POMIRENJE - LETNJI SVITAC 2017.

+

2017 Časopis za sociološke i psihološke teme

SVITAC POMIRENJE

jUL , broj 34 , V godina

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Urednik: Željko Lj. Krstić Adresa: Karađorđeva 84, 14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : zekando@gmail.com Naslovna strana: Beli luk na magazi u Poparama.

Fotografije u ovom broju SVITCA su iz Vitkovićeve ulice u Valjevu, koja postoji od 1986 g. Svedok je promena. Od nekada najprometnije ulice u gradu Valjevu, sadašnja Vitkovićeva ulica je postala ’’ slepa ulica’’. U budućnosti to će biti ulica sa modernim stambenim zgradama sa poslovnim prostorima. Zanatska funkcija ove ulice prestaje, ali trgovinska opstaje, kao i život.

Obeležje četnika i partizana u II svet. ratu

UVOD :U ovom broju se bavim, bolnom temom srpskog naroda- gradjanskim ratom koji se vodio izmedju: partizana, četnika i ljotićevaca u II svetkom ratu u Srbiji. Kako vreme više polazi, sve je jasnije da se u periodu od 1941. do 1945. vodio jedan bratoubilački rat. Taj period možemo posmatrati kao “višetranačku “ borbu dve partije; levice I desnice, u kojem se koristilo oružje I koje je dalo puno nedužnih žrtava.

Neke stvari u vezi toga su ostale aktuelne I danas. Tako, recimo, pokazalo se vekovovima da na političku situaciju u Srbiji, mnogo više ima spoljašnjeg uticaja, možda mnogo više nego što mislimo. U Drugom svetskom ratu Teheranska konferencija iz 1943. G. je odredia sudbinu čenika I partizana, pretvorivši jedne u gubitnike a druge u dobitnike. Trebalo bi neke stvari naučiti iz istorije, za koju se kaže da je “učiteljica života”.

Sadržaj: 1. Прича о Витковићевој улици - Докторска улица.

2. Миливоје Бјелица – Светлица са Дијавице.

3. Нешко Недић – село Лелић 4. Звонко Вучковић – Феликс 5. Алекса Алексић – велепоседник

1

nalazi na severnoj strani grada u blizini puta za Šabac.

ISTORIJAT ULICE : Sa zatrpavanjem Jaza produžena je Sindjelićeva ulica koja je postala bitna saobraćajnica u gradu Valjevu .

Istovremeno ulica Vitkovićeva je izgubila na značaju. Ta mala asfaltirana ulica, duga stotinak metara, koja je u starom Valjevu bila ’’ žila kucavica’’ igubila je svoju trgovačkozanatsku finkciju i pretvorila se u jednosmernu , skoro ’’slepu ulicu’’. Inače, još davne 1897 ova ulica od je dobila ime po braći Jovanu i Jefti, koji je imao Kulu na ušću reke Gradac u Kolubaru. Sa rušenjem ove zanimljive zgrade, kamen je iskorišćen za zidanje Kule na Kličevcu, koja i danas postoji kao turistička atrakcija. Među najstarijim građevinama koje su opstale u Valjevu kula se

Radovan Drašković o kuli na Kličevcu piše: „ Kula je zidana od kamena , koji je preneta sa već davno porušene Vitkovića kule, koja je nekad postojala na ušću reke Gradac u Kolubaru, gde je nekada stanovao kapetan Jevta Vitković, poznat iz doba austrijske okupacije 1718 – 1739 g. . (Drašković R. , 1971, str . 43-44) . Isti autor o braći Vitković navodi sledeće: '' Austrija je u okupiranoj Srbiji organizovala narodnu vojsku , koja se zvala narodna milicija ili hajduci. Hajdučka vojska je bila podeljena na 18 kompanija, koje su se raspoređivale u četiri grupe. U prvoj grupi bilo je na čelu obarkapetan Vuk Isaković.

Na čelu kapetanije su bili kapetani. U Valjevu je to bio Jevta Vitković...Vitkovići su kao vojničke starešine uživali najveći ugled u zemlji i kao takvi u raznim prilikama često predstavljali zemlju. Kad su u trećem ratu između Austrije i Turske ( 1737-1793) braća Vitkovići, Jefta i Jovan, izginuli negde oko Valjeva, i kad su Turci ponovo zagospodarili Valjevom, Austrija je njihove porodice prevela preko Save i tamo ih zbrinula. Braća su

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

sahranjena pored crkve u Jovanji. Njihova dvospratna kuća, koja se zvala kula na dva kata, nalazila se na ušću reke Gradca u Kolubaru. ( Drašković R. , 1971, str. 13-15) Na tom mestu sada se nalazi mala crkva u zaleđini crkvenog Hrama., ispred koje je podignut veliki limeni krst, na ušću dve reke.

Vitkovićevu ulicu iz Valjevske Kamenice, gde su prethodno živeli.

Ona sa svojom porodicom dugo živi u Makedoniji. Završila je Ekonomski fakultet.

U prvoj polivini prošlog veka u Vitkovićevoj ulici svoje zanatske radnje su imali, već spomenuti Mitar Divnić- terzija ( šivač starog seljačkog odela ) i stariji Joca Molović koji je bio ćurčija – kožarski zanatlija, koji je štavio kožu . U kući Živkovića , na parnoj strani Vitkovićeve ulice postojle su tri radnje: koradžijska radnja „ Simjenovski“ fotografska radnja i radnja za izradu ramova ’’Okno’’. ( ove nisu više u finkciji, godinama.) Kod Živkovića je dugo godina stanovla i porodica Simić.

Inače, kuća Živkovića ( br. 17 ) u kojoj su dugo živele Soja i Milja, se nalazi sa neparne strane, dok se njihovi lokali nalaze preko puta kuće. (na slici ispod : između nove stambene zgrade i polj. apotekeKAFANA ?)

ZANATSKO – TRGOVINSKI KARAKTER ULICE : Neko je čuo kada je stari terzija Mitar iz Vitkovićeve ulice rekao: „ Kad Valjevo naraste na 100.000 stanovnika neće imati ni jednog terziju.“ Ovu proročku rečenicu je zapisao gimnazijalac Stefan Đukić, kada je napisao svoj kratki ali vredan rad ’’Vitkovićva ulica’’ koji je objavljen u knjizi : ’’ Valjevo koje volim’’, profesorke Jovanke Božić ( Međuopštinski istorisjki arhi Valjevo;2008; str. 74-75) Terzija Mitar Divnić verovatno nije ni slutio kakvu će slavu doživeti, nekad veoma prometna Vikovićeva ulica.

Njen stanovnik od 1972 god. je i gospodin Milomir Pavlović- Buca koji je zapazio: „Nekad je kroz ovu ulicu prolazilo 1500 ljudi, a sada jedva petnestak.“ Bucuna majka je preminula 07. juna 2017 god. i imala je 96 godina. Njena ćerka koja je vrlo malo živela u Vitkovićevoj ulici, nam je rakla da su se Pavlovići doselili u 1

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Sa parne strane se dugo godina radila kafanu u Vitkovićevoj ulici koju je osamdesetih godina držao poč .

Slobodan Matić- Poparac Pre njega tu je kafanu držao Bora „Maglaj“ Do kafane u kući gde se sada nalazi poloprivredna apoteka je bila poznata „ civilna“ apoteka.

Vitkovićeva ulica je iznedrila i prvi kafić ’’Telefon’’ u Valjevu. Njega je 1977 godine, nakon poslednjeg Mioljdanskog vašera, otvorio Miša ( Pere) Sejmenoski, koji je rodjen u kući na početku Vitkovićeve ulice br. 2, koja se i sada nalazi na njenom početku sa desne strane. A u kući gde se nekada nalazio kafić sada je manjačnica. Na početku ulice , na ćošku, u isto vreme je gospodin Milan Škarić, je otvorio prodavnicu auto – delova, koja je i danas aktivna. On je došao u Vajevo iz Beograda 1982 go. , gde je studirao Mašinski fakultet.

