Časopis Bukmarker - broj 12 by Laguna

ISSN 2738-0564

PRAZNIK KNJIGE

SADRŽAJ

| | | |

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Bestseleri

■ INTERVJU: Srećko Horvat

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Mit o ptici

POKLON PRIMERAK OKTOBAR 2021. IZDANJE 1 | BR. 12 IZLAZI MESEČNO

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Domaća izdanja (1. deo)

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Čovek iz nehata

■ INTERVJU: Hana Džuel

Direktor marketinga / Ana Spasojević

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Drame

REDAKCIJA

■ TRI RAJKE: Oduži se dalje

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Domaća izdanja (2. deo)

Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić

■ INTERVJU: Ferzan Ozpetek

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Trileri

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Jarčeva planina

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Ljubavni romani

■ INTERVJU: Keri Čin

■ INTERVJU: Nadija Teranova

Lektura i korektura / Saša Bošković

■ INTERVJU: Jelica Greganović i Gorica Nešović

Telefoni redakcije:

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Biblioteka Bez prevoda

■ TAJNE PISACA: Ljiljana Šarac

■ MALA LAGUNA

■ INTERVJU: Ljubivoje Ršumović

Naslovna strana / Dizajn Euroart93

■ DELFI AKCIJA: Vratimo deci knjige u ruke

Štampa / Rotografika, Subotica

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Publicistika

■ IZ PRVE RUKE: Pitajte filozofa

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Biografije i autobiografije

■ #BUKMARKER: Lice i naličje: Memoari

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Ordesa

■ VESTI

■ DELFI KUTAK: Život i vremena Majkla K

■ HITOVI SAJAMSKIH DANA: Fantastika

■ DELFI GIFT

■ NOVI ULOV: Euforija

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar

PREPORUKA REDAKCIJE

Moj dan u drugoj zemlji, Peter Handke

Van kontrole, Vladan Matijević

Za izdavača / Dejan Papić

Grafički dizajner / Dejana Vranješ Saradnici: Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Matija Krstić, Vuk Lazarević, Nataša Đuričić Marković

011/7155-080, 011/7155-055 Imejl-adresa redakcije: redakcija@bukmarker.rs

Dragi čitaoci, Nadamo se da ćete uživati u čitanju oktobarskog Bukmarkera jednako kao što smo mi uživali u njegovoj pripremi. Jer spremati broj koji za glavnu temu ima Sajamske dane – što znači da je baš sve posvećeno novim knjigama, ali i podsećanju na sve one u kojima smo uživali tokom cele godine – ne može da bude ništa drugo nego čista čarolija. Doživimo je zajedno!

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

HITOVI SAJAMSKIH DANA

BESTSELERI

Oni su autori čije se nove knjige željno iščekuju, a kada se pojave na policama knjižara, ne silaze sa top-lista najčitanijih naslova. Iako su njihove knjige žanrovski različite, povezuju ih kvalitet, veliki broj čitalaca i pitanje koje neminovno prati svaku knjigu: „A kad će sledeća?“

Fredrik Bakman MI PROTIV VAS Od autora svetskog bestselera Čovek po imenu Uve stigao je roman koji može da zaceli i najdublje rane. Posvećen je svim mukama i radostima, malim i velikim pričama koje sačinjavaju naše zajednice. Uz ogromnu saosećajnost i razumevanje, Bakman nam otkriva kako nas odanost, prijateljstvo i ljubaznost mogu provesti kroz najteže trenutke. Medvedgrad je mali grad u kojem su meštani navikli na nevolje i težak život. Slično je i u susednom Vresištu. Posla nema za žitelje oba mesta, a i jedni i drugi polažu nade u svoje hokejaške klubove. Dok svako traži način da se snađe u teškim vremenima, Maja i Ana provode leto na skrivenom Ostrvu u želji da pobegnu od celog sveta. Rivalstvo između Medvedgrada i Vresišta prerasta u nemilosrdnu bitku za novac i opstanak. Hokejaški klub Medvedgrada verovatno će biti raspušten. Poslednja nada im je mladi igrač Amat, najbrži hokejaš Medvedgrada. Nasilje se uvlači u grad. Čini se da je ljude najlakše naterati da se mrze. Kad bude postignut poslednji gol, neko iz Medvedgrada biće mrtav. Stanovnici oba mesta zapitaće se da li je posle svega moguć život u kojem će hokej biti samo jednostavna igra na parčetu leda između dva gola i dva tima. Samo mi protiv vas. ■

Bakmanove knjige koje volimo: 4

► Čovek po imenu Uve

► Put do kuće svakog jutra sve je duži

► Uznemireni ljudi

► Moja baka vam se izvinjava

► Poslednja prilika

► Medvedgrad

► Brit-Mari je bila tu

Lusinda Rajli IZGUBLJENA SESTRA

Preporučujemo i:

► Sunčeva sestra

► Ljubavno pismo

► Mesečeva sestra

► Anđeosko drvo

HITOVI SAJAMSKIH DANA

Svaka od šest sestara D’Aplijez prešla je neverovatan put da bi otkrila svoje poreklo, ali na jedno pitanje i dalje nemaju odgovor: ko je i gde je sedma sestra? Imaju samo jedan trag – sliku smaragdnog prstena u obliku zvezde. Potraga za izgubljenom sestrom vodiće ih širom zemaljske kugle – od Novog Zelanda do Kanade, preko Engleske, Francuske i Irske – ujedinjujući ih u misiji da konačno upotpune svoju porodicu. U tom njihovom nastojanju polako izlazi na svetlost dana priča o ljubavi, snazi i žrtvovanju, koja je počela pre gotovo sto godina, kad su hrabre mlade žene rizikovale sve da bi promenile svet. ■

► U senci masline

Elif Šafak KAKO SAČUVATI ZDRAV RAZUM U DOBA PODELA Živimo u doba teskobe pritisnuti događajima oko sebe. Tište nas nepravda, patnja, neprestana kriza. Kako usred svega toga možemo da sačuvamo nadu i veru u bolje sutra? I kako da sačuvamo zdrav razum u doba sve žešćih podela? U ovom snažnom pozivu na svesni optimizam književnica i aktivistkinja Elif Šafak osvrće se na naše doba pesimizma, gde emocije vode i zavode politiku, a dezinformacije i strah su norma. Elif Šafak uranja u sopstvena sećanja i istražuje moć priča kako bi nam otkrila da književnost može da podstakne demokratiju, toleranciju i napredak. Uz to nas podseća da samo kada pažljivo slušamo jedni druge, uzajamna empatija postaje jača, a naša vera u bolju i mudriju budućnost snažnija. ■

Pročitajte i: ► 10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu ► Čast ► Neimarov šegrt

INTERVJU

I NAKON APOKALIPSE VALJA ŽIVETI, STVARATI I VOLETI U vreme kada je deo postapokaliptične fantastike uveliko premešten u aktuelne događaje Srećko Horvat, geografski udaljen ali aktivistički u „oku oluje“, u novoj knjizi Posle apokalipse sagledava moguće, čak i izvesne posledice postojećeg globalnog sistema

Razgovarala: Iva Burazor Foto: Oliver Abraham

rećko Horvat, hrvatski filozof i politički aktivista, u žižu interesovanja javnosti dospeo je 2007. godine nakon izlaska knjige Protiv političke korektnosti. Knjige su mu prevedene na većinu evropskih jezika, osnivač je Subversive Festivala i Filozofskog teatra u Zagrebu, suosnivač Pokreta za demokratizaciju Evrope i važi za jednog od vodećih intelektualaca mlađe generacije.

U novoj knjizi Posle apokalipse Horvat sve što nas je zadesilo prošle godine sa pandemijom naziva „procesom koji je decenijama ključao ispod površine takozvane ‘normalnosti’. Situacija bez presedana mogla bi, po njemu, uticati ne samo na budućnost čovečanstva već i na budućnost same planete. Pod apokalipsom, kako pišete u knjizi, ne smatrate jedinstveni katastrofalni događaj koji će dovesti do kraja života kakav znamo, nego skup eshatoloških tačaka preokreta. Te stvari se već izvesno vreme događaju, tako da to nije ništa neočekivano. Ali kažete takođe da apokalipsa može biti inspirativna, ako se doživi kao otkrovenje. Na koji način je to moguće? Svaka katastrofa u historiji imala je duboke posljedice za smjer u kojem će se razvijati čovječanstvo, dovoljno je sjetiti se uloge koju je recimo kuga imala u rušenju feudalizma, a da ne govorimo o drugim katastrofama, recimo vulkan Laki na Islandu koji je utjecao na izbijanje Francuske revolucije. U trenutku katastrofa, ili nakon njih, ako ste sretni da ih preživite, najčešće dolazi do „otkrovenja“, razotkrivanja svega što valja a još više onoga što ne valja u društvu. Takvu ulogu već ima i klimatska kriza, a ima ju i tekuća pandemija. Tko su oni koji profitiraju? Možemo li nastaviti s daljom privatizacijom i uništenjem prirodnih resursa? Tko plaća najveću cijenu? Zašto udišemo štetan zrak? To su sve pitanja na koja smo dobili odgovore u protekle dvije godine, sad je naravno pitanje što ćemo s tim znanjem, ili tko će ga prvi iskoristiti.

Izjavili ste da „potreba za progresivnim internacionalnim pokretom nikada nije bila urgentnija nego danas“. Vaš odgovor je organizacija pod nazivom Progresivna internacionala, međunarodna organizacija koja objedinjuje progresivne, zelene i levičarske organizacije i aktiviste širom sveta. Kako da se pojedinac „podigne“ na akciju? Kako ga probuditi? Deluje kao da smo postali nemi posmatrači... Svatko, naravno, može – a i mora, s obzirom na prijetnje kojima smo suočeni – djelovati na lokalnom nivou; da li je to podrška susjedima ili organiziranje u neki politički pokret, ili je to doprinos kroz umjetnost ili terenski rad. Naravno, nije uvijek lako, ali vjerujte mi da je pasivno promatranje gore od bilo kakve akcije. Prije svega jer ne postoji pasivni stav koji bi bio izuzet iz planetarnih događanja. I drugo, postat ćete još depresivniji ako samo sjedite kod kuće i promatrate kako svijet puca na komadiće. Ako se ne bavite politikom, politika će se baviti vama. A upravo u tom smislu je internacionalizam važniji nego ikad prije, jer su i problemi s kojima se susrećemo – klimatska kriza, pandemija, migracije... – internacionalni. Premda ekipa sa Silicon Valleyja radi na „bijegu“ sa Zemlje, nas 99,9% ostat ćemo ovdje i nema nam druge nego da se organiziramo i stvorimo bolji i pravedniji život. Ističete da je nužno biti progresivan, deo ste organizacije koja progres ima u svom nazivu, ali zadržavate i dozu skepse, često se osvrćući na prošlost, ali i njoj prilazite kritički. Kako pomiriti ta dva pogleda?

Bit će nešto i nakon nas, ali pošto mi nećemo biti, tim je veća naša odgovornost da budemo i djelujemo „ovdje i sad“

„Trenutni sistem je mnogo nasilniji od bilo koje revolucije“, „otpor može poprimiti mnoge oblike“, ali i „revolucije imaju tendenciju da brzo izdaju svoje ideale“, samo su neka od Vaših brojnih opažanja. Mislite li da radikalne promene za koje se zalažete mogu da se odigraju bez upotrebe nasilja? Kao što pišem i u knjizi i često navodim, koliko god kontroverzno moglo zvučati, smatram da je ovaj postojeći globalni sistem – a to je kasni kapitalizam koji se pretvara u neku vrstu tehno-feudalizma – već dovoljno nasilan. Preko milijardu ljudi na svijetu živi u favelama, glad se širi od Madagaskara do Jemena, stotine milijuna su dislocirani a još će stotine milijuna biti prisiljene na bijeg od rastuće razine mora, požara, poplava, ratova, a tu je i fašizam, koji nikada nije umro, a uvijek je išao rukom podruku s kapitalizmom i zaštitom interesa najmoćnijih. Sada već imamo i eko-četnike i eko-ustaše, kao što smo ih imali i pred izbijanje Drugog svjetskog rata. Vidjeli ste i s pandemijom da kapitalizam nije odgovor za bolji život na Zemlji, štoviše, opet se bogate najbogatiji, od Amazona do farmaceutskih kompanija... Klimatske promene su najveća egzistencijalna pretnja po čovečanstvo od prošlog ledenog doba. Jesmo li zakasnili?

INTERVJU

Kao netko na koga je uvelike utjecao veliki njemački filozof Valter Benjamin, ostajem skeptičan spram samog koncepta „progresa“. Upravo je ta vjera u „napredak“, počevši s kolonijalnim osvajanjima i industrijskom revolucijom, i dovela do točke u kojoj se nalazimo danas. Naime, ideja da kroz neprestanu ekspanziju kapitalizma i trošenje što prirodnih što ljudskih resursa idemo negdje „naprijed“ u historiji. Ne vjerujem u linearno vrijeme, ma koliko da je kroz tehnološki skok ubrzan pandemijom došlo do još veće kolonizacije vremena. Ali baš zato treba izmisliti neki drugačiji koncept „vremena“. Dobra vijest: Prema nedavnoj studiji, ljudi koji su rođeni danas pretrpjet će mnogo više ekstremnih klimatskih promjena tijekom svog života nego njihovi djedovi i bake, u prosjeku oko 30 ekstremnih toplinskih valova, dvostruko više suša i požara i tri puta više poplava rijeka. Loša vijest: studija nije u obzir uzela i nuklearnu prijetnju, nove pandemije, raspad društava i građanske ratove, najveće migracije u povijesti čovječanstva, dakle kompletnu transformaciju svijeta kakav poznajemo. Klimatska katastrofa, uz nuklearni rat, predstavlja najveću prijetnju čovječanstvu, ali ne samo čovječanstvu nego i drugim vrstama. Da li smo zakasnili? Vrste već izumiru i to u sve većem broju svakodnevno, biosfera se uništava nepovratno, sve su to ireverzibilni procesi... ali i nakon apokalipse valja živjeti, stvarati, voljeti... zar ne? Da parafraziram, „bauk kapitalizma kruži svetom“, u međuvremenu Vi se trudite da živite u skladu sa „pomalo filozofijom“ života na mediteranskim ostrvima, dok boravite na Visu. Od dokolice onako kako su je doživljavali antički filozofi do čoveka kao bića akcije u 21. veku... Je li „pomalo filozofija“ primenjiva na drugim prostorima i na koji način? Treba li da bude?

Kako kaže stara viška izreka – „Ku pomalo gre, pri doma dujde“. Žuri polako, festina lente. Ili kako to kažu zapatisti – „idemo polako, jer idemo daleko“. I ma koliko zvučalo paradoksalno ako pred sobom imamo ubrzanje planetarne katastrofe, mislim da upravo „pomalo filozofija“ u sebi ima i subverzivni, ali i metafizički potencijal da iznađemo smisleni život u 21. stoljeću. Nije to nikakav bijeg, naprotiv, moramo ponovno izmisliti prostore autonomije, a Mediteran je nepresušni izvor inspiracije. Koje su mogućnosti sveta posle apokalipse? Šta je „nova normalnost“ na koju svi očekuju da treba da se naviknemo? Ili neće ni biti sveta na koji treba da se navikavamo? Bit će svijeta, samo ne našeg svijeta, onog ljudske vrste. Promjene će biti, a već i jesu, tako brze i velike, da će biti teško naviknuti se na njih. A možda to nije ni loše, da ne završimo kao žaba u kuhanoj vodi koja ne primjećuje da joj se sporo sprema smrt. Na kraju, ako već i ne uspijemo u kreaciji boljeg svijeta, ne samo za ljude već i druge vrste i planetu samu, ostaje utjeha da je i ova trenutna planetarna destrukcija samo treptaj oka u razvoju univerzuma. Bit će nešto i nakon nas, ali pošto mi nećemo biti, tim je veća naša odgovornost da budemo i djelujemo „ovdje i sad“. ■ 7

Mit o ptici i legenda o pesniku Na putu od mahovine pa preko ptica do zvezda, Miroslav Antić u zbirku Mit o ptici nije utkao samo način i predmet naše spoznaje već je pokazao i kako se diše beskonačnost, stvorivši veliku himnu stvaranju i pohvalu neprolaznosti Piše: Dušan Milijić

ao da je prošlo vreme kad su pesnici iz školskih čitanki bili u očima dece ravni legendarnim božanstvima, jer u vreme kad informacije nisu bile toliko dostupne kao danas, mladi čitaoci imali su mogućnost i slobodu da donekle sami zamisle ko je stvorio stihove što bi ih svako dete i samo reklo – ali ne bi umelo tako da ih uobliči i kroz svega nekoliko reči dočara čitav dečji mikrokosmos.

Zahvaljujući novom izdanju poetskog ciklusa Mit o ptici (prvi put objavljen 1979), ne samo što stariji čitaoci imaju prilike da upoznaju svog omiljenog školskog pesnika u nešto drugačijem svetlu nego i mlađe generacije imaju prilike da shvate zbog čega se Mika Antić smatra jednim od najvećih srpskih pesnika i zbog čega je njegovo delo i danas aktuelno kao što je bilo u trenutku nastanka. Upravo je u Mitu o ptici Mika Antić pokazao kako pesništvo može dobiti na kvalitetu zahvaljujući prozaičnom zvuku koji izbija iz samih stihova, a koji bi se samim tim mogli čitati vezano, kao prozno delo, čime su izbrisane formalne granice što ih stihovi nameću svojim novim redovima. Ali u svemu tome najvažnije je na koje prozno delo stihovi podsećaju, jer nije u pitanju pripovetka ili roman, a nije ni klasičan mit, premda ta odrednica stoji u naslovu, nego je svaki stih prožet dubokim filozofskim i egzistencijalnim pitanjima, tako da se Mit o ptici može okarakterisati kao svojevrsno poetsko-filozofsko delo. Unošenjem pesničkog ciklusa Svitac ispred i pesničkog ciklusa Ulepšavanje nevidljivog iza stihova koji čine Mit o ptici, uz Basnu kao zaključak cele zbirke, sâm je Mit o ptici dobio svoj okvir, a donekle i objašnjenje, jer ako se čitaocu i učini da je u mnoštvu stihova izgubio poentu, neka zna da je ona sakrivena u perju same ptice i da je odletela zajedno sa njom.

