Samba kafa, Vrbas

KAFA

uživaj u trenutku

Radiša radi, ne odustaje

Poljoprivednik koji u korenu i imena i prezimena ima reč rad, osuđen je na isti. Radiša Radisavljević iz Medveđe kod Despotovca više od decenije je rekorder je ratarskoj proizvodnji suncokreta i kukuruza u Pomoravskom okrugu i Srbiji, najbolje ocenjeni poljoprivredni proizvođač u Republici Srbiji u merenjima Ministarstva poljoprivrede i Instituta za primenu nauke u poljoprivredi (IPN). Njegovo gazdinstvo je lider gazdinstvo Poljoprivredne savetodavne stručne službe iz Jagodine, nekoliko godina vodi knjigu polja u koju uredno zapisuje primenjenu agrotehniku, količine padavina, prinose na svojim parcelama i vrši poređenja. Deo je digitalnog programa Faden, i po tome je poseban.

Domaćinstvo Radisavljević ponos Medveđe

Selo Medveđa broji oko 300 domainstava, a domaćinstvo Radisaveljević je sa 25 ha sopstvene i do 60 ha iznajmljene zemlje najveći proizvođač, jer „na sitno nema ništa“. - Veće porvršine, veći rizik, ali mi se ne žalimo. Tako smo navikli. Živimo na selu, tu ćemo i ostati, a tako vaspitavamo i našu decu. „Prostiri se koliki je guber“ i ja tako radim -kaže domaćin, rekorder sa 14,7 t/ha kukuruza 2010., rekorder u prinosu suncokreta i kukuruza 2014. i zavidnim rezultatima u proizvodnji pšenice, lucerke, soje i dr. žitarica, pojavio se na agro sceni Srbije kao ozbiljan, mada tada još mlađan, proizvođač. Bilo je i boljih i slabijih rezultata u međuvremenu jer „onaj odozgo ravna“, uprkos primeni svih agrotehničkih mera.

Na Gazdinstvu Radisavljević se sprovodi veliki broj ogleda sa ciljem da se poljoprivredom proizvođaču pokaže kako određeni hibridi na zemljištu više ili niže klase, uz kvalitetnu agrotehniku i primenjene agrotehničke mere mogu da dovedu do dobrih rezultata. - Poljoprivreda je fabrika pod otvorenim nebom i na kraju sve zavisi od vremenskih uslova. Praksa potvrđuje da i dobar hibrid kod lošeg proizvođača može da podbaci, dok osrednji, čak i loš hobrid, kod dobrog proizvođača može da izvuče prosek. Nisu se džabe semenske kuće uhvatile za mene i rade poređenja, pod šifrom, gde se ne zna koji je koji hibrid. Zadovoljniji su mojim radom, našom saradnjom i otuda ogroman broj pehara i priznanja sa svih strana - mišljenja je Radiša Radisavljević.

Svoje proizvode koristi za dalju preradu i od suncokreta pravi domaće hladno ceđeno ulje. I ne radi sam, već uz pomoć supruge Vesne, sinova Stefana i Aleksandra, brata Staniše i oca Jovana, koliko mogu. Stariji sin se opredelio za IT, drugi je kuvar. Obojici je dao do znanja da se nikada ne stide svog porekla, ne zaborave odakle su. Ako mogu bolje, slobodno neka traže, imaju osnovu da krenu, i da se vrate imaće šta da jedu.

Radiša Radisavljević

Radiša radi, ne odustaje

Kačamak za Ginisa probali Kragujevčani

Rekorder 2010. sa prinosom kukuruza od 14,7 tona po hektaru

U njihovoj kući uvek se jela dobra, seljačka hrana: proja, pasulj u zemljanom grnetu, domaće kobasice, kupus, pihtije, čvarci... Domaćinstvo Radisavljević je slika i prilika kraja i ljudi koji tu žive.

Radiša je neke stvari malo uobličio, doterao, a svaku reč potvrđuje kao trostruki nacionalni (i svetski) rekorder u pripremanju kačamaka.

