■ INTERVJU: Živojin Petrović

DA BISTE GLEDALI U BUDUĆNOST, PRVO SE OSVRNITE U PROŠLOST

DRUGI DEO ZBIRKE NESTVARNO, A STVARNO ŽIVOJINA PETROVIĆA DONOSI NAM JOŠ NEVEROVATNIH PRIČA KROZ KOJE NE SAMO DA SAGLEDAVAMO ODREĐENE DETALJE IZ NAŠE ISTORIJE VEĆ I UČIMO O NEKADAŠNJIM OBIČAJIMA, KULTURI I MENTALITETU

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Matija Krstić

Možda rečenica „Život piše romane“ zvuči kao kliše, ali stvarnost nam je mnogo puta pokazala da događaji mogu da se odigraju onako kako ni najmaštovitiji pisci ne bi mogli da ih osmisle. Da je u našoj prošlosti bilo pregršt priča koje su na granici nemogućeg, uverili smo se kad se pre dve godine pojavila zbirka Nestvarno, a stvarno Živojina Žike Petrovića, osnivača i glavnog i odgovornog urednika televizije Brainz, prvog i jedinstvenog regionalnog kanala nauke i umetnosti. Živojin je na svetlost dana iz naše prošlosti izvukao i spasio od zaborava fascinantne priče neprocenjive vrednosti. Zatim nas je iznenadio prvim srpskim dokumentarnim trilerom Do viđenja!, o ubistvu najbogatije Beograđanke svih vremena, a potom nam u nastavku prve knjige, u zbirci Nestvarno, a stvarno 2, pružio još neverovatnih priča. „Istraživanje je za mene popodnevno zanimanje, moj hobi. U tome pronalazim odmor, razonodu, uživanje, ali i stvaralačku inspiraciju“, rekao nam je autor na početku razgovora. „Teme kojima se bavim nisu krupne, nemaju velike, istorijske razmere. To su pričice, detalji iz života, koje su tridesetih godina prošlog veka zaintrigirale javnost, ne samo srpsku već i svetsku. A onda su nekako otišle u zaborav, u arhive, i sad ih ’iskopavam’ i vraćam na svetlost dana.“

Knjiga je podeljena na nekoliko celina – „Čudni, čudni Beograd“, „Rat i oko rata“, „Dobri i neobični ljudi“, „Ispraćaji za pamćenje“, „Tamo i ovde“, „Važno je biti prvi“... Šta čitaoci u ovim pričama mogu da pronađu o našoj prošlosti, o našem identitetu?

Čar ovih priča je upravo u tome što su pristupačne za običnog čitaoca, običnog građanina koji ne mora da bude potkovan velikim istorijskim znanjem da bi razumeo dešavanja opisana u njima. Jer to su u suštini situacije koje su svakome mogle da se dese i dešavaju se, iako možda nisu baš toliko „nestvarne, a stvarne“ kao što su bile one koje su se događale našim precima. Našim ljudima je interesantno da kroz te priče sagledavaju ne samo određene detalje naše istorije već i da uče o kulturi, o nekadašnjim običajima, zbivanjima i našem mentalitetu, i to indirektno, kroz mala dešavanja, lepe i zanimljive događaje.

Šta nam ove priče govore o našoj sadašnjosti? Jer izučavajući prošlost, zapravo mnogo učimo o sadašnjosti.

To jeste u filozofiji vrlo važno. Da biste gledali u budućnost, prvo morate da se osvrnete u prošlost. Budućnost se preslikava u odnosu na prošlost, samo u nekoj drugoj dimenziji.

I svako ko želi i hoće da razume ne samo kako danas živimo već gde ćemo i kako sutra živeti, mora da se pozabavi i pitanjem kako je bilo u prošlosti, koliko smo i na koji način napredovali.

Kako ste dolazili do priča iz zbirke i da li je možda bilo nekih koje su pronalazile Vas?

Mogu vam reći da sam nakon prve knjige Nestvarno, a stvarno imao pregršt poziva čitalaca koji su iznosili interesantne dopune tih priča, a koje su bile povezane sa nekim važnim događajima, sa njihovim daljim rođacima, tako da ima logike da su one sada počele da dolaze do mene. Kad uđete u taj „začarani krug“, jedna priča otvara put drugoj i tako non-stop. Srbija je uvek bila na raskrsnici geostrateških, geopolitičkih zbivanja i u arhivama Srbije, gde sam provodio i gde provodim vreme, nalazi se veliko blago. Srbija je, takođe, zakoračila u digitalizaciju. Izneli smo na svetlost dana mnoge stare, privatne zapise i dokumenta značajnih ljudi, koji takođe daju neku sliku tadašnjih događaja, a da ne pričamo o časopisima i literaturi koji su sada dostupni za čitanje i analiziranje.