Jedno vreme sadnice u Vitkovićevoj ulic je prodavao i gospodin Pavlović.

Kako smo saznali od Vojislava Pejića , koj ima sinove blizance Predraga i Nenada i Rada Milatovića, koji i sada živi u Vitkovićevoj ulici , u ovoj njoj su živeli ali i radili poznati doktor Dragiša ( Joce) Molović, ginekolog dr. Vera Jovanović – Šišrka, dr. Ljiljana Pejić – Petković, dr. Milan Živkovićrentenolog, dr. Dragišić Branko ( koji živi u SAD i bio je doktor predsedniku Ronaldu Reganu) , dr. Dragan ( Divnić- stomatolog koji iz brka sa dr.

Aleksandrom ( Saškom) ima dva sina , Vladimira, stomatologa i Aleksandra, ekonomistu. Kao mladji doktori tu su živeli i dr. Ilija ( Momira ) Pejić – oroped, dr. Marija Pejić - očni lekar.

Pored doktora iz ove ulice potiči u drugi obrazovni i napredni pojedinci: profesor Rabasović koji je dugo godina radio kao profesor na Višoj ekonomskoj školi u Valjevu, Slobodan Živković, direkso r Doma kulture. Iz Vitkovićeve ulice je Veselin Nastić – Mikica ( 1955- ) sin Nade Nastić i oca ..... je završio Filozofski fakultet na Beeogradskom univerzitetu . ( na odeljenju za filozofiju) . sa porodicom živi u Beogradu .

Fakulete je završio i Svetislav Tanasković sin Drage dev. Molović i poč. Jovana Tanaskovića zvanog ’’ Pižon’’. Svetislav sa porodicom živi u Londonu i dolaze u Valjevo. U Vitkovićevoj ulicii danas živi Miša ( Pere) Stojmenoski koji je , kako smo već naveli, početkom osamdesetih u

STANOVNICI VITKOVIĆ ULICE I NJIHOVI POTOMCI Pored svoje duge stodvadesetgodina ( 120 ) tradicije Vitkovićeva ulica ima i još jedan kvalitet. Iz ove male ulice sa treidesetak kuća i lokala, vodi poreklo dosta obrazovanih ljudi, od kojih su doktori najbrojniji. ( na slici : kuća – Molovića - Vitkovićeva ulica br. 23 )

2

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Valjevu otvorio prvi kafić „ Telefon’’ , koji se nalazio napočeku Vitkovićeve ulice ispred Mišine rodne kuće u kojoj je odrstao sa sestrama bliznakinjama : Nadom ( Nadin muž gospodin je pomenuti Milan Škarić ) i Slavicom živi u Lazarevcu.

Kako smo već naveli mladi istraživač Stefan Đukić , koji vodi poreklo iz Vitkovićeve je pisao o svojoj ulici kao učenik Valjevske gimnazije. Stefan piše: „ Nekada su u ovoj ulici živeli Prvolsav Boba – Mihailović, fudbalski reprezentativac i trener, Acika Lečić, otac Branislava Lečića ( glumca) , deca dr. Živkovića: Jovan Živković, dirigent ( bio na doktorskim studijama u SAD) ćerka, Milica – violiniskinja. Brat, učitelj SlobodanBane ’’ Doz’’ je bio osnivač Muzičke škole „ Živirad Grbić“ i utemeljivač jugoslovenskih susreta „ Abraševića“. ( Božić.J. 2008, 74-75) .

Valjevski novinar Branko Vićentijević, navodi da je Slobodan Bane Živkovć , učitelj, direktor Doma kulture i pokretač susreta Abrašević otac, još jednog doktora iz Vitkovićeve ulice , dr Milana Dembissa i Vladete Doza, a Sojin brat, odnosno deda dirigenta Joce i violinistkinje Milic. Poznati valjevski novinar Vićentijević je otkrio da je u Vikovićevoj ulici živeo glumac Mitar Radić ( 1887-1965 ) , koji je stanovao u Vitkovićevoj ulici na broju 8. Branko pretpostavlja da je glumac Radić stanovao pored ili kod poznate

doktorke Vere Jovanović ’’Šišarke’’ , koja je pokojnom glumcu sve do 1988 . plaćala grobno mesto na valjevskom Novom groblju. Na inicijativu Zdravka Rankovića ( 1944 – 2014) pronadjen je grob Mitra Radića i napravljen mu je spomen obeležje. Poč. Zdravko Rankvović je započeo pisanje monografije o ovom zaboravljenom valjevskom glumcu, koji je iz Niša došao u Valjevo gde je preminuo 1965 god. Ostaće zapamćen kao glumac profesionalnog ansambla ’’Abrašević’’.

PERSPEKTIVA ULICE Očito sa urbanizacijom ovog dela grada Valjeva, sa desne strane Kolubare došlo je da je nekadašnja Vitkovićeva ulica počela da gubi svoj identitet. Ona je svedok jednog starog vremena koji je nestao: Ilindanskog ( sada Tešnjarske večeri ) i Mioljdanskog vašar a ( sada Čvarkijada) koji su u Valjevu tradicionalno održavali na mestu gde se sada nalazi park oivičen sportskom 3

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

salom „ Partizan“, rekom Kolubarom i ulicom Vuka Karadžića. Pisac ovog tekst je svedok da se čitav plato sa popločanom kaldrmom zatrpavo zemljom, koju su dovlačili ogromni kamioni, gde su kasnije urbanisti odredili mesta novom drveću i organizovali park, u koji svraća omladina, sedeći na klupicama. .

Istovremeno sa izgradnjom novo pravoslavnog Hrama, koji dominira u ovom delu Grada, a i šire, Zelena pijaca, nije izgubila na svom značaju.

Pokazalo se da su Valjevci imali sluha gde će im biti pijaca, na kojoj već godinama ima sve manje seljaka, koji prodaju svoje proizvode. Mahom iza tezgi stoje preprodavci koji robu dovoze sa Kvantaške pijace u Beogradu. Jedan broj stanovnika Vitkovićeve ulice se u svemu snašao tako što je kapije otvorio prema Sinđelićevoj ulici. To je među prvima uradio i poč. Joca Tanasković , kao i njegov komšija Miodrga Pavlović „ Buca“ koji je otvorio novu cvećaru.

Ono što je verovatno od svega najviše uticalo da Vitkovićeva ulica postane mirna i izgubi svoj zanatsko – trgovački karakter , je gašenje ( zatpavanje Jaza ) i produženje Sinđelićeve ulice, koja je vremenom dobila i regionalni značaj. Naime, sa ulaskom u Valjevo mnogi Beograđani ovom novom trasom odlaze na Divčibare. Neki od njih svrate na valjevsku Zelenu pijacu. Ipak, od

svega sudbinu Vitkovićeve ulice, će najverovatnije odrediti stambeno – poslovna zgrada koja se nalazi između Vitkovićeve i Sinđelićeve ulice. Sva je verovatnoća da će , relativno male kuće, u sadšnjoj Vitkovićevoj ulici biti porušene i da će na njihovom mestu biti izgradjene stambeno – poslovne zgrde, koje sada niču po celom Valjevu. Reč je o mahom četvorospratnim zgradama, koje u prizmelju imaju lokale. Sadržina tih lokala i budući stanari i vlasnici stanova će odrediti novi identitet Vitkovićeve ulice. Pored malih kafanica, koje su neizbežne, mesare, poljoprivrednih apoteka, u tim lokallima bi valjalo da svoja mesta nađu i doktorske (stomatološke) ordinacije.