Kačamak za Ginisa

- Onaj za Ginisa, skuvan je u septembru na Šumadijskom poljoprivrednom sajmu u Kragujevcu, prečnika 1.75 metara, 95 kg težak, a nagrada mi je uručena na Sajmu turizma u novembru. Za njegovu pripremu bilo je potrebno 45 kg brašna, 65 l vode, kilogram soli i kilogram i po hladno ceđenog suncokretovog ulja. Kuvao se sat i po uz stalno mešanje - do dna, i ko god ga je na kraju probao bio je zadovoljan. Ima tu određenih caka bez kojih ni ukus, ni miris, a ni doživljaj ne bi bio isti. Potrebno je ukuvati vodu (najbolje izvorsku), so i zejtin, da se u svim strukturama dobije proporcijalno jednaka slanoća. Zejtin, koji drži ivice od kazana da ne zapeku, mora biti hladno ceđen suncokretov (ako može domaće proizvodnje). Uvek koristimo naš, domaći kukuruz, pod motiku odrađen, prošpartan, bez prskanja, crveni ili beli. Kačamak je tradicionalno srpsko jelo koje će lepo da vas zasiti ali od kojeg se nećete ugojiti - objašnjava Radiša.

Za kačamak je važno i gde se melje brašno. Njegovo, u 150 godina staroj porodičnoj vodenici - potočari na reci Resavi. Čukundeda Gara, po kojem vodenica nosi ime, i pradeda, su se othranili na njoj. U vreme dok nije bilo struje, ispred vodenice se čekao red i vodio dinamičan društveni život. - Vodenica je još uvek živa, trudimo se da ako se šta pokvari popravimo, iskrivljeno ispravimo, da se ne zaboravi kako smo nekada živeli. I ništa nam nije falilo. Deca su bila zadovoljna. Na sofre je bila postavljena sinija, najčešće sa projom, a buljuk dece, drvenim viljuškama jeo je iz nje - priseća se naš Ginisovac.

Radiša smatra da je sreća što je Medveđa na putu Resavska pećina - Despotovac, kuda se prolazi za manastir Manasiju, i za vodopad Lisine (Veliki Buj), Ćupriju, ali i da ga brine velika migracija mladih u inostranstvo. Nade za oporavak sela ima jer postoji jedno izbegličko naselje, gde su došli ljudi iz delova Hrvatske i BiH, nastanili se, shvativši da je ovo Bogom dana sredina, gde mogu da žive i rade od svog rada.

Radiša Radisavljević je uveren da će se vrlo brzo i oni koji su otišli u inostranstvo vratiti na svoju dedovinu, gde i pripadaju, i gde će biti svoji na svome.

Portret jednog magično-neobičnog gljivara-umetnika

Posvećenost i istrajnost sa kojima Stevan Baluban prilazi svakom zadatku su poslovične. Njegova reč se sluša, a dela poštuju i u najužim stručnim krugovima. Po vokaciji programer, druga generacija kadrova za računske centre u Srbiji generacija 1975/76., nalazi ventil za sve stresove izazvane ovom profesijom u prirodi. On je gljivar, umetnik, ljubitelj prirode i života.

Od malih nogu u svetu gljiva

U Gljivarsko društvo „Novi Sad“, došao je 2006., ne bez znanja i sa željom da nauči više i druži se sa istomišljenicima. U svet gljiva uveo ga je otac sasvim malog, naučio ga da bere smrčke, od kojih je njegova baka umela da napravi paprikaš čiji ukus ni do danas nije uspeo da ponovi. Tada započeto nikada se nije prekinulo. U periodu detinjstva prepoznavao je desetak vrsta gljiva, među kojima sunčanice, koje je njegova majka zvala kozarke, tornjače (Agaricus porphyrocephalus) koje je nalazio na mestima gde čuvaju ovce, koje i danas smatra jednim od najukusnijih te vrste, zatim puhare, lisičarke, vrganje, kada ih nađe. Dugo godina je bio gljivar/berač, a onda je knjiga: „Gljivarska početnica“, Ibrahima Hadžića (1995), sa opisom 16 vrsta gljiva i njihovim crtežima, probudila u njemu gljivara istraživača. Sa pojavom „Drugog gljivarskog koraka“ (2002) istog autora, knjige „Gljive - blago naših krajeva“ (2007) Mirjane Davidović, posebno prisustvom na Gljivarskim susretima Asocijacije gljivara Beograd u Domu sindikata 18. oktobra 2009., i upoznavanju sa predsednikom Branislavom Uzelcem i njegovom knjigom, „Gljive Srbije i zapadnog Balkana“ sa opisom i fotografijama 1205 vrsta, te Goranom Miloševićem, njegovim saradnikom, sve se promenilo. Doba istraživanja sveta gljiva je postao prioritet. A neko ko mi je u tome najviše pomogao svakako je Branislav Uzelac, gljivarski kolega i prijatelj.

