Časopis Bukmarker - broj 5 by Laguna

ISSN 2738-0564

SADRŽAJ

| POKLON PRIMERAK | MART 2021. | IZDANJE 1 | BR. 5 IZLAZI MESEČNO

■ U FOKUSU: Nedelja knjiga Jua Nesbea i nagradni konkurs

■ U FOKUSU: Fenomen Nesbe

■ INTERVJU: Enes Halilović, dobitnik Vitalove nagrade

■ TEMA BROJA: O ženskoj književnosti

■ INTERVJU: Milana Vlaović

■ KOLUMNA: Tri Rajke

■ INTERVJU: Liju Cisin

■ TEMA BROJA: Četvorotomni roman Uvea Jonzona Svaki dan u godini

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Mobi Dik

■ TAJNE PISACA: Zoran Milekić

■ NOVO U LAGUNI

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Jelena Gavrilović

■ ODLOMAK: Sto godina Leni i Margo, Merijen Kronin

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Hamnet

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Tetovažer iz Aušvica

■ HIT KNJIGE: Publicistika

Saradnici: Tanja Vučković, Iva Burazor, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Matija Krstić, Vuk Lazarević, Nataša Đuričić Marković

■ IZ PRVE RUKE: SPQR: Istorija starog Rima

Lektura i korektura / Saša Bošković

■ MALA LAGUNA

Naslovna strana / iStock

■ DELFI GIFT

Štampa / Rotografika, Subotica

■ VESTI

■ DELFI KUTAK: Stakleno zvono

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

Strana 8

Za izdavača / Dejan Papić Direktor marketinga / Ana Spasojević REDAKCIJA Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić Grafički dizajner / Dejana Vranješ

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

Dragi čitaoci, Martovskim izdanjem Bukmarkera obeležavamo svoj mali jubilej – pred vama je peti broj časopisa o dobrim knjigama, koji, polako ali sigurno, sudeći po lepim reakcijama, postaje deo vaše čitalačke rutine. U fokusu nam je ovoga puta slavni pisac krimi romana Ju Nesbe. On proslavlja 61. rođendan 29. marta, a Laguna tim povodom organizuje Nedelju knjiga Jua Nesbea, ali i izuzetno zanimljiv nagradni konkurs „Tragom zločina...“. Naš saradnik Pavle Zelić, pisac i scenarista, intervjuisao je kineskog pisca

naučne fantastike Liju Cisina, tvorca trilogije Besede o Zemljinoj prošlosti, a za martovski Bukmarker govorili su i Enes Halilović, dobitnik Vitalove nagrade, i hrvatska autorka Milana Vlaović, čija knjiga Bomboni od meda stiže u Laguninu biblioteku Bez prevoda.

U rubrici Biblioteka poznatih glumica Jelena Gavrilović otkrila je kako izgledaju njene čitalačke navike i podelila sa nama svoj izbor knjiga za sva vremena. Tu su, naravno, i naše stalne rubrike, kao i još mnogo drugih, sjajnih priča o knjigama koje volite i koje ćete voleti.

Mart je mesec u kome se obeležava Dan žena, pa smo temu broja posvetili ženskom stvaralaštvu od kraja XIX veka do danas, na šta nas je inspirisala i zbirka pripovedaka srpskih književnica prve polovine XX veka Nemiri između četiri zida.

Uživajte u čitanju Bukmarkera!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

Nedelja knjiga Jua Nesbea J

edan od najpopularnijih svetskih pisaca kriminalističkih romana proslavlja 61. rođendan 29. marta, što je lep povod da još jednom skrenemo pažnju na njegova dela.

Zato od 29. marta do 4. aprila 2021. organizujemo Nedelju knjiga Jua Nesbea kako bismo vas još jednom podsetili na vrhunske krimi romane. Složena radnja, izuzetna napetost, najmračniji slučajevi i briljantni likovi – glavne su karakteristike romana Jua Nesbea, koji su prodati u više od 50 miliona primeraka širom planete. ■

U FOKUSU

Tragom zločina… T

im povodom organizovali smo i nagradni konkurs „Tragom zločina...“ koji je počeo 15. marta i traje do 4. aprila.

Napišite triler ili krimi priču do 250 reči, a tri najbolje ćemo nagraditi! Pobednik na poklon dobija komplet Nesbeovih knjiga, koji uključuje i jedan potpisani primerak knjige. Drugo mesto podrazumeva nagradu od pet Nesbeovih knjiga po izboru, uz još jedan poklon: potpisani primerak knjige. Autor trećeplasirane priče na poklon dobija jedan potpisani primerak knjige. Nagrađene priče biće objavljene u majskom broju Bukmarkera. Konkurs važi za sve zemlje, a predaja radova počinje 29. marta i trajaće do 4. aprila u knjižarama Delfi ili putem mejla na: konkurs@laguna.rs. Članovi žirija vrsni su poznavaoci žanra. Najbolje priče izabraće Mirjana Đurđević, Marko Popović i novi Lagunin autor Đorđe Bajić, koji savetuju čitaocima Bukmarkera kako da napišu dobru krimi priču. Đorđe Bajić „Dodajte prstohvat misterije, dve kašičice uzbuđenja, kockicu napetosti (može i u prahu) i puno, puno mašte! Sve to dobro promešajte i ostavite da odstoji preko noći. I ne zaboravite da, za sam kraj, dodate jedan vešto natempiran preokret.“ Mirjana Đurđević „Ne treba pošto-poto insistirati na sasvim originalnom rešenju – recimo, papagaj je otrovao zlatnu ribicu ljubomoran na pažnju koju je ribici poklanjao mačak. Mnogo važnije od toga jeste da dokažete da je vaše rešenje zagonetke bilo i jedino moguće.“ Marko Popović „Svaka dobra proza, a krimi/triler pogotovo, mora da bude zanimljiva. Svaki pasus, svaka rečenica treba da unapređuje radnju i doprinosi uzbudljivosti. Ne sme da bude šlajfovanja. Čak i najlepše napisani delovi nemaju smisla ako nisu u funkciji priče.“

Primer kratke priče TEMA: Tragom zločina… tj. kriminalistička ili triler priča

* Korak 1 – postavka situacije Uvedite čitaoca u priču. Postavite mesto i glavne likove. Ovim uvodom odredićete ton, atmosferu priče.

* Korak 2 – zaplet Opišite, objasnite, predstavite zaplet radnje. Da li je to otkriće nekog tela, nestanak osobe, emocionalna uznemirenost, intriga druge vrste (nije nužno da ubistvo bude zločin oko kojeg se vrti cela radnja, pustite mašti na volju, intrigirajte čitaoca)?

* Korak 3 – praćenje traga Vaš junak shvata nagoveštaje i primećuje tragove koji će rasvetliti misteriozni događaj. Bitni su detalji koji će i čitaoca podstaći da razmisli o mogućem rešenju, ali ne otkrivajte ništa što očigledno razrešava zaplet.

* Korak 4 – rasplet U zavisnosti od toga šta ste odabrali da bude vaš zaplet, oko čega se vrti vaša priča, koja je motivacija samog događaja, sada treba da napravite obrt koji će kod čitaoca izazvati iznenađenje, ali i utisak da se, naravno, radnja baš tako i morala odvijati. Moći ćete ili da u potpunosti razrešite zaplet ili da date nagoveštaj koji će stvoriti kod čitaoca dalju intrigu. Bitno je da vaša priča ima poentu, da čitalac oseti da je tekst završen, zaokružen. ■

Piše: Iva Burazor

Fenomen:

Foto: Niklas R. Lello

Nesbeovi romani, i iz serijala o detektivu Hariju Huleu i samostalni naslovi, prodati su u više od 50 miliona primeraka širom sveta. On je takođe autor popularnih knjiga za decu Doktor Proktorov prdiprah, kao i serijala koji je napisao pod pseudonimom Tom Johanson. Filmska verzija njegovog romana iz 2008. godine Lovci na glave predstavlja film sa najvećom zaradom u istoriji Norveške. Književni uspeh učinio ga je prvom norveškom internacionalnom zvezdom pop kulture. Pitanja koja su nam se sama nametnula su šta je to što Nesbea čini Nesbeom, odnosno kako su nam njegovi romani postali obavezna literatura iz domena trilera. Nesbeova majka je bila bibliotekarka, otac je svako popodne provodio čitajući, a pričao je i priče. Mladi Nesbe ih je upijao, smatrajući da bi ih on sam mogao učiniti uzbudljivijim. U to doba već je počeo da impresionira prijatelje svojim jezivim pričama o duhovima. Ali njegova najveća strast prvobitno je bio fudbal. Prvi put je sa sedamnaest godina nastupio za norveški prvoligaški tim Molde i bio je siguran da će nastaviti profesionalno da igra u Engleskoj za Totenhem. Potom se povredio i odlučio je da završi akademiju za biznis. Nakon studija se preselio u Oslo i počeo je da radi u finansijama, dosađivao se i pisao je pesme. Jedne noći je mladi džez basista koga je poznavao preslušao njegove pesme. Sutradan su osnovali bend Di Derre. Godinu dana kasnije bili su na turneji, a nakon dve godine potpisali su ugovor o snimanju. Njihov drugi album postao je najprodavaniji album u Norveškoj tih godina. Njihovi koncerti su rasprodavani za nekoliko sati. I odjednom su postali pop zvezde. Nesbe je danju bio berzanski trgovac, a noću je nastupao na svirkama. Posle godinu dana je toliko „sagoreo“ da je rekao svom bendu i šefu da mu treba šest meseci odmora. Zatim je seo u avion za Australiju, ali je poneo laptop, jer su mu predložili da napiše knjigu koja opisuje život na putu sa bendom. Pisanje je iznedrilo sasvim novi način razmišljanja i shvatio je da

je spreman da se usudi i napiše roman. To je morala biti priča o jedine dve stvari o kojima vredi pisati: ubistvu i ljubavi. Za trideset sati leta smislio je zaplet za priču koju je počeo da piše čim je stigao u hotel. Bila je sredina noći, mučila ga je vremenska razlika i pisao je o tipu po imenu Hari koji je sleteo na isti aerodrom u Sidneju, odseo u istom hotelu i mučila ga je vremenska razlika… Ostalo je istorija. Slepi miš, prvi roman iz serijala o Hariju Huleu, objavljen je u jesen 1997. godine i naišao je na pozitivne kritike. Usledile su Bubašvabe, Crvendać, Odmazda, Solomonovo slovo, Spasitelj, svaka nova knjiga bila je uspešnija od prethodne i ovenčana brojnim nagradama, a sa knjigom Sneško njegova slava postaje međunarodna.

Nesbe ŠTA JE TO ŠTO KRALJA SKANDINAVSKOG NOARA JUA NESBEA ČINI TAKO POSEBNIM I VOLJENIM I KAKO SU NAM SE NJEGOVI TRILERI UVUKLI POD KOŽU?

Šta da radite kada sve ide tako dobro? Počnete da pišete nešto sasvim drugo, primoravajući se da rizikujete i tako otkrijete nove svetove. Dugo godina ga je opsedala ideja o knjizi za decu. Sve je počelo kada mu je ćerka tražila da izmisli priču za večerom. Tako su nastali ekscentrični profesor Doktor Proktor, Bule – sićušni, crvenokosi desetogodišnjak sa Elvisovom frizurom i smislom za humor prodavca polovnih automobila, i njegova komšinica i najbolja prijateljica Lisa.

U FOKUSU

„O čemu razmišljam pre pisanja knjige? Moja prva misao glasi da je to nemoguće. Nemoguće je da misli i osećanja mogu da se preoblikuju u slova koja ih mogu preneti čitaocu, a da se pri tome ništa ne izgubi. Nemoguće je da ovi nejasni, zvučni simboli zavedu čitaoca, da ga ubede da me sledi tamo gde želim da ga odvedem.“ Ovo su misli Jua Nesbea, koji ne samo da nas je svojim knjigama ubedio u genijalnost svojih misli već nam se toliko uvukao pod kožu da ne možemo da dočekamo novi naslov.

Potom se Nesbe vratio bližim temama romanom Lovci na glave, u kome glavni junak radi u agenciji za zapošljavanje, oženjen je ženom koja je previše lepa i zbog koje se mora osloniti na krađu umetnina da bi je finansirao. Jednog dana saznaje za Holanđanina koji u svom domu na zidu ima Rubensovo remek-delo... Naslov je bio na vrhu lista od trenutka kada je izašao, a i kritičari su opet bili puni hvale. Nakon dve godine rada na nastavku serijala o Hariju Huleu i bačene knjige, jer nije bio zadovoljan njome, seo je da piše Oklopno srce, najdužu i najzahtevniju knjigu do tad, ali i najbrutalniju. Utvara je objavljena u leto 2011. godine, a istorija se ponovila u pogledu pohvalnih recenzija i podataka o prodaji. Policija je izašla 2013. i posvećena je Nesbeovom preminulom bratu Knutu. Nakon novih izleta u romane Krv na snegu i Ponoćno sunce, Magbet i prošlogodišnje Kraljevstvo, u kojima nema Harija Hulea, ali koji i dalje pripadaju skandinavskom noar žanru, romanima Žeđ i Nož Nesbe za sada zatvara priču o norveškom detektivu, koji je zbog lošeg vladanja i pogrešnih odluka od višeg inspektora na kraju spao na inspektora najnižeg reda, ali se nadamo da trinaesti roman o problematičnom, ali voljenom junaku nećemo dugo čekati.

Romani Jua Nesbea su sveži i originalni. U njima nam otkriva svetove sasvim drugačije od očekivanih. Njihovi zapleti su puni preokreta, tempo kojim nas vode kroz radnju ostavlja bez daha, a složenost priče je neverovatna. Nesbe se dobro razume u ljudsku psihologiju, pa se njegovi likovi čine stvarnima i podjednako su važni za priču kao i lov za ubicom. Malo je krimi priča koje nas šokiraju i rastuže kad neki likovi stradaju – kažu njegovi čitaoci, pa se iz svega može zaključiti da Ju Nesbe poseduje x faktor i da su zato njegovi romani tako neodoljivi. ■ 5

PISANJE JE PRIČANJE

IINTERVJU

Pisac Enes Halilović ovogodišnji je dobitnik Vitalove nagrade za 2020. za roman Ljudi bez grobova – delo koje nam ukazuje na snagu sudbine Razgovarala: Tanja Vučković Foto: Matija Krstić

a 18 godina predstavio se svetu kao pesnik, ali je u biti umetnik reči. I dok govori, on pripoveda, a kad piše, stvara umetničko delo. Enes Halilović je dobitnik Vitalove nagrade za 2020. za roman Ljudi bez grobova jednoglasnom ocenom žirija, a knjiga se našla i u najužem izboru za Nina. Sa Enesom smo razgovarali o stvaralaštvu, istini, laži, slobodi.

Šta je starije, stih ili rečenica? Reč je starija od rečenice, jer nema rečenice bez makar jedne reči. Rečenica je starija od stiha, jer prvi govor nije pesnički govor. Ali pesnik svaku rečenicu može staviti u pesnički govor, pa i najstariju rečenicu; ta najstarija rečenica usvaja stih i daje mu svoje poreklo. Tako je stih usvojen od rečenice bez obzira na to da li je prvi pesnik govorio iz sebe ili je, kako neki misle, oponašao pticu.

Mnogi od njih bili su vrsni umetnici iako nisu znali slova. Ja znam slova, pa zapisujem ono što pričam. Proces pisanja je u mnogo čemu raznolik, od pisanja do pisanja, od teme do teme, od forme do forme, ali u jednome uvek je istovetan: ili umetnost jeste ili umetnost nije. Kao skakač uvis koji preskače lestvicu – ili јu je preskočio ili nije. Pisac je napisao umetnost ili nije. Ima mnogo knjiga koje nisu umetnost. Piščeva stanja su različita, ponekad je potaknut zlobom, a ponekad estetikom. Da, dobro ste čuli, ima literarnih dela iz kojih viri zlo, a ima ih koja su čisto istraživanje lepote. Pisac se, naravno, menja kroz pisanje kao i živo biće – nekad je u stanju semena kada se nudi drugima, nekad u fazi larve koja čeka, ponekad leptir koji leti, a ponekad tvrdi fosil koji čeka da bude otkriven.

Šta za Vas predstavlja pisanje? Kakva su to stanja u koja dolazi pisac i koliko se on sam menja tokom pisanja jednog umetničkog dela?

Koliko je važan period priprema za stvaranje, sazrevanje priče u svesti i duhu pisca? Da li u Vašem slučaju cela priča postoji pre nego što stigne na papir ili dozvoljavate iznenađenja i razvoj tokom samog procesa pisanja?

Pisanje je pričanje. Bilo je mnogo nepismenih koji su kazivali priče i pesme.

