Svitac: TITOVA JUGOSLAVIJA

2014

TITOVA JUGOSLAVIJA

SVITAC TITOVA JUGOSLAVIJA 1

TITOVA JUGOSLAVIJA Urednik: Ţeljko Lj. Krstić Adresa: KaraĊorĊeva 84, 14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : zekando@gmail.com Mob.tel.: 065 300 1996 Naslovna strana: Deponija u Vinĉi

... Naše sudije se ne moraju držati Zakona k’o pijan plota- Josip Broz Tito, predsednik SFRJ Jugoslavije.

Josip Broz – Tito ( 1892 – 1980) SADRŢAJ:

Uvodnik: U realnom sagledavanju Titovog ţivota , u njegovim poslednjim godinama, pored ostalih izvora koristio sam brojeve NIN-a , od 1976. do 1980. IznenaĊuje , koliko su neke teme aktelne dan-danas: poplave, deponije, nameštanje fudbalskih utakmica, problem sa zapošljavanjem mladih, proganjanje struĉnjaka u preduzećima. U meĊuvremenu Novi Pazar je zamenio Trst, što se tiĉe farmerki, koje su tada postale popularne. Narkomanija je prepoznata kao problem. Huliganizam nije ni postojao.

Mada je kriminal i tada postojao u svim svojim oblicima. Smrtna kazna je bila aktuelna ali se slabo primenjivala. Gledajući fotografije, Tito je stario od 1972 godine. U poslednje ĉetiri godine to je bilo oĉigledno...

Vladimir Adamović- feljton : Lice i naliĉije Jocipa Broza, Branislav Lalić : Milovan Đilas Miroslava O. Krstić : Biografija J.B.T. NIN- ovi od 1976 do 1980. : Pesme posvećene Titu SATIRA: Joca i Jarcan Sahrana : J.B.T. 1980 i delegacije.

In memoriam: Dobrica Ćosić Mali narodi : Luţiĉki Srbi

2

TITOVA JUGOSLAVIJA dvorani. ( Istakao Ţ.K. ) To je bio klasiĉan renesansni dvor, na kojem su se dvorani svim sredstvima borili da steknu milost gospodara, ogrezlog u luksuzu....Ţiveo je 88 godina, što je još jedan dokaz o biološkoj superiornosti.

Imao je snaţan odbrambeni sistem, i telesni i psihiĉki. ...dijabetes sa pratećom komplikacijom na srcu i drugim organima, koji je na kraju, kao što se dešava, doveo do blokade cirkulacije u jednoj nozi, sa poslediĉnom gangrenom, samo pokazuje da se razboleo na kraju svog biološkog veka, jer neko ko je preţiveo ono što je Broz preţiveo, ( jedno ranjavanje u Prvom i tri puta u Drugom svetskom ratu, operacija ţuĉne kese) retko da bi doĉeko i sedmu deceniju.

NARCIZAM : Imao je snaţno naglašeni telesni narcizam: 12. Aprila 1946. godine, u svojoj 54. godini piše Zdenki, trećoj, ali nevenĉanoj ţeni:„ Ja sada ustajem u 6 sati ujutru i jašem svakog dana. Danas sam poĉeo da igram tenis, jer sam postao suviše trom.1

VLADIMIR ADAMOVIĆ Lice i naliĉije Jocipa Broza, Feljton u Politici; maj, 2010. „ Klasiĉan obrazac: otac alkoholiĉar, majka, kao i kod Staljina i Hitlera, neţna, poboţna, pravedna, poštovana u selu – sve se u potpunosti slaţe. O majci Mariji govorio je veoma pohvalno: „ Ona je bila jako solidna... nije htela da vide susjedi da nema ....ja sam majku volio....Kod Broza : „ Teţnja ka moći je samo pokušaj da se kroz aktivni ţivotni napor i posebni ţivotni stil neutrališe to osećanje manje vrednosti. Ukoliko ta teţnja ka moći , u pokušaju da nutrališe osećanje manje vrednosti, posebno svoj cilj, obiĉno dolazi do neurotiĉnog ili karakternog poremećaja... ( Istakao , Ţ.K. ) Da bi se izvukao iz anonimnosti , sivila, gomile dece, trebalo da izabere izuzetnost. Tako je izuzetnost postala Brozova osnovna osobina: Takvo drţanje je izviralo iz njegove liĉnosti: Tito je uvek u svemu drţao do svog dostojanstva, do svoje izuzetnosti...sve njegovo, odelo, konj, oruţje moralo je da bude izuzteno, iznad ostalih – kaţe Đilas. ..Vremenom: „ Izuzetnost se pretvara u teţnju ka luksuzu, koja je kod Tita posle 1945. jedno vreme imala razumne granice, ali koja je , kako je stario, uzela nesluĊene razmere. Broz je poĉeo da se ponaša ko monah, a njegovi saradnici kao

1

Ako se paţljivo zagledaju slike Josipa Broza, moţe se zakljuĉiti da je u posleratnom periodu bio dobro drţeći i u 1953 g. u kojoj je eliminisao svog bliskog saradnika Milovana Đilasa. Na slikama sa mitinga u Okruglici slikan je sa leĊa; Odeven u belu uniformu , po poloţaju tela i drţanju moţe se zakljuĉiti da je tada bio na vrhuncu. Slike iz kraje 60 već govore o procesu starenja.

Da bi ono postalo oĉiglednije s poĉetka sedmadesetih. ( Ustav SFRJ je donet 1974 g. ) u drugoj polovini sedamdesetih vidi se da je ostario , uprkos drţanju do lepih odela, starost se nije mogla sakriti. Na jednom mestu , na kojem Tito drţi sastanak, vidi se izbezumljenost prisutnih iz najbliţeg okruţenja. Pored Tita , tih godina, obiĉno je sedeo Stane Dolanc, savezni sekretar za unutrašnje poslove. I ako u poznim godinama

3

TITOVA JUGOSLAVIJA ..Kondotijeri su lutalice, plaćeni vitezovi, avanturisti. Broz je od ranog puberteta poĉeo sa lutanjem, da bi se smirio tek u maju 1980. U poĉetku je poĉeo da luta po Hrvatskoj i Sloveniji, a kasnije se upuštao u na dalje ture...Biografi su , bez većeg uspeha, tragali su za njegovim ideološkim opredeljenjima.

Broz je 1913. godine otišao u vojsku, uskoro ga je zatekao rat. Izgled da je bio dobar vojnik austrougarske vojske. O tom periodu njegovog ţivota ne postoje podrobnij i podaci , a no što je objavljeno sve je već poznato , osim da je uĉestvovao u borbama u zapadnoj Srbiji 1914. ( Istakao Ţ.K. ) Boravak na ruskom frontu, u Karpatima, takoĊe je dobro poznat. Tamo je trebalo da dobije medalju za hvatanje ĉetiri zarobljenika, ali je uskoro ceo puk pao u rusko zarobljeništvo 1915. Broz je u svojim autobiografskim kazivanjima rekao da je ušao u Partiju 1920. godine, dakle, kada je imao dvadeset i osam godina. Ideja da je Tito svesno odabrao partiju kao sredstvo kojim će stvariti svoj deĉiji sanbiti bogat, moćan, poštovan- i tako neutralisati snaţno osećanje bede, siromaštva i poniţavajućeg poloţaja, koji je poneo iz detinjstva u

adolescenciju , ali i ka zrelim godinama, ako i njegova snaţna odluka da se toga reši, sinula mi je odavno, kada sam jednom slušao delove intervijua koji je sa njim vodio Veljko Bulajić. Tito je govorio o svoji razmišljenjima da emigrira u Ameriku, negde oko 1910 . godine. Period boravka u kaznionicama ( 19291934), potom brojni boravci u Moskvi i Parizu, kao i brojna putovanja po Jugoslaviji, poptuno su neistraţeni deo Brozove biografije. ...Kako je biološki i samim tim maskulno popuštao , dolazilo je do naglašenih znakova feminiziranosti – pomno ofarbana 2i ondulirana kosa, manikirani nokti.

Vuĉijak je zamenjen pudlicama, vitak stas postepenom preteranom gojenju. Uţivanje u jelu, njegov omiljeni hobi, zaokruţio mu je figuru. Inaĉe, bio je upadljjivo lep; to sam u mladosti ĉuo od brojnih sagovornika. Kad se 1945. godine pojavio na kongresu Antifašistiĉkog fronta ţena- AFŢ, ovacije koje je doţiveo nisu bile znak oduševljenja delegatkinja što vide 2

Knjiţevnik Ivan Ivanović, zbog svog romana „ CRVENI KRALJ“, objavljenog 1972 g. je izgubio posao profesora knjiţevnosti u Kuršumliji, jer se predpostavljalo da je sa tim naslovom aludirao na Titovu ofarbanu kosu. Inaĉe ceo roman je posvećen prljavim i zakulisnim igrama u domaćem fudbalu sa igraĉima od BG. klubova. Kaţnjen je sa dve godine zatvora, uslovno na dve godine. Ivo Andrić, naš jedini nobelovac, je zamerio piscu Ivanoviću što se nije suoĉio sa odlaskom u zatvor. Posle toga desila mu se mnogo veća kazna- niko nije smeo ( hteo) da ga objavljuje.

Ostao je , ipak, poznat po romanu : “ Arizani”.

Tito je 1978 .g zvaniĉno posetio SAD a 1979 g. presedavao Nesvrstanima u Havani.

4

TITOVA JUGOSLAVIJA generalnog sekretara nego što vide i upadljivo privlaĉnog muškarca. .

Njegov autoritet je, u poĉetku, sve do poĉetka ustanka, proizilazio iz statusnog mesta – bio je number oline jedne partije koja je u potpunosti prihvatila boljševiĉka pravila orgnizacije. . Naime, kada je 1903. došlo do sukoba u tadašnjoj ruskoj Sociodemokratskoj partiji oko prve taĉke budućeg satusa Partije, mnogi delegati tog briselskolondonskog kongresa, nisu shvatili o ĉemu se radi. A radilo se jednostavno o tome da grupa delegata koju je predvodio Lenjin – boljševici, traţila da partija bude organizovan odred..monolitna i borbena, ĉvrsto organizovana, disciplinovana i voĊena iz jednog centra imati ĉvrstu disciplinu. Dakle, Broz je bio primus inter pares; njegovi sardnici i saborci su mu se povinovali zbog autoriteta koji je sa sobom nosila njegova funkcija.

Slušali su ga jer je bio generalni sekretar, jer su bili obuĉeni da mu se bespogovorno pokoravaju, a ne zato što je on bio Josip Broz, a kasnije sam Tito. Taj statusni autoritet nije samo proizilazio iz partijskog statuta, nego prevashodno iz naĉina na koji ga je Staljin primenjivao. On je već tada bio harizmatska liĉnost i svoju harizmu genseka – generalnog sekretara, prenosio je na sve sestrinske partije, tako da je to mesto već i pre dolaska odreĊene liĉnosti Gorkić, Broz, nosio odreĊeni autoritet.

ali u zemlji uporno radi na tome da svoj statusni autoritet pretvori u personalni. To mu, po mom mišljenju, uspeva tek negde oko 1944. Od tada je on definitivno samo Tito. Broz je bio veoma narcisoidna liĉnost kao što su i svi diktatori...Srednje visine, ĉvrsto graĊen, lep ĉovek, Broz je ostavljao prijatan utisak na svoje sagovornike zbog svog uglaĊenog i dostojanstvenog ponašanja i naĉina komunikacije. 3Bio je potpuno spreman za pravi podvig – da kao voĊa male ilegalne partije koja se spremala za oruţanu borbu osvoji vlast...

Klasiĉan avanturista bez pravog doma i porodice. Svoju teţnju ka lutanju korisno je spojio sa potrebama partijskog rada i organizovanja tada još malobrojne KP. Tako je imao opravdanje i pred sobom i pred svojom porodicom ...Uostalom, kada je postao gensek, pravila korespodencije nalagala su da bude što manje pitan a da se na pitano obiĉno ne odgovora direktno. Većina partizanskih voĊa u Srbiji 1941. pa i 1942. nisu znali ko se krije iza imena Tito... I pored svih mana, Broz je bio idealan ĉovek ( inteligentan) da sa ovako malom partijskom organizacijom 6.600 komunista i 17.500 skojevaca , zapoĉne tako veliku akciju. Svi koji su sa njim bili u vrhu Partije, nisu mu bili dorasli u spretnosti, lukavosti, intuiciji, procenjivanju situacije, brzini delovanja, mirnoći i leţernosti u opasnim situacijama. Retko je, moţda nekoliko puta tokom rata – u Uţicu 19414, na 3

Taj utisak je imao i Vladimir Nazor, koji je u svom ratnom dnevniku : „ S parizanima“ , napisao da ga je J.B. Tito podestio na lava , kada ga ja prvu put video i da je ostavio prijatan utisak na njega. Bio je leţeran i miran.

4 Sociolog Slobodan Gavriloviić u svom romanu : „ Dţelat“; preko svog glavnog junaka, opisuje scenu povlaĉenja iz Uţica, nakon napada Nemaca, koja oĉito nije ni bilizu kako je prikazana u partizanskom fimu :

NEPRIKOSNOVEN I OKRUTAN MeĊutim, Broz se brzo pretvara u Tita. On za Moskvu dugo ostaje Valter, 5

TITOVA JUGOSLAVIJA Sutjesci 1943, u Drvaru 1944, izgubio prisustvo duha, i to , uglavnom , na kraće vreme. Ukratko – pravi ĉovek za burno vreme...

Bio je ĉovek Moskve, kao i svi generalni sekretari KP u Evropi.

MeĊutim, Broz je imao i neograniĉeno ovlašćenje da organizaciono osposobi Partiju za buduće dogaĊaje. To je uradio – onako kako je to njemu odgovaralo.

Njegovo organizovanje Partije kao liĉnog borbenog odreda, poĉivalo je na nekoliko principa: politiĉkom, a ĉesto i fiziĉkom uništavanju svih oblika frakcionaštva, kao i svih onih koji su sumnjali u Broza, a potom i uništavanje njegovih liĉnih neprijatelja kojih je bilo mnogo; likvidiranju stare garde koja ga je znala iz njegovog poĉetniĉkog perioda- nije ţeleo nikakve savete od starijih drugova ; uspostavljanju grupe saradnika meĊu kojima je on, po statusu i godinama, bio neprikosnoveni auoriteta;veoma izraţenim organizacionim sposobnostima, kao i pomno izabranim saradnicima za odreĊene poslove:Tempa je upotrebljavao za jedne, Rankovića za druge, Đilasa za treće zadatke. Broz je 1941. bio spretna , SPOSOBNA I OKRETNA, ALI ĈESTO I OKRUTNA, inteligentna borbena mašina, ĉovek sa uroĊenom sposobnošću da uspostavi

dominaciju, autoritet i da, mada moram da se ogradim uglavnom na politiĉke aspekte problema. O vojnim sposobnostima, autor feljtona, navodi: „da ima drugo mišljenje“, koje ne iznosi.

ODNOS I SUKOB SA STALJINOM Tito je od poĉetka ustanka, 1941 godine, svesno prenebregavao savete Moskve u pogledu strategisjkih opredeljenja ustanka. Moskva ga je obuzdavala u njegovoj ideološkoj radikalnosti, traţeći da vodi oslobodilaĉki rat a ne klasiĉnu revoliciju, a Tito je, uglavnom , terao po svome. U SUŠTINI SUKOB STALJIN – TITO bio je sukob dve izrazito narcistiĉke liĉnosti, veoma osetljive na znake nipodaštavanja hijerarhije i remećenja ustanovljenog reda stvari. Sa podozrenjem je gledao na sve Titove postupke i svojom paranoidnom intuicijom, jasno naslutio da ovaj ima nameru da se u potpunosti odvoji. Tito je to, naravno, tada krio, obuzdavo se , a svoj narcizam hranio surogatima drugog voĊe, kraljevskom doĉecima po zemljama narodne demokratije, komplikovanim protokolom i tonjenjem u luksuz, vodeći ţivot koji je imao malo veze sa malo veze sa asketizmom

Uţiĉka republika“. Tito se tokom povlaĉenja izgubio u noći…

6

TITOVA JUGOSLAVIJA Branislav Lalić : Milovan Đilas ( vernik, buntovnik, muĉenik) ; Veĉernje novosti; Beograd; 2011.

revolucionara. Staljin je 1948. Godine već pokazivao znake dubokog POREMEĆAJA LIĈNOSTI. Staljinova paranoidna liĉnost funkcionisala je dobo sve do kasnih šezdesetih godina. Kada je napunio 70 godina poĉeo je da pokazuje znake, takozvanog involutivnog paranoidnog stanja, pravog duševnog oboljenja u koje dominiraju klasiĉne paranoidne ideje proganjanja, sumnjiĉavosti, nepoverenja, uz stalno prisutnu ideju da je objekat agresije i okoline, posebno neke osobe iz te okoline...struktura Titove liĉnosti potpuno je drugaĉija. On je ekstrovertan tip, sposoban za brzo uspostvaljanje komunikacije koja ĉesto moţe imati emocionalnu notu, i izrazito hedonistiĉkog ţivotnog stila. Staljin je hladan i nikoga sem svoju prvu ţenu Jekatarinu Svanidze, nije ni voleo, Tito je sav okrenut ţivotnim zadovoljstvima ( hedonista pr. Ţ.K.) , posebno telesnim.

Staljin je asketa...Tito voli ţensko društvo. Uţiva ne samo u telesnim nego i vantelesnim aspektima komunikacije sa suprotnim polom. Staljin zazire, dobro zna da ga ţenska osoba, sa svojom razvijenom intuicijom, moţe znatno pre proĉitati nego muškarac. .. ..

Mek povez; 245 str. Sa fotografijama.

Milovan Đilas je tokom II svetskog rata uz Aleksandra Rankovića i Edvarda Kardelja, bio u prvom krugu Titovih saradnika. Bio je Titov miljenik .

Napisao je proglas Staljinu 1948 g. i kumovao je novom nazivu Saveza Komunista.

Na izborima 1952 g. imao je najviše glasova od delegata za Skupštinu. Ali prvi je izbaĉen iz Brozovog okruţenja zbog tekstova koje je objavljivao u Borbi do 1953 g., na Trećem plenumu CK SKJ. Na plenumu jedinu podršku je imao od bivše supruge Mitre Mitrović, sa kojom se razveo 1952 god. i Vladimira Dedijera. Jedan od najbliţih saboraca Svetozar Vukmanović – Tempo ga je takoĊe napao.

