Harleqin Mama za Božić

Naslov originala Caroline Anderson A Mommy for Christmas

Kerolajn Anderson

MAMA ZA BOŽIĆ

1.

- Gospodine Makjuan, baš lepo što ste nam se konačno pridružili.

Džejms se iz petnih žila potrudi da se suzdrži od bilo kakvog komentara i nabaci uljudan osmeh na lice. - Izvinjavam se što kasnim, zadržali su me u kadrovskom. Neka tehnička začkoljica u vezi s mojom prijavom.

— Pretpostavila sam. Je li to sad rešeno?

- Jeste. - Ne bi se to ni desilo da nije zaboravio da pošalje prokleti formular nazad u bolnicu pošto ga je popunio, ali šta je bilo - bilo je. Zato ga je sada ova tamnokosa energična žena sa očima boje karamele streljala pogledom. Njegova nova šefica.

Progutao je ponos i pridružio se osoblju okupljenom u doktorskoj sobi. Bila je tu još jedna doktorka, dve sestre - i ta žena. Kejt Berdžes, glavni hirurg na odeljenju i njegova ne baš simpatična šefica. Sto je bilo najgore od svega, i ostali su na prvi pogled delovali prilično nepoverljivo. To jest, ostale. Ovaj put se osmehnuo nešto spontanije. — Zdravo svima, ja sam Džejms. Drago mi je što smo se upoznali. Pa, šta radimo?

Tamnokosa sa očima boje karamele izvi svoju elegantnu tanku obrvu i nanovo ga probode pogledom.

- Mi? Ne znam za nas, ali ja se upravo spremam da otpremim pacijenta u operacionu salu.

- To najverovatnije znači da ću vam ja asistirati. Rekli su mi da me očekujete, zar ne?

- Da, očekivala sam vas, ali pre sat vremena. A onda sam odlučila da odvučem Džo od njenog posla kako bi radila vaš.

On se usiljeno nasmeši. To mu nije predstavljalo problem, ali ono što jeste, bilo je da njegov osmeh kojim slučajem ne zaliči na osmeh olakšanja jer, imajući u vidu njeno borbeno raspoloženje, nije imao ni najmanju želju da naredni sat ili dva bude zarobljen s njom u operacionoj sali. — Onda ću ja zameniti Džo, budući da nemam šta drugo da radim i da nema previše smisla da vam se pridružim na operaciji. Ionako ne znam ništa o pacijentu i njegovom stanju.

- Da ste došli na vreme, znali biste.

- Za to se obratite onima iz kadrovskog — rekao je, malčice strogo, svestan znatiželjnih pogleda ostatka tima kojeg je njihov razgovor privlačio. Prokleta bila, kako sme sebi da dopusti da mu se tako obraća pred drugima?

- To sam i uradila. Zadržali su vas zbog formulara koji ste zaboravili da pošaljete nazad - rekla je, ovaj put nešto blažim glasom, ali i dalje oštrim poput britve. - Niste baš najbolje počeli, Makjuane. Papirologija je veoma važna.

S teškoćom se sputao da ne prasne. - Svestan sam toga.

- Odlično. Znači, možemo odmah da se bacimo na posao. Džo, pošto je gospodin Makjuan sada ovde, možda bi volela da nastaviš s onim što treba da radiš, a ja ću našeg novog kolegu uputiti u sve što je neophodno kako bi mogao da mi asistira u sali. Čini se da je raspoložen za posao.

- Naravno. - Džo mu se nasmeši, zakači hemijsku olovku za džep mantila i uputi se ka vratima, namignuvši mu dok ih je otvarala ramenom. Njegove usne se izviše u gotovo neprimetan ali zadovoljan osmeh. Gospode, dobro je, imao je barem jednog saveznika na odeljenju.

- U redu - rekla je, i prostrelila ga onim svojim karamel očima.

Poput onih karamela što vam lome zube. Ili pak karijeru.

- Spremam se da uradim hemikolektomiju pacijentu s primarnim tumorom na terminalnom ileumu - rekla je, a on oseti kako ga po čitavom telu obliva hladan znoj. - Bože dragi, ne! Samo se drži njene priče, govorio je sebi. - Stiven Sajms, pedeset četiri godine, učestali bolovi u predelu abdomena, kao i naizmenični napadi

dijareje i konstipacije. Primljen u bolnicu juče s povraćanjem i rektalnim krvarenjem.

Nije morao da čuje sve simptome. Znao ih je napamet.

Ne! Prestani da razmišljaš o tome. Usredsredi se. Usredsredi se.

- Skener pokazuje masu koja gotovo u potpunosti opstruira terminalni ileum i prianja uz trbušnu maramicu preko femoralne arterije - otuda i hitnost operacije - ali ne možemo zaista da znamo koliko se tumor proširio dok ga ne otvorimo, niti da li ćemo uopšte biti u mogućnosti da nešto učinimo. Moglo bi da bude nezgodno.

To je razlog zašto je on naš jedini pacijent ovoga jutra. - Izazovno se nasmešila. - Znate šta, biću darežljiva i pustiću vas da budete glavni.

Osetio je kako mu se utroba grči. Da li mu se to videlo na licu?

Radoznalo ga je pogledala.

- Pa? - Nisam video snimke - rekao je.

- Nema problema, sad ću vam ih pokazati. Eno, gore su - rekla je, pokazavši glavom na osvetljene kutije iza njih. Okrenuo se, i srce poče snažno da mu kuca. Jadničak.

- Na osnovu ovoga što se da videti, čini se da nema velike šanse — rekao je.

- Recimo to tako. Pored toga, malčice je i žutičav, tako da je vrlo moguće da je tumor već metastazirao na jetru. - Nastavila je da ga informiše o istoriji čovekove bolesti, njegovim simptomima i prognozama koje su, znao je to i pre nego što su ga uopšte otvorili, bile prilično obeshrabrujuće. Nije bilo isključeno ni to da se, pošto ga otvore, situacija ispostavi još nepovoljnijom. Biće prisutan i tim onkologa, ali postojala je granica onome što su bili u mogućnosti da učine ukoliko je stanje pacijenta bilo zaista toliko loše koliko je na snimcima izgledalo.

- Pa hoćemo li, Makjuane? Hajde da proverimo kakvi ste, sad kad ste konačno medu nama.

- Spreman sam kad i vi - čuo je anesteziologa kako kaže, dok je Kejt - gospođica Berdžes - rekla nešto nesuvislo, tipa da će im se pridružiti čim budu uspeli da se organizuju.

Prigušivši uzdah, dovršio je pranje ruku, a potom ih je obrisao i obukao se. I ranije je sretao žene poput nje - čvrste, beskompromisne i ambiciozne, s nepresušnom željom da dokažu kako su bolje od muškaraca s kojima rade, spremne da na licu mesta pregaze sve one koji se ispreče između njih i cilja koji su zacrtale. Opasne žene. Mogao je da bude bespoštedan i sa onim najokorelijim, ali to nije bio razlog njegovog dolaska ovde. Došao je u bolnicu da izvidi situaciju, da vidi hoće li ovaj put uspeti.

Znao je da on to može. Znao je da može da stisne zube i proguta njen nimalo simpatičan smisao za humor i zlonamerne komentare na račun njegove neorganizovanosti.

Morao je to da uradi. Morao je da zarađuje za život i da obnovi karijeru, a imao je i porodicu koju je trebalo održati na okupu.

I Kejt Berdžes nije imala nikakvih šansi da to osujeti.

Izgledao je još bolje nego što joj se prvi put učinilo.

Nije da ga je baš detaljno proučavala tokom razgovora za posao, ali primetila je to još i onda, kada je došao u elegantnom odelu koje mu je savršeno pristajalo. Uprkos tome što je sada bio u hirurškom izdanju, delovao joj je još zgodnije.

Ne previsok, ali dovoljno stasit da ga ona tokom razgovora gleda pravo u oči bez potrebe da zabacuje glavu unazad, snažne grade, s gustom svetlokestenjastom kosom koja je imala tendenciju da mu pada preko čela, što se i ovaj put desilo, nakon čega ju je on zagladio svojim dugačkim moćnim prstima i podvukao pod hiruršku kapu. Činilo se kao da njegove bledoplave oči gledaju pravo kroz nju, ali nekako je slutila da nije bilo baš tako.

Osećala je blagu grizu savesti, ali nije ona bila kriva što je on kasnio i što ga je čekala koliko god je to bilo moguće pre nego što je pozvala svoju mladu asistentkinju, moravši pritom da je odvuče od njenog posla iako ga je imala preko glave. „I nisam bila baš toliko neljubazna", pomislila je, pokušavajući da opravda svoje ponašanje,

uprkos tome što je znala da to neće biti lako. Nije trebalo onako da ga kritikuje pred drugima, to nije bilo ni fer a ni etički. Prokletstvo.

Moraće da mu se izvini, ali već je bila videla snimke i znala je šta ih čeka, a poslednje što joj je u tom trenutku bilo potrebno bio je jedan nemaran član tima.

A posebno ne član koga zapravo nikada nije ni želela u svom timu, iako je navodno bio fantastičan hirurg.

Imao je neobičnu biografiju. Bio je savetnik u jednoj londonskoj bolnici - svega godinu dana - ali onda je iznenada napustio taj položaj i otada nije radio, ako se izuzme nekolicina privremenih poslova. Sada je prošlo više od godinu i po dana otkako je otišao s mesta sa-vetnika, a ovde u Odli Memorijalu u provinciji Safok prijavio se takode za posao na određeno vreme, pošto je njena asistentkinja otišla na porodiljsko bolovanje, i upravni odbor ga je dočekao raširenih ruku.

Premda ne i ona. Bilo je i suviše pitanja na koja nije imala odgovor, i suviše potencijalnih komplikacija, ali ostali kandidati nisu mu bili ni blizu. Međutim, bilo je nešto u vezi s njim što joj nije ležalo i osećala je neku vrstu nepoverenja, što svakako nije bilo poželjno osećanje prema kolegi s kojim je u budućnosti trebalo blisko da saraduje. Bio je nekako povučen i suzdržan i kad god bi se postavilo pitanje prekida njegove karijere, on bi vesto odvukao razgovor na drugu stranu, a kada su ga pitali zašto nije konkurisao za stalno radno mesto, pomenuo je razloge lične prirode.

- Možda jednog dana - rekao je, i to je bilo to. Aktuelni zakon o radu zabranjivao je bilo kakva izlišna pitanja, pa su zapravo mogli da saznaju samo ono što je on želeo da im kaže. A to je bilo vrlo malo. Čitava njegova priča bila joj je izuzetno čudna. Bilo joj je neobično to što se čovek čiji se profesionalni uspon odvijao munjevitom brzinom, a čiji se nestanak dogodio još brže, pojavio baš u njihovoj bolnici kako bi se zaposlio na određeno vreme jer njena asistentkinja je već nekoliko meseci nakon porođaja trebalo da se vrati na posao.

U prethodnoj bolnici su rekli sve najbolje o njemu, ne ispričavši ništa što bi moglo da bude iole kompromitujuće. O čemu je onda reč?

Nije imala pojma, niti je imala i najmanju nameru da ga ponovo pita, budući da nije uspeo da se organizuje i pojavi se na vreme svog prvog dana na novom radnom mestu. Jedino u šta je bila sigurna jeste to da neće biti nimalo popustljiva prema njemu. Ili će valjano raditi svoj posao, ili leti napolje. Nalazila se na čelu jednog vrlo zaposlenog hirurškog tima i nije želela da joj iko zadaje dodatne muke. Bila je od onih što smatraju da svoje lične probleme treba ostaviti kod kuće ili najdalje pred ulazom u bolnicu. Njihovo mešanje s poslom bilo je izričito zabranjeno.

Njegov šarm neće uspeti da je zavara.

Davno je završila s tim. Toliko davno da nije mogla da se seti zašto joj je takva pomisao uopšte pala na pamet.

- Dajte znak kad budete spremni, Makjuane! - rekla je odsečno.

Prišla je operacionom stolu, uzela gazu natopljenu jodom i prešla njome preko pacijentovog stomaka. Potom je podigla pogled i susrela se s tim uznemirujućim bledoplavim očima nad telom gospodina Sajmsa.

- Pacijent je vaš, gospodine Makjuane.

Odgovorivši na izazov u njenim očima gotovo neznatnim podizanjem obrve, pristupio je stolu i ispružio desnu ruku.

- Skalpel, molim.

Brzim pokretima strgao je rukavice, kapu i zaštitnu masku i bacio ih u kantu za smeće, a potom se uputio u svlačionicu. Kejt ga je sve vreme u stopu pratila.

Od svih slučajeva kojima je mogao da počne, od svih zlehudih preokreta sudbine...

- Imate li neki problem?

Kao da ju je uopšte bilo briga. Lagano je okrenuo glavu i susreo se s njenim pogledom, koji je bio sve samo ne diplomatski. - Ne, koliko ja znam, ali vi ga očigledno imate. Hoćete li konačno da mi zadate smrtonosni udarac?

Namrštila se i ovlaš se naslonila na dovratak, uspevši da nabaci blago zbunjeni izraz lica. - Smrtonosni udarac?

- Niste našli za shodno da mi kažete ništa pozitivno danas, niti ste do sada rekli išta blagonaklono o meni. Znam da niste bili za to da me odbor primi u bolnicu, tako da pretpostavljam da ćete biti nemilosrdni. Pa hoćete li to da uradite odmah, ili biste radije sačekali da se okupi publika kako biste mi sa uživanjem sasuli sve moje mane u lice?

Pocrvenela je, ali nije skrenula pogled s njega.

- Žao mi je. Nije trebalo ono da vam kažem pred drugima, ali bila sam...

- Ljuta?

- Frustrirana. Htela sam da se nađem s vama, da vas upoznam sa Štivom Sajmsom i njegovom suprugom, da zajedno pretresemo njegov slučaj.

- A umesto toga ste mi na brzaka pokazali snimke i stavili me pred svršen čin? Zašto?

- Zato što sam znala da ćete moći to da uradite ako ste i upola onoliko dobri koliko kažu za vas. Zelela sam lično da se uverim u to koliko ste zaista stručni.

- Ili da me gledate kako tonem? Odmahnula je glavom. - Ne, nikako. Bila sam u pravu što sam imala poverenja u vas. Obavili ste odličan posao.

Ni ja to ne bih bolje uradila. A možda čak ne ni tako dobro.

Punktiranje njegove femoralne arterije je pravo remek-delo hirurgije, i drago mi je što ste uspeli da obavite resekciju debelog creva izbegavši pri tom stomu. Barem će, ako ništa drugo, sačuvati svoju nogu i svoj ponos. Samo je šteta što ga to neće spasiti. - Još uvek ne znamo. Uzorak tkiva poslat je na histologiju - rekao je. Nije padao na njeno laskanje, i bio je više zaokupljen njihovim pacijentom nego skupljanjem poena kod svoje nove šefice, ali ona je odmahnula glavom.

- Dajte, Džejms, nemojte mi reći da ncznate. Videli ste tu izraslinu i opipali ste mu jetru. Dobro znate šta se događa, ne moram ja to da vam kažem.

Duboko je uzdahnuo i otvorio vrata svog ormarića. - Da, znam. Skinuo je hiruršku bluzu i obukao košulju, a potom je sačekao da se okrene. Ona to očigledno nije imala nameru da učini pa je, blago slegnuvši ramenima, pomalo užurbanim pokretima svukao hirurške i posegao za svojim pantalonama koje su visile preko ofingera u kaseti.

Primetio je da se potom trgnula i koraknula unazad, dok joj je rumenilo po drugi put tog dana oblilo obraze. Okrenula se na peti i zaždila niz hodnik u svojim gumenim čizmama kao da je pod sav u plamenu, uputivši se prema ženskoj svlačionici.

Bože dragi, pa on je savršen.

Stvarno je zgodan, pomislila je, skidajući sopstveno hirurško odelo i uzimajući bluzu i suknju iz svoje kasete. A ona je bila njegova šefica, žena koja će morati da trpi njegove neubedljive izgovore i očigledan nedostatak organizacije.

Bajno.

Dobro, barem je bio odličan hirurg. Čvrsto je odlučila da će odoleti njegovim fizičkim čarima. Bila je imuna. U potpunosti imuna. Bacila je pogled preko ramena i kroz otvorena dvokrilna vrata videla ga kako navlači pantalone preko svoje zategnute, mišićave guze u pripijenim pamučnim boksericama. Podišla ju je jeza.

Možda joj je ipak bila potrebna revakcinacija.

Nakon toga se trudila da gleda samo ispred sebe, ali to joj nije pomoglo. Stalno ga je videla pred sobom, poput utvare, i znala je da to nije bio prizor koji se tako lako zaboravlja. Nije joj pomoglo ni to što je nešto kasnije, na odeljenju, morala da gleda kako svi padaju ničice kako bi iznašli izgovor da razgovaraju s njim. To se, naravno, odnosilo na žene. Muškarci su ga kriomice odmeravali i procenjivali svoje šanse kod sestara na koje su se bili namerili, svesni da su dobili opasnog suparnika.

Bio je izuzetno šarmantan, ali je isto tako primetila da se trudi da drži izvesno odstojanje, premda je bio krajnje prijateljski raspoložen. Takođe je videla kako se, pošto su završili operaciju, na njegovoj ruci opet pojavila burma koju je zapazila još prilikom njihovog prvog susreta. Biće razočarane, pomislila je, a potom se zapitala da li je to neko neobično osećanje koje joj se javilo kada je ponovo ugledala prsten imalo veze upravo s tim, s razočaranjem.

Smešno. Naravno da nije. Ona nije bila zainteresovana. Nikada nije stupala u veze s kolegama s posla. Muškarci su već neko vreme bili na poslednjem mestu njene liste prioriteta.

- Dobro, vreme je za vizitu. Treba obići pacijente koji su juče operisani a potom možemo da odemo na pauzu za ručak. Taman da vas uputim u raspored i smene - rekla je, odvukavši ga od kluba obožavateljki koje su se okupile oko njega.

Nije bila sigurna da li je tihi uzdah koji je ispustio kad su krenuli u obilazak odeljenja trebalo da predstavlja izraz olakšanja ili razočaranja.

- Kako si proveo dan, Rori?

- Superiška.

- Jeste li radili nešto zanimljivo u školi?

- Ne. Mogu da gledam crtane?

- Naravno, ali ne dugo. Posle moraš na kupanje, pa u krevet. Džejms priđe sinu i nežno ga zagrli. - Jesi li gladan? Šta si jeo danas?

Rori odmahnu glavom i potrča ka dnevnoj sobi. - Riblje štapiće i pomfrit.

Džejms se namršti. Riblje štapiće i pomfrit? U redu povremeno, i sam bog zna da je u poslednjih osamnaest meseci nebrojeno puta pribegavao brzoj hrani, ali ako je to ono što će dadilja davati deci svakoga dana za ručak, onda će morati nešto da kaže, a to mu neće nimalo lako pasti. Bilo je teško pronaći osobu koja će moći da čuva Frej tokom čitavog dana, kao i da odvodi i dovodi Rorija iz škole.

Poslednja stvar koja mu je sada bila potrebna bilo je gunđanje, ali nije mogao da ćuti.

- Je l' Frej bila dobra?

Rori slegnu ramenima. - Valjda - promrmljao je, a potom se bacio na tepih i uključio televizor, leđima okrenut ocu.

Džejms je uključio električni čajnik i vratio se u salon, a zatim se zamišljeno zagledao u svoju usnulu ćerkicu, koja je i dalje ležala tamo gde ju je ostavio kada su ušli u kuću, nekoliko minuta ranije.

Buka koja je dopirala od televizora nije joj nimalo smetala, ali prethodne noći je slabo spavala i bila je iscrpljena, dok su se na njenim bucmastim obraščićima videle sasušene mrlje od suza.

Prokletstvo. Zašto? Zašto on? Zašto Bet? Zašto bilo ko od njih?

Imao je želju da zabaci glavu unazad i počne da zavija na mesec, ali znao je da ih to nikuda ne bi odvelo. Deca su imala dovoljno problema i bez poludelog oca. Nežno je uzeo Frej u naručje, odneo je do njene sobe, položio je na krevetac, skinuo je i obukao joj pidžamu. Devojčica se ni na trenutak nije probudila.

Okupaće je sutra ujutru. Sada joj je više od bilo čega bio potreban san. On je morao da provede još neko vreme s Rorijem, a pošto i njega uspava, pogledaće nekoliko stvari za posao i pozvaće bebisiterku da porazgovara s njom o ishrani dece.

A onda će i on konačno moći da ode u krevet.

- Kako ti se čini novi specijalista?

Kejt uputi ocu jedan kratak smešak. - U redu je, ako izuzmem činjenicu daje zakasnio sat vremena zato što je prethodno zaboravio da pošalje ključni formular kadrovskoj službi.

- Ajoj... - dobaci iz kuhinje njena majka, dok je sipala vreo čaj u šoljice, i uputi svojoj ćerki ispitivački pogled. - Pa hoćeš li mu oprostiti?

- Ne ukoliko se tako nešto ponovi - odbrusila je a potom uzdahnula. Oba Kejtina roditelja primetiše da nešto nije u redu.

- U čemu je problem s njim?

- Nemam pojma - rekla je tiho, zavalivši se u fotelju. - Porodični problemi, pretpostavljam. U razgovoru ih je nazvao „stvarima lične prirode", a danas je izgledao vrlo umorno, kao da čitavu noć nije oka sklopio. -I fenomenalno. Ali to ipak nije pomenula.

- Oženjen?

- Ne znam. Više ne možemo da postavljamo takva pitanja, ali... ima prsten - rekla je oklevajući, iz nekog razloga ne odgovorivši potvrdno, budući da je nekako predosećala da nije oženjen. Ne više. Pa staje onda bio? Razveden? Udovac? Najverovatnije razveden. Podeljeno starateljstvo. Ili pak buran razvod, od onih koji su dovodili decu u ovu kuću, njenim roditeljima, da ih vole i brinu o njima dok se u njihovom domu stvari ne srede.

Ukoliko se ikada srede. Ponekad se to jednostavno nije događalo.

- Zvuči kao da se iza toga nešto krije - rekao je njen otac, pošto su prešli u trpezariju i seli za sto. Dodao joj je tanjir krcat komadima pečene piletine i hrskavih krompirića zlatnožute boje. Stavio je kašiku u činiju s prokulicama i gurnuo je prema njoj.

- I ja tako mislim - rekla je, sipavši jarkozeleno povrće u svoj tanjir. - Uvek se nešto krije, ali nisam sigurna da ovaj put želim da znam šta. Nije trebalo da se prihvati ovog posla ako nije u stanju da se ogranizuje. Njegov privatni život nema nikakve veze sa mnom, i ne bih da utiče na njegove poslovne obaveze. Ukoliko ne može da izađe na kraj sa svojim problemima, ne znam šta uopšte traži u bolnici.

- Čini mi se da si malo pregruba - reče njena majka, sedajući na suprotni kraj starinskog stola od teške hrastovine i stavljajući činiju s močom od pečenja na sredinu. - Znaš da ne volim da se mešam, ali mislim da si prestroga. Jesi li sigurna da nije došlo do neke zabune?

- Da, sigurna sam. Zaboravio je da pošalje odgovarajuće formulare. Ukoliko mu se nešto slično dogodi s kartonom pacijenta, i ako ne bude vodio računa o dokumentaciji, može da dođe do zamene i nestanka rezultata i ljudi bi zbog toga mogli da umru.

- Svestan je on toga - dobaci njen otac, a ona ga prostreli pogledom, na šta joj on uzvrati istom merom. Potom se konačno predala, nasmešivši se i klimnuvši glavom, premda donekle oklevajući.

- Naravno da je svestan. I sjajan je hirurg... fantastičan, zaista.

Vest, brz, odlučan. Izvrsno je raditi s njim u sali, barem na osnovu onoga što sam danas videla. Nimalo me ne čudi što je bio savetnik.

Sam bog zna zašto se kod nas zaposlio na određeno vreme, i to poprilično ispod svojih mogućnosti.

- Možda nastoji da sačuva porodicu? - upita njena majka a Kejt oseti krivicu.

Je li Džejms to pokušavao da uradi? Da održi porodicu na okupu?

- Zašto onda tako ne kaže?

- Možda je naprosto uzdržana osoba. Možda ne želi da priča o tome. Možda je zamršeno i neprijatno, ili pak i suviše bolno da bi pričao o tome.

Poput njenog sopstvenog razvoda.

- Možda - ponovila je, pitajući se u sebi šta je od svega toga istina.

- Popusti malo, Kejt - reče joj majka. - Daj mu vremena - za decu.

- Ne znam ni da li ima decu — uzvratila je, svesna da je ta mogućnost i više nego izvesna. Da, morala je da popusti, jer bi bez njenih roditelja, koji zapravo nisu bili njeni roditelji, njen život bi bio mnogo, mnogo teži. Bila je srećna što ih je imala.

- Dobro, dosta je bilo priče o poslu. Kako ste mi vi? Kako je protekao današnji dan? - upitala je, pustivši njih da malo pričaju.

Dok ih je slušala, dosula je još prokulica u tanjir i prelila ih mirisnim sosom, usredsredivši se na uživanje u večeri koja je, kao i uvek, bila izvrsna.

Nije mogao da spava.

Osim toga što nije prestajao da prebacuje sebi zbog proklete prijave koju je zaboravio da pošalje, i bolnog razgovora s Amandom Sajms koji se odvijao pored uzglavlja njenog supruga na odeljenju intenzivne nege, pred njegovim očima neprestano je lebdela slika Kejt Berdžes u donjem vešu. Nije uspevao da pobegne od nje, i video bi je čak i kad bi zatvorio oči, njenu glatku kožu,

zanosne obline - i ružan, uvrnut ožiljak koji se vijugavo protezao preko njenih rebara.

Operacija. Hitna operacija. Torakotomija?

Izgledao je baš tako. Skrenuo je pogled u stranu i završio sa oblačenjem, a potom je ostatak dana osećao kao da njegove oči gotovo progorevaju njenu odeću i da je pravo čudo što je u nekom trenutku nisu zapalile. Bio je zatečen tim osećajem, ali nije mogao da mu se odupre.

Nije pogledao drugu ženu još od kad je upoznao Bet pre osam godina, a svakako ni sada ne bi trebalo da mašta o ženi koja bi se idealno snašla u Ukroćenoj goropadi.

Ne. Nije bio fer. Ona je ipak bila u pravu. Trebalo je da dode u bolnicu na vreme i obavi sve neophodne formalnosti pre početka smene. Poneo se neprofesionalno i nije bilo izgovora koji bi to mogao da ispravi.

Bio je nezadovoljan jer je razočarao samog sebe već na prvom stepeniku. Glupi, glupi previd. Naravno da će sada biti zabrinuta hoće li on voditi papirologiju kako dolikuje.

Nije mu preostajalo ništa drugo do da je razuveri i dokaže joj da nije u pravu.

Prebacivši se s leda na stranu, obgrlio je jastuk, zatvorio oči i opet je ugledao. Gotovo nagu, u fantastičnom čipkanom donjem vešu koji je savršeno pratio liniju njenog tela, i ožiljak koji je postavljao pitanja čiji odgovori svakako nisu bili nimalo prijatni.

Narednog dana došao je na vreme, ali delovao je iscrpljeno.

- Kako je Stiven Sajms? - bilo je prvo što je upitao, a Kejt mu uputi radoznao pogled i blagonaklono se nasmeši. - Dobro jutro.

- Dobro jutro. Izvinite - promrmljao je. — Pa, kako je gospodin Sajms?

- Vraćen je na odeljenje. Proveo je noć na intenzivnoj nezi, ali sada je bolje. Stigla je histologija.

- Nije dobro? - pitao je zabrinuto a ona klimnu glavom.

- To smo i očekivali... - rekla je. Njegov izraz lica bio je napet. Čekao je da Kejt nastavi dalje. - Bolest je uznapredovala, treći stepen. Uostalom, znali smo da nismo sve odstranili i da ga nismo u potpunosti lokalizovali. Histologija ukazuje na to da je tumor veoma agresivan, o čemu svedoče i metastaze na jetri. Znači, ovde već možemo da govorimo o četvrtom stepenu, kao što smo i sumnjali, i o palijativnoj nezi. Za to će se pobrinuti onkologija.

- Jeste li razgovarali s njim? Ili njima? Zna li... novosti?

- Mislila sam da to prepustim vama, s obzirom na to da ste ga vi operisali i da ste pričali s njegovom suprugom juče po podne. Pre operacije mi je rekla da je njen muž od onih ljudi koji žele da znaju sve odgovore, a kada sam razgovarala s njom juče, nakon vas, rekla mi je da bi on voleo da zna istinu.

- Koliko?

- Ne morate baš sve da mu kažete, prestravićete ga - odgovorila je, i nešto joj sevnu u očima. - Dajte mu samo osnovne informacije, a prepustite onkologu i sestrama s tog odeljenja da mu izlože plan lečenja i mogući ishod. To je njihov posao, a ne naš.

- Je li njegova supruga ovde?

- Trenutno nije. Otišla je kući, ali uskoro se vraća.

- U redu. Gde je on?

- Sektor dva, krevet četiri.

- Karton?

Podigla je obrvu i predala mu karton. Uzeo ga je i nakratko osmotrio rezultate, a potom gaje stavio pod mišku i odšetao niz hodnik, zastavši usput da opere ruke i istrlja ih alkoholnim gelom.

Skinuo je prsten i oprao ga pre nego što će ga vratiti nazad a ona je oselila olakšanje kad je videla da vodi računa o higijeni i da barem zbog toga neće morati da ga drži na oku.

Ali nije mogla da prestane da drži na oku taj prsten, i zatekla je sebe kako se iznova pita šta on predstavlja u njegovom životu.

Nakratko gaje provrteo, zamišljen, a zatim se konačno uputio ka njihovom pacijentu.

Užas. Shvatila je da je i suviše interesuju stvari koje uopšte ne bi trebalo da je zanimaju. Posmatrala ga je kako prilazi gospodinu Sajmsu i navlači zavesu ne bi li ga barem donekle zaklonio od susednog pacijenta. Rukovao se s njim, a zatim mu je ozbiljnog lica i ne ispuštajući njegovu ruku saopštio neprijatne vesti. Stajala je tamo i posmatrala čovekovo lice kroz procep između zavesa, videvši kako bez reči spušta glavu i prislanja bradu na grudi, i sve što je želela u tom trenutku bilo je da prizor pred njom bude drugačiji. Ali nije bio.

Proveo je nekoliko minuta s njim a potom se vratio u lekarsku sobu, turobnog pogleda.

- Dobro ste? - upitala je, i on klimnu glavom.

- Recimo da nije bio previše iznenađen. Rekao je da je sumnjao da je to što jeste, tako da nije očekivao čudo, ali ovakve vesti su uvek šokantne. Mislim da mu je potrebno malo vremena da ih svari pre nego što mu kažemo nešto više, jer će u suprotnom načisto klonuti.

- Sigurno će i on imati neka pitanja za nas. A mi ćemo morati iskreno da odgovorimo na njih. - Uzdahnula je. - Kakva šteta... Da se samo nešto ranije požalio na svoje simptome, pre nego što je tumor imao vremena da metastazira.

- Ali nije, zar ne? - rekao je malodušno. - Pa čak i ako ste bolje upućeni, ako ste lekar, pretpostavljate da su u pitanju prolazni problemi s probavom ili nešto što ste pojeli i poremećena stolica postaje sastavni deo vašeg života jer niko ne želi da veruje da je reč o nečem drugom.

Bilo je nečeg neobičnog u njegovom glasu, a onaj turobni pogled u njegovim očima postao je još mračniji. Duboko je uzdahnuo i uspravio se, kao da se trgao iz kratkotrajnog sna. - Znači, da kontaktiramo sestru sa onkologije i onkologa? Treba mu pod hitno prepisati neku terapiju.

— To sam već uradila - rekla je. - Onkolog samo što nije došao.

Zamolila bih vas da popričate s njim i kažete mu ono što ste rekli gospodinu Sajmsu, i volela bih da budete tamo kad on bude pričao

s njim. Njegova supruga je na putu ka ovamo. Zamolila sam je da nam se pridruži, tako da i ona bude upućena u razgovor.

Klimnuo je glavom. - U redu. Hvala vam.

Upravo je zaustio nešto da kaže kada je ugledao onkologa kako im se približava užurbanim koracima, a tek što je otvorila usta da ga pozdravi, čovek je preseče svojim uzvikom.

- Džejms! Šta ti radiš ovde, za boga miloga? - upitao je, euforično se rukujući s njim.

To je bio prvi put da je videla kako se Džejmsove oči osmehuju, i promena je bila neverovatna. - Radim, na određeno vreme. Juče sam počeo. Kako si ti? Zaboravio sam da si se preselio u ove krajeve. Kako je?

- Dobro, odlično. A ti? Nisam te video ne pamtim oikad... mislim, od prošlog septembra. Nisam znao da si i ti otišao iz Londona.

- Da, jesam - rekao je. Osmeh mu je sad već bio nešto bledi.

- Dobro smo, Gaje. Još uvek se privikavamo. Preselili smo se ovde da bismo bili bliže mojoj majci.

- A Frej?

Smešak mu se vratio, ovaj put mekši. - Frej je dobro. Rori je pošao u školu. Trebalo bi da se vidimo i đa se ispričamo.

- Obavezno. Svrati ponekad. Sara bi volela ponovo da vidi klince.

Onda, šta imaš za mene, Kejt? - upitao je, vraćajući se na posao, a Kejt vide kako se Džejmsov osmeh iznova povlači s njegovog lica.

- Kancer debelog creva - terminalni ileum, slepo crevo i zadnji zid preko desne femoralne arterije. Uradili smo hemikolektomiju kako bismo uklonili opstrukciju i Džejms je odstranio sve što je mogao, ali to će mu samo nakratko ublažiti bolove. Gotovo smo sigurni da ima metastaze na jetri. Čekamo još neke rezultate krvi da to potvrdimo, ali žutičav je i na jetri ima sitne izrasline koje već mogu da se opipaju.

Dok je Kejt pričala, Gaj je samo treptao, a kada je završila, uputio je Džejmsu jedan nemoćan pogled. -Uh...

Džejms slegnu ramenima, dok ih je Kejt samo nemo posmatrala.

Znala je da tu ima nečega, ali pod Gajevim upornim pogledom, te

plave oči postajale su sve bezizražajnije i ravnodušnije, kao da je hteo da mu stavi do znanja da sada nije bio trenutak za izvesne priče. - Bilo je zeznuto, ali dosta dobro je to podneo - rekao je suvo.

- Kazao sam mu šta smo uradili i šta otprilike može da očekuje, ali sada je na tebe red da mu malo bolje pojasniš situaciju i ukažeš na to šta dalje.

- Hoćemo li onda da odemo i popričamo s njim? Samo bih prvo voleo da pogledam njegov karton.

- Naravno. Odmah se vraćam. - Džejms mu predade karton i izvini se a Gaj baci pogled na rezultate i uzdahnu.

- Težak slučaj za početak.

- Izgleda - rekla je, i pre nego što je stigla da zausti još nešto, prekide ih jedan tihi, ženski glas.

- Doktorko Berdžes?

Okrenula se i našla se licem u lice sa Amandom Sajms, s njenim bledim, ispijenim tenom, crvenim beonjačama i očima natečenim od plača. - Gospodo Sajms, hvala vam što ste nam se pridružili.

Ovo je doktor Kroft. On je onkolog koji će biti zadužen za brigu o vašem suprugu. Porazgovaraće sa oboma, kako biste se zajednički dogovorili o daljem planu lečenja.

- U redu... A onaj drugi doktor? Džejms... Doktor Makjuan, je li tako? Volela bih da i on bude prisutan. Juče je bio tako ljubazan prema meni.

- Ovde sam — rekao je Džejms, pojavivši se niotkuda i blago joj se osmehnuvši. - Zdravo opet, Amanda. Da pređemo u kancelariju?

*** Ne bi bilo toliko strašno da nije tačno znao šta ih je čekalo.

Bio je tako bolno svestan svake krivine i okuke na butu koji se prostirao pred njima, a koji nije bio jedan od onih što vode u nedogled. Međutim, Gaj je vodio čitav razgovor i on zapravo više nije imao mnogo veze sa svim tim.

Osim, naravno, što ga je to pogađalo iz nekih sasvim drugih, potpuno neprofesionalnih razloga. Iz petnih žila se trudio da ih stavi na stranu i usredsredi se na ovaj slučaj, na ovog čoveka i njegovu suprugu, jer će im se životi okrenuti naopačke, i na ovu porodicu, koju će sudbina neumitno rastaviti.

Kao što je učinila i s njegovom.

2.

Dani koji su usledili bili su naporni.

Rori je bio sasvim dobar i stoički se borio s promenama, kao što je i prethodnih godinu i po dana uspevao da se izbori sa svim onim ružnim što mu je život doneo, ali zato se Frej mnogo sporije prilagodavala. Provodila je vreme s bebisiterkom i pre nego što je on počeo da radi, kako bi se privikla na nju, ali rano ustajanje i neumorno celodnevno plakanje činili su je iscrpljenom i razdražljivom.

Ako ništa drugo, nije više morao da brine za hranu. Helen im je onoga dana kupila riblje štapiće i pomfrit na Rorijev predlog, jer su se vraćali kući preko parka kako bi hranili patke, pa je bilo najzgodnije pojesti nešto na brzaka. U svakom slučaju, nameravala je da ga zamoli da joj napiše spisak jela koja su deca volela.

Naredno veče su imali pečeno pile s gomilom povrća i bio je više nego zadovoljan zbog toga.

Međutim, u sredu po podne, njegova majka ih je preuzela od bebisiterke odmah posle Rorijeve škole i odvela ih u svoj mali stan, budući da je on bio dežuran, što je strašno uznemirilo Frej.

- Ne želi da ide na spavanje - saopštila mu je majka neveselo preko telefona narednog dana. — Znam da to neće biti jednostavno, ali mislim da je bolje da ubuduće ja dolazim kod vas.

Frej će barem biti na svome. Iako će sigurno radije otići u krevet.

Ne mogu da podnesem da je vidim toliko nesrećnu. Čitava ova priča je imala mnogo smisla, samo što je gostinska soba trenutno služila kao ostava, a znao je da će mu biti potrebni mamutski napor i poprilična količina vremena da je dovede u red.

Problem je bio u tome što on nije imao ni pomenuto viiine a ni volju za takav posao, ali bio je i te kako svestan da će kad-tad morati da pronađe i jedno i drugo i tla se baci na sređivanje kuće.

Odlučio je da „sudnji Dan" bude petak uveče, kada se detaljno pozabavio svim stvarima koje su već neko vreme ležale nabacane u sobi, među kojima je bila gomila starih papira, udžbenika s fakulteta i koječega još, kao i nekih Betinih stvari koje je čuvao — ništa važno, od sentimentalnog značaja ili korisno, samo stvari kojih nije stigao da se ratosilja pre selidbe - i prvo što je ujutru uradio bilo je da ih snese dole i izbaci napolje.

Hodao je prema kontejneru s poslednjim naramkom stvari kada je ugledao Kejt kako mu dolazi u susret.

Do đavola! Stao je, jezivo svestan stanja u kome se kuća nalazila, prljavog posla koji je obavljao i haosa u kome je bio, ali ona se samo nasmešila i pružila mu njegov mobilni telefon.

- Ostavili ste ovo na mom stolu. Pronašla sam ga danas kad sam se vratila u ordinaciju da nešto proverim. Imate nekoliko propuštenih poziva pa sam pomislila da će vam biti potreban.

Htela sam da vas nazovem, ali u kadrovskom su mi rekli da je ovo jedini broj telefonaregistrovan na vas, a ja nisam želela da zovem vašu majku i da je uznemiravam. Dali su mi vašu adresu. „Kladim se da jesu", pomislio je, zamišljajući kako ju je slatkorečivo izmamila od njih, i pitajući se šta je još uspela da iščeprka. Uostalom, to više nije ni bilo važno.

- Hvala vam. - Bacio je i poslednje Betine stvari u kontejner tiho uzdahnuvši, a potom je, uzevši konačno telefon od nje, dodao:

- Jeste li za šolju čaja?

Nije znao zašto je to uopšte pita, osim što je utrošila svoje vreme da bi mu vratila telefon, što je umirao od žedi i što ga zapravo nije bilo nimalo briga da li će joj se svideti mesto gde živi ili ne. To je se ionako nije ni ticalo.

- Može - odgovorila je, pogledavši ga donekle iznenađeno.

- Hvala.

Pokušao je da se seti da li ima mleko u frižideru. Verovatno. A moguće da ima i vrećice s čajem. Ko će ga znati, možda pronađe i neki keks.

Sproveo ju je do kuhinje, a zatim je napunio električni čajnik vodom i uključio ga, pogledavši kriomice na sudoperu krcatu prljavim posuđem. Međutim, iako je stajala tik ispred njega, Kejt je kao omađijana gledala kroz prozor, ne primećujući apsolutni nered koji je vladao prostorijom.

- Imate prelepu baštu.

- Da, to jest, tek treba da bude, kad nađem vremena da je sredim.

Ona je jedan od razloga zašto sam kupio ovu kuću. Mislim, pored toga što ima četiri spavaće sobe, tako da će moja majka moći da prenoći kad budem namestio preostalu slobodnu sobu - ukoliko mi to uopšte pođe za rukom. Imam đavolski dugačak spisak stvari koje tek treba da uradim - rekao je, pokušavajući da bude duhovit, premda bezuspešno. Okrenula se i odmerila ga. - Zato sam vas zatekla pred kontejnerom s gomilom stvari u rukama? – upitala ga je, dok se on zabavljao šoljicama i tacnama, što ga je poštedelo podizanja pogleda i susreta s njenim uvek neizmerno radoznalim očima.