Zabavne i bizarne, intrigantne i emotivne, ove crtice su izvukle na svetlost dana ono što naučne discipline zanemaruju a život stvara. Kako su te priče uticale na Vas, jesu li Vas na neki način menjale?

Sigurno da jesu, ali te promene su uvek vukle na nešto novo, bolje i budile su želju za kreativnijim i dubljim istraživanjem. Kad hodam Knez Mihailovom, na primer, sada imam u glavi slike događaja, tačno znam gde je ko živeo, šta je radio, čija je koja kuća bila, čija zgrada, šta se desilo u nekom podrumu, na nekoj raskrsnici, i to je sve neverovatno. Ponekad se zapitam da li je moguće da toliko filmova pravim u glavi, pa pokušavam da ih sve prenesem i na svoje kolege i prijatelje, koji su zaprepašćeni kad čuju šta se desilo na nekom mestu ili kako je uopšte moguće da se desilo a da mi nismo znali ništa o tome.

Da li se u Vašim razmišljanjima nalaze i neke potpuno nestvarne priče? Odnosno vidite li sebe u budućnosti kao pisca romana, iako je publicistika „teren na kome igrate pobedničke utakmice“?

Iskreno govoreći, mene to nije nikada privlačilo. Čovek sam praktike, živim za realnost, za činjenice. Toliko ima lepih stvari u stvarnosti da nema potrebe da unosim fikciju u priče. Sve što radim za mnoge je fikcija, i to jeste suština ovoga – da ljudi ne mogu da poveruju da se stvarno desilo. I onda me stalno pitaju da li je to moguće. Pa ako sam već toliko na granici sa fikcijom, nema potrebe da je dodajem.

Priča o knjizi Do viđenja!, o ubistvu ćudljive milionerke Drage Mitrićević, ne prestaje da fascinira javnost. Kad ste objavili tu knjigu, da li ste slutili da će imati tako dobar odjek u čitalačkoj javnosti?

Moram da priznam da sam znao da imam „strašnu“ priču, ali nisam razmišljao o tome koliko će zaintrigirati javnost. Ni sada ne razmišljam da li će Nestvarno, a stvarno 2 napraviti veliki odjek u javnosti. Sve priče sam odabrao u skladu sa svojim duhom, željom, voljom i zapažanjem, siguran u to da su priče koje sam odabrao interesantne. I ne jurim pomamu, već samo želim da u izlogu Lagune bude nešto što je vredno. I smatram da tako treba raditi ne samo u pisanju već i u svim ostalim poslovima. Treba da se radi za svoju dušu, a vrednost će se pokazati sama.

Toliko ima lepih stvari u stvarnosti da nema potrebe da unosim fikciju u priče. Sve što radim za mnoge je fikcija, i to jeste suština ovoga – da ljudi ne mogu da poveruju da se stvarno desilo

Da li je veliki uspeh ujedno i velika odgovornost za dalji rad?

Ogromna je odgovornost, i to me najviše i plaši. Svima zahvaljujem na poverenju. A sad moram to poverenje da opravdam. To nije jednostavno. Lestvicu smo podigli i nema više spuštanja. U ovom trenutku imam odlične priče odvojene za buduća izdanja.

Dakle, još blaga čuvate, čitaoci ne treba da brinu?

Ne brinite ništa, kockice su tu, slagaćemo ih dalje.

Kakve knjige birate kao čitalac?

Slične onima koje pišem, s tim da sam po unutrašnjoj postavci željan širokog znanja i proučavam razne nauke. Tako da mi nije strano da čitam i o medicini, svemiru, nanotehnologiji, energiji, elektronici, istoriji i budućnosti. Sve te grane nauke me mnogo zanimaju. Čitam sve ono odakle mogu nešto da naučim. A stalno me vuče da učim o novim stvarima i čim završim razgovor sa vama, idem da nešto proučavam.

Koliko je u vremenu u kome živimo teško zalagati se za umetnost i nauku? Koje je Vaše najjače oružje?

Sigurno da je najjače oružje upornost. A kako u današnje vreme izgleda baviti se promocijom nauke i obrazovanja, umetnosti, kulture, pokazuje podatak da od 260 dozvola za televizijske kanale samo jednu imamo za naučni program. To je dozvola koju ima Brainz televizija. Tako da je takvo zalaganje kao Sizifov posao. Ali ako iz vašeg plemenitog, dobrog, poštenog, vrednog rada buduća pokolenja nauče bar jednu rečenicu, vi ste uspeli. Veoma je teško, ali vidite da nije nemoguće, čim sam u svom radu opstao toliko godina, čim sam sa svojim timom uspeo da napravim korake uzbrdo. Svakako da je uloženo dosta energije, truda, rada i da bi bilo mnogo bolje, lakše i atraktivnije kad bismo imali još snažniju podršku društva. ■