Zadato - ostvareno

Na mestu predsednika matičnog GD, od 2014-2018. postavio je nekoliko ciljeva. Jedan od prvih je bio da se GD „Novi Sad“ nađe u vrhu GD u Srbiji po pitanju stručnosti. Danas ovo GD u svom članstvu ima 5 determinatora, 15-tak članova sa zvanjem gljivar i 10-tak doktora nauka. Drugi zadatak odnosio se na stručnu literaturu čime je počelo formiranje lične, a i bibioteke GD, sa knjigama iz zemlje i sveta. Ima tu sada knjiga iz Srbije, Hrvatske, BIH, Engleske, Francuske, Rusije, Češke, Grčke, Švedske, Nemačke, Danske, Mađarske pa i jedna knjiga iz Severne Koreje (The Mushroom of Korea). Uspostavljanje kontakata sa što većim brojem gljivrskih društava u Srbiji, i van nje, kroz druženje, postavljanja izložbi gljiva i fotografija, kao i približavanje GD građanima Novog Sada i okoline, sprovodi se do danas. Uvođenje novih članova

Stevan Baluban sa omiljenom gljivom

i odlazak na terene, aktivnosti su rezervisane samo za članove GD, čime se potencira istinski interes i istrajnost na tom polju. Saradnja sa obrazovnim institucijama, pre svih sa PMF-om Novi Sad realizovana je podrškom prof. dr Maje Karaman i dr Eleonore Čapelja, trenutnom predsednicom GD Novi Sad. Na „spisku želja“ bilo je gostovanje stručnjaka i držanje predavanja. Jedno od najzapaženijih održala je dr Jovana Vunduk, sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koje je u celosti snimljeno. Napred zadato, da članovi drže predavanja u svom i drugim GD, takođe je ostvareno za vreme njegovog mandata. - Priča 2018-te i dolaskom Momičila Daljeva na čelu društva je nastavljena i intenzivirana, a sprovodi se i u vreme mandata njegovih naslednika, koji se menjaju svake četiri godine - ističe gospodin Baluban. Izdvojio bih tu jednu grupu ljudi koji su se „zarazili“ učenjem, među kojima su: Bojan Šeguljev, Momčilo Daljev, Eleonora Čapelja, Jelena Gajić i Vuk Đura koji je pre pet godina uključen u društvo i pokazuje neverovatan napredak. Tu je i naš mladi gljivar, a možda i budući determinator, Srđan Blanuša, koji će nas sve prestići u budućnosti, ako nastavi da uči ovim tempom. Naše mlade gljivarke Ženja, Maja i Tea, pored zavidnog znanja o gljivama, uvek su spremne da naprave i neku šalu nama iskusnijim gljivarima i determinatorima sa njihovim maštovitim kreacijama tipa „Koja je ovo gljiva“.