- Da. Bio sam lenj - koristio sam gostinsku sobu kao ostavu.

Pomislio sam daje konačno došlo vreme da se oprostim od nekih stvari.

Nije želela da zna od čega je sve morao da se oprosti, a ionako nije imao nameru da bilo šta objašnjava. Vešto je izbegavao da joj kaže zašto je njegova majka morala da dolazi ili bilo šta u vezi s čuvanjem dece dok je on bio odsutan. To uostalom nije bila njena

stvar, i ukoliko je to bilo moguće, želeo je da tako i ostane.

Međutim, nije mogla a da ne primeti odsustvo ženske Rike. Nije uspevao da održava kuću onako kako je to tinila Bet, koja je bila u stanju da u roku od samo nekoliko minuta dovede čitavu kuću u red.

Njoj se svakako nije dešavalo da sudopera bude ovako krcata prljavim posuđem! Nabaviće mašinu za pranje sudova, naravno, ali tek pošto renovira celu kuhinju. Uostalom, deterdžent nikoga do sada nije ubio pa neće ni njega.

Voda u čajniku je proključala i on je sipa na dve poslednje vrećice čaja koje je pronašao u plakaru, pritisnu ih kašikom a potom ih izvadi napolje. — Mleko?

- Da, molim vas.

- Možda negde imam i keks - rekao je, otvarajući i zatvarajući viseće elemente jedan za drugim, u potrazi za čajnim kolutićima, ali ona odmahnu glavom, a njena kosa, koju je danas prvi put video puštenu i koja joj je dosezala do pola leda, na trenutak se zatalasa i zablista na sunčevoj svetlosti koja je prodirala kroz prozor.

Primetio je kako se u njegovom stomaku zbiva nešto neobično, nešto što već dugo nije osetio, a što nije znao kako da definiše.

- Nije mi neophodan keks, hvala. Čaj je sasvim dovoljan.

- U redu. - Uspravio se, i u vazduhu između njih se najednom stvori neka čudna tenzija, neki snažan električni naboj koji je privukao njegov pogled njenom i učinio da mu srce nešto jače i brže zakuca. Bio mu je potreban prostor, da se udalji od nje taman toliko da prestane da oseća potrebu da proveri je li njena kosa zaista bila tako meka, glatka i teška kao što se činila.

- Možda bi bilo bolje da pređemo u salon - predložio je, držeći vrata kako bi je propustio i odveo u još jednu prostoriju u kojoj je glavnu reč takođe imao haos.

Rori je ležao na stomaku ispred televizora i opet gledao crtane, dok je Frej sedela na podu među razbacanim lego kockama i pravila jednu prilično klimavu kulu koja je izgledala kao da će se u svakom trenutku srušiti. Svi jastuci bili su poskidani s kauča i

prislonjeni na njega tako da zajedno čine tunele i skrovišta.

Prostorijom se širio užasan smrad.

Zatvorio je oči i uzdahnuo.

- Zar ne mislite da ste napravili dovoljno nereda u ovoj sobi? upitao je blago, spuštajući svoju solju čaja na stočić i podižući dva jastuka kako bi ih vratio na kauč. Frej je potrčala ka njemu i opet ih obalila na pod.

Tata, ne! - uzviknula je, iako se u tom trenutku nije igrala s njima.

- Kućica!

Džejms sede, podiže Frej i smesti je u svoje krilo. — tlo mi je, dušo, ali moramo negde da sednemo. Pogledaj, ovo je Kejt, moja prijateljica - rekao je, zapitavši le u istom trenu da li je možda preterao, ali Frej se već bila zagledala u Kejt, zamišljeno proučavajući njeno lice, a Rori se pridigao s poda i seo, takođe buljeći u njihovu gošću. Ne obraćajući pažnju na jastuke, Kejt je sela na patos ispred kauča i uzvratila im poglede, dok joj je osmeh titrao na usnama.

- Ćao, narode - rekla je blago. - Napravili ste jazbinu? I ja sam to radila kad sam bila mala.

- Jesi stalno bila nestašna? - upita Rori ozbiljno. Kejtino lice poprimi žalostan izraz. — Ne sećam se baš najbolje, što znači da najverovatnije nisam, mislim, barem ne stalno. Nego, recite mi, kako se zovete?

- Ja sam Rori - odgovori Rori - a ona je Frej. Tata, ucba da joj promeniš pelenu.

- Znam - reče Džejms, naboravši nos kao da oseća neki čudan smrad, a potom uputi jedan saučesnički osmeh Kejt, podstaknut njenom iznenadnom pramenom. - Izvinite me na trenutak.

- Nema problema - rekla je.

Izveo je Frej iz dnevnog boravka i odveo je u njenu sobu kako bi je presvukao. Na povratku je svratio u kuhinju, pronašavši njoj i Roriju po jedan kreker, što je bilo najsličnije keksu, i sipao im sok, da bi vrativši se nazad zatekao Kejt kako prekrštenih nogu sedi na

podu pored Rorija usred gomile igračaka i pažljivopoput kakvog deteta gleda crtani koji je išao na televiziji. Bizarno.

Podigao je obrvu a ona se nasmeja, ustade kao oparena i sede na ivicu kauča.

- Oprostite... Stvarno volim crtane - priznala je a on zakoluta očima i dodade joj njenu solju čaja s blagonaklonim osmehom, pokušavši da ne misli na to kako su smešak koji mu je uzvratila i gotovo neznatno rumenilo umekšali crte njenog lica i uneli toplinu i još nešto u njene, tek sada je to primetio, iznenađujuće lepe oči boje karamele.

Nešto što ga je nagnalo da pomisli na stvari koje je odavno izbrisao iz glave.

- Bolje bi nam bilo da ga brzo popijemo, već je počeo da se hladi rekao je pomalo nervozno, spustivši se na drugi kraj kauča i jauknuvši pošto se uštinuo na žice i opruge koje su zjapile iz otkrivenog mehanizma. - Dušo, možemo li, molim te, da vratimo jastuke, barem nakratko? — upitao je Frej, a ona odsutno klimnu glavom, hipnotisana svojim omiljenim crtaćem.

Džejms ih je za svaki slučaj brzo namestio kako se Frej ne bi predomislila, i Kejt se sada nešto opuštenije smesti, naslonivši se na mekane jastuke. Smešak joj i dalje nije silazio s lica. - Ovo je prelepa kuća.

On se nasmeja, pomalo iznenađen njenim komentarom. - Pa verovatno će jednoga dana biti, ali ne baš uskoro. Zeleo sam kuću od koje bismo mogli da napravimo svoj dom, a ovo mesto ima dosta potencijala za tako nešto. Još ne izgleda ni približno onako kako sam je zamislio.

- Predivna je. Ima sjajne visoke plafone, a to mi se sviđa.

Obožavam edvardijanske kuće.

Zapravo nikada nisam razmišljao o tome. Počinjem čak da mislim da sam pogrešio.

Zaista?

Nasmejao se. - Dobro, ne baš. Siguran sam da će bili lepa... kad je uredim.

Nakrenula je glavu u stranu i znatiželjno ga pogledala.

- Pretpostavljam da nije nimalo lako istovremeno izlaziti na kraj s dvoje male dece, novim poslom i n noviranjem kuće - rekla je blago.

A on pomisli: „Ne zna ona ni pola priče, i proklet da sam ako joj išta ispričam."

- U redu je - rekao je, ne želeći da njegova šefica i u jednom trenutku posumnja da prava istina leži u potpuno suprotnom odgovoru. Nije morala da zna koliko je puta prošle nedelje bio na ivici da digne ruke od svega. Samo što, naravno, on to sebi nije mogao da priušti. Osamnaest meseci bio je bez posla, ploveći uz vetar. Imao je nešto ušteđevine i to ih je spasilo, ali i dalje je bio prinuđen da bude izuzetno oprezan s novcem jer je za obnovu kuće trebalo izdvojiti pozamašnu sumu. Osim toga, bilo je krajnje vreme da nastave sa svojim životima.

I ukoliko budu imali sreće, uspeće da prežive to iskustvo.

Nije rekao „mi".

Nijednom, izuzev kada se to odnosilo i na decu. Kupio sam kuću...

Zeleo sam kuću... Kad je uredim... Bio sam lenj...

Kao da gospođa Makjuan nije postojala.

U toj ne baš uređenoj i poprilično haotičnoj kući, svakako se nije nazirao ni najmanji trag ženske ruke, premda je nameštaj očigledno poticao iz nekih boljih vremena, ali uprkos tome, topline nije nedostajalo. Pošto su se malo otvorila, deca su bila zaista predivna, a posebno Rori. Zabavan, šarmantan i onako preslatko detinje nevin, inače slika i prilika svog oca. Frej je takođe bila veoma slatka, ali znatno opreznija i suzdržanija.

I Džejms je bio prilično uzdržan, pomislila je, vozeći nazad prema kući. Kao da zapravo nije želeo da je pozove na čaj, ali da mu ništa drugo nije preostajalo. Bio je vrlo izričit u svom stavu — ovo sam ja, uzmi ili ostavi.

Njegova nabusita iskrenost bila joj je čak donekle simpatična.

Približavajući se imanju, ugledala je majku kako vadi kese krcate namirnicama iz prtljažnika svog automobila, pa je umesto da se uputi ka svom domu, koji je zauzimao jedan deo preuređenog ambara, odlučila da pomogne majci da ponese kese do kuhinje velike seoske kuće, dok im je nekolicina pasa sve vreme trčkarala za petama, iščekujući da se gazdarice smiluju i udele im nešto.

- Dolaziš s posla? - upitala je majka, a ona se stidljivo nasmeši, ne prestajući da vadi i reda stvari na glomazan drveni sto u trpezariji.

- Manje-više. Svratila sam do Džejmsa - sinoć je zaboravio svoj mobilni u bolnici pa sam mu ga usput dobacila.

Njena majka promoli glavu iza otvorenih vrata ogromnog frižidera. - I? — pitala je, prelazeći pravo na stvar.

- Ima dvoje male dece - Rorija, koji ima oko pet godina, i Frej, od nekih osamnaest meseci. I dalje više puzi nego što hoda i tek je progovorila, ali definitivno ima svoju ličnost.

- Ne budi tako iznenađena. Bebe se rađaju sa sopstvenom ličnošću.

Naravno da je to znala, jer je tokom godina videla poprilično male dece koju je njena majka odgajala, ali Frej kao ličnost ju je uprkos tome iznenadila. Bila je vilo tvrdoglavo i vrlo odlučno malo stvorenje - i prava tatina mezimica.

Ipak, to i nije bilo toliko iznenađujuće, budući da je sve ukazivalo na to da nije imala mamu.

- A mama? - upitala je njena majka, kao da joj čita misli, i Kejt zamišljeno slegnu ramenima.

- Ne znam da li uopšte imaju mamu.

Duboko je uzdahnula, a lice joj se najednom smrknu i sneveseli.

- Jadna dečica - dodala je.

- Da... - potvrdi njena majka zamišljeno. Pomislila je na prljave sudove u sudoperi, na haos u dnevnom boravku, na dvorište u kome je i dalje, uprkos tome što je bio decembar, stajala nepokrivena pletena baštenska garnitura, sa sve igračkama razbacanim unaokolo, i pomislila je na tamne kolutove oko njegovih očiju i posivelu kožu njegovog lica, kao da sunce za njega više

nije sijalo. A potom se setila načina na koji ga je dočekala onog prvog jutra, pre manje od nedelju dana, i oseti užasnu grizu savesti.

- Nemoj sebe da kriviš - rekla je njena majka, kao da joj opet čita misli. - Nisi mogla da znaš. Ako je odlučio da ništa ne priča...

- Još uvek nije ništa rekao, tako da i dalje ne znam. Ko zna, možda je samo otišla u kupovinu. Možda su naprosto opušteni i nije ih mnogo briga za kućne poslove.

Ipak, negde u podsvesti veoma dobro je znala da to, nažalost, nije bio odgovor na pitanje koje je, premda ne želeći, neprestano sebi postavljala.

Srećom, imao je ceo vikend slobodan pa je uspeo da sredi sobu kako bi njegova majka mogla tu da prespava kad on ubuduće bude bio dežurni.

Dobro, „srediti" je možda bila malo prejaka reč, pomislio je u nedelju kasno uveče, bacivši i poslednji pogled na prostoriju pre nego što će konačno otići na spavanje. Na brzinu je prefarbao zidove preko već postojećih tapeta kako bi ih malo osvežio, ali nije imao vremena da uradi ništa više osim da prebriše nameštaj vlažnom krpom, usisa prepotopski tepih izbledelih boja i da namesti krevet.

Ako ništa drugo, barem je ležaj udoban, pomislio je umorno, već na izmaku snaga. Imali su ga još u Londonu, gde su ga kupili kako bi prijatelji i rodbina imali gde da prespavaju u vreme kada se njegov život još mogao nazvati srećnim.

Ugasio je svetio, izašao u hodnik i zatvorio vrata za sobom.

Uradio je sve što je bilo u njegovoj moći. Znao je i Li ga tu čeka još dosta posla, ali za sada je bilo sasvim dobro i poslužiće svrsi dok se deca ne priviknu na novu sredinu.

Pošto ih je u ponedeljak ujutru ostavio kod bebisetrke, već po samom dolasku na odeljenje obavestili su ga da je Stiven Sajms počeo da oseća vrtoglavice i probadanje u desnoj ruci.

To su mogli da budu simptomi bilo čega - možda i stvorilo nekoliko sitnih ugrušaka usled intervencije na femoralnoj arteriji koju je morao da uradi - ali nešto mu je govorilo da ima još metastaza, ovaj put na mozgu nesrećnog čoveka.

Dobro, barem se neće dugo mučiti, pomislio je setno za vreme jutarnje vizite, dok je obilazio pacijente koji su operisani tokom vikenda. Svi su bili u dosta dobrom stanju, a čekajući gospodina Sajmsa da se vrati sa skenera, stigao je još da otpusti dva pacijenta i obavi svu neophodnu papirologiju. Baš kada je završio, gospodin Sajms se vratio i on je otišao da porazgovara s njim.

- Ima li kakvih vesti? - upitao je Džejmsa čim ga je ugledao, a ovaj odmahnu glavom.

- Koliko ja znam, ne. Kasnije ću popričati s kolegama. Niste bili tu za vreme vizite pa sam svratio da vas pogledam. Kako vam je stomak? - upitao je.

- I dalje malčice osetljiv, ali mnogo bolje nego što je bio. Više ne osećam mučninu i opet sam počeo bolje da varim hranu.

Pretpostavljam da bi to trebalo da me oraspoloži, ali teško, uzimajući u obzir sve ostalo što se napravilo u meni.

- U potpunosti vas razumem. U svakom slučaju, drago mi je što se bolje osećate. To je dobro. Mogu li da vas pogledam?

Klimnuo je glavom a Džejms ga potom otkri i osmotri ranu. Bila je čista i činilo se da uspešno zaceljuje. Situacija s njegovim crevima sada je bila stabilnija, ali ne i s jetrom. Žućkasta boja njegove kože bila je još vidljivija, a u čovekovim beonjačama je povećan nivo bilirubina u krvi bio i više nego primetan.

Tu su još bili i oni neurološki simptomi...

- Znate li možda, hoće li doktor Kroft doći da mi donese rezultate skenera? - upita gospodin Sajms Džejmsa kad je pregled završen.

- Verujem da hoće. Zamoliću ga da me izveštava o svemu. Zastao je a njegov pogled se susreo s pacijentovim. - Možda nije ništa. Pokušajte da ne razmišljate o tome.

Gospodin Sajms se umorno nasmešio. - Već nekoliko nedelja se osećam pomalo ošamućeno. Mislio sam da mi se to dešava zato što

mnogo radim i neredovno se hranim, ali sada više nisam siguran u to. Postoji li neki način da dobijem rezultate pre nego što moja supruga dode u posetu u tri sata?

- Ja ću se pobrinuti za to - obećao je Džejms a zatim je otišao u doktorsku sobu da odatle pozove Gaja.

- Ima li kakvih novosti o Sajmsu?

- Da - upravo dolazim. Samo, bojim se da nisu dobre.

Džejms uzdahnu. Predosećao je tako nešto. - U redu. Čekam te na odeljenju.

Hteo bih da ti pokažem snimke pre nego što odemo tlo njega.

- Dogovoreno.

Gaju je bilo potrebno nekoliko minuta da dođe, a za to vreme Džejms je otišao u laboratoriju po rezultate pacijenta koji je rano tog jutra primljen zbog napada slepog creva, premda s veoma atipičnim simptomima.

Upravo je završavao iščitavanje analiza kad je Gaj upao u lekarsku sobu i okačio snimak na svetleću kutiju. - Evo, pogledaj.

Tri mala prokletnika - rekao je besno, pokazujući prstom na tri sitne izbočine na mozgu.

- Šta misliš da uradiš?

Slegnuo je ramenima. - Mogli bismo da ga zračimo, ali za to je neophodna maska kako bi mu svaki put držala glavu u istom položaju. On se prilično koprcao na skeneru. Izgleda da pati od klaustrofobije, a maska je još gora, znaš to. Razgovaraću s njim da vidim šta on misli. Možda će smatrati da nije vredno truda, uzevši u obzir sveopšte stanje. Pretpostavljam da ne moram da ti objašnjavam na koje stanje mislim, zar ne?

Džejms odmahnu glavom i lagano udahnu vazduh.

- Ne, ne moraš. Sve mi je apsolutno jasno. I vrlo poznato.

Gaj nakrenu glavu u stranu i ispitivački ga osmotri, tako da se osećao kao bubica pod mikroskopom.

- Kako podnosiš sve ovo? Ako želiš, mogu da nastavim sam.

- Ne, nema potrebe - reče Džejms odsečno, a Gaj mu uputi jedan saučesnički osmeh koji uprkos tome što je mogao tako da se nazove, nije imao nikakvih dodirnih tačaka s humorom.

- Hajdemo onda da popričamo s njim.

- Znači, Stiven Sajms ima metastaze na mozgu? -Aha. Kejt je nastavila upitno da ga posmatra, ali on nije izustio više ni reči. Možda je delovao potpuno ravnodušno, ali ona je znala da nije. - Baš tužno - rekla je.

U tom trenutku njegove oči zasjaše, međutim, ta slabašna iskra nestala je pre nego što je ona uspela bolje da je prouči. - Mislite? Da sam na njegovom mestu, ne bih tako razmišljao. Bolje je tako.

Ne znavši šta da odgovori, Kejt samo uzdahnu. Nije bila sigurna da je najbolje shvatila njegove reči, ali valjda je on znao šta je njima želeo da kaže. Morala je da vidi može li da dobije nešto više informacija od Gaja. On je do sada bio razočaravajuće tajnovit, a ona nije imala nameru da iz čista mira pita Džejmsa gde mu je žena i šta joj se desilo. Imala je zastrašujući osećaj da je već znala odgovor na to pitanje.

- Evo kakva je trenutna situacija - rekla je, menjajući temu.

- Primljena je jedna tinejdžerka. Simptomi su povraćanje, gubitak težine i tvrd stomak. Nameravala sam da je pregledam, ali zauzeta sam ostalim pacijentima koje pratim već neko vreme. Danas sam nešto darežljiva pa ću vam je prepustiti, a vidite šta vam je činiti.

Možda ćete hteti da uradite gastroskopiju. Ako budete imali bilo kakvih poteškoća, ako budete smatrali da treba i ja da je pogledam...

Mislite da ću imati poteškoća? - upitao je, ali ona je morala da kaže svoje. Inače je volela da se pobrine za mlade pacijente.

- Verovatno nećete, ali za svaki slučaj. Tu je i jedan pacijent s Kronovom bolešću koji bi sutra trebalo da bude operisan, i još nekolicina drugih. Znam da ste više nego sposobni. Jeste li ručali?

Odmahnuo je glavom.

- Nisam ni ja. Možda bismo mogli da prezalogajimo nešto pre nego što odemo na kliniku?

Na trenutak je mislila da će odbiti njen predlog, ali onda je slegnuo ramenima. - Naravno - rekao je, prošavši rukom kroz kosu.

Svaka dlaka se vratila na svoje mesto, a ona oseti iznenadnu potrebu da i sama provuče prste kroz nju i proveri da li je zaista tako meka i svilenkasta kao što je izgledala.

Svašta! On je bio njen kolega, zaboga! Njen asistent. A ona je bila njegova šefica! Kako je mogla da mašta o tome da provlači prste kroz njegovu kosu?

Ili da poljubi te stisnute, napete usne; ili pak da učini neku od hiljadu neprikladnih stvari o kojima je maštala još od subote ujutru kada ga je videla u njegovoj kući, s njegovom preslatkom decom, u onim ispranim farmerkama i svetloplavom džemperu koji se savršeno slagao s njegovim očima, tako mekom da je prosto pozivao na maženje.

Pošto su seli za sto sa svojim sendvičima i kafom, ponovo je bacila pogled na njegovu kosu i nasmešila se.

- Je li vam to posao već došao glave ili ste nešto farbali preko vikenda?

Namrštio se, kao da ne shvata šta ga pita, a ona je, pre nego što je uspela da se zaustavi, ovlašno dodirnula prstima njegovu kosu. Da, bik je mekana, izuzev sitnih, belih ljuspica razbacanih po njoj.

- Farba... Nisam ni bio svestan... - rekao je zbunjeno, videvši bele trunke na jagodicama njenih prstiju. Osetila je kako joj je srce poskočilo i odmah ustuknu.

Ne! Nije smela da ga pusti u svoj život. Nije želela vezu, a još manje neobavezan seks, tako da nije znala zašto uopšte sebe muči svim tim mislima. Koliko god se to činilo primamljivim...

- Morao sam da uredim preostalu slobodnu sobu kako bi moja majka mogla da prenoći kad sam ja na dežurstvu - nastavio je, mahinalno zagladivši pramen koji je ona prethodno dotakla. Otuda farba u kosi. Nisam baš nadaren za unutrašnju dekoraciju, to jest, za kućne poslove uopšte - dodao je, ponovo je stavljajući na

muke svojim uzdržanim smčškom. - U svakom slučaju, bolje se snalazim s teškim tčlesnim povredama i unutrašnjim krvarenjem.

Ona se nasmeja. - Ja volim da se bavim uređenjem kuće - priznala je. - Pre svega u terapeutske svrhe. To me opušta.

Podigao je jednu obrvu i njegovo lice poprimi skrušen izraz.

- Verovatno zato što ste mnogo bolji u tome od mene. Ja nekako uspem da ofarbam sve osim onoga što bi trebalo, i uvek nanesem boju za plafon na zidove, a onu za zidove na plafon.

- Podsetite me onda da vas ne puštam s farbom u svoj ambar rekla je šaljivo. - Ne bih da mi grede dobiju boginje.

Imate ambar?

Klimnula je glavom. - Deo jednog. Na imanju molili roditelja dodala je, pitajući se zašto mu priča stvari o sebi koje obično nije otkrivala kolegama s posla, ali jezik joj se iz nekog nepoznatog razloga bio načisto razvezao. - Renovirali smo ga i podelili na dva dela. U jednom delu živim ja a u drugom se nalaze gostinske sobe.

Nagnuo je glavu u stranu, ne skidajući pogled s nje, kao da je odmerava. - Ne mogu da verujem. Pre bih vas zamislio u nekom modernom stanu - rekao je.

- To sam već probala - reče Kejt u jednom dahu, trudeći se da više ne razmišlja o tome zašto je on izabrao kuću oko koje ga je čekalo još mnogo posla kad je verovatno mogao da kupi mnogo bolju i uređenju. Na primer neku koja bi išla uz njegov nameštaj i BMW uparkiran ispred.

Možda ga je žena ostavila i istresla mu kesu? A možda je ona ipak malo preterivala sa svojom bujnom maštom?

- A ja bih vas zamislila u staklenoj kući s najsavremenijim tehničkim uređajima i opremom - uzvratila je, shvativši da ga na neki način provocira, a njegovo lice naglo preblede.

- To sam već probao - ponovio je njene reči, i ona odluči da ga više ne pritiska. Biće vremena da otkrije više o njemu, premda se to možda nikada neće ni dogoditi.

Probaće da ne zabada nos u njegove stvari, a dok god on bude dolazio na vreme i radio svoj posao kako treba, njegov privatni život nije trebalo da je zanima.

Kao što ni njen nije trebalo da zanima njega.

*** Trejsi Farting, petnaestogodišnjakinja koja je primljena zbog učestalog povraćanja i gubitka težine, bila je prilično zanimljiv slučaj. Njegova prva reakcija je bila „ne, ne još jedan", ali pošto ju je pogledao, znao je da je reč o nečem sasvim drugom, premda ne tačno i o čemu.

Pregledajući je, mogao je pod prstima da oseti difuznu ali veoma konkretnu otvrdlinu u njenom stomaku, baš u predelu želuca.

Pomogao joj je da ustane s kauča, a potom je seo preko puta nje i njene majke, dok su mu se po glavi vrzmale raznorazne pretpostavke i mogućnosti.

- Šta vi mislite, doktore? - upita devojčicina majka zabrinuto.

- Nisam siguran. Zeleo bih da uradimo neke testove i da izvadimo krv, pa da vidimo hoće li se nešto pojaviti. Na osnovu uzorka urina koji si donela, pouzdano mogu da kažem samo to da nisi trudna.

- Gospode, naravno da nije trudna! - uzviknu njena majka uvredeno, ali Džejms primeti da je Trejsi duboko udahnula, kao da joj je sada bilo lakše, i on se samo nasmeja.

- Gospodo Farting, molim vas nemojte da se uznemiravate. Test trudnoće se radi svim ženama između puberteta i menopauze kako bismo isključili tu mogućnost - objasnio je, primetivši da se ženin gnev ublažio nakon njegovih umirujućih reči. - Pošto to obavimo, možemo da nastavimo dalje sa ispitivanjima.

A onda je primetio Trejsinu kosu. Možda je tome bio uzrok način na koji je spavala ili je sušila, ali činila se nekako tanjom i proređenijom s leve strane. Verovatno bi to odmah smetnuo s uma

da devojčica veću sledećem trenutku nije prinela levu ruku kosi i počela da uvrće kažiprstom jedan pramen.

- Često to radiš? - upitao je, a ona klimnu glavom i odmah potom je postiđeno pognu.

- Stalno se igra s kosom - rekla je njena majka pomalo nestrpljivim tonom. - Radi to već godinama. Zašto pitate?

- Samo me je zanimalo. Voleo bih da zavirim u tvoj mozak - rekao je. - Postoji jedan prilično jednostavan postupak pod nazivom gastroskopija, koji se sastoji od uvlačenja cevčice, povezane sa specijalnom kamerom, u tvoj jednjak, tako da možemo da vidimo šta se zbiva unutra bez potrebe da te operišemo. Bezbolan je, samo malčice neprijatan i traje nekih pet minuta, ali nema nikakvih pratećih pojava i odmah ćemo znati o čemu je reč. Uradio bih to sada, ukoliko si ti saglasna. Time bismo uštedeli dosta vremena.

Devojčica zabrinuto pogleda u majku. - Mama? Žena slegnu ramenima. - Trejsi, to nije moje telo, ne mogu ja da ti kažem šta treba da radiš.

- Gluposti! Stalno mi govoriš šta treba da radim!

- Ali ne kad je u pitanju ovako nešto.

- Šta bi ti uradila?

Trejsina majka je kratko oklevala. - Ja bih poslušala doktora odgovorila je. - Ako on misli daje to dobra ideja, ja bih mu verovala. Osim toga, ti i sama želiš da znaš šta se dešava, zar ne?

Trejsi je neko vreme samo odsutno gledala u jednu tačku, a zatim je klimnula glavom. - U redu, onda - saglasila se. - Sigurni ste da treba to da uradim?

- Sasvim. Uostalom, to nije ništa strašno.

- Otkud znate? Radili su vam to nekad?

Odmahnuo je glavom i nasmešio se. - Meni nisu, ali ja jesam, i to mnogima. Verujem da bi mi barem neko od njih rekao da je baš toliko užasno. Do sada nije bilo begunaca.

Ona se slabašno osmehnu. - Dobro, ali možete li da prekinete ukoliko mi se baš ne svidi?

- Naravno da mogu, ali sam postupak ionako traje vrlo kratko, manje od pet minuta. Dva? - Obećavate?

- Ne, ne mogu da ti obećam, ali te nikada ne bih lagao.

- Dozvolili biste da vama to neko uradi?

- Naravno. Bez oklevanja. Ne traje dugo i ne boli. Samo je malčice neobično i malčice tera na povraćanje. Možeš sada da se vratiš u čekaonicu, a ja ću se raspitati možemo li to da obavimo još danas.

Trejsi je kratko oklevala, a potom klimnu glavom i izađe u hodnik zajedno s majkom. Džejms ispusti jedan tihi uzdah olakšanja i izvuče svoj mobilni telefon iz džepa mantila.

- Kejt, upravo sam pregledao Trejsi Farting. Možemo li da popričamo o njoj?

- Naravno. Upravo završavam. Slobodno navratite. Izašao je iz svoje ordinacije i ušao u njenu, koja se nalazila odmah pored. - Ovo je samo pretpostavka, ali kosa joj je malo proređena i neprestano je uvrće. Njena majka kaže da to radi već godinama - rekao je Džejms još s vrata.

Kejt radoznalo podiže obrve. - Trihobezoar? Mislim da nikada nisam naišla ni na jedan slučaj – ukoliko ne računam loptice od ućebane dlake mamine mačke koje ii se povlačile svuda po kući.

Nasmejao se. — Nisim ni ja. Barem ne toliko veliki da izazove ovu vrstu problema. Voleo bih da uradim gastroskopiju. Je li to izvodljivo ovog popodneva?

- Pozovite Endoskopiju i recite im da dolazite s ujom. Ili biste hteli da ja to učinim?

- Vi mi baš ne verujete, zar ne? - promrmljao je, začudivši se kada je video blago rumenilo na njenim obrazima.

- Naravno da vam verujem. Samo nisam navikla ila tako lako poveravam dužnost drugima - rekla je, pokušavajući nekako da se izvuče iz neugodne situacije. - Hoćete li je uspavati ili mislite da upotrebite anestetik u spreju?

- Anestetik u spreju - odgovorio je odlučno, budući da je imao iskustva i s jednim i s drugim, a da je procenio Trejsi kao dosta

smirenu i razumnu mladu devojku, spremnu da sarađuje. Voleo je da radi s budnim pacijentima jer je tako mogao da im objašnjava šta se događa i kako teče zahvat.

- U tom slučaju ne bi trebalo da bude nikakvih problema - rekla je Kejt. - Nazovite ih odmah. Ja sad krećem u vizitu, ali ne ustručavajte se da me pozovete ukoliko budete želeli da se konsultujete s nekim.

- Nadam se da to neće biti neophodno, ali hvala vam u svakom slučaju - rekao je i izašao napolje, a zatim je poveo Trejsi i njenu majku do kabineta za endoskopiju, objasnio im postupak i ljubazno zamolio gospođu Farting da napusti prostoriju. Poprskao jeTrejsino grlo sprejom, a potom je brzo i lako ugurao cevčicu do njenog stomaka.

Do njenog naduvenog stomaka, krcatog dlakama.

- Pronašao sam uzrok tvojih problema - rekao joj je pošto je izvukao cev i pozvao njenu majku da ude, pokazujući im vlas kose koju je nekoliko trenutaka ranije izvadio iz devojčicine utrobe.

- Šta je to?

- Kosa - odgovorio je. - Verovatno si je cupkala i gutala u snu.

Stvar je u tome što su se dlake upetljavale i klupko je postajalo sve veće i veće...

- Bože dragi! - uzviknula je Trejsi, prislonivši potom ruku na usta sa izrazom gađenja na licu. - Pa to je užasno!

- To je jedna od onih čudnih stvari koje ljudi rade iz nekog nama još uvek neobjašnjivog razloga. Zove se trihofagija, što u prevodu bukvalno znači „jedenje kose", i obično počinje u detinjstvu, a može da potraje sve do zrelog doba. Reč je o nesvesnoj radnji koja se u većini slučajeva obavlja u snu.

Trejsi je sada delovala unezvereno, kao da će svakog trenutka da zaplače. - Izvadite mi to!

- To i jeste plan, jer si već imala sasvim dovoljno neprijatnosti zbog toga. Bićeš u čekaonici dok ne budeš ponovo počela da osećaš svoje grlo i dok ne budeš mogla normalno da gutaš, Trejsi. Onda dođi kod mene u ordinaciju i ja ću ti objasniti šta ćemo da radimo.

Ostavio ih je sa sestrama i vratio se na odeljenje, pokucao na Kejtina vrata i ušao, ne sačekavši čak ni da kaže „napred". Uprkos tome, ona ga je radoznalo pogledala i nasmešila se.

- U pravi čas. Upravo sam htela da prozovem narednog pacijenta. Šta ste otkrili?

- Ono što smo i pretpostavljali. Nameravao sam da je primim kao hitan slučaj kako bih uklonio dlake pre uego što dođe do želudačnog krvarenja usled abrazije.

- Saglasna sam. Operisaćemo je sutra. Imam dva pacijenta koja smo danas primili, takođe hitne slučajeve. Jedan je onaj s Kronovom bolešću koga sam vam spomenula. Slobodno je dodajte na spisak s njima, a onda nam preostaje samo da se nadamo da će noć biti mirna.

- Kazaću joj da dođe danas po podne - rekao je. - Šta treba sada da radim? Ima li još nekoga u ambulanti?

Kejtino lice se sneveseli. - Zapravo, ne. Zamolila bih vas da porazgovarate s gospođom Sajms. Čeka vas već neko vreme.

Osetio je kako mu srce silazi u pete. - U redu. Popričaću s njom, a potom ćemo se dogovoriti o Trejsinoj operaciji.

Uputio se u čekaonicu u kojoj je na kraju uzanog hodnika stajala Amanda Sajms, zamišljeno zureći kroz prozor.

- Amanda? Žena se lagano i oprezno okrenu prema njemu, uputivši mu jedan bezizražajan osmeh. - Presekli ste me. Bog će ga znati gde sam odlutala.

U pakao, pomislio je, sudeći prema njenom izrazu lica. - Izvinite.

Pođite sa mnom u moju kancelariju da na miru popričamo. Jeste li za solju čaja?

- Imate li vremena, Džejms? Ne želim da vas ometam...

- Ne ometate me. Ja bih ubio za jedan čaj. Danas još nisam imao nijednu pauzu.

Zastao je kod prijemnog šalteta. - Može li neko da mi donese dva čaja u moju ordinaciju? - upitao je, a sestra potvrdno klimnu glavom.

- Ništa ne brinite, ja ću ga naručiti - rekla je, po-sežući za telefonom, a on odvede Amandu u svoju ordinaciju i postavi je da sedne.

- Šta mogu da učinim za vas? - upitao je blago.

- Ne znam da li možete... Ne znam da li iko može... Džejms, ne želim da on umre - rekla je, i briznula u gorak plač.

3.

Nije mogao ništa da učini osim da je pusti da priča, što je i uradio, dokle god je mislio da to ima smisla, ali kad su počeli da se vrte ukrug, morao je daje prekine.

- Mislim da bi zaista trebalo da popričate sa sestrom na onkologiji. Ona je obučena za ovakve situacije i može da vam ponudi savete koji bi bili od velike pomoći vašem suprugu, a i vama. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne pokušavam da vas se oslobodim, ali ja trenutno nisam najbolja osoba za ovako nešto.

Učinio sam sve što je u mojoj moći, i ukoliko bude potrebna još neka operacija u budućnosti, tu sam, međutim, sestra je sada ta koja može da vam olakša. Porazgovarajte s njom. Zbližite se s njom. Ona će brinuti o vama, Amanda. Ne brinite, neće vas pustiti da se s ovim borite sami.

Njeno lice opet poprimi beskrajno tužan izraz i morala je da učini ogroman napor da zaustavi suze. - Ali ja jesam sama. Osećam se tako usamljeno. Sve ovo je tako suludo. Kao da je on već otišao, a ja sam besna na njega što me je napustio.

Klimnuo je glavom, u potpunosti saosećajući s njom, i znajući da je prosto nemoguće ograditi se od ovog slučaja hladne glave. - To je početak procesa tugovanja — objasnio je, stegnutog grla. -

Prihvatite ga takvog kakav jeste i upamtite da, koliko god bio težak, neće trajati zauvek. Možete vi to. Niste sami. I premda ne mogu stvarno da vam pomognem, znajre da možete da popričate sa mnom kad god to poželite. Uvek ću pronaći vremena za vas.

Ispratio je gospodu Sajms do vrata, pomalo iznenađen kada ga je zagrlila, a potom ih zatvori za njom i nasloni se, kao da mu je bila potrebna potpora da se ne sruši.

Osećam se tako usamljeno. Sve ovo je tako suludo. Kao daje on već otišao...

Teško je disao, trudeći se da ne dozvoli da ga preplave uspomene, a onda se nakon nekoliko sekundi odlepio od vrata i otišao da sedne za sto.

Jadna žena. Jadan čovek. Jadni svi oni. Na trenutak je zatvorio oči, a zatim je podigao slušalicu.

- Da li se Trejsi Farting prijavila na odeljenje?

- Kako su Farringovi reagovali?

Džejms protrlja rukom potiljak i namršti se. - Sasvim dobro. Otišli su kući po neke stvari. Trejsi se vraća večeras.

- Jeste li napisali uput za psihologa? Odmahnuo je glavom. - Hteo sam da se posavetujem s vama o tome. Ne znam kakav je protokol ovde, ali njoj će biti potrebno savetovanje i psihoterapija, inače će ponovo početi to da radi. Mislim da se u njenom životu dešava svašta, a da njena majka nema pojma o tome.

Kejt se nasmeja. - Ona je tinejdžerka, naravno da se dešava. Ja ću joj preporučiti psihologa. Nego, šta se događa sa Amandom Sajms?

- upitala je, primetivši kako mu se lice iznenada sneveselilo.

- Uputio sam je na sestru sa onkologije. Takođe sam joj dao nekoliko vebsajtova da pogleda kakve sve mogućnosti postoje.

- Hvala vam. Dobro, večeras smo dežurni. Idem samo da proverim da li je sve u redu na odeljenju, a onda ću da svratim do kuće da iščitam literaturu o operacijama trihobezoara. Možete li da

me pozovete ukoliko nešto iskrsne? Džo je ovde - ona će vam pomoći.

Klimnuo je glavom, a ona u njegovom pogledu primeti izvesnu dozu napetosti. - Dogovoreno - rekao je, uzimajući karton Trejsi Farting, a potom izađe napolje.

Kejt ga je sve vreme zaneseno pratila pogledom, ali pošto je napustio ordinaciju, najednom se trgnula, rekavši sebi da je dosta bilo gluposti. Bio je plaćen da radi ovaj posao. I trebalo je da ga pusti da to i čini - bio je i više nego sposoban za to. Ukoliko mu to ne pode za rukom zbog porodičnih obaveza, moraće da ode, bez obzira na decu. Ona nije mogla da ga pokriva.

Džejms se uputio na odeljenje pedijatrije, pitajući se šta li će mu doneti naredna noć i hoće li uspeti nekako da prođe a da se klinci ne bude ili što je još gore, da ne pokušaju da ga spreče da izađe iz kuće.

Nadao se da će sve ipak proteći u najboljem redu.

Predstavio se glavnoj sestri i objasnio joj slučaj petnaestogodišnjakinje koja sutra treba da bude operisana. - Ima trihobezoar u stomaku - lopticu sačinjenu od kose. Nameravamo sutra da ga izvadimo.

Sestra samo trepnu i širom razrogači svoje ionako krupne oči.

- To je baš neobično.

- Vrlo. Nikada do sada nisam radio sličan zahvat, a nije ni Kejt.

Iskreno se nadam da će sve biti u redu i da devojčica neće morati da leži na intenzivnoj nezi, ali moraće pažljivo da se kontroliše u slučaju da dode do krvarenja u želucu usled abrazivnog delovanja kose na njegove zidove.

Sestra klimnu glavom. - Pobrinućemo se za to da ima stalnu negu tokom prva dvadeset četiri sata. A šta se dešava s psihologom?

- Kejt će ga kontaktirati.

- U redu. Može da dode i da popriča s njom večeras, da joj otkloni sumnje u vezi s operacijom, ukoliko ih ima.

- Hvala vam. Ona se zove Trejsi Farting. I još nešto, čini mi se da je njena majka vrlo slabo upućena u ćerkin društveni život.

Devojčica je vest o negativnom testu trudnoće dočekala sa ogromnim olakšanjem, dok se majka veoma uzbudila na sam pomen reči „trudnoća".

Glavna sestra se nasmeši. - Majke su vam uvek takve. Ništa ne brinite, mi ćemo je paziti. Smestiću je u sobu s devojčicom koja sutra ima operaciju kolena. Tako će moći da prave društvo jedna drugoj. Možda se čak i sprijatelje.

- Mnogo vam hvala. Ja sam noćas dežuran. Slobodno me pozovite ukoliko bude bilo potrebe, a ja ću u svakom slučaju svratiti u nekom trenutku da proverim je li sve u redu.