[1] Mitar Divnnić je lep „lokal“ koji se i sada nalazi na vrhu Vitkovićeve ulice, kupio od Miloja Rabasovića čiji je sin radio kao profesor na Višoj ekonomskoj školi u Valjevu. Ćerka profeora Rabasovića se udala za advokata Karosenka koji je u Valjevo došao iz Bajine bašte. Porodica Karosenko je živela u lepoj kući „ Rabasovića“ koja se nalazila pored Jaza koji je zatrpan. Ona je jedina srušena u probijanju Sinđelićeve ulice koja izlazi na veliku rasrsnicu gde se spaja sa ulicom Knezan Mihaila ( bivša Dragojla Dudića ) i ulicom Milovana Glišića. Na tom, mestu je nekada bila „ Sunce kafana“.

4

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

[2 ] Po priči Vojislva Pejića, Jaz je do 1965 ili 67 bio čist i služio je za kupanje. U njemu su, kaže Voja, deca lovila ribu. On se seća da je čuvena doktorka Vera Jovanović ’’Šišarka’’, leti, svagog jutra odlazila na Jaz da se okupa i kada se vrati sa posla. Voje veli da Jaz nije unišavala Kožara, kako se pričalo. Po njemu Jaz su zaprljali stanovnici koji su iznad Jaza pravili kuće i direktno u njega sprovodili kanalizacione cevi iz svojih kuća. Voja se seća i ’’Sepija’’ gde je OK.’’ Student’ imao svoj košarkaški teren, ali i mesta gde se nalazile radionice.

[3] Koradžijsku radnju u Vitkovićevoj ulici je otvorio poznati valjevski koradžija Cvetko, a porodičnu tradiciju su nastavila njegova deca : Pavle u istoj ulici, Vitkovićeva br. 6. , Jovan ima koradžijsku radnju u Tešnjaru a Simjan na Staroj autobuskoj stanici.

МИЛИВОЈЕ БЈЕЛИЦА : СВЕТЛИЦА СА ДИЈАВИЦЕ

Na slici Milivoje Bjelica, prvi s leva. Насеље „ Миливоја Бјелице“ се налази у Ваљеву, између Дуплих трака речице Љубостиње, а испод Чертврте основне школе а изнад насеља „ Збратимљени градови“. Добило је име по комунисти Миливоју Бјелици. Рођен је 22. Јуна 1920. година у Ублинама – Никшић. Специјалну пољопривредну школу за јужне културе завршио је у „Тополици“, а нижу пољопривредну школу у Севојну код Ужица. Школске 1939/40. Године уписао се у средњу пољопривреду школу у Ваљеву. ( Група аутора; 1972; стр.190-192) У монографији средње пољопривредне школе из Ваљева, објављене 1972 г. налазимо да је

autor: Željko Lj. Krstić

5

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Бјелица ( Спасоја) Миливоје био ученик седамнаесте генерације Пољопривредне школе, који се уписао у школску 1939/40 год. под бројем један.

прозора, а затим су у неколико скокова пређоше малу чистину и изгубише се у парку. Жандарми су нешто учинило сумњиво: „ Стој“. , али му нико ништа не одговори. Миловоје Бјелица, који је стајао поред мене, гурну ме лактом и птоговори: „ Нека виче до миле воље, али Галета он ноћас неће ухватити.“ ( Група аутора; 1972; стр.190-192)

Овде је почела његова жива активност у ''борби за интересе радничке класе.'' У току 1940. године посато је члан СКОЈ-а један од активнијих ученика пољоприврдне школе. Учествовао је у тродневном штрајку од 1. до 14. фебруара 1941. Г. Ученици су се забарикадирали на спрату школске зграде и тражили да се : „ побољшају услови рада на школској економији, да се услови интрнатског смештаја и исхране поправе и да се скину школске казне једном број уучениика, које је школа изрекла углавном због њиховог политичког деловања. Један од ученика штрајка Александар Војиновић, генерал – потпуковник ЈНА иначе бивши ученик школе и учесник штрајка, између осталог пише: „ То је био погодан тренутак и ми отворимо прозор. Стисак руке, а затим као мачка прво склизну Цале, а за њим остала двојица. Стајали су за тренутак у жбуну који је био до

Иначе, чланови СКОЈ-а у периоду од 1936 -1941. године су били : Матијевић Тихомир, Лутовац Радован, Ђорђевић Божа, Жарић Љубомир, Бугрчић Никола, Ковчевић Љуба, Вранић Ммилорад, Живковић Никола, Кићевић Мило, Жрковић Илија, Митић Радисав, Млађеновић Милан, Вујиновић Алксандар, Милушић Рaдисав, Бјелица Миливоје, Лучић Милан, Поповић Радомир, Бабовић Алекса, Вујовић Велимир, Станковић Драган, Живановић Момчило, Грујић Драго „Њора“, Тубић Милан, Дитровић Душан, Лука Сердар, Никола Јарић, Никола Бекташевић, Радован Ломић“. ) ( Група аутора; 1972; стр.190-192)

6

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Занимљиво је да од наведених скојеваца, њих тројица ( Никола Јарић, Лука Сердар и Никола Бакташевић) су спореведена на „преваспитање“ у Завод за принудно васпитање младежи у Смедеревску Палануку. У истом Заводу је боравио и Радован Ломић, најпре као питомац а потом као васпитач. Они су били годину дана млађи од Миловоја Бјелици и уписали су се у осамнаесту генерацију Пољопривредне школе у Ваљеву. У тој генерацији ђак је био и Добрица Ћосић, којег не налазимо у списку тадашњих активних скојеваца.

на овај начин машине су биле онеспособљене за рад. Он је један од организатора изношења веће количине оружја и муниције и њиховог пребацивања борцима Колубарског батаљона.“ ( Група аутора, 1967; 589-591)

„Када је избио рат Бјелица је остао по одлуци Партије у Ваљеву и запослио се у фабрици „ Вистад“. Радио је на „збијању редова радника и организовања помоћи партизанима Ваљевског партизанског одреда. „ Био је инцијатор низа акција које су радници у фабрици спроводили. У августу 1941. године са групом радника организује прву већу саботажу у фабрици „ Вистад“ ; наиме, по објављеном рату група радника са Миливојем убацује у машине песак и пушта их у погон,

Након пада тзв. Ужичке републике и разбијања Ваљевског народно ослободилачког одреда током 1942, већи део партизана је прешао у Босну. Они који су остали су били пасивни или су деловали илегално. Немци су успели да изазову тешки грађански рат, под плаштом борбе против комуниса. На једној страни су остали партизани сами а други су се почели да хомонегинизују ( четници, недићевци и љотићевци. )

7

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Почетком 1942 у Ваљево , „ илеглано“ у кућу својих родитеља у Бирчанинову улицу, долази Љубомир Петровић – Мингеј. „ Тада у Ваљеву није постојала ниједана партјска организација. Чланови партија, живели су неповезано и у овом моменту нису партијски деловали. У селу Лесковицама 18 фебруара је формиран Месни комитет за Ваљево у саставу: Каја Мутић, студент права, Миле Ристић, радник, и Стеван Вукосављевић, обућар, Миливоје Бјелица, „свршени ученик“ пољопривредне школе задужен за рад СКОЈ-а.“ ( Група аутора, 1967; стр. 382)