Boţa Maslarić je, u ostrašćenosti je preterao svaku meru i Đilasa nazvao da je “ trocistiĉko govno”. Kad je izbaĉen iz partije, nije imao prijatelja. Jedini koji je pokušao da se druţi sa njim bio je Dragoslav Mihailović – Mihiz koji je zbog toga prebaĉen u Novi Sad, na mesto direktora Matice srpske. Đilas je proveo u zatvoru u KPZ Sremska Mitrovica ukupno devet (9) god. Od 1956. do 1966 g. bio je u zatvoru: zbog davanja izjava stranim novinarima i tokom kazne mu je izreĉena kazna od sedam ( 7 ) godina zbog objavljivanja knjige : Nove klase u SAD. Pušten je 7

TITOVA JUGOSLAVIJA partijsku i univerzalnu , komunistiĉku ideju oboţavanja njegove liĉnosti. Ako Tito nije ideolog kao Lenjin – onda nije bio ideolog ni kao Staljin. To unošenje, to spajanje, se moglo obaviti jedino kroz apsolutnu vlast, uz pomoć sjaja same vlasti. Tito nikada, a pogotovu na vlasti, nije bio skroman i obiĉan kao što su bili Staljin i Mao: spoljni sjaj je njemu bio neophodan, ne samo zbog intimnih, skorojevićkih nagona i nadovezivanja na tradicionalni monarhizam, nego kao i nadoknada ideološke neznanosti i školske neuĉenosti. ..Titove uniforme su, kao i sve njegovo, morale biti prave i jedine: Grb na opasaĉu mu je izraĊen od ĉistoga zlata, pa mu je zbog teţine malko spadao. A sluţio se masivnim zlatnim perom... Tito je za sebe izgradio poseban stil i poseban protokol. Njegova stolica se izdvajala izgledom, odeću je menjao tri – ĉetiri puta preko dana, već prema znaĉaju i utisku koji je hteo da ostavi...Kvarcovao se redovno, farbao je kosu, umetali su mu snaţno bela zubala.

I mada nije imao nuţde da istiĉe svoju krepkost , jer je po prirodi bio krepak i ţivahan – hodao je i drţao se na priredbama ĉilije i energiĉnije nego što je trebalo... ( B. Lalić; 2011, 101; 104 )

uslovno 1961., da bi 1962 . bio osuĊen na pet ( 5) godina, zbog knjige objavljene na zapadu: Razgovori sa Staljinom. Konaĉna osuda je bila trinaest ( 13) godina robije. Za svo to vreme njegova nova supruga Štefanija Barić, sa sinom Aleksom i Đilasovom majkom su ţivele u stanu u Palmotićevoj br. 8 u Beogradu, gde je ţiveo sve do 1995g. Sahranjen je u porodiĉnoj grobnici u rodnom Podbišću, kod Mojkovca u Crnoj Gori. ....U knjizi „ Druţenje sa Titom” , koju je završio pred kraj Brozovog ţivota, Đilas se vratio na temu izgubljenog morala sa dedinjskih padina, stavljajući u sam centar rasipniĉki sjaj prvog ĉoveka jugoslovenske revolucije. : - Sklonost ka luksuzu, bila je nedoljiva, mada sporedna u Titovom samovoljnom posedovanju dvoraca5, naroĉito onih kraljevskih. Bitna je u tome – kao i u svemu bitnom kod Tita- bila vlast, ostvarivanje apsolutne, autokratske vlasti. I to vlasti dvorske – nad drţavom i partijom. ...Đilas pokreće pitanje: Zašto je Josip Broz tako naglo pohitao u luksuz?

On kaţe da je Tito osećao da se tak nadovezuje na monarhistiĉku tradiciju vladavine i vladanja, vlasti i vladara. ..Najbolji su poslušni graĊani, drţava poĉiva na odanim graĊanima..Posvajanje dvoraca neuporedivo je znaĉajnije u podreĊivanju partije Titovoj liĉnosti i u unošenju, u Vladimir Dedijer svedoĉi da je Tito do kraja ţivota sakupio kolekciju od 32 dvorca! Imao ih je svuda – na Dedinju, Brionima, Brdu kod Kranja,u Bugojnu, Igalu, KaraĊorĊevu.

Njegova prva roĊendanska štafeta koja je, na inicijativu Rata Dugonjića, nošena posle rata, pretvorila se u Dan mladosti, a u drţavi bratstva i jedinstva , svih šest republika i dve pokrajine imali su gradove sa imenom Tito.

5

8

TITOVA JUGOSLAVIJA Miroslava Krstić; Biografija Josipa Broza Tita, 1982-1939.

1982. – 7 maja ( 25. Maj sam Tito odredio) u porodici Marije i Franje Broz, u selu Kumrovcu u Hrvatskoj rodilo se sedmo dete , od njih petnestoro, Josip...

1900 - 1904. Josip Broz pohaĊa osnovnu školu u Kumrovcu.; 1905 – 1907. Od leta do 1907. Boravi na imanju svog ujaka.; 1907. : sa oĉevim roĊakom Franjom Brozom, 14- godišnji Josip Broz odlazi u Sisak . Najpre radi u kantini Ignjaca Štrigla a zatim svojevoljno poĉinje da uĉi bavarski zanat u radionici Nikole Karasa. ; 1910.

23.09. J.B. završava šegrtsku školu u Sisku. U oktobru, novembru i decembru , kao kalfa Josip Broz je zaposlen u bravarskoj radionici Haramine u Ilici. U oktobru iste godine Josip Broz se uĉlanjuje u Savez kovarskih radnika i u Socijaldemokrasku stranku Hrvaske i Slovenije. ; 19. novembra, Josip Broz uĉestvuje u uliĉnim demosnstracijama protiv promaĊarskle politike Nikole Tomašića.; 1911. 13.III. zaposlio se u Zagrebu u mehaniĉarsku radnju radnju za opravku automobila, bicikla i mašina. ; 01.V. ; Josip Broz je uĉestvovao u Majskoj konferenciji u Zagrebu, koja je imala karakter, antireţim ske demonstracije. Sredinom jula J.B. se zapošljava u fabrici metalskih proizvoda u Kamniku.

1912. V. - J.B. odlazi u Ĉešku , prvo Junce- Ĉenkov, zatim u Plzenj.; IX.prelazi u nemaĉke pokrajine Bavarsku i Rur.; X. - J.B. se zapošljava u Beĉu u fabrikama: „ Gridl“, „ Dajhmler“, zatim kao probni vozaĉ novih automobila.

1913. Regrutacija najpre u Carski puk u Beĉu a zatim u 25- ti domobranski puk

u Zagrebu; XII - zbog antiratnih izjava vodniki J.B. zatvoren u Petrovaradinsku tvĊavau. ; 1915. 04.06. prilikom završnih borbi Karpateske operacije, J.B. je ranjen a zatim zaroboljen. ; 1917. U Petrogradu J. B. Uĉestvuje u istorijskim demonstracijama protiv Privremene vlade. ; 1918. u Omsku J.B. uĉlanjen u internacionalnu Crvenu gardu. ; 1920.

J.B. i ruskinja Pelagija Belousova venĉani u Omsku.; III. – Primlljen je za ĉlana jugoslovenske Ruske komunistiĉke partije boljševika. ; U jesen J.B. je stigao u kraljevinu SHS , najpre u Maribor pa u Zagreb gde se zaposlio u mehaniĉarskoj radionici Filipa Bauma.

Uĉlanjuje se u sindikat i KPJ. ; 1921.

II. J.B. se zaposlio ka omašinista u mlinu Samuela Polaka u Velikom Trojstvu kod Bjelovara ( Hrvatska) .; 1924. I. Na pogrebu komuniste Vencislava Valente, J.B. se oprostio od mrtvog druga : „ zaklinjujući se da će se do kraja ţivota boriti za komunistiĉke ideje“. Zbog ovog istupa J.B. biva zatvoren od strane policije. ; 1925. 21.X. J.B. u dogovoru sa partijskim drugovima se zapošljava u Brodogradilištu, u Kraljevici.; 1926.24.VIII. poĉeo je uspešan desetodnevni štrajk bropdogradilišnih radnica u Kraljevici koji je organizovao J.B. ; 02.X. J.B. otpušten iz brodogadilišta i odlazi u Beograd.

1927. I. JB. Se zaposlio u Smederevskoj Palanci u fabrici vagona ali zbog sindikalnog rada otpušten je; III. Mesecu iz fabrike vagona. IV. Zapošljava se u Zagebu u bravarskoj rdionici Dragutina H. Postaje ĉlan mesnog komiteta KPJ u Zagrebu. ; VI- postaje sekretar oblasnog odbora Saveza metalaca za Hrvatsku.

VII – izabran za 9

TITOVA JUGOSLAVIJA je imenovan za politiĉkog sekretara CK KPJ. UTISCI: Zanimljivo je da ĉitajući biografiju

organizacionog sekretara Mesnog komiteta KPJ u Zagrebu; 4. VII. J.B. uhapšen; 28.X.; na suĊenju J.B. u Ogulinu, osuĊen na 7 meseci robije, što je Kasacioni sud smanjio na šest ( 6) meseci. ; 1928. na osmj mesnoj konferenciji 25. I 206. II .J.B. izabran z apolitiĉkog sekretara Mesnog komiteta; V. – KOMINTERNA prihvata njegove stavove sa VIII konferencije i upućuje otvpreno pismo svim ĉlanovima KPJ: JOSIP BROZ IZABRAN ZA ZAMENIKA ORGANIZACIONOG SEKRETARA BIROA CK KPJ. 6. X.poĉelo suĊenje J.B. i drugovima u tzv . „ Bombaškom procesu“. 14.XI.- J.B. osuĊen na pet godina robije, koju je izdrţavao u od 1929. U Lepoglavi a potom 1933 g. u Mariboru od 1934.

Izdţava u Ogulinu preostalu kaznu. ; 1934.III. straţarno sproveden u rodni Kumrovec, povlaĉi se u ilegalu, odlazi u Sombor a zatim u Zagreb. 11.VII. koptiran za ĉlana poltibirao CK KPJ.; 24. -25. XII. na IV zemaljskoj konfereniciji KPJ u Ljubljani potvrĊen izbor J.B. u Politbiro C.K. KPJ. 1935. – odlukom CK KPJ J.B. je u februarau odlazi u Moskvu kao ĉlan balkanskog sekretara kominterne.

25.VIII. prisustvuje na sedmom kongresu kominterne sa delegacijom KPJ. X. - vratio se u Jugoslaviju. 1937.U Anindolu kod Sombora odrţan osnivaĉ ili kongres KP Hrvatske koji je organizovao J.B. ; 17. VIII. – na poziv Rodoljuba Ĉoakovića i Sretene Ţujovića , J.B. doputovao u Pariz i preuzeo rukovoĊenje radom KPJ: 1938.

21.I. CK.KPJ odluĉuje da J.B. odgovara za rad nejvišeg partijskog rukovodstva.

20.X. sekretar kominterne Dimitrov obevestio je u Moskvi, Josipa Broza da

J.B. Tita, koju je za vreme njegove vladavine napisala uĉiteljica Miroslava Krstić, ona nije

ulepšavana. Tito je, izgleda, od škole imao samo IV. razreda O.Š. i bravarski zanat. Oni koju su paţljivo prouĉavali njegovu prošlost, išli su od ĉinjenice da je J.B.T. izmišljena liĉnost. Ipak, realnije je da su se neki podaci prećutali, koji su tada bili osetljivi. Najpre se prećutkivalo Titovo uĉešće na strani austrougaraske vojske u borbama u zapadnoj Srbiji, gde su se vodile teške borbe. TakoĊe nejasan je njegov boravak u Rusiji i relativno kasno uĉlanjivanje u Komunistiĉku partiju. Ostaje ĉinjenica da Tito imao sposobnosti za liĉni marketing, ali da je znao da pored sebe drţi one koji su umeli da šire harizmu o njemu. MeĊu prvima to je bio hrvatski pesnik Vladimir Nazor. Znao je da bira saradnike. U vremenu pre, tokom i posle rata to je bio Moša Pijade. Najduţi saradniĉki vek od 40 godina je imao Edvard Kardelj. Tokom rata uz Tita su bili Aleksandar Ranković i Milovan Đilas. Provog kojeg se oslobodio bio je Milovan Đilas, zbog tekstova objavljenih u Borbi, tokom 1952 g. Zbog afere prisluškivanja smenjen je Aleksandar Ranković. U meĊuvremenu Slobodan Penezić – Krcun je poginuo u saobraćajnoj nesreći... Zanimljivo je da se Tito nekoliko puta ţenio. Prva supruga mu je bila ruskinja Pelagija, koja mu je rodila sina Aleksandra, potom Herta Has sa kojom je imao sina Mišu. Tokom rata ţivotna saputnica i liĉna sekretarica je bila Davorjanka

10

TITOVA JUGOSLAVIJA Zdenka Paunović. 6Koja je umrla od tuberkuloze posle rata i sahranjena u Beogradu na Belom dvoru. Posledanja supruga je bila Jovanka Budisavljević Broz, koja je bila mlaĊa od Tita 32 god.

Druze Tito mi ti se kunemo.

Praznik silazi na ulice nase, u oblake da letimo smjelo.

Nase pjesme svi neka se plase, Druze Tito mi ti se kunemo ĐORĐE BALAŠEVIĆ: RACUNAJTE NA NAS U ime svih nas iz pedeset i neke za zakletvu Titu ja spevo sam stih.

Ne spominjem proslost i bitke daleke, jer rodjen sam tek posle njih.

Al' zivot pred nama jos bitaka skriva i preti nam, preti o duboki vir.

Ja znam da nas ceka jos sto ofanziva jer moramo cuvati mir.

Racunajte na nas.

Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok, jer slusamo ploce i sviramo rok.

Al' negde u nama je bitaka plam i kazem vam sta dobro znam: 'Racunajte na nas. ' U ime svih nas iz pedeset i neke za zakletvu Titu sam spevala stih.

Ne spominjem proslost i bitke daleke, jer rodjena sam posle njih.

U nama je sudbina buducih dana i neki se mozda plase za nju.

Kroz vene nam protice krv partizana i mi znamo za sto smo tu.

Racunajte na nas.

Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok, jer slusamo ploce i sviramo rok.

Al' negde u nama je bitaka plam i kazem vam sta dobro znam: 'Racunajte na nas.

DRUZE TITO MI TI SE KUNEMO Muzika: Djordje Novković, tekst: Mira Aleĉković, aranzman: Rajmond Ruic Godine su prosle pune muka.

Ginulo se za slobodu nijemo.

Ili s pjesmom umesto jauka, Druze Tito mi ti se kunemo.

Veselje se siri na sve strane, sad slobodno po zemlji idemo.

Al' velike pamticemo dane, 6

U knjizi “ Tito – ilustrovana fotografija” , na 53 stani se nalazi slika br.68. pored koje piše : Tito diktira svojoj sekretarici Olgi Ninĉić”. Inaĉe , u pomenutom albumu, fotografije J.B. Tita nisu hronološki poreĊane, po godinama. Tako da se na jednoj istoj strani nalaze slike na kojima je Tito sniman: sl. Br. 135- 1978 g. u KaraĊorĊevu na radnoj sednici; sl. Br. 136.- 1975. Poseta Kurta Valdhajma na Brionima I slika. Br. 137, slika sa ĉlanovima ansambla iz Omska 1966 g. Dakle slike u razmaku od 14 godina, sa nalaze na istim stranama.

11

TITOVA JUGOSLAVIJA Navešću par iseĉaka iz tekstova NIN-a , su mogli biti pisani i danas. Zapanjuje kako su se ogrpomni problemi, kao što su poplave, deponija smeća, nameštanja fudbalskih utakmica, ostale prisutne i dan danas. Kad bih se ovi NIN- ovi tekstovi objavili u bilo kojim dnevnim novinama, ispalo bi da su ih pisali nedavno: uz raspevanu Slobodanku Ast, sofisticiranog Juga Grezelja, udarne pesnice su bili: Miloš Vasić, Petar Ignja ( marksizam) , Zvonko Simić ( kriminal), Tomislav DţaĊić ( JAT)....

PARALELE: AKTUELNO I DANAS

( tekstovi iz NIN-ova od 1976.do.1980.)

Direktor NIP Politika : Vukoje Bulatoviić Glavni I odgovorni urednik: Dragan Marković Redakcijski kolegijum: Miloš Mišović ( zam.gl. i od. Ured. ) Petar Stojaković ( pomoć. Glav. I odg. Ured. ) Miodrag Marović, Vladimir Stojšin, Mirko Klarin, Sergije Lukaĉ, Mirko Đekić i Strevan Nikšić.

Redakcija: Teodor AnĊelić, Slobodanka Ast, Branko Belić, Miloš Vasić, Mirjana Vuĉetić, Milovan Gligorijević, Jug Grizelj, Milena Dimitrijević, Petar Ignja, Miloje Lagetić, Milenko Milićević, Miloš Milošević, Zoran Mihailović, Ĉedomir Novaković, Tomislav Peternek, Rosanda Popović, Milan Rusić, Danilo Ruţić, Stevan Stanić, Zvonimir Simić, Bogdan Tirnanić, Tomislav Dţadţić, Dejan Šinkoviĉ , Hari Štajner.

Hroniĉne poplave u Srbiji : Valjevo 2014.

OPOMENA „ Nedelju dana slušamo i ĉitamo nepovoljne vesti. Dopisnici sa svih strana javljaju da je vodena stihija u mnogim selima i gradovima ostavila pravu pustoš za sobom. Najteţe je pogoĊena zapadna Srbija, u kojoj je poplavama zahvaćeno dvadeset većinom nerazvijenih opština...U Lebanu , gde je 80 odsto stambenog prostora bilo pod vodom i gde već ima na stotine porušenih domaćinstava, ţivot je potpuno paralisan. U dvadeset sela ove siromašne komune više od dve hiljada 12

TITOVA JUGOSLAVIJA predviĊenih sredstava utrošen.” (NIN ; br. 1327. 13. Jun. 1976. ). Autor: Miloš Mišović VELIKA FABRIKA SMEĆA

domova je poplavljeno. U Bujanovcu od 700 poplavljenih kuća pedeset je srušeno. U okolini Leskovca poplavljeno je 4.500 stambenih objekata i površine od 15.000 hektara najplodnijeg zemljišta, a u samom gradu vodena stihija je zahvatila dve hiljade stambenih zgrada.

U Svetozarevu 120 porodica ostalo je bez krova nad glavom...Naši ljudi će i ovog puta ispoljiti visoku svest i solidarnost sa nastradalima, kao što se uvek ĉinili u sliĉnim situacijama...Ostaje ipak da se razmišlja, danas mnogo serioznije nego do sada, koliko je ovo podruĉije Srbije, biti zavisno od neba i oblaka.

Odavno se zna, bar sto godina unazad, da Morava, koja se svojim pritokama obuhvata 42 odsto teritorije Srbije, ne predstavlja samo ogromno prirodno bogatstvo, već i veliku opasnost.

Ciklusom katastrofalnih poplava Morva to stalno pokazuje. Poznato je da postoji i Program za regulaciju sliva Morave, koji je usvojen pre desetak godina i na ĉijoj izradi su angaţovane mnoge poznate i priznate institucije..