- Dogovoreno. Usput, ja sam Trina. Moja naredna smena počinje sutra ujutru. Ako se ne vidimo kasnije, videćemo se onda.

- Odlično. Hvala vam još jednom, Trina.

Pošto su se rastali, zapitao se da li je ono što je video u sestrinim krupnim pitomim očima zapravo bio poziv, a ako jeste, kako se on osećao u vezi s tim.

Iznenađeno, shvatio je. Prošlo je toliko vremena ot-kada je poslednji put bio u toj priči da je zaboravio kakav je osećaj. I dobro je znao da ni sada nije bio najbolji trenutak da se priseća. Međutim, iz nekog njemu nepoznatog razloga, Kejtin lik mu iznenada zaigra pred očima.

Pitomi pogled glavne sestre kao da je netragom nestao da bi njegovo mesto zauzela dva oštra oka boje karamele koja su sve češće i nenadanije iskrsavala u njegovoj mašti.

Premda ne uvek tako oštra, pomislio je. Ponekad su - kao onda kada je bila kod njega i gledala crtaće s Rorijem, ili nakon što je ofarbao sobu a ona mu onako ovlaš dodirnula kosu - njene oči bile nežne i tople i...

Ne. Ona je bila njegova šefica a on će se potruditi da to ne smetne s uma. I molim te bože da se večeras ne desi ništa što će poljuljati njenu veru u njega kao profesionalca i dovesti je do toga da se zapita zašto mu je uopšte dala posao.

- Frej, moram da idem, dušo. -Ne! - Da. Zao mi je, srce. Radićemo nešto lepo za vikend.

- Ne ide! - jecala je Frej, vukući ga za pantalone, a on je podiže, predade svojoj majci u naručje, strča niz stepenice i izađe napolje, otirući suzu koja je došla niotkuda.

Njeni jecaji pratili su ga sve do kola, a pošto je ušao on odmah upali motor, da barem donekle priguši srceparajuće zvuke koji su dolazili iz kuće. Navići će se ona već. Problem je bio u tome što su donedavno provodili dosta vremena zajedno i što nije bila naviknuta na to da on nekuda ide. Strepela je da se nikada neće vratiti. Ubrzo će prestati da plače. Verovatno je već prestala.

- Da mi je samo znati o čemu sad razmišljate.

Provukao je ruku kroz kosu i uzdahnuo. - Ni o čemu posebnom, Džo. Frej je bila prilično tužna kad sam izašao iz kuće - priznao je.

- Frej?

- Moja ćerka.

- Može li vaša supruga da je umiri?

Pogledao je u asistentkinju, čije su oči bile zakrvavljene od umora, dok su u tišini ispijali toliko željenu kafu, i iz nekog razloga - verovatno zbog umora - ispričao joj je za Bet. Ne previše. Veoma malo, zapravo. Samo osnovne stvari, ali bilo je i više nego dovoljno.

- Kakva šteta... Zaista mi je žao.

- Da... Hvala. Moja majka je s njima. Barem ih nisam ostavio s potpunim strancem.

- Ali deca su deca. Navići će se ona, ništa ne brinite.

Njegov pejdžer zazvoni, a potom i njen, i Džejms uzdahnu i nevoljno baci pogled na maleni ekran. - Moram odmah da završim kafu. Idem do Hitne da vidim šta se dešava. Poslaću vam poruku ukoliko nam bude bila potrebna operaciona sala.

U Urgentnoj službi je zatekao Toma Vitakera, dežurnog lekara.

Priključivao je jednog mladog čoveka na infuziju, a Džejms je

pogledao u monitor, namrštivši se pošto je video vrednosti krvnog pritiska.

- Tupa abdominalna trauma. Nismo uradili skener, ali je hipovolemičan. Mislim da imate tek toliko vremena da ga prebacite gore, ni minut više. U kritičnom je stanju. Očigledno je pretučen.

- Divno - rekao je, s primetnom dozom ironije u glasu. - Dobro, hajde da ga pripremimo i odvezemo u operacionu salu. Poslaću poruku Džo da se spremi.

- Policija će hteti da razgovara s njim.

- U tom slučaju treba da se pobrinemo da ga održimo u životu rekao je suvo.

Prebacili su ga na kolica a Džejms se idući za njima u jednom trenutku okrenuo prema Tomu.

-Jeste li dobro? - upitao je, gledajući ga sumnjičavo, a Tom mu uputi jedan ne baš veseo osmeh.

- Ne podnosim nasilje, to je sve. Ovo mi je vrlo poznato.

Džejms ga je i dalje gledao, žmirkajući kao da mu ništa nije jasno, i Tom nastavi. - Jedan pacijent me je ovde izbo nožem prošle godine - u aprilu. Malo je falilo da iskrvarim na smrt. To me još uvek proganja.

Pre godinu dana, prošlog aprila. Bio je to mesec kada se i njegov život raspao u paramparčad. I njega je to, kao što je Tom rekao, još uvek proganjalo.

- Potpuno vas razumem — rekao je. - Hvala vam na pomoći.

Obavestiću vas šta smo uradili.

- Naravno.

Operacija nije dugo trajala i može se reći da je bila prilično rutinska. Nije bilo potrebe da zovu Kejt. Ne bi stigla na vreme, a on i Džo su ionako mogli sami.

Džoine hirurške veštine bile su osrednje, ali brzo je učila i radila je ono što joj se kaže bez suvišnih pitanja, a to je bilo sasvim dovoljno da može da se osloni na nju.

Odstranila je čovekovu slezinu, ušila mu poderotinu na jetri i zatvorila ga. Kada se stanje pacijenta stabilizovalo, i sve konačno

bilo pod kontrolom, nazvao je Toma i rekao mu to, a potom je otišao kući i bacio se na krevet, mrtav umoran.

Tri sata. Samo toliko. Tri sata pre nego što opet bude morao da ustane i zaputi se nazad u bolnicu. Barem je njegova majka bila tu pa je mogla da ga odmeni ujutru.

Znači, imao je čitava tri i po sata.

Divota...

- Kejt, žao mi je. Mislim da ću malo zakasniti. Možete li da počnete bez mene? Dolazim što pre.

Zavalila se u svoju stolicu, podigla noge na sto, zakolutala očima i pomislila: Eto ga opet. - Imam li izbora? Čula je njegov duboki uzdah. - Da, imate izbora. Ako ne možete bez mene, doći ću odmah. Ali radije ne bih. To bi bilo... malo teže rekao je, na trenutak oklevajući.

Malo teže?- Mogu ja bez vas, Makjuane - rekla je, pitajući se da li joj je glas zvučao tako ogorčeno kao što se osećala. - Samo ne shvatam zašto bi trebalo da vas čekam bez ikakvog dodatnog objašnjenja? Imate li neki problem s decom? - dodala je, ovaj put nešto blažim glasom, i on uzdahnu.

- Da, i ne. Komplikovano je... Ništa ne btinite. Rešiću to. Neću mnogo da kasnim.

- Džejms, uvek je komplikovano - rekla je, očajna zbog njegovog upornog odbijanja da se barem malo otvori. - Imamo mnogo posla.

Za početak, Trejsi Farting. Osim toga, ona je vaša pacijentkinja.

Potrebni ste mi ovde da radite svoj posao. Šta god da nije u redu, ukoliko nije pitanje života ili smrti, potrudite se da to razrešite što pre i pod hitno dođite u bolnicu.

Snažno je zalupila slušalicu i napravila polukrug u svojoj stolici, ugledavši Džo kako stoji pored njenog stola.

- On opet kasni. Potrebna mi je tvoja pomoć.

- To me uopšte ne čudi. Sigurno mu je iskrslo nešto s decom. Šteta za njegovu suprugu. On je baš fin tip.

- Džo, prestani da tračariš - rekla je, zazvučavši kao ukroćena goropad po drugi put za isto toliko minuta, ali Džo je već bila naviknuta na nju i to joj nije smetalo. Kejt se naglo uspravi i ustade, načinivši ogroman napor da izbaci Džejmsa i njegovu ženu - šta god da joj se dogodilo - iz svoje glave. - Dobro, da vidimo šta se dešavalo protekle noći. Imali ste mnogo posla? Očekivala sam da ćete me zvati.

- Nije bilo potrebe da vas zovemo. Odlično smo se snašli. Ne bih baš mogla da kažem da je noć bila mirna, ali sve je proteklo kako treba. Džejms je sjajan, mislim, ako izuzmemo to što sad kasni. On je izvrstan hirurg.

Kejt nije ništa rekla. Nije je bilo nimalo briga da li je bio sjajan i izvrstan dokle god nije mogao da dolazina vreme na posao, i još uvek je bila iznervirana njegovim odbijanjem da joj ispriča šta se dešava, ali je zato Džo nastavila dalje. - Imali smo perforaciju slepog creva i nekoliko pacijenata koje smo otpustili kući odmah posle pregleda... I da, morali smo ponovo da otvorimo gospodina Rizona. Dren mu se dislocirao - slučajno ga je pomerio pre nekoliko dana, kako nam je rekao, i stvorio se apsces. Potom smo imali pokidanu slezinu i razderanu jetru. Čovek je udaran u stomak i bilo je malčice nezgodno, ali Džejms je bio fantastičan. Pacijent se oporavlja, ali policija bi htela da popriča s njim, da vide može li da iđentifikuje napadača.

Gospode dragi. Osetila je nalet adrenalina, ali je ipak uspela nekako da se pribere. - U redu. Možemo sad da krenemo u vizitu, a ukoliko se Džejms uskoro ne pojavi, otići ću da porazgovaram s Trejsi Farting.

Nije želela više da sluša kako je Džejms sjajan, izvrstan i fantastičan. Osećala se loše zbog policije i žrtve prebijanja. Sve u svemu, bila je užasno nervozna. Sta se to desilo s njenim divnim, uređenim životom? Sada je sve bilo tako zbrkano i konfuzno. Dok njena asistentkinja nije otišla na trudničko, sve je bilo u najboljem mogućem redu.

Dođe muškarac i sve upropasti, pomislila je besno, pre nego što će krenuti u vizitu, dok su Džo i glavna sestra Liz samo stajale i zgledale se, svesne da im šefica ima loš dan.

Nije htela da razmišlja o pretučenom pacijentu, pa je umesto toga razmišljala o Džejmsu, premda to možda i nije bila najbolja ideja.

Kako je mogao da razgovara sa Džo? Šteta za njegovu suprugu. To ju je dodatno nerviralo. Kako je mogao? Kako je mogao da se otvori njenoj asistentkinji, a da nju sve vreme drži u neznanju?

- Dobro jutro, gospodine Rizon. Zao mi je što čujem da ste sinoć opet morali u operacionu salu. Kako se sada osećate?

Operacija Trejsi Farting je protekla glatko, premda ne zahvaljujući načinu na koji je započeo dan i Frej koja se poput pijavice priljubila uz njega i nije htela da ga pusti, i prilično neuspešnim pokušajima njegove majke da je odvoji.

Govorila je reči poput: - Jadničak mali, ona ne želi da ti ideš, Džejms. Ne možeš to da joj radiš, potreban si svojoj ćerki, nedavno je izgubila majku - koje zaista nisu bile od pomoći. Nikakve.

Te reči nisu mogle da pomognu ni Roriju koji je, za razliku od Frej, pamtio majku, ali je u poslednje vreme izbegavao da priča o njoj.

- Ovo nema nikakve veze s Bet, mama - rekao je odlučno - već s malom devojčicom koja ne želi da je njen tata ostavi, ali koja treba da shvati da ja moram da idem na posao i da ću se po podne vratiti.

Ja nisam ni prvi ni poslednji samohrani roditelj na kugli zemaljskoj.

Milioni ljudi to rade. Sigurno nije neizvodljivo.

Ali nije bilo ni jednostavno, jer je njegova majka odbila da ostane sama s devojčicom sve dok se ova ne smiri, budući da u suprotnom malena možda neće hteti da ide kod bebisiterke.

- Znaš da bi trebalo da posetim sestru u bolnici. Već dugo nisam bila kod nje, Džejms. Ona me željno iščekuje. Molim te, poštedi me samo danas, veoma mi je važno - zamolila ga je, pa je on odveo decu kod bebisiterke, gde je ponovo morao da skida Frej sa sebe

kako bi je predao Helen, a potom je odvezao Rorija u školu jer je već bilo kasno i čvrsto ga zagrlio na kapiji, da bi u bolnicu stigao nešto pre devet sati.

Tačno na vreme da započne operaciju s Kejt, u mukloj tišini koju je prekinula tek nekolicina opaski vezanih za sam tok zahvata.

Pošto su završili, i nakon što je zatvorio pacijentkinju, podigao je glavu i susreo se s njenim očima, shvativši u trenutku da je opet u problemu.

I to velikom - s tim što njega nije bilo mnogo briga za to.

Izašli su iz operacione sale, ostavivši za sobom nekoliko sestara da je počiste i pripreme za pacijenta s Kronovom bolešću. Gledao ju je kako se zavaljuje na kauč u foajeu, streljajući ga pogledom koji je mogao da probuši rupu u zidu.

Otišao je do aparata za kafu, napunio dve šoljice i vratio se nazad, pružajući joj jednu i sedajući pored nje, premda na izvesnoj razdaljini.

- Hajde, da čujem šta imate da mi kažete.

- Ja nemam šta da kažem - rekla je bez uvijanja. -Ali mislim da vi imate. Počnite od izvinjenja, pa nastavite s objašnjenjem. Ne znam kako očekujete da vas podržim kad iskrsne neki problem ako me držite u mraku kao prokletu pečurku! Šta se događa, Džejms?

Moram da znam.

Protrljao je prstima potiljak i uzdahnuo, oklevajući sa odgovorom. - U redu, reći ću vam - rekao je umorno. - Ali ne sada.

Ne ovde.

- Zašto?

Prkosno ju je pogledao, a njegova nemoć se iznenada pretvorila u bes, ključajući u njemu poput lave i preteći da se izlije i uništi sve što mu se nade na putu. Nekako je uspeo da ga sputa i da se ugrize za jezik, ali ne u potpunosti. - Zato što ako želite da vam otvorim svoju dušu, to ima da se desi pod mojim uslovima.

- Znači, večeras? Kod vas?

- Vašem suprugu to neće smetati?

Na trenutak je izgledala iznenađeno. - Nisam udata - odgovorila je nakon kraće pauze. - Ja sam gospodarica svog vremena.

Klimnuo je glavom, pohranjujući tu informaciju u neku od fioka u svom mozgu. - Dobro, onda večeras, ukoliko vi tako hoćete.

Dođite oko osam. Ne, bolje oko pola devet - nakon što deca odu na spavanje.

- U redu. Hoćete li da nešto večerate?

- Kakve sad to veze ima?

Slegnula je ramenima. - Ja verovatno neću. Mogu da donesem nešto, kinesku ili indijsku hranu.

Gospode dragi! Kari. Nije mogao da se seti kada je poslednji put jeo kari. Zamalo da kaže ne, budući da bes koji je osećao nije jenjavao i zato što je znao da je to radila samo da bi ga smekšala i sprečila ga da je izbaci napolje pre nego što njoj to bude odgovaralo, ali onda pomisli na žalostan sadržaj svog frižidera i njegova samokontrola ustuknu pred njegovim apetitom. Pa šta i ako prekorači budžet? Bilo je krajnje vreme da se malo opusti. Indijska - rekao je odlučno. - Baki od jagnjetine, bombajski krompir, pilau pirinač i pešvari naan. I pivo. Ja ću naručiti - dodac je, želeći da sačuva svoje muško dostojanstvo, ali ona nije htela ni da čuje.

- Ne - rekla je, podigavši ruku. - Ja donosim hranu. Ovaj sastanak je moja ideja. Za uzvrat želim da mi odgovorite na neka pitanja.

Kako dolikuje. Želim istinu, istinu i samo istinu. Dugujete mi to.

Iskapila je kafu, ustala i otišla do lavaboa da opere ruke za sledeću operaciju, dok je on i dalje sedeo na kauču, zamišljen i na neki čudan način odobrovoljen činjenicom da nije bilo gospodina Berdžesa...

Bože dragi, on ju je pretvarao u đavolicu.

Ona nije bila đavolica. Obično je bila razumna, brižna i ljubazna, a Džejms je bio jedini koji ju je činio drugačijom, i to je Kejt dovodilo do ludila.

Je li to bio razlog zašto je tako dugo stajala pred ormarom birajući garderobu? Zbog večerašnjeg sastanka?

- Za boga miloga, smešna si! - rekla je samoj sebi. Navukla je ciste farmerke od svetlog teksasa i jedan lep džemper sa ve-izrezom, pogledala se još jednom u ogledalo, prošla prstima kroz kosu odlučivši da je ostavi puštenu i uputila se ka vratima.

Izgledala je sasvim dobro. A ovo nije bio sastanak.

Nije.

Frej je zaspala u svom krevecu već u sedam sati. Očigledno je bila iscrpljena još od prethodne noći, a bebisiterka ju je pored toga zajedno sa svojom ćerkom po podne odvela u park da hrane patke pre nego što će pokupiti Rorija iz škole, tako da je sve vreme trčkarala na svežem vazduhu.

Na tome joj je bio veoma zahvalan jer mu je bilo dosta emotivnih klackalica sa ćerkom za taj dan, a mogao je bez problema da prođe i bez Kejt, koja mu se činila kao kap koja je pretila da prepuni čašu.

Otišao je u kuhinju. Bila je besprekorno čista. Njegova majka je očito sve počistila pre nego što je otišla u posetu sestri, a dnevni boravak je takode bio uredan, izuzev sporadičnog haosa koji su klinci napravili pred spavanje. Ispustio je uzdah olakšanja. Nije imao snage ni za pajalicu, a kamoli za usisivač.

Pogledao se u ogledalo, zapitavši se da li bi možda trebalo da se presvuče, ali ta ideja mu se nikako nije sviđala.

U šta? U odelo?

Ovo je bila njegova kuća, njegova teritorija - njegov dom, zaboga!

Ono što je nosio u njemu bila je njegova stvar, a takode je bio savršeno siguran da će Kejt reći svoje bez obzira na to kako je bio obučen.

Uostalom, bilo je prekasno za presvlačenje. Farmerke su bile sasvim u redu. Kroz prozor je ugledao svetlost prednjih farova njenih kola koji su se potom ugasili, a on je sišao niz stepenice i otvorio vrata baš u trenutku kada je ona izlazila iz automobila.

Budi uljudan, ponavljao je u sebi, ali mu uprkos svom trudu nije polazilo za rukom da nabaci osmeh na lice.

- Ćao.

- Ćao. - Pogledala ga je i veselo se nasmešila, noseći ogromnu braon papirnatu kesu u ruci. Propustio ju je u kuću, opčinjen njenom dugačkom tamnom i blistavomkosom koja joj se spuštala niz leda, a koja ga je naglo i iznenadno izbacila iz seksualne kome u kojoj se nalazio od Betine dijagnoze.

- Nisam mogla da se setim šta ste rekli - jagnjeći balti, neka vrsta naan hleba i pirinač, tako da sam uzela samo ono što sam upamtila, još neke stvarčice i pileću pasandu.

Naterao je sebe da se usredsredi na njene reči, jedva uspevši da odlepi jezik od nepca. - Fantastično. Sjajno miriše. Ne sećam se kad sam poslednji put jeo kari. Uđite. Raskomotite se.

Skinula je kaput i tutnula mu ga u ruke zajedno sa ogromnom papirnatom kesom koju je on umalo ispustio pošto je nosila uzane farmerke, neizmerno ljupko pripijene uz njenu malenu oblu guzu, i tanak svetloružičasti džemperić sa dubokim ve-izrezom. Da nije bilo bele čipke koja ga je obrubljivala, imao bi savršen pogled na udolinu između njenih bujnih, čvrstih grudi.

Hvala milom bogu što nije, pomislio je. Ušao je u kuhunju i izvadio kutije s hranom iz kese. Bilo ih je svih mogućih veličina.

- Sto ili kolena? - upitao je.

- Ja sam pre za sto - odgovori Kejt, smešeći se pomalo stidljivo.

- Ima poprilično toga. Malčice sam se zanela.

Nasmejao se, ali je njegov smeh zvučao nekako usiljeno, premda mu ovaj put to zaista nije bila namera. „Nju je ponela hrana, a mene je ponela ona", pomislio je. Ipak, već u narednom trenutku se trgao, poredao kutije na poslužavnik i poveo je prema trpezariji.

***

Verovatno je više od pola hrane koju sam donela čist višak, pomislila je, jedući svoju pasandu i pirinač i cepkajući s vremena na vreme pomalo naana koji je prevashodno bio namenjen njemu, ali teško da je mogao sam da ga pojede.

Mada, on se davio u klopi kao da ko zna koliko dugo nije jeo.

Uostalom, možda i nije. Međutim, još uvek nisu ništa pričali i bilo je vrlo moguće da on zapravo odugovlači. Pustila ga je da jede na miru, ali čim je primetila da usporava, odlučila je da pređe na stvar.

Spustila je viljušku, odgurnula tanjir i pogledala ga preko stola, po kome su bile razbacane kutije sa ostacima pirinča i mrvicama naana.

- Pričajte sa mnom - rekla je blago. - Ja ne ujedam.

- Nisam ni sumnjao u to - promrmljao je sebi u bradu, ali je i on spustio svoju viljušku i posegnuo za pivom, okrećući čašu u ruci i zamišljeno je posmatrajući.

Izvio je jednu obrvu a potom je pogledao pravo u oči. - Dobro, šta želite da znate?

- Nemam pojma, s obzirom na to da nemam pojma ni šta ne znam. Znam da imate decu, znam da dugo niste radili, znam da ste na razgovoru za posao vesto izbegavali sve što je vezano za vaš privatni život i situaciju u kući, ukoliko uopšte postoji neka situacija. Ne znam čak... ni da li je vaša supruga živa.

Pažljivo je spustio čašu na sto a zatim ju je opet pogledao u oči, teško dišući. - Nije. Umrla je prošle godine, u avgustu. Imala je rak.

Gospode... Naslućivala je tako nešto, ali sada kada je to čula iz njegovih usta...

Nije ništa rekla. Otrcane fraze sada su bile u potpunosti izlišne.

Nije htela da ga požuruje, i on je posle nekoliko trenutaka nastavio.

- Sve je počelo u aprilu. Bet je bila u šestom mesecu trudnoće sa Frej i osećala se sjajno. Patila je od zatvora, ali mislila je da su uzrok tome tablete gvozda koje je uzimala. Nije mi ništa rekla. A onda je jednog jutra počela da povraća krv. Pozvala je taksi i odvezla se u bolnicu. Kad sam saznao šta se desilo, ona je već bila uradila sve moguće testove i čekala je rezultate.

- Nije vam ništa rekla?

- Ne. Ona je takode bila lekar i nije bila nimalo glupa. Nije znala odakle da počne. U međuvremenu su stigli i rezultati. Imala je tumor na debelom crevu, ali budući daje mesecima, a možda čak i godinama ignorisala simptome, on se proširio na jetru. Posle su joj otkrili metastaze na kičmi, rebrima i konačno, na mozgu.

Poput Štiva Sajmsa, pomislila je, zapitavši se da li je njegovo uzdržano i mrzovoljno ponašanje prvog dana imalo veze s tim. Već je znala odgovor. Kakva užasna podudarnost...

- Umrla je krajem avgusta, tri meseca nakon rođenja Frej.

Prineo je čašu ustima i iskapio je, a zatim je ponovo uzeo viljušku i pokupio ostatke hrane s tanjira, buljeći u prazno.

- Bilo je užasno. Bio sam ljut na nju jer je ignori-sala simptome sve dok nije bilo prekasno da prekine trudnoću. Međutim, čak i da je to učinila, ne bi preživela. Možda bi ostala nešto duže uz Rorija, ali Frej se ne bi rodila i to bi je uništilo. Ipak, provele su nekoliko predivnih nedelja zajedno pre nego što je postalo stvarno loše.

Odložio je viljušku i naglo je ustao.

- Kafu?

- Može, hvala - rekla je, osećajući se pomalo nadrealno, a kada je otišao u kuhinju, sedela je neko vreme zamišljeno, sabirajući misli.

Rekao je da mu je žena bila lekar. Sedla se još nečega što joj je kazao, pošto je saopštio konačnu dijagnozu Štivu Sajmsu. Pa čak i ako ste bolje upućeni, ako ste lekar, pretpostavljate da su u pitanju prolazni problemi s probavom ili nečim što ste pojeli, jer niko ne želi da veruje daje reč o nečem drugom.

Ova njegova opaska sada je imala smisla, pomislila je, kao i način na koji se poneo prema čitavoj porodici, vrlo ličan i saosećajan. Bio je sjajan s njima. Kao da je tačno znao kroz šta prolaze. Nažalost, on to i jeste znao. Prepuštajući mu tu operaciju, gurnula ga je pravo u njegovu najgoru noćnu moru.

Da je samo znala...

Duboko je uzdahnula, a zatim je ustala i počela da raščišćava sto.

Napravili su pravi haos. Ostalo je od svačega pomalo - ali sasvim dovoljno za još jedan obrok. Odnela je poslužavnik s kutijama u kuhinju i spustila ga pored sudopere. - Da vam prebacim ovo na tanjir da imate za sutra? - predložila je, a onda je podigla pogled i shvatila da on stoji pored nje, potpuno nepomičan, i bulji kroz prozor u tamnu noć.

Mogla je da vidi odraz njegovog lica u staklu, potonuo i bezizražajan. Odustavši od iščekivanja odgovora na njeno pitanje, izvadila je jedan tanjir iz plakara, preručila ostatke hrane iz kutija i prekrila ga činijom.

Bilo je i više nego lako pronaći prostor za njega u frižideru, s obzirom na to da je bio prilično prazan. Zapitala se kad Džejms uopšte stiže da kupuje hranu.

To nije tvoja stvar, rekla je sebi, čisteći tanjire iz kojih su jeli salvetom pre nego što će ih staviti u sudoperu.

- Mašina za pranje sudova? - rekla je, ali on se nije pomerio.

- Džejms? Želite li da odem? Ili prosto da odem do đavola?

Ispustio je prigušen zvuk koji je mogao da bude čak i smeh, pa se okrenuo prema njoj. - To vam i nije tako loša ideja - rekao je, nasmejavši se obešenjački. - Šalim se, naravno. Samo ih ostavite tu, ja ću ih oprati kasnije. Još uvek nemamo mašinu za pranje sudova, ali je na spisku, poput gotovo svega ostalog. Može instant kafa?

Mislim da je prava na izdisaju. Zaboravio sam da je kupim.

- Može - rekla je. - Gde vam je kanta za smeće?

- Ispod sudopere - odgovorio je, uzimajući poslužavnik s praznim kutijama iz njenih ruku. - Ne morate to da radite.

- Pa neko mora, a vi pravite kafu. Imate li neku krpu? Sto izgleda kao da smo se gađali hranom.

Nasmešio se, gotovo neznatno, a onda je izvukao krpu koja je stajala ispod slavine i dodao joj je. - Ništa onda, bacite se na posao rekao je, okrenuvši se prema električnom grejaču vode, kao da želi da odloži dalji razgovor - ali ne zadugo. Ona još uvek nije dobila sve svoje odgovore, ni izbliza, i nije imala nameru da ode dok ih ne dobije...

4.

Nije bilo gotovo, naravno. Tek je počela. Znao je to veoma dobro.

Prešli su s kafom u dnevni boravak i smestili se na suprotnim krajevima kauča, i on je sada čekao da se ona vrati u svoj element.

To nije dugo potrajalo.

- Recite mi, kako ste organizovali čuvanje dece? -upitala ga je, a on oseti kako mu se desna obrva izvija. Uprkos tome, ona nije odustajala. Samo ga je prostrelila onim svojim upornim pogledom i nastavila dalje.

- Da, znam da to ne bi trebalo da vas pitam, ali budući da sam jutros morala da vas pokrivam, i da to najverovatnije neće biti poslednji put, moram da znam da činite sve što je u vašoj moći i da ne postoji ništa drugo što bi pomoglo da stvari teku malo glatkije.

- Imate iskustva s čuvanjem dece? - rekao je s blagim sarkazmom u glasu, koji je ona odmah uhvatila, ponovo mu uputivši jedan neodoljiv pogled svojim očima boje karamele.

- Želite moju pomoć? Sarađujte sa mnom, Makjuane - kazala je odlučno, i on se predade. Ako ništa drugo, priča o njegovim problemima skretala mu je misli s njegovog libida.

- Imam bebisiterku. Ostavljam decu kod nje kad pođem na posao.

Ona vodi Rorija u školu, a Frej čuvaceo dan. Potom odlazi po Rorija u školu, a ja ih uzimam po isteku radnog vremena. Kad sam dežuran, moja majka prespava kod nas i odmenjuje me u svemu nabrojanom.

Trenutno, ali nije bio siguran kako će se situacija odvijati nakon jutrošnjeg fijaska.

- Pa šta je danas pošlo naopako?

- Frej - rekao je nevoljno. - Nije htela da me pusti da odem na posao. Probudio ju je pejdžer. Mi imamo običaj da spavamo sa otvorenim vratima, tako da ga je čula kad se oglasio, a potom i

mene kako pričam s nekim i oblačim se, i to je bio kraj. A onda opet jutros nije htela da me pusti. Moja majka je rekla da je isuviše uznemirena da bi išla kod bebisiterke, a ona nije mogla da ostane da je čuva - sestra joj nije dobro i otišla je da je poseti u bolnici u Kembridžu - i ostavila me je na cedilu. Rekla je da Frej ne želi da ja odem i kako je, jadničak mali, ostala bez mame. Mislim, ja to veoma dobro znam, nije da nisam primetio — dodao je na kraju, ne mogavši da uguši ciničan ton u svom glasu. - Ona zapravo i nije izgubila majku, jer je nikada nije ni imala. Prosto nije želela da ja odem. Imali smo nekoliko loših iskustava - bebisiterku koja je bila pravi užas, i jaslice koje je mrzela. Nadao sam se da će ovaj put biti bolje, samo da se malo privikne.

- Otuda posao na određeno vreme?

Klimnuo je glavom. - Tako je. Hteo sam prvo da vidim hoću li se ovaj put bolje organizovati. Mislio sam da će to ići bolje i da ću moći da se oslonim na majku, ali... - Zastao je, duboko uzdahnuvši, a potom se zabuljio u svoju kafu, premda na dnu šolje nije uspeo da pronađe nikakve odgovore, već samo crni talog koji je pre podsećao na jamu bez dna.

Spustio je solju na stočić i naslonio se, tražeći nekakvu reakciju u njenim očima, ali nje nije bilo.

- Eto, to je moja mala patetična priča. Jesam li vam sada odgovorio na sva pitanja?

Gospode, zvučao je tako ogorčeno. I dalje mu je bilo teško da se suoči sa svim onim što ga je snašlo. Imao je pun kofer problema, a njeno propitivanje u vezi s čuvanjem dece bila je samo kap koja je prelila čašu. Znao je da može i bolje. Znao je da nije idealno, ali šta je još mogao da učini, do đavola!?

- Čini se da ste uradili ono što je najbolje za njih. Žao mi je što sam bila tako stroga prema vama, ali...

- Pacijenti su na prvom mestu. Znam.

- Ne baš. Bez doktora koji će ih lečiti, pacijenti ne mogu da se oporave, što znači da je doktor na prvom mestu. Upravo zato sam

htela da znam može li još nešto da se uradi da se vaša situacija poboljša.

- Osim davanja dece u hraniteljsku porodicu ili na usvajanje, sumnjam - rekao je, s namerom da bude duhovit, ali njeno lice preblede i ona ustuknu.

Upitno ju je pogledao. - Jesam li rekao nešto pogrešno?

Skrenula je pogled, odmahnula glavom i odložila svoju solju na sto. Njeno nepokolebljivo držanje sada kao da je bilo malčice poljuljano. - Ne, naravno da niste. Kasno je, bolje da krenem...

Hvala vam što ste mi sve ispričali. Razumem da vam nije lako.

- Kejt? Šalio sam se. Pa ja ne bih dao svoju decu ni za šta na svetu.

Iako su mi to predlagali.

Na ove njegove reci ona ga ponovo pogleda, očiju razrogačenih u neverici. - Zašto? Ko vam je to predložio?

Slegnuo je ramenima. - Prijatelji. Pa čak i moja majka, u jednom trenutku. Mislim da ona i dalje veruje da bi to na neki način bilo bolje za njih.

-Ne! Tako kratka reč, a tako bolno uzviknuta. Kejt stidljivo pognu glavu, svesna svoje ishitrenosti. -Ne? - Samo ukoliko...

- Ukoliko?

Skrušeno je slegnula ramenima. - Samo ukoliko nema drugog izbora. Usvajanje nije baš uvek loše. Ponekad može da bude čudesno. Ali... ne kad roditelji daju decu samo zato što ih ne žele.

- Ali ja želim svoju decu - uveravao ju je. - Tako da se to nikada neće desiti. Ne dok sam ja živ. Ja volim svoje klince svim svojim srcem i dušom i pre bih otišao na kraj sveta, nego što bih ih dao ili dopustio da im se nešto dogodi.

Njegove reči donekle umiriše Kejt i ona se blago osmehnu, a potom ustade, nesvesno povlačeći džemper nadole, kao da se oseća nelagodno. - Dobro... Sad zaista moram da krenem. Imam još mnogo posla. I žao mi je što sam bila tako nepopustljiva prema vama. Ako mogu išta da učinim - znate već, ako imate neki problem, ako stvari krenu loše...

- Mislio sam da treba da ih resim, osim ako nije pitanje života ili smrti - rekao je šaljivo, a zatim opazi neku veoma ljudsku iskru u njenim očima. Kao da je bila razapeta između uloge šefice s jedne, i tople i brižne žene s druge strane, koja se krila ispod njene ozbiljne i krute spoljašnjosti.

- Ja vam samo nudim pomoć u slučaju nužde, ništa više - rekla je, povrativši kontrolu nad situacijom, a on se samo nasmeši i pridrža joj kaput.

- Hvala vam - i hvala na kariju - rekao je tihim glasom. - To je bila odlična ideja. Zaista sam uživao.

Podigla je glavu, blagonaklono ga pogledavši, a njene usne se izviše u dražestan osmeh. — Bilo mi je zadovoljstvo. Sledeći put je red na vas.

Zar će uopšte biti sledećeg puta?

- Dogovoreno - rekao je brzo, da se ne bi predomislila.

-I sledeći put vas neću mučiti suvišnim pitanjima.

Namignuo je i posegnuo za kvakom. - Držim vas za reč - uzvratio je, potpuno nesvesno joj prišavši da je poljubi za laku noć.

To zapravo i nije bio pravi poljubac, već samo ovlašan otisak njegovih usana na njenom mekom obrazu, glatkom poput bebinog.

Ostao je da stoji na vratima sve dok se nije isparkirala, a potom ih je neodlučno zatvorio. Napolju je bilo hladno i vetrovito, ali u njemu je počinjala da kulja opasna vatra, a to je bilo poslednje što mu je bilo potrebno u životu.

Raspremio je kuhinju, oprao sudove i otišao u krevet.

Narednog jutra zatekao je led na vetrobranu, koji je morao da sastruže pre nego što odveze decu kod bebisiterke. Potom se zaglavio u saobraćaju i na kraju je, naravno, opet zakasnio na posao.

Bio je ubeđen da će se Kejt obrušiti na njega i da će odmah istrošiti sav kredit koji je nakupio prethodne večeri.

Dobro, pomislio je, barem ću videti da li je bila iskrena u vezi s onim što je rekla, da će pomoći ukoliko nešto ustreba, ali kada je stigao na odeljenje, zatekao ju je kako priča s policijom. Okrenula se prema njemu s olakšanjem u očima. Njegovo kašnjenje očigledno nije bila prva stvar koju je u tom trenutku imala na umu.

- Gospodine Makjuan, policija bi želela da popriča s vama o Piteru Grejamu, pretučenom mladiću.

- Da, naravno.

-Ja vam više nisam potrebna - rekla je, i otišla što je brže mogla.

Sigurno je imala posla.

Ili je u pitanju bilo nešto drugo?

Popričao je s policijom, rekao im ono malo što je znao, bio je s njima dok su razgovarali s pacijentom, a kada je primetio da se mladić previše uzbudio, naložio im je da odu.

- Jesu li dobili ono što su tražili? - upitala je Kejt opušteno, premda s nelagodom u očima. Okrenuo se prema njoj, a ona je skrenula pogled. Zanimljivo.

- Ne baš. Kaže da ne poznaje čoveka koji ga je pretukao.

Podigla je glavu i nakratko se susrela s njegovim prodornim pogledom. - Pa možda ga i ne poznaje.

- Mislim da ga zna. I mislim da bi trebalo da držimo na oku sve one koju mu dolaze u posetu. Vrlo je moguće da će neko od njih pokušati da ga spreči da govori.

Naglo se uspravila. - Nema problema, uradite sve što mislite da je neophodno. Možete li samo da obiđete Trejsi Farting? Ja imam sastanak - rekla je, a potom je odšetala niz hodnik, ostavljajući ga u još čvršćem uverenju da se nešto događa.

Uvek je mogao da joj predloži kari, ovaj put kod nje, i da je peče na tihoj vatri sve dok mu ne kaže istinu. Imao je osećaj da to nešto ima neke veze sa onim ožiljkom na njenim rebrima. Mogao je jednostavno da je pita otkud joj, što bi značilo da je još prvog dana virio u žensku svlačionicu i špijunirao je, ili pak da sačeka da ona bude spremna da mu sama kaže. Ta mogućnost činila mu se znatno prihvatljivijom.

Kičmom mu prođe neka neobjašnjiva jeza, uprkos tome što je u bolnici bilo prilično toplo. A kad smo već kod jeze i smrzavanja, morao je usput da kupi tečnost za odleđivanje, kako bi spreman dočekao naredno jutro. Ako sutra zakasni, možda ne prođe nekažnjeno kao danas.

Napolju je bilo užasno hladno.

Na kraju dana konačno se dovezla kući, želeći da Piter Grejam nikada nije došao na njihovo odeljenje, ili barem da se to desilo dok je neko drugi bio dežuran. Tako ne bi morala da se podseća.

Pogledala je u zamračene prozore na svom malenom domu, i čitavo telo joj zadrhta. Svetla u kući njenih roditelja bila su upaljena.

Mogla je da ode tamo, da sedne s njima i da provede veće s njima.

Otac bi je kasnije otpratio do ambara i ostao bi unutra dok ona ne popali sva svetla. Tako je uvek bilo, nije morala više ništa da mu kaže, ali više nije mogla toliko da se oslanja na njih. Morala je sama da se suoči s tim. Otada je prošlo mnogo godina. Bilo je krajnje vreme da prede preko toga.

Izašla je iz kola i sigurnosna svetla na ambaru se u tom trenutku uključiše, preplavljujući dvorište svetlošću.

Eto ga. Mogla je da vidi vrata. Nisu joj bili potrebni roditelji da je drže za ruku. Ušla je unutra, upalila sva svetla, popela se do spavaće sobe gde se presvukla u farmerke i džemper, a potom je ponovo sišla dole. Njen frižider je bio nešto bolje napunjen od Džejmsovog, ali i dalje oskudan. Ništa u njemu nije joj delovalo preterano primamljivo.

Sipala je sebi čašu vina, sela na sofu i uključila televizor, kad začu zvuk svog mobilnog telefona. Bacila je pogled na ekran i videla Džejmsovo ime. - Šta se događa? - upitala je bez ikakvog uvoda, začuvši uzdah s druge strane.

- Kejt, oprostite što zovem u ovo doba, ali izgleda da mi se kotao pokvario. Jutros mi se učinilo da je hladnjikavo, ali kad sam se vratio iz bolnice, kuća je bila načisto ledena i u kuhinji se oseća gas.

- Zavrnite ga! - rekla je brzo, i on na trenutak ustuknu.

- Ne paničite, Kejt. Nisam ja baš totalni tupan. Možete li da mi date broj nekog vodoinstalatera?

- Ne, ali znam nekoga ko može - rekla je sa osmehom na licu, suludo srećna što ju je nazvao i što ponovo čuje njegov glas nakon -

čitavih sat vremena? - Vama je potteban Flis Vitaker, Tomova supruga. Znate Toma, iz Hitne službe?

- Da, znam Toma. Njegova žena je vodoinstalater? Kejt prsnu u smeh. - Ma ne! U stvari, ona vam je sve i svašta. Ona je medicinska sestra, ali je radila u jednoj građevinskoj firmi, tako da zna mnogo ljudi iz tog posla. Ako neko može da vam pomogne, to je onda ona.

Izdiktiraću vam njihov broj.

- Neće im smetati ako mi ga date?

- Naravno da neće. Oni su veoma dragi. Ako se ne jave, ostavite poruku i oni će vas pozvati. Možda uspavljuju decu. Imaju ih poprilično, zaboravila sam tačno koliko, šestoro ili sedmoro.

- Gospode dragi! - uzviknuo je iznenađeno, i ona se nasmeja.

- Da, da... Jedina osoba koja misli da je to u redu je moja majka.

Javite mi šta ste uradili. Ako oni ne mogu da vam pomognu, ako vam još nešto ustreba, slobodno me nazovite. Bez obzira na to da li je kasno.

- Hoću. Hvala vam.

Vratila je mobilni u futrolu, buljeći potom u njega neko vreme, dok nije shvatila da joj na licu lebdi neki načisto budalast osmeh.