Svaki stih je prožet dubokim filozofskim i egzistencijalnim pitanjima, tako da se Mit o ptici može okarakterisati kao svojevrsno poetskofilozofsko delo Mika Antić je jednom prilikom, obraćajući se mladim čitaocima, rekao da su njegove pesme zapravo pisma svakome ponaosob i da predstavljaju ključ za pronalaženje poezije koja je već završena i mnogo puta rečena, ali koja ipak i dalje čeka da je neko oslobodi. Isto bi se moglo reći i čitaocima Mita o ptici, jer sve što je Mika Antić tu napisao, oduvek tinja u svakome od nas, hrani se samim sobom, oblikuje bezobličja, gomilom reči dočarava ćutanje, od brojnih istina stvara novu laž – ali ne može svako da otkrije taj svemir u samom sebi i da, mlađi od svojih uspomena, od toga najpre načini pticu, a potom je pretvori u mit.

KNJIŽEVNA KRITIKA

A onaj ko može da načini mit i ko sme da dozvoli da taj isti mit odleti sa pticom – taj je sebe pretvorio u legendu. ■

Međutim, biti uspešan pesnik za decu ponekad je mač sa dve oštrice, jer često pesnikova slava na tome i ostane, pa kad deca odrastu, ponekad se i vrate svojim omiljenim školskim stihovima, ali retko imaju sluha za ozbiljnije stihove onih pesnika s kojima su se sreli u čitankama. Nije mnogo drugačije ni sa Miroslavom Mikom Antićem (1932–1986), jer koliko god da je teško pronaći nekoga ko se školovao u Jugoslaviji a da ne zna za ime i bar nekoliko stihova novosadskog barda, opet neće biti mnogo onih koji bi mogli da navedu značajna dela Mike Antića koja izlaze iz okvira književnosti za decu, a pritom je sâm pesnik ostavio neizbrisive tragove ne samo u literaturi nego i u slikarstvu, pa čak i u kinematografiji. 9

HITOVI SAJAMSKIH DANA

DOMAĆA IZDANJA

HITOVI SAJAMSKIH DANA

Laguna ponosno neguje domaći glas u književnosti. Predstavljamo vam najsvežija izdanja

Uzvišenost, Darko Tuševljaković

Apis i Aleksandar, Nenad Novak Stefanović

Usamljenost manjine, Ivan Ivanji

Tuševljaković na briljantan način dotiče teme koje opsedaju današnjeg čoveka – prirodu i kvalitet komunikacije i odnosa među ljudima, kao i krhke granice između stvarnosti i fantazije. U ovom romanu lične drame se prepliću sa onom globalnom, dok obični ljudi traže svoje mesto i ulogu u svetskim događajima koji nepovratno menjaju svakodnevicu. ■

U svom novom romanu Stefanović piše o dvojici vršnjaka koji su obeležili modernu istoriju Srbije. Zahvaljujući mnoštvu novih podataka o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i Aleksandru Obrenoviću, ova knjiga otkriva koliko su njihovi životi bili duboko isprepleteni i zašto se mogu nazvati Kainom i Aveljem srpske politike. ■

U ovom romanu Ivanji analizira položaj manjine unutar šarenolikog jugoslovenskog društva tokom eksplozivne istorije ove zemlje kroz pripovest koja se proteže od tridesetih godina XX veka sve do početka novog milenijuma. ■

Tragovi u snegu, Zoran Ž. Paunović

Tuđi život, Milan Jovanović

Lanjski snegovi, Momo Kapor

Tihe su noći u krugu dvojke, u toplim stanovima se slavi, mirno je sve dok jedna iznenadna smrt na božićno veče ne prekine taj niz... Roman u deset priča donosi galeriju likova uz pomoć kojih ćemo saznati šta se dešava iza osvetljenih prozora. ■

Roman koji maestralno osvetljava XV vek – period naše istorije o kojem se danas malo zna. Četiri decenije nakon što je Srbija pala pod tursku vlast, u Smederevskom sandžaku odvijaju se neobični i intrigantni događaji kako među srpskim življem tako i među malobrojnim Turcima. ■

Lanjski snegovi (1977) potvrđuju Kapora kao vrsnog pripovedača urbane orijentacije kod nas – s pomalo nostalgije i ironije, ali i s puno topline – uvodi u jedan svet koji polako nestaje. Ova knjiga sadrži neke od najlepših Mominih priča, koje ga, bez sumnje, svrstavaju u red autora čije vreme nikada ne prolazi. ■

KNJIŽEVNA KRITIKA

Iako deluje da je roman Gorana Gocića Čovek iz nehata napisan iz jedne rečenice, čitalac ne može ni da nasluti šta ga čeka iza sledeće tačke u priči o Beograđaninu koji uporno beži od sukoba sa ocem, od rodne zemlje, a ponajviše od sebe Piše: Dušan Milijić

ko se za neke pisce kaže da su tokom celog života pisali jednu knjigu, onda bi se za Gorana Gocića moglo reći da je roman Čovek iz nehata sačinio od jedne rečenice – ili preciznije, od jedne neprekidne i neprekinute misli. I koliko god da je Čovek iz nehata podeljen na veće i manje celine, koliko god da u jednom pasusu ima rečenica i tačaka između njih, koliko god da je svaka iole bitnija referenca na kulturu i popularnu kulturu objašnjena u posebnoj napomeni pri kraju knjige, sve su to samo formalnosti, a suština je nepromenjena od početka do kraja, pa zaista deluje kao da se na samom kraju završava ona ista rečenica kojom je roman otpočeo. A pritom je svejedno da li će čitalac za završetak Čoveka iz nehata uzeti poslednje poglavlje pripovedne celine, ili će pak razumeti da je završetak romana tamo gde je poslednja napomena u nizu napomena od kojih je svaka svojevrsni propratni tekst datog poglavlja. Jasno je da već i na prvi pogled roman deluje specifično, možda i zamršeno, naročito kad se uoče tolike napomene i njihovo neophodno čitanje nakon svakog poglavlja ponaosob, ali uprkos tome, i dalje ostaje utisak da je pisac sve vreme pisao jednu

I upravo se u tom različitom kombinovanju identičnih misli i ideja krije objašnjenje kako je moguće da roman deluje kao da je sačinjen od jedne jedine rečenice – a da ipak ne bude jednoličan i da čitalac već kod druge ili treće (formalne, gramatičke, konvencionalne) rečenice ne ostavi knjigu zaključivši da će tu biti samo ponavljanja i tumačenja već protumačenih pojmova. Da bi se bolje razotkrila tajna Gocićevog romana, dovoljno je samo se osvrnuti na svakodnevni život, koji nije ništa drugo nego neprestano ponavljanje i povremeno različito kombinovanje već viđenih i proživljenih momenata, a pošto je ta varirajuća jednoličnost naročito dala plodnih rezultata na podneblju i u vremenu o kojima Gocić piše u Čoveku iz nehata, otuda se u neprestanim ponavljanjima krije raznolikost, dok se sa druge strane u velikom broju rečenica krije njihova jedinstvenost. Poigravajući se jezičkim mogućnostima i neretko kršeći pravila koja gramatika propisuje, unoseći u skladne rečenice naizgled haotične brzalice i razbrajalice, kvareći strane izraze i stvarajući rogobatne kalkove tamo gde je i autohtoni jezik već dovoljno

iskvaren, Gocić zapravo pokazuje koliko i sâm jezik oblikuje svakodnevicu, pa ako je pisac i ispoštovao pravila o tačkama između rečenica, nije se ustručavao da pojedine ustaljene i pomalo već dosadne izraze sačinjene od više reči napiše kao jednu neraskidivu reč, koja je kao takva odavno izgubila suštinsko značenje, ali baš zbog toga preživljava i baš se zbog toga češće upotrebljava, a još se češće manipuliše njome ako se ne naslućuje njeno izvorno značenje. Rastrzani između geopolitičke skraćenice transkribovane kao I-JU (da li je sličnost sa srpskim uzvikom slučajna?) i otečestva koje se iz milošte naziva Majčica Es (a zapravo je mnogo češće mater!), junak Gocićevog romana ne može da se izmigolji iz identičnih misli i rečenica, no iako je neprestano u začaranom krugu, ostaje mu maltene kao nada jedna ideja sažeta u izraz „nikad ne znaš“ – jer to ga jedino i spasava jednoličnosti i predvidljive kolotečine.

KNJIŽEVNA KRITIKA

Otečestvo zvano Majčica Es

rečenicu i da ni u jednoj reči, ni u jednom slovu nije od nje odstupio, tim pre što je kroz celu knjigu provlačio i forsirao iste ideje, samo na različite načine i u različitim međusobnim kombinacijama.

A najzad, ova bi se misao mogla iskoristiti i kao moto samog romana, jer iako deluje da je Gocić pisao jednu rečenicu od početka do kraja, opet čitalac ne može ni naslutiti šta ga čeka iza sledeće tačke ili sledećeg naslova, tako da je i to što ne zna na šta će naići dok ne stigne do poslednje napomene dovoljan (a svakako ne jedini) podstrek za pažljivo čitanje Čoveka iz nehata – tim pre što se ne zna ni zbog čega je u naslovu istaknut samo jedan čovek, a ne više njih. ■

Da bi se bolje razotkrila tajna Gocićevog romana, dovoljno je samo se osvrnuti na svakodnevni život, koji nije ništa drugo nego neprestano ponavljanje i povremeno različito kombinovanje već viđenih i proživljenih momenata

BORBENO I DUHOVITO RAZBIJANJE STEREOTIPA O ŽENAMA Razgovarala: Nevena Milojević

INTERVJU

Foto: Laguna arhiva

Iz razgovora sa Hanom Džuel, autorkom knjige 100 opakih žena u istoriji, u kojoj se nalaze istinite priče o hrabrim, sjajnim i neuobičajenim ženama za koje verovatno niste čuli (a trebalo je), saznali smo zašto posao feminizma još nije ni blizu završen, ali i sa kojom od svojih junakinja bi rado popila piće, otišla na glamuroznu večeru, ili čak zamenila mesto

ana Džuel je novinarka koja radi autorske video-priloge za Vašington post. Sa prepoznatljivim humorom ona se rado hvata ukoštac sa popularnim ali i gorućim političkim i kulturološkim pitanjima, kao i provokativnim temama iz svakodnevnog života. 100 opakih žena u istoriji je knjiga koja u istom duhu kao i njene reportaže popunjava praznine u istoriji. Sigurno ste nekad pomislili da postoji nešto u činjenici da ima premalo žena koje su anali, istorija i usmeno predanje zapamtili kao znamenite. Ili makar zanimljive dovoljno da se pamte. Hana borbeno ali i duhovito daje odgovor na ovu enigmu: žene su, naprosto, skrajnute. Dominantni istorijski narativ po kojem živimo i koji nosi priče koje oblikuju našu kolektivnu imaginaciju doskora nije uzimao u obzir polovinu čovečanstva.

Hana Džuel nam nudi primer od sto žena iz svih oblasti delovanja i nebrojenih oblika bivstvovanja koje smo naprosto – namerno ostavili po strani. 100 opakih žena nisu samo žene koje su bile spisateljice, glasnogovornice u svom poslu, carice i naučnice. One su bile i gusari, ubice i žene koje se upuštaju u spletke i kriminal. Ovo nije jednostrana afirmacija žena kroz istoriju, mnogo je komplikovanije od toga. Da li je ovo alternativa jednostranom narativu koji vidimo kroz veći deo istorije? Mislim da je svrha uključivanja svih tipova žena, a ne samo savršeno plemenitih, prikazivanje ogromne širine ženskog iskustva tokom vremena. Pomaže u razbijanju stereotipa o ženama u prošlosti, ali i o ženama sada. Najčešće uopšte nismo čuli za mnoge žene u istoriji. Ova knjiga ima za cilj da pokaže da su sve što su muškarci radili kroz istoriju, radile i neke žene. Mnogo puta čujemo da su žene „prvi put“ postigle neka današnja dostignuća – ali toliko je tih „prvih“ za žene došlo pre nekoliko stotina, ako ne i hiljada godina... Vaša knjiga nudi pomalo zastrašujuću ali i zabavnu priču o istoriji žena. Kako vidite ulogu feminizma u savremenom svetu? Oni koji imaju koristi od patrijarhalnog statusa kvo tvrdiće da je glavni posao feminizma završen, barem na Zapadu, gde žene mogu da glasaju, rade itd. Ali verujem da je dug put, i politički i kroz kulturu, do toga da i liberalna društva smatraju da su žene jednako sposobne kao i muškarci, slobodne kao i muškarci, ljudska bića kao i muškarci. Zadatak feminizma danas je da nastavi oslobađanje žena od svih vrsta nepravdi, i to sa posebnom pažnjom na dodatne borbe crnih,

trans i kvir žena, žena sa invaliditetom i žena iz radničke klase. 100 opakih žena nisu samo žene na koje se ugledamo. To su žene koje zaslužuju – iz dobrih ili loših razloga – da smo barem čuli za njih. Da li ovom knjigom ponovo ispisujete zvaničnu istoriju žena na prijemčiviji i zabavniji način? Mnoge žene u mojoj knjizi su bukvalno ubile svoje neprijatelje – međutim, učeći o tim ženama, možemo osporiti stereotipe da su one krotke ili uvek nežne. Ne sviđa mi se ni kad ljudi kažu da bi, da je više žena na vlasti, bilo manje ratova. Ima mnogo žena koje huškaju na rat, i uvek ih je bilo. Jednostavno nisu uvek imale priliku... (Da budem jasna, ne mislim da je ubistvo neprijatelja dobro! Ali može biti zabavno štivo za čitanje.) Kad se muškarac istakne u politici, u odnosu sa suparnicima i saveznicima i uspne se na sam vrh moći, smatra se Velikim Čovekom Politike i dobija vlastitu dramu na Netfliksu. Šta nam ova misao govori o nepravdama sa kojima se danas suočavamo kao žene? Ovo vidite stalno, posebno u politici. Osobine koje se slave kod muškaraca ismevaju se ili kažnjavaju kod žena. Žene u politici se stalno osuđuju zbog njihove „simpatičnosti“, dok se za muškarce prirodno pretpostavlja da su čvrste i sposobne vođe. Jedini način da se prevaziđe ovakva pristrasnost je da se opovrgnu rodni stereotipi u školi. Ne razgovarajte sa devojčicama drugačije nego sa dečacima, nagrađujući ih i kažnjavajući za isto ponašanje. Ovo je možda jedini način za široko rasprostranjenu kulturnu promenu, što će imati za posledicu da se ženama u politici sudi prema njihovoj politici, a ne po tome koliko su ženstvene ili ne.

Mogu da zamislim da je u ono vreme pokret #metoo u SAD izgledao kao iznenadna promena, iako se dugo spremala. Žene su se konačno osećale bezbedno da imenuju i stave na stub srama vrlo moćne muškarce koji su ih decenijama zlostavljali. One su prestale da se plaše posledica po karijeru ako govore o uznemiravanju i zlostavljanju, pa su ljudi na trenutak slušali i verovali u ono što imaju da kažu. Delovalo je da nasilnike više neće štititi tišina. Nazadni procesi su neizbežna reakcija na napredak. Ubrzo su se vodili razgovori o tome da li je #metoo otišao „predaleko“. Ljudi koji se osećaju ugroženim napretkom žena – a to uključuje i neke konzervativne žene – postaju politički zaštićeni. Videli ste to u širokoj podršci Donaldu Trampu. Većina belih žena glasala je za njega i 2016. i 2020. Ljudi su prestravljeni kada je tradicija ugrožena – to može udariti na sam njihov identitet. Ne možete zaustaviti svoj aktivizam samo zato što će ga neki ljudi loše prihvatiti. Možemo samo nastaviti da objašnjavamo kako pokret #metoo koristi svima. Sa druge strane, vrlo smo ažurni kada su negativni trendovi u pitanju, poput demonizacije tzv. „cancel“ kulture. Kako biste objasnili opasnost od promene perspektive koju imaju ovakve tendencije? „Cancel“ kultura je još jedan pokušaj borbe protiv napretka žena i manjina. Veoma je frustrirajuće gledati, ali to nije nova pojava. U prošlosti su napredak žena i manjina ocrnjivani kao „politička korektnost“ i uvreda za slobodu govora. Srećom, mislim da većina – posebno mladi ljudi – vidi kroz ove šuplje argumente. Da li je uz sarkazam i humor jednostavnije da pristupite kompleksnim temama? To je jednostavno način na koji pišem i govorim, pa nisam sigurna da sam ovu knjigu mogla da napišem ikako drugačije. Ali mislim da pišući kolokvijalno i sa humorom možete privući širu publiku. Često mislim da je istorija žena napisana preterano ozbiljnim tonom. Žene iz istorije su postavljene na pijedestale. Ja nisam to radila – ove žene su bile veoma inspirativne, ali takođe ponekad zabavne i neko sa kim se možete poistovetiti.

