Vesna Schmee Osuđeni bez krivice

DG Jahrbuch, Vol. 24, 2017. str. 443-448 Vesna Schmee: Osuđeni bez krivice

Vesna Schmee

Nemački kulturni centar “Gete” Sremska Mitrovica UDK: 323.281(497.113=112.2)

Osuđeni bez krivice

Jedna izreka kaže: “Bolje je osloboditi 100 krivih nego kazniti jednog nevinog”.

Dobro je poznato šta se dogodilo sa Nemcima u jesen 1944.god.

Na silu su proterani i iseljeni iz svojih kuća,na silu odvojeni od svojih njiva I oranica, na silu su napustili svoje susede i prijatelje. Nisu se osećali krivima,ali većina je to učinila jer nova vlast su, novi zakoni.

Neki nisu otišli,smatrali su da nema potrebe,nisu se ničim ogrešili. To je bila greška, stradali su , njihove kosti su rasute po mnogim stratištima,za koje se i danas ne zna. Oni koji su otišli,mislili su da je to samo privremeno stanje,euforija, vratiće se. Nikad se nisu vratili. Sve ono što nisu mogli poneti ostalo je negde zakopano. Ostavljeno da život ponovo živi kada se vrate.

Ne može se porediti Isusov križni put do mesta na kom će ga razapeti, ali ovaj put je sličan golgoti. Patnja,glad,bolest,smrt bile su propratni deo ovog puta.

Šta se dogodilo onima koji su ostali? Žene, deca,stari i nemoćni (nedužan narod) smešteni su u logore za likvidaciju po Vojvodini i Hrvatskoj prisiljeni na težak fi zički rad, izgladnjavani,prepušteni teškim bolestima bez adekvatne zdravstvene nege. Do zatvaranja logora veliki broj je preminuo. Preživeli su kasnije otišli u Austriju ili Nemačku.

“Novembra 1944. godine, krvoproliće dogodilo se u Rumi (13.400 stanovnika od kojih 6.050 Nemaca) Tokom mnogih noći brojni Nemci brutalno su ubijeni, najpre u Hrvatskom domu a kasnije u Raušovoj ciglani.

A. Krojcer izveštava: ‘’Čim su partizani ušli u Rumu, u jesen 1944. godine, počeli su da hvataju sve folksdojčere. Nemci iz Rume i okolnih opština, koji su ostali u ‘Narodnoj republici Hrvatskoj’ posle evakuacije nemačkog življa, pokupljeni su i zatvoreni u Hrvatskom domu. U noći, pristigla je velika grupa partizanskih ubica, među njima i jedan harmonikaš. Oni su se postrojili u drugoj velikoj sali. Svi su imali bodeže privezane za sare čizama ili za pasom. Harmonikaš je stao na prag vrata koja su vodila iz jedne sale u drugu. Folksdojčerima je naloženo da legnu na pod, tesno zbijeni. Kad je zavladala mrtva tišina, komandir je dao znak harmonikašu, koji je odsvirao melodiju jednog ‘’kola’’ i čitava grupa partizana uplesala je u salu. Družina ubica gazila je preko nepomičnih tela folksdojčera, stalno vičući i kličući, dok su bodežima probadali ljude pod svojim nogama, sve dok nisu završili klanje. Tokom sledeće dve noći ponovljene su iste krvave orgije sa novim grupama žrtava. Svako jutro, nemačke žene su morale da peru krv sa zidova i patosa’’.

Neki razumni Srbi su izgleda protestovali kod novih vlasti protiv masovnog ubijanja u centru Rume. U svakom slučaju, stiglo je naređenje da se prekine sa masovnim ubijanjem u Hrvatskom domu. Otad su folksdojčere samo dovodili u Hrvatski dom I po ponoći svučene gonili u Raušovu ciglanu. Ruke dvojice po dvojice Nemaca bile su vezane zajedno žicom. U ciglani morali su ponovo da legnu, licem prema zemlji. Dželati bi gazili po telima žrtava i džepnim lampama osvetljavali njihove vratove i ubijali ih mecima. Taj je proces trajao sve dok više nije bilo živih folksdojčera. Leševi su prekriveni krečom.

DG Jahrbuch, Vol. 24, 2017. str. 443-448 Vesna Schmee: Osuđeni bez krivice

DG Jahrbuch, Vol. 24, 2017. str. 443-448 Vesna Schmee: Osuđeni bez krivice

Jedan mladić iz Rume je takođe bio ustreljen u vrat, ali nije umro, nego se samo onesvestio. Pošto su ubice napustile scenu, on se osvestio i kako je bio u gornjem redu mrtvih, uspeo je da se oslobodi. Uprkos rani, uspelo mu je da pobegne u kukuruzište i da se probije do mađarske granice”.1 60 godina je prošlo i onda u jesen svog života skupili su hrabrost da dođu i posete svoju postojbinu,I svoj zavičaj kao poslednji oproštaj od onog života kojeg su imali nekad.