Gluposti. Ionako ništa nije bilo smešno. Imao je dvoje male dece u kući bez grejanja, vreme je bilo sve gore i gore, a prognoza za naredni period užasna. Sumnjala je da će uspeti da pronađe nekoga, osim ukoliko se nije radilo o kakvoj sitnijoj opravci, budući da su božićni praznici bili na samom pragu.

Dobro, uvek je mogao da odsedne kod svoje majke, pomislila je, ali onda se setila koliko se Frej opirala tome da ostane kod bebisiterke, i shvati da to možda i nije najbolja ideja. „Uostalom, to nije tvoja briga", podsetila je sebe, usredsredivši se na televizijski program.

- Žao mi je, ortak, nemaš sreće. Potreban ti je novi kotao, a i polovina radijatora je na izdisaju. Ako mislite da imate valjano grejanje, moraćemo da zamenimo čitav sistem, ali to je izvodljivo tek posle Božića.

Džejms je u neverici blenuo u vodoinstalatera, a potom je provukao prste kroz kosu i ispustio jedan očajnički uzdah. - A neka privremena popravka? - upitao je, hvatajući se za poslednju slamku, ali Džo odmahnu glavom.

- Žao mi je, ali nema šansi. Otišao je grejač. Ruku na srce, kotao je toliko star da je pravo čudo što je uopšte radio. Ne bih ga popravio čak i da mogu. Opasan je po život, ortak. Mogao bi da eksplodira.

Džejmsu se najednom slošilo. Sto od same pomisli na to šta je moglo da se dogodi, što zbog činjenice da će opet morati da zavisi od majčine dobre volje, koja joj u poslednje vreme ionako nije bila jača strana. Pa čak i da odu kod nje, moći će da ostanu samo jednu noć, više od toga nije dolazilo u obzir.

- Mogu li da upalim kamin u dnevnom boravku? upitao je, nadajući se potvrdnom odgovoru. - Ili da koristim šporet?

- Da, naravno. I dalje ćete imati gas. Ali šta je s toplom vodom?

- Postoji bojler...

- Da li radi?

Slegnuo je ramenima. - Kakve sam sreće, verovatno ne. Nikad ga nisam probao.

Majstor se osmehnu. - Hajde da proverimo.

Otvorio je vrata kredenca i izvukao gomilu kuhinjskih krpa, a Džo je zavukao glavu unutra i okrenuo potenciometar. - Hajde da popijemo čaj dok se ovo greje, pa ću vam reći da li je u redu ili ne rekao je čovek, a Džejms poslušno nasu vodu u električni grejač i uključi ga u struju. Tek što je napravio čaj, začu Frej kako plače iz svoje sobe i ode po nju. Podigao ju je iz kreveca i sišao s njom u kuhinju da je upozna s vodoinstalaterom.

- Ovo je Džo - rekao je, a Džo joj namignu.

- Ćao, malena. Pa ti si izgleda mi vršnjakinja moje najmlađe ćerke.

Kako se zoveš?

- Fej - odgovori devojčica, postidevši se i zarivši glavu u očev vrat.

- Hoćemo li da donesemo presudu bojleru? - upitao je, i Džo ustade, ponovo otvori kredenac i ispruži ruku kako bi dohvatio vrh bojlera, a zatim odmahnu glavom.

- Ne može biti mrtviji. Žao mi je, Džejms. Nemaš toplu vodu.

- Možete li da ga promenite?

- Ne znam. Ovde je toliko dugo da gaje možda nemoguće izvaditi - našalio se. - Pokušaću nešto. Samo da donesem rezervni iz kombija. Odmah se vraćam.

Međutim, koliko god se trudio, Džo nije uspeo da ga zameni, budući da priključku više nije bilo pomoći, a to je značilo da je Džejms definitivno ostao bez tople vode.

Milina. Nema grejanja, nema vode.

Postao je beskućnik.

Pošto je zatvorio vrata za Džoom, Džejms teško uzdahnu. Majstor je odbio da mu naplati, što je možda imalo veze s Rorijem koji je u jednom trenutku sišao niz stepenice i rekao da mu je zima, pitajući Džoa može li nekako da popravi grejanje. Džoov odgovor mu je ubio i ono malo nade u očima.

- Hladno mi je, tata - ponovio je Rori, drhteći u svojoj pidžamici s jednim stopalom preko drugog kako bi ih barem malčice zagrejao dok je stajao u ledenom predvorju, i Džejms ga podiže i ušuška u svoj zagrljaj.

- Znam, dušo. I meni je hladno. Hajdemo u dnevni boravak, upalićemo kamin - rekao je. Doneo je Rorijevu posteljinu iz njegove sobe i pokrio ga na kauču, a potom je otišao u kuhinju da nazove Kejt i saopšti joj najnovije vesti.

Potpuno je poludela.

Definitivno, luda je. „Oni nisu moj problem", ponavljala je ljutito u sebi dok je prelazila preko dvorišta, hitajući ka kući svojih roditelja. Ušla je unutra sva zadihana, bez prethodne najave.

Oni nikako nisu bili njen problem.

- Šta se desilo? - upita je majka, uputivši joj jedan znatiželjan pogled, a ona ude u salon, sede pored kamina i uzdahnu.

- Džejms - rekla je. - Kotao u njegovoj kući se pokvario.

Vodoinstalater kaže da mu je potreban novi grejni sistem, nema toplu vodu i sada svi sede sklupčani uz minijaturni kamin u dnevnom boravku i smrzavaju se. Njegova majka ima mali stan s veoma malom gostinskom sobom i još manjom verom u njegovu sposobnost da sam podiže decu.

- A mi imamo ambar - dodade njen otac blago. Uzdahnula je. - Je li ga neko rezervisao?

- Za Božić dolaze tvoja braća i sestre, kao i uvek, ali oni neće ostati dve nedelje, a čak i da se to desi, siguran sam da mogu svi komotno da se smeste unutra. Snaći ćemo se već nekako. Zašto ga ne pozoveš?

- Odbiće.

- Neće - reče njena majka odsečno. - Misliće na decu. Idem da namestim krevete. Endru, dođi da mi pomogneš. Kejt, nazovi ga.

I tako su svi zajedno pošli ka ambaru, Kejt u svoj deo da pozove Džejmsa, a njeni roditelji na drugu stranu da uključe grejanje i presvuku posteljinu.

Džejms se javio posle prvog zvona.

- Ćao, Kejt. Našli ste dobru vilu za kotlove u Žutim stranama?Iskreno se nadam da jeste, jer se mi ovde smrzavamo.

Nasmejala se. - Ne, nisam pronašla dobru vilu za kotlove, pronašla sam vam topao dom. Želim da dođete ovde. Vi i deca.

Sećate se da sam vam rekla da je drugi deo ambara slobodan? E pa moja majka kaže da možete da dođete.

- Kejt, ne mogu - rekao je, prethodno kratko oklevajući, ali ipak odlučno. Veoma odlučno.

- Rekla sam joj da ćete to reći, ali ona je kazala da nećete, da ćete misliti na decu.

Usledila je tišina, a potom promukao uzdah. - Kejt, ja...

- Ne morate ništa da mi objašnjavate, Džejms - rekla je, sada već nešto mekšim glasom. - Pustite sad to. Spakujte nešto garderobe,

strpajte decu u kola i dođite ovamo. Zar ne mislite da je suludo da ovaj prostor ovde zvrji prazan?

- U redu, ali pod uslovom da mi dopuste da platim - rekao je prkosno, a ona se nasmeši.

- Kako god - rekla je, znajući da nema šanse da njeni roditelji uzmu išta od njega. - Samo dođite.

Dala mu je adresu, a zatim je otišla da pomogne svojima da dovrše pripreme za doček novih gostiju. Čim je ušla, majka je pogleda pravo u oči i upita, kao da već unapred zna odgovor: - Pa? - Dolazi - reče Kejt, i njena majka se pobednički osmehnu.

- Šta sam ja rekla?

- Isprva je odbio. Pominje neko plaćanje.

- Gluposti!

- Nemoj to da mu kažeš sve dok deca ne budu čvrsto spavala upozori je Kejt suvo, a njen otac se nasmeja.

- Znači, takav je? E pa sredićemo ga mi već. Siguran sam da je veoma osećajan čovek i da neće dozvoliti da njegov muški ponos stane na put dobrobiti njegove dece.

- Mislim da ne bi dozvolio da išta stane na put dobrobiti njegove dece - reče Kejt blagim tonom, setivši se njihovog razgovora o usvajanju. Dohvatila je jorgan, uvukla ga u cvetnu presvlaku i prostrla ga preko kreveta.

- Uključila sam električno ćebe na bračnom krevetu, a za decu ću pripremiti termofore s toplom vodom - rekla je njena majka, osvrćući se unaokolo. - Da, i doneću nešto mleka, hleba i putera da imaju za doručak. Mislim čak da negde imam i kutiju-dve muslija.

- Idem da joj pomognem - rekao je njen otac, ostavljajući Kejt da proveri stanje u kupatilu i prebriše prašinu u salonu. Ubrzo je ugledala svetla Džejmsovog automobila u dvorištu pa izađe napolje i pođe mu u susret smešeći se.

- Dobro ste?

On klimnu glavom, s izrazom krivice na licu. - Kejt, ovo je zaista divno od vas. Osećam se tako loše. Ne uspevam čak ni da obezbedim pristojan dom svojoj porodici.

- Nemojte tako, Džejms. Preterujete. Vi ste dobar čovek. Samo trenutno niste bili na pravom mestu. Hajde da uđemo unutra i ušuškamo decu u krevet.

Pogledala je kroz stražnje staklo na kolima i susrela se s njihovim pogledima, zbunjenim i nesrećnim, i oseti kako joj se srce čepa od tuge.

- Idemo, deco - pozva ih Džejms blago, pomo-gavši prvo Roriju da izađe. Potom se sagnuo da uzme pospanu Frej u naručje, a Kejt ispruži svoju ruku Roriju i on je pun poverenja prihvati i prikuči se uz nju.

- Naš kotao se pokvario - objasni joj dečak važno, poput kakvog malog čoveka, i ona klimnu glavom.

- Znam. Ali zato ovaj ovde nije pokvaren. Hajde da uđemo, unutra je predivno i toplo. Hoćete da popijete nešto da se ugrejete?

- Oni su već popili svoje mleko. Ionako će se vero-vatno buditi cele noći, pa će biti još prilika - odgovori Džejms, iznoseći Frej iz kola. Potom je dohvatio torbu koja je stajala na podu iza vozačevog sedišta i pogledao Kejt bolećivim pogledom.

- Možete li ovo da ponesete, molim vas? Ja imam još jednu, veću, sa svim neophodnim stvarima. U ovoj su samo za Frej.

- Naravno.

Uzela je torbu i ostala da stoji u mestu, kao ukopana, posmatrajući ga kako vadi drugu iz prtljažnika, zaključava auto i okreće se prema njoj. - Dobro. Spremni?

- Jesi li poneo maminog plišanog medu? - upita Rori, a Kejtino srce poskoči.

- U torbi je - odgovori Džejms uverljivo, pa pođoše svi zajedno prema ambaru.

Nije mogao da veruje.

Bilo je toplo. I ne samo toplo, već i ugodno, prostrano i predivno uređeno i opremljeno jednostavnim nameštajem neutralnih i zemljanih boja, s mnogo opeke, drveta i glomaznih drvenih greda.

U odnosu na ovu, njegova kuća mu se činila - pa onakvom kakva je zapravo i bila, pomislio je setno. Pohabana, oronula i tužna. 1 hladna.

Rori je trčkarao okolo razrogačenih očiju. - Opa! -uzviknuo je radosno. - Pa ovo je ogromno, tata!

- Čini ti se, jer si ti malen - reče Kejt i uputi jedan neodoljiv smešak Roriju. - Kuhinja je tamo - dodala je, pokazavši im rukom da krenu za njom prema prostoriji veličine njihovog dnevnog boravka, sa elementima od punog drveta, granitnim radnim površinama i svim mogućim električnim aparatima.

Morala je da otvori vratanca kako bi im pokazala gde stoje frižider, zamrzivač i mašina za pranje sudova, što ga opet podseti na to koliko ga je posla još čekalo u renoviranju njegove kuće.

- A evo i mojih roditelja - rekla je, i on se okrenu i ugleda jednu nasmejanu gospođu naoružanu korpom punom hrane. Kejtina majka bez oklevanja spusti korpu na sto i pođe prema Džejmsu.

- Džejms, dobro došli - reče žena, čvrsto mu stisnuvši šaku.

Potapšala je Frej po ramenu i pozdravila je, a zatim se osmehnula Roriju, koji je uporno pokušavao da se popne na visoku barsku stolicu. - Ti si sigurno Rori. Pošli ste u malu avanturu, zar ne? upitala ga je iskusno, dok je punila grejač za vodu.

- Naš kotao se pokvario - ponovi dečak. - Tata kaže da je skroziran, a da smo i mi. Sta znači to skrozirarf.

Džejms ga pogleda zaprepašćeno, ali Kejtina majka preuze na sebe da odgovori na dečakovo pitanje.

- Pa zamisli da imaš parče papira koje si toliko zgužvao da si od njega napravio lopticu. Samo što možešopet da ga izravnaš — rekla je, susrevši se s Džejmsovim izbezumljenim pogledom, dok je u njenim plavim očima titrao osmeh. - Je li tako, Džejms?

- Tako je - potvrdi Džejms, donekle prigušenim glasom.

Žena otvori vrata frižidera. - Evo, stavila sam vam ovde neke osnovne stvari, a vi ćete ga već s vremenom popunjavati onim što volite. Kejt će vam pokazati gde šta stoji, ja sam samo došla da vas pozdravim. Inače, ja sam Sju, a ovo je Endru... Endru?

- Ovde sam, slažem drva u kamin - doviknu Kejtin otac, otre čađavu ruku o radne pantalone a potom priđe da se pozdravi.

- Dobro došli, Džejms - rekao je, i Džejms oseti kako mu se grlo najednom steže.

- Hvala vam — odgovorio je, jedva uspevši da ispusti glasa iz sebe, a zatim duboko uzdahnu i slegnu ramenima. Oni su bili tako dobri ljudi. Nije smeo ni da pomisli šta bi se desilo da nije bilo njih da im pomognu.

- E pa, sad vas ostavljamo da se odmorite. U dečjim krevetima su termofori s toplom vodom, a vi imate električno ćebe. Kejt će vam sve objasniti. Vidimo se sutra.

- Pokazaću vam gde su spavaće sobe. Deca bi već odavno trebalo da su u krevetu - reče Kejt pošto su njeni roditelji izašli i uputi se ka stepenicama. Rori je sve vreme brbljao nešto sebi u bradu, praveći se da mu se ne spava, ali je ipak hitro pošao za Kejt, radujući se više od svega toploj postelji bez koje je ostao kod svoje kuće.

- Ostanite da popijete čaj sa mnom.

Pogledala ga je pravo u oči, na ivici da odbije njegov poziv, ugledavši u njima očaj i ponos, ali nadasve beskrajnu usamljenost.

- Znate šta, upravo sam načela flašu vina kod kuće - rekla je. - Da odem da je donesem?

- Moja šefica i vino? - rekao je šaljivo, gotovo neznatno se osmehnuvši.

- Ne morate da mi se pridružite ukoliko se to protivi vašim principima. Vi slobodno pijte čaj.

- Nema šanse. Idite po to vino, a ja odoh da vidim je li vaša majka možda ostavila malčice hleba negde ovde. Izgleda mi da sam danas zaboravio da jedem. Ubio bih za parče tosta.

-1 ja. Prepecite onda više parčića.

Otišla je do svoje kuće i uzela bocu, a potom je gurnula masivnu policu s knjigama i pokucala na vrata koja su vodila iz njenog hola u prostor iza stepenica u drugom delu ambara. - Džejms!

Otključajte vrata! Čula je okretanje ključa u bravi, a nedugo zatim našla se oči u oči sa Džejmsovim iznenađenim licem.

- Ova dva dela su povezana? - rekao je, premda je to bilo i više nego očigledno, i ona se đavolasto zakikota.

- Bravo! Moraću da vam dam povišicu - rekla je, prolazeći pored njega na putu ka kuhinji. - Ambar je preuređen tako za situacije kada se čitava porodica nađe na okupu, ali obično je zaključano sa obe strane. Tost odlično miriše, njam-njam. Uzmite dve čaše iz kredenca i sipajte nam vino a ja ću namazati puter.

- Čitava porodica? - upitao je mršteći se. - To zvuči kao da vas ima hiljadu.

- Pa i ima nas. Ne baš hiljadu, ali mnogo. Moji roditelji su hranitelji. Zapravo, više to uglavnom ne rade, ali odgajali su decu godinama. I kad odrastu, ožene se ili udaju i dobiju sopstvene klince, sva ta deca i dalje dolaze ovamo. A tu su i njihova rođena deca, naravno, njih troje, a zatim ja i moj brat...

Zastao je i pogledao je, a ona shvati šta je rekla i pocrvene. - Ja sam usvojena - rekla je. Nakon kraće pauze, Džejms konačno klimnu glavom.

- To objašnjava zašto ste onako reagovali kad sam pomenuo usvajanje.

- Da. Izvinite, znam da sam malo preterala.

- Ne, niste. Bili ste apsolutno u pravu. Oni su moja deca, moje bebice. Kako da ne preterate na samu pomisao da bih mogao da ih izgubim? Tek da znate, nikada to ne bih uradio. Izvolite, vaše vino.

- Ziveli! - reče Kejt, a potom se kucnuše i svako otpi po jedan dug gutljaj purpurnocrvene tekućine. Pružila mu je njegov tanjir s tostom, a zatim se pre-mestiše u salon i sedoše ispred velikog kamina u kome je vatra tiho pucketala, nalik najmilozvučnijoj muzici. Jeli su u tišini koju je remetio samo udaljeni lavež pasa.

- Ovde je tako mirno - prošaputao je spuštajući tanjir, a potom se zavalio na naslon udobne sofe na kojoj su sedeli. - Ne mogu da verujem da sam ovde. Da pijem vaše vino i jedem vašu hranu...

- Ovo nije moja hrana - ispravila ga je sa smeškom, a on se obešenjački naceri i zagleda u plamen.

- Hvala vam, Kejt - rekao je tiho. - Ne znam šta bismo da nije bilo vas. Ne mogu da opišem koliko sam vam zahvalan.

- Ne morate da mi zahvaljujete. Samo brinite o svojoj deci i popravite kotao kad budete mogli, a život će se već sam pobrinuti za sve ostalo. Uvek je tako, na ovaj ili onaj način. Znate onu izreku, Kad se jedna vrata zatvore...

- Druga vam se zalupe ispred nosa - dovršio je cinično. - Barem je u mom slučaju tako - dodao je.

- Džejms, potrebno je da prođe neko vreme - pokušala je da ga uteši, ne znajući zapravo šta da mu kaže, ali zabrinuta da možda očekuje previše, i prebrzo. - Mora da bude bolje.

- Voleo bih da mogu da vam verujem. - Zabacio je glavu unazad, zatvorio oči i duboko uzdahnuo. - Ovde je tako lepo. Ovo je istinski dom. I ja sam ga nekada imao. Pravi dom. Koji je odisao ljubavlju i odzvanjao smehom. A budućnost je toliko obećavala. U jednom trenutku smo živeli ugodnim prigradskim životom, a već u sledećem nije bilo više ničega, kao u najgoroj noćnoj mori koja se, nažalost, obistinila. „Bože dragi, šta da kažem?", pomislila je. „Šta uopšte mogu da kažem? Ništa." Nije rekla ništa, već je samo čekala, dajući mu vremena da se sabere i nastavi dalje, i trudeći se iz petnih žila da ne zaplače.

- Nije reč samo o Bet - nastavio je nakon duže stanke. - Nego o svemu ostalom. O društvu. O nekome s kim bih otišao na večeru, u bioskop ili samo u šetnju u prirodi. O nekome s kim bih mogao da popričam kad deca zaspu, da ne sedim sam kao neki luđak, surfujem po internetu ili odem u krevet u devet jer ne znam šta bih drugo radio, i da potom ležim tamo samsamcat pitajući se hoću li ikada više u životu spavati pored nekoga i voditi ljubav...

Da... Nije joj bilo teško da se poistoveti sa svim tim.

A posebno sa onim delom o leganju u krevet i pitanjima koja su je saletala otkad je on kročio u njen život.

- Moram da krenem - rekla je, ustajući i skupljajući nervozno prljave tanjire i čaše. - Vino vam ostavljam. Ionako je ostala još samo mrvica. Možete da ga završite. Viknite ako vam nešto ustreba. Ostaviću vrata otključana sa svoje strane.

Pošto je odnela sve u kuhinju, pohitala je ka svom delu ambara kako ne bi rekla ili učinila nešto zbog čega će se posle kajati.

5.

- Poranili ste.

Usne mu se izviše u osmeh. — Hoćete da kažete da nisam zakasnio? - rekao je šaljivo, a ona mu uzvrati smeškom, nesposobna da se odupre njegovom pomalo nespretnom šarmu.

- Recimo. Kako su klinci? Jesu li dobro spavali?

- Ko klade. Toliko su zbunjeni da ne znaju više da li su došli ili otišli. Mislim da su već odustali od pokušaja da pronađu neki smisao u svemu ovome. Frej nije ispustila ni glasa kad sam je jutros predao Helen.

- Verovatno je bila i suviše iscrpljena.

- Verovatno. - Ponovo se nasmešio, a zatim se po-češao po potiljku, što je imao običaj da radi kad se ose-ćao nelagodno. Čujte, ono sinoć... Zao mi je zbog onog silnog samosažaljevanja.

Nisam imao nameru da vas zamaram, ali bio sam na izmaku snaga a vi ste me malčice isprovocirali i jedina stvar o kojoj sam mogao da pričam bilo je moje tragično i tužno postojanje. Izvinjavam se ako

sam ispao nezahvalan, jer ja to zaista nisam. Dužan sam vam. I to poprilično.

- U redu je. U svakom slučaju, srećna sam kad mogu da pomognem. Nego, da pređemo na posao. Ukoliko nemate nešto hitnije, zamolila bih vas da obiđete Trejsi Farting. Ja sam upravo pošla da je pogledam. Zvala je Trina. Izgleda slabo i žali se na bolove u stomaku. Proverite postoji li neki razlog za brigu. Trina je pomislila da je došlo do blagog krvarenja u želucu, ali možda je ipak reč samo o postoperativnom oporavku.

- Pregledaću je - rekao je i uputio se prema vratima, ostavljajući je da sama obavi vizitu. To je bilo sasvim u redu, pomislila je. Može da joj se pridruži kasnije.

Stiv Sajms je bio prebačen na odeljenje onkologije, stari gospodin Rizon bio je sasvim u redu nakon drenaže apscesa, a jedini pacijent osim Trejsi, koji je mogao da im donese probleme, bio je Piter Grejam, pretučeni mladić dovezen u bolnicu sa ozbiljnim povredama abdomena.

On se oporavljao lagano, ali dosta dobro, pa su odlučili da ga skinu sa infuzije i prebace na čvrstu hranu. Kejt bi uglavnom provela tek onoliko vremena s njim koliko je bilo neophodno da ga pogleda, ali jutros je iz nekog razloga oklevala pre nego što je nastavila dalje.

- Taj čovek koji vas je pretukao, Pitere... - započela je tihim glasom - da li vam on preti?

- Ne. Samo sam bio na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme rekao je mladić, izbegavajući njen pogled, i ona shvati da je Džejms najverovatnije bio u pravu.

- To je dobro, jer ne želim da kad izađete odavde ponovo završite na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Možda sledeći put nećete imati toliko sreće.

Je li ona to umišljala, ili je on pomalo otežano di-sao, kao da su ga njene reči uznemirile? Nije rekla više ništa i vratila se u svoju ordinaciju s kartonima. Sestra Ali je bila u hodniku i Kejt je pozva da uđe s njom unutra. - Možemo li da popričamo, Ali?

- Naravno. Nešto nije u redu?

- Piter Grejam.

Namrštila se. - Šta nije u redu s njim? Malopre je bio sasvim dobro.

- Mislim da poznaje čoveka koji ga je pretukao.

- A, to. - Sestrino lice se razvedri. -1 ja to mislim. Hoćete li da popričam s policijom ako ponovo dođu?

- Svakako. U međuvremenu bih te zamolila da držiš na oku sve one koji mu dolaze u posetu. Obrati pažnju na to da li se neko ponaša grubo prema njemu i da li on izgleda zabrinuto dok je ta osoba ovde.

- Naravno. Odmah ću vas obavestiti ako se nešto neobično bude dešavalo.

- Obavesti prvo Džejmsa - reče Kejt šaljivo. - On je krupniji od mene.

Ali se nasmeja. - Obavezno. Da, Džejms je inače zvao. Misli da Trejsi ima blago krvarenje u želucu. Hteo je da porazgovara s vama o eventualnoj endoskopiji kako bi ga zaustavio.

- To je dobra ideja, naravno, ako smatra da njeno stanje iziskuje taj zahvat. U suprotnom, mislim da je bolje da je više ne čačkamo.

Pozvaću ga.

- A koga to?

Kejt prinese ruku vratu, okrete se i mrko pogleda Džejmsa. Prepali ste me. Htela sam da zovem upravo vas, u vezi s Trejsi.

- Rezervisao sam endoskop za dvanaest sati. Prilično sam siguran da možemo da zaustavimo krvarenje na taj način. Dosta je blago.

Hoćete li da mi se pridružite?

- Mogla bih. Imam sastanak, ali ovo mi ipak zvuči primamljivije.

Izviniću se i odložiti ga za kasnije.

- Možda čak imamo vremena i za kafu - predloži Džejms tihim glasom. - Tek sad sam shvatio da nisam stigao ni da doručkujem.

Kejt se namršti. - A sada je već maltene vreme ručku. Morate da jedete, Džejms. Slošiće vam se.

- Teško - rekao je, iskrenuvši glavu u stranu. - Pa ako ja treba da jedem, i vi treba da jedete, je l' to znači da ja večeras častim?

Osetila je kako joj srce ubrzanije kuca i pokušala je nehajno da se osmehne. Trebalo bi da kaže ne. Trebalo bi da kaže...

- Kod vas ili kod mene?

Nasmejao se. - Svejedno je, zar ne? Mada, možda ipak bolje kod mene - u slučaju da se deca probude.

Klimnula je glavom. - U redu. Dobro, moram sad dalje. Treba da napišem gomilu pisama i popunim još toliko formulara pre nego što uspem da se iskradem i pridružim vam se na Trejsinoj endoskopiji.

- Vi ćete mi samo praviti društvo?

- Naravno. Ona je vaša pacijentkinja, Džejms. Sigurna sam da ste dovoljno veliki da to uradite sami.

- Ipak niste toliko posesivni, zar ne?

- Ne, ukoliko znam da će neko obaviti posao isto tako dobro kao i ja - rekla je sa obešenjačkim osmehom, a potom mu mahnu i vrati se nazad u ordinaciju da se bori sa onim što je najviše mrzela papirologijom.

*** Tog popodneva dobio je poruku na pejdžer od Ali i okrenuo je.

- S Piterom Grejamom je neki čovek čiji izgled mi se nimalo ne dopada - rekla je. - Nekako je nepristojan - znate već na šta mislim?

Nisam htela da započinjem nikakav razgovor s njim. Kejt mi je rekla da vas nazovem ukoliko nešto primetim.

- U redu, dolazim. Obavestite obezbedenje, za svaki slučaj. Ne bih želeo da nešto pokuša.

- Džejms, upravo je počeo da viče...

- Zovi obezbeđenje. Dolazim - rekao je, potrčavši odmah prema odeljenju. Ako taj čovek opet udari Pita, tako brzo nakon operacije...

- Sklanjaj se s mene!

- Nema šansi - reče Džejms, snažno oborivši nepoželjnog posetioca na Pitov krevet tako da obezbedenje može da mu stavi lisice. - Zovite policiju!

- Na putu su ovamo... - odgovori Ali, ali on nije čuo šta je dalje rekla jer je Pit bio bled i tresao se i...

- Prokletstvo, onesvestiće se! Mora da ga je udario. Pite, ostani sa mnom! Šta se desilo, ortak?

- Udario me... - prošaputa Piter jedva čujnim glasom.

- Je li to čovek koji te je pretukao?

- Brat... — promrmljao je Piter, a potom je izgubio svest.

- Ti si njegov brat? - upita u neverici Džejms čo-veka koga je jedan od pripadnika obezbedenja sada čvrsto držao otpozadi.

- Oteo mi je devojku, u redu?

- Briga me šta je uradio! Šta god da se desilo, nisi morao da ga prebiješ i zamalo ubiješ i da onda dođeš ovamo i opet sve upropastiš! Vodite ga odavde, molim vas! Idemo u operacionu salu. Ali, idemo!

I otišli su, brzo poput vetra, gurajući krevet hitrim koracima prema sali za operacije. Neko je sigurno prethodno javio šta se desilo jer su vrata bila otvorena a Kejt je uveliko prala ruke već obučena u hirurško odelo.

- Ja ću preuzeti dok se vi ne pripremite - rekla je užurbano. Kad je Džejms završio s presvlačenjem, i pridružio se ekipi, ona je već rašivala šavove koje je on brižljivo zašio u ponedeljak uveče. Rana nije mnogo zacelila u prethodna tri dana, a kada ga je otvorila, mladićev stomak bio je preplavljen krvlju.

- Imamo li rezerve krvi? - upita Džejms, i ona klimnu glavom.

- Naručili smo šest jedinica. Evo je... Možete li da požurite, molim vas? Sukcija, Džejms, ništa živo ne vidim! Hvala.

- Evo, jetra, baš tamo gde sam ja intervenisao - rekao je. - Mislio sam da će uspešno zarasti, ali sada je sve otišlo u propast, zar ne?

Prokletstvo!

- Možda uspem da je spasim. Dozvolite mi da pokušam.

I uspela je. Na njegovo zaprepašćenje, tako vesto je zašila poderotinu da su se šavovi jedva videli i krvarenje je odmah prestalo.

- Vrlo lepo. Čak bi i vaša prababa bila ponosna na vas - rekao je, primetivši da se nasmešila uprkos tome što joj je maska prekrivala pola lica. Oči joj zasjaše, a njega zapahnu neka neobična toplina.

- Moja prababa bi se zgrozila na samu pomisao da jedna žena radi ovako nešto - reče Kejt. - Ali moja majka bi svakako bila ponosna, a to mi je sasvim dovoljno.

Kejtine oči su i dalje sijale, ali u jednom trenutku je trepnula i pogledala u njega kao da želi nešto da mu kaže. On preuze instrumente iz njenih ruku i po drugi put zaši ranu na Piterovom stomaku, iskreno se nadajući da će ovaj put biti i poslednji.

- Hvala vam - rekao je anesteziologu pošto je završio, a kad je izašao iz sale, zatekao je Kejt u lekarskoj sobi s kafom u jednoj i novinama u drugoj ruci. Spustila ih je na sto kada je on ušao i pogledi im se susretoše.

- Je li sve u redu? - upitala je.

- Jeste. Pit je stabilno. A vi?

Kejt se blaženo nasmeši. - Ja sam dobro, ali mislim da bi trebalo da se vratimo na odeljenje. Sigurno se svi pitaju gde smo nestali, a Džo mora da je pretrpana poslom. Znate šta, budući da smo danas ostali bez ručka, i više sam nego spremna za večerašnju klopu.

- Morate da jedete, Kejt, slošiće vam se - ponovi Džejms šaljivo njene reči, a ona baci novine na njega, ustade i izađe napolje, pokušavajući da prikrije sme-šak koji joj je lebdeo na usnama.

Podigao je novine na sto i izašao za njom, na trenutak se osećajući kao da hoda po oblacima. Život je najednom izgledao mnogo bolje...

Čudno kako su stvari mogle brzo da prerastu u naviku.

Na kraju je te večeri doneo klopu kod nje jer su deca čvrsto spavala - izvrstan tajlandski kari koji je on

76 olično naručio, mnogo zdraviji od indijske gozbe krcate holesterolom s kojom se ona pojavila na njegovim vratima, iz poštovanja prema njihovim jetrama, rekao je. Ovaj put su jeli u kuhinji, a vrata koja su povezivala dva dela ambara bila su otvorena kako bi mogli da čuju klince ukoliko se probude. Potom je naredno ve-če, budući da je ostalo još malčice vina koje je on doneo, ona donela tu bocu kod njega. Sedeli su i gledali televiziju preko sat vremena, raspravljajući o nekom dokumentarcu, nakon čega je Kejt otišla na spavanje s osmehom na licu.

Srećom, tog vikenda nisu bili dežurni i ona odluči da dopusti sebi luksuz da čitavo subotnje jutro provede izležavajući se u krevetu.

Doduše, preživela bi i bez one silne buke koju su pravila Džejmsova deca, bez cike, vriske i tabananja koje joj je probijalo mozak. A onda je u jednom trenutku začula njegov dubok, brundav glas kako ih ućutkuje, zatim kikotanje, verovatno zato što ih je uhvatio i podigao, budući da je vriska postala još jača a da je tabananje prestalo.

Uhvatila je sebe kako se smeši. Suludo. Trebalo je da bude ljuta jer je neko upropastio njeno izležavanje, ali nije bila. Staviše, bilo je divno čuti vesele dečje glasove.

A posebno vesele glasove Džejmsove dece, nakon svega što su prošli u poslednje vreme.

Ustala je, brzo se istuširala i sišla dole u svom prastarom ogrtaču i kose umotane u peškir. Stavila je vodu da se greje, a zatim je krenula da se obuče. Međutim, baš kad je pošla gore, Kejt začu tup udarac i vrisak i bez razmišljanja pohita prema vratima, otvori ih i za-teče Džejmsa kako sedi u dnu stepenica s Rorijem na krilu, trljajući mu koleno i grleći ga, dok je Frej uplašeno sedela na vrhu stepeništa, spremajući se da zaplače.

- Frej, dušo, dođi ovamo, tvoj bata je dobro - reče Kejt nežno, trčeći uz stepenice prema njoj i uzimajući je u naručje. Sišla je i sela na poslednji stepenik pored Džejmsa, sa sve Frej koja joj se gnezdila u krilu. - Jesi li dobro, Rori?

- Pao sam... niz stepenice - rekao je mališan isprekidano, a Džejms ga još jače privi uz sebe.

- Dobro si, dušo. Sve je u redu. Hajde da stavimo malo leda tu gde te boli.

- Bolje mi je - rekao je dečak, a potom se izmigoljio iz očevog krila, ustao i potrčao prema kuhinji. - Mogu li da pojedem kolač? upitao je, a Džejms zakoluta očima i uputi Kejt jedan znalački osmeh.

- Znači, o tome se radilo? O kolaču? - upitala je, i on se nasmeja.

- Da. Mislio sam da se obukao, a on je zapravo potrčao prema stepenicama i spotakao se na svoju pidžamu. Stalno padaju, nespretnjakovići jedni. Ma dobro je on.

Ponovio je to toliko puta da se Kejt zapitala koga je on to zapravo želeo da ubedi, ali kad je ušla u kuhinju, shvati da je Džejms verovatno bio u pravu, jer je dečak sedeo za stolom i bezbrižno mlatarao nogicama, zadovoljno i pobedonosno žvaćući čokoladni kolač koga se konačno dočepao.

- Fej kojac! - povika Frej ispruživši ruku, zatvarajući je i otvarajući poput malene morske zvezde, ali Rori, naravno, nije imao ni najmanju nameru da joj prepusti svoje parče. Džejms je već izgledao očajno pa Kejt odluči da se umeša.

- Znate šta, imam predivan čokoladni keks kod kuće - rekla im je.

Rori prestade da žvaće a Frej obrisa suze, nakrenu glavu i pogleda razdragano u nju. Džejms samo slegnu ramenima.

- Kako god - rekao je, i ona ponese Frej ka svom delu ambara, dok je Rori veselo trčkarao za njima. Pili su čaj i grickali keks u njenom dnevnom boravku gledajući crtaće, baš kao kad su joj deca njene braće i sestara dolazila u posetu.

Izuzev jedne upečatljive razlike. Niko od njene braće, bilo prave, usvojene ili pak one koju su njeni roditelji odgajili, nikada nije činio da se oseća ovako kako se osećala pored Džejmsa. Savršeno, pomislila je. Iako se borila svim raspoloživim silama, jednostavno nije mogla da se odupre bludnim mislima. Osim toga, izgledao je tako dobro u tim strava ispranim starim farmerkama, pomalo

izgužvanoj majici sa otkopčanim gornjim dugmetom i bosim stopalima koja su ležerno počivala na njenom tabureu, kao da je oduvek pripadao ovde.

- Imam led u frižideru ako vam je potreban - rekla je Džejmsu, a on ode i vrati se nekoliko trenutaka kasnije s ledom umotanim u kuhinjsku krpu, i prisloni ga na Rorijevo koleno.

- Ovaj put si dobro prošao, momče — rekao je, pogledavši u Rorija - ali neće te ništa koštati da ubuduće malo bolje paziš. A što se tebe tiče, mlada damo, mislim da si pojela dovoljno keksa.

- Mislim da smo se svi prejeli - reče Kejt smešeći se, a potom prebaci Frej u njegovo krilo, odnese činiju s keksom u kuhinju i vrati se, odmotavajući usput peškir na koji je bila gotovo zaboravila. Savila je glavu i zabacila je unazad, pri čemu joj pramenovi kose udariše o leda poput bičeva, i ona uzdahnu. Nikad neću uspeti da je raščešljam - rekla je. Pogledala je u Džejmsa, primetivši da je on nekako čudno posmatra.

Veoma čudno, pomislila je, kao da i on ima bludne misli, i zastade joj knedla u grlu.

Upomoć! Ako je ovo bilo obostrano i ako će i ubuduće ovako pohotno buljiti jedno u drugo, onda će se vreme koje bude provodila s njim u bolnici pretvoriti u pravu noćnu moru.

Skrenula je pogled, pokupila šolje i isključila televizor. — Žao mi je, narode, ali moram da se obučem i da sredim kosu. Moraćete kući.

- Pravoj kući? - upita Rori razočarano, a Džejms ga saosećajno pogleda.

- Ma ne, već u drugi deo ambara, budalice - reče Kejt široko se osmehnuvši. - Hajde, polazite. Neću ja dugo.

- Možemo li onda da se vratimo?

- Rori - reče Džejms strogo, uhvativši ga čvrsto za ruku i uputivši se prema vratima. - Hvala na čaju i biskvitima.

- Nema na čemu - reče Kejt, poslavši poljubac Frej, a on zatvori vrata i ona ostade sama samcata, u miru božjem.

Samo što se nije osetila mirno i spokojno, već nepodnošljivo prazno i usamljeno. *** Džejms začu kako se susedna vrata otvaraju i ugleda Kejt kako izlazi iz kuće. Odškrinuo je svoja vrata i pozdravio je.

- Kejt, moram da razgovaram s tvojim roditeljima.

- Zašto? - upitala je, okrenula se i pošla prema njemu. - Imate li neki problem?

- Ne, nikako. Samo bih voleo da se dogovorimo o nečemu.

- Džejms, poznajem ih. Nema šansi da uzmu novac od vas.

- Onda ćemo otići. - Bio je krajnje ozbiljan. - Mora da imaju neku tarifu, neki cenovnik.

- Ne, nemaju - rekla je, možda malčice ishitreno.

- Taj deo inače koriste samo članovi porodice. Mi ga zovemo gostinska koliba, ali nemamo običaj da ga izdajemo neznancima.

Uostalom, vi ste moj gost, zar ne?

Je li lagala? Nije imala pojma. Svašta joj se vrzmalo po glavi.

- Mogu li barem da platim tekuće troškove? - pobunio se.

- Moram da razgovaram s njima, Kejt. Danas.

- Dobro, hajdete onda sa mnom. Upravo sam pošla tamo.

Isključio je televizor i pokupio decu, a zatim se svi preko dvorišta uputiše ka predivnoj, staroj kući u tjudorskom stilu, Kejtinom porodičnom domu.

Sju je bila u kuhinji, do laktova u brašnu. - Den sutra dolazi na ručak pa sam već počela s pripremama - rekla je. — Dovodi novu devojku.

- Odlično. Bilo je krajnje vreme - reče Kejt zadovoljno. - Den je jedan od moje braće - objasnila je Džejmsu. - Bio je malo problematičan, ali sada je skroz u redu. Konačno mu je krenulo.

Potom je došao Endru, i pre nego što je Džejms stigao išta da kaže, Kejt ga je pozdravila: - Ćao, tata, Džejms mi je nešto pominjao kako bi da plaća ambar. Ubeden je da mora da postoji neka

najamnina, ali ja sam mu objasnila da mi ne izdajemo taj prostor.

Molim te, ponovi mu to, očigledno ga moje reči nisu zadovoljile.

- Naravno, dušo. Ništa ne brinite, Džejms, sve je u najboljem redu.

- Ali zar ne mogu jednostavno da iznajmim ambar od vas?

- A ne, onda bih morao da plaćam porez i slične stvari. Videćemo na kraju koliko je potrošeno struje i vode i to je to. Tako je najlakše.

Kejtin otac je maltene doslovno ponovio ćerkine reči. Ukoliko su lagali, onda su to radili veoma dobro, pomislio je, odustavši od dalje rasprave. Kupice im nešto u znak zahvalnosti kad budu pošli kući. Kad god to bilo...