Ovo je teško pitanje, jer se većina ovih žena suočila sa neverovatnim animozitetom jer su živele onako kako su želele. One su bile pretnja muškom autoritetu, bilo politički ili vojno, ili odbijanjem da sakriju i potisnu svoje talente. Ali da sam morala da živim životom jedne od ovih izuzetnih dama, možda bih izabrala Hedi Lamar, koja je bila i prelepa filmska zvezda i izuzetno briljantna naučnica. Nisam ni jedno ni drugo, zbog čega mi to zvuči veoma privlačno. Sa kojim ženama iz knjige biste mogle da pijete do zore? E ovo je već lakše pitanje. Mnogo žena u mojoj knjizi je znalo kako da se dobro provede. Izašla bih u grad sa Gledis Bentli u Harlemu 1930ih dok je nastupala kao komičarka i svirala na dreg balovima. Pesnik Lengston Hjuz opisao je kako je imala običaj da svira klavir u klubovima „celu noć, bukvalno celu noć, bez zaustavljanja... od deset uveče do zore, sa jedva pauzom između nota“. Ili bih izašla da pijem sa Džozefinom Bejker dok je osvajala Pariz 1920-ih i 1930ih. Morala bih samo da pripazim na njenog ljubimca geparda. Sa druge strane, koga biste izbegli da sretnete na ulici? Držala bih se podalje od gomile ovih žena. Kada bih videla caricu Vu, krvožednu vladarku Kine iz VII veka, trčala bih koliko me noge nose. (Mada, i ona je znala da ugodno provodi noći…)

Organizujete glamuroznu večeru. Koju junakinju iz knjige biste pozvali i zašto? Volela bih da pozovem abolicionistkinje i sifražetkinje iz XIX i ranog XX veka da vidim šta misle o današnjici: Sodžerner Trut, Ajdu B. Vels i Franses E. V. Harper. Šta bi one mislile o statusu žena i crnaca u modernoj Americi? Šta bi mislile o stanju modernog novinarstva – i šta bi nam savetovale kako da nastavimo da činimo pozitivne promene i danas? Na drugi kraj stola bih stavila neke revolucionarke radi ravnoteže: Aleksandru Kolontaj i marksistkinju Rozu Luksemburg. Volela bih da saznam šta bi mislile o današnjoj nejednakosti u društvu. Šta pišete sledeće? Imaju li 100 opakih žena nastavak? Vrlo mi je drago što ste to pitali! Moja nova knjiga će izaći u januaru. Zove se POTREBNE SU NAM PAHULJICE: U odbranu osetljivih, besnih i uvređenih. Da li bi zaista trebalo da budemo toliko zabrinuti oko tzv. „cancel“ kulture? Moj argument u ovoj knjizi glasi da mladi i progresivni uopšte nisu toliko osetljivi koliko mnogi u medijima tvrde. Ali pitam i da li bi stvarno bilo toliko loše ako bi se ljudima dozvolilo da budu osetljiviji. Da li je neopravdano što su mladi ljudi uvređeni i besni na svoje lidere i starije? Verujem da je prihvatanje kulture takozvanih „pahuljica“ jedini način da od sveta napravimo bolje mesto. Nadam se da će i ova knjiga stići u Srbiju! ■

INTERVJU

U Srbiji se sve društvene promene odvijaju sporije nego na Zapadu, a tako je i odnosu prema ženama. Kako biste našoj publici objasnili važnost ali i negativne strane fenomena kakav je #metoo revolucija?

Često mislim da je istorija žena napisana preterano ozbiljnim tonom. Žene iz istorije su postavljene na pijedestale. Ja nisam to radila – ove žene su bile veoma inspirativne, ali takođe ponekad zabavne i neko sa kim se možete poistovetiti

Kada biste mogli da izaberete da budete jedna od žena iz Vaše knjige, koja biste bili? 13

HITOVI SAJAMSKIH DANA

DRAME Jaki likovi i ključni momenti njihovih života karakteristika su dramskog žanra. Bilo da se radi o modernim junacima, biblijskim likovima ili izmišljenim rok zvezdama, u ovim knjigama se nalaze priče vredne pričanja

Život pre čoveka, Margaret Atvud Duhovito i blago melanholično, Atvudova opisuje modernu porodicu i romantičnu ljubav, sve vreme nas podsećajući da joj preti izumiranje. Elizabeta i Nejt, iako rutinski neverni jedno drugom, u braku su već više od decenije. Nakon što poslednji Elizabetin ljubavnik izvrši samoubistvo, ona shvata, oporavivši se od žalosti, da je njen nežni, neodlučni muž na ivici da je napusti. On se zaljubio u Lašju, mladu paleontološkinju i večitu naivku koja, kako se čini, više voli fosile dinosaurusa nego ljude. ■

Žena francuskog poručnika, Džon Fauls Čarls Smitson, čovek od ugleda, veren sa dražesnom Ernestinom, sreće Saru Vudraf zagledanu u more na obali Koba. Ovaj susret se pretvara u prijateljstvo iz kog se rađa Čarlsova ljubav prema zagonetnoj ženi. Ona je osramoćena i prognana iz društva. Pa ipak, Čarls odlučuje da prkosi svim stegnutim konvencijama viktorijanskog doba. Ili će se možda njihove sudbine ipak drugačije rasplesti… Neposredno po svom objavljivanju, roman je stekao status modernog klasika, a čitaoci ga dan-danas navode kao najomiljenije Faulsovo delo. ■

Utopia Avenue, Dejvid Mičel Utopia Avenue je verovatno najzanimljiviji britanski bend za koji nikada niste čuli. Ponikli iz londonske psihodelične scene 1967, folk pevačica Elf Holovej, bluz basista Din Mos, gitarski virtuoz Jasper de Zut i džez bubnjar Grif Grifin zajedno su stvorili jedinstven zvuk i tekstove koji su opisivali duh tadašnjeg burnog vremena. Ovo je priča o njihovom kratkom, ali blistavom putu od klubova u Sohou i zapuštenih sala za igranke do obećane zemlje Amerike, upravo kada je Leto ljubavi uzmicalo pred nečim mnogo mračnijim. ■

Knjiga čežnji, Sju Monk Kid Izuzetna pripovest o snovima, žudnjama i moći žena da promene svet autorke bestselera Tajni život pčela. Ana se rodila u Galileji, u vreme kada su se žene smatrale imovinom, a očinsku kuću napuštale samo kad se udaju. Ana čezne da uzme sudbinu u svoje ruke. Naučila je da čita uprkos majčinom protivljenju jer želi da piše i pronađe sopstveni glas. Glas koji će govoriti u ime svih ućutkanih žena oko nje. Kada je vere za postarijeg udovca, Ana pada u očaj. No susret s harizmatičnim mladim drvodeljom u Nazaretu budi u njoj nove čežnje i pred njom se otvara drugačija budućnost. ■

Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu, Nando Abad

Ako mislite da vam je sreća okrenula leđa, onda znajte da Andres, glavni junak ove knjige, za nju nikada nije ni čuo. On je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. A još uvek nema ni najblažu ideju da će za nekoliko dana biti upleten u ubistvo. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. ■

Piše: Dunja Lozuk

nternacionalni bestseler Oduži se dalje autorke Ketrin Rajan Hajd priča je o dečaku koji je verovao u dobrotu ljudi i pokrenuo projekat koji će promeniti svet. Kako možemo učiniti ovaj svet boljim? Ako pitate našeg junaka Trevora, reći će vam da rešenje ima veze sa matematikom i brojem tri. Ali nije tako lako u ovo ubediti drugare iz odeljenja, nastavnika pa čak ni svoju majku, a da ne pominjemo ostale ljude koji ga ni ne poznaju, koji su sputani ukorenjenom sumnjom u sistem časti i njegove propuste. Dvanaestogodišnji Trevor izgleda da nije u povoljnom položaju da uradi nešto revolucionarno, jer je „samo“ dete. Ali kada njegov nastavnik Ruben dâ odeljenju domaći zadatak, izazivajući učenike da osmisle plan za promenu društva, Trevor odlučuje da pokrene lanac dobrih dela. Za početak će naći troje ljudi kojima će pomoći na neki način, a sve što oni treba da urade je da „šalju dalje“ – da svako od njih, umesto da Trevoru vrati uslugu, pronađe još troje kojima će pomoći. U početku se čini da ništa ne ide kako je planirano, čak ni Trevorov pokušaj da poveže svoju maj-

KOLUMNA

ŠALJI DALJE, NE VRAĆAJ KNJIGA KOJA ĆE VAS PODSTAĆI DA UČINITE DOBRO DELO

Dirljiv roman sa jasnom i jakom porukom o naizgled običnim ljudima koji su učinili izvanredne promene u svojoj zajednici i kasnije u celom svetu ku sa nastavnikom Rubenom koga je zavoleo kao oca. Iako se čini da Trevorova majka i Ruben nisu dobar par zbog različitih pogleda na svet koji su posledica teških životnih okolnosti, ljubav se ipak rađa. Trevor još uvek nije svestan da je njegova želja ispunjena, kao što nije svestan ni da je njegov plan za promenu društva u kojem živi pokrenuo lančanu reakciju. Tek kada neustrašivi novinar sazna za ovu inicijativu, Trevorova ideja dobija pažnju koju zaslužuje.

Ovo je dirljiv roman sa jasnom i jakom porukom o naizgled običnim ljudima koji su učinili izvanredne promene u svojoj zajednici i kasnije u celom svetu. Priča o hrabrom dečaku koji je verovao u izvornu dobrotu koja leži u svakom ljudskom biću. U tradiciji fenomenalno uspešnog romana i filma Forest Gamp, ovo je šarmantno delo, izuzetno duhovito i inspirativno, a autorka je uspela da stvori živopisne likove sa kojima ćemo se smejati i plakati dok okrećemo stranice u nadi da ćemo i mi sami jednog dana uspeti da promenimo svet. ■

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

HITOVI SAJAMSKIH DANA

DOMAĆA IZDANJA

ŽIVOT U HIPI KOMUNI, PONOVNA POTRAGA ZA LJUBAVLJU, SVET UMETNIKA ISPUNJEN DUHOVIMA, PUTOPISI IZ NAJRAZLIČITIJIH DELOVA SVETA... OČEKUJU VAS U NOVIM NASLOVIMA DOMAĆIH AUTORA

Marko Braković BALADA DEKADENTA

Isidora Bjelica MOJ PUT ISTINE

Glavni junak, stabilan muškarac u ranim četrdesetim, poznati psihoterapeut i pisac, raskida četvorogodišnju vezu i ponovo traga za ljubavlju i brakom u Beogradu. Izuzetan roman o muškoj patnji, lucidan literarni prikaz ljudske seksualnosti i razloga koji nas upućuju ka ljubavi za ceo život. ■

Život Isidore Bjelice bio je neodvojiv od putovanja. Bilo da je reč o konkretnom putovanju ili metafori života, Isidora je duboko verovala da se istina može uvideti jedino ako se pomerimo sa mesta i odvažimo na put. U ovoj knjizi objedinjeni su autobiografski fragmenti kao i putopisi iz najrazličitijih delova sveta. ■

Vladimir Kopicl ŠPANSKA ČIZMA

Nenad Racković SLUZ I ŽUČ

Krajem sedamdesetih dvoje mladih Jugoslovena odlaze u nju ejdž eko komunu kako bi iskusili istinsku slobodu. Posle mnogo urnebesnih peripetija glavni junak se vraća u rodni grad i nastavlja sa svakodnevnim životom, sve dok mu na vrata ne zakuca dečak Og, čiju majku nije video još od komunarskih dana. ■

Priča u kojoj potraga glavnog junaka za egzistencijalnim smislom dovodi do razotkrivanja zataškane stvarnosti. Rackovićev junak je „mrtav čovek u mrtvom gradu“ koji poseže za surogatnom utehom jer je smisao odavno izgubljen. ■

INTERVJU

SAMO LJUBAV IMA Poput daha je izuzetan roman turskog pisca, režisera i scenariste Ferzana Ozpeteka o snazi života koji nameće izbore nakon kojih nema povratka, a inspirisan je autorovom porodičnom pričom koja mu je pokazala da odnosi među ljudima, a posebno ženama, mogu da budu vrlo duboki Razgovarala: Maja Šarić Foto: Laguna

a stvaralaštvom Ferzana Ozpeteka, turskog pisca, režisera i scenariste sa stalnom adresom u Rimu, upoznali smo se pomoću romana Poput daha, moćne i pažljivo konstruisane priče o velikoj porodičnoj tajni koja čitaoca drži u napetosti do samog kraja. U priči o dve sestre, Elsi i Adeli, koje je život razdvojio, nalaze se sjajne misli o ljubavi, gubitku i patnji. U razgovoru za Bukmarker autor otkriva šta ga je inspirisalo da napiše ovaj roman, da li će po njegovim motivima snimiti film, ali priča i o svom odnosu prema Istanbulu i Rimu, gradovima koji su ga oblikovali, kao i o knjigama koje voli da čita. Kako je izgledalo putovanje decenijama kroz Rim i Istanbul u priči Poput daha sa likovima čiji su životi uzbudljivi, ali pomalo mračni i tajanstveni? Šta je za Vas značilo stvaranje ovog romana?

Tema priče je fokusirana na žensku dušu, a moje junakinje spoznale su i ljubav i izdaju. I mene, kao i sve ostale, tema izdaje izuzetno privlači

MOĆ DA PROMENI SVE

Nedeljnu rutinu grupe prijatelja poremeti neočekivan dolazak tajanstvene žene, koja želi da poseti stan u kome se okupljaju. Junaci romana dovedeni su pred zapanjujuće izbore nakon kojih nema povratka. Kako se svako ponaosob „bori“ sa zapanjujućim otkrićima do kojih dovodi priča dve sestre? Šta je sve prouzrokovalo otkriće njihovih tajni i životnih priča? Ne postoji samo jedno „zašto“ i samo jedno „zato“. Reč je o misteriji koju sam želeo da svaki čitalac protumači na svoj način. U priči postoji okolnost koja rešava misteriju, ali namerno nisam želeo sve da objasnim. Poput čudnog prstena – držača za cigaretu koji se provlači kroz tekst. Elza je napustila kuću, napustila Italiju, odabrala je nešto novo jer je uzbudljivo i nepredvidivo, prepuno iskustava i susreta koji su nekad ohrabrujući nekad deprimirajući, odabrala je prefinjena mesta i neuhvatljive i misteriozne likove. Za razliku od Adel koja je ostala vezana za poznata mesta i besna jer nije sledila svoje želje i strasti. Na primeru sestara Elze i Adele vidimo koliko vaspitanje utiče na svačiji život. Šta je još oblikovalo junake ovog romana? Oduvek sam bio svestan sposobnosti žena da se hrabro i trezveno nose i sa najekstremnijim izazovima u životu. Nisam slučajno na umu imao dve sestre, a ne dva brata ili baku i unuka... Ukratko, tema priče je fokusirana na žensku dušu, a moje junakinje spoznale su i ljubav i izdaju. I mene, kao i sve ostale, tema izdaje izuzetno privlači. Ne dopada mi se, povređuje me. Ali znam da je neodvojiva od ljudskog bića. Nije samo reč o zlobi već i o instinktu. Prvenstveno mislim na izdaju osećanja. Kako ih ljubav u svojim najrazličitijim oblicima menja?

Samo ljubav ima moć da promeni sve. Prijateljstvo, strast i ostala životna iskustva mogu da skliznu u drugu stranu, da se promene, ali ne nestaju jer ostaje sećanje, poštovanje, nostalgija. Jedino smrt može da prekine život. Kroz ovaj roman saznajemo mnogo i o Istanbulu. Od 1976. živite u Rimu, ali uspeli ste da savršeno dočarate lepotu rodnog grada. Na koje načine Vas inspirišu Istanbul i Rim? Za vreme Ataturka i republike, a i tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, žene su posebno bile emancipovane, više od žena u Italiji. Imale su pravo glasa, opušteno nosile mini-suknje i bikini. Sećam se tih žena među kojima su bile i moje tetke koje su bile zaista slobodne i „moderne“. U Istanbulu su mnogi govorili francuski koji je bio u modi, osećao se kosmopolitski duh. Zbog svetskih političkih i ekonomskih interesa kasnije, tokom osamdesetih, stvari su se promenile. Nestao je živ i slobodarski duh, da ne kažem oslobađajući. Živeo sam i živim između Rima i Istanbula, dve imperijalne prestonice. Ali to više nisu isti gradovi. Istanbul koji sam napustio kada sam bio mladić više ne postoji, ali ne postoji ni Rim koji sam upoznao kad sam došao da studiram režiju. Ja sam italijanski režiser, moj filmovi su italijanski filmovi, živim ovde više od četrdeset godina. Istanbul o kome pišem je Istanbul kojeg se sećam. Priča koju sam odabrao, s druge strane, plod je mašte i odgovor na priču o mojoj baki koja do smrti nije govorila sa svojim sestrom. S obzirom na to da se roman Poput daha čita u dahu i sve scene mogu lako da se zamisle, postoji li mogućnost da ova priča jednom dospe na veliko platno, budući da ste i reditelj i scenarista? Sigurno, a pogotovo jer je moja urednica čim je bacila pogled na rukopis pomalo bojažljivo upitala da li je ovo scenario za film. Iako nije, blizak je tom jeziku i takvim pričama. Producenti su me pitali da li hoću da snimim film. Za sada ne, jer već dve godine radim na drugim projektima. Videćemo kasnije hoće li ova priča i dalje biti dovoljno jaka da me natera da je pretočim u film. Šta povezuje Vaše knjige sa Vašim filmovima? Između različitih umetnosti postoji savršena usaglašenost: književnost, muzika, slikarstvo i film – sve se prožima.

INTERVJU

Roman je inspirisan mojom porodicom. Kad se moja baka posvađala sa svojom sestrom zbog bezvredne kutije za nakit, prestale su da govore. Zatim se njena sestra udala za veoma bogatog čoveka i preselila se u Veneciju: živele su daleko jedna od druge i nikad se više nisu videle. Odnosi među ženama su često vrlo duboki, i to je ono što me zanima. Sukob između dve sestre je kompleksan, one su izuzetne čak i kad se nađu na suprotnim stranama i kad im ljutnja ili izdaja zamagli međusobnu naklonost i saučesništvo.

