TEMA BROJA: O ženskoj književnosti

O ŽENSKOJ KNJIŽEVNOSTI ILI NEZGODNE SAVREMENICE

Foto: iStock

ŽENSKO STVARALAŠTVO JE POPRILIČNO NEZGODAN FENOMEN. BAŠ TAKO, TIM REČIMA. KAO NEKO KO SE PROFESIONALNO BAVI ISTRAŽIVANJEM ŽENSKE KNJIŽEVNOSTI UŽIVAJUĆI U ČITANJU, SA VELIKIM ZADOVOLJSTVOM KONSTATUJEM OVU „NEZGODNOST“, PIŠE ZA BUKMARKER ŽARKA SVIRČEV, NAUČNA SARADNICA NA INSTITUTU ZA KNJIŽEVNOST. JER KROZ ISTORIJU KNJIŽEVNOSTI I KULTURE, DO DANAŠNJIH DANA, SVEDOČIMO TVRDOGLAVOM OSPORAVANJU OVOG FENOMENA

Ženama se, najpre, osporavala sposobnost da pišu, a potom se osporavala (i osporava) vrednost onoga što napišu. Iako su strategije osporavanja bile različite, cilj je uvek bio diskvalifikacija ženske književnosti. One pišu, rezonovalo se shodno patrijarhalnoj logici, to čak i može da bude zanimljivo, ali nikako ne može da bude deo kanona. Jer žensko iskustvo nije univerzalno, a književnost, navodno, baštini samo univerzalne i večne (čitaj muške) vrednosti. Kada se iscrpe ovi argumenti, glavna strategija je ignorisanje. Jedna od posledica ovih književnokritičkih osporavanja jesu još uvek vitalne negativne konotacije koje prate sintagmu ženska književnost, pokušaj da se odrednicom ženska demantuje književnost. Međutim, notorna je činjenica, žene već vekovima pišu. U srpskoj kulturi poslednja dva veka žene grade izuzetnu tradiciju književnosti. Istovremeno, one nam ostavljaju svedočanstvo o preprekama sa kojima su se suočavale: od nedostatka vremena za pisanje zbog svih kućnih poslova koje je trebalo obaviti, javnog mnjenja koje ih je žigosalo, manjka ekonomske potpore do lišenosti društvenih pozicija i mogućnosti neophodnih za stvaranje i promovisanje književnosti. Međutim, spisateljice nisu odstupale, ostavljajući nam lekcije o svojim pregnućima – o beskompromisnosti, o nepristajanju da internalizuju marginalizaciju sopstvenog stvaralaštva. Ostavile su nam i lekcije o neophodnosti ženske mreže podrške i solidarnosti.

DECIDIRANO RUŠENJE TABUA

Danas, konačno, svedočimo usponu afirmacije ženskog autorstva u srpskoj kulturi. Jedna od važnih strategija tog procesa jeste i reaktuelizacija stvaralaštva žena. To je važan čin uspostavljanja kontinuiteta (koji se spisateljicama uporno negira), suštinske promene našeg znanja o književnoj prošlosti, ali i produbljivanja savremenog stvaralačkog i čitalačkog iskustva. Stoga su važne edicije posvećene ženskoj književnosti, poput Lagunine edicije Savremenice, koju znalački uređuje Jasmina Radojičić. Edicija nosi simbolički potentan naziv. On ne upućuje samo na status prethodnica. Edicija je moguća zahvaljujući sjajnoj ženskoj književnoj tradiciji, ali i naporima naših savremenica koje tu istoriju znaju i, za razliku od svojih prethodnica, nalaze se na pozicijama (urednice, profesorke, naučnice) koje im omogućavaju da je adekvatno predstave u savremenom kontekstu. Knjige koje su do sada objavljene osvedočavaju da im je mesto upravo ovde i sada, među nama. Ove knjige takođe upućuju i na svu „nezgodnost“ u vezi sa ženskom književnošću. Ta „nezgodnost“ nema veze sa stvaralačkom veštinom, rasponom imaginacije ili stilskim postup-