- Kad smo već kod ambara, Kejt je pomenula članove porodice koji dolaze za Božić, jesam li u pravu? Mislim, ako je tako, možemo mi privremeno da se vratimo u svoju kuću. Kupaćemo se kod moje majke, to nije nikakav problem. Ne bih da vam budemo na smetnji.

Zvuči kao da će ovde biti poprilična gužva.

- Niste nam na smetnji, i naravno da nećete odvesti decu nazad u onu ledenu kuću da tamo provedu Božić. Taman su se malo skrasila - reče Sju odlučno. - Nego, šta ste planirali za Božić? upitala je, i on shvati da prethodnih dana nijednom nije postavio sebi to pitanje.

- Nemam nikakve planove - rekao je. - Moja majka će provesti praznike sa sestrom. Moja tetka je nedavno ostala udovica, a nakon toga se i razbolela. Obema će mnogo značiti da budu zajedno. A što se mene i dece tiče, mi baš i nismo razmišljali o tome, zar ne, deco?

- Ja jesam - reče Rori, povlačeći prstićem po pobra-šnjenom kuhinjskom stolu na kome je Sju razvlačila testo. - Ja želim ogromnu jelku i puno poklona. I na-pisaću pismo Deda Mrazu.

Kejt, hoćeš li mi pomoći da ga napišem?

- Da ti ja pomognem? - upita Džejms, ali Rori odmahnu glavom.

- Hoću da mi Kejt pomogne - reče mališan tvrdoglavo.

Džejms više nije mogao da se raspravlja s njim. Znao je koliko njegov sin ume da bude uporan. Uostalom, imao je preča posla jer

je Frej ugledala psa koji je upravo ušetao u prostoriju i pokušavala je da se izmigolji iz njegovog krila.

- Kuco, kuco! - neprestano je ponavljala, i on baci sumnjičav pogled na crnog labradora koji joj je sada njuškao nogice.

- Je l' voli decu? - upitao je, a Sju se prigušeno nasmeja.

- Obožava. Samo će prvo dobrano da ih oliže. Nadam se da vam to ne smeta. Mungo je prava dobrica, ništa ne brinite. Malena i on će se odlično složiti.

I složili su se, savršeno. Frej je bila oduševljena. Poskakivala je oko njega, mazila ga i kikotala se, a Mungo je uzbuđeno mahao repom i lizao je sve dok je nije skvasio od glave do pete. Na kraju su završili sklupčani na starom ćebetu pored Age. U jednom trenutku činilo se da će se skrasiti, ali Frej je nastavila nežno da vuče Munga za uši, na šta se on razdragano vrpoljio.

- Deca treba da steknu otpornost - rekao je Endru, čitajući Džejmsove misli, a on se samo nasmeja i pusti ih da nastave sa igrom. Iskreno, videti ih oboje tako srećne, Rorija kako pomaže Sju da napuni pitice koje je mesila mlevenim mesom i Frej kako govori nešto psu jezikom koji je samo ona razumela, predstavljalo je ogromno olakšanje posle godinu i po dana.

Jedno ovako provedeno jutro nije moglo da se meri ni sa čim.

- Eto, završili smo. Sada ću da ih stavim u rernu i da počistim sto.

Kejt, kad si već slobodna, zašto ti, Džejms i deca ne biste poveli pse u šetnju niz reku? Možda bude i nekih patkica.

- Možemo li da ih hranimo? - upita Rori uzbuđeno, pritrčavši Kejt i pogledavši je bolećivo. Čak i da je htela, nije mogla da mu odoli. Nasmešila mu se, a potom je ustala. - Naravno. Mama, imaš li malo hleba?

- Pogledaj u kutiji za hleb. Mislim da je ostalo onog kukuruznog čiji rok trajanja već mora da je istekao. Džejms, imate li čizme?

- Ja? Ne.

- Nema problema - reče Kejt. - Mi ovde imamo čizme svih mogućih veličina, od najmanjih pa sve do džinovskih. Koji broj nosite?

- 43.

- Biće. Hajde, lenjivci, na noge lagane! - doviknula im je. - Frej, hoćeš li da hraniš patkice s Mungom?

- Kuca ide? - upita Frej, a Kejt klimnu glavom. -Ide. I ne samo on, već i jazavičar.

- Imate jazavca? - upita Rori zaprepašćeno. Da je još malo razrogačio oči, ispale bi mu, pomisli Kejt.

- Ne, ovde imamo samo kucu jazavičara, ali na farmi imamo i jazavce i mnoge druge životinje - lisice, zečeve, veverice, fazane i još ponešto.

- Gospode dragi! — reče Džejms iznenađeno. — Pa to je pravi zoološki vrt.

- Delimično. A tu su i domaće životinje. Pokazaću vam i njih ako budete hteli, deco. One pripadaju mom ujaku. On ima ovce, koze i krave.

- Strava! - povika Rori.

Pogrešila je u vezi s njegovim očima. Mogao je još da ih razrogači a da ne iskoče.

- A sad čizme. Džejms, probajte ove. Rori, koji broj ti nosiš?

Bilo im je potrebno nekoliko minuta da odaberu odgovarajuće čizme, a potom su obukli tople kapute, stavili šalove i rukavice i konačno bili spremni za pustolovinu. Psi su skakutali unaokolo i mahali repovima. Kejt ih je prvo povela do plićaka tako da su deca mogla da šljapkaju po vodi. Vriskali su od sreće i kikotali se sve dok Frej nije pala i ublatnjavila svoje rukavice.

Džejms ju je podigao, obrisao i stavio na ramena, a zatim su krenuli dalje u obilazak imanja da vide životinje. Kad se Rori popeo na ogradu da pomazi koze, Kejt pomisli kako nikada u životu nije videla takvu promenu za tako kratko vreme. Deca su prosto blistala od radosti.

- Izgleda mi da se zabavljaju - rekla je Džejmsu kad je spustio Frej kako bi hranila patke u jezercetu.

- Da. Moram priznati da nam poslednji meseci i nisu bili mnogo zabavni. Letos se nismo loše provodili, ali sada mi se čini kao da je to bilo pre stotinu godina, a otkad je Rori pošao u školu, ja sam pokušavao da pronađem posao i bebisiterku, što mi baš i nije polazilo za rukom. A što se tiče kotla...

Džejms zakoluta očima, a Kejt se žalosno nasmeja. - Ja sam imala auto koji je bio nalik vašem životu. Kad god ga upalim, nešto se pokvari ili pođe naopako. - Osetila je kako joj osmeh bledi. - Mada, auto uvek može da se proda. — Za razliku od njegovog života, ili njenog braka.

On se na to samo setno nasmeši. - Ma dajte, nije sve baš toliko loše. Evo, došli smo ovde zahvaljujući vama. Ne znam šta bismo radili da nam nije ambara.

- Snašli biste se već nekako. Tom i Flis imaju stan. Oni bi vas svakako primili kod sebe. Uvek postoji gomila mogućnosti.

- Ja sam i više nego zadovoljan ovom - rekao je blago, a ona isprati njegov pogled prema Roriju i Frej koji su stajali na stazici pored jezera. Psi su sedeli ispred njih poput pravih čuvara, dok su njih dvoje hranili nekolicinu patkica koje su se tu zadesile. A potom jeskrenuo pogled na nju i onim svojim čudesno prodornim plavim očima zavirio pravo u njenu dušu.

- I više nego zadovoljan. Dužan sam vam, Kejt. I to poprilično.

Pokušala je da se osmehne, ali njene usne nisu htele da saraduju, a njena pluća kao da su zaboravila da dišu. - Imaću to na umu.

Sigurna sam da će doći trenutak kada će mi biti potrebna vaša usluga.

- Ne ustručavajte se.

- Neću.

Bio je to jedan od onih neobičnih, beskonačnih trenutaka kada se čini kao da je čitav svet stao. Pogledi im se susretoše i ona oseti kako se naginje prema njemu, privučena njegovom toplinom, iskrenošću i neodoljivim seksipilom, a onda najednom začu vrisku

i kikotanje dece i kao da je magija iznenada nestala, on skrenu pogled s nje i okrenu se ka mališanima, potpuno promenivši izraz lica.

Hvala dragom bogu! Poslednja stvar koja joj je bila potrebna bila je da postane navučena na njega i njegovu decu. Bez obzira na to koliko ih je obožavala.

Sve njih.

Ne, ne, ne! Prekini!

Pozvala je pse, a Džejms je pokupio decu i platneni torbičak s hlebom i svi se uputiše nazad ka kući.

- U pravi čas - reče njena majka kad su ušli u kuhinju, iz koje su se širili ugodni domaćinski mirisi. — Upravo sam skuvala punu šerpu supe i izvadila hleb iz pećnice. Hajde, operite ruke i dođite da sednete za sto.

*** I to je bilo to?

Nije ga čak ni pitala ima li neke planove, samo je postavila sto i sve ih posadila poput kokoške koja okuplja svoje piliće pod svojim krilima. Endru je za to vreme sekao pečenku, i Džejms oseti kako mu se grlo još jače steže.

-Ja ne volim supu - reče Rori Kejt sa iziazom gađenja na licu, ali ona se samo nasmeja i nagnu se ka njemu, prislonivši svoju tamnu kosu na njegovu.

- Svideće ti se subotnja supa moje mame. Unutra ima šunke, pasulja i mnogih drugih ukusnih stvarčica. Svi vole subotnju supu reče mu Kejt uverljivo. I ne samo da mu se svidela, već je tražio još.

Dvaput.

Isto je bilo sa Džejmsom, pa čak i sa Frej. Potom je Sju stavila pitu od jabuka nasred stola, zajedno s činijom iz koje se pušio vreli sos od vanile, i svima poteče voda na usta.

- Šta ćeš obući za svadbenu zabavu večeras? - upita Sju svoju ćerku dok joj je dodavala tanjirić, i Džejmsu se na trenutak učini da će ga Kejt ispustiti. Pogled u njenim očima bio je...

- Prokletstvo, zaboravila sam. To je zaista večeras?

- Da. Kejt, zaboga, ne mogu da verujem da si zaboravila! Kupila si poklon još pre nekoliko nedelja.

- Znam. Valjda crvenu haljinu... pretpostavljam. Nekako je božična. Užas jedan, načisto sam zaboravila na zabavu.

Njena majka je zabrinuto pogleda. - Hoćeš li biti dobro? - upita je nežno, a Kejt slegnu ramenima.

- Hoću. Moram da budem, zar ne? Samo...

- Ne voliš da ideš sama?

Kejt se suvo osmehnu. - Nikako. - Zatim se okrenu prema Džejmsu i reče: - Zet mog brata se ženi sestrom mog bivšeg. I on će biti tamo.

- Hm. - Šta je to bivši?

- Bivši drugar - objasni Kejt Roriju ne gledajući ga.

- A šta je to bivši drugar?

- Neko s kim si se nekada davno družio - reče Džejms, modifikujući malčice istinu i posmatrajući Kejt krajičkom oka - ali ko ti više nije prijatelj.

- Zašto? Zato što si uradio nešto loše pa te on više ne voli?

- Rori, prestani da postavljaš pitanja i pojedi svoju pitu - odbrusi Džejms, a potom se okrenu prema Kejt i pre nego što je dozvolio sebi da dvaput razmisli, upita je blagim glasom, - Da li bi vam nešto značilo da ne budete sami?

Njene oči se susretoše s njegovim i Kejt ga zabezeknuto pogleda.

Nežno rumenilo joj obli obraze i ona stisnu usne.

- Ne morate to da radite.

- A da li biste vi to voleli?

- To je nametanje.

- Kejt, da ili ne?

Pogledala je u svoju majku. - Možeš li da pričuvaš decu?

Sju nije nimalo oklevala. Štaviše, delovala je oduševljeno.

- Naravno - rekla je.

- Onda je moj odgovor da. Ako vam nije problem, bila bih vam veoma zahvalna.

- Nije mi problem.

- Crna leptir-mašna je obavezna. Je li to problem? Odmahnuo je glavom. - Nikakav. - Ili nije mislio da jeste. Samo je morao da pronađe svoj smoking.

- I onda smo kvit.

- Kvit?

- Što se tiče usluga.

Mora da je luda ako je mislila da je pravljenje društva jedno veče usluga, pomislio je, ali nije hteo ništa da kaže. Za sada.

Kada je konačno uspeo da odvoji decu od stola, odvezli su se do njihove kuće gde je spakovao još nešto dečje garderobe za preobuku, a potom je izvadio svoj smoking iz plakara. Svakako je bio zreo za hemijsko. Nije čak mogao ni da se seti kada ga je poslednji put obukao. Pre dve godine? Za božični bal, kad je Rori imao tri godine a Bet još nije bila saznala da je trudna sa Frej.

Do đavola...

Stavio je smoking u gepek i u poslednjem trenutku se setio da ponese odgovarajuće cipele pa se vratio da ih potraži. Na kraju je zaključao kuću, strpao decu u kola i uputio se nazad ka imanju.

Kejt je bila ispred ambara, zalivala je daninoć, posađen u žardinjerama pored svojih ulaznih vrata, a kada su izašli iz auta, ona se uspravi, skloni kosu sa očiju i nasmeja im se, svima, i on oseti nalet nečeg davno zaboravljenog i verovatno potpuno neprikladnog u svom stomaku.

- Doneli ste sve što vam je potrebno?

- Čak i cipele - rekao je. - Kad polazimo?

- Oko sedam - pola osam. Je li to u redu?

- Naravno. Kucnite mi na vrata kad budete spremni. Uveo je decu unutra, potražio peglu u kuhinji, is-

peglao košulju, proverio odelo i očistio cipele. Srećom, ispod lavaboa u kupatilu pronašao je jednu tubu neutralnog imalina.

Okupao je decu, napravio im kajganu i tost i uključio im televizor da gledaju crtane dok se on tuširao.

Negde oko pola sedam, pošto je ušuškao decu u krevet i pročitao im priču, konačno je obukao smoking. Na njegovo iznenađenje, bio mu je prilično komotan pa je morao da zategne kaiš, ali izuzev toga, bio je zadovoljan svojim izgledom. Proverio je džepove i pronašao je jednu platnenu maramicu i dve karte. Karte za bolnički božični bal. Njegov poslednji Božić s Bet. Seo je na ivicu kreveta i neko vreme netremice buljio u karte koje je čvrsto stezao među prstima. Mogao je da se seti tog događaja, ali bilo mu je teško da prizove Bet u sećanje. Šta je to veče imala na sebi? Verovatno crnu haljinu. Uvek je nosila crno. Nije mogao da se seti.

Duboko je uzdahnuo, a potom je ustao i bacio karte u kantu za smeće, i pre nego što je stigao da se predomisli, skinuo je burmu i stavio je u fioku noćnog stočića.

Bilo je vreme da krene napred. Da ponovo počne da živi. Ne samo on, već i Kejt.

6.

- Bogami, pomodno mesto.

- I pomodni ljudi - rekla je ravnodušno. - Nikada se nisam uklopila.

- Pa zašto ste onda ovde?

Kejt se usiljeno osmehnu. - Zet mog brata, Adam, veoma je fini momak. Osim toga, zaista sam se dobro slagala sa Dženi, svojom zaovom. Nije ona kriva što je njen brat jedno bezosećajno, egocentrično đubre.

-Opa! - Ne obraćajte pažnju na mene, molim vas, znam da zvučim krajnje ogorčeno, ali on stvarno nije čovek na mestu. Šteta što to nisam videla pre nego što sam se udala za njega.

- A zašto niste?

Slegnula je ramenima. - Zapravo ne znam. On ume da bude vrlo šarmantan, ali nikako nije želeo da postanem lekar. Mislim da je bio ubeđen da ću u jednom trenutku odustati od svega, roditi mu decu i učauriti se u kući. Bio je pomalo šokiran kad sam odbila njegov predlog, ali ja zaista nisam bila spremna za tako nešto. Postojalo je toliko stvari koje sam htela da uradim pre toga.

- Iznenađen sam - rekao je tiho. - Pomislio bih da ste od onih žena koje jedva čekaju da postanu majke. Divni ste prema deci, obožavaju vas. Mislim, barem moja. Ne prestaju da pričaju o vama.

Kejt se nasmeja. - Izvinite zbog toga. Njih dvoje su zaista predivni. Moram da priznam da i ja njih obožavam.

- Pa kako to da niste želeli decu kad ste bili u braku? - upitao je, a ona ponovo slegnu ramenima.

- Jesam, na neki način, ali osim toga što sam mislila da on neče biti neki otac, imala sam mnogo toga da uradim, kao što sam već rekla.

- Pa jeste li uradili sve što ste hteli?

- Ponešto jesam. Ne sve. Niti je sve bilo od podjednake važnosti, naravno. - Neke od tih stvari služile su joj samo kao izgovor da ispuni budućnost koja se pružala pred njom poput kakvog dugačkog, pustog puta.

- Kako se on zove?

Najednom ju je vratio u sadašnjost. - Džon - skraćeno od Džonatan.

- Dobro. Postoji li još nešto što bi trebalo da znam o njemu?

- Izuzev toga što sam se poslednji put kad sam ga videla oporavljala od operacije? Ne baš.

Nije ga gledala, ali je zato mogao da čuje kako teško diše. Sačekao je nekoliko sekundi, a potom je nastavio.

- Hoće li ovde biti još neko s posla?

- Blagi bože, ne! - rekla je, nasmejavši se na samu pomisao na to. To su dva potpuno različita sveta.

- Koja se nikada neće susresti?

- Tako nešto. Dobro, hoćemo li?

- Spreman sam kad i vi.

- Ja sam spremna.

Prošao je ispred nje i otvorio vrata, pruživši joj ruku koju je ona rado prihvatila dok je prelazila preko praga. Zatim je zatvorio vrata i ponudio se da ga uhvati ispod ruke.

- Kakav džentlmen - našalila se, a on se nasmeja.

- Umem da budem - ukoliko mi to moja šefica dopusti.

- Imaću to na umu - rekla je. Uspravila se, poravnala haljinu i nabacila svoj najblistaviji osmeh na lice.

- Pre nego što uđemo - rekao je, zastavši na stepenicama i okrenuvši se prema njoj, na šta se ona takode okrenu i upitno ga pogleda - prelepo izgledate večeras - kazao je, pomalo promuklim glasom, i ona oseti kako je obavija neka neobična toplina.

- Hvala vam, Džejms - uzvratila je blagodrhtavim glasom, a potom ga odmeri od glave do pete i nasmeši se. - Moram da kažem da ni vi ne izgledate tako loše.

- Neverovatno šta mogu da učine jedan običan sapun i jedno dobro skrojeno ođelo. - Nasmejao se i pokazao glavom prema ogromnim dvokrilnim vratima od peskiranog stakla. - Hoćemo li?

Bila je sjajna.

Napeta poput strune, ali pribrana, dostojanstvena i izuzetno fina prema njemu.

Predstavila ga je svom bratu Majklu - neverovatno su ličili, s tim istim toplim braon očima - i njegovoj lepoj trudnoj ženi Luiz, inače mladoženjinoj sestri. Bili su to izuzetno prijatni mladi ljudi, poprilično zainteresovani za njega, premda su se trudili da budu diskretni.

- Ne umišljajte ništa, ovo mi je kolega i ovde je samo kao podrška - objasnila im je suvo, ali oni uprkos tome nisu delovali manje zainteresovani niti ubedeni, i on se zapita šta li se njima vrzma po glavi. Kao da nikada nakon njenog razvoda nisu videli Kejt u društvu muškarca. Ako je to bila istina, zašto je bilo tako? Zato što bi je to sprečilo da ostvari sve svoje ciljeve?

Nešto mu se tu nije uklapalo. Ipak je priznala da želi decu.

Dobro, možda sada nije bio trenutak da se pozabavi time, ali svakako je imao nameru da u nekom trenutku pokrene tu temu. Ćaskali su nekoliko minuta, ali bilo je još ljudi koje je trebalo pozdraviti pa su krenuli dalje. Upoznala ga je s mladom i mladoženjom, Dženi i Adamom, i s još nekoliko ljudi. Sve vreme je bio svestan radoznalih pogleda koji su ih pratili dok su se kretali po prostoriji.

Možda ona zaista nikada nije izašla s muškarcem - u tom slučaju morao je da zahvali bogu što nije bio prisutan niko iz bolnice, jer bi tračare mesec dana imale o čemu da naklapaju. Čitava armija konobara raznosila je kanapee i šampanjac na srebrnim poslužavnicima, ali njega hrana nije zanimala. Jedina stvar koja mu je držala pažnju bila je Kejt. Nije skidao oka s nje.

A posebno kada ga je upoznala sa Džonom.

Njenim stravičnim bivšim.

Savršeno se držala.

- Ketrin, divno što te vidim! - uzviknuo je, u potpunosti ignorišući Džejmsa. - Dobro izgledaš.

Bolje nego dok se oporavljala od operacije? Prema njenim recima, tad ga je poslednji put videla. Džejms je imao neverovatnu želju da razbije taj njegov samozadovoljni osmeh koji nije skidao s lica. Setio

se onog neobičnog ožiljka na njenim rebrima i vilica mu se zgrči. Je li ovaj čovek na bilo koji način bio odgovoran za to?

- Hvala, Džone. - Možda niko nije primetio koliko je njen blistavi osmeh bio lažan, ali on je dobro znao da joj nije bilo nimalo lako da ga izvuče iz sebe. Nežno je položio svoju ruku na njena leda, i oseti kako se ona blago naslanja na njega.

- I meni je drago što te vidim - rekla je veselo. - Dobro izgledaš. A zatim je, kao neobavezno, dodala: - Višak kilograma ti odlično stoji.

Ugledavši njegov izraz lica, Džejmsu je malo falilo da prsne u smeh, ali ipak je uspeo da se uzdrži.

- Uvek tako duhovita - reče Džon cinično, dok mu je osmeh na licu jenjavao, a potom se njegove oči zaustaviše na Džejmsu. Nisam primetio da večeras imaš društvo. Zar nećeš da nas upoznaš?

- Naravno. Džone, ovo je Džejms Makjuan. On je...

- Drago mi je - prekinu je Džejms, shvativši da joj je potrebna njegova podrška i ispruži ruku da se rukuje sa Džonom. - Čuo sam mnogo toga o vama. Kejt i ja smo veoma... - zastao je. - Veoma dobri prijatelji. - Namerno je naglasio tu reč, i Džon začuđeno izvi jednu obrvu.

- Nadam se samo da vam ne dosađuje - rekao je, lažno se osmehujući. - S tom svojom morbidnom opsesijom da secka ljude.

Nikada to nisam mogao da shvatim. Nego, čime se vi bavite?

Džejms je prosto uživao u ovoj situaciji. - I ja seckam ljude - rekao je bezizrazno.

- Mogao sam da pretpostavim, još jedan prokleti doktor - reče Džon s neprikrivenim gađenjem, a zatim se ponovo neprijatno isceri. - Pa, Kejt, mislim da s ovim nećeš imati problema. On čak neće ni primetiti kad budeš radila po čitav dan i noć.

- Zapravo, vrlo primećuje, a radi još više od mene, tako da si veoma dobro primetio, odlično se uklapamo.

Obrglivši Džejmsa oko pasa, prislonila se uz njega i nasmešila poput mačkice koja je polizala sav krem.

- Nadmeni magarac. Nadam se da mu moja stručna pomoć nikada neće biti potrebna - prosikta Džejms nakon što se Džon udaljio u potrazi za njemu zanimljivijim zvanicama, a Kejt se nasmeja.

- Nema šanse da se to desi, on posećuje samo privatne klinike. To je već trebalo nešto da mi govori. I dalje ne znam jesam li tako loša u proceni karaktera ili on postaje sve gori što je stariji.

- Verovatno i jedno i drugo. Imate tendenciju da vidite samo ono dobro u ljudima. Mislim, osim u meni.

- Ali ja vidim dobro u vama! - pobunila se, okrećući se prema njemu da se obračuna.

- Ne mog prvog dana.

- Zakasnili ste iz čistog nemara! Nasmejao se. - U pravu ste. Jeste li za ples?

- Da znate da jesam.

Nasmešila mu se, znatno opuštenija pošto je grozomorni susret bio okončan, i on je povede na podijum baš u trenutku kad je bend počeo da svira neku laganiju i prisniju muziku. Nežno ju je obgrlio oko struka i privukao k sebi.

Do đavola! Užasna greška. Ogromna, strašna greška, jer je dodir njenog tela, mekog, toplog i tako prokleto ženstvenog bio dovoljan da se u potpunosti istopi.

Malčice se udaljio, a u trenutku kad se ritam ubrzao, iskoristio je priliku da još malo poveća razdaljinu između njih. Ne previše. Tek toliko da ne mora da oseti njene butine kako se taru o njegove, njene grudi na svojim, njene užarene dlanove na svojim bokovima.

Međutim, i dalje je mogao da oseti taj neodoljiv miris koji ga je tako beskrajno privlačio, a onda shvati da je ovako zapravo bilo još gore jer je sad mogao da je gleda, a prizor njenog savršenog tela kako se giba u ritmu muzike načisto ga je izluđivao.

- Potrebno mi je piće — rekao je tonom očajnika, i odvuče je s plesnog podijuma pre nego što je došao u iskušenje da uradi nešto što, znao je, nije bilo nimalo pametno.

- Je li vam stvarno potrebno piće? Ili samo želite da odete odavde?

- Pa možemo li da odemo? Mislim, pre mlade i mladoženje.

- Sigurna sam da možemo. Znajući njih, žurka se neće završiti pre tri... - a potom vragolasto dodade - imam bocu izvrsnog merloa u kuhinji.

Je li on to sanjao ili je ovo zaista bio onaj poziv? Nije smeo da rizikuje.

- Samo trenutak - rekao je. Uletevši u muški toalet, navalio je na sasvim solidno opskrbljen automat s prezervativima koji se nalazio u uglu prostorije, odmahpored sušilice za ruke. Ruke su mu se toliko tresle da je jedva uspeo da ubaci novčiće kroz prorez.

Smešno. Ona verovatno nije imala na umu ništa slično, ali nije bilo šanse da tamo ode nespreman.

Kada se konačno dočepao paketića, ubacio ga je u džep pantalona i okrenuo se da izađe, kad nalete na Džona.

- Makjuane, vi ste? Baš sam se pitao gde ste nestali. Kejt mi izgleda prilično izgubljeno. Kao da se uplašila da ste otišli bez nje.

- Sumnjam - rekao je suvo. - Ona zna da ja to nikada ne bih uradio. Ja uvek ispunjavam obećanja. Znate ono, u bolesti i u zdravlju...

Ne rekavši više ni reči, prošao je pored njega i uputio se prema foajeu.

- Videli ste Džona?

- Jesam. Rekao je da ste izgledali izgubljeno.

- Lažov. Pozdravljala sam se s bratom. Jeste li spremni?

- Da. Hajdemo pre nego što opet naletimo na njega. Imam neodoljivu potrebu da mu razbijem vilicu.

Kejt se pomalo iznenađeno zakikota, a Džejms oseti kako ga zvuk njenog smeha u celosti prožima.

- Mama, vratili smo se!

- Zdravo, dušo. Pa vi ste poranili - reče njena majka isključujući televizor i ustajući s kauča. - Dobro veče, Džejms. Jeste li se lepo proveli?

Kejt se samo nasmeja. - Ne baš. Mislim, zabava je bila u redu, ali Džon je, kao po običaju, bio nepodnošljiv.

- Ovaj put ste mu se osvetili za sve - dobaci Džejms, a Kejtina majka podiže upitno obrvu. - Rekla je kako mu višak kilograma odlično pristaje.

Sju razrogači oči i grohotom se nasmeja. - Kejt, baš si nevaljala.

- Znam. Bilo je sjajno. Bio je toliko bezobrazan da mi kaže kako bolje izgledam!

- Glupog li čoveka! Kako god, preživela si.

- Nego šta nego je preživela, bila je odlična i zaista smo se dobro proveli - reče Džejms, a Sju pogleda prvo u njega pa u Kejt i obratno, i na njenim usnama zatitra jedan slabašan, znalački smešak.

- Pa drago mi je da vam je bilo prijatno. Inače, deca se nisu čula.

Mora da ih je jutrošnja šetnja strašno izmorila.

- Verovatno. Mnogo vam hvala što ste ih pripazili.

- Nema na čemu. Srećna sam što je Kejt konačno negde izašla.

Trebalo bi to češće da radi.

Samo idi, mama, pomislila je, pribojavajući se šta bi sledeće mogla da kaže, ali Sju je samo poljubi u obraz i izađe napolje. - Ne zaboravi da Den sutra dolazi na ručak. Samo da znate, svi ste pozvani. Ovo je otvorena kuća.

- Uvek je bila otvorena - reče Kejt žalosno pošto je njena majka zatvorila vrata. - Ne pamtim da je ikada bilo drugačije. Pitam se samo kad će da uvuče poštara unutra i da ga nahrani.

- Divna žena - reče Džejms a ona se osmehnu.

- Znam to, i volim je svim svojim srcem. Ona je sjajna majka.

Dobro, odoh da se izvučem iz ove haljine.

- Šteta. Izgledate prelepo u njoj.

Na trenutak je oklevala. Svrbelo ju je u njoj a grudnjak joj je bio isuviše tesan, ali taj pogled u njegovim očima...

- U redu, onda. Dajte mi samo minut.

Prešla je u svoj deo ambara, trkom se popela uz stepenice, oslobodila se krutog prslučeta bez bretela koji joj je stezao grudni

koš i vratila se dole, ipak odlučivši da ostane u haljini i udovolji svom večerašnjem pratiocu. Smatrala je to nekom vrstom protivusluge.

On je stajao u njenoj kuhinji. Skinuo je smoking, a leptir-mašna mu je bila olabavljena pošto je prethodno otkopčao poslednja tri dugmeta košulje, tako da je ispod mogla da nazre njegove široke, mišićave grudi. Izgledao je zapanjujuće dobro.

Konačno opušten i tako prokleto seksi da jednostavno nije mogla da skrene pogled s njega.

- Je li ovo vino o kome ste pričali?

- Vidite li neko drugo?

Nasmejao se. - Ne znam ja, možda imate neko tajno skrovište.

- Nema nikakvog tajnog skrovišta. Znam da izgleda kao da nisam radila ništa drugo otkad ste došli, ali ja zapravo ne pijem.

Povremeno volim da popijem jednu čašu nakon dugog i napornog dana, tako da uvek imam barem jednu bocu. Očigledno ste me uhvatili u trenutku slabosti. - Zašto se uopšte pravdala? - Evo, puštam vas da ga vi otvorite.

Dodala mu je dve vinske čaše a potom je otvorila kredenac u potrazi za čipsom.

- Kisela pavlaka i mladi luk ili morska so i biber? -upitala je, pokazujući mu kesice.

- Svejedno. Izaberite vi.

- Ja volim i jedan i drugi, zato sam ih i kupila.

- Morska so.

- U redu.

Prešli su u dnevni boravak i ona pusti neki prijatan džez i priguši svetla, a zatim sede pored njega na kauč. Između njih je bila samo činija sa čipsom, dok su im noge počivale na stočiću ispred.

- Pričajte mi o Denu - rekao je, grickajući čips, a ona okrenu glavu prema njemu i osmehnu se.

- Den je divan. Bio je pomalo divalj kao dečak - on je inače melez.

Otac nije hteo ni da čuje za njega, a porodica njegove maloletne majke bila je zgrožena kada je ona na svet donela obojeno dete,

znate već kakva su tipična poimanja ovdašnje srednje klase, pa su ih izbacili iz kuće. U pubertetu je malo skrenuo s puta, krađe kola i slične stvari. Mama i tata su uspeli da ga primire, bio je u vojsci i trenutno radi kao sportski novinar. Dobro mu ide, ali njegovo samopouzdanje je i dalje dosta uzdrmano i nema prevelika očekivanja od veza. Uvek je iznenađen kad se nekome dopadne.

Džejms se namršti. - Da, to nije nimalo lako. A ja sam bio ubeđen da u današnje vreme više nema nikakve veze koje si boje i rase.

- A vi ste mislili da sam ja naivna? - zadirkivala ga je, a potom gurnu činiju sa čipsom prema njemu. - Hajde, jedite, ili ću ja morati da ga dovršim pa ću biti ko kuća.

- Da, da, teško da će se to desiti. - Okrenuo se i prostrelio je pogledom, a ona oseti njegove oči na sebi poput lasera. Nije mogla da razluči da li joj je to prijalo ili ne. S jedne strane se osećala poželjnom, a s druge je imala želju da propadne u zemlju.

- Nemojte.

- Šta?

- Tako da me gledate.

- Kako? Zvučao je iznenađeno.

- Poput... Ne znam... Kao da proučavate kakvog insekta.

Nasmejao se. - Ali ja sam vas samo gledao. Lakše mi je da pričam s nekim kad mogu da mu vidim lice. U svakom slučaju, sviđa mi se da vas gledam. Lepi ste.

Osetila je kako crveni. To je rekao već drugi put večeras i bilo joj je malčice neprijatno.

- Teško - rekla je. - Mislim, znam da je ova haljina lepa, ali to sam samo ja. - Slegnula je ramenima, a on lagano odmahnu glavom.

- Šta nije u redu? Zašto ne umete da prihvatite kompliment, Kejt?

Primorala je sebe da ga pogleda u oči. - Umem, ali samo kad nije sušta laž.

- Nije laž.

- Džejms, ja nisam lepa. Možda sam na neki način privlačna, ali...

- Kejt, lepi ste. Verujte mi!

Nije znala može li da mu veruje. Zvučao je iskreno, ali nije video...

- Znate li zašto sam bila u bolnici? - iznenada ga je upitala.

- Ne, ali pretpostavljam da ima neke veze sa onim ožiljkom na vašim rebrima.

Duboko je udahnula i zabezeknuto ga pogledala. - Otkud znate?

Izgledao je kao da mu je malčice nelagodno. - Vrata ženske garderobe bila su otvorena. Slučajno sam bacio pogled. Nisam špijunirao, samo sam... video sam vas.

- Bože dragi! - Zatvorila je oči i okrenula glavu, dok su njeni obrazi poprimali purpurnu boju. Osetila je grizu savesti jer je i ona njega krišom posmatrala, ali nije joj palo na pamet da je on radio isto to. - Nisam znala...

- Pričajte mi o tome - predložio je. - Šta se desilo? Ima li neke veze sa Džonom?

- Sa Džonom? Gospode, ne! On jeste nadobudna svinja, ali nije nasilan. Ne, jedan pacijent me je napao, šutnuvši me u rebra. Jedno rebro mi je probilo plućno krilo i zaseklo pulmonarnu venu. Bilo je prilično uzbudljivo.

- Gospode! To znači da vas je prilično jako udario.

- Prilično. Imao je čelične kapice na cipeli. Tog dana su me pozvali u Urgentni centar da ga pregledam jer su sumnjali na slepo crevo. Našalila sam se s njim, ali to mu se nije svidelo, posebno kad sam rekla da mu ništa ne fali.

- Kreten.

- Apsolutni, ali ipak je trebalo da budem pažljivija.

- Ne vi! On! - Da... - Neverovatno kako je uvek bila ubeđena da je ona kriva.

Da to nije bilo Džonovo maslo? Zašto je imala tako loše mišljenje o sebi?

- Da, pretpostavljam da je bio kreten, ali navukla sam strah za čitav život. Od tada ne podnosim mrak.

- Kakve sad veze mrak ima sa svim tim?

- Pa sve se zapravo odigralo na parkingu. Pratio me je kad sam izašla s posla.

- Nakon što ste ga pregledali?

- Da. Bio je zdrav kao dren pa sam ga još ujutru otpustila iz bolnice. Hteo je da zbriše s posla i ode na bolovanje, a ja sam ga u tome sprečila i napravila budalu od njega. Zato me je sve vreme čekao, a nakon što je obavio svoje, ostavio me ja da ležim između automobila. Srećom, neko je ubrzo naišao, inače bih bila mrtva. Sve što je Džon imao da mi kaže bilo je da sam ja kriva za sve, da me je on ionako upozorio da previše radim i da mi se to ne bi desilo da sam ostala kod kuće gde mi je, po njegovom mišljenju, i bilo mesto.

Morao je da otkaže važnu poslovnu večeru i to ga je basnoslovno koštalo, budući da nije sklopio važan ugovor.

- To vam je rekao dok ste ležali u bolnici? Klimnula je glavom.

- Rekla sam mu da ide – da ako su njegovi glupi ugovori važniji od mene, ne želim više nikada da ga vidim. Odneo je sve moje stvari kod mojih roditelja i ostavio ih na tremu. I to je bilo to. Gotovo. Kraj mog braka.

- Bolje vam je bez njega.

- Pričajte mi o tome. Ipak, nije sve ispalo tako loše. On je ovo platio. - Pokazala je rukom na prostor oko njih i osmehnula se. Renoviranje ambara. Dugovala sam to svojoj porodici, tako da sad živim ovde. Imam drugu kuću, ali...

-Ali? Uzdahnula je. - Ne volim da se vraćam u mračnu kuću pa sam je iznajmila. U poslednje vreme sam dobro, ali... slučaj Pitera Grejama me je ponovo podsetio na ono što mi se desilo.

- Ne sumnjam. Trebalo je da mi kažete. Pobrinuo bih se da ostanete podalje od njega.

- Džejms, sve je u redu, mogu ja to.

- Naravno da možete, ali ako ne morate, zašto biste? Nego, kakve sve ovo veze ima s tim što ne umetc da prihvatite kompliment?

Skrenula je pogled. - Pa... videli ste ožiljak. Ne može se baš reći da me ulepšava.

- Ne slažem se - rekao je blago. - On još više doprinosi vašoj kompleksnoj ličnosti koju polako upoznajem. Svakako ne umanjuje vašu lepotu.

Treći put, pomislila je. -Ne? - Naravno da ne. A zašto bi? Je li ikoga odbio? Nije smela da ga pogleda. - Ne bih znala da vam kažem. Nisam bila u prilici da to proverim.

Džejms je upitno pogleda. - Molim? Ali... to nije svež ožiljak.

- Ima tri godine, gotovo četiri.

- I... - Džejms se namršti a potom odmahnu glavom. Neverovatno.

Muzika je prestala da svira i on ustade i poče da pretura po njenim diskovima. - Pustite šta god želite - rekla je, pitajući se šta će odabrati, i na njeno iznenađenje, on ubaci jednu kompilaciju ljubavnih pesama koju je kupila u trenutku kada se osećala užasno usamljenom. Vratio se do nje i ispružio ruku, dok su mu oči sijale jednim sasvim novim, nepoznatim sjajem.

- Plešite sa mnom - prošaputao je.

Srce joj poskoči. - Mislite? Ovde?

- Zašto da ne? - upitao je. - Ovde je najbolje. Niko ne može da nas vidi.

I on je bio svestan da su upravo stupali u opasnu zonu. Ako ga samo dodirne, biće izgubljena. Ipak, umirala je od želje da ponovo zapleše s njim, a on je bio tu, nadohvat ruke, i izgledao je tako prokleto seksi da nije mogla da mu odoli.

Prihvatila je njegovu ruku, dopustila da je podigne s kauča i privuče u svoj zagrljaj, a potom je stavila glavu na njegovo rame, osećajući fini mekani pamuk njegove košulje pod svojim obrazom.

Njen nos bio je nadomak njegovog vrata i mogla je da oseti čistu citrusnu aromu njegove kolonjske vode, kao i topao opijajući miris njegove kože. Obgrlila ga je rukama i položila prste na njegova rebra, osećajući njegov topao dah na svom uvetu.

- Predivno mirišete - prošaputao je promuklim i neverovatno seksi glasom, njuškajući njenu slepoočnicu.

Osetila je dodir njegovih butina, širenje i skupljanje njegovog grudnog koša pod svojim prstima, njegove vrele dlanove na svom struku, koji su u jednom trenutku skliznuli naniže i obuhvatili njenu oblu zadnjicu, privlačeći je bliže, i ona oseti nepodnošljivu vrelinu u svom donjem stomaku.

- Kejt?

Podigla je malčice glavu i on svojom čekinjastom bradom od dva dana ovlaš okrznu njeno čelo, tek toliko da se ona naježi od uzbuđenja. Dodir njegovih usana bio je topao i nežan, tako primamljiv dok su usne prelazile preko njenog lica, niz nos i preko obraza, pa opet nazad. Nekoliko sekundi lebdele su nad njenim dok ih konačno nije spustio.

Njene usne se razdvojiše, a on teško uzdahnu, podiže ruke i provuče ih kroz njenu kosu, sve jače je stežući i proždirući je svojim požudnim jezikom s glađu koja ju je istovremeno i plašila i uzbuđivala.

Niko je nikada nije ovako ljubio, kao da bi umro bez nje, strastveno, predivno i neverovatno moćno. Po-milovala ga je po bradi i svidelo joj se ono što je osetila pod prstima. Bila je čekinjasta a opet tako glatka. Želela je još ovoga, želela je da ga ljubi, želela je...

Ruka joj potom skliznu ka njegovom potiljku i ona ga snažno privuče k sebi, stavivši mu do znanja da želi da je uzme, da je njegova.

Njegovi dlanovi skliznuše dole, obuhvatajući njenu guzu i on je podiže od zemlje i privi je uz sebe tako da je u jednom trenutku izgubila dah, ali to ju je samo još više uzbudilo jer je znala šta mu radi i šta on radi njoj. Uspeo je u potpunosti da slomi njen otpor.

Ma kakav otpor? Ona nije želela da se opire. Želela je Džejmsa ovde, sada, bez ikakvih suvišnih pitanja. Očajnički je žudela za njim.