Nema univerzalnog pravila. Akumulacija postoji, ali ima različita trajanja

kao i kod naučnika kojima je ponekad potreban otklon od problema da bi ga rešili. Kod mene proze zru, ali zru i pesme. Nekad se pesmama vraćam, pa ih dorađujem; na nekim pesmama godinama radim. Tek grob piščev je tačka stavljena na njegovo delo, osim ako ne dođu budale – što se skoro dešavalo u blizini – pa posle piščeve smrti prilagođavaju njegov govor nekom pravopisu koji je donet nakon piščeve smrti. U kojim okvirima se kreće pisac Enes Halilović? U okviru onoga u šta građanin Halilović veruje, čemu teži i šta smatra ispravnim? Da li pisanje donosi slobodu i bekstvo od stvarnog života? Možda je moja misao slobodnija od mog govora. Sigurno jeste. Svašta mi pada na pamet. Siguran sam da su moji društveni stavovi koje ne izgovaram uglavnom ispravni. Ipak, postoje porodica i neki prijatelji sa kojima slobodno mogu razgovarati o svemu što mislim. Moja sudbina je da danas zaista živim kao slobodan čovek. Ipak, bejah slobodan i onda kad bejah mlad i mišljah da sam neslobodan. Pod pojmom slobode ovde

smatram samo nezavisnost od ljudi. Stvarni život nisam odbacio. Stevan Raičković je u knjizi Stihovi rekao da je pisanje pola njegovog života. Ja ne smem ni da pomislim koliki deo mog života zauzima pisanje. Roman Ljudi bez grobova baziran je na istinitim događajima, a mašta pisca je dopisala delove za koje nije bilo svedočanstava. Priča je slojevita, kao gusto tkanje traži angažovanog čitaoca. Prepliću se fikcija i stvarnost. Stiče se utisak da je i Enes Halilović lik u romanu, a pripovedač „nije siguran koliko mu je vjerovati“? Kakva je funkcija ovih delova? Konačan odgovor na Vaše pitanje prepustio bih tumačima, pa makar ne bili u pravu. Ono što od sebe mogu da odvojim jeste da je priča o odmetniku, junaku romana Ljudi bez grobova rasla u meni 28 godina; dodirivao sam tu temu i kroz priče u knjigama Potomci odbijenih prosaca i Kapilarne pojave, ali neki toponimi iz mojih prethodnih romana se pojavljuju i u ovom romanu. To je mapa mojih literarnih fascinacija po kojoj šetaju moji likovi. Kao što je pripovedač romana uzeo Enesa Halilovića za lik, tako valjda i Enes Halilović ima prava da pripovedača Semira Numića nazove svojim likom. Numan, junak knjige, kreće u osvetnički pohod zbog povređene časti. „Ako me ponize... kud ja mogu svetom hoditi...“. Liči na tragičkog junaka. Da li je imao izbora i šta je u stvari branio? Najteže pitanje za svakog čoveka jeste pitanje da li je imao izbora. Neki narodi su zalutali zbog toga što su pitali – gde je naš izbor ako nam je sudbinom zapisano šta ćemo učiniti. Moj roman i jeste delo koje ukazuje na snagu sudbine. I nije slučajno dotaknut Sofoklov Edip u mnogim mojim delima. Numan je bio prilično običan mladić, autsajder. Sa odmazdom koju

Da, dobro ste primetili. Sloboda ponekad nastupa kad čovek ostane bez svega. Varlam Šalamov je rekao da samo u zatvoru čovek može slobodno da misli. Konačni pad čovekov zna da bude i veliki predah. Onaj koji gubi nije potpuno usamljen, jer tek tada, na dnu i u nerešivom problemu, susreće svoju sudbinu, gleda je baš kao senku pored sebe. Možda se baš tada istina jasnom ukaže i razdvoji od neistina. Ljudi bez grobova su i priča o ocu. Na koji način prošlost određuje našu sadašnjost? Jer ako nemamo korena, koliko možemo izrasti? Prošlost nikad nije prošla. Ona je samo ustupila mesto sadašnjosti, budućoj prošlosti. O tome nije pevao samo Eliot. Tomas Man kaže: „Dubok je bunar prošlosti.“ Možda bi ga zapravo trebalo nazvati bezdanom? Skoro svi veliki romani govore o očinstvu ili majčinstvu, a i jedno i drugo je priča o Ja koje baca plodove u budućnost, a traži snagu u prošlosti. A vreme prolazi i prolazi... Glavni junak ima govornu manu, muca, i to ga onemogućava da ispriča sve priče koje u njemu žive... Ali piše. Da li je pisanje spas ili kompenzacija? Pisanje, to je način da se sačuvaju reči. Možda to nije jedini način. I ne znam da li je važnije meni da kažem reči ili je važnije da ih ima ko čuti. Ljermontov peva da „pesnik, kada viče, ne viče radi drugih, već sebe radi“. Kako pobediti govornu manu – to je možda jedan rukavac ove prozne reke kojoj sam kopao korito. U romanu ubedljivo govore ljudi koji su po merilima drugih pomerili pameću. Čija je istina prava? Istina svima pripada, i svako je dodiruje, ali istinu svako ne izgovara. Pojedini ljudi svoje nakaradne reči uzmu kao zakonitosti i počnu verovati u njih. Istina žubori među svima nama, ali njenu cenu ne znaju ni mnogi koji govore istinu, a o njoj ne misle ni oni koji lažu. Šta simbolizuje jaje u Vašem romanu? Jaje... to je život, to je istina, to je ljuska, to je problem, to je ćutanje, to je čekanje, zavijenost; jaje ovisi o tuđoj toplotnoj energiji. Izaći na slobodu, živeti, raširiti krila, naravno i poleteti, i zapevati!

Ko su ljudi bez grobova? I da li je priča za njih besmrtnost? Ljudi bez grobova su oni koji nemaju grobove; i oni kojima ne znamo grobove; i oni u masovnim grobnicama. Ali ljudi bez grobova su i umetnici kojima, kada odu, ne tražimo grobove nego delo. Znavana, zimomoran, smajčila, posečita, obrazli čovjek... stare, a zaboravljene ili nove reči? Koliko pisci obogaćuju i razvijaju jezik? I planinski potočić teži da se sjedini sa morem, tako i svaka reč žudi da zaleprša na jeziku i da se nađe u rečniku. Romani su kao ribarske mreže u koje se uhvate mnoge poznate, ali ponekad i nepoznate ribe. Nagrade. Imaju moć. Skreću pažnju na književno delo, povećavaju krug čitalaca i pisac ispunjava svoju misiju. Je li misija pisca da stigne do što većeg broja čitalaca? Nagrade nisu presudne. Presudno je napisati dobru knjigu. Svaka dobra knjiga može da nosi svaku nagradu. Svaka loša knjiga ne može da nosi ni aplauz. Loših a nagrađenih knjiga nagledali smo se za poslednjih trideset godina... Drago mi je što sam Vitalovu nagradu dobio jednoglasnom odlukom žirija.

IINTERVJU

je preduzeo, kontradiktorno, dostigao je svoj puni kapacitet, stekao je slavu, poštovanje. Pokazao je dosetljivost u trikovima i skrivanju. Kad je sve izgubio, stekao je slobodu.

Istina žubori među svima nama, ali njenu cenu ne znaju ni mnogi koji govore istinu, a o njoj ne misle ni oni koji lažu. Književnost odavno nije samo pisanje. Ona je i promovisanje, polemika, komunikacija sa čitaocima. Kako se osećate u svim ovim ulogama? Verujte mi, dužan sam da govorim za medije i zbog same knjige, ali desi se da neki mediji zloupotrebe pisca. Slobodan sam da govorim o mnogo čemu, ali sada treba da govorim isključivo o literaturi. Danas, kad svako ima mišljenje o svim društvenim pitanjima, moj stav je da ne treba tako lako da iznosim stav, i ne na svakom mestu. Koja je osnovna funkcija književnosti i jednog umetničkog dela? Igrati se lepotom kao što se dete igra loptom. ■ 7

O ŽENSKOJ KNJIŽEVNOSTI ILI

NEZGODNE SAVREMENICE ŽENSKO STVARALAŠTVO JE POPRILIČNO NEZGODAN FENOMEN. BAŠ TAKO, TIM REČIMA. KAO NEKO KO SE PROFESIONALNO BAVI ISTRAŽIVANJEM ŽENSKE KNJIŽEVNOSTI UŽIVAJUĆI U ČITANJU, SA VELIKIM ZADOVOLJSTVOM KONSTATUJEM OVU „NEZGODNOST“, TEMA BROJA

PIŠE ZA BUKMARKER ŽARKA SVIRČEV, NAUČNA SARADNICA NA INSTITUTU ZA KNJIŽEVNOST. JER KROZ ISTORIJU KNJIŽEVNOSTI I KULTURE, DO DANAŠNJIH DANA, SVEDOČIMO TVRDOGLAVOM OSPORAVANJU OVOG FENOMENA

Foto: iStock

enama se, najpre, osporavala sposobnost da pišu, a potom se osporavala (i osporava) vrednost onoga što napišu. Iako su strategije osporavanja bile različite, cilj je uvek bio diskvalifikacija ženske književnosti. One pišu, rezonovalo se shodno patrijarhalnoj logici, to čak i može da bude zanimljivo, ali nikako ne može da bude deo kanona. Jer žensko iskustvo nije univerzalno, a književnost, navodno, baštini samo univerzalne i večne (čitaj muške) vrednosti. Kada se iscrpe ovi argumenti, glavna strategija je ignorisanje. Jedna od posledica ovih književnokritičkih osporavanja jesu još uvek vitalne negativne konotacije koje prate sintagmu ženska književnost, pokušaj da se odrednicom ženska demantuje književnost. Međutim, notorna je činjenica, žene već vekovima pišu. U srp-

skoj kulturi poslednja dva veka žene grade izuzetnu tradiciju književnosti. Istovremeno, one nam ostavljaju svedočanstvo o preprekama sa kojima su se suočavale: od nedostatka vremena za pisanje zbog svih kućnih poslova koje je trebalo obaviti, javnog mnjenja koje ih je žigosalo, manjka ekonomske potpore do lišenosti društvenih pozicija i mogućnosti neophodnih za stvaranje i promovisanje književnosti. Međutim, spisateljice nisu odstupale, ostavljajući nam lekcije o svojim pregnućima – o beskompromisnosti, o nepristajanju da internalizuju marginalizaciju sopstvenog stvaralaštva. Ostavile su nam i lekcije o neophodnosti ženske mreže podrške i solidarnosti. DECIDIRANO RUŠENJE TABUA Danas, konačno, svedočimo usponu afirmacije ženskog autorstva u srpskoj kulturi. Jedna od važnih strategija tog procesa jeste i reaktuelizacija stvaralaštva žena. To je važan

čin uspostavljanja kontinuiteta (koji se spisateljicama uporno negira), suštinske promene našeg znanja o književnoj prošlosti, ali i produbljivanja savremenog stvaralačkog i čitalačkog iskustva. Stoga su važne edicije posvećene ženskoj književnosti, poput Lagunine edicije Savremenice, koju znalački uređuje Jasmina Radojičić. Edicija nosi simbolički potentan naziv. On ne upućuje samo na status prethodnica. Edicija je moguća zahvaljujući sjajnoj ženskoj književnoj tradiciji, ali i naporima naših savremenica koje tu istoriju znaju i, za razliku od svojih prethodnica, nalaze se na pozicijama (urednice, profesorke, naučnice) koje im omogućavaju da je adekvatno predstave u savremenom kontekstu. Knjige koje su do sada objavljene osvedočavaju da im je mesto upravo ovde i sada, među nama. Ove knjige takođe upućuju i na svu „nezgodnost“ u vezi sa ženskom književnošću. Ta „nezgodnost“ nema veze sa stvaralačkom veštinom, rasponom imaginacije ili stilskim postup-

cima, već sa činjenicom da su autorke decidirano rušile tabue kojima je bivalo zatomljeno žensko iskustvo. S obzirom na to da mi je omiljena u ovoj ediciji knjiga Nove ljubavi: Plava gospođa Milice Janković i Jedno dopisivanje Julke Hlapec Đorđević, koju je priredila Jelena Milinković, ilustrovaću pun potencijal (re)afirmacije ženske književnosti koja se kosi sa uvreženim predstavama. Knjiga privlači pažnju inovativnošću priređivačke koncepcije – napustio se monografski pristup (jedna knjiga – jedan autor) koji konzervira stvaralaštvo autora/ke. Tematsko-žanrovskim (tema ženske preljube, žanr ljubavnog romana) združivanjem Plave gospođe i Jednog dopisivanja postignuta je efektna dinamičnost. Postavljeni jedan uz drugi, romani otkrivaju brojne doticaje i razmimoilaženja, otvarajući se za jedan plodan međusobni dijalog. Kompetentna priređivačka strategija je naročito važna u predstavljanju ženske književnosti koja je još uvek nepoznanica stručnoj i čitalačkoj publici. Ženska preljuba je element koji snažno povezuje međuratnu epohu sa našim vremenom. Ona je predmet polemika jer se različiti aršini primenjuju u percepciji muške i ženske preljube. Naravno, preljuba je okvir za otvaranje brojnih drugih tema u vezi sa ženskim identitetom (seksualnost, slobodna ljubav, brak, sloboda izbora) u ovim romanima. Sve ovo su još uvek nelagodne teme u našem društvu u kom je evidentan proces repatrijarhalizacije. U tome i leži „nezgodnost“ ženske književnosti. Jelena Milinković je istakla u predgovoru „Nove ljubavi novih žena“ da je borba za ženske slobode permanentna i svevremena. Ona to jeste naročito u moralnoj sferi. Moral je duboko subjektivan, trebalo bi da ga autonomno zasnujemo (to junakinje romana i pokušavaju). Istovremeno, trebalo bi ga i poopštiti, a to je junakinjama

Predgovor Jelene Milinković je angažovan, u saglasju sa romanima. Autorka se nije opredelila za konvencionalni pristup koji podrazumeva biografisanje autorki, navođenje opštih odlika njihovog stvaralaštva, te svedene interpretacije romana. Predgovor nas smešta u samo žarište iz kog su proistekli romani: feministička borba koja je i oblikotvorno načelo romana i idejna platforma. I bez koje žene ne mogu da računaju da se uvaži autentičnost njihovih glasova. A svi argumenti contra ženske književnosti, u svojoj biti, pseudoliterarni su razlozi koji prevashodno nastoje da otupe emancipatorsku dimenziju ženskog stvaralačkog aktivizma.

U srpskoj kulturi poslednja dva veka žene grade izuzetnu tradiciju književnosti. Istovremeno, one nam ostavljaju svedočanstvo o preprekama sa kojima su se suočavale

BORBA, PROVOKATIVNOST, SOLIDARNOST I EMPATIJA To će, verujem, potvrditi i nedavno objavljena knjiga u ovoj ediciji, Nemiri između četiri zida, izbor modernističkih i avangardnih pripovedaka naših spisateljica. Izborom se nastojao predočiti širok raspon iskustava postajanja i bivanja ženom u patrijarhalnoj kulturi, proces koji ni danas nije okončan. Autorke uključene u ovaj izbor, bilo da su pripadale visokim druš-

Argumenti contra ženske književnosti, u svojoj biti, pseudoliterarni su razlozi koji prevashodno nastoje da otupe emancipatorsku dimenziju ženskog stvaralačkog aktivizma

TEMA BROJA

romana nemoguće u društvima čiji zakoni i običaji ne uvažavaju njihovu slobodnu volju. Tu liniju privatno-javno i lično-političko Jelena Milinković je povukla kroz predgovor, stupajući u ličnu sferu čitateljke – čitanje Novih ljubavi valja da nam bude podsticaj za promišljanje sopstvenog Ja – da li smo i u kojoj meri slobodne danas da uredimo svoj lični i profesionalan život. S obzirom na to da žene u našem društvu ne bi jednoznačno odgovorile na ova pitanja, Nove ljubavi su više nego aktuelne u Savremenicama i našoj neposrednoj stvarnosti.

tvenim krugovima ili radničkoj klasi, bilo da su imale najviša akademska zvanja ili skromnije formalno obrazovanje, bilo da su uživale finansijske privilegije ili bile samohrane majke, predstavile su rodno iskustvo u svoj njegovoj traumatičnosti. Bez didaktičnosti i sentimentalnog patosa. Stvaralački inovativno, one su nastojale da probiju obezglašenost koja je bila nametana ženama, da kroz svoje tekstove vrate ženama njihov jezik, njihovo telo, otvorenost za želje, empatiju za nemoć i hrabrost za prestup. Ženska književnost je oduvek bila polje ličnih revolucija i radikalnih nesaglasnosti. Vreme je da tu „nezgodnost“ prihvatimo kao njenu prednost. Nemiri između četiri zida naposletku su i srušili poneki zid. Naša je obaveza da rušimo dalje. Ženska književnost je, dakle, borbena, provokativna, ona je gest solidarnosti i empatije, vazda emancipatorski orijentisana. Ona to jeste kada je književnost. Iako žilavi patrijarhalni mehanizmi odrednicu ženska kodiraju kao neumetnička, vreme je da prihvatimo, a u tome će nam pomoći i Savremenice, da ženska znači subverzivna. A „nezgodnost“, i nelagoda koja iz toga proističe, nema veze sa njom, nego sa nama samima. ■ 9

INTERVJU

O ženskoj sudbini u ratu i miru U romanu Bomboni od meda hrvatska autorka Milana Vlaović sa izuzetnim umećem piše o onome što je dugo ostajalo izvan glavnog toka jugoslovenske i hrvatske književnosti: o ženama s margine i iz provincije Piše: Maja Šarić

ripovijedajući o ženskoj sudbini u nasilnim i hirovitim ratnim vremenima, Milana Vlaović napisala je zanosnu i bolnu Hasanaginicu naših dana. Ovim rečima Ante Tomić opisuje knjigu Bomboni od meda Milane Vlaović, spisateljice koja je u rodnoj Hrvatskoj poznata i kao kolumnistkinja i tekstopisac. Naši čitaoci se sa ovim romanom i Milaninim književnim radom upoznaju zahvaljujući Laguninoj biblioteci Bez prevoda.