Da bi se ogromne površine zemljišta zaštitile od erozije, bujica i poplava Programom za regulaciju sliva Morave predviĊeno je da se izgrade brane za 18 akumulacionih jezera koja bi mogla da prime oko dve milijarde i dvesta miliona kubika vode ..Prvom fazom Programa bilo je predviĊeno da se do 1975. godine izgradi 12 akumulacionih jezera i veći deo regulacionih i antiregulacionih radova. Na ţalost, do toga roka je regulisan samo donji tok Morave i zapoĉeta izgradnja dve akumulacije. Sve drugo je ostavljeno da ĉeka „ bolja vremena“ , iako je veći deo

Deponija u Vinĉi kod Beograda.

“ Beli grad Beograd proizveo je 1974.

Preko 250.000 tona Ċubreta. Ova tonaţa se svake godine povećava. Koliĉina Ċubreta i njegov kvalitet u direktoj vezi sa nivoom ţivotnog standarda. Što smo bogatiji, bacamo više i sve bolje stvari…

Beograd je svoje smeće ostavljao na raznim mestima. Na Ċubretu stoje Beogradsko sajmište i deo Novog Beograda. Poslednja velika deponija, Ada Huja, otvorena je 1962. godine kao privremeno rešenje a ove godine bi trebalo da se zatvori. Kao “ privremena”, ova se deponija od poĉetka nije bila opremljena kako treba. Ne moţe se nigde pronaći ni elaborat za nju. Ĉetrnaest godina se u neposrednoj blizini grada punilo se Ċubrište koje ni po ĉemu ne odgovara minimalnim higijenskim zahtevima. Ranko Manojlović, naĉelnik Gradskog sekretarijatata za komunalne poslove, ne krije zabrinutost: „ Mi ćemo otvoriti dve kontrolisane, higijanske deponije – kod Vinĉe i Batajnice.

MeĊutim deponije nisu rešenja na duţi rok. Beograd stvara godišnje i dva i po miliona kubika Ċubreta, sa 13

TITOVA JUGOSLAVIJA povećanjem od trideset odsto svake godine.

Generalni urbanistiĉki plan predvideo je i kombinaciju naĉina za uništavanje smeća: spaljivanje i deponovanje.

Gradske vlasti planiraju da otvore dva ureĊaja za spaljivanje smeća – jednog dana. TakoĊe se razmatra i mogućnost odvoţenja Ċubreta šlepovima niz Dunav, do Velikoselskog rita i nasipanje tamnjoških moĉvara. MeĊutim, peći za spaljivanje su skupe a vodeni transport treba prvo da reši pitanje pretovara i druge probleme. Opšti utisak je da se grad do sada nije bavio ovim pitanjima na sistematiĉan naĉin. Moţda i zato što je naš psihološki stav prema Ċubretu uopšte prestajao kod kante u koju ili pored koje smo reĉeno Ċubre prosipali.

Preduzeće „ Gradska ĉistoća “ na izvestan naĉin ilustruje svojom sudbinom ovakav stav. Struĉnjaci su nekada bili upućivani tamo na rad po specjalanom partijskom zaduţenju ili po kazni. “ (autor : Miloš Vasić ; NIN, br. 1328; 20 jun 1976;)

.... U Osmoj beogradskoj gimnaziji bilo je mesta za 210 novih uĉenika. Kao jedino merilo za upis vaţio je – prema dogovoru – uspeh postignut u prethodnom školovanju, koji je najboljima donosio 125 bodova. Na konkurs se javilo 550 uĉenika , i to 365 odlikaša i vukovaca. Lako je sad utvrditi da ĉak ni 155 odliĉnih nije moglo da bude primljno, jer je konkurencija bila izuzetna: 117 bodova bilo je malo....Istovremeno, stanje u Mašinskom školskom centru „ Beograd“ je sledeće: na konkurs Škole za kvalifkovane radnike stiglo je tridesetak prijava, a mesta ima za deset puta više uĉenika. Nije ni ovde teško zakljuĉi šta će se desiti: ova i ovoj sliĉne škole primiće sve ostale, bez obzira na uspeh. .. Mnogi s kojima smo razgovarali se slaţu se da je privlaĉnost gimnazije pre svega tome što ona kasnije, otvara sva visokoškolska vrata. Uĉenici i njihovi roditelji dobijaju , tako, još ĉetiri godine razmišljanja do konaĉnog profesionalnog opredeljenja, koje u vemenu u kojem ţivimo ĉesto moţe da bude sudbonosno, jer od toga šta će neko biti zavisi da li će i , i gde raditi, i koliko će zardjivati. .7.. ( Petar Ignja : NIN; br. 1327; 13. Jun. 1976. )

7

U Jugoslaviji nekada a i sada u Srbiji je veĉito vaţila krilatica: Nije bitno šta radiš, nego gde radiš. U Valjevskom kraju sinonim za dobre plate je godinama REIK Kolubara. Tako je odavno primećeno je da su higijeniĉarke ( tetkice) po Domovima zdravlja i srednjim školama - situiranije od , pojedinih doktorki i profesora.

To svakako srozava ugled fakultetski obrazovanih ljudi u pomenutim ustanovama. U obrzovnom sistemu pravi galimatijas su napravile diplome steĉene u privatnim fakultetima. I ako se na njih gleda podsmešljivo, pojednici sa tim diploma završavaju na rukovodećim funkcijama ili ostaju na njima , gde su dosada bili.

Glumac Slavko Štimac u ulozi “Trte“ u filmu „ Specijalno vaspitanje“ u reţiji Gorana Markovića.

OFANZIVA OSMA: NA GIMNAZIJE 14

TITOVA JUGOSLAVIJA nastavnog gradiva namenjeno je predmetima opšte kulture i društveno – ekonomskim disciplinama. Okosnicu nastavnog sadrţaja ovog dela programa ĉiniće maternji jezik sa knjiţevnošću, strani jezik, marksizam i samoupravni socijalizma i fiziĉko vaspitanje...Tako se došlo do ĉetiri smera reformisane gimnazije: jeziĉko – humanistiĉkog, društveno – ekonomskog, prirodno – tehniĉkog i matematiĉko – tehniĉkog...Svaka od ta ĉetiri smera osposobljavaće za rad i davati gotovo zanimanje, ali će isto tako omogućavati nastavljanje školovanja na univerzitetu.

Tako će svršeni gimnazijalac sa jeziĉko – hunamistiĉkog smera moći da se zaposli kao prevodilac, inkorespodent, recepcionar, turistiĉki vodiĉ, lektor, korektor, arhivar, akviziter, pomoćnik arheologa, muzeologa, etnologa, organizator emisije, sekretar emisije... ( S. Stajĉić; NIN; br. 1327; 13. Jun. 1976.)

Kragujevaĉka Gimnazija SUDBINA GIMNAZIJA Šta će biti s gimnazijom, hoće li nestati ili će se već neka uklopiti u u novi reformisani sistem vaspitanja i obrazovanja – pitanje koje se sve ĉešće postavlja na sastancima i na zborovima nastavnika i struĉnih aktiva škole. Ako izmene budu temeljite, šta će biti s nama, hoćemo li ostati bez posla? – pitaju se mnogi nastavnici.

Gimanzija kao institucija uklapa se u novi sistem ali se ljudi ne uklapaju – kaţe Milivoje Aleksić v.d. Republiĉkog zavoda za unapreĊenje vaspitanja i obrazovanja SR Srbije. Nije cilj reforme da ljudi ostanu bez posla, nego da se stvori takav obrazovni sistem, u kojem ni jedna škola neće spremati samo za studije nego će sve škole , posle osnovne , spremati i za rad. Gimnazija je koja je dosad spremala iskljuĉivo za studije ( manje od 50 odsto gimnazijalaca završava studije koje u proseku traju 7,5 god. ) nije efikasno izvršavala ni taj svoj domaći zadatak...U novom gimnazijskom programu 26 odsto

...NOVA ŠKOLA- DRUGA FAZA: Naš koncept je vrlo sliĉan švedskom i istoĉnonemaĉkom. MeĊutim ŠveĊani nude u završnoj fazi srednjeg obrazovanja samo 25 smerova, što znaĉi da omogućuju uĉenicima da se zaposle u struci, a ne na radnom mestu.

Obrazovanje za radno mesto prepušta se fabrici, bolnici, banci, muzeju. Lavina od nekoliko stotina zanimanja donela je ne samo one ĉesto pominjane lingvistiĉke nakazice, „ usmerivaĉ poštanskih pošiljki“ „ utezaĉ “, jezgrar”, „ salatar “ , „ izraĊivaĉ gornjih delova obuće “.

Išlo se u krajnosti i u drugom pravcu. Da bi se neka zanimanja uĉinila privlaĉnim štedro je deljena titula tehniĉara. Mi smo narod koji voli titule i titulice, pa će 15

TITOVA JUGOSLAVIJA druga faza školovati mlekare- tehniĉare, kozmetiĉaretehniĉare, konobaretehniĉare, tehniĉare za mesne kancelarije, tehniĉare za poslove osiguranja, medicinske sestre- tehniĉare, ekonomske – tehniĉare... Ţiveli tehniĉari. ( Slobodanka Ast; NIN, br.

1474, 1978).

udţbenik a prof. Dr. Miroslav Peĉujlić, rektor Beogradskog univerziteta kaţe : „ Markizam se ne moţe pravdati ni ĉinovniĉki , ni popovski, ako ne ţelimo da nas stigne kazna. Smisao tog obrazovanja je da mlada generacija istraţuje i menja svet, a ne da buba formule. Marksizam nisu citati , već najnaprednija svest našeg vremena”kaţe Peĉujlić. ( Petar Ignja; NIN; br.

1416; februar 1978 ) .

MOBING: SAMOVOLJI KRAJA - sliĉaj dr. Ristović

NIKAD

„ Blagoje Ristović, po zanimanju fiziko-hemiĉar i doktor tih nauka, zaposlio se prošle godine u vršaĉkoj fabrici lekova : „Hemofarm“, a ne baš davno dobio je otkaz pre isteka odreĊenog vremena. Po njegovoj priĉi, posao u vršaĉkoj fabrici lekova obavljao je sa više entuzijazma i energije nego ijedan do tada. : - Imao sam ţelju da bar neki plodovi rada mog rada ostanu u gradu gde sam proveo mladost, uĉio školu. Zato sam.. koristeći svoje iskustvo pokušao da bolje organizujem rad cele laboratorije. Ali reĉeno mi je da sa naĉinom mog rada ne slaţu generalni i tehniĉki direktor. Reĉeno mi je da ubuduće ne vršim nikakve promene...

Prvo sam bio pokušao da razgovaram o tome na struĉnom kolegijumu, ali sam video da od toga nema ništa. Otišao sam god generalnog direktora, koji mi je rekao da je njemu i ljudima dosta do sastanĉenja i da smo ovde da radimo a ne da priĉamo...Stvari su poĉele loše da se razvijaju...Došlo je do sukoba sa tehniĉkim direktorom i sa šefom laboratorije...Prestao je svaki kontakt

Udţbenik koji nije bio omiljen...

KNJIGA ZA (M)UĈENIKE U smederevskom školskom centru „ Milentije Popović“ , pedagoška sluţba putem anketiranja uĉenika, utvrdila je da je marskizam – nastavni predmet kojeg uĉenici samtraju najteţim. Bilo je u školi odeljenja u kojima je dve trećine uĉenika ( 20 – 35 ) iz marskizma zaradilo jedinice. Uz pomoć pedagoga i psihologa pomenutog školskog centra u Smederevu, NIN je anketirao stotinak srednjoškolaca. Na prste se mogu izbrojati odgovori : nema teškoća s Marksizmom. Ogromna većina priznaje da im ovaj predmet zadaje mnogo muka, a kaţu i zašto : „ nemam dovoljno predznanja ’’, „predmet mi je nezanimljiv “, „ nastavnik mnogo traţi “, “ iz udţbenika ne moţe da se uĉi. “ Profesori marksizma krive 16

TITOVA JUGOSLAVIJA rukovodioce. Znala sam da je ţiveo na Zapadu ( boravio u Nemaĉkoj na specijalizaciji gde je i doktorirao) i govorila sam da se sada mora aklimatizovati,uklopiti u samoupravljanje.

On to, izgleda, nije mogao.. I opet pitanje: zar zbilja za jednog visokog struĉnjaka, iskusnog radnika ( 12 godina u struci ) nema mesta u fabrici koja se razvija, osvaja trţište u zemlji i inostranstvu?. ( Autor: Petar Ignja: NIN; br. 1385; 24.06. 1977. ) .

sa predpostavljenima.... Jednog dana pozvan sam kod generalnog direktora.

Odmah je poĉeo da viĉe na mene nazivajući me bezveznjakom i neznalicom, uz napomenu da se konaĉno pokazalo kako je bio u pravu kada je tvrdio da im takvi tipovi kao ja nisu potrebni ...

Na kraju dr.

Ristović na jednom zboru radnih ljudi je kritikovao stanje u fabrici, rukovodioce, i da je tom prilikom, pored ostalog rekao da se ne sme olako dozvoliti ponašanje prema samoupravljanju i da je poslednje vreme da se rukovodiocima skrene paţnja da ubuduće vaţne odluke paţljivije razmotre, pre nego što ih iznesu pred kolektiv i od njega traţe pokriće...

Malo zatim, Blagoju Ristoviću, je uruĉeno „ obaveštenje o prestanku radnog odnosa “. Potpisao ga je generalni direktor Boško Savić dipl. ekonomista koji kaţe: - ...Ristović zbog svog ponašanja nije bio za naš kolektiv, unosio je nemir, trovao meĊuljudske odnose. Mislim da takvog ĉoveka niko neće. Uostalom i mi smo ga primili na intervenciju nekih ljudi iz grada, prosto – uzeli smo ga sa biroa nezaposlenih. Tehniĉki direktor Vasa Beljin, magistar farmacije , tvrdi da su doktora Ristovića obuĉavale naše ţene i laboratorije i još kaţe da bi oni davno propali da su radili onako kako je doktor hteo, i dodaje : - Taj profil struĉnjaka nama nije potreban. Šef laboratorije i magistar farmacije Mila Rakić, koja je bila neposredni rukovodilac doktora Ristovića, kaţe da se on njega mnogo oĉekivalo , a da je malo dao jer je imao najbolje uslove za rad: - Što sam više sa njim razgovarala , sve sam više shvatala da on pripada onim ljudima koji sve negiraju. A ĉesto je kritikovao

Novinarka Slobodanka Ast se dva NIN-ova broja ( br. 1428 iz 1978 g. i br.

1954 iz 1979 ) bavila tzv. sluĉajem dr.

Vesne Fridman, koja je bila osumnjiĉena da je svojim pacijentima ( leĉenim od zavisnosti narkomanijom) omogućavala uţivanje droge. U svom prvom tekstu S. Ast se pita : da su : „ sluĉaj dr. Fridman“ reţirani struĉni nesporazumi, predsrasude ili, pre svega loši meĊuljudski odnosi u Beogradskom Institutu za leĉenje alkoholizma i narkomanije?

Priĉa poĉinje ovako: „ Kako ubiti lekara. Dr. Vesna Fridman, poznat i cenjen struĉnjak u našoj nauĉnoj javnosti i meĊu pacijentima, saznala je iz našeg dnevnog lista da je javni tuţilac pokrenuo kiviĉni postupak protiv nje. U priĉi . „ Desna ruka narkomana“, spominju se zloupotrebe poloţaja, sumnjive usluge narkomanima, naklonostima prema ovoj vrsti ljudi, metode suprotne lekarskim principima i etici. Kaţe se da je ovaj neuropsihijatar beogradskog Instituta za leĉenje alkoholizma i narkomanije, 17

TITOVA JUGOSLAVIJA leĉila pacijente hepatonom ( metadon) , što je, kako se kaţe u ovom slobodnom prepriĉavanju kriviĉne prijave, zabranjeno ne sam po odluci Instituta već i protivno lekarskim principima i etici( !?). Doktorka je osumnjiĉena da je prepisivala šakom i kapom, mimo svojih vaţećih lekarskih normi lek, valoron, koji ima jako analgetsko dejstvo i koji posle kraćeg uzimanja stvara veliku zavisnost. I kao u svakoj scenariju u ovoj patetiĉnoj temi, spominju se specijalni kanali, krivotvoreni recepti, pa ĉak i „astronomska“ protivpravna korist ( doduše omogućena drugima) .

Slobodanka Ast smatra da su : „ celu priĉu o sluĉaju dr Fridman reţirali loši meĊuljudski odnosi u Institutu za leĉenje alkoholizmam i narkomanije, ali i struĉne zaĊevice. ( „ Narkomani su najobiĉniji kriminalci“ ... „ološ“... „sve to treba po kratkom postupku“ ).

Snage su se polarizovale i oko struĉnih neusaglešenosti u metodu leĉenje pacijenata, ali i oko nekih organizacionih pitanja : Postoje dve varijate integracije Instituta sa Neuropsihijatrijskom klinikom, odnosno zatvorskom bolnicom. U sve to umešale su se i komplikovane liĉne raĉunice u kojima pojedinci prete drugim pojedincima Komitetom. Uz sve to dr. Fridman koja je dve godine bila predsednik radniĉkog saveta, a i sada je , u jeku afere, ponovo izabrana u savet.

Primarijus dr. Aleksandar Despotović, naĉelnik sociorehabilaticionog odeljenja pri Neuropsihijatrijskoj klinici u Beogradu, tvdri da dr. Fridman nije koristila nikakve svoje „specijalne“ metode“, već je sa grupom struĉnjaka Instituta i Klinike, radila na struĉnoj

metodologiji sa kojom je upoznata ĉitava javnost. Psihijatar dr. Stevan Petrović smatra da „sluĉaj dr. Fridman “ zapravo govori o nemoći naše zdravstvene sluţbe da se suoĉi sa problemom leĉenja narkomanije, nije usamljeno. U našoj zemlji ne postoji jedinstven program za leĉenje narkomana, pa su struĉni stavovi nedovoljno usaglašeni, a saradnja izmeĊu struĉnjaka slaba. Dr. Petrović zaoštrava problematiku:„ o problemima narkomanije više se pitaju oni koji ne rade, nego oni koji rade sa narkomanima.

Paradoksalno je i zabrinjavajuće da su nestruĉnjaci u prilici da procenjuju i odluĉuju o vrednosti metoda leĉenja. ( istakao Ţ.K. ) Da nesporazum bude kompletan , tu je i veliki broj , „ dobronamernih“, koji štedro dele svoje savete, a uglavnom se narkomanijom bave teorijski.

Najveći broj savetodavaca nikada nije video ni jednog pacijenta narkomana. Svi bi smo o ovom problemu drugaĉije mislili kada bi smo dan – dva odsedali u psihijatrijskoj ordinaciji i ĉuli neku ţivotnu priĉu narkomana i njegovih roditelja.