Umrla bi bez njega.

U tom trenutku, on se malčice odmaknu, podiže glavu i prisloni svoje čelo uz njeno. Slušala je njegovo ubrzano disanje, osećajući njegov vreo dah na svom licu.

- Kejt, ovo izmiče kontroli - rekao je zadihano.

- Da...

- Bolje me sada zaustavi.

- Ne...

Duboko je uzdahnuo i pogledao je pravo u oči. - Sigurna si? Posle nam nema povratka.

- A ti bi to želeo?

- Ne, naravno da ne, do đavola! Ja samo želim da te odvedem gore i da vodim ljubavi sa svakim delićem tvoga tela. Čuvši njegove reči, Kejt zadrhta, izbezumljena od iščekivanja, i zagleda se u njegove crne ženice oivičene plavim nebom. Usne su mu bile razdvojene a lice napeto, i mogla je da oseti kako se čitavo njegovo telo trese pod njenim dlanovima.

Uhvatila ga je za ruku, isprepletala svoje prste s njegovim i povela ga uz stepenice do svoje sobe.

Nije upalila svetio, ali mesec je bio pun i svetlost je prodirala kroz prozor na krovu i preplavljivala krevet, dajući svemu srebrnast odsjaj.

Okrenula se prema njemu, otkopčala dugmiće na njegovoj košulji jedno po jedno, skinula manšete i bacila ih na pod, a zatim je laganim pokretima počela da prelazi preko njegovih grudi, ramena i ruku sve do leda, pri čemu mu se koža ježila na svaki ovlašan dodir jagodica njenih nežnih prstiju.

- Kejt...

- Nemoj ništa da govoriš.

Najednom ohrabrena, ona ga pogleda pravo u oči i dopusti svojim prstima da ga istražuju, pronalazeći dugme na njegovim pantalonama i otkopčavajući ga, povlačeći njegov šlic lagano nadole, veoma lagano, dok ju je on netremice i bez daha posmatrao svojim hipnotišućim očima.

Njeni prsti opipaše otvrdlu izbočinu koja je pretila da probije napolje i on konačno prikupi snagu da udahne vazduh, uze njene ruke i podiže ih.

- Stani - rekao je. - Molim te. Moram da te vidim.

Potom je obujmi rukama i ona oseti njegove željne prste na sebi, nesposobna da razmišlja o bilo čemu drugom osim o tome da ne želi da se odvaja od njega. Nikada. - Kako da... ? - zavapio je, i ona shvati šta hoće da je pita.

- Sa strane - rekla je, podižući ruku, i on pronađe patent zatvarač i povuče ga nadole, a potom nestrpljivim pokretima strgnu haljinu s nje. Na trenutak se „opirala", ali onda skliznu, nabravši se oko njenih nogu. Džejms ju je zadivljeno posmatrao, omađijan prizorom koji se ukazao pred njim.

Gospode dragi, ožiljak! Zaboravila je...

On ispruži ruku i dotaknu ne ožiljak, već njenu ne-žnu, bledu bradavicu, obišavši je potom lenjo vrhom kažiprsta. Kejt jedva da je uspevala da diše.

- Džejms...

- Tako te želim - prošaputao je.

Sagnuo se i ona oseti njegov topao dah na svojoj koži, samo nekoliko trenutaka pre nego što će jezikom okrznuti njenu bradavicu i okružiti je, kao što je malopre učinio njegov kažiprst.

Potom ju je uvukao u usta i prepustio jeziku da se poigrava s njom, dok je prstima milovao njenu drugu dojku, uzimajući naje-ženu bradavicu između palca i kažiprsta i trljajući je, i ona oseti kako se stropoštava pravo u provaliju snažne požude, znajući da više nema nazad.

Noge joj klecnuše, a on je uze i podiže je, spuštajući je zatim nasred kreveta i nastavljajući da je istražuje svojim usnama. Sada su se kretale prema rebrima, ljubeći nežno svaki milimetar njenog ožiljka, i nadole, ka njenom stomaku. Njegovi prsti napipaše ivicu njenih crvenih, čipkanih tangi, i više nego smelih, koje je nosila ispod haljine.

- Bezobraznice jedna - prošaputao je, snažno ih povukavši i strgnuvši s nje, dodirujući ovlašno njenu najosetljiviju tačku jagodicama prstiju, nateravši je da ispusti jedan prigušen vrisak. To... - zajecala je. Savijajući glavu, prislonio je usne na izvor njenog zadovoljstva, a ona oseti njegov vreo dah i ponovo zajeca, izvijajući se pod njegovim rukama.

- Džejms, molim te...

- Mislio sam da me nikada nećeš moliti - našalio se, ali glas mu je bio oštar i odvažan, a kada je skinuo pantalone i posegnuo za džepom, njoj se učini da je srce najednom prestalo da joj kuca.

Prošlo je tako dugo vremena, pomislila je. Šta ako ga razočara? Šta ako...

Međutim, nije imala vremena da razmišlja o tome jer je Džejms odlučio da svojim muževnim šakama istraži svaki pedalj njenog tela, počevši od njenog tananog vrata, pa preko bujnih grudi, ravnog ali ženstvenog stomačića, njenih vitkih nogu i na kraju, nežnih stopala, da bi se istim putem vratio nazad i jezikom istražio njenu usnu školjku, nesvestan da je upravo otkrio njenu najjaču erogenu zonu.

Potom joj je raširio noge i kleknuo između njih, ustremivši se ka njenom međunožju. Nije mogla da mu vidi oči, ali je zato mogla da oseti njegov prodoran pogled dok ju je dodirivao i spremao se da prodre u nju.

- Kejt...

Njeno ime bilo je dah na njegovim usnama, i ona ga obgrli nogama i pusti ga u sebe, otvarajući mu svoje srce i telo, i on poče da se pokreće, isprva lagano, a potom sve brže i jače, njišući se zajedno s njom sve dok nije osetila prvu iskru nadolazećeg vrhunca kako je celu prožima.

- Džejms... - zajecala je, i on joj se u tom trenutku pridruži, dok se njegovo telo grčilo nad njenim, a zatim skliznu s nje i povuče je sa sobom. Privio ju je na svoje grudi i ljuljuškao sve dok im se disanje nije usporilo, otkucaji srca postali uravnoteženi, a tišina noći ih obavila u svoje skute.

7.

Pošto je uspeo da izbegne ručak s Denom i njegovom devojkom, Džejms se odvezao s decom do kuće da proveri je li sve u redu a potom se malo pozabavio radovima u bašti.

Dan je bio divan a on pun energije, života i nade.

Međutim, nije očekivao da će se ovo s Kejt izroditi u neku ozbiljnu vezu. Jasno mu je stavila do znanja da još uvek nije spremna da se skrasi i da zasnuje porodicu, a jedna od retkih stvari u koje je bio siguran bila je ta da on i te kako ima porodicu.

Ipak, njihovo vođenje ljubavi bilo je spektakularno i nije bio baš ubeđen da bi mogao da sedi za stolom njenih roditelja i vodi civilizovan razgovor pored pomahnitalih zvukova koje je Kejt sinoć ispuštala, a koji su mu i dalje odzvanjali u ušima.

Nakon što su stigli, utoplio je decu i pustio ih u dvorište.

Trčkarali su, igrali se u pesku, Frej se ljuljala a Rori je kao pravi stariji brat njihao ljuljašku. Iščupao je mrtve listove i stabljike perena, porezao grane nekolicine žbunova i raspalio vatru, a zatim su otišli po hamburgere i pomfrit za ručak i posmatrali vatru kako gori.

Kada je sunce već polako počelo da zalazi, vratili su se u ambar.

Na parkingu je bio jedan sportski auto a Endru je upravo sekao drva. Uspravio se i mahnuo im dok su izlazili iz kola.

- Džejms! Nedostajali ste nam za ručkom. Jeste li se dobro proveli?

- Odlično, hvala vam. Bili smo u bašti.

- Hajde, uđite, mi smo u dnevnom boravku. Sju je upravo skuvala čaj, a ima i svakojakih kolača. Nema šanse da sve to pojedemo, ali znate već kakva je ona. Dođite, pridružite nam se, da se malo zagrejete.

Džejms baci pogled na njihovu garderobu i odmahnu glavom.

- Nismo baš obučeni za tako nešto, Endru.

- Gluposti! Ništa vam ne fali. Uđite. Denova devojka ima sinčića Rorijevih godina. Biće im zabavno zajedno.

Bilo je nemoguće odbiti poziv a ne ispasti nepristojan, ali morao je barem malčice to da odloži.

- Treba da presvučem Frej pelenu, a i baš smo nesređeni. Daćete nam pet minuta?

- Naravno, koliko god vam je potrebno. Vidimo se onda.

Izgledao je sjajno tako osvežen, rumenih obraza i neobavezno obučen, u fazonu koji mu je savršeno pristajao.

Kada je ušao, Kejt mu se nasmeši i potapša mesto na kauču pored sebe, a nakon što se pozdravio sa svima i upoznao Dena, Rejčel i njenog sinčića Šona, seo je pored nje, dok mu je srce besomučno lupalo od uzbuđenja.

- Ćao.

- Ćao i tebi. Jesi li dobro? Čujem da si se malo bavio baštovanstvom.

- Da. Godinama to nisam radio, pa me zato sada sve živo boli.

Nasmejala se. - Ali imao si prijatan dan?

- Vrlo. Počistili smo veliki deo bašte i zapalili smo vatru.

- Znam, sav mirišeš na dim, a i zarumeneo si se. Zvuči kao da ste se odlično zabavljali - rekla je zamišljeno.

- Jesmo. Verovatno ću žaliti zbog toga narednih nekoliko dana, ali dobro smo se proveli.

Nakratko je oklevala. - Ne želim da ti pokvarim dan, ali zvali su me iz bolnice.

Namrštio se. - Zašto? Nešto se desilo?

- Trejsi Farting. Njen dečko je bio toliko zgađen kad je čuo da je jela kosu i šta je izvađeno iz njenog stomaka da je raskinuo s njom, a ona je pokušala da se obesi u kupatilu uz pomoć infuzije.

Zabacio je glavu unazad i zatvorio oči. - Bože dragi! Jadna devojka. Je l' se neko s psihijatrije pozabavio time?

- Jeste, ali ona je očajna.

- Uopšte ne sumnjam. Već je bila dovoljno potresena, i ovo joj zaista nije bilo potrebno.

- Nikako - saglasila se Kejt. - Sve sami luđaci!

- Ona ili njen dečko?

- Oboje, ali mislila sam pre svega na njega. Šta je to u ljudima što ih stalno tera da povređuju jedni druge?

- I njemu je verovatno preko potreban razgovor s nekim stručnim licem. Mislim da je to bila prilično ozbiljna veza. Ona mi je to sama ispričala. Znaš da su imali odnose?

- To ne mora obavezno da znači da je veza ozbiljna - rekla je.

- Zašto bi? - Džejms je sinoć spavao s njom, ali ona se nije zanosila time da će njihova veza potrajati. Uostalom, jutros mu je bilo draže da pobegne što dalje od nje nego da ruča s njenom porodicom.

- Ipak mislim da je bila ozbiljna - bio je uporan Džejms. - Barem što se nje tiče. Ne znam za njega. Deca su vrlo komplikovana a hormoni su užasna stvar.

- Nisu uvek - promrmljala je, primetivši blesak u njegovim očima.

- Ne, nisu uvek - saglasio se, lenjo se osmehnuvši. Potom je osmotrio šta rade deca i nastavio da pije svoj čaj i srdačno razgovara s njenom porodicom, dok je ona sve vreme pomalo sebično smišljala plan kako da ga čim pre odvoji od njih i odvuče nazad u krevet.

U ponedeljak je obišao Trejsi, zatekavši je potištenu i ćutljivu.

- Ćao - rekao je, i seo na ivicu njenog kreveta. - Čujem da si imala prilično buran vikend. Žao mi je zbog tvog dečka.

Pognula je glavu. - Rekao je da sam odvratna.

- Nisi odvratna, Trejsi. Pa ti nisi čak ni bila svesna da to radiš.

Uostalom, nije to toliko gadno koliko je zabrinjavajuće. Ukoliko ne prestaneš, mogla bi ozbiljno da se razboliš. Misliš da će pomoći ako ja porazgovaram s njim?

- Psihijatar je hteo to da uradi, ali on nije želeo da se vidi s njim. U svakom slučaju, gotovo je. Šutnuo me je, i to je to.

Glas joj je pukao i ona brižnu u plač, ali ubrzo potom se sabrala i uspravila u krevetu. - Dobro sam, gospodine Makjuan. Biće sve u redu. Ne brinite, neću više pokušavati ništa onako glupavo.

Nije bio baš sasvim siguran da je dobro, ali morao je da je ostavi da se odmori, obećavši da će popričati s njenim momkom ako on to u nekom trenutku bude želeo, a zatim se vratio na odeljenje da podnese Kejt izveštaj.

- Pa, kako je ona?

Slegnuo je ramenima. - Prilično loše. Rekao sam da ću pokušati da popričam s njenim momkom ukoliko dode - ili ću ga nazvati u slučaju da se više ne pojavi ovde. Možda uspem da doprem do njega.

- Kad ostali nisu? - upitala je sumnjičavo.

- Svakako vredi pokušati. Čini mi se da je celokupan tim za mentalno zdravlje ženski, kao i većina osoblja na ovom odeljenju, pa sam pomislio da možda kao muškarac imam veće šanse kod njega da me sasluša i pruži mi priliku da mu objasnim neke stvari iz čisto muškog ugla.

- Kao što si rekao, vredi pokušati.

- Ako ikada pristane da razgovara sa mnom, što je krajnje neizvesno. Nego, kako stoje stvari ovde? Ima li nešto što bi trebalo da znam?

- Pit Grejam izgleda prilično dobro. Možda bismo mogli da ga otpustimo sad kad više nema opasnosti od njegovog brata. Njegova majka je rekla da može da dođe kod nje i da će se ona brinuti o njemu. Koliko sam shvatila, on inače živi u nekom malom stančiću, tako da će mu kod majke svakako biti bolje. Saglasan si?

Podigao je obrvu. - Pitaš me za mišljenje?

Vragolasto se nasmešila. — Iz čisto muškog ugla, kad smo već kod toga. Pa misliš li da je spreman?

- Mislim da je spreman da ga otpustimo, ali samo pod uslovom da mu se brat skloni s puta. Ne bi me začudilo da ga puste uz kauciju, i šta onda?

- U pravu si, ali mi ne možemo da budemo dadilje čoveku od dvadeset četiri godine. Uostalom, nije na nama da brinemo o njegovoj bezbednosti, već na policiji. Ako misliš da je spreman, otpuštamo ga. Potreban nam je krevet.

- Kreveti su nam uvek potrebni - rekao je, zapitavši se da li je zaista smatrala da je Piter spreman ili je jednostavno želela da što pre ode zbog ružnih uspomena koje joj je vratio u sećanje. Ne. Bio je spreman. I nisu mogli da mu budu dadilje, bila je u pravu. - U redu, hajde da ga pošaljemo kući i da pripremimo krevet za narednog pacijenta. Jesu li imali dosta posla preko vikenda?

- Izgleda mi. Nadajmo se samo da mi večeras nećemo, pošto smo dežurni. Hoće li tvoja majka moći da pričuva decu?

Slegnuo je ramenima. - Ne znam. Nismo se čuli dva-tri dana.

Iskreno, ona me svaki put sve više iznenađuje tako da ne znam više šta da mislim. Je l' u redu da dođe u ambar? Mislim, ako uopšte uspem da je namolim.

- Naravno da jeste! Kakvo je to pitanje? Nazovi je i dogovorite se.

Ukoliko ona ne može, zamolila bih te da pozoveš bebisiterku, Džejms. Ako večeras bude mnogo posla, bićeš mi potreban.

*** Upitno ju je pogledao, klimnuo glavom i otišao, a ona duboko uzdahnu. Nije mogla da prestane da mu šefuje samo zato što su spavali. I to svega dve noći.

Uostalom, ni te dve noći nisu proveli cele zajedno, zbog dece.

Nakon što se oba puta vratio u svoju sobu za slučaj da se klinci probude, osećala se užasno usamljeno.

Glupačo. Glupa, glupa ženo. Kako je mogla da dopusti da joj se tako brzo uvuče pod kožu? Bio je tako prokleto vest. Nijedan drugi muškarac nikada nije učinio da se tako oseća, kao da će umreti bez njegovog dodira. I to nije bilo sve. Strašno je zavolela njegovu decu i lako je mogla da ih zamisli sve na okupu.

Ušla je u svoju ordinaciju i na brzinu proučila nekoliko kartona koji su je od ujutru čekali na stolu. Morala je još da obavi neku papirologiju. Ako to ne uradi odmah, neće nikada.

To će joj barem malčice skrenuti misli s Džejmsa i njegove šarmantne male porodice.

- Mama, kako to misliš da te nikad ne zovem?

- Zoveš me samo kad ti je nešto potrebno.

Uzdahnuo je. - Mama, dobro znaš da su to čiste gluposti. Ušli smo u ovo znajući da neće biti lako, i ti si se saglasila da budeš s njima kad odem na dežurstvo. Da sam znao da ćeš... - Na trenutak je zastao ne bi li se uzdržao da ne kaže nešto i suviše grubo. — Da sam znao da će ti ovo toliko teško pasti, pribegao bih nekoj drugoj mogućnosti, ili naprosto ne bih prihvatio posao. To je samo četiri meseca. Molim te, nemoj da me razočaraš.

- Nije ovde reč o tome.

- A kako bi ti to nazvala? - upitao je povišenim tonom, upinjući se iz sve snage da ne eksplodira. - Ako zaista ne želiš da nam pomogneš, za Novu godinu ću već nešto smisliti, ali do tada zaista ne vidim šta bih drugo mogao da radim. Kejt mi prilično izlazi u susret i ne želim da je izneveravam više nego što je to neophodno.

Ja moram da idem na posao i ti moraš da mi pomogneš. Znam da nije lako, ali ja sam samohrani roditelj i neophodni su neki kompromisi. Nema nam druge.

- Džejms, teško mi je - rekla je njegova majka, zvučeći još potištenije. - Da samo nisi pustio Bet da umre... da si je naterao da se leci...

Udahnuo je vazduh, zadržao ga, povukao ruku kroz kosu, a potom ga lagano izdahnuo. — Ja nisam pustio Bet da umre, mama, i ti to znaš. Znaš koliko sam je voleo. To se prosto desilo. Ja s tim nemam nikakve veze.

- Mogao si da je nateraš da pobaci Frej.

- Ne, nisam mogao da je nateram da pobaci Frej. Bilo je prekasno, i to znaš. Da je želela prekid trudnoće, ja bih je podržao, ali nije.

Nikome od nas nije bilo lako, niti će nam ikada biti, ali tako je kako je i mi moramo da nastavimo dalje. I ja nastavljam dalje. Imamo novu kuću, vratio sam se na posao, želim da nam stvorim novi život. I potrebna nam je tvoja pomoć. Molim te! Ne mogu sve to da uradim bez tebe, a ti si mi obećala. Sam Bog zna da nisam tražio mnogo od tebe.

Njegova majka je nekoliko trenutaka ćutala a onda uzdahnu. - U redu, pomagaću ti još neko vreme, ali želim da znaš da mi je vrlo neugodno, Džejms. Frej je tako nesrećna.

- Nije nesrećna, dobro je. Samo je malo tvrdoglava, ali svakim danom je sve bolja. Opusti se malo, mama. Nemoj još više da nam otežavaš. Po podne ću ih pokupiti od bebisiterke, doći ćemo po tebe pa idemo u ambar. Sve ću ti pokazati šta i kako. Bilo bi lepo ako bi mogla da budeš spremna za šest. Vidimo se kasnije.

Spustio je slušalicu, ispustio jedan besan rik i zavalio se nazad u stolicu.

- Ovo je zvučalo kao uvod u Treći svetski rat - reče Kejt, koja se odjednom stvorila iza njega, a on se okrenu u fotelji i preneraženo se zagleda u nju, i dalje pre-žvakavajući delove razgovora s majkom u svojoj glavi.

- Koliko dugo si već ovde?

- Dovoljno. Baš ti zadaje muke, zar ne?

- Da. I očigledno ne mogu mnogo toga da učinim da to promenim. Utuvila je sebi u glavu kako nisam sposoban da se staram o deci i svaki put kad mi to na-tukne, ja joj poverujem. U pravu si. Ona je prilično nepouzdana.

- Možda ti je potrebna dadilja - predložila je, seda-jući na ivicu stola, isuviše blizu da bi mogao da ostane miran. Ipak, naterao je sebe da se koncentriše.

- Nisam baš siguran. Ranije je bilo katastrofa. Uostalom, naša kuća ionako nije podesna da u njoj živi dadilja. Već mogu da zamislim kako dolaze na razgovor. Svaka bi pobegla glavom bez obzira.

Nasmejala se. - Ali to bi bilo samo privremeno. Mislim da to nije loša ideja, razmisli. Nego, imaš li predstavu kad će ti popraviti kotao?

- I sve ostalo - rekao je mrzovoljno. - Nadam se negde u januaru.

Zašto? Postoji li neki problem u vezi s ambarom?

- Ne, nikako. Samo sam htela da predložim da se svi preselite u moj deo za božične praznike, pošto će biti još gostiju, osim ako misliš da bi decu to poremetilo. U tom slučaju, ja mogu da predem kod vas, nekako bismo se stisli...

- Možemo mi da odemo kući...

- Ne budi lud, smrznućete se. U svakom slučaju, Božić ćete provesti s nama, gde god bili smešteni.

- Je li? - Znao je da je Sju nešto pomenula, ali nije se sećao da je prihvatio njen poziv. - Tvoja majka nas očekuje?

- Ja sam to smislila. Ako tvoja majka negde ide, a ti nemaš ništa bolje u planu, možete da nam se pridružite. Svi ste i više nego dobrodošli. Klinci će uživati, Džejms. Biće mnogo dece s kojom će moći da se igraju, a Frej ima da postane naša mezimica, biće načisto razmažena.

Mezimica? Zar ih je već tako doživljavala? Kao deo porodice?

Osetio je strahovitu čežnju koja ga je gotovo za-bolela, a sama pomisao na još jedan usamljeni Božić bila je jeziva.

- Ako si sigurna...

- Naravno da sam sigurna. Mama bi me odrala kad vas ne bih pozvala. A sad, ako si završio s mojim stolom, moram da napišem otpusne liste. U stvari, mogao bi i ti da napišeš neke, za svoje pacijente.

Prosledila mu je nekoliko kartona, sela u svoju fotelju i pripremila se da diktira u maleni diktafon koji je mogao da joj stane na dlan.

- Imaš li još jedan takav?

Ne rekavši ništa, otvorila je fioku, izvukla drugi diktafon i hitnula ga ka njemu. Uhvatio ga je jednom rukom, probao ga, zavalio se u fotelju s druge strane stola, otvorio prvi karton i počeo da diktira.

Nekoliko minuta kasnije Džejms primeti da je Kejt prestala da priča i da ga zamišljeno posmatra.

- Šta?

- Iskrslo je jedno radno mesto.

Namrštio se. — Stvarno?

- Stvarno. Traže novog hirurga savetnika i pitali su me šta mislim o tebi.

Polako je spustio diktafon u krilo. - I? Pogledala ga je pravo u oči. - Rekla sam im da imam malu zadršku oko tvoje organizacije u vezi s čuvanjem dece, ali da s profesionalne tačke gledišta smatram da si ti odličan izbor.

Uzdahnuo je i pokrio lice rukom. I baš je morala da ude dok je raspravljao s majkom o toj temi? Prokletstvo!

- Nije valjda da si očekivao da ću lagati samo zato što spavamo zajedno, Džejms?

Otkrio je lice i zagledao se u nju. - Ne, naravno. Štaviše, drago mi je što nisi. Samo si rekla istinu, ništa drugo. Čuj, ako će ti to što imamo vezu van posla zakomplikovati život, možda bi trebalo da nađem neki drugi smeštaj i da malo ohladimo. Ne želim da se Icompromituješ.

Pogledala ga je pomalo zapanjeno, a onda je skrenula pogled.

- Na tebi je šta ćeš da radiš sa smeštajem, ali znaš da ste i više nego dobrodošli da ostanete. Rekla sam ti to hiljadu puta.

- A ono drugo? - upitao je blago.

Duboko je udahnula. -1 to je na tebi. Ako misliš da ovo naše ne treba da se nastavi, samo reci. Ne brini za mene. Posao i osećanja su dve odvojene stvari, ja tako gledam na to. Pitanje je samo je li i s tobom isti slučaj.

- Ali šta ti želiš?

Oči su im se susrele, ali ona je bila tako uzdržana da nije mogao ni da pretpostavi kako razmišlja. - Šta ja želim? Ja želim da ti uradiš ono što misliš da je ispravno.

- Onda nek posao i osećanja ostanu dve odvojene stvari, a mi idemo dalje — rekao je, ne mogavši ni da zamisli kako bi bilo izgubiti tu neverovatnu toplinu i spokoj koje je ona unela u njegov život.

Čula je bipkanje njegovog pejdžera u jedan i dvadeset pet.

Njegova spavaća soba bila je odmah pored njene, delio ih je samo zid, i mogla je da čuje njegov baršunasti glas, a onda i bat koraka.

Potom je začula Frejin plač i njegove korake na odmorištu, kao i glas njegove majke koja mu je opet nešto prigovarala.

- Moram da idem - rekao je, podižući glas tako da je mogla jasno da ga čuje, a zatim je usledio plačni glas njegove majke.

- Džejms, ne mogu ovo da radim! Ona se tako uznemiri!

- Mama, pričali smo o ovome hiljadu puta. Moram na posao.

- Džejms, molim te...

Kejt je navukla kućnu haljinu i pokucala na vrata koja su povezivala dva dela ambara. - Džejms, otvori.

Vrata su se otvorila i on se ukazao pred njom, potpuno izgubljenog pogleda. Držao je Frej u naručju dok je iza njega stajala jedna starija žena koja je nervozno kršila ruke.

- Daj mi je - reče Kejt, uzimajući devojčicu od njega. - Idi sad, ja ću doći kasnije.

- Ali...

- Nema ali. Idi! - Dugujem ti.

- Znam.

Oštro je uzdahnuo, poljubio Frej u obraz i strčao niz stepenice.

Nekoliko sekundi kasnije vrata za njim su se zalupila, a potom se

začuo zvuk njegovog automobila kako se polako udaljava. Dve žene ostale su da stoje u tišini.

- Dobro, dušo, hajde da te vratimo u krevet - reče Kejt blago plačljivoj Frej i poljubivši je u topao obraščić spusti je u njen krevetac, ušuška je i pritvori vrata od sobe.

Devojčica nakratko zaplaka, ali ona nije htela opet da ulazi unutra i malena se nakon nekoliko trenutaka primiri. Kejt je sada stajala na odmorištu, pored pritvorenih vrata, suočena s neutešnim pogledom Džejmsove majke.

- Sigurno mislite da sam užasna - reče gospoda Makjuan nesrećno.

- Ne, samo mislim da ne podržavate preterano svog sina, ali vi očigledno imate svoje razloge za to, koji se mene ne tiču. Ono što se mene tiče jeste da on bude na poslu na vreme, u skladu sa ugovorom koji je potpisao. Koliko sam shvatila, vi ste imali neki dogovor. Ako ste najednom shvatili da ne možete da ga se pridržavate, i ako ćete ga razočarati i još više mu otežati ionako tešku situaciju i njegovu borbu da održi porodicu na okupu, da, mislim da je to malo nefer.

- Ali, ne mogu - reče žena izbezumljeno, i na Kejtino veliko iznenađenje, brižnu u plač.

- Dođite, hajde da pristavimo vodu za čaj. Morate da pričate o ovome. - Kejt položi ruku na rame gospođe Makjuan i pokaza joj prema stepenicama. Pošto su sišle u kuhinju, ona pristavi vodu i nasloni se na radnu površinu, dok je Džejmsova majka duvala nos, pokušavajući da se pribere.

- Bet je bila tako dražesna. Bili su predivna porodica - rekla je, ne prestajući da krši ruke. - A onda se ona razbolela od te užasne bolesti i on ju je pustio da nastavi s trudnoćom, a da nije, da ju je spasio... ali nisu čak ni pokušali. I sada hoće da ga podržim, a ja to prosto ne mogu. Zabrinuta sam za svoju sestru, koja želi da budem što više s njom, a potrebna sam i Džejmsu... Ne mogu sama da se izborim s decom kad on ode na noćno dežurstvo. Tolika

odgovornost me parališe. Plašim se da im se ne desi nešto strašno.

Onda bih ja bila kriva za to.

- Dobro, hajde sad da pretresemo jednu po jednu stvar - reče Kejt nežno, ali odlučno, spuštajući dve šolje čaja na sto i sedajući pored gospode Makjuan.

- Prvo, koliko sam ja shvatila, rak se već bio proširio kad je Bet saznala da je bolesna i bilo je prekasno za spas. Šta god da su učinili, krajnji ishod bi bio isti, i možda bi samo dobila malo na vremenu. Verovatno nekoliko nedelja, nekoliko meseci uvrh glave.

To što nisu preduzeli ništa bilo je za Frejino dobro i moram da kažem, izuzetno hrabro. Džejmsa je sigurno razdiralo da sedi tamo i posmatra kako Bet kopni, kao i samo saznanje da će je uskoro izgubiti, ali ona je tako želela, ona je osećala da je to ispravno, a on je samo ispoštovao njenu odluku. Mislim da to iziskuje ogromnu hrabrost i snagu. Trebalo bi da ste ponosni na njega.

Njegova majka je sve vreme samo zurila u nju, a onda joj se oči ponovo napuniše suzama. - Ja jesam ponosna na njega, ali ne mogu da budem Bet. - On ni ne želi da vi budete Bet. On samo želi da budete njegova majka, a vi to možete. Vi možete da se starate o deci — samo treba da budete malčice jači. Frej ne nedostaje majka jer je nikada nije ni upoznala, a Rori je prava dobrica. Ne budi se noću, veseo je i vrlo prilagodljiv —zaista nisu problematični. Njih troje su sjajna ekipa i ne bi trebalo da ih podrivate samo zato što nemate dovoljno hrabrosti da uradite ono što Džejms traži od vas.

- Ali ja to ne mogu da uradim!

- U tom slučaju morate da mu kažete zašto. Morate da mu kažete da ste uplašeni, a ne da on nije u stanju da odgaja decu. Znate i sami da bi bio uništen kad bi ih izgubio. Obožava ih i apsolutno im je privržen. On samo pokušava da radi svoj posao kako bi njima omogućio pristojan život. Ne mislim da traži mnogo od vas, ali ako se zaista plašite da mu pomognete, ili ste isuviše zabrinuti za svoju sestru i ne možete da izdvojite neophodno vreme, onda morate to da mu objasnite. Sigurna sam da će razumeti, a onda će moći da

razmotri i neke druge mogućnosti. Dok god je ovde, blizu mojih roditelja koji su u kući preko puta, oni će moći da vam izađu u susret i pomognu vam ukoliko ne možete sami, ali, gospodo Makjuan, iskrslo je jedno stalno radno mesto u bolnici i ja mislim da bi on trebalo da ga dobije. Međutim, dok je situacija s čuvanjem dece ovakva, ja ne mogu da ga preporučim bez zadrške.

Gospođa Makjuan je neko vreme bezizražajno buljila u Kejt, a onda je odmahnula glavom. - Ne znam šta da radim. Samo znam da ne mogu.

- Čega se tačno plašite?

Slegnula je ramenima. - Ne znam. Šta ako se beba razboli? Šta ako se zadavi nečim? Šta ako dobije meningitis, a ja to ne primetim? A šta ako Rori uradi nešto nepromišljeno, ako padne ili se opeče?

Znam daje glupo, ali svašta mi se mota po glavi. Osećam se kao novopečena majka. Ne znam šta da radim u datom trenutku, brzo se umaram, ne znam kako da ih smirim ako se probude u toku noći...

- Samo budite jaki. Slušajte. Šta čujete?

Oko njih je vladala apsolutna tišina i nije se čulo ništa osim otkucaja zidnog sata, i gospoda Makjuan zapanjeno pogleda Kejt.

- Pa ona je ponovo zaspala! - rekla je iznenađeno.

- Naravno da jeste. Imala je buran dan. Potreban joj je san, kao i vama. Samo budite istrajni, i ona će se prilagoditi.

-I Džejms to uvek kaže.

- Onda je možda u pravu - reče Kejt sa osmehom. - Ona je njegovo dete. Brinuo se o njoj od prvog dana. On je ipak najbolje poznaje. - Podigla je glavu. - To je moj pejdžer. Mora da je nešto važno. Mislim da ću morati da idem. Hoćete li biti dobro, gospođo, ili da pozovem svoju majku? Ona je tu, neće joj predstavljati nikakav problem da dođe.

- Ne. Snaći ću se ja sama.

- Evo, ostaviću vam broj telefona tako da možete da ih nazovete ukoliko bude bilo potrebe, ali iskreno mislim da neće biti - rekla je, zapisavši nekoliko cifara na poleđini koverte koja je stajala na stolu.

Džejmsova majka klimnu glavom. - Hvala vam, Kejt. Izvinite što sam bila takva napast. Zaista ne želim da mu uništim priliku da dobije posao, ali...

- Samo popričajte s njim. Moram sad da idem. Vratite se u krevet i odmorite se.

Ustrčala je uz stepenice, prešla u svoj deo kuće, bacila pogled na pejdžer i brzo se obukla. Hitno su je tražili u operacionoj sali, dve žrtve saobraćajne nesreće sa unutrašnjim krvarenjem, jedna od njih trudnica. Džejmsova majka će morati sama da se snađe.

*** Osećao je mučninu.

Njegova majka mu nije bila od prevelike pomoći, morao je da pozove Kejt jer Džo nije imala iskustva u ovakvim situacijama, a sve što je mogao da vidi bile su Kejtine predivne oči boje karamele u trenutku kad je uzimala Frej od njega. Da nije bilo nje, i dalje bi stajao na odmorištu i svađao se s majkom. Ponestajalo mu je snage.

Nije bilo šanse da na ovaj način izgura do isteka ugovora, a još manje da prihvati posao savetnika, ukoliko mu ga uopšte ponude, naravno. Osećao se kao da su mu ruke vezane. Voleo je svoj posao, bio mu je potreban. To je bila jedina stvar koja ga je održavala pri zdravoj svesti - izuzev Kejt - a nakon fijaska na odmorištu, bio je na izmaku snaga i na korak da digne ruke od svega.

- Šta imamo ovde?

Ispustio je uzdah olakšanja kad je začuo Kejtin glas, smiren i poslovičan. Pogledao ju je pravo u oči i video dve okrugle karamele koje su mu ulivale toliko pove-renja. Znao je da je sve u redu. Za sada.

- Dvadesetpetogodišnjeg muškarca koji je vozio, sa oštećenom dijafragmom i poderanom jetrom, i dvadesetšestogodišnju trudnicu suvozača, kojoj se uskoro bliži termin za porođaj. Uopšte mi se ne dopada kako izgleda, ali nema očiglednih povreda. Ultrazvuk nije

pokazao ništa abnormalno, nema abrupcije placente niti ičega sličnog. Još uvek. Međutim, zadržali smo je na posmatranju.

Pozvali smo akušera da je pregleda i pripremili smo šest jedinica krvi za svaki slučaj. Nije isključeno da ima povrede slezine. Nisam siguran, ali ona je za sada dobro, za razliku od vozača, koji ima polomljenu ključnu i lakatnu kost. Hirurg-ortoped samo što nije došao.

- U redu. Možete li da pustite neku muziku, molim vas? Neki rok, recimo.

Susreo se s njenim pribranim, jasnim pogledom. -Rok? - Je li to u redu?

Imao je želju da je poljubi. - Svakako.

- Dobro, dokle sre došli?

- Zaustavio sam krvarenje na jetri. Upravo se spremam da saniram povredu dijafragme, a potom ću se vratiti na jetru da je zašijem kako treba.

- U redu, vi vodite. Ja ću asistirati. Recite mi kad mogu da odem da pogledam trudnicu.

Klimnuo je glavom, izbacio iz nje probleme sa svojom majkom, dadiljama i bebisitovanjem, kao i budućnost svoje karijere, i usredsredio se na spašavanje mladog čoveka čiji život je bio u njegovim rukama.

- Ne dopada mi se kako izgleda.

- Saglasna sam, samo ne znam je li problem abdominalni ili akušerski.

Slegnuo je ramenima. - Ne znam ni ja. Gde je akušer, do đavola?

- Pritisak opada.

- Kejt, moramo da je otvorimo i vidimo šta se događa - reče Džejms odlučno, i ona klimnu glavom.

- Da ja vodim?

- Kako želiš.

Nije želela. Ne baš. Bila je to jedna od onih situacija u kojoj su stvari veoma lako mogle da pođu po zlu. Iako su otkucaji bebinog srca za sada bili u redu, bila je veoma oprezna. I gde je uopšte taj akušer? - Bolje da ponovo pozovemo akušera i tim s neonatologije.

Imamo li inkubatore na raspolaganju?

- Nemam pojma - promrmljao je, trljajući ruke brzom brzinom.

— Ovo je stvarno smešno. Gde li su, za boga miloga?

- Idem ja po njih - reče jedna od sestara. Kejt podrža njen predlog klimanjem glave. Dok su se svi ostali još uvek pripremali, Kejt ih je spremno čekala da otpočnu zahvat. Nisu imali vremena za gubljenje. Stanje pacijentkinje bivalo je sve gore.

Mnogo gore nego što su mislili. Kada ju je Kejt otvorila, nije bilo ničega što bi nagoveštavalo tako iznenadno pogoršanje.

- Dobro, ima povrede slezine, ali nema krvarenja u stomaku.

Problem je sigurno akušerske prirode -rekla je.

- Nije dobro - upozori ih anesteziolog, a Džejms se namršti, shvativši da mora brzo da donese odluku.

- Ona krvari. Sigurno je došlo do abrupcije placente. Ne možemo više da čekamo, moraću da uradim carski rez. Može li slezina da sačeka?

- Naravno. Odmah dovedite akušera, molim vas! - povikala je, i u tom trenutku u salu uđe pedijatar, a potom i sestra neonatologije, koja je gurala krevetac.

- Hvala bogu, smilovali su se. Sukcija! - reče Džejms, dok je Kejt očajnički pokušavala da se izbori s naletom krvi i amnionske tečnosti kada je rasekao matericu pacijentkinji i izvadio bebu, predajući je u ruke babici koja je stajala odmah pored njega.

- Sintocinon! - dreknuo je. - Izgubićemo je ukoliko odmah ne zaustavimo krvarenje. Kejt, pobrini se za ovo - rekao je, ururivši joj placentu, a potom je zgrabio poveliki komad gaze i čvrsto ga pritiskao na unutrašnji zid materice odakle je najviše kuljala krv, dok je anesteziolog ubrizgavao sintocinon u njenu butinu kako bi joj se materica skupila.

Prostorijom se prolomi slabašan plač, a on na trenutak zatvori oči i blaženo se nasmeši. - Ovo je prava muzika za moje uši prošaputao je, ispustivši uzdah olakšanja. Pogledao je Kejt pravo u oči. - Barem je neko od njih bezbedan. A sad da vidimo šta se dešava ovde.

Pažljivo je podigao gazu i, na njihovo olakšanje, krvarenje gotovo da je bilo prestalo. Materica je počela da se skuplja i rana je ubrzo u potpunosti prestala da krvari. Konačno je mogao malčice da se opusti.

- Mislim da je najgore prošlo, ali prepustiću akušeru da proveri placentu i zašije matericu. Zna li iko gde je on?

- Porađa trojke, ali uskoro će biti gotov. Sve tri bebe su dobro. Ja sam na dva mesta istovremeno - rekao je pedijatar sa smeškom na licu. - Čini mi se da je ovaj mališa odličan i da mu više nisam neophodan. Pre-bacićemo ga na pedijatriju i tamo ćemo ga detaljno pregledati. Dobar posao, narode. Nije loše za gastro-enterološki tim.

Džejms frknu, ali zato Kejt osmeh nije silazio s lica.

Nije bilo šanse da ona izvede zahvat koji je on maločas izveo dobro, barem ne s takvom samouverenošću. Nije radila carski rez godinama, a ni ranije ih nije bilo mnogo. On je bio fantastičan smiren, odlučan, siguran u sebe.

Zasluživao je taj posao - i ako se ona ikako pitala, založiće se da ga dobije.

8.

Kao da je trajalo beskonačno.

Tokom tri sata nije rekla ništa što nije bilo direktno vezano za ono što su radili, ali sada je bilo gotovo. Izašao je iz operacione sale, strgao sa sebe rukavice, odelo i kapu i u hodu ih bacio u kantu.

Sam je završio vozača dok je Kejt otišla da pogleda trudnicu, a potom su prepustili vozača hirurgu ortopedu i prešli u susednu salu, gde je ležala trudnica jer više nije bilo vremena za gubljenje.

Hvala dragom bogu što je ta druga sala bila slobodna.

Zatim je Kejt ostavila njega i akušera da zatvore porodilju i otišla na odeljenje intenzivne nege da obiđe vozača. Konačno je sve bilo pod kontrolom.

Osim njegovog privatnog života.