Žrtva nema naciju i veru, žrtva je žrtva.

Ovo je priča o ljudima koji su prživeli i koje sam lično upoznala, koji su mi ispričali fragmente tih nemilih godina,golgotu I posledice koje su trajno ostale u njihovom životu.

Dom nije mesto, dom je osećaj!

O fi zičkom izlišno je govoriti,psihička bol je ostala trajna. Tema ove priče:osuda bez krivice,živi sa tim.

1 Arbeitskreis Dokumentation: Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Vol

I-IV, Izdavač: Donauschwäbische Kulturstiftung, München, 1991. – 1995., skraćeno: LW I...

Arbeitskreis Dokumentation, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944 –1948. Die Stationen eines Vőlkermordes. Izdavač: Donauschwäbische Kulturtiftung Münhen, 3. izdanje 2000, skraćeno: VDJ.

Schieder, Th eodor et al.,: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen in Jugoslawien; Izdavač: Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsbeschädigte, Bonn, 1961. Skraćeno: Dok. V. Identični reprinti:

Deutscher Taschenbuchverlag (dtv. reprint 3274), Münhen 1984. i Weltbild-Verlag, Augsburg 1994.

Da ne bi bili zaboravljeni po drugi put, neka trajno budu zabeležena njihova imena,to je najmanje što zaslužuju.

Ima ih na stotine,lično poznanstvo,kontakti, bolne ispovesti ostavljaju dubog osećaj tuge. Osvrnuću se samo na nekoliko imena.

Boog Maria – Rizi, na putu do Trauna (Austrija) ostala bez majke I bake.Sa ocem radila na raščišćavanju grada,od otpada stare cigle zidali sebi kuću.

Weger Georg I Anna ,mladi verenici,na putu dobili teži oblik dijareje I vaške,naporno radili celog života, izrodili četvoro dece. Rupp Josef I Th eresia mladi bračni par u konvoju stigli do Pfocheima,svoju kuću opremili identičnim nameštajem kao u svojoj ostavljenoj kući u Vojvodini,zadržali tradicionalni način kuvanja kao u svom zavičaju.

Qitter Jochan I Anna, posle izlaska iz logora Svilara (Sr. Mitrovica) u kojoj su ostali bez svoje dvogodišnje devojčice. Nastavili život nedaleko od Študgarta,iza njih su ostale dve ćerke.

Toraitter Andreas I Eva, posle konvoja naselili se u okolini Minhena, dugo neprihvaćeni u svom novom okruženju,Andreas često sanjao da je ptica I da leti iznad svog atara u Sremu.

Ove sudbine nisu samo male ljudske priče već dokument o jednom vremenu koje nijednog slušaoca ne mogu ostaviti ravnodušnim.

DG Jahrbuch, Vol. 24, 2017. str. 443-448 Vesna Schmee: Osuđeni bez krivice

DG Jahrbuch, Vol. 24, 2017. str. 443-448 Vesna Schmee: Osuđeni bez krivice

Nemci osuđeni bez krivice

Sažetak

Tema ovog rada je progon i stradanje nevinih ljudi Nemačke nacionalnosti,većinom dece,žena i starih ljudi na prostoru Vojvodine. Masovno ubijanje,logori ili put u nepoznato bila je sudbina većine podunavskih Nemaca te 1944. godine.

Ima li opravdanja za počinioce?

Poslužiću se Sokratovom misli „Ljudi nisu namerno zli,nego iz neznanja. Treba znati šta je dobro da bi dobro činili“.

Deutsche ohne Schuld verurteilt

Zusammenfassung

Das Thema dieser Arbeit ist die Vertreibung und der Leidensweg unschuldiger Menschen deutscher Nation, meistens Kinder, Frauen und alten Menschen im Raum der Vojvodina. Massenmorde, Lager oder Reise ins Unbekannte war das Schicksal der meisten Donauschwaben in dem Jahr 1944.

Gibt es eine Rechtfertigung für die Täter?

Ich bediene mich mit dem Gedanken von Socrates - „Menschen sind nicht absichtlich böse, sondern aus Unwissenheit. Man soll wissen was gut ist, um Gutes zu tun“.

DG Jahrbuch, Vol. 24, 2017. str. 443-448 Vesna Schmee: Osuđeni bez krivice