Film je pomalo suma tog prožimanja. To se vidi i iz moje prošlosti; dve godine sam živeo slikajući i prodajući slike, i to iskustvo mi je izuzetno koristilo u režiji, u izboru boja i kadrova. Kakve knjige volite da čitate? Imate li onu jednu kojoj se vraćate? Mnogo sam čitao klasike, rusku i francusku književnost. Dopadale su mi se kompleksne knjige i obožavao sam Džejmsa Boldvina. Kao dečak, kod kuće bih se zatvarao u biblioteku i čitao, sećam se jednom prilikom je ušla majka sa prijateljicom i na kraju sam se uspavao ne bih li je naterao da ode. Dok je ulazila, mamina prijateljica je iznenađeno upitala: „Daješ mu da čita Džejn Er sa jedanaest godina i pored svih tih užasnih scena?“ Koliko sam se samo razočarao kad nisam našao nikakve skandalozne scene koje je ona pominjala. Od italijanske književnosti mnogo mi se dopada knjiga Idi kuda te srce vodi, i mnogo mi je žao što nisam Suzana Tamaro da mogu da napišem roman poput tog. Potom, dopada mi se Andrea Kamileri, a izuzetno volim poeziju Vislave Šimborske, dobitnice Nobelove nagrade, žene koju sam imao prilike da upoznam i s kojom sam jedno vreme razmenjivao razmišljanja ili pokoju čestitku. ■ 19

HITOVI SAJAMSKIH DANA

TRILERI HITOVI SAJAMSKIH DANA

Podilaženje žmaraca, naježena koža, osvrtanje na svaki nepoznat zvuk i neprospavana noć... Sve ćete ovo iskusiti uz nova izdanja majstora triler žanra

VIN, Harlan Koben

KREMANSKA STRAŽA, Aleksandar Gajić

ZVER U NAMA, Iva Kolega

Pre više od dvadeset godina naslednica Patriša Lokvud oteta je tokom pljačke, a zatim mesecima držana u zabačenoj kolibi. Patriša je umakla, kao i njeni otmičari – a predmeti ukradeni u pljački nikada nisu pronađeni. Do sada. ■

Jula 2000. godine ubijen je vojnik na straži u Kremnima. Rešavajući ovaj slučaj, major Sokol Filipović otkriva nepoznate detalje u vezi sa proročanstvom Tarabića i dolazi u sukob s ljudima koji po svaku cenu žele da se dokopaju izvornog teksta. ■

Talentovana odbojkašica i odlična učenica Dona Bilić nestala je usred radne nedelje. Policijski inspektori imaju težak zadatak da je pronađu kako znaju i umeju. Donina majka, očuh, dečko, najbolje prijateljice... da li neko od njih laže i zašto? ■

SOVA, Samuel Bjerk Nastavak svetskog bestselera Anđeo u šumi. Telo tinejdžerke je pronađeno u šumi položeno na postelju od perja. Ovakav slučaj zahteva da se policijskom timu pridruži zvezda stanice, istražiteljka Mija Kriger, koja se na odsustvu bori sa sopstvenim demonima. ■ 20

Pročitajte i: ► Stručnjak za ljubomoru i druge priče, Ju Nesbe ► Žena bližnjega tvoga, Toni Parsons ► Moja sestra serijski ubica, Ojinkan Brejtvejt ► Smrt u ružičastom, Đorđe Bajić

Foto: Nikola Ilić

Krećući se sa svojim likovima stranputicama i vrletima, pisac Dejvid Van u knjizi Jarčeva planina, mračnoj, potresnoj i uzbudljivoj priči o dečaku kome je jedan tragičan događaj u potpunosti promenio život, do tančina analizira sposobnost čoveka da drugima nanosi bol, piše književnica Ljubica Arsić

Tomom hodaju po praznini pustog predela, prilepljeni uz puške koje ih snaže i pretvaraju u divljake dok sve dublje silaze u sopstveni pakao (jer je često pakao ličan i u nama), u poslednji krug gde se kažnjava izdaja, onaj ko nije u stanju da čuva tajnu. Kao što se zver, uzmičući, sve više približava nišanu, tako se i Vanovi likovi pomeraju hiljadama generacija unazad, u pradoba kad su ljudi bili „ogromni i bezosećajni poput planine“, podležući prirodnim zakonima sile i surovosti. Dečak je nišanio, pucao i ubio nepoznatog lovokradicu. To je bio trenutak u kojem je eksplodirao zajednički svet mužjaka koji pričaju o pecanju i lovu, čije se jedinstveno telo rasparčava u pojedinačni vid i njuh. Od pucnja u čoveka sve počinje da se dramatično menja. Raspršilo se jezgro, nestalo je zajedništva koje ih je snažilo, a umesto njega opasna družina progonitelja preobražava se u priterane i uplašene zverke spremne na međusobni obračun. Dogodilo se ubistvo i više ništa ne može da ostane isto.

arčeva planina nije samo mesto tumaranja tri naoružana čoveka i dečaka u potrazi za jelenom, lovačkim trofejom kao potvrdom snage bratstva i novim znakom muževnosti. Njen surovi pejzaž ne ispunjava radošću niti podstiče iluziju o pitomoj prirodi kao skrovištu sa ptičicama i cvećem. Iako ispunjena zvucima vode, vetra i osvetljena zvezdama iznad glava lovaca zaštićenih vrećama za spavanje, ona je živo blato koje ne samo da usisava ljudskost već odvodi u mitsku prošlost u kojoj se ubijanje pojavljuje kao bajka, dovoljno udaljena da u njoj niko ni za šta ne mora da odgovara.

Bespoštedno seciranje sopstvenog autorskog mesa približava Dejvida Vana Markizu de Sadu, majstoru opisivanja ljubavi prema zlu, koja uživa u telesnom bolu da bi telo, kao uzrok i posledica te boli, nestalo zauvek. Lako probivši pokoricu, skidajući sloj po sloj sve dok se u tami, često dobro skrivana, ne ukaže slika zveri koja liči na čoveka, pisac progovara o prirodi nasilja bez cenzure i ne štedeći čitaoca. Jarčeva planina nije pozornica za antičke drame u kojima je nasilje predstavljeno kao deo etičke borbe, tragičnog usuda proisteklog iz čovekove nesavršenosti, već je scena na kojoj se odvija tiranija našeg veka u kojem se nekadašnje tragično delovanje pretvara u zločin savremene istorije. Ljudi lako ubijaju. Nismo daleko odmakli od nekadašnjeg lovca koji je ritualno kušao srce i džigericu svog ulova.

U lovu na jelena biće ubijen i čovek, a pisac, krećući se zajedno sa svojim likovima stranputicama i vrletima, do tančina analizira sposobnost čoveka da drugima nanosi bol. Deda, otac i sin tek stasao da ubije svoju prvu životinju, sa porodičnim prijateljem

Likovi Dejvida Vana čitaju Bibliju očima divljaka koji nije u stanju da se udalji od svoje nagonske prirode prepune mirisa znoja i krvi i približi duhu koji stremi pruženoj ruci. Ubijeni lovokradica u Vanovom romanu bezimeni je broj lišen prepoznavanja tragedije.

Njegovo mrtvo telo obešeno o kuku poput upucanog jelena možda je jedna od žrtava sa spiska, koji istorija ne prestaje da licitira. Koliko ih je bilo? Deset hiljada? Deset miliona? Ili samo jedan? Produhovljeni smisao onih pisaca koji su poput Kafke, Imrea Kertesa, Prima Levija, Đorđa Lebovića uspeli da vrate tragično dostojanstvo svim žrtvama zločinačke istorije zamenile su nove individualnosti, kakav je izuzetan Dejvid Van. On je sebi postavio najteži zadatak za jednog pisca: da bez sentimentalnih ulepšavanja opisuje misteriju zla kako bi nas ubedio da od njega ne okrećemo glavu. ■

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

ZBOG ČEGA LOVIMO

Kao što se zver, uzmičući, sve više približava nišanu, tako se i Vanovi likovi pomeraju hiljadama generacija unazad, u pradoba kad su ljudi bili „ogromni i bezosećajni poput planine“ 21

HITOVI SAJAMSKIH DANA

Ljubavni romani HITOVI SAJAMSKIH DANA

Živopisni junaci, vrele ljubavne veze i romantične avanture pronaći ćete u bogatom Laguninom izboru ljubavnih romana

LAŽNA VEZA, Kristi Bromberg Pametno napisan, emocionalno napet, čulnošću bogat ljubavni roman. Zejn Filips je pomislio da sam devojka koja je došla da mu prošeta psa. Ne znam zašto me čudi što je muškarac sa odelom skupljim od moje kirije zaključio da treba da mu služim. Dobra strana? Pokazala sam mu gde mu je mesto. Loša? Zakasnila sam na razgovor za posao zbog toga. Ubrzo sam otkrila da je Zejn bogati preduzetnik i da želi da se izvini što mi je zbog njega propala šansa da dobijem posao. ■

I SAD SI SE VRATIO, Džil Mensel Predivna priča o ljubavi, prijateljstvu i putu do sreće. Jedne čarobne zimske noći u Veneciji Didi se zaljubila u Šeja Mejsona. Njihova veza se okončala. Šej je otišao bez pozdrava. A onda se, trinaest godina kasnije, vratio. Stari plam još nije zgasnuo, ali Didi je čvrsto rešila da se ne obazire na to. Sada je upravnica prekrasnog hotela, konačno je srećna i uskoro će se udati. A Šej se ionako neće zadržati. Ipak, Šejov povratak budi davno zapretena osećanja… ■

DEVOJKA SA PLANTAŽE ČAJA, Dženet Maklaud Troter Knjigom Devojka sa plantaže čaja završava se trilogija Indijski čaj. Anglo-indijska učenica Adela Robson, u doba urušavanja britanske uprave nad Indijom, sanja o blistavoj pozorišnoj karijeri. U Simli, letnjoj prestonici britanske uprave, Adela se prepušta očaravajućim zabavama koje indijsko društvo tridesetih godina nudi mladoj debitantkinji. I baš kada se čini da će njene ambicije postati stvarnost, upoznaje šarmantnog ali razmaženog indijskog princa, i time pokreće razorni splet događaja. Ukoliko niste, pročitajte i prethodne delove sage – Nevestu plantažera čaja i Kći plantažera čaja, koji će vas opčiniti intrigantnim zapletima porodičnih i ljubavnih odnosa i zanimljivim prikazom društvenih prilika u Indiji. ■

NJEGOVA DEVOJKA ZAUVEK, Bler Holden Posle romana Njegova devojka i Njegovo srce, koji su oduševili milione čitalaca, Bler Holden nam u knjizi Njegova devojka zauvek donosi nastavak priče o junacima Tesi i Kolu. Prošle su četiri godine otkako je Tesa O’Koneli upisala fakultet. Došlo je vreme da stupi u svet odraslih i počne da radi. Useljava se u stan u Njujorku potpuno izbezumljena jer će prvi put živeti sama. Primljena je u redakciju najtiražnijeg ženskog časopisa i pribojava se da je očekuje pakao poput onog u romanu Đavo nosi Pradu. Mladi Kol studira pravo u Čikagu. Ima toliko obaveza na fakultetu i poslu da često ne stiže da jede i spava. A sve češće ne stiže ni da ispriča važne stvari Tesi. Jasno je da nema drugu devojku i da nije prestao da voli Tesu. U stvari, pošto su oboje zreliji, veza im je mirnija i stabilnija, a ljubav jača. Međutim, Kolove tajne prete da unište sve što je mladi par godinama gradio. ■ 22

O SAVREMENIM MUŠKO-ŽENSKIM ODNOSIMA

Po čemu je nova priča, priča advokatice Nine i reli-vozača Mikija, specifična? U knjigama ove serije likovi se prepliću, pozadinska priča vezana je za beogradsko podzemlje, što junacima Nedostojne i Nedostižne donosi izazove – borbu za ljubav i zajedničku budućnost. Međutim, u Nepristojnoj dominira teret prošlosti glavne junakinje Nine. Trauma iz detinjstva oblikovala je njen specifičan odnos prema muškarcima i ljubavi uopšte, a samim tim i ovu priču. Ko su Nina i Miki? Da li i kako čitaoci mogu sa njima da se poistovete? U prenesenom značenju svako može da se prepozna i poistoveti sa dilemama i problemima koji muče Ninu i Mikija. Život često ima drugačiji tok od naših snova i ambicija, a na nama je da se tome prilagodimo i izvučemo najbolje što umemo i možemo. To rade i glavni likovi knjige Nepristojna. Kako Vaši junaci doživljavaju ljubav i erotiku? Šta iz njihove priče može da pomogne čitaocima da poboljšaju svoj partnerski odnos? Nina je devojka sa emotivnom blokadom, koju kompenzuje neuobičajenim intimnim životom. Miki je zavisnik od adrenalina. Ipak, ispod površine sačinjene od požude i smele strasti javljaju se osećanja koja ih vode ka raspletu Nininog emotivnog čvora. Nepristojna je ljubavna priča koja u sebi nosi razumevanje i prihvatanje partnera sa svim manama i vrlinama, što zapravo treba da bude u osnovi svakog stvarnog partnerskog odnosa.

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Andreja Damnjanović za Bookmate

Novi ljubavno-erotski roman Keri Čin Nepristojna razlikuje se od prethodna dva, jer je smeliji i od samog početka vodi čitaoce u nezaboravnu vožnju kroz autorsku maštu i kroz emocije

INTERVJU

eri Čin, autorka ljubavno-erotskih bestselera Nedostojna i Nedostižna, svoju vernu čitalačku publiku, koja uvek sa velikim nestrpljenjem iščekuje njene nove priče, obradovala je ove jeseni novim naslovom. Nepristojna je knjiga o ljubavi mlade i ambiciozne žene i temperamentnog reli-vozača, sa pozadinskom pričom o beogradskom podzemlju, a sudbine glavnih likova donose nam pitanja – zašto smo to što jesmo, da li je moglo i trebalo da bude drugačije, koliko su porodica i prijatelji važni i može li ljubav zaista da nas osnaži i smiri?

Sve Vaše junakinje su jake, hrabre, uspešne žene. Zašto Vam je važno da ih tako prikažete? To je moja vizija žene u modernom svetu. Kroz fiktivne junakinje pokušavam čitateljkama da ukažem na to da put do lične ostvarenosti, ljubavi ili uspeha u bilo kom segmentu života nije lak, ali je i te kako moguć ukoliko nešto dovoljno žele i bore se za to. Kakvi su muškarci u Vašim romanima? Zreli i sigurni u sebe, zaštitnici. Šarmantni su i duhoviti. Umeju da zavode, dopuštaju da budu zavedeni i svi su sposobni da pravu ženu vole bez rezerve. Koji su uzroci popularnosti žanra erotsko-ljubavnih romana? Iako se svrstavaju u „lakše“ štivo, knjige tog žanra imaju ogromnu i vernu čitalačku publiku. Pre nekoliko godina upoznala sam univerzitetsku profesorku koja je čitala erotsko-ljubavne romane tokom pauza u pisanju naučnog rada. To je dodatno učvrstilo moje verovanje – romani ovog tipa pre svega služe za opuštanje i odmor od napornog posla, porodične jurnjave, problema i svega što opterećuje u stvarnom životu. Takođe, podstiču maštu, romantiku i poboljšavaju emotivne odnose. Broj čitalaca koji to razumeju raste iz godine u godinu i sve je više onih koji priznaju pozitivan uticaj ovakvih romana, bez straha da će im umanjiti bogatstvo rečnika ili pokvariti maštu. ■ 23 23

INTERVJU

NAŠI ŽIVOTI IZMEĐU JAVE I SNA

Piše: Maja Šarić Foto: Matija Krstić

U Delfi knjižari u srcu Beograda sreli smo se sa Nadijom Teranovom, jednom od najcenjenijih savremenih italijanskih spisateljica, čiji je roman Zbogom, aveti oduševio čitaoce širom sveta, čemu svedoči podatak da je preveden u 25 zemalja i ovenčan brojnim književnim nagradama

a neke priče uvek je pravo vreme. Tako je i sa romanom Zbogom, aveti Nadije Teranove, jedne od najcenjenijih savremenih italijanskih spisateljica, jer su stranice ove knjige ispisane bolom, bučnim tišinama i odsutnošću koja pritiska poput najtežeg tega. A sve su to stanja u kojima se svako od nas u nekoj fazi života nalazi, pa traži način da iz njih ispliva. U ovoj knjizi nalaze se odgovori na pitanja kako se izboriti sa prošlošću ili sadašnjošću koja nas tišti. Nadijinu nedavnu posetu Srbiji, povodom učešća na manifestiji Noć književnosti u Novom Sadu, a potom i kratak boravak u Beogradu, iskoristili smo da sa autorkom porazgovaramo „oči u oči“. Upoznali smo vedru, nasmejanu i pozitvnu ženu, koja je pro-

našla način da se izbori sa životnim izazovima i da kroz svoje reči i umetnost pokuša i drugima da pomogne da pronađu izlaz iz situacija koje ih muče. Njeni romani nisu „self-help“ literatura, ali na neki način imaju isceliteljsku moć. Glavna junakinja knjige Zbogom, aveti vraća se u rodni grad i suočava sa avetima prošlosti, sa prazninom koju nosi više od dve decenije, koliko je prošlo otkada je nestao njen otac. Započinje bolno prebiranje po uspomenama, po sećanju, vraćajući se u period kada je imala 13 godina. Taj nestanak je potpuno obeležio njen život. Morala sam da izmislim sebe da bih živela, kaže Ida. Zašto je morala da izmisli sebe da bi živela i kako ste joj Vi kao pisac na tom putu pomogli? Koncept nestanka junakinjinog oca veoma je važan, jer da je on umro, bila bi to drugačija vrsta žalosti. Junakinja izmišlja sebe – što je na neki način novo rođenje, jer kad ljudi ostanu bez drage osobe moraju ponovo da se rode zato što su izgubili čitav svet odnosa koji su postojali između njih i preminulog. Ova vrsta novog rođenja je vid transformacije, jer se žaljenje pre ili kasnije iscrpi, a bol ostaje. Kod smrti proces novog rađanja je automatski, ali kod nestanka je na neki način prisilan, jer nema zaključka. Zato morate ponovo da se rodite, da se ponovo izmislite. Iskoristila sam glagol „izmisliti se“, a ne „roditi se“, jer kod procesa izmišljanja postoji volja. Iako puna bola, patnje, ovo je i priča o ozdravljenju. Ko je ili šta je Idi najviše pomoglo?