- Dobar posao, Makjuane. Bilo je... neverovatno. Sedela je u sobi za osoblje, prstiju isprepletanih oko poveće šolje kafe. Džejms sipa i sebi topao napitak, sede pored nje, nasloni glavu na zid i zatvori oči, osećajući se potpuno iscrpljeno pošto ga je adrenalinska groznica već bila prošla.

- Uradio sam ono što bi svako uradio.

- Ne, ja to ne bih mogla. Ne znam da li bih se setila odakle da počnem. Džejms, bio si fantastičan. Spasio si život te bebe - i majčin.

Džejms okrenu glavu i pogleda je iznenađeno, a zatim se stidljivo osmehnu. - Ne zaboravi da sam ja znatno skorije imao bliski susret s carskim rezom. Frej ima svega osamnaest meseci. I nemoj da misliš da nisam bio na smrt preplašen, jer jesam. Mislim, na neki način. Nije bilo mnogo vremena za strah. Kako god, uspeli smo i sada je sve u redu. To je najvažnije. Ne bih to mogao sam, hvala ti na pomoći.

Nasmešila se i uputila mu jedan nadasve topao pogled. - Bilo mi je zadovoljstvo. Godinama se nije ukazala neka tako uzbudljiva situacija i nije mi padalo na pamet da je sada propustim.

Pročistio je grlo i uspravio se, otpio jedan dug gutljaj kafe i nakašljao se pre nego što će se opet susresti s njenim očima. - Čuj, žao mi je za ono pre toga. Mo-raću nešto da uradim po tom pitanju.

Njen osmeh izblede i ona stisnu usne i klimnu glavom. Obavezno. Treba da razgovaraš s majkom. Ona se mnogo plaši odgovornosti.

Zurio je u nju kao da ne može da poveruje sopstvenim ušima.

- Molim?

- To što si čuo. Plaši se da će se desiti nešto nepredviđeno i da ona neće znati šta da učini. Boji se da neće moći sama.

Zatvorio je oči i protrljao čelo prstima slobodne ruke. - Pa to je suludo! Ne misli valjda ozbiljno?

- Veoma je ozbiljna. Tvoja majka zapravo ne misli da ti ne možeš da se staraš o deci, već ona, ali ne zna kako to da ti kaže.

- Znači, o tome je ovde reč? Gospode dragi! Pa kakva je bila kad si joj predala Frej i izašla napolje?

- Bilo je sve u redu - i nisam joj predala Frej, vratila sam je u krevetac i odmah je zaspala. Plakala je možda pola minuta i to je bilo to. Tvoja majka je bila zaprepašćena.

Nasmejao se, ne mogavši da veruje. - Tek tako? Kako si znala?

Mislim, ja to znam, ali ona je moja ćerka, a ti si previše zauzeta nekim drugim stvarima.

Kejt se suvo nasmeši. - To ti misliš. Odrastala sam tako što su deca s raznoraznih strana i iz ko zna kakvih porodica dolazila u ovu kuću, i tako godinama. Uspavljivanje dece mi zapravo dode kao neki hobi. Jedini problem s Frej bio je taj što se probudila i što je htela ponovo da zaspi, ništa drugo.

Odmahnuo je glavom u neverici. - Pa ti si pravo čudo. Ostavim te pet minuta samu s mojom porodicom i ti ih sve dovedeš u red.

Trebalo bi da te unajmim.

- Samo ti sanjaj, Makjuane - rekla je šaljivo, i on uzdahnu.

Ona i jeste bila u njegovim snovima. U njegovim snovima, u njegovim mislima, u njegovom zagrljaju. Bila je tako duboko upletena u njegov život da nije mogao ni da zamisli šta bi radio bez nje. Na trenutak je to izbacio iz svoje glave i okrenuo se prema njoj.

- Pa šta da uradim sa svojom majkom, je li, mudrice?

- Ostavila sam joj broj telefona svojih roditelja u slučaju da se nešto desi. Mislim da ona zaista nije dovoljno pouzdana, što je glupo, znam, jer ona zapravo jeste savršeno sposobna, samo je sebe ubedila u suprotno. Odgajila je tebe, zar ne? Koliko vidim, preživeo si.

- Ko zna, možda u tome i jeste problem - promrmljao je. - Ja sam bio užasan. Rori je pravi anđeo u poređenju sa mnom. Ako sam mogao negde da se popnem, ja sam bio na vrhu, ako je bilo nešto prljavo ili blatnjavo, ja sam se valjao u tome. Do pete godine sam lomio obe ruke, ležao sam u bolnici zbog potresa mozga i zamalo sam se ubio skačući s neke stene. I morao sam sve da rastavim. Kad sam imao šest godina, rastavio sam peglu i uključio je u struju da vidim kako radi. Naravno, zapalio sam dasku za peglanje. Čudo živo da niko nije stradao. Posle toga su mi kupili ogroman avion koji je trebalo sastaviti iz hiljadu delića kako bih imao čime da se zanimam, a onda su me učlanili i u izviđače. Barem su nekoliko dana godišnje mogli mirno da spavaju kad bih negde otputovao s izviđačima.

- Jadna žena — reče Kejt, smešeći se saosećajno. — Nije ni čudo što je pod takvim stresom. Oštetio si je za čitav život.

- Bolje da je pozovem i izvinim se što sam vikao na nju.

- To ti nije loša ideja. Treba da sedneš s njom da na miru popričate, da vidiš šta i kako dalje. Mislim da će se protiviti tome da ih čuva tokom celog vikenda, a mi smo ovog vikenda dežurni, ne zaboravi to. I ne, ja ne mogu bez tebe. Video si šta sve može da pođe po zlu, a Džo nema dovoljno iskustva da se izbori s takvim situacijama.

Džejms najednom oseti kao da se guši, a potom duboko udahnu vazduh i ustade. - Nisam zaboravio. Ne brini, Kejt, rešiću to već

nekako. Unajmiću nekoga ili štagod. Možda Helen može da ih pričuva, a za Novu godinu ću takođe obezbediti bebisiterku. Želim taj posao i nameravam da ga dobijem ukoliko postoji i najmanja šansa za to. Rešiću ovo, obećavam, i to na najbolji mogući način.

Kejt ga je nekoliko trenutaka pažljivo posmatrala, a potom mu uputi zagonetan osmeh. - Znam da hoćeš. Hajde, idi pozovi je sad, a ja ću obići naša dva pacijenta. Treba se pripremiti za naredni dan.

Nasuprot burnim dešavanjima od prethodne noći, dan je bio prilično miran.

Njihove dve žrtve saobraćajnog udesa bile su dobro i čak su stigle da se upoznaju sa svojom bebom. Kada je Džejms ušao da ih obiđe, oboje su bili veoma potreseni i uzbuđeni i toliko zahvalni da se on u jednom trenutku postideo.

- Mnogo vam hvala. Ne znam šta bih radio da sam ih. oboje izgubio - prošaputa čovek plačnim glasom.

- Bilo mi je zadovoljstvo. Vi sada samo treba da se usredsredite na oporavak i da uživate u svojoj bebi.

Potom je izašao i otišao da poseti Trejsi, koju je zatekao kako sedi na svom krevetu u vidno boljem raspoloženju.

- Ćao! Sviđa mi se tvoja nova frizura. Sjajno izgledaš - rekao je, sedajući na ivicu njene postelje i diveći se njenoj kratkoj, tršavoj kosi - što je bio najsigurniji izbor za nekoga s trihofagijom i često prva linija odbrane, pa Džejms nije bio preterano iznenađen kad ju je video.

Trejsi se činila veoma zadovoljna svojim novim izgledom. Ofarbaću je. Mama kaže da mogu da izvučem pramenove, ali ja bih je obojila u ljubičasto.

Nasmejao se. - Pa, to je tvoja kosa, samo, jesi li sigurna da će ti ljubičasto pristajati? Imaš dosta svetao ten. Pramenovi bi delovali mnogo prefmjenije, a ti u svakom slučaju treba da uradiš ono što će ti najviše prijati.

- Mislite pramenovi?

- Svejedno, kažem ti, kosa je tvoja. U svakom slučaju, šta god da uradiš, porašće, i to je najbolje od svega. Nego, kako se inače osećaš?

- Bolje. Stomak je prestao da me boli i sada mogu da jedem, doduše samo kašastu hranu. Umirem od gladi! Ne pamtim kad sam poslednji put normalno jela. Mama kaže da ću morati to da nadoknadim.

- Naravno, ali vodi računa da se ne prejedaš, jedi češće a manje.

Pusti da ti želudac zaceli. Takode moraš da nastaviš da uzimaš lekove koji sprečavaju želudačnu kiselinu da nagriza zidove.

Nutricionista će ti dati spisak namirnica koje ćeš u prvo vreme izbegavati, ali najbolje je da ti sama obratiš pažnju na to šta ti smeta i da jedeš samo ono što ti prija. Osim toga, što se mene tiče, mislim da si sasvim dobro. Nastavićeš da dolaziš na seanse s psihologom, ali ukoliko si spremna, možeš slobodno kući danas ili sutra. Džejms je malčice oklevao, a onda je upita: - Ima li kakvih vesti od tvog momka?

Odmahnula je glavom. - Drugarica mi je rekla da je veoma tužan.

- Onda bi možda trebalo da ga pozoveš — ili da mi daš njegov broj telefona. Dopusti mi da popričam s njim.

Trejsi ćutke napisa broj na jednom parčetu papira a on ga stavi u džep i ustade. - Čuvaj se. I hoću da vidim dokle ti je kosa porasla kad budeš došla na kontrolu.

Otišao je u Kejtinu kancelariju i odmah okrenuo broj Trejsinog momka, ali javila mu se telefonska sekretarica. Časovi, pomislio je, shvativši da je mladić verovatno u školi. Probaće kasnije ponovo.

Nije mogao da dobije ni majku, koja je sigurno otišla u Kembridž u posetu sestri.

To je značilo da mu nije preostajalo ništa drugo nego da se baci na papirologiju. Počeo je od Trejsine otpusne liste.

-Kejt?

- Čao, Džejms. Dobro si?

On se neubedljivo nasmeši i Kejt se uspravi u svojoj fotelji. - Šta se desilo?

- Sećaš se onog svog automobila što si mi pominjala... koji si uporedila s mojim životom? E pa, otpao je još jedan deo. Jesi li zauzeta?

- Onako - rekla je oprezno. - Zašto?

- Zato što sam potpuni idiot i zeznuo sam stvar. Sipao sam benzin u svoj auto.

- Pa? - Moj auto je dizel.

- Aha...

- Tako da moram kod majstora da ispumpa, ispere i dekontaminira motor i da promeni gorivo, naravno. To će me koštati pravo malo bogatstvo, što mi zaista nije bilo neophodno u ovom trenutku, ali šta je - tu je. Evo, sad sedim s decom u kolima i čekam da dođe šlep-služba. Frej plače, Rori je gladan, a ovo će potrajati čitavu večnost i dode mi da vrištim, stvarno. Mrzim što moram opet da te zamolim...

Nasmejala se, iako nije bilo nimalo smešno. - U redu, gde ste? upitala je, a potom je ustala i navukla prve cipele koje su joj bile pri ruci.

- Na putu ka imanju, odmah pored one velike raskrsnice. Ne možeš da nas promašiš.

- Daj mi pet minuta.

Bila je tamo za četiri, a on je stajao pored kola i čekao je skrštenih ruku. Izgledao je prilično očajno.

- Pa ti si prava carica. Ne mogu da verujem da sam takav kreten.

- To svakome može da se desi - pokušala je da ga uteši, premda ne previše ubedena u svoje reči. - Deco, hajdemo mi kući da skuvamo topao čaj. Ostavićemo vašeg tatu da sredi ono što je zabrljao. Hoćemo li?

Uzela je Frejinu torbu i Rorijevo sedište iz Džejmso-vih kola, koje je potom instalirala u svoja, a on je pre-neo Frej i namestio njeno sedište. Sela je za volan i na trenutak provirila kroz prozor. Vidimo se kod kuće, kad god! Ništa ne brini za njih, ukoliko se ne vratiš, staviću ih u krevet... i spremiću neku večericu.

Džejms odahnu. - Mnogo ti hvala, divna si. Dugujem ti.

- Ponovo? - upita ona vragolasto, a zatim ne sačekavši odgovor dade gas i uputi se ka kući.

- Šta ste radili danas u školi? - upita Kejt Rorija dok je ređala posude u mašinu za pranje sudova.

- Učili smo o Božiću - odgovori Rori, mlatarajući nožicama ispod kuhinjskog stola. -I pravili smo razne stvari, na primer čestitke i anđele od papira i kačili smo ih na drvo. - Rori se podlakti i nasloni glavu na ruku, ne skidajući pogled s Kejt. - Možeš li da mi pomogneš da napišem pismo Deda Mrazu? Rekla sida hoćeš.

Naravno. Čini mi se da je Frej zaspala, pa ako želiš možemo to da uradimo sada. Budi ovde, idem da donesem papir.

Otrčala je u svoj deo kuće i ubrzo se vratila s nekoliko šarenih papira i olovaka, a potom je sela pored Rorija.

Bolje da klekneš na stolicu kako bi mogao da dohvatiš - rekla je, stavivši jedan list papira ispred njega.

- Dobro, šta bi hteo da mu kažeš?

- Dragi Deda Mraze...

Za sada nije bilo teško. - Dragi Deda Mraze - ponovila je lagano, zapisujući dečakove reči krupnim i velikim slovima na odvojen papir. - Evo, sad to prepiši, da možemo da nastavimo dalje.

Posmatrala ga je kako piše, isturivši jezik kako bi se što bolje koncentrisao, i bila je sigurna da je Džejms imao tu istu grimasu na licu dok je operisao, uprkos tome što nije mogla da ga vidi zbog maske koju je nosio tokom zahvata. Nasmešila se, a Rori je pogleda i uzvrati joj osmeh.

Napisao sam. A sad - „Želim..."

- Zar ne misliš da bi trebalo da glasi „Molim vas, mogu li da dobijem..." — predložila je, i on klimnu glavom.

- U redu - rekla je, i napisala „Molim vas, mogu li da dobijem" na svom listu papira, a potom se okrenula prema njemu. - Da dobiješ šta? Šta sad želiš da kažeš?

- Mamu za Božić.

Kejtino srce poskoči i ona oseti kako joj se oči pune suzama.

- Rori, dušo, nisam sigurna da Deda Mraz može da ti donese mamu - rekla je nežno. Srce joj se cpalo. - Mislim da on samo donosi igračke i slične stvari.

Rori obori pogled i ona detinja iskra koja je neprestano tinjala u njegovim očima kao da je u potpunosti izgubila sjaj. - Ali ja ne želim igračke - rekao je, izgledajući kao da su ga njene reči izneverile i razočarale. - Ja imam igračke. Hoću mamu. Baka stalno govori kako Frej nedostaje mama pa sam pomislio da ako dobijemo mamu, Frej više neće plakati kad tata ode na posao i baka više neće plakati i svi će biti srećni... Ni tata više neće plakati. Ponekad ga čujem kako plače noću, kad misli da mi spavamo, i mrzim to.

- Dušo moja... - prošaputa Kejt i čvrsto ga obujmi rukama, a on se sklupča u njenom zagrljaju i ostade u tom položaju neko vreme, glave zarivene u njene grudi, dok je njen obraz počivao na njegovoj kosici koja je mirisala na dečju kupku. Nežno ga je gladila po leđima i mislila na Džejmsa kako plače noću i suze joj pođoše na oči. Morala je da učini veliki napor da ih zaustavi.

Ona je mogla da bude njegova mama, pomislila je čeznutljivo.

Ona bi volela da bude njegova mama, i Frejina, i da živi srećno s njima i s Džejmsom do kraja života, kao u bajkama...

A onda začu kola kako se zaustavljaju i podiže glavu. — Izgleda da je tvoj tata stigao - rekla je, i Rori se naglo odmaknu od nje i uperi pogled u papir.

- Više ne želim da pišem Deda Mrazu - rekao je, a potom siđe sa stolice, pocepa pismo i baci ga u kantu za đubre. - To su sve gluposti.

Ne rekavši više ni reči, popeo se trkom uz stepenice, ušao u svoju sobu i zalupio vrata.

*** - Ćao. Izvini što sam se toliko zadržao, ali ovo je potrajalo. Je li sve u redu?

Kejt je sedela za njegovim kuhinjskim stolom i nesvesno gladila rukom jedan list papira, gledajući u prazno, i njega prođe užasna jeza.

- Šta? Šta se desilo?

- Pisali smo Deda Mrazu - rekla je gotovo nečujnim glasom.

Bacio je pogled na sto. - Dragi Deda Mraze, molim vas, mogu li da dobijem... - Džejms je pročitao početak pisma koje je Kejt počela da piše za Rorija, a koje nikada neće biti poslato. - Šta da dobije?

- Mamu za Božić - rekla je, i zatvorila oči. Jedna krupna suza skotrljala se niz njen obraz, a on oštro uzdahnu i provuče ruke kroz kosu. Šta je bilo sledeće?

- Ja ne mogu da mu dam mamu - rekao je tonom očajnika. - One ne rastu na drveću. Šta bi on uopšte hteo, da naručim mladu?

Glas mu je bio hrapav i slabašan i on snažno udari pesnicom o mermernu radnu površinu. Prokletstvo. Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo!

- Pa šta si mu rekla?

- Objasnila sam mu da Deda Mraz donosi samo igračke, a on je rekao da su to gluposti i otrčao u svoju sobu. Džejms, tako mi je žao. Nisam znala šta bih mu kazala. - Otrla je suzu jagodicama prstiju, ali za njom je odmah potekla druga i on joj priđe i stavi ruku na njeno rame.

- Ne plači - promrmljao je. - Nisi ti kriva. Otići ću i razgovaraću s njim. - Duboko je uzdahnuo. - Gde je Frej?

- Spava.

Hvala bogu, barem to, pomislio je. Ostavio je Kejt u kuhinji, uspeo se uz stepenice i ušao u Rorijevu sobu, zatekavši ga sklupčanog na krevetu. Prigrlio je Betinog plišanog medu, čvrsto ga stežući u svojoj malenoj ručici. - Hajde, gde je nestao onaj moj hrabri dečak? - upitao je blago, obujmivši ga rukama.

- Ja samo hoću mamu - prošaputa Rori, i Džejms oseti kako mu se srce slama po ko zna koji put.

- Znam, dušo, ali ne možemo uvek da dobijemo ono što hoćemo.

Uostalom, imamo jedan drugog i Frej, i mislim da možemo da budemo srećni, Rori. Možemo. Za to nam nije potreban Deda Mraz.

Nije bio siguran da li je ovo govorio svom sinu ili samome sebi, ali ako će se besomučnim ponavljanjem njegove reči obistiniti, ponoviće ih hiljadu puta ako treba. Legao je pored Rorija i privukao ga k sebi, a dečakovo disanje s vremenom postade smirenije i on polako utonu u san.

Međutim, Džejms je bio i više nego budan. Ležao je tamo, emotivno i fizički iscrpljen, pitajući se kada će konačno izaći iz tunela koji mu se činio beskrajnim.

Iznenadni snop svetlosti na njegovom ramenu trgnu ga iz razmišljanja i on okrenu glavu i ugleda Kejt kako stoji na vratima.

Bila je u senci i nije mogao da joj vidi lice.

- Jesi li dobro? - prošaputala je, i on klimnu glavom.

- Zaspao je. Sići ću dole.

Ustao je s kreveta, ušuškao Rorija i pošao za Kejt u kuhinju. Sto je bio postavljen i sa šporeta se sirio predivan miris.

Kao normalna porodica, pomislio je, ali ubrzo shvati da mora čim pre da se vrati u kolosek.

- To je samo sos za špagete koji sam imala u zamrzi-vaču. Imam i svezu testeninu. Da je odmah skuvam? Jesi li gladan?

- Kao vuk - priznao je. Seo je na stolicu, položio bradu na ruke i uzdahnuo. - Kakav užas. Prvo kuća, pa auto, i sad ovo. Kada će svim tim ružnim stvarima doći kraj, Kejt?

Kejt je u tom trenutku sipala špagete u provrelu vodu da se kuvaju, a potom je sela i gurnula mu času vina preko stola.

- Džejms, samo ne odustaj! Uskoro si tamo. Ljudi se pred Božić često rastuže. Tvoja situacija nije laka, ali, evo, stiže nam nova godina i stvari će sigurno krenuti nabolje.

- Hoće li? Potreban mi je taj posao, Kejt - rekao joj je. Bio je svestan očaja u svom glasu, ali osecao se nemoćnim da to promeni.

- Moram da radim. To je jedina stvar koja me drži zdravim i normalnim, jedina stvar koja mi polazi od ruke.

- Nije isrina! - uzviknula je. - Ti si divan otac, Džejms. Videla sam kakav si prema svojoj deci. Ti ih obožavaš, i oni tebe obožavaju.

Veoma ste bliski, a oni su izuzetni klinci.

- Moja majka tako ne misli - rekao je.

- Tvoja majka se bori, Džejms. Izgubila je muza, njena sestra je izgubila muža, ti si izgubio ženu... Ona jednostavno prolazi kroz loš period i plaši se da će samo pogoršati stvari ukoliko nešto uradi ili ne uradi. Ne misli ona stvarno da treba da digneš ruke, samo je zabrinuta za tebe i ne vidi izlaz iz svega ovoga.

- Nije jedina... Ali uspećemo, u pravu si. Samo moram da pronađem nekoga ko će čuvati decu.

- A da pitaš Helen? - predložila je. - Možda bi mogli da budu kod nje?

Odmahnuo je glavom. - Već sam je pitao, ali to nije izvodljivo.

Njen muž nema ništa protiv da ona čuva tuđu decu preko dana, ali noću povlači crtu i ja ga u potpunosti razumem. To mi ne ide u prilog, ali ga razumem. Mislim da je dadilja jedino moguće rešenje, ali ne znam kako sad da je pronađem, Božić samo što nije. Pa čak i da imam gde da je smestim... Nego, kako napreduje testenina?

- Uh! - Skočila je sa stolice, ocedila špagete i odahnula. - Mislim da se nije raskuvala. Oprosti. Parmezan?

Bio mu je potreban taj posao.

Ako je ikada nekome bila potrebna budućnost kojoj će se radovati, onda je taj neko bio Džejms.

Te noći nije vodio ljubav s Kejt, već je samo sedeo pored nje na kauču sat vremena, a potom ju je na vratima poljubio za laku noć.

Ona je mislila da su prethodno ipak otišli malo dalje od toga. On nije nosio svoju burmu još od one svadbene zabave, a ona je dopustila sebi da poput kakve glupačice tome prida neki značaj.

Budalasto. To očigledno nije imalo nikakvog značaja. Možda je prosto zametnuo negde prsten, ali koji god da je bio razlog, on večeras nije bio s njom. Pretpostavila je da je bio preumoran od svega i da mu je Rorijeva molba Deda Mrazu ponovo prizvala Bet u sećanje.

Prokletstvo. Dobro, bila je svesna da je on i dalje žalio za njom, i znala je da to neće trajati večno, ali uprkos tome, osećala se užasno usamljeno u svom ogromnom krevetu koji opet nije delila ni sa kim. Mada, to je bio njen problem. Dobijanje tog radnog mesta bio je njegov, i ako je postojao način da mu ona u tome pomogne, to će i učiniti, za dobro svih njih.

Naredne noći otišla je da popriča sa svojom majkom dok je Džejms stavljao decu u krevet i razgovarao s gospodom Makjuan.

- Možeš li nešto da mi učiniš? - upitala je, i njena majka se nasmeja.

- Znaću kad mi kažeš šta. Reci.

- Džejmsu je potreban neko na koga može da se osloni u vezi s čuvanjem dece, to jest, potrebna mu je dadilja. Sigurno poznaješ nekoga. Možda bi mogla da sastaviš spisak nekolicine osoba od poverenja.

Sju se ponovo nasmeja. - To bi bio kratak spisak.

- Molim te, pokušaj.

- U redu, hoću. Je l' to ima neke veze s mestom savetnika u bolnici?

Kejt klimnu glavom. - Ne mogu mirne savesti da ga predložim dok to ne reši, a očajnički mu je potreban posao. Očajan je, a Rori... Kejt zastade a njena majka upitno iskrenu glavu u stranu.

- Rori?

Ispričala je Sju za pismo i njena majka saosećajno coknu jezikom.

- Jadničak mali. Mada, ti bi mogla da resiš njihov problem jednim udarcem.

- Kako?

- Tako što ćeš se dobrovoljno ponuditi.

- Za šta? Da budem njegova dadilja?

- Ne. Da budeš njegova žena.

Kejt odmahnu glavom u neverici. - On... Mama, ne budi smešna.

On ne želi drugu ženu. Još uvek nije ožalio prvu.

- Je li? Kad ste se vratili sa svadbene zabave nije mi ličio na čoveka koji žali za svojom ženom.

Prokletstvo. Njena majka je isuviše znala i videla.

- To što se dešava između nas je čisto fizičke prirode - rekla je, a potom uperi pogled u sto i poče da juri nekolicinu zrnaca soli vrhom kažiprsta. - Znam da nikuda ne vodi.

- Ali volela bi.

- Ne znam - lagala je, jer nije mogla da prizna na sav glas koliko ih je zapravo volela, sve njih, koliko se zaljubila u tog čoveka i njegovu malenu porodicu skrhanu bolom, i koliko je patila svaki dan...

- Juče sam razgovarao s dečkom Trejsi Farting - reče Džejms dok su pili kafu na pauzi narednog jutra. -Rekao je da mu strašno nedostaje, ali da mu je muka svaki put kad pomisli na ono što je radila. Predložio sam mu da zajedno idu kod psihologa, jer je on tako-đe deo njenog problema. Ako je stres okidač za njenu trihofagiju, a raskid s njim je užasan stres za nju, onda joj njihov rastanak neće biti ni od kakve pomoći.

- I? - Razgovaraće s njom. Vrlo su mladi, ali izgleda da se mnogo vole. Pričekaćemo pa ćemo videti. Ja sam uradio što sam mogao.

Barem je sada spreman da popriča s njom.

Kejt mu se osmehnu. Oči su joj bile tople, poput preliva od karamele. Onaj oštar odsjaj kao da je netragom nestao a njihova toplina mu je sada ulivala nadu. - Dobar potez - rekla je, i on oseti kako mu je srce brže zakucalo od uzbuđenja.

Gluposti. Ona uopšte nije bila zainteresovana. Sinoć je otišla kod svojih roditelja i nadao se da će doći pošto je njegova majka otišla, ali to se nije desilo. Na kraju je otišao u krevet i pokušao je da čita knjigu, ali je sve vreme mislio samo na to koliko je želi pored sebe.

Naravno, mogao je da pokuca na zajednička vrata, ali otkad mu je u ponedeljak rekla da ne može mirne savesti da ga preporuči za posao zbog problema s čuvanjem dece, nije mu se više približavala.

Dobro, barem ne u onom smislu.

Nedostajala mu je. Gluposti.

A glupo je bilo i to što joj je nabacio da možda ne želi previše da se zbližava s njim. Da nije to uradio, možda bi sinoć ipak došla kod njega. A možda i ne bi. U svakom slučaju, naći će se u veoma nezgodnom položaju ukoliko je bolnički odbor pita šta misli o njemu. Uprkos njenim recima, nikada nije bilo lako razdvojiti poslovni i privatni život, a posebno kad su se oni u potpunosti preplitali.

Nije čak znao ni jesu li još uvek bili u šemi. Šema?

Da li je to bila prava reč za najneverovatniji, najdivniji, najstrastveniji seks - ne, obrisaće to, vezu - koju je ikada imao u svom životu? Do đavola! Voleo je Bet svim svojim bićem, ali oni nikada nisu imali ono što je imao s Kejt. Nikada nije osetio da će umreti ukoliko ne može da zagrli nekoga, da je dan bezbojan ukoliko nije s tom osobom, da su noći beskrajne...

- Kako je protekao tvoj razgovor s majkom? - upitala je, spustivši ga naglo nazad na zemlju, a on provuče ruku kroz kosu i slegnu ramenima.

- Dobro. Dugo smo pričali. Ispostavilo se da je nesrećna.

- Ali pomoći će ti za vikend?

Klimnuo je glavom. - Da, doći će za vikend. Pomenula je i tvoje roditelje. Hoće li oni biti tu?

- Da, naravno. Nema nikakvih problema. Ako nešto pođe kako ne valja, sigurna sam da će moja mama uskočiti.

Osetio je olakšanje, ali ono je bilo kratkog veka. Nije mogla da ga podrži za mesto savetnika dok god je njena porodica morala da mu izlazi u susret i...

- Daj, razveseli se, najverovatnije se ništa neće desiti - rekla je, uputivši mu jedan predivan osmeh. - Sta radiš večeras?

Zurio je u nju. - Večeras? Ne znam.

- Jesi li već obavio božičnu kupovinu?

Mora da je izgledao krajnje tupavo jer je prsnula u smeh i zakolutala očima. — Muškarci... Danas je četvrtak i mogli bismo zajedno u šoping. Božić je narednog četvrtka, za nedelju dana, što će reći vrlo uskoro, ukoliko ti je to kojim slučajem promaklo, a mislim da jeste. Hoćemo do grada?

- A deca?

- Povedi i njih. Svideće im se. Ako budemo imali sreće, možemo da izađemo s klinike već u pola šest. Usput ćemo im kupiti nešto za klopu, a posle možemo da ih vodimo na ringišpil i da slušaju božićne pesme. Hajde, biće zabavno!

Božić.

Za nedelju dana. Zabava?

- U redu - rekao je pomalo smušeno, ali je zato ostatak dana sve vreme mislio samo na to.

9.

Deca su bila neverovatno srećna.

Nikada ih nije videla takve, i to je bilo predivno. Rori je bio toliko uzbuđen da nije mogao da govori, dok je Frej iz svojih kolica širom otvorenih očiju posmatrala dešavanja oko sebe.

- Kakva je to muzika? - upita Rori, glave nakrivljene u stranu, a Džejms ga podiže i pokaza mu prstom niz ulicu.

- To su orkestar i hor Vojske spasa. Izvode božićne pesme.

- Ja vidi! - uzviknu Frej, i on podiže i nju kako bi videla isto što i brat.

- Hajde da pridemo bliže - predloži Kejt, i oni se nekako probiše kroz gužvu. Džejms je vodio Rorija za ruku a Kejt je gurala kolica, i njoj najednom pade na pamet kako bi nekome sa strane njih četvoro izgledalo kao bilo koja druga porodica.

Kad bi samo bilo tako...

Džejms opet podiže Rorija i Frej i ostali su da gledaju Vojsku spasa sve dok Frej nije postala nepodnošljiva. - A da mi obavimo tu kupovinu? - upita Džejms, i kada su krenuli dalje, on spusti nekoliko novčića u limenku za dobrotvorne priloge.

- Hoću i ja nešto da dam - reče Rori, pokušavajući da se izmigolji i side na zemlju, i Džejms mu dade nekoliko novčića, a potom je i Frej htela da uradi to isto. Kada su se konačno izvukli odatle, džepovi su mu bili načisto prazni.

- Toliko što se tiče novca za parking - promrmljao je, ali Kejt je imala novčanik pun sitnine, tako da to nije bio ni najmanji problem.

- Šta kažete na vrtešku? - predložila je, a Rori podiže glavicu i pogleda je.

- Je li kao ona u parkiću? - upitao je.

- Hajde da proverimo - reče Džejms.

Rori oduševljeno razrogači oči. - Sviđa mi se! Hoću da se vozim!

- Ja ide! - povika Frej, boreći se da izađe iz kolica, a potom brižnu u plač kad je čovek pored ringišpila rekao da je premala za vožnju.

- Žao mi je, malena - rekao je ljubazno. - Zašto te mama ne stavi na onu?

Njena mama?

Gospode dragi! Trudeći se da se priseti kako da povrati dah, Kejt slegnu ramenima i povede Frej preko šljunka do druge vrteške.

Ova je bila za najmlađu decu, s malenim kočijama poredanim ukrug, a njome je rukovala jedna starija žena s velikim toplim osmehom. Stavila je Frej unutra, zategla kaiševe i nežno gurnula kočiju, dok je Frej sve vreme oduševljeno piskala i vriskala.

Kejt je stajala pored, osmehivala joj se i pitala kako bi bilo imati pravo daje zove majkom...

*** Do vraga! Bila bi zgrožena, bespomoćno bi slegnula ramenima i otišla, ostavljajući ga s knedlom u grlu i ogromnom željom koja u tom trenutku zasigurno ne bi nestala.

Ali, je li on to zaista želeo? Kejt, kao majku svoje dece?

Rorijevu mamu za Božić?

Kakva besmislica! Ona to svakako nije htela, pa nije imalo smisla ni razmišljati na tu temu. Bila je vrlo jasna na tu temu kada joj je u šali predložio da bude njihova dadilja. Samo ti sanjaj, rekla je, premda ne bezosećajno. Iako je znao da je zavolela njegovu decu, to nije značilo da je bila raspoložena da bude njihova majka.

Vožnja se završila i on ispruži ruku presrećnom Roriju koji je neprestano ponavljao kako hoće još jednu, ali Džejms je dobro znao kakva su deca i rekavši mu da je bilo dosta, ode da pronađe ženu koja više nije zaposedala samo njegove snove, već i svaki trenutak njegove jave.

- Dobro ste?

- Opet! - zahtevala je Frej, ali Džejms odmahnu glavom, ponovo je smesti u kolica i konačno se uputiše ka prodavnicama.

- Imaš li spisak? - upita ga Kejt, praktična kao i uvek. Naravno da ga nije imao.

- Treba da kupim nešto majci - rekao je, osećajući se potpuno izgubljeno jer mu se najednom činilo kao da je više uopšte ne poznaje.

- Pokloni joj nešto lepo - predloži Kejt. - Prolazi kroz težak period.

Razveseli je malo. Šta misliš o tome da joj kupiš vaučer za salon lepote?

- Za salon lepote?

Kejt se nasmeja. - Kako si to rekao, kao da je otrovna - rekla je, a on izvi usne u ne baš ubedljiv osmeh.

- Izvini. Nikad mi ne bi palo na pamet da bih mogao da joj poklonim tako nešto.

- Možda zato što nikada nisi razmišljao o njoj kao o ženi, već samo kao o majci - rekla je.

Je li to bila istina? Verovatno jeste, shvatio je. Kad mu je Kejt već nametnula ovu temu, takode je shvatio da nije ponudio majci nikakav izbor. Bio je toliko ophrvan sopstvenim bolom da nije uopšte primećivao njen. Njegov otac preminuo je svega četiri godine pre Bet, a on je bio prezauzet svojim novim poslom, svojom ženom i svojom novom kućom i nije imao vremena da bude uz nju.

A sada je njegova majka odjednom trebalo da podrži njega u njegovom bolu. Uprkos tome što joj je sestra izgubila muža, a potom se i razbolela, on je očekivao da ona digne ruke od svega i posveti se isključivo jednoj još uvek nestašnoj bebici i živahnom dečaku kako bi on mogao da nastavi sa svojim životom.

Kakav je on to sin uopšte bio?

Sebičan i nepromišljen, shvatio je, a to mu se nije nimalo sviđalo.

Odlučio je da pokloni majci tih nekoliko sati u salonu lepote, kao što je Kejt predložila. Uz to joj je kupio još nekoliko sitnica, a potom je ona odvela decu kako bi on mogao da kupi poklone za njih.

Takode je hteo nešto i za Kejt. Ugledao je u jednom izlogu džemper

koji je mnogo podsećao na njen omiljeni. I njegov isto tako. Rekla mu je pre neki dan da se pocepao. Ovaj bi mogao da bude pun pogodak, taman da ga zameni.

Nije čak ni pogledao cenu. Toliko joj je dugovao da je cena bila nebitna. U svakom slučaju, uživao je što čini nešto za nju. Prošlo je poprilično od vremena kad je kupovina predstavljala nešto više od puke obaveze. Na trenutak mu se učinilo kako stvari polako dolaze na svoje. Video je još jedan džemper koji bi fino pristajao njegovoj majci. Kejt je ionako rekla da joj uzme nešto lepo. Potom je kupio gomilu sitnica za decu -čarape za ispod jelke i svakojake poklončiće kojima je nameravao da ih ispuni, zatim drvenu slagalicu za Frej i vozić za Rorija - doduše ne i mamu koju je tražio, ali on tu nije mogao ništa da učini, pomislio je setno. U tom trenutku ugledao je Kejtinu blistavu tamnu kosu u gomili, osetivši kako mu se srce steže.

Kad bi samo...

- Tako sam umoran - promrmljao je dok je vadio stvari iz kola, pošto je spremio decu za spavanje i smestio ih u krevet.

Kejt se nasmeja. - I ja sam. Jedva čekam da skinem cipele.

Neverovatno koliko se čovek više umara kad mora sve vreme da drži na oku dete koje je tek prohodalo. Potpuno sam to zaboravila.

Prošlo je već prilično vremena otkad sam pomagala mami s bebama. U svakom slučaju, mislim da je klincima bilo zabavno, zar ne?

— Svakako. I sve to zahvaljujući tebi. Odlična ideja.

Smestio je kese pune poklona u ormarić pod stepenicama, van dohvata dece, i okrenuo se ka njoj. - Jesi li za čaj?

- Rado. Baš sam nešto žedna. Ja ću ga pristaviti. Sipala je vodu u električni čajnik i uključila ga, primetivši kako Džejms posmatra njen odraz u prozorskom staklu. Svetio je bilo preslabo da bi mogla da razabere njegov izraz lica, ali bio je nekako čudno nepomičan.

Polako se okrenula i pogledala ga pravo u oči.

- Šta se dešava? - upitala je nežno, i da ga nije tako pažljivo posmatrala, njegovo gotovo neprimetno sle-ganje ramenima bi joj izmaklo.

- Ništa. Samo sam razmišljao o tome koliko su nam se životi promenili od kad si se ti pojavila.

- Džejms...

Nije znala zašto je i dalje bio nekako distanciran - zato što je rekla da nije dovoljno dobro organizovao čuvanje dece? Verovatno.

Takode se činilo da želi na neki način da se udalji od nje, uprkos tome što je predložio da ne mešaju posao i privatni život i da nastave ono što su započeli. Je li to samo bio nepovoljan sticaj okolnosti ili je ona uništila nešto posebno što je postojalo između njih?

Nije znala odgovor na ovo pitanje, ali ipak nije mogla da ga pusti da stoji nasred kuhinje s tim izgubljenim pogledom a da mu ne priđe i ne zagrli ga.

Obavila je ruke oko njega, osetivši odmah potom njegove šake na svom struku, dok mu je obraz počivao na njenoj kosi.

- Hvala ti na ovome večeras - prošaputao je. - Zaista je bilo zabavno. Ne bi mi ni palo na pamet da povedem decu u božičnu kupovinu da ti to nisi predložila. Stvarno su uživali.

Uzdahnuo je, a ona zabaci glavu unazad i ponovo ga pogleda u oči. - Šta je bilo?

- Moja majka... Kad si pomenula da je ne doživljavam kao ženu, već samo kao majku, shvatio sam da je zapravo nisam zamolio da mi pomogne s decom kako bih mogao da se vratim na posao. To je pre bila naredba. Nikada je nisam pitao šta ona misli o tome i da li je spremna za takvu vrstu obaveze. Samo sam je naterao da mi obeća da će mi pomoći. Nije trebalo to da uradim.

- Pa šta misliš da učiniš?

- Ne znam. Smisliću već nešto. Ali šta? Imaš li neki predlog?

- Možda. Zamolila sam mamu da se pozabavi time i vidi ima li pravu osobu za tebe.

- Pa ima li?

- Još uvek ništa ne znam, ali kad sam je zamolila da sačini kraći spisak, pristala je.

Džejms se zadovoljno nasmeši i oči mu na trenutak zablistaše, ublaživši onaj prazan pogled koji je prečesto imao u poslednje vreme. Njegov osmeh ubrzo bi zamenjen neizgovorenim pitanjem koje je titralo na njegovim usnama, a Kejt se prope na vrhove prstiju i prisloni svoje usne na njegove.

- Siguran si da želiš čaj? - upitala je, zadržavši dah. Usne mu se ovaj put izviše u jedan prepredeni smešak. - Čaj? - rekao je, kao začuđeno. - Nisam siguran. Jedino što zaista želim si ti.

Zurila je u njegove prekrasne plave oči i pitala se da li je verovala njegovim recima više nego što bi trebalo. Jeste. Naravno da jeste.

Ona je za njega bila puka zabava, neko ko mu je skretao pažnju s njegove usamljenosti i pomagao mu da se fizičkim rasterećenjem izbori sa emotivnim stresom.

U suštini je nije želeo. Ne onako.

Zakoračila je unazad i ispružila ruku. - Takode -rekla je sa smeškom, i povela ga kroz zajednička vrata u svoj deo ambara.

U petak po podne imao je dva sata pauze pa je pokupio Frej i svoju majku i odveo ih da vide Rorija u školskoj predstavi o Isusovom rođenju. On je bio pastir, i kada ga je ugledala, Frej poče da se kikoće, vrišti i pokazuje prstom na njega, a Džejms ju je cupkao na krilu, pokušavajući da je utiša, premda je u jednom trenutku prestao da se trudi jer je shvatio da to zapravo nikome nije smetalo.

Takode, činilo se kao da je i njegova majka uživala.

Sada ju je posmatrao drugačijim očima, shvatio je, a pošto su izašli u predvorje da sačekaju Rorija da im se pridruži, posle ko zna koliko vremena snažno ju je zagrlio.