U svom drugom tekstu Slobodnaka Ast, koji se odnosi na sluĉaj dr. Fridman, navodi da je Rešenjem okruţnog suda u Beogradu broj 198/78 obustavljena istraga protiv V.F. poznatog i priznatog struĉnjaka u našoj javnosti, koja je bila osumnjiĉena da je svojim pacijentima omugaćavala uţivanje opojnih droga deleći im hepatononom i voloranom, da je zloupotrebljavala sluţbeni poloţaj i krivotvorila recepte. Neverovatno je i paradoksalno da se na sudu, povodom sluĉaja dr. Vesne Fridaman, a ne na nekom nauĉnom skupu, prvi put raspravljalo o neusaglašenosti struĉnim 18

TITOVA JUGOSLAVIJA i metodološkim pitanjima leĉenja narkomana u nas. Ljudima upućenim u ovaj posao poznato je da ne postoji ni kod nas ni u svetu, jedinstvena i apsolutna metoda za narkomana koji daje garantovano dobre rezultate. U ovakvoj situaciji struĉni stavovi su neusaglašeni, nema jedinstvenog jugoslovenskog programa za leĉenje narkomanije, saradnja meĊu struĉnjacima je slaba.

Stotine narkomana, ozbiljnih bolesnika luta od bolnice do doma zdravlja, instituta i – zatvora. ( Istakao Ţ.K. ) NOVE NADE ZA MLADE

zapošljavanje, stavlja u sluţbu nezaposlenih. Autor: Ljiljana Zorkić : NIN; br. 1384; 17.06. 1977. ) .

VESTI SA TRAKE IZ 1978.

PUNI KOFERI: Sada je izvesno da će kranjska „ Iskra“ za razdoblje od 1976. do 1980 g. ostvariti planirani izvoz od 500 miliona dolara. ...u pošloj godini izvoz za 10 miliona dolara bio veći od uvoza, a u ovoj godini oĉekuje se još bolji rezultat. I pored toga, u „ Isrki“ nisu zadovoljni.. Razlog: neefikasna administracija. U ovom preduzeću kaţu da će administracija, ukoliko se i dalje bude ovako ponašala, kompromitovati spoljnotrgovinski reţim. Za svaki uvozni ili izvozni posao , na primer, sluţbenik „ Iskre“ mora da nosi u Beograd pun kofer papira. Toliko je obaveznih formulara, da zaposleni ne stiţu da ih ispišu. Uz to, na rešenje se toliko ĉeka, da to ĉekanje preti zaustavljanju traka u brojnim „ Iskrinim“ fabrikama.

Dušan Ĉkrebić: predsednik Izvršnog veća Skupštine Srbije posebno je istakao zakonodavnu aktivnost koja je zbog usklaĊivanja mnogih zakona su Ustavom i Zakonom o udruţenom radu bila dosta dinamiĉna: - Izvršno veće odţalo je 251 sednicu na kojoj je razmatrano preko 7.000 pitanja, pripremljeno je i doneto 521 zakona i 116 skupštinskih materijala. Veće se SIV-u obratilo 234 puta, 161 put je traţeno mišljenje od SIV-a o nekom pitanju. Ubuduće, meĊutim, moramo da se borimo protiv pritisaka da se sve reši zakonom, a tih zahteva ima i odozgo, ali i odozdo.“ ĈITAĈI : „ Ĉitati ili ne ĉitati diskusije na mnogim politiĉkim i drugim skupovima, pitanje je o kome je

... Sluţba društvenog knjigovodstva zabeleţila je da je lane svakog meseca ostajalo iza zatvorenih kapija proseĉno 460.000 radnika. ( tzv. prekovremeni rad pr. Ţ.K. ) Svi su toboţe obavljali neodloţne poslove koje nisu mogli da savladaju u redovnom radnom vremenu i za taj vanredni trud isplaćeno im je 3,7 milijadri dinara. U savezu sindikata Jugoslavije, kako je pre neki dan objavljeno, izraĉunali su da bi tim novcem moglo da bude plaćeno 88 hiljada radnika privremeno nezaposlenih. .. Sudeći po najsveţijim podacima Republiĉke zajednice za zapošljavanje mladima je sve teţe da se zaposle..1976 g. oni su ĉinil polovinu nezaposlenih.

Najteţe je onima koji prvi put traţe zaposlenje i koji su bez staţa....u Srbiji bez pokrajina na posao ĉeka 39189 kv. i vk. radnika, 40417 onih sa diplomom srednje škole, 3166 radnika koji su završili višu školu i 3308 fakultetskih obrazovanih graĊana. ..Zakon o zapošljavanju uvodi stroţi reţim za probirljive, ali i zajednice za 19

TITOVA JUGOSLAVIJA napisano mnogo reĉi. Akciju protiv ĉitaĉa ove godine je poveo Savez sindikata. Ali to nije tako nov problem.

Pre neko veĉe, gledaoci televizije mogli su u drami beogradskog studija „ Prva srpska ţeleznica“ da vide kako poslanici kneţevine Srbije još 1878. godine nisu hteli da slušaju jedan napisani govor, a predsednik Skupštine je ĉitaĉa prekinuo sa obrazloţenjem da to nije po protokolu.“ STRUĈNJACI BEŢE : U Beogradu više od polovine struĉnjaka ( 60 odsto) „pobeglo“ je iz privrede u vanprivredne delatnosti i tako je znanjem proizvodnja još više osiromašena. Evo kakva je sada situacija: visokoobrazovani kadrovi ĉine tek 5,5 odsto ukupnog broja zaposlenih u proizvodnim organizacijama, a u industriji ĉak ni ĉetiri odsto. I dalje: svaki treći radnik u van privrednim delatnostima ima visoku struĉnu spremu, a u privredi svaki osamnaesti. Komentar zašto je ovako, nije potreban. Pogotovu kada se znaju podaci o rastu zajedniĉke i opšte potrošnje i o smanjivanju akumulacije u proizvodnji.

za splitski Hajduk i reprezentaciju Jugoslavije.

Ivica Buljan: “ …Ono što se radi kod nas, u našem fudbalu, najblaţe reĉeno je nedopustivo.

Tu svega ima, samo najmanje fudbala.

Ne verujem da je ni jedno prvenstvo regularno. Moţete imati ne znam kako dobru ekipu. Nadmoćnu, superiornu, kao što je nekada imao „ Partizan“ a poslije „ Hajduk “. Ali ne moţete raĉunati da ćete zbog toga biti prvak.

Klubovi koji spadaju iz Lige, isto tako : neće ispast onaj koji je slabiji, nego onaj koji se ne „ snaĎe“. Utakmice se očigledno kupuju. To je postalo toliko drsko i bezobrazno da je zaista prevršilo svaku mjeru. ...Najžalosnije je što to svi posmatramo i

PRLJAVE RUKE je naslov petog teksta u okviru feljtona Ukleti fudbal, autora Bore Krivokapića ( NIN; br.

1384; 17.jul 1977 ) . Jedan od prvih fudbalera kaoji je javno progovorio o mahinacijama u domaćem jugoslovenskom fudbalu je Ivan Buljan. ( Bez pominjanja imena, pr. Ţ.K. ) On je ovaj intervju dao novinaru pred put za Nemaĉku gde je nastavio da igra fudbal u Hanburgu, za transver od blizu milion maraka. Pre toga je igrao

vešto krijemo iza prevejane fraze: nema dokaza. To nije taĉno. Dokazi su na svakom fudbalskom koraku. Ali mi nemamo volje, ni smjelosti za taj kirurški zahvat. Poĉev od samog Fudblskog saveza Jugoslavije i svih fudbalskih institucija, pa do klubova. ..Moţda je to zato što ljudi koj sjede u 20

TITOVA JUGOSLAVIJA zabranom voĊenja fudbalskih utakmica, Predrag Nikolić i Željko Borovčić Kurir su suspendovani, a Disciplinski sud Saveza fudbalskih sudija Jugoslavije raspavljao je još o Tomi Markoviću i Aleksandru Nikiću. Sva petorica su okrivljena za iznošenje neistine ( podmladili su se za nekoliko godina kako bi mogli da vode utakmice i posle 48 godina ). U ponedeljak u Kragujevcu, pred većem sudija tamnošnjeg Okruţnog suda, našli su se junaci “afere podmićivanja” u Šumadijskoj ligi.

Kragujevaĉko suĊenje ( odloţeno za 15. maj.) izazvalo je interesovanje širokih fudbalskih masa najviše zbog delikta koji se u sudskoj praksi najteţe moţe dokazatiprimanje mita...

Generalni sekretar Ratko Čanak, bivši fudbalski sudija sa novinarom, Branislavom Radunovićem , predsednikom Saveza fudblaskog saveza Jugoslavije u jednom materijalu pod nazivom Pitanja i problemi, navode : „Veliki broj sudija ( sudija svih kategorija) veoma malo ili ništa ne radi na svom liĉnom uzdizanju. Isto tako poznato je da jedan broj sudija ne vodi dovoljno raĉuna o svom spoljašnjem izgledu, ponašanju u društvu a evidentno je konzumiranje alkohola uoĉi i posle utakmice.“ To, praktiĉno, znaĉi da su neke sudije ( zna se, naravno, i koje) utakmice vodili „ mrtvi pijani“, o ĉemu svedoĉe i izjave fudbalera, ali organizacija nije uspela da te ljude skine sa liste...Ĉanak govori i o problemu sa kontrolorima suĊenja. On navodi da se mora izbeći anomalija...

Sudije i kontrolori su u jesenjem delu prvenstva naplatili više od 150 miliona

fudbalskim forumima imaju najmanje najmanje zajedniĉkog sa fudbalom.

O REPREZENTACIJI: Ponekad se osetite kao predmet trgovine od strane pojedinih ljudi. Ne direktno, ali ipak...Jedno vrijeme smo pored drţavnog grba na dresu nosili amblem Adidasa.

Od toka FSJ je imao neku korist...mnogi su sumnjali . Strašno bi me pogodilo kad bih saznao da sam nosio taj amblem zato da bi neko spremio u dţep izvesnu sumu dolara..Tragedija je svih naših igraĉa što ne mogu govoriti sve dok ne odu.

Moţda će zvuĉiti nevjerovatno, ali i najbolji igraĉ se raznim smicalicama moţe eliminisati iz ekipe. Napravi se urota, poĉinje šikaniranje, igraĉ polako postaje nervozan, sve slabije i slabije igra, upada u jedan kriţ i gotovo.

Strpaju vas u ralje i gotovo. Najzad, mogu vam slomiti nogu. Moţe vam se bog zna šta dogoditi. Jednom je progovorio Planinić, golman Ţeljezniĉara.

Pa šta se dogodilo? Izolovali su ga kao da je okuţen. Zato što je rekao istinu! Ko je , onda, lud da govor?

Prije dvije godine osjetio sam to na vlastitoj koţi. Dao sam jednu negativnu izjavu o sudijama...i odmah su mi napravili prijavu. Isti oni ljudi koji upravo rukovode cijelim tim aparatom namještanja utakica i potplaćivanja- veli Ivan Buljan.

SUDIJE NA CRNOJ KLUPI Prošle subote u Beogradu je zasedao disciplinski, a dva dana docnije u Krgujevcu „ pravi" sud: u oba sluĉaja na optuţeniĉkoj klupi našle su se sudije, fudbalske. Osman Jusufbegović, jedan od petorice sudija sa dvojnim krštenicama, kaţnjen je dvomeseĉnom 21

TITOVA JUGOSLAVIJA starih dinara...( autor: Slavko Stojković; NIN; april: br. 1474; 1987.) .

KOŠARKA : NI DUNAV NI SAVA : „ Po rasporedu Metalac je s Jugoplatikom igrao u subotu. BEKO s Partizanom u nedelju. Valjevci su izrazili bojazan od nameštanja rezultata.

Izjavili su da neće putovati u Split, ako sve utakmice ne budu igrane u isto vreme. Rukovodstvo takmiĉenja nije pristalo da menja program. Valjevci su na kraju ipak otputovali. Utakmicu protiv Jugoplastike, velikog favorita,

pobede „ Jugoplastiku“ u Splitu, a OKK „ Beko „ izgubi od „ Partizana“. Ĉak su se i u novinama pojavile sumnje u moguće nameštaljke jer utakmice nisu igrane u isto vreme, a šuškalo se da će „ Jugoplastika“ prepustiti bodove „ Metalcu“. To se nije dogodilo, „ Metalac“ je izgubio u Splitu, a u Beogradu, kada se već znao rezultat iz Splita, OKK „Beko“ je pobedio „Partizan“ –a – ovogodišnjeg prvaka drţave.“ ( NIN; br. 1047; april; 1979) PRENOS SPORTSKIH DOGAĐAJA Prenositi slušaocima ( radio) ili gledaocima ( televizija ) jedan sportski dogaĊaj, npr.

Fudbalsku utakmicu, nije nimalo jednostavno: podrazumevaju se sportska naopbrazba, jeziĉka obdarenost, govorniĉko umeće i igraĉki refleksi. – piše Brana Petrović u svojoj rubrici- Šta mi se dešava i nastavlja: - Radivoje Marković, sve je to posedovao u izobilju.

Sloţenim zakonima jezika i knjiţevnosti intenzivno se bavio još od svojih šabaĉkih dana – zato mu je u reĉenici teško pronaći suvišnu reĉ, a pravi podvig uhvatiti reĉenicu koja ne odrţava jasnu misao...Poĉetak pamćenja Radivojevih prenosa vezuje se za daleku 1952 godinu, za daleku Finsku za onaj igraĉki sastav koji naša generacija zna napamet.

Radivoje Marković je u jednom dahu, sa jedva primetne tri pauze izmeĊu linija , izgovorio naš najupamćeniji sastav fudbalske reprezentacije za sva vremena:

izgubili su u poslednjih pet minuta.

Sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije dr. Ratomir Šaper nekoliko puta je tvrdio da košarkaši nisu kao fudbaleri i da nikom neće pustiti bodove iz prijateljstva. Tu svoju tvrdnju ponovio je i pred poslednje kolo ovogodišnjeg prvenstva kada se nije znalo ko će , pored rijeĉkog „ Kvarnera“ , napustiti ligu: valjevski „ Metalac“ ili OKK „ Beko“. Valjevci su, naime, imali teoretske šanse za majstoricu sa BeograĊanima, ali pod uslovom da 22

TITOVA JUGOSLAVIJA poĉetka i u pauzama meĉa, pa ga i to svrstava u red dobrih teve- reportera...

Pitanje kako prenositi sportski dogaĊaj onih koji gledaju i dalje ostaje bez odgovora. Odgovor je moţda na vrh jezika mlaĊe garde – Lazovića, Sušića, Anzulovića i Rista Kubure i dr. ( autor: Brana Petrović, br. 1474; april; 1978)

bearastankovićcrnkovićĉajkovskihorvatboškovognjanovmitićvukasbebekzebec. Preko Radivoja smo videli mnoge utakmice koje su igrane daleko od naših oĉiju, ali smo ih videli, pa na izvestan naĉin i bolje nego da smo ih gledali. To je istinska moć govora jednog umetnika.

Zlatni vek radio- prenosa završen je sa Radivojem , što ne umanjuje znaĉajne uspehe njegovih naslednika ( V. Stojaković, Marko Marković, Španić , Mutić ( Tomić, Jordan Ivanović dodao Ţ.K....) Reportaţe Mladena Delića predmet su mnogih skeĉeva, ali kad ĉujemo da će on prenositi imamo razloga da se radujemo jednom osobitom dogaĊaju. On je navijaĉ, a za laţnu objekivnost puca mu prsluk. Kad prenosi fudblsku utakmicu Delić i igra. On je dvanaesti ĉlan tima. On liĉno brani penal i promašuje sa tri metra. Trpi po nogama i svaĊa se sa sudijom. Udara glavom gde drugi neće ni nogom. Kuka ( auuuuuuuuuu!) bodri, šutira, izvodi penale, faulira. U košarci daje koševe sa kraja igrališta, na skakaonicama skaĉe.

On je vrstan trkaĉ, vozaĉ formule jedan, plivaĉ, on je plavi, plavi! On je igraĉ i navijaĉ, on je izuzetna liĉnost našeg sporta. On je i reporter... ... Milka Babović nam, i kad je crvenobelo, prenosi ( U metniĉko klizanje parova na ledu pr. Ţ.K.) u ruţiĉastim bojama. Zato je ona uvek drag gost u našoj kući. Reportaţe sa boks- meĉeva, Dragana Nikitovića, ocenjene su visokom ocenom.

Uz izuzetno poznavanje ovog (ne) pleminitog sporta.

Nikitine vrline su u i u tome što ne boksuje umesto boksera – što nas ne ometa u praćenju drame ( pa i tragedije ) . Opširnije izveštaje daje nam pre

Jug Grizelj u tekstu : „ Narod naveliko priĉa“, ( NIN, br. 1424, april, 1978. ) bavi se mahinacijama u domaćem fudbalu. Pozivajući se na znaĉajnog fudbalskog funkcionera, ĉije ime ne spominje ali kaţe da je na : „ javnom sastanku rekao kako se uvliko priĉa o razliĉitim mućkama u fudbalu, o potkupljivanju igraĉa, o nameštanju rezultata, o podmićivanju sudija, i to mnogo ĉemu drugome, te da bi o tome konaĉno trebalo da progovori sasvim jasno...narod zaista govori o nedozvoljenom ponašanju ĉlanova velikog broja, uprava klubova i fudbalskih foruma...Ko kupuje igraĉe, kršeći elementarne norme ponašanja u našem društvu? Ko potplaćuje igraĉe da laţiraju utakmice, ko namešta sudije korumpira ih, ko odlazi u hotele, u kojima borave protivniĉki igraĉi i truje im hranu i sl. ? Igraĉi sigurno – ne. Ako je bar za deset miliona Jugoslovena fudbal najvaţnija nevaţna stvar u ţivotu – onda je dalje prodavanje magle i zatvaranje oĉiju pred - ozbiljna politiĉka tema. Ne pod razno.J. G. nastavlja: Narod priĉa, priĉa naveliko. O ĉemu?

Da su ljudi oko našeg fudbala neprikosnoveni, da mogu da rade šta hoće, i da svoju nedodirljivost crpe u – „ visokim“ izvorima. Tako se na jednu manipulaciju dodaje druga. Ne samo da je jedan ceo segment društva korumpiran 23

TITOVA JUGOSLAVIJA i neregularan, nego da ima najvišu podršku. Zašto narod to priĉa? Zato što zna kako se kod nas lome korupcija i bezakonje, i ko to radi i kada treba da radi, kada to hoće. Ovako ispada da neće.

više, saţeti portret liĉnosti kakav je Goran Marković. .Sin poznatih glumaca ..Đak tzv. „ Praške škole“ On je , dakle, poput filma „normalan.“ Jedino je „nenormalno“ kako je taj fim nastao i , naravno, što je uopšte nastao. „Nenormalno“je, pre svega , je da mlad reditelj poput Gorana Markovića dobije šansu da se, tako reći bez ikakvog iskustva u dokumentaristiĉkoj produkciji, okuša na igranom filmu. Ako se to uopšte i moglo nazvati šansom: budţet „ Specijlanog vaspitanja“ jedva da je premašivao stotinak i par miliona starih dinara, pa je ekipa na snimanje krenula udruţivši svoj rad besplatno, što se kod nas na filmu zove enuzijazam, a u Holivudu u drugde mazohizam. ( istini na volju, kasnije se finansijska situacija poboljšala, te su ĉak podeljeni i neki simboliĉni honorari. ) Sećajući se danas tog svog „ grlom u jagode“, Goran Marković kaţe da je takva avantura moguća samo jednom u ţivotu i da su njoj viĉni jedino oni koji nemaju šta da izgube. I zbilja, da je „ specijalno vaspitanje“ postalo loš film, ništa se posebno ne bi dogodilo. Dogodilo se, meĊutim, da je „Specijalno vaspitanje“ dobar film u pravom i punom znaĉenju te reĉi. Reĉeno opširnije – Goran Marković je napravio delo ĉiji se profesionalizam ogleda, kako u prisustvu i skladnom sudejstvu svih elemenata ( tema, priĉa, junaci, situacije, dijalog i sliĉno) koji tvore biće „dobrog bioskopa“, tako i u ĉinjenici da kod „ Specijalnog vaspitanja“ ne postoji raskorak izmeĊu htenja i ostvarenja.

