2015
Na posao odlazim uvek istom ulicom u kojoj se život , izgleda, budi ranije nego u ostalim delovima grada. Tako svakog jutra viđam dve žene; mlađu koja je konobarica u povećem kafiću i stariju koja čisti susedni moderni pab. Sa kratkom crnom kosom liče jedna na drugu, kao da su majka i ćerka. Obe se skromno obučene Posao im je rutinski, bar na početku. Tako, vižljasta konobarica sa šlajpikom u ruci odlazi uvek na istu, crvenu trafiku gde pazari dnevnu štampu za goste. Za to vreme krupnija žena završava čišćenje visokog stepeništa. Kada završi sa čišćenjem ona seda za sto, i kao gost, uživa u jutarnjoj kafi u cigareti. Tu je konobar, koji je već vezao keceljicu oko pasa i zauzeo svoju poziciju u šanku, puštajući stereo rok- muziku, u isčekivanju prvog gosta. Koliko sam mogao da primetim, u prolazu, prvi muški goste- solaši ulaze kafić .Konobarica je u međuvermenu posle donošenja novina odradila još jedan zadatak. A to je, iznošenje visokih metalnih stolova sa drvenim površinama, i pripadajućim stolicama. Ako je napolju hladno ona to radi uz simpatično kukanje I dozivanje starije žene, čistačice paba kao majčinske podrške. Između njih dve postoji još jedna razlika. Dok mlađu , konobaricu gazda svakog jutra kontroliše, svojim prisustvom, to se starijoj čistačici, ne dešava. Njihov gazda ne dolazi tako rano u kafić .. U produžetku je škola stranih jezika, koja je aktivna tek preko dana. S leve strane iste ulice nalazi se obdanište. Ono ima svoju tradiciju. Po automobilima kojim roditelji dovoze svoju decu , može se uočiti materijalni staus roditelja. Reč je o imućnim mladim ljudima, koji su se snašli u ovom gradu, I verovatno neće ne pomišljati da odu iz njega. Vreme će pokazati da li je to dobro i za njihovu decu.? Do obdaništa je kafić nekadašnjeg poznatog košarkaša, koji je jedne godine otpao iz reprezentacije kao trinaesti igrač. Sada je solidan trener. Njegov rođeni brat drži kafić. Ineče u ovom gradu to nije pravi put da braća drže zajednički kafić. I košarkašev brat, svakog jutra ide po dnevne novine, ali u gornje crvene trafike. I on je tačan u minut. Za razliku od konobarice, koja ne čita novine, brat od košarkaša, to radi usput.
Do kafića je mesara, u kojoj možete za kratko vreme dobiti roštilj, sa ćevapima, kobasicama, pljeskavicama. Dok se peče roštilj možete otići u najbolju knigoveznicu da vam majstor poveže prepisabni dplomski rad sa privatnog fakulteta. Najkasnije do podneva vi možete dobiti diplomu. Nadalje, sa desne strane nalazi se jedna od retkih pržionica kafe u gradu. Pored svoje mlevene kafe, koja lepo miriše duž pola ulice, tu su slatki proizvodi : čokolade, napolitanke. Koliko sam mogo da primetim pržionicu kafe drže muž i žena. Ćutljivi i povučeni po prirodi drže se na distanci od komšiluka. U centralnom delu ulice, koja inače nije duža od par stotina metara , je najdinamičnije. To je zbog dva nova gradilišta, koje izjutra u svojim radničkim u umazanim kombinezonima opsedaju građevinci. Oni naravno ne ulaze u In kafić u kome postoje visoki stolovi sa gostima uz šank . Uz šank je uvek ista ekipa, koja zapoveda spretnom konobaru, I vodi neku svoju internu priču. Očito da se tu čeka , novi igrač , koji će uleteti u turu. Iza su gosti koji sede za običnim stolovima,. Inače, ovaj kafić je pun preko dana I njihov konobar ne kupuje dnevnu štampu. Do kafića je novootvorena Kuhinjica, restoran gotove hrane, u kojoj stoje plastične kutijice sa poklopcima. Ona dobro dođe , radnicima na okolnim građevinama , koji polako privode kraju radove. Do kuhinjice, koja se kasnije otvara, je prodavnica mlečnih proizvoda. Ispred nje na klupi, svakog jutra sede tri žene koje uz cigarete drže šoljice sa kafama koje se puše na prohladnom jutru. Jedna od njih hitro ustaje kada stigne kamion sa robom. U drugom delu ove male ulice, je dosta mirnije, mada se u njoj nalazi prodavnica lovačke municije. U njoj je glavni junak beskućnik . On je nekada imao kuću, koja zbog nekih već zaboravljenih razloga nije više u njegovom vlasništvu. Njegov stari komšiluk ga toleriše i dozvoljava mu da se smesti u ispod jedne od terase u prizemlju vojne zgrade. On je uvek, čini se pijan. Što možda zbog alkohola a možda zbog sramote, koju krije ispod lažne alkoholisanosti. On , koliko sam primetio daje sam sebi neki zadatak, da pospremi dvorište od bačenih hartija, ali i da juri kučiće, štiteći na taj način prolaznike. Pri kraju, ili početku ulice, sa jedne strane se nalazi stara kafana, koja već izjutra ima gostiju, koji su , očito imućniji. Sa druge strane su dve, kako smo naveli, crvene trafike. Na njima uvek isti ljudi i žene kupuju svoje novine. Na jednoj od njih mi se žali prodavačica, kako je neko potkrada sa Politkom, svakog jutra. Verovatno , nekom treba za loženje varte, smatra ona. ..Možda i za čitanje…