Jedinstveno neponovljiva idila Divčibara ........ 42,43 Industrijsko nasleđe Kragujevca, od potencijalnog do realnog turističkog proizvoda ...................... 44,45 Najbolje rakije iz Srbije na jednom mestu ....... 46,47 Kraljevo, zaokružena celina perspektivnog turističkog centra .............................................. 48,49 Za ljubitelje konjičkog sporta i poštovaoce viteških veština ................................................. 50,51 Šabac - varoš prvina i grad budućnosti ............. 52,53 Pogled na Knjaževac sa reke i iz vazduha ........ 54,55 Turbolentna 2022. godina za poljoprivrednike i zadruge ............................................................ 56,57 Zemlju treba čuvati

Zemlju treba čuvati

Među 10 dobitnika priznanja „Poljoprivrednik nove generacije“, krajem prošle 2021. godine, našlo se i ime tridesetdvogodišnjeg Sava Kvrgića iz Turije. Za njega, savetovanja, edukacije su nezaobilazan deo napredovanja svakog poljoprivrednika. To su mesta na kojima se dobijaju informacije o novim trendovima u agraru, konkursnim linijama, izvorima finansiranja, osiguranju proizvodnje, mogućnostima nabavke novih mašina i opreme. Ništa manje dragocena je razmena iskustava sa kolegama, poljoprivrednicima, o tome, šta je ko sejao, šta je uradio dobro, a gde je pogrešio.

Ljubav prema poljoprivredi nije nasledio ni od oca niti od dede. Otac je voleo fudbal, on zemlju i životinje, posebno konje. Redovno učestvuje na fijakerijadama širom Vojvodine. Čim je napunio 18 godina registrovao je Poljoprivredno gazdinstvo. Kada je hteo da kupi prvi traktor, „obišao“ je više banaka, nijedna nije htela da mu da kredit. - Rekli su da mi treba promet preko računa, a nisam ni imao račun. ProCredit Bank mi je izašla u susret, kupio sam „rusa“, i od tada nisam menjao banku. Kada sam počinjao imao sam nešto malo zemlje i ništa od mehanizacije. Kada sam mogao, kupovao sam polako i zemlju i mehanizaciju. I gotovo sve sam sam stvorio. Na teži način, ali zato znam više da cenim - kaže Savo Kvrgić.

U startu je učio mnogo, radio još više. Kada je sezona, radi se i vikendom, od zore i do iza ponoći, jer satnicu u jeku setve/žetve diktiraju vremenske (ne)prilike. Isprva mu je bilo žao što ne može subotom i nedeljom u selo sa vršnjacima. Posle je navikao. Svake godine, koliko je u mogućnosti kupovao bi nešto zemlje i nešto od mehanizacije. Nešto zemlje i unajmi, a radi i uslužno, na svojim mašinama, svake godine gledajući da kupi malo veće, efikasnije, sa kojima može da uradi više, uz manju potrošnju goriva i vremena. - Na imanju je zastupljena ratarska proizvodnja, najviše soja, ali sada ću gledati da smanjim jer su poslednje dve godine bile u minusu, nisam mogao da pokrijem osnovna ulaganja. Soja je dobra biljka, ne prlja zemlju, šta god da se seje posle nje, bude dobar usev. Ali smetaju joj suše, i čim 20-30 dana nema kiše, kao ove godine, još ako nema ni rose u vreme cvetanja i kada treba da se opraši, mnogo podbaci. Ove godine je bilo po jutru 300 kg soje, za dobre godine mogu da budu dve tone i preko. Jedan sam od retkih koji gaji mak. Eksperimentišem. Prve godine posejao sam 33 jutra i nije bilo loše, prošle godine osam jutara i postigao sam solidnu cenu u izvozu, jer ovde nije moglo da se proda. Prošle godine sam posejao u jesen, ali mu zima nije pogodovala, pa sam ga preorao. Sada sam opet posejao i čekam. Sviđa mi se što se seje u jesen, pa ako ne nikne može da se preore i poseje neka druga kultura. Ne propušta se godina sa njim - iskusno objašnjava poljoprivrednik, koji na imanju gaji i stoku, ali isključivo za sopstvene potrebe.

Savo Kvrgić

Istog meseca kada se oženio postao je otac. Rođen na Miholjdan - 12. oktobra, Savo je čitavog života žalio što ga nisu nazvali Mihailo. Zato je tako nazvao svog sina. Novozasnovana porodica živi sa roditeljima, Cvitom i Zoranom Kvrgić u malom i specifičnom selu - Turiji, sa oko 2.000 stanovnika, nedaleko od Novog Sada, okruženo sa tri vode: Kanalom DTD, Jegričkom i Krivajom. Ima dosta pecaroša, domaćih i onih koji dolaze sa strane. Ovde vlada mir i pravi je raj za decu. „Ako ga pustiš na ulicu, uvek će se naći neko ko će ga pričuvati, a jedna mama čuva svu decu“. Zbog toga i ne bi mogao da živi u gradu.

Savo se oseća zadovoljnim čovekom. Voli ono što radi. Nekada nije lako, ali domaćinstvo na njegove oči raste. Zato poručuje: - Zemlju treba čuvati. U Turiji svi samo kupuju zemlju. Prvo zemlja, mehanizacija, pa sve ostalo. A zemlja je dobra. Od Rimskih Šančeva pa do Turije sve I i II klasa, nema rita, rđave zemlje. S tim u vezi i njena cena je skočila. Volim da slušam priče starijih, ali to više nije isto. Pre je od (17,5 jutara) dozvoljenog maksimuma mogla komotno da živi cela porodica. Danas ispod 100 ha može se živeti samo pristojno, ništa luksuz. Troškovi su veliki, sve veći, i kada se sve poplaća jako malo ostaje čiste zarade. Moraš da radiš puno da bi mogao da živiš skromno. Takvo je vreme. Mlad čovek koji ima očevinu, dedovinu, treba da počne da se bavi poljoprivredom. Ako je zemlje malo, neka to bude voćarstvo, povrtarstvo, ko ima više, ratarstvo. Bolje je mladom čoveku da živi i radi na selu nego u gradu za platu od 40 - 50 hiljada. Na selu nije zagarantovano ništa, ali koliko radiš toliko ćeš i da zaradiš.