одреда „ Жикица Јовановић – Шпанац“.. „ У кући Златије Радосављевић у Паунама одржан је среднином августа састанак са политичким и војним руководиоцима по питању формирања одреда. На овом састанку је формирано Мобилно поверенство од другова : Милорад Милатовић, руководилац, Милош Милосављевић – Пипин , радник „ Вистада“ , Стева Вукосављевић, оућарски радник , Миливоје Бјелица, „ свршени“ ученик пољопривредне школе. ( Група аутора, 1967; 416. ) Већ „ почетком септембра на састанку Окружног комитета ј именовано руководство Одреда у саставу : Миша Дудић, командант, Андра Савчић, политички комесар, Милиовоје Бјелица, заменик политичког комесара. . Одред „ Жикица Јовановић – Шпанац „ је формиран у селу Пријездићу и бројао је 17 бораца!? ( Група аутора, 1967; 418) Пошто су у граду извршене све припреме Миловоје је са групом другова 19. Септембра 1942 изашао из града и ушао у састав новоформираног одреда „ Жикица Јовановић – Шпанац“. Постао је

Налазимо да Миливоје Бјелица , ипак није завршио Пољопривредну школу “ У току 1942. Године уписао се у трећи разред Пољопривредне школе, али није га завршио, био је непожељан школским властима па је на основу одлуке мминистра просвете бр. 525/42 искључен из свих школа на територији војног заповедништва за Србију. У моменту искучења Миливоје је неуморно радио на стварању

8

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

земеник политичког комесара овог одреда.. ( Група аутора, 1967; 589 591)

1967; 420-421) Осим Милоша Милосављевића из новог одреда су дезертирали : Мирчета Ковачевић, Боровник Јоже и Миливоје Јовановић. Након напада на љотићевце у Рајковићу, који су тада стрељани, и изведеног напада на станицу жандармерије на Мравињцима, почетком октобра из Одреда су отишли Васић Миодраг „ Суџук“ и Џелебџић Никола. Ухапшена је и Катарина Мутић која је издала своје другове . (Група аутора, 1967; 422-423)

Занимљиво је да је приликом формирања новог партизанског одреда, неколико чланова дезертирало. Најпре се то десило Милошу Милосављевићу – Пипину, који је како сазнајемо „ испао кукаивца“ , те је осуђен од штаба Одреда на смрт на стрељањем. Међитим он је како сазнајемо успео да побегне : без одела и бос..“ По овом питању Покрајиски комитет је препоручио да Окружни комитет скине казну изречену Милошу Милосављевићу – Пипину ( „можда је реч о деморалисаном борцу, али никако провокатору којег сте могли да отерате у загрљај полицији“ ) , а да му се преко везе саветује дда напусти Ваљево, пре него што би га ухапсили органи полиције. Подвучено је да ОК Пипину купи и врати одело и обућу. Милош Милосављевић Пипин није послушао савет , остао је у Ваљеву па је касније ухваћен и страљан 25. Децембра 1942 год. са групом од још 11 ухапшених другова, а никога није издао.“ (Група аутора,

„ ...одред „ Жикица Јовановић – Шапанц „ је 28. Октобра 1942 године на обронцима Полена потпуно опкољењн. Сељак из Мравињаца, Тихомир Павлоовић, је дошао и рекао Миливоју Бјелици , да се на њих припрема напад четнка и недићеваца, те је нужно да се што пре склоне..Борци су подељени у две групе, прва је одмах кренула и благовремено се извукла из обруча, док је друга са Миливојем Бјелицом, Миливојем Спасојевићем, Андром савчићем, Душаном Милиновим, Јованом Грконићем и Душаном Репцом, ишла у другом правцу. Недићевци 9

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

су ову групу приметили и на њих почели пуцати. ..Отпочела је борба.. Погинули су Милоје Спасојевић и Миливоје Бјелица, а тешко је рањен Душко Репац, заробљен и стрељан. Дакле : „ Када је одред водио борбу са непријатељем 28. октобра 1942 године на брду Дијавици Миливоје је савлађујући неприатеља и омогућио борцима да се из извуку из обруча. Са Миливојем Спасојевићем је представљао заштитницу. Обојица су пали, али су омогићили извлачење бораца одреда: „ Жикица Јовановић – Шпанац“. Непријатељ је у њему препознао Милана Китановић ( а по другим изворима Милорада Милатровића) , члана ОК. , и његов леш истако на ваљевској пијаци, и изложи га са Милојем Спасојевићем .“ ( Група аутора; 1967, стр. 591) Политичо г комесара Андру Савчића, четници су ухапсили 1944 и стрељали а командир Миша Дудић је изумро у Босни почетком 1944 год. од тешких рана задобијених у околини Прибоја ,) . ( Група аутора, 1967; 589-591)

НЕШКО НЕДИЋ – СЕЛО ЛЕЛИЋ

Четничког команданта Нешка Недића,( Лелић 1914-1945 Зеленгора ) блиског сарадника Драже Михаиловића, покушаћемо да сагледамо кроз комунистичке и љотићевске писане изворе, који му, очито, нису били наклоњени. Одмах да кажемо да Нешко Недић, родом из села Лелића код Ваљева, није био у никаквом сродству са Миланом Недићом, председником српске Владе, под окупацијом, у Другом светском рату. Чак шта више Нешко Недић се није слагао са политиком свог презимењака Милана, што није крио већ је јавно износио. Завршио је Војну академију 1934. године у 59. класи, а од 1938.je поручник.

10

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

У својој књизи „ Грађански рат у Србији 1941-1945“, Боривоје Карапанџић, који је у Ваљеву за врема другом светског рата радио у пропагандном одељењу љотићеваца, новоди да : „ Током 1942 ђенерал Михиловић извршио реорганизацију, своје војске . До тада је постојала. „ Команда четничких одреда“ а од тада „ Југословенска Војска у отаџбини.“ По новој формацији ЈВУО била је заснована овако: Основна војничка група била је тројка: вођ, помоћник и одржач везе. Петнаест до тридесет тројки чиниле су чете. Три чете су сачињавале батаљон. Три батаљона су чинила бигаду. Три до пет бригада сачињавале су Корпус.. „ Док по комунистичким изворима, пише. „да је у : „ У срезу колубарском – Мионица за команднта бригаде поставио ( Дража Михаиловић пр. Ж.К. ) је активног поручника Нешка Недића који је стигао са терена 15. октобра 1942 . године из Кучева у којем је био легализован а сада је илегалан.“ ( група аутора, 1967, 427) по љотићевским изворима : : „ .Нешко Недић је био командант Ваљевског корпуса.“ Осим корпуса , којих је било преко тридесет,

постојале су две специјален јединице ЈВУО: „ Горска гарда Његовог величанкства Краљ Петра Другог“, чији је командант био Никола Калабић и „Телесна стража ђенерала Михаиловића“ , којом је командовао Милутин Јанковић, коме је Дража био кум. Четнички покрет у Србији није био монолитан. Постојале су војне формације које нису били под командом Драже Михаиловића, као што су били четници Косте Пећанца. У одсуству комуниста из Србије од 1942 год. четници Драже Михаиловића и администрација као и војне формације - СДС. Милана Недића су полако запали у двовлашће. Сви они хтели су да буду главни у Србији. Осим тога што су четници драже Михаиловића били војна формација, они су у свом називу имали и предзнак „Југословенска“ док су недићевци и љотићевци, своју политичку платформу градили на „ српским интересима“ и зашити српске омладине од комуниста и фашиста. О затегнутим односима између четника и недићеваца, најбоље говори сусрет једног угледног 11

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Ваљевца са Дражиним официрима: “ Када су Дража и Тито склопили споразум у Струганику, тај човек је отишао у шуму, у село Белошевац, где се састао са истакнутим Дражиним командантима у Ваљевском крају. Томе састанку су присуствовали : капетан Никола Калабић, поручник Нешко Недић, поручник Тома Обрадовић и студент Воја Поповић – Шоња. Он их је преклињао , да сви оду код пуковника Михаиловића у штаб и умоле га, да прекине сарадњу са Титом и комунистима, да заједно са Недићевим оружаним снагама поведу борбу противу партизана и да за вемена спасу народ од несреће којој се неминовно ушло у сусрет.Међутим , већина је Дражиних команданта била противна ..Нарочто се истакао Нешко Недић, који је најпогрднијим речима напао ђенерала Милана Недића и његов рад..“ ( Карапанџић,2010, 242)