Zašto Vam je lično bilo važno da ispričate ovu priču, za koju ste jednom prilikom rekli da Vam je možda i najdraža koju ste do sada napisali? Bomboni od meda su moj drugi roman, koji je razriješio moju dilemu oko toga treba li nastaviti s književnim radom, a koja se javila odmah nakon objavljivanja prvijenca Blato. Roman Bomboni od meda tražio je disciplinu i posvećenost, prethodilo mu je temeljito i dugotrajno povijesno istraživanje, radila sam intervjue i obilazila lokacije. Posvećenost tom rukopisu dovela je do spoznaje da to ne radim zbog čitatelja, nego zbog sebe. Pripovedate o ženskoj sudbini u ratnim vremenima. Šta znači biti žena, i u ratu i u miru? Koliko pokreti za ženska prava zapravo imaju smisla u odnosu na ono što žene žive i danas u 21. veku, ne samo na našim prostorima već svuda u svetu? 10

Slavenka Drakulić, Julijana Adamović, Marina Vujčić, da ne ispadne kako hvalim samo strane autorice i naslove. Oduvek Vas je fascinirala ljudska psiha i zato ste svojoj biografiji dodali i studije integrativne psihoterapije. Koliko Vam to znanje pomaže u izgradnji karaktera Vaših književnih junaka? To znanje poželjela sam usvojiti u teškom i burnom periodu svog života, kako bih bolje shvatila sebe i druge. Na osobnom mi je planu pomoglo, jer sam uspjela pohvatati i sačuvati neke niti prije nego što sam ih do kraja potrgala. U mom književnom radu to znanje nije od velike važnosti, ali kao čitatelj svaku knjigu mogu interpretirati iz laičkog i iz psihoterapijskog aspekta.

U doba rata okrutnost prema ženi, pogotovo ukoliko je ona u pasivnoj poziciji, može narasti do neslućenih razmjera. A pokreti za ženska prava i te kako imaju smisla. Dobro je da se otvaraju teške teme i da se o njima javno govori. Gledala sam nedavno dokumentarac Njujork tajmsa o Britni Spirs. Na njenom primjeru vidljivo je kako se promjene ipak događaju. U posljednjih petnaest godina javni diskurs koji ide u smjeru posramljivanja žena polako postaje neprihvatljiv. Gledate li kako su mediji tretirali njenu bitku za skrbništvo nad djecom i prekide njenih ljubavnih veza, jasno vam je da u današnjem svijetu takvo nešto ne bi moglo proći. To je pozicija žene u miru, možete biti bogata američka pop zvijezda i istovremeno izgubiti ljudska prava, postati objekt u punom smislu te riječi. Još uvijek nismo svjesni koliko su velike posljedice pokreta #metoo i na koje je načine on utjecao na svijest žena i djevojaka, a potom i na stav javnosti prema problemu seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja. Odrasli ste uz mamu bibliotekarku, tako da ste knjigama okruženi oduvek. Na kojim naslovima ste stasavali, a šta danas volite da čitate? Krenula sam s bajkama i grčkom mitologijom, koja me je godinama fascinirala. Kao dijete sam voljela Kameni cvijet, zbirku priča ruskog pisca Pavela Bazhova. U posljednje vrijeme svidjela mi se Guliksenova Priča o jednom braku, potresna i zanimljiva priča Kad je Nina znala Davida Grosmana, izvrsna mi je i Sali Runi. Trenutno čitam Delfin de Vigan Ništa se ne opire noći, a volim i divno štivo Grad u zrcalu Mirka Kovača. Koji ženski autori su Vam inspirativni?

Po Vašem scenariju uskoro će se snimiti serija o Jovanki Broz. Iz kog ugla ste pristupili radu na priči o njenom životu? Pristala sam na molbu produkcije da se prihvatim rada na tom scenariju, jer je zanimljiva njena ženska pozicija unutar zadanih povijesnih i društvenih okolnosti. ■

O ROMANU Marta je rođena u malom selu na ostrvu Visu, u vreme kada su odnosi između muža i žene, brata i sestre, oca i sina bili jasno deﬁnisani i tradicijom utemeljeni. Da nije bilo Vjeke, ćutljivog žandara koji ju je zaprosio i odveo u Dubrovnik, Marta bi delila sudbinu svih ostrvskih žena: bila bi požrtvovana majka, vredna radnica u polju i redovna posetiteljka crkve, koja će jednog dana nositi udovičku crninu kao što su to činile tolike druge pre i posle nje. Ali kada Drugi svetski rat zakuca na vrata i Vjeko ode da služi uniformi koju je odabrao, Marta će se fatalno zaljubiti u italijanskog oﬁcira i kasnije poneti neizbrisivu stigmu okupatorove ljubavnice i loše majke...

Bulevar sumraka „NIJE MI PADALO NA PAMET DA BUDEM NEČIJA MUZA. JA NISAM MUZA. JA SAM NEKO. KRAJ JE*ENE PRIČE.“ Dejzi Džouns

Roman Dejzi Džouns i Šestorka Tejlor Dženkins Rid govori o usponu i padu rok benda iz 70-ih, a ujedno je i priča o seksu, drogi, muzici, smehu, tuzi, bolu i ljubavi. Knjiga je napisana u formi muzičkog dokumentarca. U razgovorima sa bendom saznaćete kako se dolazilo do vrha, ali i kako se sve raspalo u jednoj noći, bez ikakvog objašnjenja, usred velike svetske turneje. Svaki član benda otkriva po jedan deo ove intrigantne slagalice, uključujući glavne vokale Bilija i Dejzi, koji imaju vatrenu hemiju na sceni i van nje. Muzika ovog benda je definisala celu jednu generaciju. Njihove ploče su se vrtele na svim gramofonima u zemlji, punili su arene širom SAD, a onda su se, 12. jula 1979, raspali. Niko nije znao koji je tačno razlog, do sada. Čitaćete fascinantne intervjue sa članovima benda, njihovim porodicama, prijateljima i ljubavnicima. Dejzi je jednostavna američka devojka sa velikim snovima. Kao i mnoge, želi da postane zvezda. Želi da vidi svoje lice na svim bilbordima i da rasproda i poslednju kartu za svoj koncert. Odrasta kasnih 60-ih u Los Anđelesu, krišom izlazi u klubove

na Sanset bulevaru, i spava sa rok zvezdama. Seks i droga, to je život koji želi za sebe. Njena lepota hipnotiše, mlada je i talentovana. Da li je to dovoljno u industriji u kojoj vladaju muškarci, a žene su samo njihove muze? Muški članovi benda nisu se suočavali ni sa kakvim ograničenjima kada su kročili u muzičku industriju, imali su potpunu kreativnu slobodu i kontrolu, dok je Dejzi prošla trnovit put kako bi se izborila da ne bude samo prateći vokal i da dokaže da je između ostalog – talentovani tekstopisac.

“

Njena lepota hipnotiše, mlada je i talentovana. Da li je to dovoljno u industriji u kojoj vladaju muškarci, a žene su samo njihove muze?

Različiti, a slični u onim osobinama koje čine svetske zvezde. Bili su tvrdoglavi, jaki, ekscentrični i ponekad sebični. Verovatno mislite da ste potpuno propustili jedan od najvećih rok bendova u istoriji muzike. Istražićete ih na Guglu, sigurna sam. Nećete verovati da nisu postojali. U knjizi se pored intervjua nalaze i originalni tekstovi njihovih pesama. Međutim, ova priča je upravo to – fikcija. Odlično upakovana u formu koja se ne viđa često u savremenoj književnosti, ova jedinstvena priča će vas obuzeti od prve do poslednje stranice. Sada jedino želim da čujem Dejzin glas. Ne očajavam, jer Amazon uskoro sprema mini-seriju. Projekat je u rukama Ris Viderspun, i vrlo sam radoznala da vidim kako su zamišljeni akteri ove knjige. ■

“

ramofon je bio zakon. Takav zvuk, kako kažu moji roditelji, ne može da proizvede nijedan kasetofon, CD plejer ili kompjuterski zvučnik. Htela sam da pustim neku ploču dok sam čitala ovu knjigu, ali nažalost to nije bilo moguće jer sam milenijalac koji ima samo laptop. Vama savetujem da pustite Flitvud Mek koji će sigurno upotpuniti uživanje u ovom romanu. Dejzi Džouns će vas vratiti u najluđu muzičku eru prošlog veka. Zaljubićete se u nju i njen bend, i pitaćete se kako do sada niste čuli za njih.

KOLUMNA

Piše: Dunja Lozuk

Čitajući ovu knjigu, mislićete da poznajete članove benda. Videćete koliko u nekim trenucima jedni druge nisu razumeli, koliko je svađa izbilo zbog običnih nesporazuma i kako se razvijala ljubavna veza između dva glavna vokala, Bilija i Dejzi. Oni su bili kreativni geniji.

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

INTERVJU

Pretnja univerzuma bez morala

U EKSKLUZIVNOM INTERVJU KOJI JE SA KINESKIM PISCEM NAUČNE FANTASTIKE LIJU CISINOM VODIO PISAC I SCENARISTA PAVLE ZELIĆ SAZNAJEMO ŠTA MU JE BILA INSPIRACIJA ZA ČUVENI SERIJAL BESEDE O ZEMLJINOJ PROŠLOSTI, DA LI PISCI SF-A MOGU DA PREVENIRAJU BUDUĆE KATASTROFE I DA LI ĆEMO U OVOJ GENERACIJI DOĆI U KONTAKT SA VANZEMALJCIMA

iju Cisin je globalna superzvezda naučne fantastike, plodni autor koji je svojim pričama i romanima najpre pokorio rodnu Kinu, maltene svojeručno uzdižući njenu SF scenu do neslućenih nivoa popularnosti. A zatim je prešao na svet. Osvojio je sva najprestižnija priznanja (nagrada Hugo za roman 2015, Locus za roman 2017, Artur Klark nagrada za stvaralaštvo 2018. godine), ali pre svega čitaoce. Preveden je na preko 20 jezika, a u milionsku armiju fanova njegove trilogije Besede o Zemljinoj prošlosti, ubrajaju se i pisac Džordž R. R. Martin, tvorac Fejsbuka Mark Zukerberg i bivši predsednik SAD Barak Obama! Laguna je objavila prva dva romana trilogije ‒ Problem tri tela i Mračna šuma – u izvanrednom prevodu sa kineskog Bojana Tarabića, a u pripremi je i visokobudžetna adaptacija trilogije za Netﬂiks od tima koji je stvorio Igru Prestola. Dok čekamo seriju, tu je adaptacija njegove novele Lutajuća Zemlja iz 2019. ‒ trenutno treći najuspešniji film u kineskim bioskopima dosad (globalno je zaradio 700 miliona dolara)… A ipak, kao i svi istinski velikani pisane reči i umetnosti uopšte, Liju Cisin je u direktnom

kontaktu opušten, prijatan i beskrajno strpljiv čovek koji je umesto planiranih trideset minuta u razgovoru za Bukmarker proveo skoro puna dva sata. Kako su Vaše okruženje i moderna istorija Kine, od Kulturne revolucije, tokom koje ste rođeni (1963. godine), pa do danas uticali na Vaše delo, i šta Vas je konkretno privuklo naučnoj fantastici? Iako naučna fantastika deluje odsečena od stvarnosti, stav pisca o životu i svetu oko njega se reflektuje u svakom pisanju, pa i SF-u. Postoji mišljenje da su ljudi rođeni 60-ih godina u Kini najsrećniji na ovom svetu. To je zato što niko u istoriji čovečanstva nije doživeo tolike promene u svom veku. Ja danas živim u kompletno drugom univerzumu od onog u kojem sam obitavao kao dete, kada sam bukvalno bio odsečen od bilo kakvih informacija koje bi dolazile spolja. Na primer, u trenutku kada je ceo svet gledao sletanje na Mesec na TV-u, ja nisam znao da se to uopšte dešava! Ogromne promene koje su se u Kini desile od tada do danas su zagrejale moju svest i podstakle moje

stvaralaštvo. Tokom mog odrastanja u vreme Kulturne revolucije nismo imali šta da čitamo, a posebno ne naučnu fantastiku. Ipak, jedna od prvih knjiga koju sam pročitao bila je upravo u tom žanru – Put u središte Zemlje Žila Verna, koja je najpre objavljena u Kini tokom 1950-ih, a zatim zabranjena. Taj žanr me je fascinirao i osetio sam kao da je bukvalno stvoren za mene. Takođe, pisci koji su sazrevali tokom 60-ih u Kini bili su pod snažnim uticajem sovjetske SF literature. To je bila čudna kombinacija – jer je naučna fantastika po prirodi udaljena od stvarnosti, ali ruski pisci su stvarali dela blisko povezana sa našom realnošću i to je duboko uticalo i na moje pisanje kasnije. Konačno, kada je otvoren put drugim SF knjigama, naročito sa Zapada, Odiseja u svemiru 2001 Artura Klarka me je i definitivno poslala put karijere pisca naučne fantastike. Izuzev romana Kina 2185, veći deo Vaše rane spisateljske karijere posvećen je kratkoj formi. Zašto? U stvari, žao mi je što nisam mogao da stvaram cele romane na početku karijere, jer sam osećao postojanje ogromnih svetova iza većine mojih

Koliko znate o Srbiji? Očigledne su mnoge sličnosti između naše i kineske kulture i istorije koju upoznajemo i kroz Vaša dela. Da li nam naučna fantastika može pomoći da se zbližimo? Zaista sam impresioniran srpskom kulturom. Jer kao što sam rekao ranije, teško sam dolazio do informacija tokom detinjstva, ali sam duboko bio pod uticajem ruske to jest sovjetske, pa i srpske odnosno jugoslovenske kulture, kao i cela moja generacija. Sećam se, bio je taj jedan film koji sam više puta gledao kada sam bio dečak, ali i mnogo drugih filmova iz Srbije, odnosno Jugoslavije koji su prikazivani u Kini u to vreme. (U ovom trenutku se vredna prevoditeljka Anran Tang, premlada da bi znala za njega, malo mučila sa prevodom imena filma – ali se na moj zaključak da to mora biti Valter brani Sarajevo Liju od srca nasmejao na tu dragu uspomenu, a kroz diskusiju smo došli još i do njemu poznatih partizanskih filmova Most i Bitka na Neretvi) Film koji mi je bio najimpresivniji je jedan SF film iz Srbije – Underground! Mislim da ima izuzetno zanimljiv naučnofantastični, metaforični koncept. Naučna fantastika jeste most koji može spojiti ili rezonirati između različitih kultura i nacija. Ona posmatra čovečanstvo kao celinu, a ne pojedinačne države i narode. Serijal Besede o Zemljinoj prošlosti o vanzemaljskoj civilizaciji koja preti Zemlji kroz vekove nudi svežu obradu poznatih tema iz ugla istočnjačke filozofije, ali i najsavremenije tehnologije i nauke, posebno teorijske fizike. Šta Vam je bila inspiracija za ovu sagu i koje ste poruke želeli da prenesete čitaocima? Razmišljao sam o našoj galaksiji i koliko je nepredvidiva. Kroz delo sam postavio pitanje čitaocima – šta ako postoji ogroman broj civilizacija širom svemira, i koji bi bio najgori mogući ishod takve situacije za nas sada, ali pre svega za budućnost čovekove civilizacije? Naravno da to ne mora biti tako, ali šta ako jeste? Smislio sam stoga jedan svet, u stvari čitav univerzum potpuno bez morala, i istraživao kako bi ljudi preživeli u susretu sa takvim bićima i u tim okolnostima.