Reditelj ovog filma imao je nameru da ( na osnovu scenarija koji je pisao u saradnji sa Milosavom Simićem, vaspitaĉem „ zapuštene“ omladine )

Film : „ Specijalno vaspitanje“: AVANTURA JE AVANTURA

„ Postoji u filmskom zanatu pravilo da izvrstan film moţe snimiti samo odreĊen reditelj. „ Specijalno vaspitanje“ mogao je, da snimi samo Goran Marković. Zašto? Zato što oni koji su ovaj fim videli, tvrde da se radi o „normalnom delu“, o „ uravnoteţenom“ filmu koji je, jednostavno, „ dobar“ i ništa više, ali ni ništa manje. Iz perspektive megalomanske tradicije jugoslovenske kinematografije, ĉiji su, gotovo svih pet stotina i kusur fimova snimljeni sa ambicijom da odmah izmene tok istorije. ( filmovi: Neretva, Bitka na Sutjesci, Vrhovi Zelengore, Uţiĉka Republika, Valter brani Sarajevo, Boško Buha, Veliki transport, i serije: Salaš u Malom ritu, Otpisani...pr. Ţ.K. ) To je samo po sebi kompliment, ali, još 24

TITOVA JUGOSLAVIJA ispriĉa priĉu o nekiolicini ljudi, mladih i nešto starijih , ĉije su se ţivotne putanje ukrstile u jednom popravnom domu. To je uĉinio na jasan, „pismen“ naĉin. Ak oneko misli da to nije dovoljno svaki će ga poznavalac stanja u jugoslovenskom filmu brzo uveriti da je to i suvišno.“ ( NIN; br. 1385.; 24.06.1977.

radim. U Televiziji mi niko neće prebaciti jer sam zadatak ispunio. Ali kad sam već tu, uzgred, mogao bih još nešto. Na kraju odluĉujem. Sedam u autobus za Braziliju. Putujem taĉno 24 ĉasa. Po nesrećnoj vrućini. Ne smem da zaspim. Ukrašće mi neko skupocenu opremu! Jedva nekako stigoh. Tamo se raspitujem. Opet bih nešto, ako moţe, tako uzgred. Za divno ĉudo, dobijam od lokalnih vlasti mali avion tipa „ cesna“.

Letim do hidrocentrale na Parani, u srcu dţungle.

Ljubazni domaćin mi obezbeĊuje sve. Uspeo sam . Naterala me je takozvana novinarska strast. Da nje nije bilo, da kaţem, glupost. ( NIN; br. 1320; 26.04.1976. )

STRASTI: MILAN KOVAĈEVIĆ Ako bi Televizija putem neke ankete pokušala da dobije mmišljenje javnosti koje su emisije u ovih dvadeset godina postojanja najgledanije, meĊu njima bi se svakako našla putopisna emisija „ Karavan“ koju ureĊuje i vodi Milan Kovaĉević: - Sedmog maja proslavićemo desetogodišnjicu prvog „ Karavana“ .

Za ovo vreme koje je, ĉini mi se , proletelo, obišao sam sve krajeve Jugoslavije . Napravio sam i nekoliko desetina emisija : „ Kamerom kroz svet, gledaocima sam predstavio svih šest kontinenata i Arktik. Jedino nisam bio na juţnom polu. I doţiveo sam more zgoda i nezgoda. Od svih izabraću jednu koja mi je ostala u nejsveţijem sećanju. Bilo je to 1968. godine. Natovaren teškom kamerom, koferima za fim i filmovima našao sam se u Rio de Ţaneiru. Zadatak: snimiti: Brazil. Troškovi: 300 dolara, pa kad potrošim da se vratim. Ekipa: ja kao reditelj, voditelj, snimatelj i još nekoliko uzgrednih zanimanja. Snimam Rio de Ţaneiro, razmišljam o brazilskoj dţungli, o glavnom gradu u srcu te dţungle.

Braziliji. Šteta je to ne snimiti. Nemam dovoljno novaca. Ne vredi. Nemam ni ekipu. Raspitujem se kod avionskih kompanija kako bi me prebacili do do Brazilije, tako nekako...Oni mi odgovaraju – nikako. Dvoumim se šta da

„ LOGORSKI JEŢ“ : Upravo je izašlo iz štampe reprint izdanje „ Logorskog jeţa“, po svemu jedinstvenog lista u istoriji srpskog novinastva. U nemaĉkom zarobljeniĉkom logoru Osnebirk pojavio se 8. Aprila 1944. Prvi broj ovog lista koji je svoje satiriĉne ţaoke usmerio prema fašizmu. Pisan rukom, crtan tušem i slikan akvarelom, sa crvenom zvezdom petokrakom na naslovnoj strani, „ Logorski jeţ“ predstvalja svojevrstan dokument o snazi duha naših ljudi . To najbolje potvrĊuje i ţelja redakcije, iskazana u impresumu prvog broja, da mu godina u kojoj izlazi – bude i poslednja . ( NIN; 1424; april; 1978.)

25

TITOVA JUGOSLAVIJA ispalio u miliconere ĉetiri metaka iz neposredne blizine. Dva su pogodila D.P. u trbuh i grudi, jedan Ć.M. u levu nadlakticu. Gavra je tada, prema optuţnici, uzeo pištolj od P. „beretu 7,65“ ispalio po jedan metak u glavu, i jednom i drugo onesposobljenom milicioneru...Izgleda da je jedini svedok pogibije milicinera sam Gavra ..Pored pet sauĉesnika. „ Ako se neki senzacionalni obrt moţe dogoditi u ovom suĊenju to će biti samo „ treći ĉovek „ – rekao je adv Jovan Vukĉević. koji brani petooptuţenog zvanog Zec. „ nema nikavog „trećeg ĉoveka“ – bio je kategoriĉan Gavrin branilac Veljko Guberina.

Ko je Gavra?

U ovom konkretnom sluĉaju prvo optuţeni koji jedini u ovoj grupi rizikuje smrtnu kaznu ( ostali mogu dobiti duge vremenske kazne).

Njegove šanse bi bile bolje ako bi krivicu mogao da „ podeli „ s nekim. Osim toga , u sudskim spisima do kojih se neposredno ili posredno moţe doći, nema ni pomena o nekom trećem uĉesniku noćne akcije 15.

Juna 1977. koja se završava pogibijom milicionara. ...Gavra je imao 21. godinu kada je prvi put došao pred pravosuĊe.

Silovanje kućne pomoćnice, za šta je tvrdio a i danas tvdi da nije bilo silovanje, i provala doneli su mu ukupnu godinipo dana zatvora. Kada je u drugoj polovini 1968 .Izašao na slobodu, poĉela je njegova prava kriminalna odiseja, put bez

Novinar Zvonko Simić u redakciji NINa je , oĉito, bio zaduţen za sektor koji se bavio maloletniĉkom delinkvencijom i kriminalom. On je u više brojeva pisao o sudskom procesu koji se 1978 g. vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.

On u tekstu : „ Postoj ili treći čovek „ ( NIN br. 1416 ) i u tekstu : „ Zlatan prst na obaraču“, detaljno opisuje sudski proces, ali preko glavnog aktera : prvo optuţenog Gavre daje pravi socio kriminološki nalaz. Tako u prvom tekstu saznajemo da Gavri preti smrtna kazna , zbog pogibije dvojice miliocinora. Gavra se na sudu branio ćutanjem. Advokat Milan Vujin ga je branio zajedno sa advokatom Veljkom Guberinom. U iskazu pred israţnim sudijom Gavra ni jednom, ne identifikuje ljude sa kjima se sukobio kao milicionere. On inistira na zavrnutim rukavicama košulje jednog od njih kao izrazito „ civilnom“ elementu odeće. Tek na kraju kada beţi sa lica mesta, kako kaţe, primećuje na tlu kapu sliĉnu onoj kakvu nose leti milicioneri. Jer, ubistvo milicinara na duţnosti drugo je kriviĉno delo i kazna je obiĉno teţa.

Optuţnica O.J.T. koju zastupa zmenik M.T. , kaţe da je Gavra istrĉao iz trafike i poĉeo da beţi ka groblju. Patrola ga je videla i tada je Gavra istrĉao iz trafike i poĉeo da beţi ka groblju. Patrola ga je sustigla i tada je Gavra iz svog pištolja „ astra „ 9 mm 26

TITOVA JUGOSLAVIJA izvršenju smrtnih kazni nemamo taĉnih podatataka, ali moţemo ipak tvrditi da nije izvršeno više od jedne do dve godišnje u proseku.

U Jugoslaviji moţe se zakljuĉiti da ona ubistva za koja je zaprećena smrtnom kaznom ( teška ubistva) otpada oko jedne ĉetvrtine.

Poseban problem jesu oni na koje padne teret izvršenja smrtne kazne. U stuĉnoj literaturi pa i u lepoj knjiţevnosti dosta je reĉeno o mogućim posledicama za duševnu ravnosteţu, i zdravlje tih ljudi. I zaista ubistvo uvek ima neki motiv, koji je ljudski ima kako nizak bio ( koristoljubivost, pohlepa, mrţanja, osveta, strah , ljubomora, strast itd...) Smrtna kazna je meĊutim hladnokrvno i stoga neljudsko ubistvo i to u ime svetosti i nepovredivosti ţivota. Zato onaj ko mora da uĉestvuje u izvršenju smtrtne kazne nema ĉak ni mogućnosti da racionalizuje svoje uĉestvovanje nekim ljudskim osećanjima.. Jugoslavija priznaje smrtnu kaznu ( ĉl. 175. Ustav SFRJ) . Verovatno da je maksimalni program, ukidanje smrtne kazne, danas u nas ne moţe postići. Ali zbog toga ne treba baciti pušku u kukuruz je pametno i korisno biti realistiĉan i raditi a tome da tome da se postignu dalja ogrniĉenja smrtne kazne u Jugoslaviji.

povratka.. Gavra je osrastao u nosadskom naselju Podbari, kao jedino muško dete u dobro situiranoj porodici. Bio je solidan Ċak. ( u Podbari je bilo više tuĉe nego drugde i gde se lakše potezao noš. ) A kada se vratio iz zatvora okupio je oko sebe nekoliko mladića s PRSTUPNIĈKIM SKLONOSTIMA – I TO VIŠE NIJE BILA DEĈJA BANDA ZA KRAĐU JABUKA. ..Iz tih dana , ili nešto kasnije, ljudi se sećaju napetosti kojom je Gavra zraĉio, Mnogi su govorili o Gavrinim „ zlatnim rukama“.

Bio je u stanju da napravi „sve što vidi“. „ Ĉešljevi“ kojima je otvario mnoge brave, pištolji koj je napravio , pa, kaţu, i nove pravio, nacrti za obijaĉki alat, svedoĉe o spretnim rukama. Ali su „ te zlatne ruke“ na kraju puta ispalile hice u ljudska tela.

I to je bila druga, poslednja raskrsnica, gde je Gavra skrenuo na pogrešnu stranu.

Kao automehaniĉar je imao mnogo posla. MeĊu uglednim NovosaĊanima, koji su mu bile mupterije, vaţio je za dobrog i solidnog randika. Kako je bilo moguće da ova neprijavljena radnja radi punom parom, a da ne zapadne za oko poreznicima i inspekcijama jedno je od usputnih pitanja na koje novosadsko suĊenje nije odgovorili i ko zna da li će odgovoriti.“ ( NIN br. 1416, god. 1978. ) O SMRTNOJ KAZNI : U autorskom tekstu „ Ciniĉno ubistvo“ prof. Dr. Ljubo Bacvon ( NIN , br. 1474, 1. april, 1978 ) navodi da : „ Hipoteza da smrtna kazna ne utiĉe na broj onih kriviĉnih dela za koja je propisana, potvrĊuje i naša domaća praksa. U poslednjih 15 godina smrtna kazna je izricna u tri sluĉaja godišnje. O

Smrtne kazne se dotakao i Svetislav Spasojević u intevijuu sa saveznim javnim tuţiocem dr. Vukom Goceom Guĉetićem, koj je naveo da se u Jugoslaviji dogodi od 600 do 700 ubistava 27

TITOVA JUGOSLAVIJA godišnje. ( na preko 20 miliona stanovnika ) . Istovremeno se izvrši oko 6 izreĉenih smrtnih kazni. Ispada da je tej odnos 100:1. Naša kaznena politika je, kada je reĉ o smrtnoj kazni, izuzetno blaga. Naš ustav ali zakoni, zauzeli su stav o smrtnoj kazni kao izuzetnom sredstvu. Ova kazna odrţava nevericu društva u mogućnost popravljanja. Ona je suprotna hunanistiĉkom ili socijalistiĉkom gledištu na društvo. MeĊutim, u odreĊenoj etapi razvoja , drušvo ĉini mi se ne moţe odreći te kazne. Jednog dana ona će biti eliminisana, bespredmetna. U današnjim uslovima smrtna kazna je još neophodna, ali naša politika u izricanju smrnih kazni je izuzetno blaga.“ ( NIN , br. 1474, 1. april, 1978 )

Sa elegantnim šuškavcima, šimi cipelama i privrednom reformom, pošto ih je zaista vreme srozalo na puku starudiju, buvlja pijaca se rehabilituju kroz fazu galopirajuće italijanizacije. Ali sa javne scene oni se sele u kućnu intimu.

Gimnazije dobijaju svoje neumorne putnice na potezu Trst – naše malo mesto. Ĉitave razrede i genercije one snabdevaju farmerkama – italijanske i nemaĉke proizvodnje. ( Levis 501).Komisioni, te starinarnice, bar po robi kojom su se punili postaju preteĉe butika. ...Ĉim je otkriveno da se umesto visokog rabata profesionalnim putnicima za Trst, više isplati otići tamo liĉno, pa, moţda , i putne troškove pokrivaju nabavkom modnih hitova za bliţe – dalje polupoznanike, iz buvlje recesije izlaz se nalazi ... Umesto skromnog: Mladi ste, nabacite farmerke“, lansiran je nov reklamni spot : „ Ako hoćete da budete privlaĉni , mladi i uspešni , morate se moderno oblaĉiti.

Dabome, našom – inostranom – robom.

Miloš Slijepĉević misli da se , u stvari, najveće pouke mogu i treba da se izvuku iz ogromnog ilegalnog prometa pomodnim krpicama. On procenjuje da je prošle godine samo u Trstu ostavljeno oko 240 mil. dinara i da je u Jugoslaviji ilegalno uvezeno više od 600 hiljada farmerki. Nekada znak nemaštine – danas je stvar kulta. Potraţnja za tim robusnim pantalonama sredinom pedesetih godina postaje euforiĉna. Poĉeo je da ih nosi nekadašnji vozaĉ kamiona Elvis Prisli, što

U tekstu: „ Zabranjeno probaj“, iz 1978 g. autor Teodor AnĊelić, se bavi – farmerkama. On na poĉetku navodi Miloša Slijepĉevića, direktora BEKA, da se poĉelo poroizvoditi po licenci „ Li Kuper“ , dok je prošlogodišnja akcija Beko dţinsa, bila demode. Ta konstacija da već godinama naša konfekcija proizvodi jedno a iole obavešteniji graĊanin nosi ili bar ţeli da obuĉe nešto drugo. U vreme poratno na buvlju pijacu se odlazilo radi sasvim praktiĉnih stvari i, eventualno, pokojeg sitnijeg luksuza ( kolena za vodovodnu cev, gume za bicikl, oĉuvanji kanabe..)

28

TITOVA JUGOSLAVIJA je bilo dovoljno da ga vojska oboţava i slepo sledi. Ali iz jednog šoka , što su farmerke bile s poĉetka, sazreo je šik i ubrzo ih je prihvatio i dţet – set društvo ( Frenk Sinatra )

somotski sako a pantalone su mu bile uvuĉene u ĉarape. Drugi, koji je bio krupniji i nosio po dva sata na ruci i vojniĉki šinjel je bio Jordan Joca Vrućina.

O njemu se priĉalo da je bio imućni gazda u nekom selu, dok jednog dana nije stavio svoju ţenu u bure i pustio ih nizbrdo. Za njega je bilo karakteristiĉno da je u mleĉnom restoranu, koji su u socijalizmu bili lepo organizovani, od vraćenog kusura uzimao samo sitan metalni novac od crvene novĉanice, koja je i tada imala konja na sebi. Ostatak kusura koji je bio u papirnatom novcu, drug Joca Vrućina nije uzimao već ga je ostavljao na pultu. To sam gledao svojim oĉima. Ali nisam mogao, kao osnovac da vidim strah tadašnjih struktura vlasti od ta dva, praktiĉno, krajnje bezazlena ĉoveka, koje su morali zatvarati. Jer šta bi se desilo da je Jarcan maršalu B. na uvce otpevao svoj stih da nema ' leba. Najmanje što bi se moglo desiti bi bila smena direktora pekare, Jer nije dovoljno ispekao hleba.

Potom bi se pitao šta radi taj centar za socijalni rad i zavod za zapošljavanje.

Proverili bi da li drug Jarcan ima zdravstveno osiguranje, odnosno zdravstvenu knjiţicu. Ako je već uliĉni sviraĉ , što nije dobi neku platu za to , što je sada normalno. Ĉak šta više naši uliĉni sviraĉi, u prestonici, dobijaju stipendije za školovanje u inostranstvu. Napose sve bi to stiglo do predsednika Opštine, kao glavnog i odgovornog za '' sluĉaj Jarcan''.

Uz put moglo se desiti da je Jarcan imao

Kada je svojevremeno sedamdesetih godina J. B. T. predsednik SFRJ , generalni sekretar SKJ i vrhovni komandant JNA nekada dolazio u posetu nekom gradu u unutrašnjosti odvijale su se specijalne pripreme. Kako su se tada zvali : ''radni ljudi i graĊani sa Ċacimapionirima i omladincima'' organizovali su '' spontani '' doĉek '' najvećem sinu naroda i narodnosti''. Centralna manifestacija sa horom i pozdravnim govorom se odrţavala na trgu ispred zgrade opštine.