Ona je prošla kroz dugačak proces sazrevanja, koji je trajao 23 godine, ali se veoma ubrzao u tih nekoliko dana čim se vratila kući. Kada umre mladi majstor Nikos, majka i Ida zajedno idu na njegovu sahranu, a nikada nisu imale priliku da odu zajedno na sahranu njenog oca, što simbolično pomaže i finalizuje proces. Tokom 23 godine Ida je bila svedok smrti mnogih ljudi, ali nikad im nije bila toliko bliska da ode na sahranu, kao što je to učinila kada je umro Nikos. Svi likovi kao da su u službi glavne junakinje, ali ključan je njen odnos sa majkom. Odakle toliko nerazumevanje između majke i ćerke? Zašto su svoj bol pretvorile u tišinu? One na početku nisu nalazile reči, a kad se reči ne nađu na početku, onda ih je sve teže pronaći kasnije. Kad vas tokom godina okružuje samo tišina, mnogo je teže prodreti kroz nju što vreme više prolazi. Kao da se iz godine u godinu gradi tvrđava i jedino što možete da uradite jeste da je odjednom srušite, kao što su učinile majka i ćerka u knjizi. Često se dešava u porodicama da se tajne prenose sa generacije na generaciju, a onda dođe neko mlad ko želi sve da sazna, da zađe u prošlost, u koren svega i da otvori kutiju tajni. Da li je popravljanje krova kuće simbolično popravljanje odnosa majke i ćerke? Da. Krov ih je odvajao od spoljašnjeg sveta, ali ih je istovremeno i štitio. Kada se krov sruši, one shvataju da moraju da imaju zdrav odnos sa svetom, a zdrav odnos sa svetom podrazumeva zdrav međusobni odnos.

Oni su kao njihovo ogledalo. Porodica oca i sina je celovita, ali odnos između dva muškarca je bukvalno suprotan odnosu majke i ćerke. Kad njih dvojica uđu u kuću, nešto se pokrene između dve žene. Kakvu funkciju imaju poglavlja pod nazivom Nokturno, zbog čega su Vam važna? Gradeći Idin lik, shvatila sam da njene misli i glas ne prestaju da rade, da se čuju čak i kada spava, da ima vizije, predstave. I upravo su zbog tih neprestanih vizija važna ta poglavlja. Zapravo, to je onaj odnos sa realnošću. Ona je na granici između jave i sna. Ali naši životi se ne sastoje samo od stvarnosti koja nas okružuje nego i od neopipljivog, onog nevidljivog što postoji u nama i oko nas i htela sam tome da dam glas, da to otelotvorim da bih pokazala koliko je važno. Šta simbolizuje crvena kutija i da li je iz nekog razloga važno što je upravo crvene boje? Kutija je crvena jer u bajkama crvena boja obično simbolizuje nešto čarobno, magično kao Dorotine crvene cipelice i na neki način je talisman, amajlija koja je štiti.

Kao u Čarobnjaku iz Oza, gde crvene cipelice nose Doroti s jednog na drugo mesto, tako i ovde crvena kutija simbolizuje ono što se nalazi sa druge strane života – smrt, odnosno u ovom slučaju nestanak. Sa druge strane, u toj kutiji se nalaze lični predmeti Idinog oca, jedini tragovi koji su ostali iza njega – lula sa njegovim mirisom i kaseta sa njegovim glasom.

Osim iz knjiga koje sam pročitala i misli velikih autorki koje volim da pratim, crpim inspiraciju i iz detinjstva, mladosti, iz svih osećanja

Koliko Vas je ova priča promenila?

u tom periodu, koja su bila užasna a koja tada nisam mogla da izrazim. Ali studirala sam filozofiju i ona mi je dala reči da izrazim osećanja.

Mnogo. Izgubila sam oca kad sam imala 11 godina. On nije nestao kao Idin, već je umro, i mada se priče prilično razlikuju, ipak sam osetila neku vrstu olakšanja kad sam završila pisanje, neku vrstu izlečenja. Posle ove knjige osetila sam da sam se promenila i kao pisac, da mogu da idem u različitim smerovima. Koji autori su Vam posebno važni? Volim žene autore. Izdvojila bih Ani Erno, Nataliju Ginsburg, Daču Maraini i Elenu Ferante, koja je definitivno ženski pisac, iako ne znamo da li iza pseudonima stoji muškarac ili žena. Odakle crpite inspiraciju? Osim iz knjiga koje sam pročitala i misli velikih autorki koje volim da pratim, crpim inspiraciju i iz detinjstva, mladosti, iz svih osećanja koje sam doživela

Šta novo pišete? Istorijski roman, smešten u Mesinu početkom 20 veka, čiji su junaci jedan dečak i mlada devojka. Život je treptaj oka, trenutak, Augenblick kako pišete u knjizi. Šta sve, pored pisanja, staje u Vaše životne trenutke? Uvek sam osećala strepnju kad bi me pitali da li sam srećna, jer čak i u lepom danu postoje trenuci melanholije, neka senka koja se nadvija nad nama. Ali ukoliko uspete da od negativnih emocija izolujete sve te trenutke u kojima ste srećni, onda možete reći da ste zaista srećni. Koncentrisanje na trenutke sreće omogućava mi da istinski budem srećna. ■

INTERVJU

Jesu li otac i sin antipodi majci i ćerki?

INTERVJU

Sitnice pričanja vredne Smejaćete se, ali i prepoznati u duhovitim pričama iz života Jelice Greganović i Gorice Nešović, koje su prijateljstvo dugo četiri decenije pretočile u knjigu Priči nikad kraja Razgovarala: Maja Šarić

uhovita knjiga puna života Priči nikad kraja nastala je pre trinaest godina kada su Jelica Greganović i Gorica Nešović udružile strahove od samostalnog objavljivanja i zajedno objavile zbirku priča koje su obeležile njihovo višedecenijsko prijateljstvo. Zbirka Priči nikad kraja prvi put je objavljena pre trinaest godina, a pred čitaoce Lagune stigla je u verziji dopunjenoj novim, podjednako zanimljivim i inspirativnim pričama. Kako sada kada vam je u rukama treće izdanje knjige doživljavate ceo njen razvojni put? G. N.: Već danima se čudim i ne mogu da verujem da je prošlo trinaest godina od prvog izdanja. Da me je neko pitao, rekla bih sedam ili osam. Vreme prolazi i zato je bitno da se neke stvari ne zaborave. Obe smo rođene u takozvano analogno vreme kad jedva da je postojao i fiksni telefon, tako da su mnoge situacije i slike deo naših sećanja. Stalno ponavljam da je divno kada čovek ima čega da se seća. To je neprocenjivo bogatstvo.

Treba brisati prašinu i glancati ga da ne izbledi, ne požuti i ne nestane. J. G.: Ovo novo izdanje je treća sreća knjige, koja nije ni slutila da će preći toliki put. Jeste, njeno prvo izdanje je bilo besteseler, ali ovo treće ima sasvim posebnu priču, iza koje stoji ne samo ono što je sama knjiga proživela za trinaest godina od njenog prvog štampanja nego i nas dve zajedno sa njom. Čini mi se kao da je za sve to vreme postala živi organizam koji nas u stopu prati. Ona je obznanila naše najbolje drugarstvo, ako bih smela tako da se izrazim, svi su saznali da smo najbolje drugarice, pročitali parčiće priča naših života, i tu knjigu, do dana današnjeg, toliko povezuju sa nama dvema da mi se čini kao da smo dobile pridruženu članicu, treću najbolju drugaricu. Koje životne situacije su vam najinspirativnije, o čemu najviše volite da pišete? J. G.: Moj brat je jednom rekao da bih mogla da napišem priču i o dihtungu za ekspres lonac. Verovatno je u tome suština onoga što me tera da pišem – to se inače naziva sitnicama. Sve pored čega većina ljudi prolazi ili im promiče, jer smatraju nevažnim, prozaičnim. S druge strane, duboko verujem da sitnice čine naše živote, krpara napravljena od starog, jeftinog, nasleđenog, skupog, zaboravljenog, lepog i ružnog... Velike stvari budu i prođu, čekaju da ih se istorija jednog dana seti, mnogima se ni ne dese, a za to vreme naizgledne sitnice žive

svakog dana, one nas spajaju kroz prostor i vreme, one su vredne priča i pamćenja, pa makar ono bilo nekoliko minuta staro. Uostalom, mi smo ono čega se sećamo, a meni se čini vrednim i važnim da podsetim ljude na zaboravljeno, sitno ali lepote života vredno. Još ako se gleda kroz oči humora, jer malo je stvari kojima se ne možemo nasmejati, utoliko bolje. G. N.: Inspirativne životne situacije zovem Iskre. Postoje iskre radosti, tuge, žalosti... u našim životima. Koliko puta se dnevno osmehnemo, namrštimo, glasno nasmejemo... a sve se kao podrazumeva. Očekujemo neke spektakle u životu da bismo o njima pričali, a razloga za priču nam daje svaki novi dan. Pitanje je da li primećujemo prilike koje nam se pružaju, one male sitne dnevne pobede koje tako ne zovemo, a koje to u stvari jesu. U težnji za nečim većim često ne vidimo ono malo što nam pruža radost i razlog za osmeh. To je glavna inspiracija. Zajedničko pričanje priča započele ste još po završetku srednje škole. Od tada do danas, koja vam je najdraža zajednička priča i da li je ona uopšte ušla u knjigu ili je prepričavate samo u krugu najbližih ljudi? J. G.: Priča koju još nismo napisale, verovatno zato što prvo moramo da se dogovorimo kako da to uradimo – mada se nikada oko priča nismo dogovarale, jeste priča zbog koje je dobro što je ukinuta Sveta inkvizicija. Garant bi nas neko proglasio vešticama. Mada bih smatrala komplimentom, veštim ženama sam se oduvek divila. To je priča o tome da nas spajaju i stvari na koje ne možemo da utičemo, od skoro identičnog rukopisa do događaja koji nam se dese u kratkom vremenskom razmaku. Zato mi je Gorica jednom rekla: „Javi mi ako te nešto zaboli, da znam šta me čeka“. Znam da će mnogi reći da se radi o slučajnostima, ali nama se toliko ponavlja da je već odavno vrlo sumnjivo. G. N.: Nas dve se družimo četrdeset godina. Neverovatno, ali nikada nismo bile zajedno na moru. Jesmo bile zajedno po nekoliko dana (nebrojeno puta) ili kod mene ili kod nje, ali zajedno na moru nikada. Moraćemo da se organizujemo dok smo još „u snazi“. Možda da izmaštamo, svaka na svoj način, taj odlazak na more, pa makar da ga stavimo u priču o nečemu što se nije desilo. Krenule bismo od pakovanja... Znači u startu je već novela.■

HITOVI SAJAMSKIH DANA

BEZ PREVODA U Laguninoj biblioteci Bez prevoda nalaze se književna dela napisana na razumljivim nam jezicima i narečjima: ovi romani i zbirke priča otvaraju pitanja aktuelna za posleratni period na zajedničkom jezičkom prostoru

HITOVI SAJAMSKIH DANA

NAJNOVIJE: O netoleranciji, o nasilju, o drugima i drugačijima... ADIO, KAUBOJU Olja Savičević Ivančević U leto dve hiljade i neke Dada se iz Zagreba vraća u svoje rodno Staro Naselje na Jadranu. Njen život u Zagrebu otišao je na sasvim pogrešan kolosek: radi na internet stranici Shit.com, gde krade i prerađuje vesti s drugih stranica, u vezi je sa oženjenim muškarcem, a čak su i žurke postale iscrpljujuće. Zato i ne okleva da napusti grad kad je sestra pozove da joj pomogne oko ostarele majke, čiji se život sastoji od gomilanja pilula za smirenje, gledanja sapunica i povremenih izleta do groblja. Ali u središtu Dadinog povratka u Staro Naselje je njena želja da istraži uzroke tragedije koja je duboko obeležila život njene porodice.■

Pročitajte i: ► Me’med, crvena bandana i pahuljica, Semezdin Mehmedinović ► Čudo u Poskokovoj Dragi, Ante Tomić ► Bomboni od meda, Milana Vlaović ► Žena s drugog kata, Jurica Pavičić ► Jebo sad hiljadu dinara, Boris Dežulović

► O zlatu, ljudima i psima, Josip Mlakić ► Bljuzga u podne, Predrag Ličina ► Pogledaj što je mačka donijela, Ante Tomić ► Nevidljiva žena i druge priče, Slavenka Drakulić ► Pedeset cigareta za Elenu, Marina Vujčić

Uz to, radoznalo oko posmatrača otkriva mnogo o velmoškom načinu odevanja, ukrasima, frizurama... Izrađena u boji, za mene je predstavljala zamrznuti trenutak iz života vladara koji su stolovali u Smederevu.

Kako je od povelje iz 15. veka došlo do uzbudljivo i maštovito pripovedane istorijske i ljubavne drame, saznali smo od autorke romana Ljiljane Šarac Piše: Ljiljana Šarac

a početku mog istraživačkog puta do novog romana našla se jedna povelja. Nastala je davno, u 15. veku. Kad god je spomenem, osećam se kao da vežbam izgovor neke brzalice. Reč je o Esfigmneskoj povelji, nazvanoj po svetogorskom grčkom manastiru, čiji su se monasi obratili našem vladaru za novčanu potporu. To nije bio ma koji vladar, već Đurađ Branković koji je upravo u to vreme trebalo da bude ovenčan despotskim vencem u Žiči. Dva važna događaja su se ispreplela – krunisanje i davanje ktitorske reči (potpisivanje povelje) da će godišnje iz riznice biti izdvajano pedeset litara novobrdskog srebra za manastir. Možda bi taj skup zanimljivih istorijskih podataka samo prošao kraj mene (ili ja kraj njih) da u zaglavlju te povelje nije izrađen grupni portret despota, despotice i njihove dece. Na taj način, izvorno, autentično imamo prikaz kako su oni izgledali.

Ta poslednja srednjovekovna prestonica je moj voljeni rodni grad. Onaj koji me je oblikovao, utemeljio, odredio da budem ovo što sam. I tako je pregršt podudarnosti i inspirativnih podataka inicirao ideju da uzmem pripovedačku lupu i krenem Đurđevim tragom. „Ko je taj Đurađ Smederevac za koga svi znamo, a o kome zapravo tako malo znamo?“, pitanje je koje je stajalo na početku mog puta. Istraživanje se pretvorilo u svojevrsnu duhovnu avanturu. Osim što sam se transponovala u prošlost, trebalo je da „uđem u despotove cipele“ i vidim, čujem, doživim i osetim što i on... Oživeti i dočarati srednji vek ozbiljan je izazov. Taj period me je i ranije privlačio, ali sada sam mu se okrenula pišući iz prvog lica. Sva poglavlja vezana za 15. vek data su iz Đurđeve vizure. Nije bilo mnogo prostora za domaštavanje. Morala sam znati širi istorijski kontekst, s kim i gde je živeo, kuda je putovao, u kojim sukobima učestvovao, u kakvim odnosima je bio sa ujakom sa kojim se prvo borio za presto, a posle mu je on bio obećan, pa na kraju predat... Da se sve ne bi pretvorilo u dug i suvoparan istorijski čas, priču je trebalo razigrati i obojiti Đurđevim odnosom sa despoticom Irinom, dopuniti je epizodama sa decom, velmožama, slugama, stranim poslanicima, ljutim protivnicima, prevrtljivim saveznicima... Na tom putu pojavila se sjajna, zavodljiva, uzbudljiva narativna nit o bla-

gu po kome je Smederevac bio čuven u čitavoj Evropi. Njegovi rudnici su riznicu punili do vrha i davali prostora i za plaćanje poreza Osmanlijama, i za opremanje vojske, za zidanje nove prestonice, i raskošan život na novom dvoru, i ktitorstvo...