Vaše knjige efektno kombinuju tvrdi SF, tehnologiju, apstraktnu nauku, pa čak i filozofiju sa uzbudljivim elementima trilera i akcije, ali i potresnom dramom. Kako uspevate da postignete taj balans? Moj prevashodni cilj je da ispričam dobru priču svojim čitaocima, pa iako je ovaj serijal baziran na mojoj, veoma ambicioznoj SF ideji i imaginaciji, nimalo nije bilo lako to uklopiti sa potrebom da delo bude prijemčivo širokoj publici, jer svi naučni principi i ideje koje sadrži moraju biti oblikovani na način da ih može razumeti i običan čovek. Intrigantan zaplet mnogo pomaže u tome i ponosan sam što sam našao formulu koja poštuje i potrebe tržišta, ali i kompleksne polazne postulate na kojima se ove knjige baziraju. Na koji način istražujete? Zaista mnogo čitam. Čak i kada se radi o najnaprednijim teorijama fizike, informacionoj ili nanotehnologiji, ta saznanja skoro nikada ne dolaze do mene od stručnjaka i savetnika. To je čak bilo i nemoguće u vreme kada sam počinjao da pišem. Kineski naučnici nisu obraćali pažnju na SF pisce niti su ih poštovali. To se u mom slučaju promenilo – imam prijatelje iz sveta nauke, ali i dalje odbijam da angažujem konsultante. Po mom mišljenju, svrha naučne fantastike je pre da dočara „magiju“ i lepotu nauke i tehnologije nego da iznese određeno znanje i činjenice. Još jedna karakteristika Vaše književnosti, koja je bliska čitaocima u Srbiji, su duboki, složeni, tragični likovi. U naučnoj fantastici kakvu pišem težim da stavljam što stvarnije ljude u što neverovatnije situacije. Da bi se nosili sa njima, oni moraju da u sebi pronađu, ali i pokažu hrabrost, svest o odgovornosti i mudrost, inače će propasti. Kada se neko iz običnog sveta sa uvreženim moralom i vrednostima nađe u tom „posebnom“ svetu u kojima oni više ne važe, on ili ona će doživeti emocionalno teško suočavanje sa samim sobom i promenu koja dobija dimenziju tragičnog po povratku na polaznu tačku.

Mi smo sada usred globalne pandemije, ali će nauka pobediti i koronavirus. Mislite li da će ona prevenirati i buduće katastrofe i mogu li pisci naučne fantastike da joj pomognu, predviđajući ih? Ova kriza nas podseća koliko je budućnost naše civilizacije potpuno nepredvidiva, i to je upravo ono što sam pokušavao da kažem i svojoj publici. Naučna fantastika i inače često prikazuje akcidente, pretnje po ljudski rod, i svakako da može proširiti vidike opštoj populaciji o takvim mogućnostima i pomoći im u razumevanju i pripremanju na te scenarije, ukoliko se zaista i dese. Prilično je izvesno da ćemo se suočiti sa katastrofama u budućnosti. Kako ih prevazići? Trebaće nam mnogo truda, smelosti, ali i osećaja dužnosti. Ali pre svega, naš uspeh će zavisiti od naučno-tehnološkog razvoja. To je ključni element koji će nam pomoći da preživimo na duge staze. Od svih izazova sa kojima ćemo se sresti, najveći problem će biti ako naša nauka i tehnologija ikad prestanu da se unapređuju. U to verujem i to uverenje ću i nadalje nastaviti da prenosim i u svoje pisanje.

INTERVJU

priča. Pisao sam priče jer je u to vreme tržište za SF u Kini bilo veoma malo, i ovaj žanr se mogao plasirati samo u časopisima. I dan-danas često razmišljam kako bi izgledalo kada bih preradio svoju kratku prozu u duže formate jer, po mom mišljenju, naučna fantastika funkcioniše bolje u obliku romana, pošto često podrazumeva kompleksne postavke koje se moraju razraditi do detalja.

Da li biste došli u Srbiju kada to bude bilo moguće? Vašu prelepu zemlju sam upoznao samo kroz filmove, i rado bih došao da je vidim i uživo.

Svojim delima ste privukli naučnoj fantastici mnoštvo novih čitalaca, najpre u Kini, ali i u svetu.

Konačno, da li ćemo doći u kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom u ovoj generaciji?

Ja to u stvari uopšte nisam očekivao. Pisao sam u početku samo za SF fanove, ali je svojevrsni „šarm“ tih dela opčinio i one koji ovaj žanr ne čitaju. Još jedan razlog za to je što moje knjige postavljaju egzistencijalna pitanja o kojima opšta publika razmišlja ako ne svakodnevno, a onda veoma često – pitanja o budućnosti naše rase, sudara etike i razvoja tehnologije i slično.

Do tog će susreta doći, možda već prekosutra, možda za 10.000 godina, ali je on neizbežan. A kad god i u kom god obliku da se desi, imaće presudan uticaj na naše društvo, od politike do svakodnevnog života, i za to moramo biti spremni. To je po mom mišljenju jedna od uloga SF-a, da podigne svest o tome i da nam prikaže sve moguće scenarije te interakcije kako bismo je prihvatili, ali i preživeli. ■ 13

TEMA BROJA

ANTIISTORIJSKI ROMAN U SLUŽBI ISTORIJE Remek-delo svetske književnosti Svaki dan u godini 1 Uvea Jonzona, prvi od četiri toma romana o katastrofama 20. veka, koji je izazvao burne reakcije kako u Nemačkoj i Evropi tako i u Americi, predstavlja nam urednica u Laguni Janja Stjepanović

„Koliko puta će još nada sebi graditi temelj od samog racionalnog kamena, a iracionalnim zidovima izdvajati prostor u kome se kasnije udobno nastanjuje razočaranje. Zašto nas ponavljanje ne čini vatrostalnim.“

storija o kojoj je reč najpre je istorija 20. veka, istorija koja je oblikovala Gezinu Krespal. Nemačka imigrantkinja koja živi u Njujorku sa maloletnom ćerkom Mari, čiji je otac poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima pre detetovog rođenja, zaposlena je kao prevodilac u jednoj međunarodnoj banci. U dnevniku koji započinje 21. avgusta 1967. i završava 20. avgusta 1968. mlada Nemica beleži utiske iz svakodnev-

Gezina je 1961. napustila podeljenu Nemačku sa svojom četvorogodišnjom ćerkom i dok pomno prati posledice Gvozdene zavese u Evropi i Aziji, ova američka gošća se u Njujorku susreće sa novom linijom podele

nog života u Americi uključujući i aktuelne političke događaje o kojima se informiše čitajući Njujork tajms. Istovremeno ona pokušava da rekonstruiše svoju traumatičnu prošlost u nemačkoj pokrajini Meklenburg – Zapadna Pomeranija između tridesetih i pedesetih godina. Roman je, tako, organizovan u 366 poglavlja (1968. je prestupna godina), u kojima čitalac prati dve istorijske ravni, prošlost i istoriju u nastajanju, koje su svaka za sebe podeljene na privatnu i javnu. Duž prvog vremena pripovedanja prikazan je njujorški život Gezine i Mari Krespal (privatna sfera): posao, škola, ulice sa svojim prodavnicama, kafeima, barovima, susreti sa prijateljima i komšijama, subotnji izleti Južnim Ferijem. Gezinino opsesivno gomilanje informacija iz Njujork tajmsa čine je svedokom američke

Pa ipak, njenom pažljivom oku neće promaći propusti, pristrasnosti, diskretna podešavanja zapisa: kada, na primer, Njujork tajms izražava simpatije prema Staljinovoj ćerki Svetlani Alilujevoj, koja je prebegla u Ameriku, ili kada uvodi najsitniji slog za narastajući spisak njujorških mladića poginulih u Vijetnamu. Gezina je 1961. napustila podeljenu Nemačku sa svojom četvorogodišnjom ćerkom i dok pomno prati posledice Gvozdene zavese u Evropi i Aziji, ova američka gošća se u Njujorku susreće sa novom linijom podele. Kada kreću u potragu za nestalom Fransin, Marinom tamnoputom školskom drugaricom koju su zbrinule u svom stanu dok joj se majka u bolnici ne oporavi od uboda noža, Gezina i Mari na ulicama Njujorka dolaze do novog otkrića: „Naši slamovi su iza ugla, strana teritorija... Slamovi u Njujorku nisu građeni kao slamovi; ovde je slam meduza u društvu i luta.“ Američki sistem isključivanja i diskriminacije zapravo je mnogo mobilniji od evropskog, slamovi nisu kvartovi posebno izgrađeni za sirotinju, „meduza“ može pretvoriti luksuzne rezidencije koje su nekad nastanjivali belci u paklene kasarne degradacije sa afroameričkim i portorikanskim porodicama naguranim u jednu sobu, u mesta gde je recimo gospođa Dafne Dejvis iz Braunsvila u Bruklinu pronašla svoju ćerkicu kako se igra sa pacovom. „Životinja je bila tako velika da je dete govorilo: dođi, maco. Mac, maco.“

(javna sfera). Ta istorija je ujedno i jedina linija kontinuiteta: sećanje na prošlost barem povremeno pokazuje formalnu fluidnost i hronološki razvoj koji vremenu pripovedanja nedostaje. Kada je to slučaj, čitalac oseća svojevrsno olakšanje zbog povratka u prošlost, pronalazi u njemu narativnu oazu u kojoj diskontinuitet ne narušava u potpunosti čitaočevo prepuštanje priči, bar ne pre nego što naleti na odlomak o aktuelnom životu u Njujorku koji zahteva saradnju. To je zato što priča o porodičnoj istoriji, čiji je glavni junak Gezinin otac Hajnrih Krespal sadrži sve stereotipe melodrame: izneverena očekivanja, izgubljene iluzije, gnusne spletke, srećne i nesrećne ljubavi, zagonetne smrti. Samo što se ta „melodrama“ odvija na pozadini doba političkih ekstrema i u okviru Gezininog sećanja koje seže – pre njenog rođenja.

I šta još uzimaš iz današnjice? Ono što tada nisam mogla da vidim. Što nisam naučila pa sam morala da nadoknadim. Uzmi današnje slike Sajgona u Njujork tajmsu... Opet počinješ s tim! Ne počinjem, i ne želim da te pritiskam ratom. Samo što bi to mogao biti odgovor. Koje slike? Onog oficira koji iznosi iz kuće svoje ubijeno dete? Ne. Seriju slika. Streljanje. (Ubistvo. Ali neću da se prepirem o tome.)

„Vodi dete odatle, Gezina.

glavlju ove dve razdvojene istorijske ravni, omogućuje da se prošlost pojavi u sadašnjosti kao slika koja nepovratno i nakratko bljesne kao trauma, teret, upozorenje i ponekad kao izvor nade. Zbog neprestane promene tematike (prošlost/sadašnjost), Jonzonova isprekidana naracija od čitaoca zahteva aktivnu i budnu saradnju. Približavanje prošlosti dnevnim vestima (ne zaboravimo da se u originalnom projektu čitalac morao prepoznati u polu sadašnjosti) omogućuje, tako, čitaocu da (ponovo) otkrije istoriju 20. veka upoređujući je sa danas koje je u međuvremenu postalo istorija. Analogija dva istorijska momenta – kojima se pridružuje i aktuelnost novog čitaoca – poziva nas na razmišljanje o savremenim prilikama i aktivno sudelovanje u njihovoj promeni.

TEMA BROJA

istorije šezdesetih, obeležene Vijetnamskim ratom, rasnim pitanjem, studentskim protestima, ubistvom Kenedija i Martina Lutera Kinga (javna sfera). „Nas se to ne tiče, mi smo ovde gosti, mi nismo krivi“ – reći će Gezina.

Kuda, Jakove? Na Mesec?“ Njujork je grad u kojem je skoro svako došljak, gde svako ima različito iskustvo kako o gradu u kojem živi tako i o nekadašnjem zavičaju. I kako u pogovoru za prvi tom Svakog dana u godini Drinka Gojković piše, Gezina je lice sa zavičajem, ali bez domovine. Ova odsutna domovina je i Gezinin motiv da na magnetofonskoj traci beleži svojoj američkoj ćerki istoriju porodice Krespal (privatna sfera) u imaginarnom gradiću Jerihov u Meklenburgu u vreme nacionalsocijalizma, Drugog svetskog rata, dolaska Sovjeta i Nemačke Demokratske Republike

Za razliku od istorijskog romana koji koristi fikciju da bi u jedinstvu pripovedanja premostio „odsustvo“, rupe u arhivu i oskudnost podataka, Jonzon koristi fikciju kao oružje potrage za istinom. Ako pisac bira da razdvoji dva perioda Gezininog života (jedan koji aktuelno preživljava i drugi koji iznova preživljava u sećanju i pripovedanju), to je zato što ovo razdvajanje pruža svakom od njih određenu autonomiju, koja na prvi pogled prikriva analogiju samo da bi ona odmah potom na upečatljiviji način bila uvedena u igru. Kalendarska forma, koja neprestano spaja u jednom po-

Jedan od deset najvažnijih romana 20. veka po izboru Literaturhausa, remek-delo Uvea Jonzona Svaki dan u godini s nemačkog su prevele Drinka Gojković (I tom), Spomenka Krajčević i Tijana Tropin (II tom, u pripremi), Bojana Denić (III tom, u pripremi) i Biljana Pajić (IV tom, u pripremi). Književnica Marina Čapalija pružila je prevoditeljkama dragocenu pomoć u prilagođavanju pojedinih dijaloga na čakavski. Prof. dr Milan Ristović pomogao je u prevodu terminologije Trećeg rajha. Prevod dela podržala je književna mreža TRADUKI. ■ 15

Gostionica Kod kitova mlaza

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

O romanu Mobi Dik Hermana Melvila, uzbudljivoj priči o kitolovcima, tragičnoj ispovesti i složenoj alegoriji, o knjizi koja se smatra jednim od najznačajnijih dela u istoriji svetske književnosti, piše književnica Ljubica Arsić

Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić

ad uđete u gostionicu Kod kitova mlaza, kaže američki pisac Herman Melvil u poglavlju svog romana, nađete se u niskom predsoblju sa oblogama od drveta, što podseća na stranice nekog propalog broda. Na zidu, u ukrštenoj svetlosti, visi velika počađavela slika čiji se mutni obrisi opiru i najpažljivijem posmatraču. Gipka crna masa nečega lebdi u sredini slike iznad tri mračnoplave linije što plove po peni, a neobjašnjive senke i zamračenja ukazuju na to da je umetnik možda naslikao začarani haos.

Čovekom vlada nepopravljivi egoizam, ali u njemu kuca i srce heroja koji, nasuprot opštem duhu većine, zastupa sopstvena načela, ma kakva ona bila

Pogađamo da pisac kroz predsoblje krčme, inicijacijski levak što vodi do danteovskog iskustva onog ko se otisne u nepoznato, uvodi čitaoca u Posejdonovo carstvo, uskomešane i nejasne prizore podvodnog sveta sa neobičnim prelamanjem svetlosti, mekim obrisima i prigušenim obojenjem. Ispod prozirnog i nemirnog svoda more je negde dole, u dubini, uvek u pokretu. Ono je poprište borbe između džinovskog kita Mobija Dika teškog, poput solidnog broda, više od stotinu tona i osvetoljubivog, mržnje punog kapetana Ahaba kome je čudovište odgrizlo nogu. Mračni okean kome se ne vidi dno takođe predočava uranjanje u slojeve nesvesnog, onog što je sklonjeno daleko od očiju.

Pomama za osvetom kapetana Ahaba postaje pokretačka sila jednog života ispunjenog mržnjom, koja dovodi u pitanje hrišćanska načela praštanja i ljubavi, podvlačeći ono što je, po mišljenju pisca, doslednije u ljudskoj prirodi kojoj je bliži starozavetni princip „oko za oko, zub za zub“. Čovekom vlada nepopravljivi egoizam, ali u njemu kuca i srce heroja koji, nasuprot opštem duhu većine, zastupa sopstvena načela, ma kakva ona bila. Time pokazuje da je, snagom i izdržljivošću, čovek deo surove prirode, ali da po sposobnosti da bude ličnost pripada izuzetnoj ljudskoj vrsti.

Ovo remek-delo, koje počinje čuvenom rečenicom: Zovite me Ismail 16

(čime se umanjuje značaj onoga ko priča a podvlači značaj ispričanog), sledi jedan od najvažnijih književnih mitova – mit o putovanju i osvajanju prostora, koji i dalje postoji kao jedan od modernih mitova američkog imperijalističkog poimanja sveta. Lutanje i putovanje preuzeto iz homerovske tradicije jeste u Melvilovom romanu stremljenje ka neuhvatljivom cilju otelotvorenom u belom kitu. Naš pisac Crnjanski obeležio je kretanje ka neuhvatljivom u epigrafu romana Seobe kao zvezdu u beskrajnom plavom krugu dok izmicanje cilja postaje mogućnost odgovora na zagonetku o smislu života. Oba pisca, Herman Melvil i Miloš Crnjanski, misle slično: Smisao je u traganju, u samoj neizvesnosti dostizanja cilja.

