ta istorija je ujedno i jedina linija kontinuiteta: sećanje na prošlost barem povremeno pokazuje formalnu fluidnost i hronološki razvoj koji vremenu pripovedanja nedostaje. Kada je to slučaj, čitalac oseća svojevrsno olakšanje zbog povratka u prošlost, pronalazi u njemu narativnu oazu u kojoj diskontinuitet ne narušava u potpunosti čitaočevo prepuštanje priči, bar ne pre nego što naleti na odlomak o aktuelnom životu u Njujorku koji zahteva saradnju. To je zato što priča o porodičnoj istoriji, čiji je glavni junak Gezinin otac Hajnrih Krespal sadrži sve stereotipe melodrame: izneverena očekivanja, izgubljene iluzije, gnusne spletke, srećne i nesrećne ljubavi, zagonetne smrti. Samo što se ta „melodrama“ odvija na pozadini doba političkih ekstrema i u okviru Gezininog sećanja koje seže – pre njenog rođenja.

I šta još uzimaš iz današnjice? Ono što tada nisam mogla da vidim. Što nisam naučila pa sam morala da nadoknadim. Uzmi današnje slike Sajgona u Njujork tajmsu... Opet počinješ s tim! Ne počinjem, i ne želim da te pritiskam ratom. Samo što bi to mogao biti odgovor. Koje slike? Onog oficira koji iznosi iz kuće svoje ubijeno dete? Ne. Seriju slika. Streljanje. (Ubistvo. Ali neću da se prepirem o tome.)

Za razliku od istorijskog romana koji koristi fikciju da bi u jedinstvu pripovedanja premostio „odsustvo“, rupe u arhivu i oskudnost podataka, Jonzon koristi fikciju kao oružje potrage za istinom. Ako pisac bira da razdvoji dva perioda Gezininog života (jedan koji aktuelno preživljava i drugi koji iznova preživljava u sećanju i pripovedanju), to je zato što ovo razdvajanje pruža svakom od njih određenu autonomiju, koja na prvi pogled prikriva analogiju samo da bi ona odmah potom na upečatljiviji način bila uvedena u igru. Kalendarska forma, koja neprestano spaja u jednom po-

Za razliku od istorijskog romana koji koristi fikciju da bi u jedinstvu pripovedanja premostio „odsustvo“, rupe u arhivu i oskudnost podataka, Jonzon koristi fikciju kao oružje potrage za istinom

glavlju ove dve razdvojene istorijske ravni, omogućuje da se prošlost pojavi u sadašnjosti kao slika koja nepovratno i nakratko bljesne kao trauma, teret, upozorenje i ponekad kao izvor nade. Zbog neprestane promene tematike (prošlost/sadašnjost), Jonzonova isprekidana naracija od čitaoca zahteva aktivnu i budnu saradnju. Približavanje prošlosti dnevnim vestima (ne zaboravimo da se u originalnom projektu čitalac morao prepoznati u polu sadašnjosti) omogućuje, tako, čitaocu da (ponovo) otkrije istoriju 20. veka upoređujući je sa danas koje je u međuvremenu postalo istorija. Analogija dva istorijska momenta – kojima se pridružuje i aktuelnost novog čitaoca – poziva nas na razmišljanje o savremenim prilikama i aktivno sudelovanje u njihovoj promeni.

Jedan od deset najvažnijih romana 20. veka po izboru Literaturhausa, remek-delo Uvea Jonzona Svaki dan u godini s nemačkog su prevele Drinka Gojković (I tom), Spomenka Krajčević i Tijana Tropin (II tom, u pripremi), Bojana Denić (III tom, u pripremi) i Biljana Pajić (IV tom, u pripremi). Književnica Marina Čapalija pružila je prevoditeljkama dragocenu pomoć u prilagođavanju pojedinih dijaloga na čakavski. Prof. dr Milan Ristović pomogao je u prevodu terminologije Trećeg rajha. Prevod dela podržala je književna mreža TRADUKI. ■