TAJNE PISACA

ĐURĐEVIM STOPAMA DO OSTVARENJA SNA

Đurđeve stope vode čitaoce u tamnice beogradske tvrđave, pa u Smederevo, Novo Brdo, Prištinu, Drenicu, Solun, Konstantinopolj, Dubrovnik, Veneciju, Budim... i pozivaju turističke radnike da organizuju turu istog naziva kao što je roman da promovišu Srbiju i bogatstvo naše kulture, istorije, tradicije, srednjeg veka. Kao protivteža istorijskoj priči pojavila se ideja o paralelnoj savremenoj priči, sa junakinjom Ksenijom kao njenim nosiocem. Ksenija se nimalo slučajno preziva Branković. Ona prati put srebrnog sarkofaga koji je isplivao iz jezera prilikom miniranja rudnika na Rudniku, što je za mene bilo poput srpske varijante kultnog filma Otimači izgubljenog kovčega Stivena Spilberga. Umesto Indijane Džonsa, imala sam svoju Kseniju. Potraga je mogla da počne! Kao pletenica uplele su se ove dve priče. I sama sam bila iznenađena spoznajom koliko su dva glavna junaka, razdvojena vremenom od šest vekova, zapravo slična. Našli su se u svojevrsnim tamnicama, na kolenima. Samopreispitivanje dovelo ih je do samospoznaje. Kao refren priču prate stihovi Vladislava Petkovića Disa: „To je onaj život gde sam pao i ja / s nevinih daljina, sa očima zvezda...“ Sva poglavlja naslovljena su narodnim poslovicama koje su se divno inkorporirale u samu priču. Jedna od njih kaže da čovek ima samo ono što daje. Mnogo sam dala ovoj priči, a još više dobila od nje! Despot Đurađ me je uzeo za ruku i poveo ka ostvarenju moga sna. ■ 31

Mala

Laguna

Novo

iz sveta književnosti za decu i mlade

MALA LAGUNA

Za najmlađe je i najslađe! Ko se ne bi obradovao sto i jednom tufnastom ljubimcu, putovanju kroz vreme, avanturama nevaljalog mačka, najlepšim bajkama i pričama, ali i nekim temama za promišljanje, i to sve sa predivnim ilustracijama!

1.Doživljaji mačka Toše,

2. Najlepše Andersenove bajke

3. Medved i klavir,

Čiča Trišo i mačak Toša živeli su mirnim i povučenim životom u Trišinoj vodenici. A onda se jednog dana Toša našao u džaku. Pitate se zašto? Mačak Toša kaže da je za sve kriva nestašna slanina koja mu je uskočila u trbuh. ■

Prelepa knjiga puna divnih ilustracija i nezaboravnih junaka koji će decu povesti u čudesan svet Andersenovih bajki: Olovni vojnik, Ružno pače, Mala sirena, Palčica, Snežna kraljica... ■

Jednog dana mali medved je u šumi nabasao na neobičan predmet. Kada je pritisnuo dirke, započeo je putovanje koje ga je odvelo daleko od kuće u čudesnu zemlju slave i bogatstva. Veliki grad je sve o čemu je sanjao, ali duboko u duši nešto mu nije davalo mira... ■

Branko Ćopić

4. Najlepše priče iz grčke mitologije Ko su bogovi sa Olimpa, po čemu su najpoznatiji Pandora i Prometej, Demetra i Persefona, ko se krije u Minotaurovom lavirintu, šta je to želeo kralj Mida – dečaci i devojčice će saznati ako pročitaju ovu knjigu. ■

Dejvid Ličfild

5. Najlepše priče iz celog sveta Čudesan svet priča i legendi iz svih krajeva sveta u avanturama Džeka i čarobnog pasulja, Vasilise Prekrasne, Fina Makula, princa Ahmeda, lovca Hailibua i mnogih drugih. ■

STO I JEDAN DALMATINAC, Dodi Smit

Prvi put na srpskom jeziku – roman po kojem je snimljen čuveni Diznijev animirani film. Reklo bi se da su Pongo i Gospođa najsrećniji par u Psećem kraljevstvu. Gospodin i gospođa Dirli, njihovi „ljubimci“, kako ih dalmatinci od milošte zovu, neizmerno ih vole i o njima se lepo staraju. Uz to, odskora su postali roditelji petnaest neodoljivih štenaca. Ali ta sreća neće dugo trajati. Dalmatinci su privukli pažnju Kruele de Vil, porodične prijateljice Dirlijevih koja obožava krzna i ne preza ni od čega kako bi sebi nabavila kaput od dalmatinaca. Ubrzo nakon njene posete Dirlijevima štenci nestaju. A kako nijedna ljudska istraga nije pomogla da se štenci nađu, Pongo i Gospođa uzimaju stvar u svoje šape i kreću na put, rešeni da spasu svoje mladunce. ■ 32

ZA TINEJDŽERE Osam soba naše slobode, Sonja Ćirić

ZA RODITELJE Kako se čitaju deca: Vodič za učenje roditeljstva, Jelena Holcer Podeljena u tri segmenta – Koliko poznajete svoju decu, Roditeljski izazovi i Svesno roditeljstvo – ova knjiga nudi sveobuhvatan pristup za obavljanje najtežeg posla na svetu. Pred vama je vodič koji će vas ohrabriti i naučiti da je roditeljstvo putovanje koje ima cilj, ali nema kraj.

3 PITANJA ZA... Gabrijelu Čović Povod: Roman Koliba u hrastovoj šumi, namenjen malim školarcima, koji čitaoce vodi van granica ovog sveta, u lepši prostor i vreme, sa junacima nasmejanim od jutra i neobičnim predelima i događajima Razgovarala: Tanja Vučković

Kako mašta može da poboljša svet i bude najbolja zabava? Budući da je život današnjice brz i ponekad galopirajući, ljudi, pa samim tim i deca, ne nalaze vremena da se dovoljno posvete sebi i svojim hobijima. Roditelji umorni, deca preopterećena učenjem, što ima naravno i svoje posledice.

MALA LAGUNA

Zbog pojave nepoznatog virusa osam dečaka i devojčica mora da bude izolovano osam dana na vrhu zgrade u kojoj žive. Najpre uplašeni, besni i nemoćni, s vremenom otkrivaju svoje talente i sklonosti, da bi na kraju shvatili šta znače samostalnost i odgovornost za donete odluke.

Sve se odražava i na knjigu i njenu ogromnu ulogu u životu svakog bića. Posebno je važno da se odmalena nađe vremena za knjigu. Maštanjem ostavljate prostora da se zabavite otkrivanjem novih junaka i avantura. Neka magična scena pokrene vašu maštu, izmislite nove stvari, preokrenite tok priče! To može biti vrlo zabavno! Zbog čega je važno da deca čitaju? Postoji više razloga zašto je važno da deca čitaju. Njihova misao pre leti ka društvenim mrežama, gde pronalaze instant zabavu jer ih realno okruženje opterećuje i stvara im pritisak. Oni na taj način beže od stvarnosti, umesto da utočište nalaze u knjigama, gde za svoje probleme mogu naći korisne odgovore i rešenja. Zbog toga je važno čitati. Čitanje takođe utiče i na vaše buduće stvaralaštvo i vaš doprinos društvu. Sve ispričane priče možete pretočiti u sliku, na primer. U knjizi pronalaze odgovore zašto imamo „bubice“ kad malo porastemo, zašto se vole životinje, zašto se čuva životna sredina, kako izgleda tuga. Sve se to otkriva čitanjem. Knjige nas uče i o životu. Koje znanje ste želeli da prenesete svojim čitaocima?

Želela sam svojim čitaocima da prenesem sledeće: sve što se dogodi u ljudskim životima satkano je u knjigama. Lepo bi bilo da se deca susreću od malih nogu sa knjigama, izmaštanim junacima koji uvek imaju divnu poruku da prenesu. Stoga bih želela da i ja prenesem čitaocima misao da uz knjigu stiču znanja, upoznaju sebe, svoju ličnost, druge ljude i kulture. Kroz knjige se otkiva život, koji je kao bujica reke, nepredvidiv i neukrotiv. Znati iskoristiti književnost u pravom smislu reči znači olakšati sebi stvarnost. ■ 33

INTERVJU

SIMBOL SREĆNOG DETINJSTVA Razgovarale: Iva Burazor i Maja Šarić

Ljubivoje Ršumović deo je odrastanja brojnih generacija, i dok bi neko drugi možda uživao u penzionerskim danima, ne radeći baš ništa, on redovno stvara stihove i priče, pa je tako nedavno onu malo stariju „decu“ obradovao knjigom Dva JaJa na oko, u kojoj se nalaze crtice iz njegovog života

itale smo se odakle početi razgovor sa čuvenim Ljubom Ršumom. Sigurno je svako dete tokom odrastanja za njega imalo barem nekoliko pitanja: kako se to sunča na mesečini, kako priče mogu biti vidovite, da li nam još uvek samo ale fale ili smo ih dočekali... Ipak, učinilo nam se da bi bilo najzgodnije da počnemo od nove knjige Dva JaJa na oko, koja je autobiografska, nastala iz teške ali plodotvorne dvosamljenosti, kako je to sam pisac objasnio.

Čika Ršume, šta u ovoj knjizi ima što o Vama nismo znali ranije? Sve se zna odranije. Od Aristotela i društva, pa naоvamo! Nego narod ne voli da čita, život mu је zanimljiviji od knjiga. Dakle, narod greši! Tek čitajući knjige – narod dobija najšire polje slobode, na sve strane. A sloboda se posle može trošiti i na stvaranje, i na obrazovanje, i na uživanje! Pisac ne odlazi „u penziju“ kao ekonomista, jer pisac uživa da piše, jer se pisac i dalje „obrazuje“ da bi mogao kvalitetnije i zanimljivije da piše. Da li, na primer, znate zašto je dobro hodati na kolenima? Ako ne znate – pitajte knjigu Dva JaJa na oko! Nedavno Vam je uručeno priznanje Ramonda serbica za životno delo. U domenu nagrada za književnost za decu osvojili ste takoreći sve. Šta Vam znače nagrade i kakvu one vrednost imaju za Vas? Nagrade prijaju, pa bile one solarne ili humanitarne! (u smislu „lova na sunce“ ili „džabaka“). Mada, ponekad se nagrade pretvore u „nagrde“ (nepostojano A), kada „dobronamerni“ posumnjaju u kriterijume za dodelu nagrade!

Imaju li Vaši unuci svest o tome ko je njihov deda? Smeta li im što dedu moraju da dele sa svom ostalom decom? Imam petoro unučadi, od sedam do dvadeset sedam godina. Dakle, svi su oni već ljudi, razumeju ko im je deda, čime se bavi, i šta im znači. Njihov deda je „ponuđen i počašćen“ pa podeljen svima, ali kad je njihov – onda je često „dida“, ponekad „Ljupče“, a najčešće „đe si, care!“

Branka Ćopića, a učiteljica Egziperija i Desanku Maksimović.

Tek čitajući knjige – narod dobija najšire polje slobode, na sve strane. A sloboda se posle može trošiti i na stvaranje, i na obrazovanje, i na uživanje

Sinovi i ja imamo jedan stan i tri kuće prepune knjiga. Tako naše kuće izgledaju kao biblioteke, a biblioteke kao kuće! Sve se izjednačilo. Važno je da u tim kućama-bibliotekama rastu moji unuci, pa uz njih i dalje rastu moji sinovi i snajke! A ja čitam „na preskok“ knjige koje mi se odnekud nađu u rukama. Recimo, ovih dana sam nabasao i pročitao knjigu Ivane Dimić Popis imovine. (Moram je pozvati da joj čestitam!) A onda mi se u rukama nađe knjiga drugog Cicija (Jer i Ivana je Cici!) Milorada Pavića Izvrnuta rukavica. Fantastično! Evo nekoliko rečenica: „U šumi, upamti, treba misliti ušima. I treba umeti ćutati. A ti vičeš, kao da si šupalj na vrh glave. Buku je lako napraviti. Napravi, ako možeš, tišinu!“

Čije detinjstvo je bilo bolje, detinjstvo Vaših unuka, odnosno današnje dece, ili Vaše? Ne mogu se porediti ta dva detinjstva. U knjizi Zauvari sam to objasnio kroz zanimljivu „avanturu“. Uspeo sam svoje sinove da odvedem iz njihovog u svoje detinjstvo! Kako deci danas približiti književnost?

INTERVJU

Kako izgleda Vaša kućna biblioteka? Koliko knjige koje volite da čitate odstupaju od onoga što pišete?

Niste pisac koji mora da traga za inspiracijom, već Vam se ideje javljaju na svakom koraku. Da li u ovom trenutku imate nove ideje za nove knjige?

Na jednostavan način: razgovarajući ovako otvoreno pred čitaocima o knjigama, ne plašeći se da će čitaoci to zloupotrebiti. Recimo, u knjizi Dva JaJa na oko ima i poneka psovka, i poneka gorka reč i teška istina, ali ja se ne plašim da ispričam mladim ljudima i takve istine, verujući da će ih razumeti. Nije život samo „lila svila ili cveće iz aprila“, nego je i „neistina lepša od istine“! Verujem u Anatola Fransa, francuskog književnika koji nas je pozvao: „Čitajte da biste živeli!“ Čitajući – ja sam proživeo stotine života sa junacima knjiga koje sam čitao! Ja sam zato bogat čovek!

U mom kompjuteru postoje 43 rukopisa, od kojih 28 još nije štampano u obliku knjiga! I svake godine se rodi poneki nov rukopis, kao što se to dogodilo ove godine sa Dva JaJa na oko. I, za kraj, možete li da nam ispričate neki novi fazon ili foru? Evo jednog porodičnog: Mihailo pita Vuka: „Vučko, jesi li zaljubljen u neku devojku?“ „Nisam!“, kaže Vuk. „Hoćeš li da te ja zaljubim u jednu moju drugaricu!?“

Kome biste, da morate, prepustili palicu omiljenog pisca za decu?

Ma šta mi (nam) reče! ■ Pre svega, mrzim palice i da držim u rukama, i da ih pominjem u vezi sa decom. Mislim da ima mnogo omiljenijih od mene, a na prvom mestu je Uroš Petrović, a onda Jasminka Petrović. Oni su, posle Karađorđa, najomiljeniji Petrovići! Nažalost, u istoriji nema nijednog omiljenog Ršumovića. Kako se postaje pisac? Ko Vam je preneo ljubav prema knjigama i uz koje autore ste zavoleli čitanje? Pisac se, definitivno, postaje – čitanjem! A mene su zarazili čitanjem najpre roditelji Milesa i Mihailo, a onda učiteljica Milica Vođević. Roditelji su voleli da čitaju Šolohova i 35

AKTUELNO

VRATIMO DECI KNJIGE U RUKE Vođeni brojnim istraživanjima koja ističu važnost čitanja od najmlađeg uzrasta, koje kasnije rezultira mnogo boljim postignućima u svim sferama života, osmislili smo najbolji projekat na svetu: „Dečja biblioteka – Biblioteka po meri deteta“ Foto: iStock 36

iti okružen knjigama je nešto najlepše, a još ako su knjige u neposrednoj detetovoj blizini, sigurni smo da će ono sa velikom radošću i radoznalošću posegnuti za njima u časovima dokolice. U nastojanju da deci pružimo humanije detinjstvo, podstaknemo empatiju i kreativnost, u saradnji sa vrsnim poznavaocima književnosti za decu odabrali smo nezaobilazne naslove koji će kućnu biblioteku dece različitih uzrasta učiniti kvalitetnijom. Knjige su pouzdan vodič i dobar saputnik na tom plemenitom putu. Odabrati pravu knjigu za dete od presudne je važnosti, jer ako ju je preraslo biće mu dosadna, a ako je knjiga previše zahtevna neće biti prijatno iskustvo.

NEGOVANJE MATERNJEG JEZIKA Velike koristi od projekta „Dečja biblioteka – Biblioteka po meri deteta“ imaće deca koja odrastaju izvan matice, koja će na taj način negovati maternji jezik i biti u bliskom kontaktu sa savremenim srpskim književnim stvaralaštvom i kulturom. Stručni tim koji je radio na projektu čine: profesori srpskog jezika Onlajn škole srpskog jezika, kulture i tradicije „Sava“, bibliotekarka za rad sa decom i voditeljka Čitalačkog kluba „Knjigobrojci“ i urednik izdanja za decu Izdavačke kuće Laguna. U ponudi „Dečje biblioteke – Biblioteke po meri deteta“ nalazi se 200 kvalitetnih, brižljivo probranih knjiga domaćih autora, koje su, sa željom da olakšamo izbor roditeljima i deci, razvrstane u pakete od 25, 50, 75 i 100 primeraka. Paketi su formirani prema uzrastu (do 5 godina, od 5 do 7, od 7 do 9, od 9 do 12 i 12+) i prema nivou znanja srpskog jezika (početni, srednji, napredni). Zastupljeni su srpski klasici za decu i savremeni srpski pisci. Idejni tvorci projekta „Dečja biblioteka – Biblioteka po meri deteta“: Onlajn škola srpskog jezika, kulture i tradicije „Sava“ u partnerstvu sa Lagunom i Delfi knjižarama. Projekat podržali: Osnovna škola „Zvezdobrojci“. ■

HITOVI SAJAMSKIH DANA

PUBLICISTIKA DETE U TEBI MORA DA PRONAĐE SVOJ ZAVIČAJ + RADNA SVESKA, Štefani Štal Svojim bestselerom Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj Štefani Štal je pomogla stotinama hiljada ljudi da otkriju značaj rada sa svojim unutrašnjim detetom. Radna sveska donosi sveobuhvatan program za snažno ja. Uz brojne nove vežbe i šest zasebnih šablona za individualni rad sa detetom sunca i senke, radna sveska se može čitati i popunjavati nezavisno od knjige. ■

50 IDEJA KOJE BI STVARNO TREBALO DA ZNATE: KNJIŽEVNOST, Džon Saderlend Osnovni vodič za sve važne oblike, koncepte, teme i pokrete u književnosti. Ovo delo pruža jasan, precizan i temeljan pregled teorija o prirodi jezika i značenja i ocrtava razmišljanja koja stoje iza ključnih književnih koncepata poput postmodernizma, semiologije i strukturalizma. ■

KINESKI VEK, Volfram Elzner Zapanjujući i mnogima nepoznati uvidi u kinesku svakodnevicu i sve aspekte društveno-političkog sistema koji jednostavno funkcioniše drugačije u odnosu na razvijene zapadne zemlje. Da bismo shvatili šta se zapravo dešava u Kini i sa Kinom u svetu, moramo skinuti ideološke naočare i raskinuti sa ukorenjenim predrasudama Zapada. ■ 38

Od ključa za rešavanje (skoro) svih problema, pregleda književnih ideja i teorija, preko analize tekućih kretanja u svetu i njihovih ishoda u budućnosti, pa sve do zanimljivih istorijskih podataka koji dopunjavaju zvaničnu istoriju Srbije u domenu publicistike naći će se za svakog po nešto

2030, Mauro F. Giljen Ubedljiva analiza pomoću koje ćete razumeti seizmičke promene u demografiji, privredi, tehnologiji i kulturi, čiji će pečat definisati sledeću deceniju. Autor se ne usredsređuje ni na jedan pоjedinačni trend nego na dinamiku čitavog spektra sila koje će se sustići u prelomnoj tački oko 2030. godine – tački s koje, bilo to dobro ili loše, nema povratka. ■

ZANIMLJIVA ISTORIJA SRBA U 147 PRIČA, Momčilo Petrović Istoriju jedne nacije ne čine samo sećanja na sudbonosne bitke i velike heroje. Ova knjiga beleži i osvetljava one događaje i pojedince za koje u zvaničnim hronikama često neopravdano nije bilo mesta. Ko je Miloša Obrenovića naučio da pije viski? Šta je objavljeno u novinama koje su štampane u noći uoči 6. aprila 1941. godine? Kako je u Srbiji rođen turizam i otkud nudizam na Savi? Zašto vozovi u Srbiji kasne? ■

Da li ste se ikada pitali šta filozofi zapravo rade?