Sem glancanja grada, ĉišćenja ulica i sreĊivanja parkova, bilo je onih, ozbiljnih ''bezbedonosnih stvari''. Naime, u cilju da poseta visokog gosta proĊe bez ikakvog incidenta sa ulice su sklanjani pojedinci koji su , praktiĉno bili beskućnici. Nisu imali svoj redovni posao što je u to vreme bila prava retkost. Dakle, nisu bili pod kontrolom svog predpostavljenog koji bi ga , ako je bilo potrebno, mogao prijaviti u Komitet , zbog '' odstupanja sa kursa.'' Bili su na marginama ţivota. U V. to je bio uliĉni sviraĉ Jarcan koji je uz gitaru sa dve ţice, pevao, ''opasnu'' pesmu:'' Liba, liba, libalo/ nema ' leba nimalo''. Nosio je 29

TITOVA JUGOSLAVIJA završen neki fakultet te da je kao neposlušni asistent otpušten sa Fakulteta, kao uĉesnik studentskih pobuna. Šta bi se tada desilo, moţemo samo zamisliti. Jer, ruku na srce drug T. je terao decu da uĉe.

TakoĊe moţemo samo zamisliti šta bi se sve delilo da je drugu Jordanu Vrućini data prilika da se obrati Maršalu. Moguće da je drug Vrućina kao uspešni seoski gazda bio meta nekog ljubomornog predsednika Zemljoradniĉke zadruge.

Pošto je imao lepu ţenu on mu se osvetio tako što mu je postala ljubavnica. U Jarosti i besu, moţemo zamisliti kako Joca stavlja svoju lepu a nekada sirotu svoju ţenu u bure, da je makar na taj naĉin kazni za preljubu. Ono sa uzimanjem metalnog novca kao kusura moţe se shvatiti da je bio klijent banke koja je bankrotirala, odnosno otišla u steĉaj. Da je kojim sluĉajem drug T. saznao da Joca Vrućina ne uzima papiranti novac u znak bojkota, prema banci kod koje mu je propala velika ušteĊevina, srušio bi se ĉitav tadašnji monetarni sistem. Da bi spreĉili nepotrebne ekscese i moguće posledice tadašnji moćnici grada na reci K. su Jocu i Jardana zatvarali dok se poseta ne okonĉa.

SVIH 169 TITOVIH PUTOVANJA VAN

JUGOSLAVIJE OD 1945. DO 1979.

1945.: SSSR; 1946.: Poljska, Ĉehoslovaĉka, SSSR; 1947: Bugarska, MaĊarska, Rumunija; 1953.: Britanija.:1954: Turska, Grĉa; 1955: Burma, Indija, Egipat, Etiopija,1956: SSSR ( 2 puta) , Francuska, Rumunija, Grĉka; 1957: Rumunija; 1958: Egipat, Indonezija; 1959: Burma, Indija, Šri lanka, Etiopija, Sudan, Egipat i Grĉka; 1960: SAD ( sedište UN –a ) 1961: Gana, Togo, Liberija, Gvineja, Mali, Maroko, Tunis, Egipat ( dva puta ) , 1962: Egipat, Sudan, MaĊarska, SSSR, 1963: Brazil, Ĉile, Bolivija, Peru, Meksiko, SAD ( UN), 1964: Finska, SSSR, Rumunija, ( 2 puta) , MaĊarska, Egipat, Kipar, 1965: Alţir, Egipat, Norveška, Ĉehoslovaĉka, DR Nemaĉka, SSSR, Bugarska, 1966: Rumunija ( 2 puta) , Egipat, Indija, 1967: MaĊarska( 2 puta) , Austrija, SSSR, ( 2 puta) , Egipat, ( 2 puta ) , Sirija, Irak, 1968: SSSR ( 2 puta) , Avganistan, Pakistan, Kambodţa, Indija, DNR Jemen, Egipat, Japan, Mongolija, Iran, Ĉehoslovaĉka; 1969; Rumunija ( 2 puta) , Austrija i Alţir; 1970: Tanzanija, Zambija ( 2 puta ) , Etiopoja, Kenija, Uganda, Sudan, Egipat, Libija, Belgija, Luksemburg, SR Nemaĉka, Holandija, Francuska; 1971; Egipat ( dva puta ) , Italija, Vatikan, Iran, Indija, SAD, Kanada, Britanija, Rumunija; 1972: SSSR, Poljska; 1973: Alţir, SSSR; 1974: Indija ( 2 puta) , SR Nemaĉka, DR Nemaĉka, Bangladeš, Nepal, Indija, Sirija, MaĊarska, Rumunija, Danska; 30

TITOVA JUGOSLAVIJA 1975. : Poljska, Helsinki ( KESS), 1976: Meksiko, Panama, Venecuela, Portugal, Švedska, Grĉka, Turska, Berlin i Kolombo. 1977.: Libija, SSSR, DNR Koreja, Kina, Iran, Francuska, Portugal, Alţir, Rumunija; 1978; SAD, Irska, Kanada, Velika Britanija; 1979: Kuvajt, Irak, Sirija, Jordan, SSSR, Alţir, Libija, Malta, Havana, Rumunija.

juna 1941. On je imenovan za komandanta Glavnog štaba Narodnooslobodilaĉkih partizanskih odreda Jugoslavije, koji je formiran 27.

Juna 1941... Odluka o podizanju ustanka doneta je 4. Jula 1941 g. na sednici Politbiroa CK KPJ u vili Ribnikar na Dedinju... Sredinom septembra 1941 . Tito je uz pratnju Jaše Rajtera iz Beograda prešao iz Beogradu na osloboĊenu teritoriju u okolinu Valjeva . U selo Robaje je došao 18. Septembra... Već 26.

Septembra 1941 g. odrţano je tzv. savetovanje u Stolicama kod Krupnja s predstavnicima nacionalnih i pokrajinskih štabova partizanskih odreda. Prva sobodna teritorija tzv.

Uţiĉka repubika, trajala je do 29.

Novembra 1941. Pratizanske jedinice prelaze u Bosnu, gde će ostati najviše vremena do završeka rata. Dvadeset prvog decembra 1941 u gradiću Rudom, formirana je Prva proleterska brigada u kojoju je stalo 1.199 boraca, koja je dala 82 narodna heroja. 1942 . u osloboĊenom Bihaću odrţano Prvo zasedanje AVNOJ-a i Prvi kongres USAOJ.a. Dvadeset devetog novembra 1943 g. u Jajcu je odrţano drugo zasedanje Antifašistiĉkog veća narodnog osloboĊenja Jugoslaviije, gde su praktiĉno postavljeni temelji Drugoj Jugoslaviji. Oduzeti je pravo izbegliĉkoj vladi da nas zatupa u svetu a Tito je posto maršal. Dugo godina posle II sv. Rata to je bio najznaĉjniji drţavni praznik- Dan republike. U proleće 1944. Drvar je postao partizanski centar, u kojem se našao Vrhovni štab NOV i J.B. Tito. Tito se smestio u pećini u Drvaru koju je

HRONOLOGIJA NESVRSTANIH: 1956. Na Brionima sastanak predsednika Jugoslavije, Egipta i Indije. Predsednika Tita i Nasera i premijera Nehrua...1960. Na 15.

Zsedanju Generalne skupštine UN, petrica predsednika van blokova: Tito, Nehru, Naser, Sukarno i Nkrumah, pokreću inicijativu o zajedniĉkom meĊunarodnom delovanju...1961. U Beogradu o1. Septembra otvorena i odrţana prva konferencija šefova ili vlada nesvrstanih zamelja.. 1964. U Kairu odrţana druga konferenicija nesvrstanih na vrhu...1970. U Lusaki odrţana treća konferencija na vrhu.

Njeno glavno politiĉko obeleţje je antikolonijalno. 1973. odrţana ĉetvrta konferencija esvrstanih pod naslovom: Bez ekonosmke nema ni politiĉke emancipacije; 1976; Peta konferencija odrţan u Kolumbu, na kojoj je Tito pokenuo pitanje razoruţanja. 1979.: Šesti sastanak nesvrstanih,odrţan je u Havani i posvećen drugu Titu.

U RATU: 10. Aprila 1941. Tito je u Zagrebu odrţao sednicu CK KPJ. Tito sedište CK KPJ iz Zagreba premešta u Beograd, gde rukovodi sednicom od 31

TITOVA JUGOSLAVIJA obezbeĊivao Prateći bataljon. U selu Šipovljani se nalazila Oficirska škola Vrhovnog štaba. Nemci su izabrali 25.

Maj za napad i operaciju nazvali : Konjiĉki skok, u kojem su uĉestvovali padobranci. Usiljenim maršom, trkom, u pomoć Drvaru su prve stigle jedinice 3. Liĉke brigade, što je pomoglo da Vrhovni štab i Tito napuste pećinu. Tokom 1944. Sanajbliţim saradnicima: Edvard Kardeljom, Ivanom Milutinovićem, Vladimirom Bakarićem se nalazio na ostvu Visu. 20.

Oktobra 1944 osloboĊen je Beograd, u kome se po prvi put zaigralo tzv.

Kozaraĉko kolo. Otvorio se Sremski front, u kojem je izginulo veliki broj Srba, a ligor Jasenovac sve do maja 1945 g, nije osloboĊen. I u jednom i u drugom sluĉaj izginuo je veliki broj Srba.

doktora vojnih nauka... Na proslavi 35.

Godišnjice Jugoslovenske ratne mornarice u Splitu, sveĉani stroj je obišao u pratnji gerala armije Nikole Ljubiĉića, saveznog sekretara za narodnu odbranu.U ROBAJAMA POSLE 37 GODINA: U dvanaest sati aplauz i burni pozdrav- stigao je drug Tito... Pioniri Mirjana Petrović i Saša Joĉić, predali su mu cveće...Bili su tu i prvoborci ovog ( valjevskog kraja) : Dragoljub Rade Petrović, Milosav Milosavljević, Mile Milatović, Dobrivoje Bošković, Ljubomir Petrović Mingej, Radomir Vićentijević, Panta Pantić ( Titov kurir ) , Jaša Rajter...Posle Robaja Tito je otišao preko Kosjerića na Taru. Na Taru sa Titom su stigli i drugovi: Petar Stambolić, Dragoslav Marković, Nikola Ljubiĉić, ( u hotelu Omorika je priredio ruĉak u 13 h. ), Miloš Minić, Dobrivoje Vidić, Tihomir Vlaškalić, Veselin Đuranović, Dušan Ĉkrebić a na ulazu u odmaralište doĉekali su ga generali: Stane Potoĉar, Dţmil Šarac, Petar Graĉanin ( nasledio N. Ljubiĉića) i Ţika Stojšić. PROGLAS- UMRO JE DRUG TITO: Dana 4. Maja 1980. U 15.05. ĉasova u Ljubljani prestalo je da kuca veliko srce predsednika naše SFRJ i predsednika Predesdništva SFRJ, predsednika Saveza komunista Jugoslavije, maršala Jugoslavije i vrhovnog komandanta oruţanih snaga SFRJ , Josipa Broza Tita. Teški bol i duboka tuga potresaju radniĉku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg ĉoveka, radnika, vojnika i ratnog druga, seljaka, intelektualca, svakog stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i maju. SAHRANA: Plavom vozom

KONFERENCIJA: Na Petoj konferenciji KPJ odrţanoj 1952. Na Dubravi, predesdništvo su ĉninili: Djuro Pucar, Moša Pijade, Josip Broz Tito, Cana Babović i Edvard Kardelj. U Politbiro CK KPJ izabrani su Josip Broz Tito, kao generalni sekretar, Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović, Rade Konĉar, Franc Leskošek i Milovan Djilas. ŠTAFETA: Od osloboĊenja do 1956. Nošena je štafeta za roĊendan drugu Titu. Od 1956- 57. Dobija drugi naziv - Štafeta mladosti... Na X kongresu SKJ 1974 g. pored Tita sa leve strane je stajao Edvard Kardelj. DOKTOR VOJNIH NAUKA: Osmog decembra 1976 g. u Beogradu, u Centru visokih vojnih škola , drug Tito je proglašen za prvog 32

TITOVA JUGOSLAVIJA En.wikipedija.org navodi 50 drţavnih delegacija sa imenima ĉlanova delegacija.

Engleska wikipedija kao izvore navodi nekoliko knjiga poput „Jasper Ridley, Tito: A Biography“ s UDK brojem 0-09475610-4 (Univerzalna Decimalna Klasifikacija) što je relativno pouzdano.

Pouzdanost podataka je još veća jer su navedena imena ĉlanova delegacija, osim za delegaciju Arapske Lige.

Prema njihovim sluţbenim stranicama, Ujedinjeni Narodi su 8.5.1980. imali 148 zemalja ĉlanica. Zimbabve postaje 149. ĉlanica 25.8.1980. kao prva nova ĉlanica nakon Titove sahrane, iako je poslao delegaciju. Ako uzmemo u obzir da su neke drţave poput Svetog Tome i Principesa, Sajšela ili Svete Lucije postali ĉlanovi UN-a tek krajem 70-ih, (Sveta Lucija 18.9.1979.), vrlo nevjerojatno djeluje podatak kako su došle „123 delegacije drţava“. Krajnje je upitno jesu li drţave poput Svete Lucije 8.5.1980, ni godinu dana nakon primanja u UN, imale takvu diplomatsku mreţu da su poslale delegacije. Podatak o „123 delegacije“ postaje još upitniji nakon što se primijeti da se nigdje ne mogu pronaći imena ĉlanova delegacija ne tako „sporednih“ poput Australije ili Irske. Ĉak i Engleska wikipedija koja ne navodi ĉlanove svih delegacija donosi mapu na kojoj je prikazano da delegacije nisu poslali samo Gvatemala, Honduras, Salvador, Haiti, Dominikanska Republika, Surinam, Ĉad, Malavi, Saudijska Arabija, Butan, Papua Nova Gvineja, Juţna Koreja i Albanija. Ista mapa prikazana je u Kući cvijeća.

Do broja od „123 delegacije“ se moţe doći samo sporednim putem, ako u

kovĉeg sa drugom Titom je stigao u Beograd , gde je napre postavljen u Narodnu Skupštinu. Na sahrani : sveĉane tribine na Dedinju bile su 8.

Maja stecište najvećeg skupa drţavnika

Fudbaleri Hajduka reaguju na vest o smrti Josipa Broza Tita, na utakmici sa C. Zvezdom, odigrana na Poljudu u Splitu.

Statistika o sahrani Josipa Broza Tita Ustanoviti precizan broj delegacija i ĉlanove delegacija na pogrebu Josipa Broza Tita 8.5.1980. godine se ispostavilo kao krajnje teţak zadatak. Relativno pouzdan magazin „Time“ u svom ĉlanku od 18.5.1980. navodi da je sahrani prisustvovalo sluţbenih „123 delegacije drţava od ĉega 4 kralja, 32 predsjednika i drugih ĉelnika drţava, 22 premijera te preko 100 predstavnika komunistiĉkih ili radniĉkih partija“.

TANJUG, sluţbena jugoslavenska novinska agencija, prema pisanju „Time“ magazina, sahranu je nazvala „Samit ĉovjeĉanstva“ aludirajuću da su pristigle delegacije gotovo svih drţava svijeta.

33

TITOVA JUGOSLAVIJA delegacije ubrojimo veleposlanike drţava, a dolazak kolonijalnog gospodara predstavimo kao dolazak delegacije tada odnedavno samostalne drţave. Naprimjer, ako dolazak delegacije Velike Britanije smatramo dolaskom i delegacije svih dominiona (Novi Zeland, Australija...).

Kao najverojatnije, ĉini se da je zaista došao „cijeli svijet“, ali cijeli vaţan svijet, dok delegacije manjih, diplomatski neaktivnih zemalja poput Svete Lucije, nisu prisustvovale.

Zbog svega ovoga, brojod „123 delegacije“ ostavlja se diskutabilnim dok se ne istraţe sve arhive viših krugova jugoslavenske vlasti.

Jedino na taj naĉin se moţe doći do preciznog broja i to samo u sluĉaju da su sve delegacije popisane, što moţe biti sluĉaj, a i ne mora. Eventualno, video snimke sprovoda bi nakon detaljnog izuĉavanja mogle otkriti neke delegacije.

Ipak, zadrţimo se na sigurnom broju od 50 drţavnih delegacija koje navodi en.wikipedija.org. Prisustvovalo je 25 predsjednika drţava, 9 premijera, 5 kraljeva, 4 princa, 3 ministra vanjskih poslova, 2 kancelara, 2 ĉlana vlade Kube, 1 predsjednik parlamenta, 1 ministar obrazovanja, 1 ministar financija, 1 Generalni guverner (predstavnik Britanske krune u Kanadi), 1 zamjenik premijera, 1 Veliki vojvoda, Roberto Rodrigez Varela,

predstavnik Argentine bez nominalne titule, te lideri Libije Moammar Gadafi, Poljske Wojciech Jaruzelski i Edward Gierek i SSSR-a Leonid Brezhnev, bez titula koje bi se mogle podvesti pod „klasiĉne“.

Drţavniĉki „najjaĉu“ delegaciju poslala je Zapadna Njemaĉka šaljući cjelokupni drţavni vrh Predsjednika, Kancelara i Ministara vanjskih poslova. Austrija, Italija, Portugal, Ujedinjeno Kraljevstvo i SSSR su takoĊer poslali cjelokupan drţavni vrh.

Najneobiĉnije delegacije su imali Ujedinjeno Kraljevstvo koje je uz premijerku Thatcher poslalo i ratnog veterana, šefa britanskog izaslanstva pri Titovom štabu 1943., SAD u ĉijoj se delegaciji nalazila majka predsjednika Cartera, Egipat koji je poslao sina i kćer predsjednika Gamal Abdel Nassera te Vatikan koji je poslao svećeniĉko lice, diplomatu, ujedno i nadbiskupa. Predsjednik Carter se našao javno prozvan od strane svog potpredsjednika Busha Starijeg jer nije osobno otišao.

Uz delegacije drţava, sahrani su prisustvovali i Glavni tajnik UN-a, Generalni direktor UNESCO-a, Potpredsjednik Europske Komisije i delegacija Arapske lige.

Mnogobrojna su bila i izaslanstva raznih pokreta i organizacija iz kojih se mogu 34

TITOVA JUGOSLAVIJA izdvojiti Yasser Arafat, lider tada meĊunarodno nepriznate Palestine, Mohamed Abdelazi, Predsjednik Saharske Arapske Demokratske Republike, meĊunarodno djelomiĉno priznate drţave te lideri Socijalistiĉke Partije Ĉilea, Carlos Altamirano i Clodomiro Almeyda. Iako lider Ĉilea, Augusto Pinoche nije poslao sluţbenu drţavnu delegaciju. Ĉak i sa sigurnim brojem od 50 drţavniĉkih delegacija kojima se pridruţuju 4 delegacije meĊunarodnih organizacija te 12 delegacija pokreta i stranaka, sahrana Josipa Broza Tita je najveća drţavniĉka sahrana u povijesti.