Sa Ibrahimom Hadžićem

Stevanov svet fotografije

Prva ljubav Stevana Balubana je fotografija, sa kojom druguje od osnovne škole kada je dobio Smenu 8. Posle nje imao je aparate marke Zenit, Minolta, ..., a preokret nastaje 2003. nabavkom

Portret jednog magično-neobičnog gljivara-umetnika

Pohod u gljivarski svet Kopaonika Sa Branislavom Uzelcem (sedi desno) na determinaciji

Sa Srđanom Blanušom najmlađim gljivarom u MGSS

prvog digitalnog aparata HP 850. Mogućnost fotografisanja bez ograničenja označio je kao početak fotogafisanja gljiva. Promenio je od tada 10-tak aparata, među kojima 2014. APS-C DSLR Canon D700, 2015 Canon 70D i 2022. Canon R6 full frame. Prvu izložbu fotografija gljiva imao je 2009. na „Susretima gljivara na Iriškom vencu“, sledile su izložbe u Domu kulture u Beočinu, u Muzeju Srema Sremska Mitrovica, na Divčibarama, Kopaoniku i Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode, koju su bezmalo posetili svi osnovnoškolci u gradu.

- Svake godine snimim preko 9.000 fotografija vrsta koje sam ranije sretao, ali i puno novih. Trenutno u evidenciji imam preko 900 vrsta gljiva. Često se desi da pronađem gljive o kojima ništa ne znam, a onda dođe neka nova knjiga u kojoj prepoznam po opisima i fotografijama upravo tu vrstu, vratim se unazad i odradim determinaciju. Zato sam sve ove godine nabavljao stručnu literaturu sakupivši zavidan fond od 100-tinak knjiga. U poslednje vreme nabavljam uglavnom monografije koje su doprinele lakšem raspoznavanju rodova i vrsta gljiva, i one su najkorisnije kada se nešto rešava - kaže naš sagovornik.

Vremenom je njegovo znanje potvrđeno zvanjem determinatora, a kasnije i pozicijom determinatora-mentora, te predsednika Nadzornog odbora u Mikološko-gljivarskom savezu Srbije: - Ništa nisam tražio, ali mi znači da ljude vide i cene moj rad. I ranije sam išao u šumu, brao gljive, fotografisao ih, a to ću raditi i dalje, ali je takođe zanimljivo biti i u društvu istomišljenika - ističe Stevan Baluban.

Gljivari ljubitelji prirode i njeni čuvari

Dok Stevan pokušava da prikaže šumski svet u punoj veličini i sjaju, drugi taj isti svet naružuju. Gljivari su poznati kao veliki ljubitelji prirode i njeni čuvari. Fotografišući gljive Stevan Baluban „hvata“ i otpatke po Fruškoj gori i drugim planinama. Uz sebe uvek nosi poveću kesu u koju sakuplja nešto čemu nije mesto u prirodi. Jedno od lepših predela za njega je borovi šumarak na Letenci, koji mnogima služi kao đubrište, koje Stevan, bar jednom godišnje očisti. Dešavalo se da ga zaustavi čuvar, pita šta radi, i dobivši odgovor, začuđeno ode: - Radim to i dalje i za neku buduću manifestaciju u Prirodnjačkom zavodu, pored izložbe fotografija gljiva, planiram i izložbu stvari koje ljudi donose i ostavljaju u prirodi ne bi li ih podstakao da to više ne rade. Nama planeta neće biti dovoljna ako nastavimo ovako bezobzirno da se ponašamo. Postigao sam ono što sam zacrtao. Ono što želim trajno je da nastavim da učim, sakupljam literaturu o gljivama i biljkama i naravno nabavljam foto tehniku i objektive koji će još bolje reagovati na teške šumske uslove.

Kao član GD zaslužan je što na teritoriji Vojvodine gotovo da i nema trovanja gljivama. Po njegovim rečima presudno je što je stvorena kritična masa od više stotina ljudi iz Novog Sada i okoline, koji su prošli neko od predavanja i obuka iz gljivarstva. Oni sada često obilaze Novosadske pijace, proveravaju i edukuju prodavce gljiva. Neki od tih prodavaca gljiva sada su naši članovi i uče i edukuju se zajedno sa ostalim članovima GD. I dalje se drže predavanja na sastancima i manifestacijama, a vrše i obuke na terenu novih i starih članova GD usredsređene na prepoznavanje pre svega otrovnih gljiva. Za jestive ćemo lako.