Pisac Vilijam Fokner je izjavio da mu je žao što on nije autor ovog romana. S pravom, jer je to najlepša knjiga o moru ikad napisana. Beli Mobi Dik nije samo morska neman iz biblijske

priče o Joni u utrobi kita ili, kod modernog Hemingveja, velika riba čijim lovom kubanski ribar želi da zaustavi starost. On je i belina beskonačnog prostora, mlečna kosmička svetlost vremena predstavljena na čuvenom Maljevičevom platnu kao beli kvadrat na beloj pozadini. Ono što je čini knjigom o našim vremenima jeste njen subverzivan, prevratnički karakter, sa motivima queer romana u hijerarhiji muškog društva, sa predviđanjem obnovljenog ropstva i klimatske krize. Bogatim jezikom koji se kreće od onog u avanturističkim romanima, biblijskim pričama, preko mornarskog slenga, romantičarske povesti pa do naučnih zapažanja, roman Mobi Dik, pored pozorišta ljudskosti, opisuje veliko čudo, ne samo u pojavi ogromnog kita. Zbunjenost pred poentom na kraju putovanja, jer su se oba junaka, kapetan Ahab i Ismail, uverili svako u svoju ideju mržnje i ljubavi, naglašava večno pitanje značaja književnosti. Vaspitna poruka u knjigama i filozofski stavovi samo su „bleda vatra“ naspram najvećeg čuda: sveta mudraca i ludaka, onih koje opseda mržnja ili ih rukovodi ljubav, posmatrača i učesnika, onih koji slušaju i koji pričaju, svako svoju priču prepunu tišine ili besne buke, ispunjenu suprotnostima koje se ne isključuju, u kojima nastavljamo da uporno živimo, ne razumejući ih. ■

Žena hrabrost

Diana je bila Austrijanka, dakle, po tadašnjim shvatanjima, arijevka, što joj je omogućavalo da u svom velikom stanu na Svačićevom trgu u Zagrebu rat provede sasvim mirno, čak i udobno. Ona je ipak te ugodnosti odbacila jednog oktobarskog dana 1941. godine. Zašto?

re tačno deset godina upoznao sam se sa Tihomirom Stanićem, našim glumcem i tada producentom, koji je okupljao tim ljudi sa namerom da snimi film o Jasenovcu i Diani Budisavljević. Postao sam deo tog tima sa zadatkom da, kao istoričar, skupim što više istorijskih podataka o toj teškoj temi.

Na prvi pogled odgovor nije težak. Iz čiste čovečnosti. Međutim, svaka čovekova osobina ima u svojoj suštini određeni podsticaj koji nastaje negde, nekada, možda i u detinjstvu. To je ona varnica koja će u jednom trenutku, sticajem okolnosti, podstaći, oživeti tu osobinu. Tragajući za ostalim podacima o Diani, tragao sam i za tom varnicom. Ponovo sam se vratio izvorima. Koristio sam sve što sam mogao i što mi je bilo dostupno. U vezi s tim, najveću zahvalnost dugujem Muzeju žrtava genocida, naročito Jasmini Tutunović, mojoj zemljakinji iz Čačka, koja je izlazila u susret svakoj mojoj molbi. Uostalom, neke od prvih naučnih radova o tom podvigu upravo je ona napisala.

Za taj projekat na kraju nije skupljen novac, pa sam odlučio da prikupljene informacije iskoristim za pisanje naučne monografije o Diani. No, ubrzo mi se učinilo da bi to, verovatno, bilo interesantno samo ljudima iz užih naučnih krugova. A meni je cilj ipak bilo nešto drugo! Zato sam rešio da činjenice i istine o Dianinoj akciji do kojih sam došao uvijem u formu romana kako bi delo bilo prihvatljivo i čitljivo širem krugu čitalaca. Stvaranje ovog romana bilo je naporno, često je iziskivalo i danonoćni rad. Ali istovremeno, bilo je zanimljivo, uzbudljivo i inspirativno. Zato što je i Dianina akcija bila rizična, opasna, dramatična i neizvesna.

Iščitavao sam sve što sam imao na raspolaganju. Od delova kopija kartoteke i transportnih lista u koje su Diana i njeni saradnici upisivali najosnovnije podatke o deci koju su izvlačili iz logora, preko njenog dnevnika, izjava i sećanja njenih saradnika – Kamila Breslera, Dragice Habazin, Jane Koh (njene opširne memoare sam čitao kao rukopisnu kopiju, još nisu objavljeni!) i niza drugih, pa do pojedinačnih dokumenata, u vidu naloga, o Ozninom oduzimanju njene kartoteke maja 1945. Tu su i izjave nekadašnje dece logoraša u posleratnim decenijama, sve do dvehiljaditih. Imao sam i to zadovoljstvo da se upoznam sa nekim od tih starijih ljudi, okupljenih u

Piše: Zoran Milekić

Udruženju logoraša Drugog svetskog rata, a koji su sa mnom podelili svoje priče. Uz sve to, koristio sam se i brojnim stručnim sajtovima, na kojima sam našao mnoge zanimljive podatke u vezi sa ovom temom.

TAJNE PISACA

Prikupljanje podataka o rizičnoj, dramatičnoj i neizvesnoj akciji spasavanja srpske dece iz kandži rata zaboravljene heroine Drugog svetskog rata Diane Budisavljević za istoričara i pisca Zorana Milekića bilo je i više nego uzbudljivo stvaralačko putovanje, čiji je rezultat roman Austrijanka

Vršeći sva ova istraživanja i upoznajući Dianu, učinilo mi se da sam došao i do odgovora na ono početno pitanje koje me je kopkalo. Naime, Diana je poticala iz porodice Obekser, čuvene u Inzbruku. Saznao sam da su na njih gledali kao na plemstvo, iako su bili građanska porodica. Njen otac Maks Obekser bio je poznati trgovac, veliki darodavac i dobrotvor, poput mnogih drugih Dianinih predaka. Dakle, Dianina potreba da pomogne nalazila se u njenim genima i vaspitanju. Pritom, imala je nesreću da gleda svog dve godine starijeg brata Hermana kako se bori sa opakom bolešću od koje je kao mlad umro. Ubrzo potom roditelji su im se razišli. Verujem da je ta slika bolesnog brata i razdvojenih roditelja ostala trajno u njenoj svesti. Zato je tokom rata spasavala decu i pokušavala da ih vratiti roditeljima.

Diana je simbol! Simbol nećutanja pred zlom, simbol odupiranja zlu na svoj način, simbol nekog ko ne može da sedi u udobnom stanu dok drugi pate. Ona je i veliki odgovor na dileme. Da, moguće je pomoći drugima i pred najvećim zlom. Mirenje sa zlom nikad i nigde nema opravdanja!

Zašto joj se danas sve više vraćamo posle decenija ćutanja? Baš zato što smo je prećutkivali, usled proklete ljudske slabosti, ali, čvrsto verujem, i zato što današnjem čovečanstvu ovakvi ljudi prosto – nedostaju! ■ 17

NOVO u Laguni Iz bogate domaće i strane književne produkcije izdvojite svoje favorite i uživajte u čitanju

Alternativna istorija Srbije, Čedomir Antić i Predrag J. Marković

NOVO U LAGUNI

Novo izdanje Alternativne istorije Srbije, prošireno, izmenjeno i značajno dopunjeno. U njemu se nalazi i Alternativni istorijski atlas Srbije, u kome su predstavljeni zamišljeni pravci razvoja istorije srpske države i naroda. ■

Postanje, Karin Sloter

5. 6.

Ogledalce, ogledalce, Pola Bern

Borba do pobede, Srđan Krstić

Knjiga odgovara na pitanja: zašto osećanja uopšte postoje, zašto deca imaju tako mnogo intenzivnih osećanja, šta im je potrebno da bi dobro razvili svoje emocionalne i društvene sposobnosti... ■

Ova knjiga je napisana s namerom da pomogne ljudima kojima je teško, onima koji ne vide izlaz. U njoj nema recepata za čarobne napitke, promene stila života i dijete koje će vas spasti. Osmišljena je da na primeru iz stvarnog života pokaže da je moguće boriti se i kad je najteže.■

Čim je upoznala Spensera Kozgrova, Don je shvatila da je u nevolji. Spenser je seksi. Duhovit. Šarmantan. Baš njen tip muškarca. Ili ono što je nekada bio njen tip, pre nego što se zaklela da će se držati podalje od muškaraca.■

Ser Džejms Harison, jedan od najvećih glumaca svoje generacije, preminuo je u devedeset petoj godini i ostavio ne samo ožalošćenu porodicu već i šokantnu, razornu tajnu. Džoani Haslam, ambicioznoj mladoj novinarki, dodeljen je zadatak da napiše članak o ser Džejmsovoj sahrani. ■

Roman o životu Marlen Ditrih s druge strane ogledala, koji je istovremeno i dirljiva priča o majkama i ćerkama, o ratu koji vreme vodi protiv lepote – i nepodnošljivom bolu kad zvezda počne da bledi. ■

Novo poverenje, Mona Kasten

Ljubavno pismo, Lusinda Rajli

Treći roman iz bestseler serijala o agentu Vilu Trentu. U hitnoj službi bolnice u Atlanti Sara Linton leči gradsku sirotinju, povređene i one koji nisu imali sreće – i u tome nalazi pribežište od tragedije koja joj je uzdrmala život u seoskom okrugu Grant. ■ Mala škola osećanja za roditelje, Vivijan Ditmar

Tijamatin gnev, Džejms S. A. Kori

Vreme prolazi. Vaši najdraži umiru. I postajete svesni da ćete pre ili kasnije umreti i vi. I šta onda, kad vidite kraj pred sobom? Bobi Drejper nema dilemu – ona želi da svet napusti sa saznanjem da je doprinela tome da čovečanstvo bude malo bolje.■

IZDVAJAMO:

BESKONAČNI SVET MISTERIJA Iako istorija i nauka mogu da objasne gotovo sve što nas okružuje, čak i u našem racionalnom svetu tehnologije postoje neobjašnjive misterije koje nas zadivljuju u istoj meri kao u periodu u kom su nastale. To su brojni zagonetni događaji poput izgradnje piramida u društvu koje je imalo samo osnovna tehnološka sredstva, strogo čuvane tajne kao što je lokacija Svetog grala ili Zavetnog kovčega, intrige koje su se odigrale na mestima poput Uskršnjeg ostrva ili Eldorada... Ljubitelji istorije, misterija koje su privukle najviše pažnje tokom vekova uživaće u zbirci Pabla Martina Avile Istorijske enigme, bogato opremljenoj ilustracijama i fotografijama najznačajnijih enigmi. U pojedinim slučajevima čitalac će pronaći zadovoljavajuće objašnjenje, dok će se u drugim susresti sa misterijama koje su i dan-danas nerazjašnjene. ■

10.

I za to me zabole: Magija koja menja život, Sara Najt

11.

Ova pomalo bezobrazna ali veoma praktična knjiga objašnjava vam kako da se otarasite neželjenih obaveza, stida i osećaja krivice – i umesto toga se ložite na ono što vam pričinjava radost. Metoda „NijeMiŽao“ pomoći će vam da raščistite nered u glavi. ■

10.

Mala knjižara srećnih krajeva, Dženi Kolgan

Nina je bibliotekarka koja svakodnevno srećno spaja ljude i knjige – uvek zna šta neko treba sledeće da čita. Ali kada se njena voljena biblioteka zatvori, Nina ostaje bez posla i ne zna šta da radi. Onda u oglasu ugleda da se prodaje mali kamion...■

12.

Zidanje ambisa, Branislav Janković

Izvanredno satkana priča sa poetskim nabojem, Zidanje ambisa je roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama i slepim svecima... i o velikoj ljubavi. ■

12.

Gospodarica „Rica“, Melani Bendžamin

Uzbudljiv ljubavni roman inspirisan istinitom pričom o neobičnoj Amerikanki koja je radila za francuski pokret otpora tokom Drugog svetskog rata dok je gostila nemačke vojnike u hotelu Ric. ■

Sve knjige možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs

3 PITANJA ZA... Ljiljanu Šarac

Povod: Uzbudljiva i kontemplativna, istorijska i savremena povest Đurđevim stopama, prvi roman Ljiljane Šarac u izdanju Lagune

Foto: Vladimir Šporčić Kako su u Vašem romanu isprepletene prošlost i sadašnjost, odnosno kakav teret prošlosti nosi glavna junakinja Ksenija koja sumnja da je ženski potomak loze čuvenih Brankovića? Ksenija, junakinja romana Đurđevim stopama, nalazi se na raskrsnici životnih puteva. Čini joj se da je sve izgubila i ne zna kuda dalje. Na noge je podiže novinski članak iz 1972. koji je njen otac sačuvao. On je vodi u uzbudljivu potragu za jednim izgubljenim srebrnim sarkofagom, ali i za samom sobom. Kao podstrek i motivacija bilo je spominjanje Đurđa Brankovića koji je kultna ličnost u njenoj porodici koja nosi njegovo prezime. Budući da su obe porodice vezane za Kupinovo, prilikom okupljanja redovno se poteže tema o mogućem srodstvu sa čuvenom srpskom vladarskom lozom.

NOVO U LAGUNI

Odakle je potekla ideja za priču o Đurđu Brankoviću i njegovim potomcima? Gde će kruška nego ispod kruške? O čemu će Smederevka (koja samo slučajno više od tri decenije živi u Beogradu) da piše, ako ne o Brankovićima i rodnom gradu? Đurđu nije podignut nijedan spomenik u gradu koji je on učinio srednjovekovnom prestonicom. Poželela sam da ispravim tu nepravdu i rečima mu ga sazidam. Za to je trebalo pročitati i pročešljati obimnu i rasutu istorijsku građu, ali sam i ja, poput junakinje Ksenije, zahvaljujući tome pošla na jedno uzbudljivo duhovno putovanje kroz srednjovekovne tamnice, lagume, tamnike, utvrđenja, naselja i gradove od kojih su mnogi netragom nestali. Priča je ona koja ih je sačuvala od zaborava. Šta je poruka romana? Poglavlja romana naslovljena su manje poznatim srpskim narodnim poslovicama. Jedna od njih kaže: „Da nije vetrova, pauci bi nebo premrežili“. A ja mislim – da nije istorijskih romana, ne bismo s vremena na vreme izneli na sunce i „provetrili“ uzbudljive priče iz naše prošlosti. Idući despotovim stopama, otkrivamo istine i zablude o njemu i njegovoj porodici. Poruka je da se mora učiniti i moguće i nemoguće da bi jedan narod ostao na svome i opstao. ■ 19

BIBLIOTEKA POZNATIH

Čitajući, tragam za uzbuđenjem Glumica Jelena Gavrilović je ljubav prema književnosti nasledila od mame. Od najranijeg detinjstva u svetu knjiga osećala se sigurno i divno, a pored domaćih klasika, omiljeni su joj ruski pisci

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Danilo Pavlović

lumica Jelena Gavrilović popularna je širom Balkana. Ima bogatu televizijsku, filmsku i pozorišnu karijeru, do sada je glumila na mnogim jezicima, a poznata je i po izuzetnom pevačkom talentu i sinhronizacijama crtanih filmova, od kojih je najpopularnija njena uloga u Diznijevom animiranom filmu Zaleđeno kraljevstvo. Jelena je dala glas za srpsku verziju Elze u oba dela filma, a Dizni studio ju je uvrstio među 25 najboljih glasova za tu ulogu na svetskom nivou. Javnosti je poznata i kao strastveni čitalac. Književnost je od detinjstva njena ogromna ljubav. Iako je u gužvi oko priprema za pozorišno-muzički spektakl Parče brodvejske noći, sa zadovoljstvom je za Bukmarker govorila o knjigama. Poznato je da volite da čitate. Tokom vanrednog stanja poklanjali ste knjige preko svog Instagram profila, širili ljubav prema književnosti, čitali odlomke... Kako ste zavoleli književnost, ko Vam je preneo ljubav prema knjigama?

Za ljubav prema knjigama zaslužna je moja mama. Dok nisam naučila da čitam, ona mi je čitala. A cilj mog čitanja tokom vanrednog stanja bio je da ljudima ulepšam dan dok sede u kući za20

tvoreni i da podsetim da je neophodno da se ponovo vratimo knjigama. Na kojim naslovima ste gradili svoj književni ukus? Na svim onim koji bi mi pali pod ruku, od Pet prijatelja do Dostojevskog. Bila sam član gradske biblioteke u Lazarevcu, a mnogo sam i kupovala knjige. Do danas je ostalo tako, pa nemam dovoljno mesta za sve svoje knjige. Za kakvim odgovorima tragate u knjigama? U knjigama tragam za uzbuđenjem, za drugačijim životom, a to je ujedno i razlog zašto se bavim glumom. Odgovori na sva životna pitanja su u nama samima, a knjige nas podstiču da razmišljamo o njima. Imate li rituale tokom čitanja – omiljeno doba dana za čitanje, čitanje u krevetu ili u omiljenom kafiću? Kada me delo veoma interesuje, mogu da ga čitam na bilo kom mestu. Rituali kod mene ne postoje, već samo zainteresovanost za ono što čitam. Slobodan Selenić jedan je od Vaših omiljenih pisaca domaće književnosti. Koje još domaće pisce volite?