убиство пуковника Драгомира Лукића, Окружног Начелника у Ваљева., кога је на то место поставио Ђенерал Недић. Драгомир Лукић је има великих заслуга у угушивању комунистичке револуције у Ваљеву. Карапанџић , наводи да је Лукић сељачком мудрошћу у водио округ и међу сељаке одлазио пешке. Таквом својом популарношћу пуковник Драгомир Лукић је помрачио славу командату Ваљевског корпуса поручнику Нешку Недићу. Карапанџић, даље наводи да су четници Нешка Недића, несметано дошли у Београд , и 8. октобра „ упали у зграду у улици Јована Ристића, где је одсео пуковник Лукић са својим пратиоцем Војином. Када су убили Лукића и његовог пратиоца, чланови „ црне тројке“ су без икакве журбе, сели у аутомоб и изгубили се . „ (Карапанџић,2010; 247-248) . Комунистички извори наводе нападе четника Нешка Недића на припаднике „српске државне страже“ ( недићевце) и податак да је он протеран у логор на Бањици: „ Тако је 4. новембра 1942 г. четничка тројка дошла у кућу

Очито да се Нешко Недић није зауставио само на вербалним увредама Милана Недића. По писању Боривоја Карапанџића , Нешко Недић је оргнизовао „ 12

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Станоја Лазаревића, и одвела његовог сина Драгослава. По свим претпоставкама та четничка тројка је 8.. децембра 1942 . бацила дефанзивну бомбу на поручника српске државне страже Миленка Поповића на Косанчића венцу. Атентатори нису ухваћени , али је сигурно да су то учинили припадници четника Драже Михаиловића пошто је Миленко Поповић са својим одредом ухватио Нешка Недића 6 .децембра 1942. године, спрoвео га у Ваљево одакле је протеран у логор на Бањици.“ (група аутора, 1967, 429) Neзванични извори наводе да је: ''Недић, који је повремено обављао обавештајне мисије у Београду, био је ухапшен од немачких власти и затворен у логор Бањица. Из њега је, уз помоћ једног чувара, успео побећи у октобру 1943. заједно са резервним потпуковником Илијом Орељем и студентом Николом Пашићем.'' https://sh.wikipedia.org/wiki/Neško„

Ваљево с циљем : не да разоружа Немце, већ да разоружа Први батраљон Првог пука Српског добровољачког Корпуса, који је у строгој приправнисти очекивао сваког часа наређење за покрет противу комуниста. И само Бог зна колико би била ова међусобна борба, да није сам шеф пропаганде једне Нешкове бригаде Дринчевић „ Дрина“, открио цео план овог напада.“ Дринчевић је био свршен матурант Ваљевске гимназије и нашао се у добровољцима ( љотићевцима пр. Ж.К.) Отишао је у штаб Нешка Недића и разумним саветима га саветово да не напада на добровољце, говорећи му да се и они боре против комунизма и да су и они искрени родољуби и националисти. Када се вратио у Ваљево био је изломљен и душевно и физички . Отиша је на рапорт команданту батаљона Ратку Обрадовићу , и рекао да ће Нешко Недић да их нападне. То се и деслило . Нешко Недић је две ноћи узастопце 26. и 27. априла 1944. год. , нападао на Ваљево с целим својим Корпусом.“ ( видети : Карапанџић,2010;263-264 )

‘’ Михаиловићев командант Вaљеваског корпуса поручник Нешко Недић, извршио је 26. априла у 1 сат изјутра напад на 13

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Карапанџић наводи да је на иницијативу најближих Дражиних сарадника, Калабића, Рачића и Нешка Недића дошло до сусрета два ђенерала:Милана Недића и Драже Михаиловића. Они су се по, немачким изворима, састали у потпуно замраченом простору, тако да ниједан није могао доказати другом да су заиста ту лично присуствовали. Крајем 1944 „ борбена четничких група имала је јачину армије“. За начелника штаба Дража је поставио Нешка Недића. Како наводи Карапанџић, одлучујућа борба између партизана и четника која се одиграла у ноћи 8/9 септембра 1944 г. је битка на Јеловој Гори; четника, којим је командовао Драгослав Рачић било је око 20.000, а паризана, којима је командовао Пеко Дапчевић , упола мање. Четничко командно особље, које се у целини сачињавали Драгослав Рачић, Никола Калабић, Нешко Недић и Алекдсандар Милошевић, уливало је пуно поверење ђенералу Михаиловићу, који је полагао огромне наде у ову борбену трупу. ( Карапанџић,2010;311)

Битка на Јеловој Гори између четника и партизана који су на почетку борбе били опкољени, била је катастрофална за четнички покрет Драже Михаиловића: „ Комунисти су их , најпре, збунили сташном ватром из пратећих оруђа, нарочито из бацача, а затим извршили дивљачки јуриш. И партизани не само да су разбили четнички одред и нагнали их у бекство, већ су им задали толиики страх, да се 6. септембра 1944. година одиграла оваква слика у Ваљеву: четници су у буљуцима, потпуно дезорганизовано, без икакве дисциплине и контроле старешина, панично бежали ваљевско – шабачким путем у правцу Коцељеве, где им је, за случај неуспеха, било одређено зборно место; а у самом граду су се задржавали само толико, колико им је било потребно да обрију браде и подшишају косе, а пошто толико берберница није било у Ваљеву, то су се у групама на улицама шишали и бријали!“ ( Карапанџић,2010;311) „ Потерани од партизана, србијански четници се крајем 1944. године повлаче у Босну. Капетан 14

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Нешко Недић био је задужен за извлачење муниције од Немаца.

15. фебруара 1945. четнички вођа Дража Михаиловић наређује Нешку Недићу: „Гледајте да извучете муницију за све. У противном кажите да ћемо се ми сви повући, јер без муниције не можемо радити, а они како хоће.“Нешко Недић се налазио међу водећим официрима ЈВУО који су пратили Дражу Михаиловића на покушају повратка у Србију на пролеће 1945. године. Погинуо је у бици на Зеленгори.“ (''https://sh.wikipedia.org/wiki/Nešk o Битка на Зеленгори је последња битка између партизанског и четничког покрета вођена 12. и 13. маја 1945. У покушају четничких снага (ЈВуО) да се из Босне, преко Зеленгоре, Дрине, Санџака пребаци у Србију, снаге НОВЈ су тај план осујетиле поразом четничких снага на Зеленгори у мају 1945. ова организација је престала војнички да постоји. Дража Михаиловић се повукао на простору општине Вишеград где је остао све до свог хапшења у марту 1946. https://sh.wikipedia.org/ср/ Битка на Зеленгори.

Извори: 1. Ваљево град устаника; група аутора, 1967, Култура , Београд.

2. Карапанџић, Боривоје; Грађански рат у Србији – 19411945; 2010. Кливледнд, Ваљево 3. ''https://sh.wikipedia.org/wiki/Neško

Напомена: на слици мештани села Злакуса ( Градина) испред Спомен плоче палим мештанима села у рату 1941-1945. године , која се налази се на објекту некадашње продавнице «ГРАДИНА» а данас објекту маркета «Вожд» у центру села. Плоча је подигнута 29. новембра 1958. године од стране ООСКЈ и породица страдалих а на плочи се налази, поред имена 18 мештана стрељаних 18. августа 1941. године после битке на Градини, још 12 имена становника села који су били жртве Другог 15

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

светског рата: Павловић Бранислав и Радиша, Божић Лука и Бориша, Глишић Милош, Ивановић Будимир и Јован, Терзић Видоје, Радисављевић Миодраг, Станкић Стаменко, Шуњеварић Предраг и Љубиша.

