O ŽENSKOJ KNJIŽEVNOSTI ILI
NEZGODNE SAVREMENICE ŽENSKO STVARALAŠTVO JE POPRILIČNO NEZGODAN FENOMEN. BAŠ TAKO, TIM REČIMA. KAO NEKO KO SE PROFESIONALNO BAVI ISTRAŽIVANJEM ŽENSKE KNJIŽEVNOSTI UŽIVAJUĆI U ČITANJU, SA VELIKIM ZADOVOLJSTVOM KONSTATUJEM OVU „NEZGODNOST“, TEMA BROJA
PIŠE ZA BUKMARKER ŽARKA SVIRČEV, NAUČNA SARADNICA NA INSTITUTU ZA KNJIŽEVNOST. JER KROZ ISTORIJU KNJIŽEVNOSTI I KULTURE, DO DANAŠNJIH DANA, SVEDOČIMO TVRDOGLAVOM OSPORAVANJU OVOG FENOMENA
Foto: iStock
Ž
enama se, najpre, osporavala sposobnost da pišu, a potom se osporavala (i osporava) vrednost onoga što napišu. Iako su strategije osporavanja bile različite, cilj je uvek bio diskvalifikacija ženske književnosti. One pišu, rezonovalo se shodno patrijarhalnoj logici, to čak i može da bude zanimljivo, ali nikako ne može da bude deo kanona. Jer žensko iskustvo nije univerzalno, a književnost, navodno, baštini samo univerzalne i večne (čitaj muške) vrednosti. Kada se iscrpe ovi argumenti, glavna strategija je ignorisanje. Jedna od posledica ovih književnokritičkih osporavanja jesu još uvek vitalne negativne konotacije koje prate sintagmu ženska književnost, pokušaj da se odrednicom ženska demantuje književnost. Međutim, notorna je činjenica, žene već vekovima pišu. U srp-
8
skoj kulturi poslednja dva veka žene grade izuzetnu tradiciju književnosti. Istovremeno, one nam ostavljaju svedočanstvo o preprekama sa kojima su se suočavale: od nedostatka vremena za pisanje zbog svih kućnih poslova koje je trebalo obaviti, javnog mnjenja koje ih je žigosalo, manjka ekonomske potpore do lišenosti društvenih pozicija i mogućnosti neophodnih za stvaranje i promovisanje književnosti. Međutim, spisateljice nisu odstupale, ostavljajući nam lekcije o svojim pregnućima – o beskompromisnosti, o nepristajanju da internalizuju marginalizaciju sopstvenog stvaralaštva. Ostavile su nam i lekcije o neophodnosti ženske mreže podrške i solidarnosti. DECIDIRANO RUŠENJE TABUA Danas, konačno, svedočimo usponu afirmacije ženskog autorstva u srpskoj kulturi. Jedna od važnih strategija tog procesa jeste i reaktuelizacija stvaralaštva žena. To je važan
čin uspostavljanja kontinuiteta (koji se spisateljicama uporno negira), suštinske promene našeg znanja o književnoj prošlosti, ali i produbljivanja savremenog stvaralačkog i čitalačkog iskustva. Stoga su važne edicije posvećene ženskoj književnosti, poput Lagunine edicije Savremenice, koju znalački uređuje Jasmina Radojičić. Edicija nosi simbolički potentan naziv. On ne upućuje samo na status prethodnica. Edicija je moguća zahvaljujući sjajnoj ženskoj književnoj tradiciji, ali i naporima naših savremenica koje tu istoriju znaju i, za razliku od svojih prethodnica, nalaze se na pozicijama (urednice, profesorke, naučnice) koje im omogućavaju da je adekvatno predstave u savremenom kontekstu. Knjige koje su do sada objavljene osvedočavaju da im je mesto upravo ovde i sada, među nama. Ove knjige takođe upućuju i na svu „nezgodnost“ u vezi sa ženskom književnošću. Ta „nezgodnost“ nema veze sa stvaralačkom veštinom, rasponom imaginacije ili stilskim postup-