cima, već sa činjenicom da su autorke decidirano rušile tabue kojima je bivalo zatomljeno žensko iskustvo. S obzirom na to da mi je omiljena u ovoj ediciji knjiga Nove ljubavi: Plava gospođa Milice Janković i Jedno dopisivanje Julke Hlapec Đorđević, koju je priredila Jelena Milinković, ilustrovaću pun potencijal (re)afi rmacije ženske književnosti koja se kosi sa uvreženim predstavama. Knjiga privlači pažnju inovativnošću priređivačke koncepcije – napustio se monografski pristup (jedna knjiga – jedan autor) koji konzervira stvaralaštvo autora/ke. Tematsko-žanrovskim (tema ženske preljube, žanr ljubavnog romana) združivanjem Plave gospođe i Jednog dopisivanja postignuta je efektna dinamičnost. Postavljeni jedan uz drugi, romani otkrivaju brojne doticaje i razmimoilaženja, otvarajući se za jedan plodan međusobni dijalog. Kompetentna priređivačka strategija je naročito važna u predstavljanju ženske književnosti koja je još uvek nepoznanica stručnoj i čitalačkoj publici. Ženska preljuba je element koji snažno povezuje međuratnu epohu sa našim vremenom. Ona je predmet polemika jer se različiti aršini primenjuju u percepciji muške i ženske preljube. Naravno, preljuba je okvir za otvaranje brojnih drugih tema u vezi sa ženskim identitetom (seksualnost, slobodna ljubav, brak, sloboda izbora) u ovim romanima. Sve ovo su još uvek nelagodne teme u našem društvu u kom je evidentan proces repatrijarhalizacije. U tome i leži „nezgodnost“ ženske književnosti. Jelena Milinković je istakla u predgovoru „Nove ljubavi novih žena“ da je borba za ženske slobode permanentna i svevremena. Ona to jeste naročito u moralnoj sferi. Moral je duboko subjektivan, trebalo bi da ga autonomno zasnujemo (to junakinje romana i pokušavaju). Istovremeno, trebalo bi ga i poopštiti, a to je junakinjama romana nemoguće u društvima čiji zakoni i običaji ne uvažavaju njihovu slobodnu volju. Tu liniju privatno-javno i lično-političko Jelena Milinković je povukla kroz predgovor, stupajući u ličnu sferu čitateljke – čitanje Novih ljubavi valja da nam bude podsticaj za promišljanje sopstvenog Ja – da li smo i u kojoj meri slobodne danas da uredimo svoj lični i profesionalan život. S obzirom na to da žene u našem društvu ne bi jednoznačno odgovorile na ova pitanja, Nove ljubavi su više nego aktuelne u Savremenicama i našoj neposrednoj stvarnosti.

Predgovor Jelene Milinković je angažovan, u saglasju sa romanima. Autorka se nije opredelila za konvencionalni pristup koji podrazumeva biografi sanje autorki, navođenje opštih odlika njihovog stvaralaštva, te svedene interpretacije romana. Predgovor nas smešta u samo žarište iz kog su proistekli romani: feministička borba koja je i oblikotvorno načelo romana i idejna platforma. I bez koje žene ne mogu da računaju da se uvaži autentičnost njihovih glasova. A svi argumenti contra ženske književnosti, u svojoj biti, pseudoliterarni su razlozi koji prevashodno nastoje da otupe emancipatorsku dimenziju ženskog stvaralačkog aktivizma.

U srpskoj kulturi poslednja dva veka žene grade izuzetnu tradiciju književnosti. Istovremeno, one nam ostavljaju svedočanstvo o preprekama sa kojima su se suočavale

BORBA, PROVOKATIVNOST, SOLIDARNOST I EMPATIJA

To će, verujem, potvrditi i nedavno objavljena knjiga u ovoj ediciji, Nemiri između četiri zida, izbor modernističkih i avangardnih pripovedaka naših spisateljica. Izborom se nastojao predočiti širok raspon iskustava postajanja i bivanja ženom u patrijarhalnoj kulturi, proces koji ni danas nije okončan. Autorke uključene u ovaj izbor, bilo da su pripadale visokim druš-

Argumenti contra ženske književnosti, u svojoj biti, pseudoliterarni su razlozi koji prevashodno nastoje da otupe emancipatorsku dimenziju ženskog stvaralačkog aktivizma

tvenim krugovima ili radničkoj klasi, bilo da su imale najviša akademska zvanja ili skromnije formalno obrazovanje, bilo da su uživale fi nansijske privilegije ili bile samohrane majke, predstavile su rodno iskustvo u svoj njegovoj traumatičnosti. Bez didaktičnosti i sentimentalnog patosa. Stvaralački inovativno, one su nastojale da probiju obezglašenost koja je bila nametana ženama, da kroz svoje tekstove vrate ženama njihov jezik, njihovo telo, otvorenost za želje, empatiju za nemoć i hrabrost za prestup. Ženska književnost je oduvek bila polje ličnih revolucija i radikalnih nesaglasnosti. Vreme je da tu „nezgodnost“ prihvatimo kao njenu prednost. Nemiri između četiri zida naposletku su i srušili poneki zid. Naša je obaveza da rušimo dalje. Ženska književnost je, dakle, borbena, provokativna, ona je gest solidarnosti i empatije, vazda emancipatorski orijentisana. Ona to jeste kada je književnost. Iako žilavi patrijarhalni mehanizmi odrednicu ženska kodiraju kao neumetnička, vreme je da prihvatimo, a u tome će nam pomoći i Savremenice, da ženska znači subverzivna. A „nezgodnost“, i nelagoda koja iz toga proističe, nema veze sa njom, nego sa nama samima. ■