Za kraj, tri vrlo indikativne ĉinjenice: - Iako se okupio ogroman broj drţavnika, njihovi meĊusobni susreti i pregovori su bili rijetki. Skoro da ih nije ni bilo. Svrha njihovog dolaska nije bila diplomatska nego iskljuĉivo odavanje poĉasti Titu.

- Nitko od drţavnika nije „pobrao“ negativne politiĉke bodove kod kuće jer je došao Titu na sahranu. Jedine negativne bodove zaradio je predsjednik SAD-a, Carter i to zato jer nije otišao osobno, a Brezhnev jeste.

- Prema protokolu, sve strane delegacije polagale su cvijeće ispred Titovog lijesa, a većina delegacija se naklonila, ukljuĉujući Thacher i Brezhneva. Yasser Arafat je salutirao vojniĉki, a Saddam Hussein se pokraj lijesa zadrţao najduţe, sve dok ga ljudi iz protokola nisu zamolili da ode budući da je iza njega bilo još mnoštvo delegacija.Za povijesno potpuno relevantne podatke, morat ćemo priĉekati istraţivanje gore već spomenutih arhiva.

To tada, i ovaj ĉlanak moţe posluţiti, makar kao indikativan, jer su sva imena delegacija skoro sigurno toĉna, a broj od

66 delegacija minimalan. Ostaje samo da se sljedeći popis nadopunjava kako se dolazi do novih podataka. _________________ Na sahranu Josipa Broza Tita došle su sljedeće delegacije: 1. Sluţbene delegacije drţava: 1. Alţir a. Predsjednik Chadli Bendjedid b. Predsjednik parlamenta Rabah Bidat 2. Angola a. Ministar obrazovanja Ambrósio Lukoki 3. Argentina a. Alberto Rodríguez Varela 4. Austrija a. Predsjednik Rudolf Kirchschläger b. Kancelar Bruno Kreisky 5. Afganistan a. Premijer Sultan Ali Keshtmand 6. Bangladeš a. Predsjednik Ziaur Rahman 7. Belgija a. Kralj Baudouin 8. Bugarska a. Predsjednik Todor Ţivkov 9. Kanada a. Generalni guverner Edward Schreyer 10. Cipar a. Predsjednik Spyros Kyprianou 11. Ĉehoslovaĉka a. Predsjednik Gustáv Husák 12. Danska a. Princ Henrik, suprug danske kraljice Margarete II 13. Egipat a. Sin Gamal Abdel Nassera b. Kćer Gamal Abdel Nassera 35

TITOVA JUGOSLAVIJA 14. Etiopija a. Predsjednik Mengistu Haile Mariam 15. Finska a. Predsjednik Urho Kekkonen 16. Francuska a. Premijer Raymond Barre b. Ministar vanjskih poslova Jean François-Poncet 17. Njemaĉka (zapadna) a. Predsjednik Karl Carstens b. Kancelar Helmut Schmidt i c. Ministar vanjskih poslova HansDietrich Genscher 18. Njemaĉka (istoĉna) a. Predsjednik Erich Honecker 19. Gvineja a. Predsjednik Ahmed Sékou Touré 20. Gvineja Bisao a. Predsjednik Luís Cabral 21. Kina a. Predsjednik Hua Guofeng b. Zamjenik premijera Ji Pengfei 22. Kuba a. Ĉlan vlade Isidoro Malmierca Peoli b. Ĉlan vlade Carlos Rafael Rodríguez 23. MaĊarska a. Predsjednik János Kádár 24. lndija a. Premijerka Indira Gandhi 25. ltalija a. Predsjednik Sandro Pertini b. Premijer Francesco Cossiga 26. lrak a. Predsjednik Saddam Hussein 27. Japan a. Premijer Masayoshi Ōhira

28. Jordan a. Kralj Hussein od Jordana 29. Mali a. Predsjednik Moussa Traoré 30. Nizozemska a. Princ Bernard, suprug kraljice Juliane b. Princ Claus, suprug kraljice Beatriks 31. Nepal a. Kralj Birendra od Nepala 32. Libija a. Muammar Gaddafi 33. Luksemburg a. Veliki vojvoda Jean 34. Norveška a. Kralj Olav V od Norveške 35. Pakistan a. Predsjednik Muhammad Zia-ul-Haq 36. Poljska a. Wojciech Jaruzelski b. Edward Gierek 37. Portugal a. Predsjednik António Ramalho Eanes b. Premijer Francisco de Sá Carneiro 38. Rumunjska a. Predsjednik Nicolae Ceaușescu 39. Sirija a. Predsjednik Hafez al-Assad 40. Sjedinjene Ameriĉke Drţave a. Potpredsjednik Walter Mondale b. Lillian Gordy Carter, majka predsjednika Cartera c. Diplomat William Averell Harriman d. Ministar financija George William Miller 41. Sjeverna Koreja a. Predsjednik Kim Il-sung 42. SSSR a. Leonid Brezhnev 36

TITOVA JUGOSLAVIJA 3. Delegacije stranaka i politiĉkih organizacija: 1. Lideri Socijalistiĉke Partije Ĉilea Carlos Altamirano i Clodomiro Almeyda 2. Predsjednik i istaknuti ĉlan Socijalistiĉke Partije Francuske François Mitterrand i Lionel Jospin 3. Predsjednik Panhelenskog Socijalistiĉkog Pokreta iz Grĉke, Andreas Papandreou 4. Predsjednici Italijanske Socijalistiĉke Partije, Bettino Craxi i Italijanske Komunistiĉke Partije, Enrico Berlinguer, Enzo Bettiza, novinar i pisac roĊen u Splitu 1934, Giancarlo Pajetta, ĉlan Parlamentarne komisije za vanjske poslove i politiĉar Paolo Bufalini 5. Istaknuti ĉlan Progresivne Socijalistiĉke Partije Libanona Walid Jumblatt 6. Lider Palestine Yasser Arafat 7. Mário Soares, opozicijski lider, i Álvaro Cunhal, glavni sekretar Komunistiĉke Partije Portugala 8. Predsjednik Saharske Arapske Demokratske Republike Mohamed Abdelaziz 9. Glavni tajnik Španjolske Socijalistiĉke Radniĉke Partije Felipe González 10. Predsjednik Republiĉke Radniĉke Partije Turske Bülent Ecevit 11. Politiĉarka i bivša premijerka Šri Lanke Sirimavo Bandaranaike 12. Predsjednik Laburistiĉke Partije Velike Britanije James Callaghan 13. Predsjednik Socijaldemokratske Partije Njemaĉke Willy Brandt.

18. 05. 2014. 14:04h 14:13h |

b. Ministar vanjskih poslova Andrei Gromyko 43. Španjolska a. Premijer Adolfo Suárez 44. Švedska a. Kralj Carl XVI. Gustaf od Švedske 45. Tanzanija a. Predsjednik Julius Nyerere 46. Turska a. Premijer Süleyman Demirel 47. Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Sjeverne Irske a. Premijerka Margaret Thatcher b. Princ Philip, muţ kraljice Elizabete II c. Ministar vanjskih poslova Peter Carington d. Brigadir Fitzroy MacLean, voĊa britanske misije pri Titovom štabu 1943. e. William Deakin, Churchillov osobni asistent, diplomata i struĉnjak za britansko-jugoslovenske odnose 48. Vatikan a. Nadbiskup Novalicijana i diplomat pape Ivana Pavla II, Achille Silvestrini 49. Zambija a. Predsjednik Kenneth Kaunda 50. Zimbabve a. Predsjednik Robert Mugabe 2. Delegacije meĊunarodnih organizacija: 1. Glavni tajnik Ujedinjenih naroda Kurt Waldheim 2. Generalni direktor UNESCO-a Amadou-Mahtar M'Bow 3. Potpredsjednik Europske Komisije Wilhelm Haferkamp 4. Delegacija Arapske Lige za koju nisam pronašao imena ĉlanova

Vestionline| foto: Beta/M.O. 37

TITOVA JUGOSLAVIJA saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu ’’Galeb’’ kojim su obilazili afričke zemlje. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Dosid godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao ''srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru''.

Umro Dobrica Ćosid Dobrica Ćosid, član Srpske akademije nauka i umetnosti, istaknuti srpski pisac i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije, umro je danas u 93. godini u Beogradu.

Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije.

Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine.

Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993.) tajnim glasanjem oba veda Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševidem.

Prvi predsednik SR Jugoslavije: Dobrica Dosid

Dosid je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996-1997.

Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije je izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.

Dobrica Dosid je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika.

Završio je Višu političku školu ’’Đuro Đakovid’’, a u toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista ’’Mladi borac’’ i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju.

Dobrica Dosid se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina. Dosid se u svojoj knjizi ''Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine. Povodom Dosidevog 80-og rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđid (nazvavši ga pritom ''Srpskim Tomasom Manom'') i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica.

Predsednik Srbije Boris Tadid je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom.

Slobodan Miloševid je na suđenju u Hagu nazvao Dosida ''najvedim srpskim živim piscem''.

Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina.

Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovida.

Od 14. februara do 26. aprila 1951.godine, Dobrica Dosid je, kao član državne delegacije, bio 38

TITOVA JUGOSLAVIJA MALI NARODI : LUŢIĈKI SRBI

Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je derku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982).

Savo J. Orović

Preminuo Dobrica Dosid Blic | 18. 05. 2014. - 13:58h | Komentara: 49 Srpski književnik, akademik i bivši predsednik SRJ Dobrica Dosid preminuo je jutros u svom domu u Beogradu u 93. godini.

Dosid je bio bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije od 1992. do 1993. U mladosti je bio komunista, a u Drugom svetskom ratu se borio u redovima partizana, što je kasnije bila inspiracija za njegov književni opus.

Od kraja 1960-ih počinje da se suprotstavlja Titovoj politici, pre svega nezadovoljan ustavnim preuređenjem SFRJ, zbog čega je i postao jedan od najpoznatijih političkih disidenata.

Protivnicu su ga optuživali da je krajem 80-ih bio predvodnik i ideolog srpskog nacionalističkog pokreta i pristalica Slobodana Miloševida.

Poštovaoci za njega kažu da je bio autentični i prvi lider opozicionog pokreta u našoj zemlji.

18/05/2014 - 13:54 VELIKI GUBITAK: Umro akademik i književnik Dobrica Ćosid!

Luţiĉki Srbi[1] Glasnik Etnografskog muzeja na Cetinju, IV knjiga, 1964, Cetinje Najstariji trag srpskom imenu uopšte nalazi se u Plinija i Ptolomeja, i to u sasvim ĉistom obliku: Serbi, Serboi, Serbvi - inaĉe latinsko ime, po Tacitu, za njih je bilo Veneti, od toga su Njemci za Luţiĉke Srbe izveli Venden, Sorben, Sorbenvenden, Lauzervenden. A sva srpska plemena, kako na jugu tako i na sjeveru, sebe su oduvijek nazivala jednim opštim imenom "Srbi" ili "Sorabi". "Rab" znaĉi ĉovjek, "Sorabi" znaĉi "Subraća", "Soljudi". Ime "Sloveni" pak došlo je otud, što su mogli meĊu sobom "sloviti" (govoriti), a Germane, s kojima se nijesu razumijevali, nazivali su "Nijemcima", jer su za njih bili nijemi ili mutavi. I po Šafariku svi su se

Jedan od najvedih srpskih književnika, romansijer i esejista, akademik, politički i nacionalni teoretičar, redovni član SANU i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije Dobrica Dosid preminuo je u 92. godini Jedan od najvedih srpskih književnika Dobrica Dosid, akademik, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, redovni član SANU i prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (od 1992. do 1993.) preminuo je u 92. godini, saznaje Telegraf.

__________________

39

TITOVA JUGOSLAVIJA se da je prestonica Njemaĉke postala od dvaju srpskih sela: Berlina i Kolina.

Lajpcig je nekad bio centar Luţiĉkih Srba. Još u XVIII vijeku suĊeno je u tamošnjim sudovima na luţiĉkosrpskom jeziku. Zato su u toku XVIII i XIX vijeka u Lajpcig rado išli na studije naši ljudi, meĊu mnogima Dositej Obradović, Sima Milutinović – Sarajlija, pa i sam Vuk Karadţić. "Krv nije voda" i ona ih je vukla tamo. Išli su kod svoje braće, od koje su uvijek bili svojski i bratski primljeni.

Slovenski karakter Luţice oĉituje i slovensko porijeklo mnogih tamošnjih znamenitih Njemaca. Tako, na primjer, Lajbnic se u Torgavi (1713) obratio na ruskog cara Petra Velikoga kao Sloven na Slovena, sa rijeĉima: "Naše je porijeklo isto – oba smo Sloveni", Lesing je bio Srbin iz Luţice, za Bizmarka su sami Njemci govorili: "Taj slovenski diplomata", za Katarinu II, koja je roĊena u Štetinu u porodici Serbst, ruski istoriĉari su dokazivali da nije Njemica, već Srpkinja itd. A najbolje se to vidi iz priloţene karte, koja pokazuje geografski poloţaj Polapskih Slovena i njihovu podjelu na mnogobrojna plemena. Mnogi tamošnji stanovnik već sada i ne sluti da u njegovim ţilama teĉe ĉista i plemenita slovenska krv.

Od XI vijeka Polapski Sloveni biju neravni boj sa Njemcima, koji su nasilno kolonizirali njihovu otadţbinu. Pod izgovorom da šire hrišćanstvo meĊu mnogoboţaĉkim Slovenima njemaĉki zavojevaĉi išli su za tim da ih pokore i ponjemĉe.

Sa krstom u jednoj i maĉem u drugoj ruci dolazili su ti perfidni misionari kod Slovena, koji su se dugo i uporno, ali uzaludno opirali. MeĊu pokrštena slovenska plemena Njemci su upućivali svoje sveštenike, te su tako i na sve moguće naĉine naturali pored nove vjere i svoj jezik i svoju kulturu. Malo pomalo nestade starih slovenskih obiĉaja i redom svih drugih narodnih osobina.

Na cijelom istoĉnom i srednjem dijelu današnje Njemaĉke, gdje je nekada tekao bujan slovenski ţivot, gdje se orila slovenska rijeĉ i pjesma i gdje su slovenske ruke krĉile put prodiranju istinske kulture, danas ondje ţivi samo uspomena na prošlost Polapskih Slovena, i maleni broj

Sloveni nazivali Srbima, a to, po Dobrovskom, potvrĊuje i ĉinjenica, da se dva najudaljenija slovenska naroda tim istim imenom zovu.

Luţiĉki Srbi su posljednji ostatak Polapskih Slovena, koji nekada naseljavahu veći dio današnje Njemaĉke, i to: zapadnu Prusku, Pomeraniju, Branibor, Saksonsku, Anhalt, istoĉnu polovinu Hanovera, Meklenburg–Šverin, Meklenburg – Sterlic i juţni dio Šlezvig– Holštajna, zatim ostrva Febrani, Rujan (Rugen), Uznojmo i Volin u Istoĉnom (Baltiĉkom) moru.

Sedište Polapskih Slovena, dakle, bilo je izmeĊu Ĉeške i Baltiĉkog mora. Na istoku bili su im susjedi Prusi i Litvanci, a na zapadu Saksonci i Tirinţani. Oni su se dijelili na tri ogranka: Bodrići koji su ţivjeli u zemljama današnjeg Meklenburga i Holštajna, Ljutići u današnjem Braniboru i Pomorju, i Srbi u današnjoj Luţici i Saskoj od rijeke Bobre do rijeke Sale.

Nazad hiljadu godina u ovim krajevima nije bilo, dakle, nikakvih Njemaca, nego su svuda ţivjeli samo Sloveni i to je bila ĉisto slovenska zemlja.

Latinski geograf Sekvestor, polovinom šestog vijeka, piše da "Laba dijeli Nijemce od Srba"...

To svjedoĉe mnogobrojna imena njihovih mjesta, sela, planina, polja, rijeka i potoka, koja su sve do danas ĉisto slovenska, kao: Dubrava, Gorica, Jasen, Javornik, Lomnica, Laba, Branibor, Kamjenica, Nova Luka, Dobri Lug, Poreĉ, Ravno, Ĉorna Voda, Mikra itd. Pošto su Nijemci zvali Slovene: Veneti, Vendi ili Vindi, to mnoga topografska imena u Njemaĉkoj sa tim korijenom podsjećaju da su nekada tamo Sloveni ţivjeli, na primjer: Vindenhasen, Vindischgretz, Vinddorf, Vendeburg, Vindschthal, Vindesbrg, Vindeburg itd. Berlin je bio njihov "brlog", gdje su drţali i hranili stoku, a Lipiska ili Lajpcig bio im je oltar gdje su pod granatom lipom slavili boga Peruna, koji nebom upravlja, onda kada su Njemci još oboţavali ţabu, i gdje su Sloveni dolazili na sabor obuĉeni u platneno odijelo, već napredni zemljoradnici, dokle su se Njemci, kao lovci, još odijevali koţom.

U istoriji Berlina (iz 1888) stoji da su do XIV vijeka njegovi stanovnici bili Srbi. Ĉlanovi mjesnog odbora govorili su na sjednicama srpskim jezikom, a zvaniĉna upotreba njemaĉkog jezika uvedena je tek pri koncu XIV vijeka. Zna 40

TITOVA JUGOSLAVIJA Luţiĉkih Srba ostao je kao ţivi spomenik i rjeĉito svjedoĉanstvo slovenskog obiljeţja ovih krajeva.

Sve do Karla Velikog Polapski Sloveni su uspješno vodili borbu za svoju slobodu, a ovaj je iskoristio njihovu pocijepanost i neslogu te ih je bio sve redom pokorio. Poslije Karlove smrti oni su se opet za neko vrijeme uspješno odupirali porobljavanju, ali su Njemci onda kao i poslije bili podmukli neprijatelji. Jednom prilikom je pograniĉni grof Gero priredio veliku gozbu, i na nju pozvao trideset najglavnijih slovenskih knezova, kojima se pravio dobrim prijateljem. Ovi, ne sluteći ništa zlo, svi doĊu. A vjerolomni Gero usred gozbe dadne znak, te oruţani straţari navale na goloruke knezove i sve ih muĉki pobiju. U poslednjoj borbi koju su vodili Bodrići pao je njihov knez Niklot, ĉiji su ponjemĉeni potomci (Niklotovići) vladali u Meklenburgu sve do Prvog svjetskog rata. To obezglavljenje naroda, izdajstvo kneza Tugomira i nedostatak sloge i jedinstva dovelo je najposlije Polapske Slovene, s malim izuzetkom, do konaĉne propasti.