IZ PRVE RUKE

Kako filozofsko promišljanje može da se primeni na svakodnevni život i koliko je značajno za svakoga od nas, saznajemo iz knjige Ijana Olasova Pitajte filozofa, koju nam predstavlja urednik Srđan Krstić

„N

e filozofiraj mnogo“, rečenica je koju često možete da čujete, a uveren sam da je do sada nekoliko puta bila upućena upravo vama, kada ste po mišljenju sagovornika krenuli da komplikujete i mnogo pričate u vezi sa nečim što i nije komplikovano. Ili je bar vaš sagovornik tako mislio. Bilo kako bilo, filozofija je nekako došla na loš glas a glagol filozofirati je stekao značenje pametovati i dobio negativni predznak.

Svesni da je filozofija obeležena kao „teška“ i dosadna, mladi američki filozof Ijan Olasov i njegove kolege rešili su da svoju struku približe javnosti i da pokažu kako filozofsko razmišljanje može da se upotrebi i bude korisno u svakodnevnom životu. U nekoliko gradova u Americi su na glavne trgove postavljali tezgu za kojom je sedelo nekoliko filozofa i na kojoj je stajao natpis: „PITAJTE FILOZOFA“. A ljudi su prolazili i pitali. Tako je nastala ova knjiga. Originalan, mudar, pravi filozofski pristup. Vratili su filozofiju tamo gde je i nastala, izbacili je iz amfiteatra i sa predavanja na trgove, među ljude.

PITANJA JE KOLIKO I LJUDI Pitanja su postavljali mnogi i zato su pitanja različita, pa su ona odabrana za knjigu podeljena po oblastima kojima pripadaju. Ima tu kosmoloških, „velikih“ pitanja kao što su: „Postoji li Bog?“, „Šta je smisao života?“, „Šta je

Filozofija nije ni „teška“ ni „akademska“, već duboko uronjena u život i uvek nam može pomoći da svet vidimo kristalno jasno sreća?“, „Postoji li život posle smrti?“, na koja smo u filozofiji naviknuti, ali je autor majstorski prikazao odgovore koji nisu osmišljavani mesecima da bi bili objavljeni u časopisu već su pružani ljudima koji su sedeli za tezgom ispred filozofa, na licu mesta. A prolazili su ljudi različitih godišta i nivoa obrazovanja, pa je bilo i praktičnih pitanja tipa: „Da li je prihvatljivo držati ribice kao kućne ljubimce?“, ili „Treba li da dajem novac beskućnicima?“, a posebno su se isticala duboko filozofska pitanja mladih umova, samo naizgled naivna: „Da li je kečap smuti?“, ili „Ako Supermen svoju moć crpi iz Sunca, zašto nije preplanuo?“.

Pitanja je puno, koliko i ljudi, i svako zaslužuje filozofski odgovor. Ovakvih knjiga nema mnogo. Originalne, duhovite, besprekorno napisane, a zasnovane na stvarnom životu i interesovanjima. Na neposredan način, bez udžbeničkih klišea zainteresovaće vas za filozofiju, pokazati vam koliko je danas ključno povezana s ostalim naukama i šta zaista znači kada filozofiraš. Biće vam jasno da filozofija nije ni „teška“ ni „akademska“, već duboko uronjena u život i uvek nam može pomoći da svet vidimo kristalno jasno. Zato sa zadovoljstvom pročitajte knjigu i filozofirajte. ■ 39

HITOVI SAJAMSKIH DANA

Vrednost je u istini

HITOVI SAJAMSKIH DANA

Iskreno i bez ulepšavanja, u biografijama i autobiografijama upoznajemo ličnosti koje su ostavile trag u svetu, a njihove životne priče mogu nam biti dragoceno iskustvo 1.

Dajana: Njena ispovest Endru Morton

1. Apropo ničega: Autobiografija,

2. Niko se odavde neće izvući živ,

Veoma zabavan, krajnje iskren, živopisan, izvrstan autoportret čuvenog umetnika koga smatraju jednim od najvećih filmskih režisera našeg vremena.■

Pred vama je složeni lik Džima Morisona, briljantnog, harizmatičnog pevača, filozofa, pesnika, delinkventa, opsednutog tragača koji je odbacivao svaki autoritet. ■

Vudi Alen

Džeri Hopkins i Deni Šugermen

3. Ubica, Andrea Gali Na granici između trilera i biografije, oslanjajući se na poverljive izvore, Andrea Gali rekonstruiše život čoveka programiranog da ubija. ■

4. Majstor svitanja: Peter Handke – biografija, Malte Hervig

Sveobuhvatna biografija koja analizira lik i delo jednog od najkontroverznijih i najplodnijih savremenih pisaca, nobelovca Petera Handkea. ■ 40

SENZACIONALNA BIOGRAFIJA SA MATERIJALIMA IZ NEOBJAVLJENIH INTERVJUA I NOVIM SAZNANJIMA O ŽIVOTU I SMRTI

5. Diva: Marija Kalas,

6. U poteri za svetlom,

Čudesan roman o Mariji Kalas, izuzetnoj umetnici i oličenju elegancije i harizme, ali pre svega strastvenoj ženi, potpuno posvećenoj ljubavi. ■

Intimni memoari kontroverznog i rečitog, Oskarom nagrađivanog režisera i scenariste Olivera Stouna, ujedno i pravi insajderski pogled na 1970. i 1980. godine u Holivudu. ■

Mišel Marli

Oliver Stoun

posredovala njena majka Džini, koja je u zamenu za telo svoje ćerke uzela petsto dolara od svog poznanika. Međutim, kako će se kasnije ispostaviti, to neće biti jedini put da ju je majka izdala, već će to činiti i kasnije, kada Demi postane slavna.

Zabeleženo na

BEZ ZADRŠKE I DUBOKO ISKRENO U memoarima Lice i naličje holivudska glumica Demi Mur razmiče zavesu i otvoreno govori o karijeri i ličnom životu, a njena na mahove potresna priča o opstanku, uspehu, predaji i ogromnoj vitalnosti od prve stranice opčinila je i Nikolu Krstića (@nikolabooklover), koji joj se sada još više divi na snazi i hrabrosti

Drugi deo memoara odnosi se na priču o njenim početnim koracima na putu ka uspehu. Kao i mnoge glumice pre nje, i Demi je svoju priču započela kao model, a želja da se oproba u svetu glume javila se negde pred kraj sedamdesetih godina prošlog veka, dok je radila kao pomoćnica tada velike mlade holivudske zvezde Nastasje Kinski, koja je snimala film Tes. Demi je toliko bila oduševljena tim svetom da je sebi obećala da će jednoga dana biti slavna i uspešna i u toj branši. Uspeh joj se dogodio i pre nego što je očekivala, prvo zahvaljujući manjoj ulozi u sapunici Opšta bolnica, a već 1982. godine i prvom glavnom ulogom u filmu Za sve je kriv Rio. Kako je rasla njena popularnost tokom osamdesetih godina tako su se javljali novi problemi u glumičinom životu, a jedan od najtežih bila je zavisnost od droga. Glumica u knjizi veliku zahvalnost izražava reditelju Džoelu Šumaheru, koji je zahtevao da pre početka snimanja filma Vatra Svetog Elma ode na odvikavanje. Prekretnica u njenoj karijeri dešava se 1990. godine nakon svetskog uspeha filma Duh, ali i pored zavidne karijere koju je do tada ostvarila,

Demi Mur na kraju uspešno prevazilazi težak period, konačno pronalazi i prihvata sebe i to ostavlja jak utisak na čitaoce Demi je tokom devedesetih godina stalno bila meta napada. Uvek je bila u senci svog supruga Brusa Vilisa, a naslovnica magazina Veniti fer koja je izašla 1991. godine, na kojoj naga grli trudnički stomak bila je i zabranjivana, jer je po mišljenju mnogih bila nemoralna. Sve te činjenice govore u prilog tome koliko je ženama u Holivudu zaista teško, ali Demi, koja je u to vreme bila i najplaćenija holivudska glumica, upravo je tom legendarnom naslovnom doprinela da se mnogo toga tamo promeni, makar za nijansu. U trećem delu, koji ujedno predstavlja završnicu memoara, Demi opisuje pomirenje sa teško bolesnom majkom, daje pravi osvrt na razvod od Brusa Vilisa, kao i na početak ljubavi s Eštonom Kučerom, koja nije imala lep kraj. Ona se nakon tog razvoda ponovo vraća starim porocima alkoholu i različitim drogama, na kraju uspešno prevazilazi i taj težak period i konačno pronalazi i prihvata sebe, a to je na mene ostavilo najjači utisak.■

ako sam i ranije bio veliki poštovalac glumice Demi Mur, njeni memoari Lice i naličje doprineli su tome da je još više cenim, pre svega zbog iskrenosti, kojom me je „kupila“ od prve stranice. Demi bez zadrške i iskrenije nego ikada pre piše o svom detinjstvu, konfliktnom odnosu s majkom, problematičnom tinejdžerskom periodu, ali i o najsjajnijem periodu svog života, kada je postala najplaćenija i najuspešnija holivudska glumica. Knjiga se sastoji iz tri dela. Na samom početku Demi nas upoznaje sa svojom porodicom i rodnim gradićem Rozvel, i osvrće se na teško detinjstvo. Njene najranije godine obeležile su stalne selidbe, nefroza od koje je obolela, a o kojoj se u to vreme malo znalo, kao i suočavanje s istinom da čovek kraj kojeg je odrastala zapravo nije njen otac. Najteži trenutak tokom čitanja bilo mi je saznanje da je sa svega petnaest godina Demi bila žrtva silovanja, a tom događaju je 41

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

PREDSTAVLJA Roman

Ordesa

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

Manuela Vilasa, NEODOLJIVU PRIČU O LJUBAVI, GUBITKU I USPOMENAMA

ODNOS SA RODITELJIMA

romanu nagrađivanog španskog pesnika i romanopisca Manuela Vilasa Ordesa, koji je u svetu proglašen remek-delom, na 79. tribini Laguninog književnog kluba razgovarale su književnica Ljubica Arsić i prevoditeljka Gordana Mihajlović. FENOMEN SEĆANJA

Lj. A.: Narator se seća roditelja koji više nisu živi, svega onoga što rekonstruiše njihov zajednički život i što pokazuje da je sećanje koje ljudi poseduju neka vrsta čuda koje nam dozvoljava da se povežemo sa onim što je prošlo, ali da uspostavimo i vezu sa budućnošću. Narator to čini na poseban način. Našao je ton koji pomalo podseća na biblijski, ima jednu vrstu svečanosti u ponavljanju, ritmu, u jednoj vrsti pogleda koji podrazumeva da je on prvi čovek koji gleda prve ljude. Roditelji nekako i jesu naši prvi ljudi. Po njima vidimo kako izgledaju radost, sreća, kad je neko ljut, i pisac je zaista našao fantastičan ton starinskog, drevnog kazivanja o svemu što je u životu obično, ali što mu izgleda kao otkrovenje koje treba da sačuva. U ovoj knjizi govori o svojim roditeljima, ali pre svega o fenomenu sećanja, koje negde biva ulepšano, ali služi da rekonstruiše ko smo i kad smo i kako smo postali. 42

G. M.: U prevodu na italijanski ime knjige Ordesa glasi U svemu ima ljubavi. To je pomalo neobično, jer kad pročitate knjigu, u prvi mah stičete utisak da u njoj ima previše smrti. Narator se na počeku kaje što je kremirao oca, predoseća da će se sve što radi desiti i njemu, da će se njegovi sinovi poneti prema njemu kao što je on prema svojim roditeljima. Ali kasnije kaže da su roditelji, iako mrtvi, ipak sveprisutni u njegovom životu. Recimo, dok uveče pere zube, otac stoji pored njega i zagleda marku paste. To je samo jedno od mesta koje pokazuje da u Ordesi nije baš toliko reč o smrti i da se ispod površine nalazi more ljubavi prema roditeljima, deci, svemu živom na ovom svetu. Jer postoji poglavlje u kome govori kako su mu se u kući namnožili mravi, usisao ih je, ali onda je počeo da se sekira, jer su i ti mravi imali roditelje, decu, rođendane, radne dane i tu se vidi koliko brine o svemu. Lj. A.: Nikako ne smemo da pomislimo da je ovo sentimentalna knjiga o prošlosti. Vilas neprijatne, nepodnošljive pojedinosti o svojim roditeljima – da majka puši besomučno, da troši sav novac na pomadu ili neuračunljivo vlada domaćinstvom, ili da otac koji više nema uspeha u poslu trgovačkog putnika ne može da se pomiri sa tim da je zreo čovek i da ima decu, opisuje tako da imate doživljaj sjedinjenja sa svim onim što roditelj jeste. Vilas naglašava značaj tog lanca, koliko je bitno da se povežemo sa svojim roditeljima. On govori da je apsolutno nastavak svojih roditelja i do kraja insistira da ostane povezan sa roditeljima u sećanju.

TERAPIJA SUOČAVANJA SA BOLOM Lj. A.: Ne treba da zaboravimo da ovu priču priča alkoholičar. On to nekoliko puta naglašava i surovo i istinoljubivo govori da se strašno opija, da nije u stanju da se prizove. Kao pametan pisac, on to ne rekonstruiše, ne opravdava, već smatra da će, uspostavljajući vezu sa roditeljima, izlečiti i sebe. Najviše mu smeta što ih neke stvari nije pitao. Iscepane fotografije ga podstiču da od malo materijala koji mu je ostao stvara svoj pazl. Čini mi se da to radi kako bi uspostavio neku vrstu ravnoteže i zenbudističkog mira. On se vraća u svoje praroditeljsko jezgro, prostor edenskog vrta, gde je bio beslovesno dete koje je otac vodio za ruku i gde je sa divljenjem gledao svet koji mu izgleda sumanuto sivo. On insistira na žutoj boji, smatrajući je bojom duše i mladosti. Ova knjiga nije tužna. U njoj postoji velika afirmacija života, zato što smatra da nas uspomene povezuju sa drugim ljudima, a uspomene postoje kad život živimo. SPECIFIČNOST JEZIKA I STILA G. M.: Nije bilo jednostavno prevesti ovu knjigu, jer je u jezičkom smislu veoma zahtevna, ali i dobra i inspirativna. Kod Manuela Vilasa se trebalo izboriti ne toliko sa leksičkim fondom i vokabularom, iako je bilo i toga, već sa tim što se videlo da želi da ostavi neke neobične, pomalo teške latinske reči. S druge strane, roman gravitira ka poeziji, pa sam se trudila da, koliko god naš jezik to dopušta, ostavim njegovu strukturu rečenice, koja za naše podneblje nije uobičajena. ■

Foto: Promo

VESTI

Andrićeva nagrada za Neonski bluz

ndrićeva nagrada za 2020. godinu, koju dodeljuje Zadužbina Ive Andrića, pripala je Dejanu Stojiljkoviću za zbirku pripovedaka Neonski bluz. U saopštenju žirija navodi se da je Dejan Stojiljković „spajajući iskonsku želju za pripovedanjem sa novim osećanjem istorije i modernim kulturnim senzibilitetom, u zbirci Neonski bluz ostvario niz upečatljivih pripovednih situacija kroz koje se njegovi junaci neprestano kreću između arhetipskog i predačkog nasleđa sa jedne strane i naloga savremenog trenutka sa druge strane“. ■

Lagunin haiku

očetkom septembra pozvali smo pratioce na društvenim mrežama da odgovore na kreativan literarno-fotografski izazov: da od naslova knjiga sastave pesmu u stilu haiku poezije. Odziv je bio sjajan – na Laguninoj Fejsbuk stranici, Instagram profilu i u grupi Delfi kutak pristigle su stotine fotografija naslova složenih u poetske misli i pod heštegom #LaguninHaiku. Pred vama su najzanimljivije! ■

NEPOZNATO O…

Ginteru Grasu

Svirao je u džez bendu, a u svojim memoarima navodi da je tokom jednog nastupa svirao trubu sa Lujem Armstrongom.

Pred kraj Drugog svetskog rata završava u američkom zarobljeništvu, gde upoznaje Jozefa Racingera, budućeg papu Benedikta XVI.