Југословенске краљевске војске у Отаџбини за време Другог светског рата. Године 1942. проглашен је за војводу таковског. Био је један од водећих личности четничког покрета Драже Михаиловића. Организовао је 1944. акцију спашавања савезничких пилота. После рата важио је за истакнутог политичког емигранта. * Кључне речи: Књижара, топографија, официр, Дража Михаиловић, Тито, сарадња, четници, партизани, љотићевци, Немци, грађански рат, борбе, Србија, САД.

Напомена: Негде у Шумадији, 1942. године. Поручник Звонко Вучковић, са пратиоцима Ђурђем Василијевићем из Бранетића (лево) и Радишом Петровићем из Леваје. Ђурђе и Радиша су после рата извршили самоубиство, у бункеру у Љеваји, када су били опкољени . ( ФОТОГРАФИЈА ПРЕУЗЕТА ИЗ ЧАСОПИСА - ‘’ПОГЛЕДИ’’.)

Официр краљевине Југославије Звонимир Звонко Вучковић био је један од најоданијих официра у покрету Драже Михаиловића. Овај поручник остао је познат по томе, што је 1941. отворено избегавао сукобе са партизанима у Србији, свестан да се на тај начин води један тешки братоубилачки рат. Иначе, иако га већина истраживача, означава као Хрвата, он је по мајци био Србин а по покојном оцу Хрват. Пошто се мајка , након очеве смрти удала за официра Александра Вучковића, Звонимир је из

Звонимир-Звонко Вучковић (Бијељина, 6. јул 1916 — Калифорнија, 21. децембар 2004) је био поручник у Краљевој гарди војске Краљевине Југославије и командант 1. равногорског корпуса 16

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

поштовања према очуху узео његово презиме.

за непуних годину дана стигли су пред олтар. Звонков очух је био родом из Врања. Године 1923. премештен је из Бијељине у Котор, где се сели и цела породица. Ту је Звонко завршио основну школу и научио да чита и пише. У Котору су живели пуне четири године, где му се родила друга сестра Јелисавета.

Рођен је средином Првог светског рата у Бијељини у хрватској породици од оца Петра Пркића и мајке Анке. Отац му је био родом из Вареша а мајка Далматинка из Макарске. Они су се трбухом за крухом доселили из пасивних хрватских крајева у плодну равницу звану Семберија. Отац му је убрзо отворио књижару од које је цела породица живела. У браку који је трајао пет година, родитељи су му имали двоје деце, Звонимира и његову сестру Мирјану. Отац му је умро 1920. године од туберкулозе, којој у то време није било лека. Мајка Анка је у својој двадесет и четвртој години остала удовица са двоје деце и много крупних дугова који су се гомилали, како због Петровог боловања тако и због књижаре коју је он отворио у Бијељини. *

Очух му је добио нову дужност 1927. године да формира нову подофицирску школу у месту Билећа у Херцеговини. У Билећи му је умрла млађа сестра од запаљења мозга. Мајка Анка, која је била у подмаклој тудноћи, тешко је поднела ту вест али је му је на крају 1927. године донела на свет, брата Мицка.Године 1930. очух му је добио премештај у Загреб.* Са навршених петнаест година Звонко је примљен у Београду 1. октобра 1931. године у Војну академију са 61. класом која је бројала три стотине питомаца из свих делова краљевине. Првог октобра 1936. године завршио је са још двеста педесет и једним питомцем 61. класу Ниже школе Војне академије и произведени су у чин потпоручника. После пет

У Звонково родно место крајем 1921. године стигао је потпуковник Александар Вучковић, на челу батаљона српске војске. Упознао се са Звонковом мајком у књижари где је свакодневно куповао новине. Од љубави на први поглед 17

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

година заједничког школовања и сурове дисциплине, растао се од другова од којих многе више није никада видео. Усвојена му је молба да служи у Загребу.*

тридесет млађих официра. После курса био је упућен на практичне радове, прво на северу, а онда на западну границу земље, где је југословенска војска правила одбрамбена утврђена. У зору 5. септембра 1939. године умро му је очух Александар у војној болници у Петроварадину.*

У Загребу, где су му живели родитељи, распоређен је у тридесети артиљеријски пук „Краљевић Томислав“, који се састојао од четири батерије од којих је свака имала четири пољска топа. У мирно доба пук је бројао око шесто војника и триста коња. Звонко је био одређен за водника четврте батерије и главна дужност му је била да учи регруте како да гађају из топова и како да јашу коње у запрези.*

Поручник Вучковић је са своја два друга прешао илегално југословенско-грчку границу 15. марта 1941. године. После преласка границе, кренули су у правцу грчке карауле, грчки стражари су обавестили своје претпостављене о доласку југословенских официра. Касније је стигао грчки обавештајни официр капетан Куцагарис који их је спровео у штаб Друге армије у Солуну. У Солуну су остали четири дана, после чега су се упутили у Атину у грчку Врховну команду, где су одмах по доласку поднели молбу за пријем у добровољце.*

После шест година запостављања, због тога што се противио шестојануарској диктатури, Звонков очух је положио испит и произведен у чин пешадијског бригадног генерала и премештен у Вараждин. Звонко је у исто време премештен на дужност у Војногеографски институт у Београду. Ту је у следећих шест месеци, у тврђави на Каламегдану, завршио топографски курс са групом од

Очито авантуристичког духа али и по убеђењу антифашиста, он је са двојицом својих другова из гарде 1941. прашaо у Грчку, где се повезао са Грчком војском. Међутим, убрзо се вратио у Србију 18

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

и прикључо четницима Драже Михаиловић, који су на почетку рата прегововарали са партизанима, о заједничкој борби против Немаца.

Kапапанџић, цитира Звонимира Вучковића који је своје импресије о првом сусрету са Титом, изнео пет година касније у својој књизи: „ Дневник једног 'ратног злочинца'.“ – „ Амерички србобран“ , Питсбург, год.40, бр.

9074, април 10, 1946, стр. 4: „ Вођа партизана Тито, беше дошао до преговара са Чичом. Са њима су били неки Јовановић, лекар из Ваљева, и један студент. Остатак пратиоци . За наше прилике добро наоружани. Имали су неколико пушкомитраљеза и доста бомби. Тито у сељачком оделу и цокулама на ногама. Средњег раста и мало дежмекаст. Очи ситне али поглед оштар. Поглед човека сигурног у себе. Мене је лично интересовао. Остали нису сматрали за потребно да упитају: Ко је Тито? Да је ко други дошао на преговоре, чак и Пећанац, гужва би била већа...Драгиша Васић је закључио састанак: - Народну вољу ће мо поштовати. Кад свршимо посао народ ће одлучити и ништа силом..- И ништа силом – одговорио је Тито и са групом кренуо пут Маљена. – Ми смо остали. Замишљени. Не знам о чему су други размишљали. Ја сам

Вучковић, тада већ, командант Таковског четничког одред , у својству обезбеђења, је присуствовао првом састанку Тита и Драже Михаиловића, који се одржао 19. септембра 1941 г. у Струганику, у кући војводе Живојина Мишића. Тито, Милош Минић и Драган Јовановић, лекар Ваљевског партизанског одреда су предствљали паризански покрет, док су четнике заступали : пуковник Драгољуб Михаиловић, адвокат Драгиша Васић и син Војводе Мишића, Александар, који је касније стрељан од Немаца у Ваљеву. *

19

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

био задовољан. – закључује Звонко Вукчевић у свом дневнику. ( Карапанџић, Б. 2010, стр.82)