Tako su Luţiĉki Srbi i ostali Polapski Sloveni, kroz dugi niz vjekova, bili slovenska predstraţa na zapadu i tvrdi bedem svojoj braći na istoku, Poljacima i Rusima, protiv silne njemaĉke navale. Na obalama Sale i Labe, Spreve i Odre tekla je stolećima njihova plemenita krv. Polja Luţice i Branibora, Prusije i Pomeranije zasuta su i presuta njihovim junaĉkim kostima. Iz mnogobrojnih ratova sa Njemcima pominju se kao istaknuti borci za slobodu i vojskovoĊe: Zvjezdodrag, Bjelosav, Dervan, i "ponositi" knez srpski" Milivoj, koji je slavno pao na bojnom polju; kao i posljednji njihov vladar knez Pribislav, o kome je Jan Ĉesla napisao (1862) epopeju "Knez Pribislav". On već skoro hiljadu godina, po narodnom

vjerovanju, ţivi skriven u podzemnim hodnicima, negdje kod Borkova, i bdi nad Srbima, da se jednom pojavi i oslobodi Luţicu ispod njemaĉkog iga.

Od velikog broja Polapskih Slovena ostalo je do današnjeg dana neistrijebljeno i neponjemĉeno svega oko ĉetiri stotine hiljada Luţiĉkih Srba.

A što je upravo tome glavni uzrok? Zakleti neprijatelj Slovena – Njemac i stari slovenski grijeh – pocijepanost i nesloga. Mjesto da su se sva ta jednokrvna plemena sloţila i ujedinila u jednu jaku drţavu, svako je od njih htjelo da ţivi samo za sebe, a bilo je još i neprijatelj svome susjedu. Proganjali su jedni druge i još pozivali Njemce u pomoć protiv svoje braće. Tako se najposlije i tu potvrdila i ostvarila stara narodna poslovica, koja opominje: "Ko neće brata za brata, on će tuĊina za gospodara" I to je najbolja pouka svima sadašnjim slovenskim narodima, da im je spas i budućnost jedino u bratskoj slozi i ĉvrstom jedinstvu.

Za Luţiĉke Srbe pisao je njemaĉki list "Leipziger Tagblett" oko 1880. g. ovako: "Srpstvo, koje negda tako jako bješe rašireno u Njemaĉkoj, liĉi na kakvog dobrog starca na samrtnoj postelji njegovoj, koji već zatvara oĉi da umre... Oko njega se pretvorilo sve u njemaĉko, sama polja i rijeke, varoši i sela nosiće još draga mu imena, što im je vrijedan narod njegov davao... Korak po korak zemlje osvajali su Germani (Njemci) od njih. I sa smrću posljednjeg vendskog (srpskog) vladara Pribislava 1134, koji je hrišćanstvo bio primio, ugasi se i posljednji branilac ovog nesrećnog naroda... Sijedi starac je u posljednjim trenucima svoga muĉeniĉkog ţivota... Jedan vrijedan, radan i dobar narod, koji nam je hiljadu i po godina gost bio, sahraniće se".

41

TITOVA JUGOSLAVIJA braće Ĉeha i Poljaka, na koje su se naslanjali i ponekad bili u sastavu njihovih drţava. Tako su za vlade Boleslava Hrabrog ţivjeli u zajednici sa Poljacima, a u dva maha bili su ujedinjeni sa Ĉesima, i to prvi put pod knezom Samom, a drugi put ih je prikljuĉio Ĉesima Karlo IV, i u toj zajednici ostali su više od tri stoljeća (1316– 1635), uţivajući skoro punu unutrašnju samostalnost. A zatim su potpali pod Saksonce i Pruse.

Najveći luţiĉkosrpski pjesnik Jakob Bart– Ćišinski piše: "Da su Luţiĉani, kao mali ostatak, posred velikog polapskog groblja, oĉuvali svoje nacionalne osobine tumaĉi se time, što je ovaj narod kako psihiĉki, tako i fiziĉki neobiĉno snaţan. Velika izdrţljivost ovog naroda objašnjava se na prvom mjestu neizmjernom ljubavlju prema maternjem jeziku i odanim ĉuvanjem roĊene grude zemlje".

Ovo potvrĊuje drugi njihov pjesnik Jan Holan, koji je pred svoju smrt naredio da na njegovom grobu posade slovensku lipu, simbol vjere u bolju budućnost, i da na grobu napišu "Srbin – vjeĉno Srbin".

Jedan luţiĉkosrpski sveštenik iz kraja XIX vijeka kaţe: "Nas već odavno ne bi bilo kao narodnosti, da matere još i danas, i na samrtnom ĉasu ne zaklinju svoju djecu, da ĉuvaju svoj jezik i svoje obiĉaje". A jedan Luţiĉki Srbin iz Amerike sa ovakvom nostalgijom piše: "Ljetos će biti 14 godina kako sam se odselio u novi svijet. Ali ja mislim ĉesto na dragu srpsku Luţicu, gdje je moja kolijevka stajala, gdje sam u školu hodio i u miloj srpskoj rijeĉi moj "Oĉe naš" pjevao. Moţda se opet vrate ti sretnji ĉasovi kada ću imati rodnu grudu pod nogama". Ni u najgorem duhovnom mraku i materijalnoj bijedi Luţiĉki Srbi nijesu gubili vjeru u povratak svoje slobode.

Pored naslona na svoju susjednu braću Ĉehe i Poljake, visoke nacionalne svijesti i ţarkog rodoljublja, Luţiĉki Srbi za svoj opstanak pod tako teškim okolnostima imaju da zahvale i svojoj odliĉnoj organizaciji. Kod njih su postojala ova društva, listovi i ustanove: Srpska matica, Srpski muzej, Srpska biblioteka, Srpska knjiţara i štamparija, Srpski soko, Srpski savez Domovina, Srpska ĉitaonica, politiĉki dnevnik, "Serbske

Ali se, srećom, proroĉanstvo zluradog Švabe nije potpuno ispunilo. Luţiĉki Srbi su se ipak odrţali, kao što su se zavjetovali devizom na svome "Serbskom domu" u Budišinu, gdje gordo stoji zlatan natpis: "Srpstvo mora istrajati" i kao što ponosno i prkosno pjevaju u svojoj himni: "Srpsku slavu, srpski jezik sila neće uništiti"2 I Luţiĉki Srbi su odista saĉuvali svoj jezik, svoje obiĉaje, pjesmu i vjeru u veliku budućnost Slovenstva. Ovaj ĉestiti narod, pleme našeg plemena, krv naše krvi, bio je najviše izloţen germanskom prodiranju ka istoku. Oni su bili sa svih strana ograĊeni njemaĉkim zidom, bez direktne veze sa drugim narodima, kao neko malo ostrvo u nesitom germanskom moru, ali su uprkos tome istrajali. Što su se Luţiĉki Srbi sve do danas saĉuvali od potpunog uništenja i germanizacije, mimo ostalih plemena Polapskih Slovena, imaju dosta da zahvale teritorijalnoj bliskosti svoje slovenske 42

TITOVA JUGOSLAVIJA Narodnu knjiţevnost probudila je Reformacija.

Najstariji rad na tom polju je prevod Biblije 1548. Prva njihova štampana knjiga, Luterov Katihizis, datira iz 1574. g. Stvarni knjiţevni poĉetci zapaţaju se u toku XVII i XVIII vijeka, i to sve na crkvenoj i vjerskoj osnovi.

I tek poĉetkom XIX vijeka prelazi se na svjetovni pravac pisanja. Godine 1809. Jan Dejka, seljaĉki sin i drvodjelja po zanatu, pokrenuo je rukopisne novine, u kojima je korio svoj narod za nehat i budio mu narodnu svijest priĉama o velikoj slovenskoj porodici.

Omladina, koja je bila glavni nosilac nacionalne svijesti i preporoda kod svih slovenskih naroda, i ovdje je igrala glavnu ulogu. Prvi se pojavio mladi pjesnik Andrija Zejler, koji je bio obrazovan pod uticajem ĉeškog istoriĉara Palackog, Srbina Sima Milutinovića – Sarajlije i Poljaka Andrije Kuharskog, te je u svojoj pjesmi pozivao: "Ustaj, Srbine, i imaj svoju dušu". Da ohrabri svoje zemljake, pokazivao im je kao i Dejka veliĉinu Slovenstva, uzvikujući: "Od Labe do Dunava, od Ledenog mora i Baltika do Kamĉatke, sve je to naša srpska velika Otadţbina".

Ono što je Srbima Dositej Obradović, Hrvatima Ljudevit Gaj i Slovencima Valentin Vodnik, to je Luţiĉkim Srbima Jan Ernest Smoler: njihov preporoditelj i prvi istinski duhovni i politiĉki voĊa.

Pored Smolera istaknuti su kao pjesnici i knjiţevnici uopšte: Bohuvjer Pful, Mihal Hornik, Handrij Duĉman, Radisrb Vjela, Mihal Ciţ, Mihal Domaška, Herta Vitezić, Jan Holan, Mihal Ĉok, Mina Vitkojc, Jan Skala, koji u svojoj pjesmi "Jugoslovenima" izraţava bratsku ljubav i privrţenost Luţiĉkih Srba prema našim narodima, i moli ih da pomognu njegov porobljeni narod u teškoj borbi za opstanak, osloboĊenje i bolji ţivot.

Poĉetak te pjesme glasi:

novine" itd. Sve su to Njemci bili varvarski uništili, ali se opet obnavlja i podiţe.

Jezik Luţiĉkih Srba dijeli se na dva dijalekta, koji su oba postala knjiţevnim jezicima.

Gornjo-Luţiĉani ili, kako sami kaţu, GornjoSrbi pribliţavaju se po jeziku Ĉesima, a

Donjo-Luţiĉani ili Donjo-Srbi Poljacima. Ali po mnogim jeziĉkim osobinama stoje bliţe nama nego Ĉesima ili Poljacima.

Narodni obiĉaji kod Luţiĉkih Srba u velikoj mjeri su oĉuvani, uprkos tome, što su germanizatori i crkvom i školom i svim drugim sredstvima vjekovima radili da ih uklone. Oni shvataju da su im baš ti njihovi obiĉaji najmoćnije oruĊe za odbranu i za odrţanje svoje narodnosti u moru tuĊinštine. Najĉistije su se saĉuvali od germanskog uticaja Srbi u Donjoj Luţici oko Hoćebuţa, naroĉito na rijeci Sprevi, u Sprevaldu, kako ga zovu Njemci ili Blotu kako ga zovu Srbi. Blot je zbog svoje prirodne ljepote vrlo omiljeno izletište za Berlince. Potpuno srpski karakter ovoga kraja najbolje se vidi pijaĉnih dana u Hoćebuţu kada ulice poplavi ţivopisna donjoluţiĉka narodna nošnja.

Grb Gornje Luţice je: zlatni gradski bedem na plavom polju. Donje Luţice: crveni bik na belom štitu. Luţiĉko-srpska zastava: plavocrveno-belo (vodoravno). Himna: "O Luţica, lijepa moja" (Zejler).

"Braćo na jugu! Nema li u vas srca i duše koja bi gledala na Sjever, Tamo gdje se u njemaĉkom moru Bori mali narod Luţiĉkih Srba" 43

TITOVA JUGOSLAVIJA Skala je poginuo u ratu, a u njega je polagana velika nada. A najveći i prvi moderni pjesnik meĊu svima bio je Jakub Bart Ćišinski. On je tvorac luţiĉkosrpskog jezika, kao Vuk Karadţić kod nas i Prešern kod Slovenaca. To je njihov Gete. Od njega ima 14 knjiga pjesama, koje sve odaju plemenitu i veliku dušu, a iz svakog redka odiše neizmjerna ljubav spram sirotne Luţice i njenog ubogog naroda, koji vjekovima pati pod tuĊinom. Njegova knjiga soneta je savršenstvo luţiĉkosrpske poezije i jedno od najljepših djela svjetske poezije uopšte. Kao pravi narodni apostol on ga tješi, bodri i napaja mu dušu vjerom u narodni vaskrs i osloboĊenje.

Od ţenskih je kao pjesnik najslavnija Mina Vitkojc. Ona u prvoj pjesmi svoje zbirke, koja ima naslov Srpski narod, ovako dirljivo pjeva: "Tebe su ubili, metnuli su te u grob, smrtnu su pjesmu tebi ispjevali, ali ti si ipak još ţiv.

Kao dramski pisac istakao se Jozef Novak. On je preveo Preradovićevu pjesmu "Zora puca, biće

Već. davno osuĊen si na smrt, ali ti nećeš da propadneš, ti si raskomadan i razbijen, ali ti još uvijek dišeš".

Dalje, moli sunce da se smiluje na svoja stvaranja koja idu pognuta i propadaju. Moli vjetar da zapjeva o ovom narodu pjesmu uskrsa i slobode.

Moli boga da ne propadne taj narod koji spava dubokim snom, dok tuĊinski duh ko vampir ulazi u njegove svetinje... i završava!

dana", itd... Imaju veliki broj kulturnih radnika Luţiĉkosrpsko stanovništvo se bavi uglavnom zemljoradnjom i šumskom industrijom. Na zavidnoj su visini stoĉarstvo, pĉelarstvo i ribarstvo. Imaju neiscrpne rudnike uglja, koji izvoze. Kod njih je najveća fabrika aluminijuma u cijeloj Njemaĉkoj. A industrija stakla je na visokom stepenu.

Kod njih je jako razvijen osjećaj solidarnosti, gotovo svi Luţiĉki Srbi su socijalno osigurani.

Luţiĉkosrpski narod mnogo voli da priĉa i da pjeva. On ima svoje priĉe i bajke, narodne poslovice i zagonetke, balade, ljubavne i šaljive popjevke, romanse, plesne, svatovske i poboţne pjesme itd. Imaju i neku vrstu postarijih epskih narodnih pjesama.

Veoma vole muziku i igru. Najomiljeniji su im instrumenti gajde i gusle, i nešto izmeĊu to dvoje, što oni zovu serbska pišćel, zatim klarinet i dr.

"Zaori nam se ponovo naša srpska pjesmo, Koja od pradavno dremaš u pećinama, Stvori, o boţe, veliko ĉudo, Probudi ţivot kod nas Srba".

Od nauĉnika su najpoznatiji: slavista Petar Jordan i, naroĉito, filolog Arnošt Muka, veliĉina svetskoga glasa, bio je ĉlan obiju naših Akademija i Matica i nosilac srpskih i crnogorskih ordena. On je luţiĉkosrpski Vuk Karadţić.

U muziĉkoj umetnosti su najznamenitiji Kravc, Kocor i Pilk, a u slikarskoj Vjela, koji je bio omiljen na dvoru ruskog cara Aleksandra I. 44

TITOVA JUGOSLAVIJA "Mi ćemo da podrţavamo jedni druge na politiĉkom, ekonomskom i kulturnom polju i staraćemo se da ne propadne ni najmanji slovenski narod, da i najmanji naš ĉovjek saĉuva svoj nacionalni opstanak, svoju nacionalnu kulturu i obezbijedi svoj nacionalni razvitak".

Ali su, naţalost, i ovog puta Luţiĉki Srbi ostavljeni na milost i nemilost Njemcima. Oni na papiru imaju manjinska prava. 1948. godine donešen je "Zakon o zaštiti prava srpskog stanovništva", koji sadrţi ravnopravnost jezika u krajevima naseljenim pored Njemaca i Luţiĉkim Srbima, u školama i uredima, dvojeziĉni napisi na firmama itd.

I uz izvjesnu podršku Sovjetskog Saveza i to bi bila dobit i zaštita da se saĉuvaju potpune germanizacije. Ali se u Luţicu doselio veliki broj Njemaca iz Sudetskih oblasti i iz Poljske, te sada nema skoro ni jednog kompaktnog srpskog sela, (varoši su odavno sa većinom nemaĉkog stanovništva, a tako ni jedne ĉisto srpske škole.

Na taj naĉin, poslije hiljadugodišnje uporne borbe, Srpska Luţica, taj slovenski Helgoland u germanskom moru, taj spasonosni Ararat, na kome su preţivjeli posljednji ostaci jednog velikog naroda – Polapskih Slovena – koga je halapljivi njemaĉki moloh progutao, nalazi se u agoniji.

Napominjem da su Ĉesi i Poljaci oduvijek, pa i sada pomaţu Luţiĉke Srbe moralno i materijalno. Oni imaju ĉitavu literaturu o njima, otvaraju za njih škole, primaju njihove studente na svoje univerzitete, koji imaju lektora za luţiĉki jezik itd. MeĊutim, mi, koji smo im po krvi i jeziku najbliţi, malo se za njih interesujemo!

Zato završavam ovo saopštenje s apelom na ovaj visoki dom – Akademiju nauka – da se ta anomalija ispravi. To jest: da se našoj braći Luţiĉkim Srbima posveti duţna paţnja, ispita njihovo sadašnje stanje i shodnim putem i naĉinom pomogne, da sa svim ne utonu u nesito njemaĉko more. *** 1 Predavanje odrţano 8. februara 1963. u Etnografskom institutu u Beogradu.

Pjevaju i uz gusle (V. Novak). U narodu se igraju kola isto kao kod nas.

Skoro svako selo ima svoje pjevaĉko društvo.

Praktikuju se stari slovenski obiĉaji kao na primjer potapanje smrti u proljeće, ţetva, Boţić, Uskrs sa šaranjem jaja, svadbe, procesije (ovo dvoje poslednje naroĉito).

Pitanje luţiĉkosrpsko postoji ustvari od kako su Polapski Sloveni porobljeni od njemaĉkih zavojevaĉa. Ali je prvi put postavljeno pred meĊunarodni forum na mirovnoj konferenciji poslije Prvog svjetskog rata.

Onda je luţiĉkosrpski narodni odbor uputio na mirovnu konferenciju jedno izaslanstvo, koje je predvodio narodni poslanik Arnošt Bart, da traţi pravo samoopredjeljenja za Luţiĉke Srbe, i da im se mirovnim ugovorom osigura narodni opstanak i autonomija.

U evropskoj javnosti bila je povedena ţiva propaganda za Luţiĉke Srbe i njihove opravdane zahtjeve, ali ipak u versaljskom ugovoru nije dodirnuto luţiĉkosrpsko pitanje. Bart sa drugovima vratio se razoĉaran u Luţicu, i još je bio osuĊen na nekoliko godina zatvora u tvrĊavu Golnov, zato što se usudio da javno brani sveto pravo svoga naroda. Pušten je na slobodu tek na posredovanje predsjednika Masarika.

Tako su Luţiĉki Srbi opet bili ostavljeni pod svojim vjekovnim neprijateljima Njemcima, te su, naroĉito po dolasku na vlast famoznog Hitlera, bili prva ţrtva bjesomuĉnog proganjanja, germanizacije i nacistiĉke rasne mrţnje. Baš na njima su isprobani zloglasni njemaĉki koncentracioni logori.

Po padu hitlerizma Luţiĉki Srbi su se s pravom nadali da će bar ovoga puta uspjeti da dobiju slobodu i nezavisnost bilo posebno, bilo u federaciji sa Ĉehoslovaĉkom. Za to su slali memorandume svima saveznicima traţeći svoje pravo.

Naroĉitu nadu su polagali na bratsku Jugoslaviju.

Jurij Rjenĉ, koji je svršio studije u staroj Jugoslaviji, dolazio je u Beograd. On je bio lijepo primljen i obećana mu je svesrdna pomoć A na Sveslovenskom kongresu u Beogradu je u proglasu reĉeno: 45

TITOVA JUGOSLAVIJA

46