Odgovori na sva životna pitanja su u nama samima, a knjige nas podstiču da razmišljamo o njima Pored Selenića, od domaćih pisaca volim pesnikinju Radmilu Lazić, pesnika Branka Miljkovića i naše klasike Mešu Selimovića i Ivu Andrića. Koji od stranih pisaca zavređuje Vašu čitalačku pažnju? Oduvek sam najviše volela ruske pisce, ali od novijih autora omiljen mi je Justejn Gorder. Koje su to autorke, odnosno knjige autorki koje su promenile Vaš pogled na svet i uopšte položaj žene u savremenom društvu? Izdvojila bih zbirku Mačke ne idu u raj – antologija savremene ženske poezije, koju je priredila Radmila Lazić, a takođe, ljubitelj sam pesama Ane Ahmatove i Marine Cvetajeve.

Koliko su knjige i čitanje važni za Vašu profesiju, čak i onda kad ne gradite ulogu inspirisanu nekom književnom junakinjom?

5 knjiga za sva vremena

Knjige su veoma važne. Naš zadatak je da ih na pravi način doživimo, a bitne su koliko i muzika i filmovi – sve je to povezano. Ipak, književnost je sada malo pala u senku ovih drugih umetnosti.

1. Znakovi pored puta, Ivo Andrić

Koju biste književnu junakinju voleli da tumačite pred kamerama?

4. Soﬁjin svet, Justejn Gorder

To bi bila Anđa, žena Banovića Strahinje. Ona je vrlo interesantna, jer se za njen lik vezuju univerzalne teme opraštanja i greha, a mi kao ljudi moramo da praštamo.

po izboru Jelene Gavrilović:

2. Zločin i kazna, Fjodor Dostojevski 3. Najlepše pevaju zablude, Branko Miljković

5. Sistem, Konstantin Stanislavski

Pozajmili ste glas Zvončici, Elzi... Vraćaju li Vas te priče u detinjstvo? Šta ste tada voleli da čitate, sa kojim junacima ste upoznavali svet? Pročitala sam skoro sve od knjiga za decu u biblioteci, a posebno sam volela romane za decu, kojih je ranije bilo toliko da stanu samo na jednu policu. Srećom, danas je izbor mnogo veći. Šta čitate kada želite potpuno da se opustite? Najviše volim da čitam poeziju. ■

Sto godina Leni i Margo ODLOMAK / EKSKLUZIVNO

Merijen Kronin Pročitajte prvi odlomak ovog šarmantnog romana, koji nam stiže u aprilu. Govori o neobičnom prijateljstvu Leni (17) i Margo (83), koje se upoznaju u bolnici, na odeljenju za neizlečive bolesti, i zajedno tkaju priču o ljubavi i gubitku, o hrabrosti i dobroti, o neočekivanoj nežnosti i najčistijoj radosti Priredila: redakcija

LENI I MARGO IDU U ŠETNJU Sat je otkucao 1740 puta, a Margo još nije progovorila. Brojala sam otkucaje dok je ona sedela zagledana u prazan papir pred sobom, sa olovkom u ruci. Margo je zurila u stranicu kao da je u pitanju ogledalo, a ona uopšte ne razume tu verziju sebe koju vidi u odrazu. „Što je ne preskočiš?“, upitah. Pogledala me je odnekud izdaleka. „Znaš“, rekoh, „što ne pređeš na sledeću godinu?“ Piljila je naniže, u svoje papirno ogledalo. „Ne mogu.“ „Zašto?“ „Zato što sve što se dešava...“ Ona zaćuta. Delovala je tako sićušno; poželela sam da je uzmem u naručje, položim je u gomilu mekanih igračaka i jastuka i pokrijem je toplim ćebetom. „Je l’ bi ti bilo lakše ako mi ne bi pričala priču?“, upitah. „Ne, dušice“, reče ona, „želim da znaš. Bar mislim.“ Ćutke smo sedele još nekoliko otkucaja sata. 22

Konačno ustadoh. Ona mi se odsutno osmehnu. „Dođi“, rekoh i pomogoh joj da ustane, „idemo u šetnju.“ Vrlo spori obilazak bolnice započele smo tako što smo iz Sobe ruža skrenule desno i otišle do glavnog hola, gde su smešteni preskupa knjižara i kafić u kom uvek miriše na slaninu. Uglavnom nismo obraćale pažnju na ljude u svakodnevnoj odeći. Povremeno bismo se zgledale sa onima koji su takođe nosili bolničku. Čovek u naročito sumornom smeđem bademantilu prošao je pored nas i nešto progunđao. Moguće da nas je prepoznao, ili smo ga možda iznervirale. Ko bi znao. Otišle smo hodnikom do laboratorije i dnevne ambulante. Tamo je bilo zaista previše normalnih ljudi iz spoljašnjeg sveta, pa smo okrenule pravo nazad i zaputile se otprilike prema pedijatriji i porodilištu. Kad smo stigle do mirnog dela hodnika, gde smo se nalazile samo ja, Margo i kolica s posteljinom, ona reče: „Možda ćeš promeniti mišljenje

o meni ako ti ispričam ovo.“ „Je li?“, zapitah. „Da“, reče ona. „A ako obećam da neću promeniti mišljenje o tebi, svejedno šta mi ispričaš?“ „To ne možeš obećati“, reče ona. A ja se zapitah je li u pravu. „Ispričala si mi kako su te uhapsili, i meni je to bilo super“, iznesoh. Ona odmahnu glavom. „Ovo nije tako.“ Još malo smo hodale, obe sitnim, opreznim koračićima. „Ali želiš da znam?“, upitah. „Da. I ne.“ Činilo se da joj sopstveni odgovor ide na živce. Ona se zagleda ka kraju hodnika kao da vodi do same ivice sveta. „Nikad nikom nisam rekla“, reče. „Znači, to je neka tajna?“, upitah. „Da. I ne“, reče ona opet. Pored nas brzo prođe pomoćna sestra s poslužavnikom punim činija s pahuljicama, a onda je u hodniku opet zavladala tišina. „Dođi.“ Uhvatih Margo za ruku. „Kuda ćemo sad?“, zapita ona, ali svejedno me je i dalje držala za ruku. I nije je ispustila dok smo vijugale hodnicima. Kad smo stigle na Majsko odeljenje, mahnula sam sestrama za pultom, pa odvela Margo do svog kreveta. „Leni?“, upita ona. Posadila sam Margo u stolicu za posetioce i navukla zavesu oko kreveta tako da nas niko u sobi nije mogao videti. Digla sam dušek sa svog bolničkog kreveta i iskopala sopstvenu tajnu. Izvukla sam ga napolje. Ružičasta boja mu je bleđa nego nekad i njuška mu je malo ućebana, pošto se mi pozdravljamo tako što se protrljamo nosevima. Nije bio kao ostali – nije bio medved, jagnje ili ćebence od pa-

Nekoliko dana kasnije Margo se pojavila na Majskom odeljenju. Raščistila sam svoj pretrpani raspored dremki kako bih joj napravila mesta na ivici kreveta. U džepu je nosila Benija, i sada ga izvadi i poljubi ga u glavu; držala je u rukama moju tajnu dok mi je pričala svoju. London, jul 1966. godine Margo Makrej ima trideset pet godina. Živi negde u dnu mog uma. Ponekad njen svetlucavi rep blesne iznad vode i zaspe mi vidno polje sjaktavim kapljicama. A ponekad zaboravim da je tu dole, i kad mi je teško i kada tonem, kada sam spremna da se udavim, čuje se tresak i mi se sudarimo: moja uspomena i ja. Uspomena na nju. Posle jedanaest srećnih meseci cimerskog života, petlić Džeremi je nestao. Bila je to blesava rečenica, a objasniti to susedima činilo se još blesavije. Jedan je, sećam se, otvorio vrata ne skidajući zaštitni lanac. „Izvinite, tražim svog pevca.“ „Irce ne primam.“ Krenuo je da zatvara vrata i ja sam mu nazrela jareću bradicu. „Nisam Irkinja.“ Nisam razabrala nijednu drugu reč izuzev „krompir“ i vrata su mi se zalupila pred nosom. Stajala sam u mračnom hodniku naše zgrade. Unutra je bilo hladovito, ali napolju je bilo žarko leto. Mina je već na ulici molila ljude da stanu i pogledaju polaroid našeg petlića. Krenula je prema parku, vođena idejom da se Džeremi možda seća kako smo ga vodile onamo na izlet. Možda mu se prijela sveža trava, rekla je. Ja sam stajala u mračnom hodniku i osećala se izgubljeno. Razgledala sam unutrašnju stranu ulaznih vrata zgrade: pukotinu na staklu ostalu od neuspešnog pokušaja provale, sanduče s rešetkama čiji

je ključ imao samo gazda – sva pisma nam je držao u zarobljeništvu sve dok u nedelju ne dotandrče u svom autu da nam ih udeli; sumnjale smo da presreće sve što bi možda moglo sadržati novac. Reza na vratima je bila tako visoko da sam je mogla dohvatiti samo ako se propnem na prste. Pevac nikako nije mogao proći tuda bez pomoći. Kad je Mina tek donela Džeremija, mislila sam da nam je gost. Neobičan, doduše, ali svejedno gost. Nisam znala da je stanar, i onda kada je, posle nekoliko dana njegovog boravka, Mina donela smotanu žičanu ogradu da od cele garsonjere napravimo „obor“ kako ne bi mogao da dopre do utičnica, nisam razumela. „Zar nećemo da ga nosimo u Kraljevsko društvo za zaštitu životinja?“ „Hoćeš da svog sina damo Društvu za zaštitu životinja? Kakva si ti to majka?“ Znala sam da se šali, ali srce mi je stalo. Još nisam bila upoznala Minu s Dejvijem. „Znači, ostaje kod nas?“ „Dokle god mi ostajemo, ostaje i on“, reče ona.

Kako sam mogla da rodim bebu, pitala sam se, kad ne znam ni da vozim? Kad ne znam ni da platim porez? Kad ne znam ni da ispečem pile? Kako mogu da imam bebu kad ne umem da budem majka?

Pretvarala sam se da mi je ovo normalno, a onda sam bez potrebe trknula do radnjice na ćošku kako bih se isplakala a da me ona ne vidi. Kao dete nikad nisam imala ljubimca. Prvo živo biće za koje sam bila odgovorna bio je Dejvi. Činilo mi se neizvodljivo da preuzmem na sebe ogromnu odgovornost brige o stvorenju koje živi i diše – kad mi je prošli pokušaj bio tako spektakularno neuspešan. Izašla sam na upeklo sunce.

Mina je sigurno već u parku. Činilo mi se da su se sve kuće preko puta nas istovremeno i smanjile i narasle. Sišla sam niz stepenice naše zgrade i prešla ulicu; malo je falilo da me zgazi dečak na biciklu. Tiho sam pokucala na ulazna vrata kuće preko puta, koju je, baš kao i našu, otkupio neki marljiv stanodavac i pretvorio je u niz garsonjera. Kad niko nije došao do vrata posle mog gotovo nečujnog kucanja, sa olakšanjem sam mogla reći Mini da sam probala. Isti postupak sam ponovila na kućama s leve i desne strane, sve dok nisam došla do jednih vrata i baš sam se spremala da pokucam, ali utom se pojavio neki visok muškarac u kaputu od kamilje dlake. Pridržao mi je vrata, a ja sam mu zahvalila i ušla. U hodniku je mirisalo na tuđe kuvanje – na luk, paprike i prepečen hleb. Sve je bilo tiho i ja sam na tren samo stajala i pitala se kako bi to bilo živeti u ovoj zgradi umesto u našoj. Mogla bih biti osoba koja živi ovde umesto preko puta. Mogla bih da prođem hodnikom na ovom spratu, otključam vrata stana 2A i nazovem ga domom. Kad bih živela ovde, Mina bi bila samo žena od preko puta, koju povremeno viđam. Viđala bih je kako lebdi mimo mene u dugačkoj haljini i pitala bih se ko li je ona, ali nikad ne bih znala.

ODLOMAK / EKSKLUZIVNO

čvorka. Svejedno sam ga volela. Sviđalo mi se što je u sobi punoj lutaka i medveda on prase. „Niko ne zna da je tu“, rekoh. Dala sam ga Margo, a ona je izgledala kao da sam joj upravo pružila beskrajno vredan dragi kamen. Držala ga je kao novorođenče, s glavom u prevoju lakta. Pažljivo pridržavajući njegovo plišano telo. „Ti si sigurno Beni“, reče ona i rukova se s plišanim papkom. Osmehnula se i pošla da mi ga vrati. „Ne“, rekoh, „zadrži ga. Neko vreme.“ „Zašto?“ Samo sam slegnula ramenima; ipak, nadala sam se da zna kako joj ga dajem zato što je on jedina tajna koju imam. I ja sam joj je prepustila u punom poverenju.

* Oko tri dana nakon što smo doneli Dejvija kući, Džoni se vratio na posao. Sve do tada se nisam mnogo plašila niti strepela za ružičasto stvorenje umotano u ćebe u mom naručju, ali dok sam s prozora dnevne sobe gledala Džonija kako sporim, teškim koracima odlazi kroz mrak prema Datonu, na mene se svalila nekakva neverovatna težina. Pogledala sam u usnulog Dejvija s balončićem pljuvačke na usni i videla mračne dubine. Kako sam mogla da rodim bebu, pitala sam se, kad ne znam ni da vozim? Kad ne znam ni da platim porez? Kad ne znam ni da ispečem pile? Kako mogu da imam bebu kad ne umem da budem majka?

* Niz stepenice je silazila neka žena u narandžastoj letnjoj haljini. „Da niste videli jednog petlića?“, zapitah je. Zbunjeno mi se osmehnula, stavila naočare za sunce i bez reči otvorila vrata i izašla u svet. Ostavila je za sobom miris slatkog, puderastog parfema. Izašla sam za njom na sunce. Odlunjala sam ulicom. ■ 23

KNJIŽEVNA KRITIKA

Ženska priča o sudbini i osećanjima Roman Hamnet Megi O’ Farel, inspirisan kratkim životom sina Vilijema Šekspira, na pozornicu izvodi i Agnes, dečakovu majku i suprugu slavnog engleskog pesnika i dramskog pisca, donoseći priču o nesvakidašnjoj ljubavi i tragediji koja menja život iz korena Piše: Aleksandra Đuričić Foto: @bookisha__

otrebni su impresivno spisateljsko iskustvo, talenat i hrabrost da se napiše roman sa istorijskom tematikom na način kojim neprikosnoveno i već decenijama vlada Trejsi Ševalije. Pronaći i izvući jednu nit iz već poznatog miljea, pažljivo proučiti najčešće oskudne činjenice i imati vrlo snažnu moć imaginacije, koja ne podrazumeva samo istorijske okvire već pokušaj rekonstrukcije osećanja ljudi jednog doba. A to je uvek najteže. Megi O’ Farel vraća nas u elizabetansku Englesku i porodici najpoznatijeg dramskog pisca svih vremena, pokušavajući da dokuči sudbinu njegovog sina Hamneta o kome istorija nije zabeležila gotovo ništa, osim da je rođen kao blizanac i umro u dečjem dobu. Iako nazvan po Hamnetu, roman zapravo govori o sudbini i osećanjima koja su mogla vladati Šekspirovom suprugom En Hatavej. I o njoj je istorija relativno malo zabeležila, uostalom kao i o njenom slavnom mužu. Mnogo pretpostavki, malo dokumentovanog: bila je nekoliko godina starija od supruga i duže je od njega živela, u braku su dobili ćerku a potom i blizance Hamneta i Džudit, najveći deo bračnog života provela je sa decom u Stratfordu iščekujući Vilijemove povremene dolaske koji su se sa godinama sve više proređivali. Autorku romana zainteresovalo je šta je mogla zaista osećati ova žena, ostavljena u provinciji da samuje i svakodnevnim mukotrpnim poslom održava i podiže porodicu, da trpi ogovaranja male sre-

dine koja ju je gledala kao čudakinju već samim tim što je bila starija od svog muža, i na kraju ali kao najteže, da podeli sudbinu gotovo svih majki svoga doba, da sahranjuje decu koju je rodila i da se s tim miri. En Hatavej, koja se u romanu zove Agnes, pripadala je ljudima koji se opiru na osoben način. Bila je hrabra da se prepusti ljubavi bez bračnih zaveta, da odabere neiskusnijeg i mlađeg muškarca i da bude stub kuće. Tako je vidi Megi O’ Farel u kontekstu vremena u kome je živela i koje je određivalo njene postupke.

Agnes je ne samo duboko već i fizički odvojena od svega što je u javnosti predstavljao njen muž. Ona je vidarka i majka, vladarka privatnog života Slavna knjiga profesora Stivena Grinblata o tome kako je Šekspir postao to što jeste govori nam o bračnim i vereničkim običajima u elizabetansko doba i o tome da Šekspir, po svemu sudeći, nije previše mario za instituciju braka, a još manje za radost koju donosi bračni život. Analizirajući Šekspirova dela, tražio je i pronalazio stihove pune gorčine i ironije na račun bračne zajednice, a o sreći – ni reči.