Zalagao se protiv ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke, smatrajući da će ujedinjena zemlja ponoviti svoju nasilnu istoriju. ■

A1 Prvom tarifom za bolji svet najmlađih Kompanija A1 Srbija pokrenula je novi ciklus društveno odgovornog projekta Svet kakav želiš. Krajem avgusta je lansirana Prva tarifa, namenjena roditeljima dece školskog uzrasta. Za svaki potpisan ugovor izdvojila je jednu mesečnu pretplatu, a ukupan iznos ravnopravno je podeljen između tri projekta: projekta Centra za razvoj participativnog obrazovanja (za opremanje stotinak vrtića u Srbiji inovativnim ekološkim igračkama Igroplet), projekta udruženja Logo – centar (aplikacija koja objedinjuje edukativni video-materijal za roditelje dece uzrasta do tri godine i korisne savete za mame i tate) i projekta udruženja Bašta može svašta (za edukativni projekat Zasadimo život zajedno za decu školskog uzrasta o organskom baštovanstvu – sve što se proizvede donira se udruženju Nurdor za decu koja boluju od malignih oboljenja). ■

Drveće pleše VESTI

Dah teatar ove godine obeležava trideseti rođendan, i tim povodom će 30. i 31. oktobra, kao i 1. novembra, izvesti novu predstavu Drveće pleše. Predstava počinje u 20 sati u Studentskom parku u Beogradu. Na scensko-poetski način komad se bavi važnošću očuvanja drveća. Predstava je deo šireg projekta Drveće pleše, koji je jedan od pet međunarodnih projekata nagrađenih od austrijskog javnog radija Oe1 za najinovativniju ideju za promene i „popravljanje budućnosti sada“. Više informacija na www.dahteatarcentar.com. ■

UniCredit Banka podstiče imunizaciju među studentima

ciljem da pruže podršku institucijama i apelima struke da se proces imunizacije omasovi u kategoriji mlađe odrasle populacije, UniCredit Banka Srbija u saradnji sa izdavačkom kućom Laguna do 23. novembra realizuje akciju kojom će studente motivisati da se vakcinišu. Za prvih 1.000 studenata koji su klijenti UniCredit Banke a koji u odabranim ekspoziturama banke potvrde da su se vakcinisali, otkako su zvanične institucije započele proces imunizacije, biće pripremljen poseban poklon-paket. „Činjenica da smo banka

koja od svih banaka u našoj zemlji u bazi svojih klijenata ima najveći broj studenata motivisala nas je da pokrenemo ovu društveno odgovornu akciju i na taj način još jednom pružimo podršku institucijama Republike Srbije u daljoj borbi protiv pandemije. Želimo da ohrabrimo mlade ljude da donesu odgovornu odluku i da kao budućnost našeg društva budu pozitivan primer u svojoj sredini.“, rekao je Nikola Vuletić, predsednik izvršnog odbora UniCredit Banke. Podrška procesu vakcinacije među studentima samo je deo sveobuhvat-

ne podrške UniCredit Banke zajednici tokom trajanja pandemije. Među poklonima koje su UniCredit Banka i Laguna pripremile za prvih 1.000 studenata koji potvrde da su vakcinisani naći će se: lampica za knjige (Really Tiny), knjiga Ilon Mask Ešlija Vensa, knjiga Stiv Džobs Voltera Ajzaksona, kao i besplatan pristup u Eden Books aplikaciji u trajanju od 3 meseca od dana aktivacije. Spisak sa ekspoziturama u kojima studenti mogu preuzeti poklone, nalazi se na internet stranici banke studenti.unicreditbank.rs. ■ 45

DELFI KUTAK

DELFI KUTAK Neobičan i mudar roman jednog od najznačajnijih savremenih romansijera Dž. M. Kucija Život i vremena Majkla K, koji govori o tome kako živeti sa dostojanstvom, slobodom i osećajem svrhe, privukao je pažnju čitalaca Fejsbuk grupe Delfi kutak, a jedna čitateljka podelila je sa nama svoje utiske TRAGANJE ZA SOPSTVENOM SVRHOM U KNJIZI

ŽIVOT I VREMENA MAJKLA K Dž. M. Kucija Piše: Anja Jaćimović

ođen sa mentalnom i fizičkom manom, protagonista romana Život i vremena Majkla K, koji je imao teško detinjstvo, u životu se isključivo drži po strani. Čini mu se da tako sebi stvara najmanje problema. Ali kad mu se majka razboli, prinuđen je da se, brinući o njoj, uključi u svet. U tom staranju o majci na početku vidi smisao svog života (ranije se pitao zašto mu je život dat), te stoga radi sve kako bi joj ugodio. Nakon što ona izrazi želju da se vrati u selo svog detinjstva, „gde će, ako već mora da umre, bar umreti pod plavim nebom“, Majkl prihvata tu ideju bez naročitog razmišljanja, kao što je uostalom činio do sada – bez mnogo otpora puštao je da ga život nosi.

Sprovesti u delo plan o selidbi u ratom zahvaćenoj Južnoj Africi nije tako jednostavno. Za odlazak iz policijske zone potrebna je posebna dozvola, koja nikako ne stiže, a prvi slobodan voz dolazi tek za dva meseca. U Kejptaunu izbijaju građanski neredi, pa Majkl nagovara majku da ne čekaju voz, već da se samostalno otisnu na put, što je možda prva odluka koju je glavni lik doneo nakon dugo vremena (ili prva uopšte?). Baš ta odluka pokreće točak Majklove nove sudbine, može se reći prave odiseje koja se razvija na čudesno potresan način. Mnogo je tema koje Kuci obrađuje u ovom romanu. Jedna od njih je Majklovo nesvesno, ali konstantno traganje za sopstvenom svrhom, koju konačno odvaja od majčine. Uz to, veoma je važna i tema slobode izbora. Majkl bira da bude neutralan, čak pasivan. On uporno bira da se drži po strani, čak i kada je to gotovo nemoguće izvesti, jer oko njega besni rat. Uprkos svemu, on ostaje simbol istrajnosti i nevinosti, zarobljen u „nekakvom džepu izvan vremena“. Samog sebe nije video kao nekoga ko ostavlja tragove, već pre kao česticu na površini zemlje.

On ne želi potomke, ne želi da se ističe ni po čemu, a to se savršeno uklapa u situaciju u kojoj se našao, u ratno vreme gde „čovek mora živeti tako da ne ostavlja tragove svog življenja“, ako želi da preživi sva razaranja. Zbog Majklove nevinosti, koju drugi likovi kroz čitavu knjigu često osporavaju, kao i neodređenog prezimena označenog samo slovom K, mnogi kritičari vuku paralele između njega i lika Kafkinog čuvenog Procesa, što je još jedna preporuka za ovaj roman. Knjiga konstantno preispituje vrednost ljudskog života, koja je kroz Majklov put i njegovu ravnodušnost prema tome hoće li živeti ili umreti značajno degradirana. Ipak, svaki put kad se čini da će se predati smrti, Majkl smogne snage da nastavi da se bori, jer „činilo mu se da više nema drugog posla osim da živi“. Na mene je ova knjiga ostavila jak utisak i mogu reći da me je potresla, iako nije očigledno tragična, već možda nešto „gore“ – tiho, suptilno teška, tako da vam uđe pod kožu i tu ostane danima, mesecima, godinama... Ako želite da vas roman obujmi svojom pričom, uđite i vi u Majklov svet i pratite ga na njegovom neobičnom i istrajnom putu. ■

HITOVI SAJAMSKIH DANA

FANTASTIKA Otputujte u magične svetove naučne i epske fantastike uz nastavke omiljenih serijala Gavranov pad, Ed Makdonald

Kraj smrti,

T HITOVI SAJAMSKIH DANA

reća knjiga maestralno zaokružuje serijal Vranino obeležje, šest godina od događaja na Velikom tornju. Saravor je mrtav i Šavadino Oko je eksplodiralo, ali to ne znači da je u Dometu mirno. Duboki kraljevi jači su nego ikad pre jer su se domogli ubojitog oružja kojim će lako pokoriti gradove-države i pretvoriti sve slobodne ljude u težake. Valengrad je na prvoj liniji odbrane, ali maršalka Davandejn nije sigurna da je dorasla najvažnijem zadatku u službi. Rajhalt Galharou se povukao u Jad, gde živi kao pustinjak. Okružen avetima prošlosti, Rajhalt više nije siguran šta je stvarno, a šta su samo priviđenja. ■

Sudar kraljeva – Ilustrovano izdanje, Džordž R. R. Martin

osebno, raskošno ilustrovano izdanje druge knjige Pesme leda i vatre sa predgovorom Bernarda Kornvela za ljubitelje čuvenog književnog serijala i HBO-ove serije Igra prestola. Leto spokoja i obilja, dugo deset godina, bliži se kraju, a surova, ledena zima prikrada se kao gladna zver. Dva velika čoveka – lord Edard Stark i kralj Robert Barateon – koji su vladali u tokom dugog doba mira, sada su mrtvi, žrtve izdajstva u kraljevskom domu. Pretendenti na gvozdeni presto Sedam kraljevstava pokušavaju da ga zauzmu ratom, prevarom ili magijom. ■

Liju Cisin

završnici trilogije Besede o Zemljinoj prošlosti, vodeći nas kroz lavirint epoha i razdoblja, Liju Cisin svojom apokaliptičnom imaginacijom oslikava susrete i okršaje neslućenih razmera. Luo Đijev opaki gambit se isplatio. Trisolarijanska najezda je zaustavljena, a kosmički zavojevači prinuđeni su da podele svoja tehnološka dostignuća s čovečanstvom. Primirje između dve civilizacije održava se sa prstom na obaraču. Kosmonautkinja iz dvadeset prvog veka u čije je ruke sudbina stavila ključeve vremena, naučnik koji otkriva od čega „boluje“ kosmos, agent CIA i vizantijska čarobnica samo su neki od junaka završnog čina ove veličanstvene trilogije. ■

DELFI GIFT

PRAKTIČNO FANTASTIČNO!

rupo Erik je španska kompanija sa tradicijom dugom 20 godina. Dobro su poznati među ljubiteljima agendi, planera i kalendara, a u svojoj raznovrsnoj ponudi imaju i flašice za vodu, šolje, rančeve… U programu brenda Grupo Erik posebno se izdvajaju franšizni proizvodi iz serijala o Hariju Poteru i Marvelovim junacima, iz serija Prijatelji, Mandalorijanac i Rik i Morti, ali i nešto drugačiji, uvek popularni predmeti sa likom Fride Kalo, namenjeni svim uzrastima. Bogat izbor kvalitetnih i originalnih predmeta Grupo Erik proizvoda možete naći u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■

FasciklaOrganajzer 4R,

Agenda A5 sa hemijskom, HP Harry Potter

HP, Harry Potter

Blokčić sa magnetom i olovkom, Frida Kahlo

Set od 2 bukmarkera, Frida Kahlo

Agenda A5, Friends, Frame, Bullet Hard

Foto ram, SW, The Mandalorian, Magnetic

Ranac, Rick & Morty, Virus

NOVI ULOV:

Ovo je živopisan portret blistavog uma koji se bori sa svetom, sa onima koje voli i sa samom sobom

Euforija Elin Kalhed

Švedska autorka se hrabro upustila u istraživanje života Silvije Plat i napisala roman koji će se sigurno dopasti svim ljubiteljima ove velike pesnikinje, a uskoro će se naći u izdanju Lagune Piše: Dunja Lozuk

utorka Elin Kalhed zamišlja poslednje godine života Silvije Plat u fantastičnoj knjizi Euforija, koja istražuje mračnu putanju njenog života, koja ju je dovela do samoubistva. Iako je njen kraj bio tragičan, ovo nije roman o njenoj smrti, već o životu. Bićete u njenoj koži, zaljubljeni u pisanu reč i zarobljeni u tuđoj senci. Na samom početku romana Silvija Plat sastavlja spisak razloga da se ne ubije. Zatim nas autorka vraća godinu dana unazad kada je Silvija bila srećna i na pragu boljeg života u novoj zemlji sa porodicom. Pita se da li će moći da usreći svog muža i decu i da li će konačno iz njene glave nestati crne misli. Ted joj je bio partner u svemu; bili su par intelektualaca koji je grabio kroz život i imao sve što je želeo.

Ali sada Ted lagano bledi u svom ateljeu za pisanje, dok se Silvija oseća kao životinja opsednuta svojim mladuncima. Ona toliko želi da piše, voli, živi, da ostavi trag u svetu. Ona se pita u čemu leži njena besmrtnost, u deci koju podiže ili u rečima koje u ukradenim trenucima zapiše na papiru. Silvija često razmišlja kako društvo ima određena očekivanja od žena poput nje. Oseća da mora da prihvati tu paradigmu, da priređuje večernje zabave za komšije, da se smeška dok sve u njoj gori da bude više od majke, supruge i domaćice. Želi da istraži svoju kreativnost i da bude intelektualka, poput njenog muža, na kojeg je ljubomorna jer može da razvija svoj talenat. Majci i drugim ljudima govori da je srećna, ali to je daleko od istine.

Ted mrzi život na selu i žali što je napustio London, iako je to bila njegova ideja. Silvija je napustila sve kako bi mu pomogla da ostvari svoje snove i postaje svesna da je žrtva bila uzaludna. Nalazi se u zatvoru koji joj je Ted stvorio, a potom je ostavlja i odlazi sa ljubavnicom u novi život. Silvija odlučuje da se spakuje i vrati u London sa decom, gde će konačno početi da radi na svojoj karijeri. Postaje manična u svojoj upornosti i odlučnosti da zablista, radi i stvara velika dela. Iako znamo da se njena priča završava tragično, ovaj roman joj daje glas i osvetljava njen život, a ne njenu smrt.

NOVI ULOV

Kad Ted počne da se zanima za spisateljsku karijeru komšijine ćerke, Silvija postaje sve ljubomornija. Svaki dan je bitka da pokaže svetu za šta je zaista sposobna. Voli pisanje, reči, misli i pesme, ali joj nije dozvoljeno da razvija svoj talenat. Nesrećna i neshvaćena, sve više tone u depresiju.

Čak i ako ne znate ništa o Silviji Plat, ovaj roman će vas zaintrigirati. On je priča o jednoj ženi, njenom braku, usponima i padovima i njenim unutrašnjim borbama. ■

VAŠ KNJIŽAR Snežana Mitrović /

Knjižara „Branko Miljković“, Niš

ZAVRŠNA REČ

ada je neko zaljubljenik u knjige i čitanje, poput Snežane Mitrović, šefice knjižare „Branko Miljković“ u Nišu, onda je svaki radni dan, i pored brojnih izazova, veliko uživanje. Snežana je dvanaest godina deo Delfi sistema, od čega je tri godine na poziciji šefa knjižare, koja se nalazi u samom centru Niša, u Obrenovićevoj ulici.

Zbog čega volite svoj posao? Koji je najlepši deo radnog dana? Mnogo je razloga zbog kojih volim svoj posao, ali najvažniji jeste ljubav prema pisanoj reči. Kako sam odmalena zaljubljenik u čitanje, za mene je posao iz snova biti stalno okružen knjigama. Jedan od razloga su i moje drage kolege sa kojima je svaka obaveza lakša i svaki uspeh veći. Iako sam dobar deo dana zaokupljena organizacionim delom posla, najlepši deo je rad sa kupcima, razgovori i razmena utisaka o pročitanim knjigama.

Suština i najlepši deo našeg posla je otkrivanje koja je knjiga baš ona prava koja će se kupcu dopasti i koju će čitati sa uživanjem. Koji je najveći izazov sa kojim ste se susreli u dosadašnjem radu? Mislim da bi se svi knjižari složili da je svaki dan ispunjen manjim ili većim izazovima, i to ovaj posao čini dinamičnim i zanimljivim. Kao najveći izazov mogla bih da izdvojim otvaranje knjižare. Imala sam zadovoljstvo i čast da učestvujem u otvaranju prvog Laguninog kluba čitalaca u Nišu, sada već davne 2008. godine, a zatim i knjižare „Branko Miljković“ 2018. To je zaista posebno iskustvo. Šta za Vas i Vaš tim znači Sajam knjiga? Sajam knjiga je svojevrsni praznik u čast književnosti, festival knjiga. Za nas knjižare sajamski dani su uvek značajni. Kako za kolege koji te dane provode u knjižari i trude se da sajamsku atmosferu prenesu na čitaoce koji nisu u prilici da posete Sajam, tako i za kolege koji su učesnici Sajma. Sajam knjiga je i za nas, kao i za sve čitaoce, prilika da na jednom mestu upoznamo mnogobrojne pisce, ali i obogatimo svoju biblioteku željenim naslovima i naslovima sa potpisom autora.

Šta vole da čitaju Nišlije? U Nišu postoje tri Delfi knjižare, što govori o tome da Nišlije vole da provode vreme u knjižari i kupuju knjige. Čitalački ukus mojih sugrađana je zaista raznovrstan. Najtraženija je savremena književnost, popularni naslovi sa Lagunine top-liste. Klasična književnost je uvek aktuelna i čest izbor prilikom odabira poklona. Poslednjih godina postoji veliko interesovanje za publicistiku, posebno za Hararijeve knjige, istoriju i knjige iz oblasti psihologije. Najmlađi čitaoci vole knjige Uroša Petrovića, Igora Kolarova i Stefana Tićmija, a tinejdžeri mange. Koji naslov posebno volite, pa ga samim tim rado i preporučujete čitaocima? Veoma mi je teško da izdvojim jedan naslov, ali među knjigama koje rado, već godinama, preporučujem jeste Sluškinjina priča, distopijski roman o totalitarnom režimu koji uskraćuje ljudska prava ženama i svodi ih na biološku funkciju. Priča koja upozorava i opominje. Kao neko ko voli romane Margaret Atvud, često preporučujem i njen roman Život pre čoveka, psihološku dramu koja se na melanholičan i satiričan način bavi muško-ženskim emotivnim odnosima, pogrešnim postupcima i posledicama koje iz njih proizilaze. ■

LKK