Ракић, спремао се да разоружа Таковски четнички одред, којим је командовао гардијски поручник Звонко Вучковић. Михиловићев штаб на Равној Гори то је, ипак, на време сазнао, те желећи да спречи властите жртве и престиж, потпуковник Драгослав Павловић, у својству Дражиног начелника штаба, издао је наређење Вучковићу да предухитри Ракића, па да изненадно разоружа партизане у Горњем Милановцу. И мада Карапаџић смата да је Вучковћ, издао Даржино наређење, зато што није лично учествовао у акцији , зашто је треба да буде кажњен. Вучковић је наређење пренео на свог помићника Крсту Кљаића:

Овај пасус наравно може да тумачи на разне начине. Са ове временске дистанце и свега што се десило после тог сусрет, може се закључита да су четници на почетку потценили Тита, и примили га на разговоре, као једног од многобројнх војних делегација. С друге стране , комунисти, су по свом наоуружању показали своје озбиљне намере, али се и заштитили у случају неких непредвиђених моменат од стране четника. Ипак четници и партизани су технички остварили сарадњу, што се види по податку да су у време „ Ужичке републике“ . „ у Ужицу у Титовом Врховном штабу, седео и капетан Милорад Митић, опуномоћени делегат Драже Михаиловића код Тита.“ ( Карапанџић, Б. 2010, стр.91)

„ Крсто , наредили су ми да их разоружам. Је то не могу и уморан сам. Идем у Врнчане, где ћу се одмарати до краја рата. Мени је свега доста.

Временом, крајем 1941 и почетком 1942 г. нетрпељивости између четника и партизана прерастају у оружане сукобе и велике и беспотребне жртве. „ ..комунистички командант у Горњем Милановцу, учитељ

Крста ме је гледао забезекнуто. Та он и моји људи би то и без наређења извршили. Колико су ми пута до сада већ рекли. Ипак ја напустих одред. ..Пробуди сам се врло рано. Или боље речено усато сам, јер целе ноћи нисам ока 20

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

склопио. Учила ме је мисао колико ће бити мртвих? У свануће бану једна моја тројка. По њиховим лицима видех да је посао већ обављен.

убијен. Његову погибију Звонко Вучковић је веома тешко поднео. (видети , Карапанџић, Б. 2010, стр.225) Приликом реорганизације Југословенске војске у Отаџбини, у јесен 1942. Звонимир Вучковић је унапређен у чин капетана и постављен за команданта Првог равногорског корпуса и одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Звонко је поред Такова и Драгачева добио још два среза под своју оперативну надлежност Пожешки и Трнавски.*

- Колико мртвих ? - упитах нестрпљиво.

- Наш Радован је погинуо а са њихове стране нема жртава, рапортираше они весело. Ал се смо их разоружали. Чекамо вас у Такову.“ ( Карапанџић, Б. 2010, стр.93) Очито да идеолошки острашћен Карапанџић ниje разумео и подржаваo Вучковићево избегaвање братоубилачког рата, које се може видети из цитата из његовог дневника, којег и сам наводи, али очито различито тумачи. То и не чуди јер су каснија ратна дешавања довела до отвореног сукоба између четника и љотићеваца. 1943 год. У једном сукобу Вучковићев заменик Крста Кљајић је изгубио руку, и због тога добио надимак код четника: '' Једнорук див са Раве Горе''. Касније у једном сукобу са доровољцима ( љоићевцима) Крста Кљајић је

Конгрес у селу Ба је одржан на Светог Саву 1944. године. Дража је поверио организацију збора народних представника из цела земље Звонку Вучковићу. Око две хиљаде војника из Качерског и Таковског среза су вршили непосредно осигурање конгреса на густо поседнутим башким бреговима. Звонко је одредио и тражио да се поставе резервне снаге у приправност на Руднику, код Ваљева, Ужичке Пожеге и Чачка.* Звонко Вучковић је организовао спашавање 500 савезничких 21

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

пилота 1944 год. Операција Ваздушни мост је највећа акција спашавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату изведена је у Србији. Спашавање савезничких пилота изведено је од стране авијације САД у сарадњи са Југословенском војском у Отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића. Четници су на тај начин спасили више од 500 савезничких пилота, које су Немци оборили изнад Југославије. Највећи број пилота је евакуисан са импровизованог аородрома у селу Прањани 1944. године. У америчким војним круговима ова спасилачка мисија позната је као: Operation Halyard. Операција Ваздушни мост сматра се за једну од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратова.*

— 1957). Сарађивао је и у „Гласу канадсих Срба“ и у „Нашој речи“ Десимира Тошића. Од године 1966. Вучковић је биран за члана Главног одбора савеза Ослобођење.* Вучковићева прва књига „Сећања из рата“ добила је, од стране Удружења српских писаца и уметника у Лондону, награду Слободан Јовановић као најбоља књига објављена у 1977. години. Вучковић је 1980. године објавио другу књигу „Од отпора до грађанског рата“. Преминуо је на дан када је Скупштина Србије усвојила закон о изједначавању права партизана и равногорског покрета 21. децембра 2004.* Дакле, преко судбине Звонимира Вучковића, једног од најближих сарадника Драже Михаиловића , од 1941 до 1944. могу се сагледати све фазе четничког покрета, у Србији, који у својој основи је био војни а не политички покрет. У првој фази покушаја сарадње са партизанима током 1941 год. може се рећи да je партизане и четнике спајао антифашизам. Са преласком партизана у Босну 1942. комунистички покрет у Србији

После рата, Вучковић се пребацио у Француску и потом у Сједињене Државе Америке, где је радио инжењерске послове у извесним металним индустријама. Између 1952. и 1956. био је члан уређивачког одбора „Демократске мисли“, на чијем је челу био Адам Прибићевић (1880 22

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

улази у фазу илегале. Четници улазе у отворен сукоб са љотићевцима, профашистичком организацијом, што представља наставак грађанског рата, којег су четници и партизани већ започели. Са повратком партизана у Србију 1944 год. долази до великих сукоба између чатника и партизана. Од којих су битка на Јеловој Гори а потом Зеленгори, биле кобне за четнике. Ваља рећи да су на судбину дешавања у Србији утицали и спољни фактори. Конференција у Техерану 1943 г. очито да је дала ветар у леђа партизанима а гурнула четнике у наручје Немцима и љотићевцима.

Карапанџић, Боривоје: „ Грађански рат - у Србији 1941-1945“, Кливленд- Ваљево, 2010. Тимотијевић, Милош: „ Звонко Вучковић - Ратна биографија ( 1941-1944) , Службени гласник, Београд, 2015. * https://sr.wikipedia.org/sr/ Звонимир_Вучковић

Изванредне ствари постижу се у Југославији од стране Тита, који ради много више него што је Михаиловић постигао. Нема планова да се у Југославију пошаље велика армија, али се Немцима може задати ударац кроз помагање Титових снага путем повећаног снабдевањарекао је В. Черчил 1943 год. у на Техеранској конференцији, Рузвету и В. Џ. Стаљину.

ŽIVOTNI KRUG VELEPOSEDNIKA ALEKSE ALEKSIĆAIsčitavajući vredan rad gospodina Milorada Radojičića obavljenog u jubilarnom ’’ Glasniku’’ Istorijskog arhiva Valjevo ( broj 50, str. 44-102; 2016) možemo izvesti nekoliko (hipo) teza.

Najpre tekst šalje poruku o teškoj sudbini naših emigranata, koji su pokušali da u svojoj rodnoj zemlji pokrenu biznis, koji se završava neuspehom. Takođe, iz teksta gospodina Radojičića mogu se oučiti

Извори: 23

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

glavne vrednosti dva društveno ekonomskog sistema koji su egzistirali u Srbiji prošlog veka.

svetskim ratom, nema prepektivu.

Pravi mudar potez i sa svojom suprugom i ženskim detetom odlazi u Ameriku, gde ga dočekuje jedan naš čovek.