Hamnet je ovenčan nagradom Women’s Prize za najbolji roman 2020. U romanu Hamnet odnos između supružnika prikazan je daleko romantičnijim bojama kao snažna emotivna veza dvoje ljudi kojima nije smetalo što u intelektualnom smislu predstavljaju dva sveta, jer se u tadašnjem svetu nije očekivalo od žene da prati muža u duhovnom i umetničkom napredovanju. Tako je u književnim okvirima Agnes ostala lik ucveljene majke koja ne može da se pomiri s tim da joj je kuga odnela jedinog sina i da je time izgubila životni oslonac. U kolikoj meri ona ne može i ne želi da razume pozorišni svet i život koji je sasvim okupirao njenog muža, otkriva nam se u sceni kada uspeva da dođe u London i prvi put vidi pozorište, odnosno okruženje u kojem je Šekspir već slavan. Malo je verovatno da je prava En ikada videla izvođenje bilo kog Šekspirovog komada, što za ovu priču nije važno. Jer scenom u pozorištu samo je podvučeno ono što sve vreme osećamo. Agnes je ne samo duboko već i fizički odvojena od svega što je u javnosti predstavljao njen muž. Ona je vidarka i majka, vladarka privatnog života koji se mora žrtvovati zarad besmrtnosti. ■

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB PREDSTAVLJA

Između stvarnog zla u samom čoveku i njegovog mraka postoji jedna vrsta nade da je čak i u logoru moguće biti human i pružiti ruku nekome ko je u nevolji. Da je moguće izgraditi jednu vrstu kule, izdvojenosti iz zla, i verovati da život može da se nastavi bez obzira na to što se utisnuti broj na ruci nikad neće izbrisati i što će uvek podsećati na to da ste u jednom trenutku života bili samo broj.

okviru sedamdeset drugog Laguninog književnog kluba, na Instagram profilu laguna_ knjige, sa književnom kritičarkom Tamarom Krstić razgovarali smo o knjizi Heder Moris Tetovažer iz Aušvica, nezaboravnoj priči o Holokaustu, zasnovanoj na istinitoj ispovesti tetovažera Lalija Sokolova. Lali sa 24 godine dolazi u Aušvic, gde boravi tri godine i trudi se da preživi na različite načine. Svoju priču je podelio sa Heder Moris, koja je dobila nimalo jednostavan zadatak da njegov životni put uobliči u književno delo. Ova knjiga pripada dokumentarističkoj fikciji, koja je u poslednje vreme neka vrsta trenda u književnosti. Tetovažer iz Aušvica nije ispovest, nego pisanje iz trećeg lica. Autorka je jedna vrsta posrednika, neko ko je svojim književnim darom morao da usaglasi činjenice i Lalijevo pripovedanje. Zanimljivo je što je odlučila da pripovedanje o Laliju i Giti, taj najdublji, najintimniji deo, pruži samo u jednostavnim rečenicama, u kurzivu, što upućuje na jednu vrstu unutrašnjeg monologa, iako bi se za te pasaže teško moglo reći da su unutrašnji monolozi. Ali Lali tim rečenicama mora da postavi pitanje smisla i svog odnosa prema stvarnosti koju živi i odnosa prema onome što može postati. Zlo i humanost su dve reči koje obeležavaju ovo delo.

Na Lalijevom primeru možemo da naučimo šta je potrebno da bi se preživelo na mestu kao što je Aušvic. Pitala sam se šta je tačno vitalizam koji je u Laliju postojao bez obzira na sve to što je video, čuo i doživeo. Njegov vitalizam se sve vreme oseća u želji da se ne odvoji od života koji je živeo pre nego što je dospeo u logor – od učenja o svetu, o porodičnim odnosima, o odnosu prema drugim ljudima, prema ženi, a onda i shvatanja da stečeno znanje može da bude jedna vrsta njegove prednosti. Jer on se usuđuje i da progovori. Ne ćuti ni pred kim, zna da pusti glas i podigne pogled. Lali zna i oseća da iz svoje naizgled privilegovane pozicije tetovažera može i mora da pokuša da pomogne bar jednom pored sebe. To ga čini posebnim.

Ovakve knjige su nam potrebne ne da se ne bi zaboravilo to što se desilo, nego da se takvo zlo ne bi više ponovilo

LAGUNIN KNIJŽEVNI KLUB

Svetski bestsler o ljubavi i požrtvovanju, roman Tetovažer iz Aušvica Heder Moris, koji nas podseća da svaka žrtva Holokausta predstavlja pojedinca s jedinstvenom pričom

Čini se da je jedan od pokretača ove knjige i Lalijevo preispitivanje da li zbog toga što je radio kao tetovažer da bi preživeo zapravo može da bude optužen da je bio saradnik nacista. Lali se često pita šta je učinio i šta da radi, i ta pitanja kao da su upućena svakom čitaocu – šta bismo učinili da se nađemo u takvoj situaciji? Reč je o graničnim situacijama, u kojima svako postupa onako kako misli da je ispravno, sa željom da preživi. Pitanje saradnje sa nacistima otvara pitanje da li je Lali uopšte imao izbora i u čemu se taj izbor sastojao, jer da nije pristao da bude tetovažer, vrlo verovatno bi doživeo sudbinu većine logoraša iz Aušvica. U njemu se sve to prelama i lomi. Videli smo kako je reagovao kad je video autobus krematorijum. Nakon tog prizora stradanja se razboleo. Prvih osamdesetak strana knjige kao da postavljaju scenografiju za dešavanja, a radnja se ubrzava dolaskom Gite, koja naprečac osvaja Lalijevo srce i igra važnu ulogu kada je reč o motivaciji, veri i snazi glavnog junaka. Autorka je sačuvala scenaristički pristup u romanu, što se vidi u pojedinim scenama o kojima, pretpostavljam, Lali nije govorio. U nekim trenucima zaista čudesno i neverovatno deluje cela priča o ljubavi i susretu Gite i Lalija. Deluje, pre svega, kao prava filmska priča. ■ 25

ČUVAJMO SEBE I PLANETU! Probudimo sa novim prolećem i sopstvenu svest o zdravlju, zaštiti i oporavku Zemlje, ali i nas samih, pa pođimo i korak dalje i poradimo na svim aspektima ljudskog ponašanja i međusobne komunikacije. Predstavljamo vam hit naslove iz domena publicistike, koji vam na tom putu mogu biti i više nego korisni ZAŠTITA OD INFEKCIJA, Ridiger Dalke

HIT KNJIGE

Panika vlada svetom, nevidljivi neprijatelj uzdrmao je njegove temelje: reč je o kovidu 19. Da li se „kriza izazvana koronom“ pretvara u egzistencijalni problem? U ovakvim okolnostima nije dovoljno osloniti se samo na krizni menadžment i pružanje medicinske pomoći. Vreme je da se suočimo sa suštinom nevolje u kojoj smo se našli. Reč je o našem zdravlju, našoj budućnosti – a i našem novcu.

Zaštita od infekcija je praktični vodič za prirodno jačanje imunosistema i za psihičko suočavanje sa kriznim situacijama, na ličnom i na društvenom planu. Dalkeova knjiga podstiče na samoodgovornost, navodi nas da staloženo i inteligentno pristupimo aktuelnoj situaciji i preduzmemo sve što je u našoj moći kako bismo poboljšali svoje zdravlje. ■

ŽIVOT NA NAŠOJ PLANETI, Dejvid Atenboro

KAKO RAZGOVARAMO 2: STILOVI, VREDNOSTI I RAZVOJ LIČNOSTI, Fridman Šulc fon Tun

BITI ČOVEK, Marti Džobson

Pogledajte svet. Zatim uradite nešto da bi bio bolji. Od autora BBC-jevih serija Planeta Zemlja i Živa planeta i čuvenog prirodnjaka stiže nam naučno potkovana priča o promenama koje se odigravaju u svetu u poslednjih stotinak godina. Atenboro prenosi čitaocima mudrost prikupljanu čitav jedan životni vek i svoju optimističnu viziju budućnosti. ■

Knjiga je namenjena širokoj publici jer obezbeđuje alate i putokaze za poboljšanje međuljudske komunikacije. Fon Tun čitaocu nudi oruđe koje će mu pomoći da i na poslu uspešnije i sadržajnije komunicira – naročito ako se često suočava sa istim „tipovima“ ljudi i ako mu se ponavljaju slične situacije. U knjizi je obrađeno sedam stilova komunikacije i načini na koje se oni prepliću. ■

Preispitujemo najnovija naučna otkrića uz uvid u neobične aspekte ljudskog ponašanja i objašnjenja šta se dešava kada ljudi sadejstvuju sa svetom i jedni s drugima. Duhovito, razumljivo i neposredno saznajemo zbog čega ljudska vrsta nema bliskih bioloških rođaka, kako bakterije mogu da utiču na naše raspoloženje, kako da prepoznamo lažova i još mnogo fascinantnih i neobičnih zanimljivosti o ljudima. ■

PA KO SU UOPŠTE BILI TI STARI RIMLJANI?

anašnjem čoveku, kad vidi još jednu istoriju starog Rima, možda padne na pamet pitanje: Pa ko su uopšte bili ti stari Rimljani i zašto bi trebalo da čitam još i njihovu istoriju kad su odavno nestali? Ali, ako se malo zamisli, shvatiće da to nije istorija nestalih, to je naša istorija.

U Karlajlu, na dalekom severu Engleske, razgovarao sam sa sveštenikom koji je ponosno govorio kako je tu bila granica Rimskog carstva, a ja sam dolazio s daleke granice, na drugom kraju.

Dosta sam putovao. Često sam na odmor išao van zemlje. Osim odlaska u Moskvu i Njujork, simbolično dva današnja centra moći, sva ostala moja putovanja, pa čak i ono u Veliku Britaniju, centra još jedne skorašnje imperije, bila su u okvirima Rimskog carstva. Nikada se nisam okupao u moru i reci koji u prošlosti nisu pripadali Rimskom carstvu iako sam bio na mnogim morima. Rođen sam i živim u gradu koji je vekovima bio pod Rimljanima i koji je suštinski u njihovo vreme i postao grad iako je imao svoju tvrđavu i pre njih. Ako ste nekada bili u Egiptu ili Tunisu, na obalama Afrike, u Turskoj u Aziji, Španiji, Grčkoj, na Jadranu – omiljenim turističkim destinacijama ljudi s ovih prostora – bili ste u nekadašnjem Rimskom carstvu. Ako ste hrišćanin, pripadate religiji nastaloj u Rimskom carstvu. Ako studirate pravo, jedan od predmeta je Rimsko pravo, iako nas od njega deli gotovo dve hiljade godina. Ovde u Beogradu, u delu zidina na Kalemegdanu i dalje možete da vidite delove tvrđave koje su sagradili Rimljani, delove koji simbolizuju koliki je zapravo uticaj Rimljana na naš život iako ih nema vekovima. Ako ste stanovnik Niša ili Sremske Mitrovice, živite u gradovima u kojima su se rodili rimski carevi, a ako živite na ovim prostorima, to znači da život provodite u Meziji, jednoj od nekadašnjih rimskih provincija.

Istorija starog Rima nije istorija nestalih, to je naša istorija

IZ PRVE RUKE

Stazama života jednog davnog sveta koji zapravo nikad nije u potpunosti nestao, već je samo promenio oblike svog postojanja i danas još uvek živi u nama, vodi nas knjiga SPQR: Istorija starog Rima Meri Bird, koju preporučuje urednik u Laguni Srđan Krstić

U knjizi SPQR Meri Bird nećete naći samo popis velikih bitaka i vladara, već istoriju koja će vam pružiti neophodna znanja o velikanima koji su podigli stari Rim, o odlukama koje su oblikovale današnji svet, ali će vam uspešno prikazati i kako su živeli obični ljudi, posetioci onih rimskih restorana koje danas otkopavamo.

ODLUKE KOJE SU OBLIKOVALE DANAŠNJI SVET Nedavno su u Pompejima ispod naslaga lave iskopali rimski pandan današnjem restoranu brze hrane. Jasno se vide mesta za lonce u kojima se krčkao obrok, deo za posetioce, pult za domaćine, a živopisne slike i ukrasi su sačuvani kao da su oslikani pre nekoliko godina. Rimljani su možda živeli davno, ali život današnjeg čoveka mnogo je sličniji životu Rimljana nego životu u vremenima koja su usledila posle njih.

Ovo je knjiga koja pred vaše oči dovodi čitavu jednu civilizaciju utkanu u naše postojanje, od osnivanja grada, velikih osvajanja, moćne republike, utemeljenja carstva, načina života običnih ljudi, pa sve do potresnih reči kojima se jedan običan pekar oprašta od supruge, ali će vas upoznati i sa prostačkim grafitima iz tog doba, koje bi i danas mnogi mogli da potpišu. SPQR je knjiga koja vas vodi na staze života jednog davnog sveta koji zapravo nikad nije u potpunosti nestao, već je samo promenio oblike svog postojanja i danas još uvek živi u nama, ovde u nekadašnjoj Meziji, kao i širom Rimskog carstva, ali i u novim centrima moći koji su van starih granica. SPQR nije samo istorija starog Rima, to je istorija osnova današnjeg sveta. ■ 27

NOVO IZ SVETA KNJIŽEVNOSTI ZA DECU

Ljubav prema književnosti deci treba preneti u najranijem uzrastu. Predstavljamo savršene naslove koji će mališane uvesti u svet knjiga, a u čijim će pričama i čarobnim ilustracijama uživati i roditelji.

MALA LAGUNA

Ja sam se rodio ne samo kao pametan nego kao najpametniji! Ja sam bio najpametnija beba u porodilištu!“

Džajls Andre

ile nije bio dobar plesač, mada je svake godine dolazio na takmičenje „Džungla pleše“. Ali jedne divne večeri okupane mesečinom, Žile je otkrio da onima koji su drugačiji, treba i drugačija muzika da svira... Zabavna, poučna i dirljiva priča u stihovima Džajlsa Andrea koju je prelepo ilustrovao Gaj Parker-Ris. ■

Grupa autora

d davnina ljudi veruju u snagu reči, u mudrost koja je utisnuta u njih i u melodiju koju nose. Nekada su ovi kratki oblici bili i čuvari znanja, i otkrivalice sveta oko nas, i vežbe za oštrenje uma, i zabavno ispunjavanje dokolice. Namenjena onima koji čitaju deci, ali i deci koja razumeju pročitano, ovo je razigrana knjiga satkana od najfinijih niti iz naše tradicije. ■

Prikaz mladih kritičara:

aša vredna kritičarka Inga pročitala je i podelila sa nama svoje razmišljanje o komedijicama Miloša Nikolića, koje uz humor podstiču mališane na razmišljanje i preispitivanje: Ova knjiga je puna humora i dobrih fazona, ali i pouka, pravopisa i gramatike. Na početku priča se vrti oko dečaka Toze koji je pomalo uobražen i obožava da pametuje, ali i da se šali. On sam za sebe kaže: „Ja nisam postao pametan, kao druga deca, postepeno – u prvom razredu malo, u drugom malo više, u trećem još više. Ja sam se rodio pametan.

Kasnije u knjizi otkrivamo i kakav je bio jelovnik Kraljevića Marka, zašto je on bio anemičan i da li je trava bolja hrana od pečenja. Pojavljuju se guske i ovce koje žele da se školuju i postanu otmene, a saznajemo i ponešto o zaljubljenosti i lebdenju, kao i kakve veze ima ludi kamen sa klecanjem kolena, znojenjem dlanova i lupanjem srca. Na kraju knjige se nalaze poznate bajke za decu ispričane na malo drugačiji način. U njima vidimo kako izgleda kad zli vuk shvati da suština života nije u slasnom zalogaju, već u lepom trenutku, dok nas ružno pače uči da svako ko se trudi, radi i vežba može jednog dana da postane prelepi labud.

Grupa autora ridruži se Luki, hrabrom malom astronautu, i istraži svemir uzduž i popreko. Proputuj Sunčev sistem i otkrij različite planete, bučne rakete i blistave komete. Vidi sve što vidi Luka kroz svoju svemirsku kacigu. Prinesi rešetkastu foliju ilustracijama i pomeraj je levo-desno da slike ožive. ■

Toza je i hrabar jer se ne plaši da kaže nastavnici sve ono što bi i svako drugo dete želelo, ali ne sme zbog straha ili lepog vaspitanja. Na primer, objašnjava joj kako ne treba da pišemo sastave o proleću, letu, jeseni i zimi, jer je to već svima odavno dojadilo… Ipak, Toza je i nepredvidiv, jer taman kad pomislimo da je preterao, on smisli neku dobru šalu ili izvuče neverovatnu pouku. Maštovit je i kad o poznatim ličnostima u svojim pričama govori kao o prijateljima, a predmeti i životinje poprimaju ljudske osobine. Na zabavan način objašnjava drugarima pravopisna pravila i gramatičke greške, ali ponekad ume i da ih smori s tim. Zbog svega toga mnoga poglavlja počinju sa Jucinim: „Lažeš!“ i Tozinim: „Ne lažem.“

Ova knjiga me je zabavila i nasmejala. U isto vreme me je nečemu i naučila. Ipak, najviše me je oduševila sposobnost pisca da se preruši u nekrunisanog kralja spreja i poprska nas svojim rečima kao magičnim sprejom koji pomaže ljudima „da se vrate prirodi i prirodnosti, da se vrate dobroti, radosti, ljubavi i smehu.“ ■ (Inga, 10 godina)

POZIVAMO MLADE KRITIČARE DA NAM ŠALJU PRIKAZE LAGUNINIH IZDANJA ZA DECU NA MEJL: redakcija@bukmarker.rs.

DELFI GIFT POSUDA, BLUE GOLD OPEN EYES

Damski i ljupko

Proizvodi danskog brenda sa istinskim evropskim šarmom Miss Étoile oličenje su životnog stila punog radosti. Mada se brend sve vreme razvija i ide u korak sa trenutnim trendovima, suštinski ostaje veran izvornom poreklu. Svaki novi proizvod je nova priča, koju sa pažnjom i velikom posvećenošću detaljima kreira brižljivo izabran dizajnerski tim kompanije.

SET ŠOLJA, STRIPES CLOSED EYES

ŠOLJA ZA KAFU, CLOSED EYES GOLD GALORE ŠOLJA ZA PONETI, ENJOY

DELFI GIFT

ČAJNIK, TEA4ONE MINI BLACK STRIPES

Bogat asortiman Miss Étoile proizvoda možete naći u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs.

Izdvaja se kolekcija ICONS, koja je jedan od zaštitnih znakova brenda. Otvorene ili zatvorene oči u kombinaciji sa inspirativnim sloganima čine ovu liniju prepoznatljivom, a svaki novi komad je toliko poseban i lep da uverljivo poziva da ga pridružite ICONS proizvodima koji već krase vaš dom. Pronađite svoje favorite! ■

ZIDNI SAT, LETS DRINK CHAMPAGNE AND…

UŽIVANJE UZ DOBRU KNJIGU I NESCAFÉ 3in1

njiga i dobra kafa stižu svuda, i to zahvaljujući još jednoj akciji koju je Laguna organizovala sa NESCAFÉ 3in1. Nakon oktobarske akcije i sjajnih reakcija čitalaca iz celog sveta, rešili smo da vas zajedno sa prijateljima iz NESCAFÉ 3in1 obradujemo ponovo!

Do 22. aprila uz svaku porudžbinu preko sajta laguna.rs na poklon dobijate paketić od dve kesice kafe nezaboravnih ukusa NESCAFÉ Classic, Strong, Brown Sugar, Sweet&Creamy, NESCAFÉ 2 u 1, NESCAFÉ Cappuccino i NESCAFÉ Latte.

Isprobajte i dva nova neodoljivo ukusna i penasta proizvoda:

NESCAFÉ CAPPUCCINO I NESCAFÉ LATTE!

NESCAFÉ ima tradiciju dugu više od 80 godina. To je i prva kafa koja se spustila na Mesec, popela na Mont Everest i postala neizostavni deo domova širom sveta. Uvek ćete želeti da se vratite tom nezaboravnom ukusu. Kada je reč o novim izdanjima Lagune, naše preporuke su istorijska ljubavna drama Đurđevim stopama Ljiljane Šarac, obavezan priručnik za prirodno jačanje imunosistema Zaštita od infekcija Ridigera Dalkea, kao i odlične knjige iz edicije Mala Laguna Anjin svet Lele Stojanović i Staško Nestaško Ane Đokić. Imate izbor od preko 4.000 Laguninih izdanja na sajtu laguna.rs, a u periodu trajanja akcije, kao poklon, do vas stižu i Nescafé pokloni. Uz sve porudžbine na poklon dobijate i novo izdanje časopisa Bukmarker. Uživajte u Laguninim knjigama i NESCAFÉ 3in1 ukusima! 30

Ukusi savršenstva u Bukmarker kafeterijama

njiga, kafa i kolač – dobitna kombinacija! U našim kafeterijama u knjižarama Delfi SKC, „Borislav Pekić“ ili u Delfi knjižari na 2. spratu BW Galerija shopping centra možete probati izvrsne Rock’n’raw tortice, koje nastaju u radoznaloj laboratoriji sirovih veganskih sastojaka. One su potpuno posne, sveže i prirodne, i uvek nas navedu na pitanje: „Kako to da su ukusnije i lepše od ’običnih’ torti?” Kad budete probali Bohemian rhapsody, Starman i Satisfaction tortice, odgovor će vam biti jasan! ■

Nepoznato o…

Toni Morison ► Tonino pravo ime je zapravo Kloi, ali kao 12-godišnjakinja primila je katoličku veru i uzela ime

Entoni. Ime Toni nastalo je kao nadimak kad se upisala na fakultet.

► Teško detinjstvo uticalo je na njen stil pisanja. Od roditelja je nasledila verovanje u natprirodno,

te ne čudi što su u njenim delima prisutni magija i duhovi. ■

VESTI

► Prvu knjigu Najplavlje oko objavila je u 39. godini.

HAIER: BREND BR. 1 U SVETU* STIGAO U SRBIJU

aier je proizvođač bele tehnike posvećen svima koji teže premium iskustvu pri upotrebi kućnih aparata. Napredna tehnologija, prilagodljiv način rada i vrhunski dizajn su tri Haierova osnovna cilja pri konstrukciji svakog aparata. Premium osobine, kao što su ultratihi Direct Motion motori kod veš-mašina ili MyZone komore sa zasebnim izborom temperature kod frižidera, imaju zajednički cilj – da život potrošača učine komfornijim. Osnovana 1984. godine, Haier Group je i danas jedna od najbrže rastućih kompanija u industriji bele tehnike, a njena ispostava Haier Smart Home se nalazi na listi Fortune Global 500 kompanija. Haier proizvode možete pronaći ekskluzivno u Tehnomanija prodavnicama, a kupovinom nekog od Haier modela do 1. juna možete ostvariti čak sedam godina garancije. Potrebno je samo da registrujete proizvod na sajtu www.registracija-haier.rs do trideset dana od datuma kupovine. ■

*U KATEGORIJI VELIKIH KUĆNIH APАRATA

(izvor: Euromonitor International, 2021, prema udelu globalno prodatih jedinica)

DELFI KUTAK

Kultni roman velike američke pesnikinje Silvije Plat, delimično zasnovan na njenom životu, postao je klasik XX veka. Proslavljen je zbog crnohumornog i oštroumnog portretisanja pedesetih godina prošlog veka i prodat u milionima primeraka. Pročitali su ga i članovi Delfi kutka, a utisak o knjizi iznela je jedna čitateljka MAPA ŽENSKE DUŠE U KNJIZI

Stakleno zvono Silvije Plat Piše: Aleksandra Stojanović

ena koja je bila izuzetno talentovana. Žena koja je plenila svojom lepotom. Žena koja je bila udata za veoma uspešnog i slavnog pesnika. Žena koja je uprkos svemu (ili upravo zbog svega toga) bila nemerljivo nesrećna i depresivna. Žena koja je napisala ovu fenomenalnu knjigu – Silvija Plat – kroz svoje radove bila je u direktnoj vezi sa pitanjima koja su se razvijala u društvu. Kao žena, uvek se zalagala za ženska prava iako se nije isticala kao feministkinja. Kako je stvarala u vreme kada je feminizam bio na snazi, suprotstavljajući se nasilju u porodici, seksualnom nasilju, raznovrsnim napadima na nežniji pol, mora joj se odati veliko priznanje jer je tada bilo gotovo nemoguće postati pesnik ili pisac. A ona je uspela u tome. Kao glavni motiv ona bira smrt jer ne prepoznaje drugo rešenje zagonetke života do smrti i u tome kao da vidi sredstvo za dostizanje nekog novog, uzvišenijeg postojanja. Knjiga Stakleno zvono je prepuna mračnih istina, teških tema i crnog humora. Moji bliski ljudi su mi pomenuli da, kako nisu poznavali Silvijinu biografiju pre čitanja

dela, i nisu bili najbolje pripremljeni za ovo delo. Verovali su da će se susresti sa trivijalnim mentalnim neravnotežama i problemima jedne devojke pretočenim u trenutke koji uništavaju život. Složili smo se da je konačan rezultat čitanja ovog štiva zapravo jedna iskrena, mračna i izuzetno tačna „mapa“ puta jedne talentovane mlade žene u borbi protiv svojih unutrašnjih demona. I to je na neverovatan način predstavljeno! Silvijin alter ego Ester toliko je direktan u prikazivanju svog očajanja da je prosto nemoguće a da joj ne pružite sve svoje saosećanje. Poželećete da joj pomognete da prevaziđe svoju patnju koja je razarajuća, prožimajuća. Celim romanom prisutna je neka čudna tišina, gotovo mir, i da ne beše tamnih oblaka koji su se polagano približavali, beskrajne palete svih mogućih nijansi stvaranja, možda se i ne bi pretpostavilo da je to ono čuveno zatišje pred buru. Predstojeće komešanje se laganim korakom približavalo i to stanje zbunjenosti počelo je da obuzima. I sve dok oluja nije oslobodila sav svoj bes, kuća

nije prestala da pruža zaklon. A onda njeni zidovi krenuše da se skučavaju i počeše da gube zaštitnu ulogu. Poče da se oseća kiša i njene kristalne kapi kako damaraju po licu. Poče opsedanje. Oni koji su zarobljeni u svetu stakla upravo tako se osećaju. U autorkinom dnevniku postoji deo u kome svoje iskustvo vidi reprezentativnim i želi da glavnu junakinju romana učini glasom cele jedne generacije. Kao i mnogi, i ja sam zahvalna Silviji na tome i priči koju je podelila sa nama. Duboko sam udahnula i izvesno vreme slušala svoje srce: tiktak, tik-tak, tik-tak... Iako povlačenje paralela sa autorkinim životom nagoveštava da se stakleno zvono može „spustiti“ i kada je žena ostvarena i kao majka i kao spisateljica, roman ipak treba posmatrati u strogim granicama samog teksta i fokusirati se na pitanja koja nam nameće priča Ester Grinvud. Ipak, uprkos mraku u koji je ova knjiga uronjena, osećaj nade i dalje postoji, postoji čak i nakon završetka ovog gorkog putovanja...■

VAŠ KNJIŽAR

Veoma su zadovoljni i redovno nas posećuju. Naša knjižara je specifična po tome što prodajemo i knjige na mađarskom jeziku, jer u Subotici živi veliki procenat stanovnika mađarske nacionalnosti. Veliko je interesovanje za te knjige i imamo širok i zanimljiv izbor mađarskih izdanja, mada se neretko dešava da se ipak odluče za srpsko izdanje, jer je cena iste knjige u domaćem izdanju nekada značajno niža.

Melinda Bajagić

(Knjižara Subotica – Korzo)

elinda je na poziciji šefa knjižare Subotica – Korzo već osam godina, od dolaska u Delfi tim i otvaranja knjižare. I dalje se živo seća uzbuđenja koje je zajedno sa svojim kolegama osećala prilikom otvaranja, jer se ispostavilo da su mnogi Subotičani jedva čekali otvaranje Delfi knjižare i Laguninog kluba čitalaca.

NOVI ULOV

ZAVRŠNA REČ

Šta rad u knjižari čini posebnim? Mnogo je razloga zbog kojih rado dolazim na posao. Iz prve ruke saznajemo novosti iz sveta književnosti, imamo privilegiju da prvi osetimo miris najsvežije štampe. Naravno, velika je muka što ne možemo da pročitamo sve što bismo voleli, jer ne postoji toliko vremena u našim životima. Ali to je razlog više za komunikaciju sa posetiocima. Koliko oni saznaju od nas o knjigama, toliko i mi čujemo zanimljive utiske, mišljenja, stvari o naslovima koje nismo pročitali. Najveće je zadovoljstvo ipak kada pažljivim odabirom nalazimo mušterijama ono što će im odgovarati, za čime tragaju a da ni sami ne znaju.

Koji je najveći izazov u Vašem dosadašnjem radu? Naši stalni kupci su nam tokom toliko godina postali maltene kao dobre komšije. Vrlo je bitno i sa kakvim ljudima radite svaki dan. Lepo je znati kada dolaziš na posao da ćeš provesti pola dana s nekim s kim se razumeš i na koga možeš da računaš. Subotica je specifičan grad jer je blizu granice, pa svraćaju i kupci iz regiona. Kakve su njihove čitalačke navike? Zanimljivo je da nam često dolaze kupci iz Hrvatske. Oduševljeni su bogatim izborom, a i niskim cenama. Uglavnom dođu već spremni, informisani preko Laguninog sajta, ali ima i onih koji vole da biraju i traže našu preporuku.

Davanje intervjua. Na kraju sam najsrećnija kad bude gotovo, kad savladam izazov (smeh). Koju knjigu biste preporučili čitaocima Bukmarkera? Veoma mi se dopala knjiga Malo mržnje Džoa Aberkrombija. Čitala sam i njegove prethodne knjige. Sviđa mi se njegov stil. Glavni likovi su surovi, ogoljeni, predstavljeni bez licemerstva. Ipak su heroji, bar neki od njih, jer u dubini duše titra još malo osećanja za koja nisu ni znali da postoje. Često greše i neretko ne mogu ili neće to da isprave, pa nastaju velike nevolje za sve. Knjiga je uzbudljiva, dinamična, sa toliko dobro oslikanim karakterima da ne možete a da ne strepite za njihovu sudbinu. ■

NOVI ULOV:

Za ljubitelje krimića i trilera U izdanju Lagune uskoro će se naći četiri nova naslova koja su otelotvorenje psiholoških trilera i misterija. Spremite mesto na polici za nove knjige nekih od vaših omiljenih autora, ali i za neka nova imena sa kojima tek treba da se upoznate Piše: Dunja Lozuk

Win, Harlan Koben Pre više od dvadeset godina naslednica Patriša Lokvud oteta je tokom pljačke imanja njene porodice. Uspela je da pobegne otmičarima, što je i njih nateralo u beg, a predmeti ukradeni od njene porodice nikada nisu vraćeni. Na Gornjem Vestsajdu čovek je ubijen u svom penthausu, a pored njega su pronađena dva ukradena predmeta: Vermerova slika i kožni kofer s inicijalima VHL3. Vlasti konačno imaju neki trag... Your Neighbour’s Wife, Toni Parsons Tara Karver naizgled živi savršen život. Ostvarena kao majka, voljena supruga i poslovna žena koja vodi sopstvenu kompaniju, ona je tip 34

osobe koju biste poželeli da vam bude komšinica, koja bi vam čak mogla postati i najbolja prijateljica. Ali kakva je Tara zapravo? U jednoj noći potpunog ludila, na poslovnom putu daleko od kuće, ona sve stavlja na kocku. Odjednom njen život iz snova postaje košmar. The Guest List, Lusi Foli Na ostrvu na obali Irske gosti se okupljaju kako bi proslavili odluku svojih prijatelja da stupe u brak. Mladoženja: zgodan i šarmantan, televizijska zvezda u usponu. Nevesta: pametna i ambiciozna, radi u izdavaštvu. Domet na mobilnim telefonima može biti slab i treba se paziti jakih talasa, ali ovaj događaj

je isplaniran do poslednjeg detalja i mora proći savršeno. Ali savršeni mogu biti samo planovi, nikako ljudi... Eight Detectives, Aleks Pavesi Grant Mekalister, profesor matematike, napisao je sedam savršenih detektivskih priča. Ali to je bilo pre trideset godina. Sada živi povučeno, odbrojavajući dane do smrti. Sve dok mu na vrata ne pokuca briljantna urednica Džulija Hart, koja želi ponovo da objavi njegovu zbirku priča i da zajedno sa njim ponovo iščita svih sedam priča. U tom procesu vidimo da se autor krije od svoje prošlosti, a Džulija postaje radoznalija da sazna šta mu se to toliko strašno desilo.■

Časopis Bukmarker - broj 5

Articles inside

DELFI KUTAK: Stakleno zvono

VESTI

DELFI GIFT

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Tetovažer iz Aušvica

IZ PRVE RUKE: SPQR: Istorija starog Rima

MALA LAGUNA

BIBLIOTEKA POZNATIH: Jelena Gavrilović

KNJIŽEVNA KRITIKA: Hamnet

ODLOMAK: Sto godina Leni i Margo, Merijen Kronin

TAJNE PISACA: Zoran Milekić

IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Mobi Dik

KOLUMNA: Tri Rajke

INTERVJU: Liju Cisin

TEMA BROJA: Četvorotomni roman Uvea Jonzona Svaki dan u godini

INTERVJU: Enes Halilović, dobitnik Vitalove nagrade

Milana VlaovićINTERVJU

TEMA BROJA: O ženskoj književnosti

U FOKUSU: Nedelja knjiga Jua Nesbea i nagradni konkurs

U FOKUSU: Fenomen Nesbe