Čitanjem ovog zanimljivog štiva može se uočiti veliki istraživački trud da se sa konkretnim činjenicama upotpuni tragična priča o čoveku koji je uprkos svom ličnom trudu doživo životni i profesionalni debakl na našim – balkanskim prostrima.

Aleksić je kao i mnogi naši ljudi napravio svoj životni i profesinalni krug, koji je započeo Americi i završio se u ovoj obećanoj a nama dalekoj zemlji, ostavši nezadovoljan sa svojom sudbinom koja mu je na kraju nije bila naklonjena. On je to shvatio veoma tragično i ponižavajuće, bez obzira što je svoj život , očito mogao da skonča i mnogo gore , da je otao u Srbiji, koja je postala socijalistička.

U svom radu, Radojičić, nikad nije izričit, već uvek daje više opcija, kada je reč o godini rođenja Aleksića ( 1980 ili 1981. ) tako je i sa mestom rodjenja ( Kragujevac ili Mrčajevci).

Ali i vreme odlaska u Ameriku. Kako god Radojčić nas preko Aleskića uvlači u Ameriku s početka prošlog veka. U njoj je očito automobilska industrija bila razvijena, jer je Aleksić krpio unutrašnje gume automobila, popralvljao felne ali počeo sa preprodajom starih automobila.

Sa zaradjenim novcem ( navodi se nekih 50.000 dolara) Aleksić se vraća posle Prvog svetskog rata u Srbiju i otvara ’’Garažu’’ ( dans bi se to zvao ’’salon automobila ’’ u Grobljanskoj ulici i još jednu filijalu.

Kupci Fordova su bili imućni Srbi, odnosno tadašni trgovci. Jedan od njih je bio poznati beogradski trgovac Mitić.

U životu gospodina Aleksića, postoji nekioliko faza, odnonso , kako se kaže u našem narodu : ’’ Koliko uzbrdica, toliko nizbrdica’’. Tako u prvoj fazi svog života reč je o mladiću sa sela, koji završava sarački zanat. Ženi se i dobija dete.Kao očito promućuran čovek on uvijđa da u tadašnjoj Srbiji, opterećenoj sukobima dve dinastije : Obrenovićima i Karađorđevičima, pa kasnije Balkanskim ratovim i Prvim

Sa njihovim poznatstvom se završava treća, životna faza, koja je trajala desetak godina, i svodila se na prodaju skupocenih limuzina toga 24

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

koje se nalazi na ’’ tri kilometra od varoši’’. Aleksa je tu kupuo najpre oko 100 hektara obradive zemlje, koju je brzo proširio za još 5o hektara.

doba. NA jednom mestu gospodin Radojičić navodi da je Aleksiću, najskuplji automobil iz izloga, koji je bio kaparisan, oduzeo tedašnji Ministar unutrašnjih poslova, sa svom pratećom dokumentacijom i ključevima. Tu su negde i sinovi mladići, koji se nisu snašli u poslu prodeje automobila i ako je jedan od njih završio tada uglednu Trgovačku školu u Ljubljani. Otac Aleksa očito nije imao poverenje u sinove – boeme.

Na zemlji je pored silosa i postalih pratećih objekata, napravio i velelpnu kuću sa spratom i kosim krovom, u koju se smestila Aleksićeva mnogobrojna porodica. Posle Drugog svetskog rata , kuća je zapaljena do temelja . Kako se došlo do toga?

Očito da je Aleksić i u svakom svom poslu, kojim se bavio išao do maksimuma. U tadašnjim prilikama , kapitalističkog sruštveno ekonomskog sistema to se shavalo kao uspeh, kojem se trebalo diviti, i od kojeg su i drugi imali koristi. Koliko je Aleksić podigao standarde, govori i podadatak da su mnogi seljaci koji su radili kod njega , bili zaprepašćeni da su osvetljene štale mnogo bolje od kućeraka u kojima se tada živelo. Sa dolaskom komunisata na vlast u Strbiji posle Drugog svetskog rata, za gospodina Alekića, su nastali ’’ crni dani’’. Očito da se i on nije snašao u novim društveno ekonosmkim uslovima jer je insistirao na onome što tada nije bilo moguće, a to je da mu šstane što više obradive zemlje. U jednom trrenutku njemu je ostavljeno 20 hektara sa čime nije bio zadovloljan.

Kao seljačko dete, voleo je zemlju i sanjao da započene jedan novi život.

Kao svetski čovek već je imao iskustva kako izgledaju američke farme. Tako je u jednom trenutku presto da se bavi prodajom automobila i odlučio da u blizini Beograda kupi poljoprivredno imanje. On je to preko već pomenutog trgovca Mitića i ostvario, tako što mu je našao imanje na dobroj ’’tamnavskoj zemlji’’ u selu Sovljak , 25

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

Očito da Aleksić nije shvatio tadašnje vreme, u koje su se smernice postavljale parolama. Jedna od njih je bila: ’’ Fabrike radnicima – zemlje seljacima’’. Ipak, kako piše Radovič, Aleksićeva oduzeta zemlja nije podeljena zemljacima , već je po ugledu na tadašnji SSSR i njihove čivene kolhoze i sovhoze , formirano Poljoprivredno dobro. I ako je na osnovu Agrarne reforme iz 1946 g.

Alekisićima ostavljeno 20 hetkrata i kuća, to mu je naknadno oduzeto 1949g.

drugog vremena, koje je takođe neslavno završilo početkom 90 – tih godina prošlog veka. Tada se sa gašenjem Poljoprivrednog dobro , koje je stigla Aleksičeva kletva: ’’ Oteto – prokleto’’. Tako je Aleksić je pokazo jednu životnu žilavost u započinjaju novih poslova, počev od seljaka, šegrta, majstora za lepljenje unutrašnjih guma , preko prodavca skupocenih automobila stigao je do uglednog veleposednika. Uspeo je da se sačuva u vrlozima i svakojakim iskušenjima u Drugom svetsko ratu, ne stavljajući se na stranu i jedne ideologije. Ono što nije mogao da predivi, a to je da će ga Zakon o agrarnoj reformi, koji se sveo na oduzmanje zemlje veleosednicima, biti barijera kojiu nije mogao preskočiti. Ruku na srce, već je bio u šezdesetim godinama, života kada nije ni normalno da se započne neki novi posao. Ipak, gledajući sa strane gospodin Aleksić je ispunio svoj , očito, kvalitetan život. Na ono što nije mogao da utiče a to je da je svoje penzionerkse dane provede u hladovini ispred svoje velelepne kuće koju je sagradio u Sovlajku. Sudbina kuće koja je izgorema u požaru dotemelja, očito govori da nije bila nikom sudjena da uživa u njoj do naslednika gospodina Aleksića, koji su nastavili svoj život ’’ preko bare’’.

Posle trideset godina boravka u Srbiji , Aleksić se ponovo vraća u Ameriku gde su mu se od 1946 g. vratila oba sina. Živi nezadovoljan i ponižen jer, od svojih sinova dobija pomoć. Potomci su ostali i dalje vezani za Srbiju u koju su dolazili.

Gospodin Radojičić je preko sudbine veleposednika Alekse Aleksića iz sela Sovljaka kod Uba uspeo da rasvetli jednu ličnu sudbinu na mikro planu , ali da nam približi vrmem u Srbiji pred dugog Svestkog rata i posle njega. Očito da se Alekić snalazio u kapitalističkim sistemima, gde važe pravila koja se svode na umeće i trud pojedinca, što u socijalističkom društvu nije slučaj. Kao vredan i radan, koji je čitav svoj život sticao, Aleksić nije osetio dolazak jednog 26

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

27

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

28

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

1

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

2

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

3

Željko Lj. Krstić

SIZIF

SVITAC, MAJ , 2017

.

4