- Baš je bilo zabavno - rekla je vedro. - Nisam gledala predstavu o Isusovom rođenju još od kad si ti bio mali.

- To je bilo davno.

- Da. Ima tome. — Nasmejala se. - Rori je bio sjajan.

Iz Džejmsa je izbijao očinski ponos. - Jeste. On je ilivan dečko.

Eno ga! Ćao, tigre!

- Ćao! Ćao, bako. Jesi me gledala?

- Svi smo te gledali. Zar nisi čuo Frej kako te zove? Rori se namršti. - Bila je bezobrazna.

- Ne, samo je bila uzbuđena - reče Džejms blago. - Pa, hoćemo li kući? Gde su ti stvari?

- Ovde su - reče Rori, podižući prozirni rančić pun bojica u jednoj, i vreću za patike iz kojih je visila čarapa u drugoj ruci.

Džejms spasi čarapu i stavi je u svoj džep, a potom uze i ranac i uputiše se ka kolima. Trebalo je da ih odveze pa da se vrati na posao. Samo se nadao da će vikend proći bez zadevica.

Sju još uvek nije bila smislila neko rešenje, a njegova majka je pristala da ga pokriva pod uslovom da joj Kejtini roditelji pomognu ukoliko to bude bilo potrebno; pre nego što se to veče vrati na posao, još je morao da sredi decu za spavanje i upozna majku sa Sju. Nikada mu nije palo na pamet da se ona zapravo užasno plašila i osećao se krivim zbog toga.

U jednom trenutku moraće da imaju jedan dug i iskren razgovor, ali ovaj put ju je samo zagrlio i poljubio u obraz. - Zaista mi je žao što sam te doveo u ovaj položaj - rekao je saosećajno. - Mrzim što moram to da tražim od tebe, ali ovo je poslednji put, obećavam.

Pronaći ću već nekoga.

- Ne budi smešan - rekla je njegova majka, trudeći se da zvuči hrabro i uverljivo. - Bićemo mi dobro. Kao što si i sam kazao, oni nisu mali đavoli poput tebe u njihovim godinama.

Nasmejao se, sada već malo opuštenije. - Nisu. To bi bila noćna mora.

Osmehnula se i pokazala mu na vrata. - Hajde, slobodno idi na posao. Sju je obećala da će pomoći ukoliko nešto ustreba, ali ja sam sigurna da će sve biti u redu.

Iskreno se nadao tome, jer mu je nesreća bilo preko glave.

Prethodnu noć proveo je s Kejt - to jest jedan njen deo - i bilo je neverovatno. Ponovo. Niko od njih nije pomenuo ni posao ni decu, i osećao se preporođenim. Pošto je trebalo da rade zajedno ceo vikend, shvatio je da se tome takode radovao.

Dobro, to jeste bio vikend pred Božić, vrhunac sezone zabava i ludovanja i idealno vreme za saobraćajke, hernije i stomačne probleme, ali on je voleo svoj posao. I svom snagom se borio za njega.

A kada je stigao u bolnicu, zaista je bilo posla preko glave.

Kejt je bila u operacionoj sali zbog ukleštene kile kod čoveka koji je pokušao da podigne previše kesa odjednom iz svog prtljažnika, ali tek pošto se presvukao da joj asistira, morao je odmah na odeljenje Hitne pomoći.

- Šta imate za mene? - upitao je, a Tom ga pogleda i uzdahnu.

- Ovog vikenda je dežuran Kejtin tim, zar ne? - raspitivao se, žarko želeći da dobije odrican odgovor, ali svestan da se to neće desiti.

- Da, zašto?

- Ovde je njen bivši muž.

Namrštio se. - Džon? Ali zar on ne ide uvek u privatnu kliniku?

- Ne kad je u pitanju sudar i kad se sumnja na povrede unutrašnjih organa - odgovori Tom suvo.

- Dobro, pregledaću ga. Gde je on?

- Na traumatologiji. Stabilan je, ali ima jake bolove, tako da pratimo njegovo stanje. Trebalo bi uskoro da ide na skener.

- Sumnjate li na nešto?

Tom stisnu usne. - Moguće da je slezina. On je vozio, i ima vidljivih povreda od sigurnosnog pojasa preko gornjeg levog kvadranta. Imam neki predosećaj da je slezina. Svakako ne deluje kao aorta.

- U redu. To ni meni ne bi odgovaralo, a kamoli njemu. Imamo li ultrazvuk negde ovde?

- Da, ima jedan na traumatologiji, koji možete da koristite. Nije baš sjajan. Pre nekoliko minuta nisam uspeo da vidim ništa, ali ako se stanje pogoršalo, možda se to sad pokaže.

Džejms uđe u sobu u kojoj je bio smešten Kejtin bivši muž i zateče Džona Berdžesa u bolovima, i ako je bio u pravu, pomalo uplašenog.

- Ćao, Džone. Ja sam Džejms - upoznali smo se na svadbenoj zabavi. Kako ste? - upitao je, uspevši odnekle da izvuče ako ništa drugo a ono barem uljudan osmeh.

- Džejms? Kejtin prijatelj?

- Tako je. Recite mi kako se osećate?

- Boli me. Sve me boli. Sve jače i jače.

- Možete li da mi pokažete gde? - upita Džejms, povlačeći čaršav, a Džon mu pokaza mesto prekriveno ogromnom masnicom. - U redu. Uradićemo još jedan ultrazvuk. Možda će malo zaboleti kad vas budem pritisnuo, ali ako ne budete mogli da izdržite, samo recite.

Kad je prešao ultrazvukom preko modrice, Džon tiho zastenja, ali Džejms je već video sasvim dovoljno. Postojala je velika masa iza slezine, i bio je ubeden da ima hemoragiju. A ako membrana pukne...

- Džone, neophodna je hitna operacija - rekao je, ne gubeći vreme na okolišenje. - Mislim da ste povredili slezinu.

-Jeste li sigurni? Vidite li vi uopšte nešto na toj glupoj mašini? Bile su samo neke linije i mrlje. Neki bolji...

- Siguran sam - rekao je. - Sto posto. I da, dobro znam šta sam video. Mislim da nema potrebe da gubimo vreme čekajući na bolji skener. Ja bih vas čim pre otpremio u operacionu salu. Kejt upravo završava, tako da nećete dugo čekati.

- Ne želim da Kejt to radi! - uzviknuo je nabusito. -Mislim, ne sumnjam da je apsolutno kompetentna, ali...

- Neće vas Kejt operisati - rekao je odlučno - već ja. Samo treba da potpišete pristanak i idemo odmah u operacionu salu.

- Nadam se samo da je tamo sve sterilno! Još mi samo fali neka infekcija - rekao je osorno, ali njegovu ironiju ubrzo potom zameni ozbiljnost situacije u kojoj se nalazio i oči mu se ispuniše strahom.

-Ako vam dam broj... hoćete li da pozovete nekoga za mene?

Zove se Džulija.

- Naravno.

Dok je potpisivao pristanak, Džon zapisa i telefonski broj, a Džejms potom ode da saopšti vesti Kejt.

- Džon? - upitala je zaprepašćeno. - Gospode dragi! Je li dobro?

Džejms se nasmeši. - Pa s obzirom na to da bogoradi i priča o sterilnim uslovima, sumnjam da je baš toliko ugrožen. U pitanju je slezina. To bi trebalo odmah operisati. - Pružio joj je papirić s brojem. - Evo. Možeš li da pozoveš ovu damu za njega? Mislim da je to najnovija devojka tvog bivšeg.

Kejt je iznenađeno zurila u broj i ime na papiriću.

- Ne, to je njegova majka. Godinama nisu razgovarali, ali bila je na venčanju, naravno. Pozvaću je. Ona je veoma draga osoba. I, Džejms...

Upitno ju je pogledao.

- Vodi računa o njemu. Nemoj da napraviš veliki rez, znam da mrzi ožiljke.

Kao što je mrzeo njen? Osetio je kako mu se grlo steže. - Naravno da ću voditi računa o njemu. On je pre svega pacijent. - Uprkos tome što je bio okrutan, bezo-sećajan i glup i što je učinio da se Kejt tako loše oseća u pogledu svog izgleda. Potrudiće se iz petnih žila da ga ne raseče od glave do pete, koliko god mu to delovalo primamljivo. Otišao je i spremio se za zahvat.

- Mnogo posla? - upita Sju Kejt u subotu po podne, pošto je nakratko uspela da pobegne iz bolnice.

- Prilično. Džon je smešten kod nas. Imao je saobraćajnu nesreću i ozbiljne povrede slezine. Džejms ga je operisao, a ja sam razgovarala s njegovom majkom.

- Bože dragi! Je li dobro?

- Nego šta! Smestili smo ga u najbolji deo, ali se i dalje žali na uslugu i izluđuje sve sestre na odelje-nju. Verovatno mu dajemo preveliku dozu sredstava za umirenje. Moram da kažem Džejmsu daje smanji.

Sju se namršti. - Kejt, nije nimalo smešno.

- Daj, mama, ne misliš valjda da sam ozbiljna? Džejms je savršeno profesionalan i nikada ne bi uradio tako nešto, a ni ja. Trebalo bi to da znaš.

- Ja samo znam šta ti je Džon uradio.

- To je bilo davno - rekla je, shvativši da je to zaista istina, i prvi put oseti da je bol uminuo. Zevnula je, protegla se i bacila čeznutljiv pogled na frižider. — Ima li unutra šta da se pohara? upitala je, a njena majka isključi električni grejač i uputi se ka ostavi.

- Tanjir subotnje supe i parče voćne torte?

- Fantastično! I šoljica čaja, a onda moram nazad. Smenjujem se sa Džejmsom povodom pauza, a pošto on mora da dođe da uspava decu, ne smem da kasnim. Kako je gospoda Makjuan?

- Merion? Odlično. Provele smo predivan dan. Odvele smo decu u šetnju do jezera da nahrane patkice, a potom smo svi zajedno ručali ovde i bilo je veoma prijatno. Ona je vrlo fina žena.

- Jeste, samo ne može da se izbori sa ovom situacijom, i to mi je pomalo čudno. Mislim, možda sam ja razmažena jer ti umeš da se izboriš sa svim.

Sju se tužno osmehnu. - Ne umem baš. Zamalo da sam doživela nervni slom kad sam te videla u bolnici nakon što te je onaj kreten napao.

- Ali nisi. U tome je stvar. Ti se uvek držiš.

- Pa dobro, ceo život se bavim decom. Da li ti nekad doživiš nervni slom u toku teške operacije?

- Ne, jer znam da to nikome ne bi pomoglo.

- Eto, tako i ja razmišljam - reče Sju razborito, kao i uvek, a Kejt se samo nasmeja.

- U redu, ti si pobedila. Svi smo mi dobri u nečemu. Znaš li možda u čemu je Merion dobra?

- U igranju s decom. Sjajna je. Njoj samo nedostaje samopouzdanje, ali danas je baš uživala. Čini mi se da ona zapravo uopšte nema problem. Samo da povrati samouverenost i ponovo će biti u svom elementu. Ispala je iz forme, to je sve. Mislim da bi trebalo da podržiš Džejmsa u vezi s tim poslom. Možda je baš to ono što mu je potrebno. Dobro, osim žene, a ti već znaš šta ja mislim o tome.

Mikrotalasna pećnica pisnu, a Kejt izvadi supu i sede za sto, ne rekavši ništa.

Međutim, to nije značilo da nije razmišljala o onome što je njena majka upravo rekla, jer jeste, i to neprestano. Problem je bio samo utuviti i njemu tu ideju u glavu...

Izgurali su vikend bez nekih većih drama da bi u ponedeljak po podne predali pacijente drugom timu. Za Džejmsa i Kejt četvrtak i sam dan Božića bili su neradni dani, Sju i Endru rekli su da će pričuvati decu drugi dan Božića, dok će kod Helen provesti Badnje veče, te je pravo s posla otišao kod nje da pokupi decu ne bi li ona mogla barem malčice da predahne. - Možemo li da imamo božičnu jelku? - upitao je Rori uzbuđeno na putu prema kući. - Helen ima jelku. Veoma je lepa.

- Nisam ni sumnjao. Videćemo već. Samo, nemamo ukrase. - Ni jedan jedini. Sve ih je pobacao prošlog Božića u trenutku očaja, dok je pakovao stvari iz kuće u Londonu, a posle više nije imao želju da kupuje nove. Međutim, sada je shvatio da želi jelku, kao i da je ukrašava zajedno sa svojom decom. - Hajde da pitamo Kejtinu mamu gde možemo da nabavimo jelku - rekao je, a kad su se dovezli na imanje, zatekli su Kejt i Endrua u dvorištu, kako pokušavaju da se izbore s jednom ogromnom smrčom.

- Gospode dragi, Endru, dajte da vam pomognem - reče Džejms, i Sju pusti svoj deo i povede decu u kuću dok su se njih dvojica uprla da unesu drvo u predvorje i posade ga u pozamašni glineni ćup.

- Baš sam hteo da vas pitam gde možemo da kupimo božičnu jelku - reče Džejms zadihano. - Mada, mislim da nam nije potrebna baš ovolika.

Sju se nasmeja. - Već smo stavili jednu u ambar. Nadam se da vam to neće smetati, ali svake godine to radimo pošto imamo mnogo gostiju. Doduše, nismo je okitili. Mislila sam da bi deca volela to da urade.

Osetio je kako mu se grlo steže. - Hvala vam, to je zaista ljubazno od vas. Moram samo da kupim ukrase.

- Ne morate. Mi ih imamo na stotine - ubaci se Endru. - Pune kutije. Odvojiću vam neke. - Potom se uspravi i udalji se nekoliko koraka od jelke kako bi je bolje osmotrio, a zatim klimnu glavom.

— Dobro je. Može čaj?

- Odlična ideja - reče Sju. - Rori, jesi li za kolač od jabuke? Frej? Ili za bareno jaje?

- Ja bih i kolač i jaje - odgovori Rori, i taman što je zaustio da ga ukori, Džejms primeti kako se Sju osmehuje i odluči da ništa ne kaže. Pa njegov sin je ipak bio još malo dete, a Kejtina majka je to znala bolje od bilo koga drugog.

Kakav dan.

Kejt se vratila iz još jedne božične kupovine baš u trenutku kada su Džejms i deca išli od kuće prema ambaru, natovareni kutijama sa ukrasima.

Doduše, samo je Džejms bio natovaren. Rori je držao u ruci kesu s lampicama, dok je Frej nosila ukrasne trake.

U jednom trenutku, dok je Kejt hodala ka njima, Frejine trake počele su da se vuku za njom i ona se saplete i pade.

- Fej paja! - povika devojčica, a Kejt joj pruži ruku i pokupi trake sa zemlje, dok se Frej kikotala i pokušavala da stavi ukrase na glavu.

- Jepa Fej - rekla je, i Kejt se nasmeja.

- Jesi, lepa si, dušo. Predivna si - reče Kejt, a potom je poljubi u njen bucmasti ružičasti obraščić. Mirisao je na kolač od jabuka i Kejt pomisli kako njena majka nikad ne gubi vreme.

- Pošli smo da kitimo jelku - reče Džejms, premda je to bilo i više nego očigledno, a potom, isprva malčice oklevajući, dodade: - Hoćeš da nam se pridružiš?

Kejt je bila zbunjena, ali onda je Rori povuče za rukav i uputi joj jedan bolećiv pogled. - Moraš, Kejt. Molim te?

Susrela se s Džejmsovim pogledom preko hrpe traka koje je nosila u rukama, tražeći kakvu skrivenu poruku, ali činilo se da ih nije bilo. Samo ju je pitao da li želi da im se pridruži, ništa više, ništa od nekog prevelikog značaja.

- Imam veoma mnogo posla... - rekla je, verujući da će nazreti barem malenu dozu ravnodušnosti u njegovim očima, kako bi samoj sebi olakšala, ali to se nije desilo. Možda mu ipak nije bilo svejedno? I zašto se uopšte trudila da ubedi sebe u nešto čega zapravo nije ni bilo?

- Možda vam se pridružim kasnije - dodala je, nadajući se njegovom bolećivom pogledu, ali on se najednom uozbilji i samo klimnu glavom.

- U redu. Mislim, ako ti preostane vremena... Hajdemo, Rori, čeka nas dosta posla. Pomozi Frej s trakama.

Kejt spusti Frej na zemlju i ona potrča za svojim ocem i bratom, ostavivši je da stoji sama samcata nasred dvorišta.

Dobro, sama je bila kriva za to. Mogla je jednostavno da pristane.

Oneraspoloživši se, Kejt izvadi kese iz kola trudeći se da ne pogleda prema ambaru i Džejmsu i deci dok su raspakivali ukrase i veselo se cerekali.

Mogla je jednostavno da pristane.

A zašto onda nije?

10.

Trebalo je da je pusti na miru.

Njegovo je bilo da je pozove, ali ona ga je odbila. Nije mogao da je prisiljava. Sada je sve zavisilo od nje, a rekla je da ima mnogo posla.

Uprkos tome, Džejms je krajičkom oka stalno motrio na zajednička vrata. Mogao je da čuje njene korake.

Kako radi sve ono što je morala da radi. Verovatno je umotavala onu gomilu poklona koje je pokupovala — što je njega tek čekalo, ukoliko ikada stigne da kupi ukrasni papir - i jednostavno nije imala vremena za njega i njegovu decu. Sigurno je morala da okiti i sopstvenu jelku.

Ipak, sve ovo mu nekako nije imalo smisla, bez nje. Kao da je neko nedostajao - a nekim čudnim slučajem, taj neko nije bila Bet. Sada mu se činilo kao da je Bet pripadala njegovom prethodnom životu, što uostalom i jeste bilo tačno.

Razmišljao je dosta o tome i na kraju je odlučio da se oslobodi osećaja krivice. U stvari, osećao ju je, zbog mnogo toga, ali ne zbog Bet. Osećao se usamljeno, a kada je Kejt bila tu, svima im je bilo zabavnije.

I baš u trenutku kad se spremao da pritisne kvaku, ona pokuca na zajednička vrata s druge strane, a on ih otvori i stidljivo se osmehnu. - A ja krenuo po tebe... - rekao je. Kejt mu uzvrati osmeh, prope se na vrhove prstiju i poljubi ga u obraz.

- Izvini. Morala sam da obavim neke poslove. Dokle ste stigli?

Gospode, predivno izgleda!

- Ne bih rekao. Malo je neujednačeno okićena, nakrivljena i lampice nisu baš pravilno raspoređene, ali barem je naših ruku delo.

Kejt mu uputi jedan ohrabrujući smešak i pođe ka jelki. - Možete slobodno da dodate još poneki ukras. A šta je ovo?

- To sam ja napravio, u školi - reče Rori ponosno.

- To je anđeo.

To jeste bio anđeo, premda prilično neugledan, pomisli Džejms, ali činilo se daje Kejt mislila drugačije.

Premestila ga je na vidljivije mesto, a potom je uronila u kutiju sa ukrasima gde je pronašla još nekoliko crvenih kugli i vilu. Pošto su okačili kugle i njima popunili praznine, Džejms se pope na stolicu zajedno sa Frejom kako bi mogla da stavi vilu na vrh.

- Eto ga! - povika Kejt veselo. - Sad je gotova.

Kejt uze devojčicu od Džejmsa i poče s njom u naručju da se vrti po sobi, dok je on za to vreme pričvrstio vilu koju je Frej labavo okačila, sišao sa stolice i odložio je u stranu.

A onda je stao da ih posmatra, na šta je srce počelo da mu udara kao sumanuto.

Božić se približavao brzinom ekspresnog voza. Jedan deo četvrtka proveli su sakupljajući sve svoje stvari, prenoseći ih kod Kejt i menjajući posteljinu za goste koji su stizali sutradan, na Badnje veče.

S obzirom na to da je imala samo jednu slobodnu sobu, to je značilo da će Džejms spavati s decom.

Premda, tešila je samu sebe, to će potrajati samo dve ili tri noći.

Gosti nikada nisu dugo ostajali - to jest, nikada dovoljno dugo, ali ovaj put, shvatila je, biće joj drago da im vidi leđa.

- Zašto se selimo u tvoj deo kuće? - upitao je Rori kad su seli da pojedu keks i popiju sok pošto je selidba okončana.

- Zato što dolaze sva moja braća i sestre - objasni mu Kejt. - Ima ih veoma mnogo, a neki od njih su oženjeni i imaju decu, tako da baš bude gužvanjac.

- A zašto ih ima tako mnogo?

Ona se nasmeja i pomazi ga po kosi. — Zato što moji roditelji vole decu - odgovorila je iskreno, izbegavši zalaženje u detalje.

- Upoznao si Dena, Rejčel i malog Sona, sećaš se? - Rori klimnu glavom. - Oni dolaze samo na Božić. A tu su i moj brat Majki i njegova žena, Luiza - ni oni neće prenoćiti, ali Endži, Džoel i Patrik će biti ovde, svako sa svojim parom. Pri tom Patrik ima četvoro dece a Endži dvoje. Potom je tu i Lusi, a nisam sigurna za Barnija, možda dođe, a možda i ne. On je pilot, i ne znam je li uopšte trenutno u Engleskoj.

- Gospode dragi! - reče Džejms zaprepašćeno. -Zar vas zaista ima toliko? Pa gde svi stanete?

- Ima nas mnogo više. Neki neće doći, neki će samo svratiti, dok će neki samo pozvati telefonom da čestitaju. Ovi koje sam pomenula su najprivrženiji i najredovniji. Oni uvek dolaze, bez obzira na sve. Bude prilična gužva, ali svi se nekako smestimo.

Mrzim kad sam dežurna za Božić, ali uvek pronađem vremena da budem malo s njima. Sjajno se zabavljamo.

- Sve to mi zvuči tako strano. Ja sam jedinac a za Božić... ako trepnem, propustio sam ga.

- Jadničak. To je baš grozno.

- Zapravo nikada nisam razmišljao na taj način. Jednostavno je bilo tako. Tvoja majka sigurno bude iscrpljena pošto svi odu - rekao je.

Kejt se nasmeja. - Pre mislim da odmah počnu da joj nedostaju.

Ona obožava praznike. - Nakrenula je glavu u stranu. - Pa, jesi li spreman?

- Spreman?

- Mislim, jesi li već umotao sve poklone? Kad ćeš se videti s majkom?

- Večeras. Pretpostavljam da bi trebalo da umotam njen poklon, zar ne? - rekao je zabrinuto. - Imaš li možda malo ukrasnog papira?

- Mislim da mi je nešto ostalo - začikavala ga je, a potom je izvadila papir iz plakara i stavila ga na sto ispred njega. - Selotejp?

Samo se nasmešio, a ona se kroz nekoliko sekundi pojavila s rolnom lepljive trake u ruci, vragolasto se osmehujući. - Masnice? Čestitke?

Uzdahnuo je. - Ovo će biti sasvim dovoljno. Dobro, možda bih mogao da joj napišem čestitku. Uradiću to kasnije. Ionako ću sad da uvijem samo njen poklon, a ostatkom ću se pozabaviti pošto deca odu na spavanje.

- Zato što su to naši pokloni? - upita Rori radoznalo, a Džejms nabra nos i osmehnu mu se.

- Može biti.

- Dobićemo poklone! - uzviknu Rori radosno, a ona je bila tako srećna što ga vidi takvog nakon incidenta s pismom Deda Mrazu da joj je došlo da i ona krene da se veseli s njim.

- Hoćemo li ih staviti pod našu ili pod tvoju jelku? - upita zatim Rori, a ona se ugrize za usnu.

- Ja nemam jelku - priznala je, i Džejms je zapanjeno pogleda.

- Nemaš? Ma sigurno imaš!

- Nemam. Nikada mi to nije bilo važno. Ima jedna u susednom delu ambara, jedna u holu i jedna u dnevnom boravku - šta će još i meni jedna?

- Zato što je Božić! - povika Rori, užasnut. - Kejt, moraš da imaš jelku. Gde će Deda Mraz da stavi tvoje poklone? Tata, nabavi joj jednu jelku!

- Mislim da hoću - reče Džejms, a lice mu poprimi neki neobičan izraz. - I to odmah. Hajde, deco, idemo da kupimo jelku.

Kejt se nasmeja i ustade. - Mi ne kupujemo jelke. One rastu ovde, na imanju. Idemo da iskopamo jednu, sa sve busenom, a posle ćemo je ponovo zasaditi. Moj ujka Bil će nam pronaći neku lepu.

Hajdemo, onda, ako ste baš navalili. Idemo!

Navukli su kapute i uputili se ka delu imanja na kome su uzgajali jele, gde su zatekli Kejtinog ujaka kako okopava jednu.

- Zar nije Endru već odneo jedno drvo u ambar? -upitao je, a ona mu objasni o čemu je reč.

- Znači, deca žele jednu jelku za sebe?

- Ne, za Kejt - objasni Rori ozbiljno, a Bil klimnu glavom.

- U redu, saglasan sam s tobom, drugar. Hajde da pronađemo neku lepu jelu za Kejt, a posle možete zajedno da je okitite. Mislim da će joj dobro doći vaša pomoć.

Vratili su se od njegove majke naoružani poklonima, videvši kako je Kejt stavila lampice na jelku, ali ne i ukrase, te su ih okačili zajedno a potom su otišli i uzeli Rorijevog anđela i postavili ga na udarno mesto. Zatim su smestili sve poklone ispod drveta, a on je provukao decu kroz tuš i ušuškao ih u krevet.

Bili su toliko umorni da su odmah zaspali a malo je falilo da im se i on pridruži.

- Slomljen sam - rekao je umorno kada je sišao dole u kuhinju, uspevši nekako da izvuče osmeh za Kejt, koji je ona odmah uzvratila, pruživši mu pri tom čašu vina.

- Imali smo nekoliko napornih dana - rekla je. -Mislim da smo zaslužili ovo.

- Nego šta - reče Džejms, pođe s njom u dnevni boravak i zavali se na njen mekani, udobni kauč. - Gospode dragi... Probudi me ako počnem da hrčem.

Nasmejala se. - Naravno. Pa kako je tvoja majka?

Džejms otvori jedno oko, a onda se uspravi, premda s teškom mukom. - Možda zvuči neverovatno, ali srećna je - rekao je.

- Mislim da je uživala u vikendu, i rekla mi je kako jedva čeka da čuva klince posle Božića, nakon što se vrati iz posete sestri. Kad smo već kod toga, hoćemo li se do tada vratiti u normalu ili će kuća i dalje biti krcata?

- Pretpostavljam da će se gužva u ambaru raščistiti. U kući možda ne, ali većina ljudi će do tada već otići.

Klimnuo je glavom. - Dobro je. Tako će lakše moći da prespava.

Protegnuo se i zevnuo. - Jelka zaista predivno izgleda.

- Istina. Hvala ti. Iskreno, ja se ne bih ni sedla da me vi niste podstakli, a trebalo je da mislim na decu. Stvar je u tome što kod

mene uglavnom odsedaju odrasli bez dece, a oni ne mare mnogo za jelku. Ima ih sasvim dovoljno svuda okolo.

Nagnuo se i ispružio ruku, isprepletavši svoje prste s njenim. Mogao bih da se naviknem na ovo - prošaputao je. - Da noću sedim ovde s tobom dok deca gore spavaju. Biće mi neobično kad nam konačno poprave kotao i kad se vratimo kući.

Uputila mu je jedan pogled pun nežnosti a on podiže glavu i oči im se susretoše. - Jesi li razmišljao o mestu savetnika? - upitala ga je.

Opet je potražio njene oči, ali sada u njima nije uspevao ništa da razazna. - Ne znam... Nameravam da konkurišem, kad za to dođe vreme. Mislio sam da ću morati da smislim nešto drugo kad je reč o čuvanju dece, ali čini se da je moja majka okrenula novi list -ne znam, tvoja mama joj je ulila samopouzdanje, nas dvoje sada razgovaramo i ona je konačno shvatila koliko cenim to što čini za nas. Nisam joj to još rekao, ali ako je zaista raspoložena da ubuduće pričuva decu, ne vidim zašto bi bilo ikakvih problema - a posebno sada kad se moja tetka dobro oporavlja. Ako se i desi da se deca i suviše vežu za nju, nema veze, ona je ionako njihova baka. Za koga će se vezati ako ne za nju?

A onda je pomislio na Kejt, na to kako su se deca sve više vezivala za nju, za ovo mesto i za njene roditelje, i oseti kako ga podilazi jeza. Hoće li se deca potresti kad se opet budu vratili kući?

A on?

O bože! Dozvoljavao je da ga bajkovitost čitave ove priče u potpunosti ponese, ali to je bilo samo priviđenje, a kada se magla podigne, on će ponovo biti sam samcat. Kad bi samo mogao da pronađe način da je ubedi da se preseli kod njega, ali niko pri zdravoj pameti ne bi želeo da se priključi jednoj tako komplikovanoj porodici. A posebno ne neko tako zreo i ozbiljan poput Kejt, koja je predano i sistematično štiklirala fioke u svojoj glavi.

Nije bilo nikakvih šansi da su se oni nalazili u jednoj od tih fiočica, i tu činjenicu ništa na svetu nije moglo da promeni, pa čak ni njegova ogromna želja.

- Strašno sam umoran - rekao je. - Mislim da odmah moram na spavanje.

- U redu. Lepo spavaj, vidimo se sutra - rekla je, i nagnuvši se napred, prislonila svoje usne na njegove.

I kao da je dolila ulje na vatru.

- Kejt... - prošaputao je, i provlačeći prste kroz njenu bujnu kosu ustremio se na njene željne, vrele usne, dok mu je čitavo telo žudelo za njenim, da pronađe utehu u njoj, kao i mir i spokoj koji su dolazili posle, tokom onih nekoliko dragocenih minuta pre nego što će opet morati da se vrati u svoj krevet.

Kako bi bilo polagati pravo na to da ostane s njom, da provede noć s njom, da se budi s njom?

Ne. Nju to nije zanimalo. Ona nije želela ozbiljnu vezu.

Samo ti sanjaj.

Teškog srca se odvojio od nje i ovlašno je poljubio, a potom je ustao i čeznutljivo je pogledao. - Vidimo se ujutru. Lepo spavaj promrmljao je, a zatim se uputio prema stepenicama i beskrajnoj samoći koja ga je gore čekala.

Badnje veče u bolnici bilo je krajnje haotično.

Imali su nekolicinu uobičajenih hirurških intervencija - dve hernije, slepo crevo, blokiranu žučnu kesu koju su očistili pomoću endoskopa i jedan stent, a što se ostalih aktivnosti tiče, gledali su da što pre otpuste pacijente, naravno, one koji su bili spremni za otpust.

Među njima je bio i Džon, koji se sasvim dobro oporavljao i jedva čekao da pobegne kući.

Doduše, on nije bio jedini. Svi su želeli da budu kod kuće za Božić, uključujući i osoblje. Kejt je bila veliki pobornik oporavka u kućnoj atmosferi, uz brigu i toplinu porodice, umesto u bolnici u kojoj, uprkos svom trudu, nikada nije moglo da bude kao kod kuće.

I tako su se uglavnom bavili popunjavanjem otpusnih lista a sestra je u jednom trenutku predala Kejt čitavu gomilu pošte.

- Ovo je za vas i gospodina Makjuana - uglavnom čestitke i tome slično.

- Hvala vam - reče Kejt, i uputi se ka svojoj ordinaciji. Džejms je upravo dovršavao jednu otpusnu listu. Podigao je pogled kad je Kejt ušla.

- Pisma za tebe - rekla je, predajući mu koverte, i on ih otvori.

- Ovo je od Džona. „Hvala vam na izvrsnoj brizi. Priznajem da sam potcenjivao vaš posao. Molim vas primite ovo u znak zahvalnosti, kao dobrotvorni prilog za bolnicu. Još jednom hvala.

Bogami, pozamašan ček.

Ona pogleda u njega i nasmeši se. - Moralo je da mu se dogodi ovako nešto da bi shvatio... Od koga je sledeće?

- Od Trejsi - reče Džejms i lice mu se namah razvedri. - Pomirila se s dečkom i ofarbala je kosu u ljubičasto. Evo, ubacila je i fotografiju.

Gurnuo ju je preko stola ka njoj kako bi mogla da je vidi, a potom je izvadio još jedno pismo iz koverte.

I dalje je gledala u fotografiju na kojoj su bili Trejsi i njen dečko, ali neka neprijatna tišina naterala ju je da podigne pogled prema Džejmsu. Bio je bled kao krpa. - Džejms?

- Ovo je od Amande Sajms - rekao je, a dok ga je čitao, glas mu je bio nekako hrapav i promukao - „Stiv je preminuo u nedelju u našem domu. Cela porodica bila je uz njega. Sve je proteklo mirno i dostojanstveno. Hvala vam na svoj podršci..."

Glas mu u tom trenutku prepuče i on spusti pismo na sto i zagladi kosu, opsovavši tiho, ali žustro.

- Oprosti... Nadao sam se da će barem provesti Božić zajedno, ali možda je bolje ovako. - Ustao je. -Dobro, čeka me još mnogo posla.

Vidimo se kasnije.

Posmatrala ga je kako odlazi, s neizmernom tugom u očima, i da telefon nije uporno zvonio, a sestre neprestano ulazile i izlazile iz ordinacije, spustila bi glavu na sto i zaplakala.

- Srećan Božić!

Kejt jedva uspe nekako da otvori oči i ugleda Rorija kako stoji pored njenog kreveta, pogleda blistavog od uzbuđenja. - Srećan Božić, dušo - rekla je, i nagnuvši se prema njemu, čvrsto ga zagrli.

- Gde ti je tata?

- Evo me ovde, sa sve šoljom čaja za tebe. Izvini zbog buke.

Srećan Božić.

Kejt se osmehnu i uspravi se u krevetu. - Srećan i tebi Božić rekla je, uzimajući jednom rukom čaj a drugom ga privlačeći da ga poljubi u obraz, trudeći se da ignoriše činjenicu da je na sebi imao samo donji deo pamučne pidžame koja mu je ležerno visila na kukovima. - A gde je Frej?

- Spava. Tek je šest sati. Sigurno je bila iscrpljena od uzbuđenja što je sinoć upoznala svu tu silnu decu. Mada, to nije slučaj i s Rorijem. On izgleda sveže ko ruža.

- Imam poklone ispod jelke - reče Rori, penjući se na krevet i sedajući pored njenih nogu. - I to mnogo poklona. Hoćeš li da ustaneš?

- Za minut, samo da popijem svoj čaj - reče Kejt sa smeškom. Gospode dragi, pa tebi se baš žuri. Još je veoma rano.

- Znam - reče Rori pomalo potišteno. - Tata kaže da moramo da budemo tihi zbog svih onih ljudi koji spavaju u susednom delu, ali mislim da i oni jedva čekaju da otvore svoje poklone. Ako budemo pravili buku, znaće da je vreme za ustajanje i biće takode srećni!

Džejms je sve vreme kolutao očima, a Kejt se samo blago nasmeši.

- Daj mi samo pet minuta, Rori, važi? Moram samo da popijem čaj i da se razbudim, a posle silazim, u redu?

- U redu - reče Rori, a potom skliznu s kreveta i zgrabi Džejmsa za ruku. - Hajde, tata, idemo da ispre-meštamo poklone pa da pogađamo koji je čiji.

- Čekaj, idem po džemper, smrzavam se. I tiše malo, da ne probudiš Frej.

Izašli su, a ona je slušala kako se Rori trudi da bude što tiši, premda mu je to zbog velikog uzbuđenja teško polazilo za rukom.

U jednom trenutku je shvatila kako joj osmeh sve vreme ne silazi s lica.

Nije mogla da ostane da leži u krevetu kad je on bio tako uzbuđen. Čula je Frej u susednoj sobi kako se meškolji pa navuče svoje patofne i kućni mantil, ode do nje, podiže je iz njenog kreveca, pomazi je, promeni joj pelenu, a potom je ponese u naručju niz stepenice, do dnevnog boravka.

- Pogodite koga sam pronašla - rekla je, a Rori skoči, pritrča im i poljubi svoju tek probuđenu sestricu u njen rumeni obraščić.

- Srećan Božić - viknuo je, ne mogavši da se svrti najednom mestu od tolike radosti, a Frej se izmigolji iz Kejtinog naručja, odgega se do Džejmsa i pope mu se u krilo, sve vreme ne skidajući ogroman osmeh s lica.

- Bozic! - rekla je veselo, a zatim mu dade jedan od onih svojih posebnih bebećih poljubaca, i kada je pogledao u Kejt, ona je videla sreću u njegovim očima, i bilo joj je neverovatno drago zbog toga.

Ako ništa drugo, barem im je podarila ovaj Božić, a s novom godinom koja je bila na pomolu možda mu stvari u životu krenu nabolje.

Dobro je znala da će to biti bez nje, a posebno nakon što je videla njegov izraz lica kada je juče otvorio i pročitao Amandino pismo.

Bet je i dalje bila i suviše značajan deo njihovih života i srce mu je još uvek bilo rovito, ali možda jednog dana...

A onda je on potapšao mesto na kauču pored sebe, pozvavši je da mu se pridruži, i Kejt prizva u sećanje reči svoje majke.

— Mada, ti bi mogla da resiš njihov problem jednim udarcem.

- Kako?

— Tako što ćeš se dobrovoljno ponuditi.

— Za šta? Da budem njegova dadilja?

— Ne. Da budeš njegova žena.

Da li je ona mogla da bude ta žena koja mu je bila tako preko potrebna? Majka njegove dece.

Molim te, Bože, da, pomislila je. Ipak, bila je ube-đena da je on nikada neće pitati tako nešto, a ona nije imala hrabrosti da to pomene...

Otvarali su poklone, i kad je ugledala džemper, poklon od Džejmsa, Kejt navreše suze na oči.

— Džejms, potpuno je isti kao moj omiljeni! Predivan je! Pa to je pravi kašmir... Zaista nije trebalo...

Ne, verovatno nije trebalo, ali džemper je bio tako lep, a ona... toliko ju je voleo. I šta sad?

- Hajde, probaj ga - kazao je, ne znajući šta bi drugo rekao, ali ona odmahnu glavom.

- Evo - rekla je, ali pre nego što je to uradila, prišla mu je i poljubila ga. Kako treba. U usta, pred decom. - Hvala ti.

- Drago mi je što ti se sviđa - rekao je, pokušavajući da se osmehne, ali u njemu su se lomila prejaka osećanja i sve što je uspevao bilo je da diše, i to na jedvite jade.

- A ovo je za Frej - rekla je, uzimajući jedan šareni smotuljak koji je ležao ispod jelke, dok su njegova pluća postepeno počinjala da obavljaju svoju funkciju onako kako im priliči, a isto tako i njegov um, i nekako je uspeo da prebrodi te trenutke a da se u potpunosti ne raspadne.

Kako je mogao da bude tako glup? Ona ga nije želela.

Ona je samo bila ljubazna i slatka prema njima, ali imala je svoj živor i svoju karijeru, kao i planove za budućnost koji nikako nisu uključivali njega i njegovu malenu porodicu. Kako je to smetnuo s uma, do đavola?

Ali onda mu je predala svoj poklon - knjigu o renoviranju edvardijanskih kuća, sa sve posvetom, ,,S mnogo ljubavi, Kejt".

S mnogo ljubavi?

Zaista?

Ili je to bila samo puka forma?

Nešto nije bilo u redu.

Delovao je - kako? Daleko? Zabrinuto? Nesrećno?

Sigurno mu je nedostajala Bet. Kako je samo mogla da bude toliko glupa i da pomisli da može da se nadmeće s duhom?

- Dobro, narode, hajde da se spremimo pa idemo do mojih roditelja — rekla je, možda čak i s previše entuzijazma koji nije zvučao nimalo spontano, ali deca odmah skočiše na noge i potrčaše uz stepenice, a Džejms i ona pođoše za njima. Kada su stigli do odmorišta, on je zaustavi, spustivši joj ruku na rame.

- I šta sad? - upitao je.

- Obično prvo odemo kod mojih da popijemo kafu a potom se uspenjemo uzbrdo do crkve, za božičnu misu. Po povratku svi zajedno spremamo ručak, a nakon toga se izvalimo i grickamo lešnike, orahe, čokoladice i ratluk sve dok nam se ne smuči i dok ne dođe vreme za čaj. Sve to ume prilično da potraje. Ne znam koliko želiš da učestvuješ u čitavoj priči.

Pogled mu se zamrači i on klimnu glavom. - Pa, možda je najbolje da vam se pridružimo za ručkom - rekao je, a ona shvati da je možda na osnovu njenih reči pomislio da su nepoželjni.

Morala je što pre da se ispravi, kako zna i ume. - Džejms, samo sam mislila da ti je možda sve to previše. Nisam htela da se osećaš primoranim da provedeš sve to vreme s nama ukoliko to ne želiš.

Ali, stvarno ste dobrodošli. Mnogo bismo voleli da nam se pridružite.

- Zaista? - upitao je pomalo nesigurnim glasom. -Zaista me želiš ovde?

- Da - rekla je, izrekavši ništa drugo do golu istinu, jer više nije znala šta bi drugo. — Da, želim te ovde. Veoma.

Džejmsov izraz lica se ublaži i on se osmehnu. - Onda ćemo krenuti odmah, i izdržaćemo sve, i ješćemo lešnike i orahe, a ako se deci ne smuči, popićemo i čaj, a posle ćemo se vratiti ovamo i pokušaću nekako da ih uspavam.

Džemper joj je savršeno pristajao.

Pogodio je čak i veličinu. I bilo mu je mnogo teško da se uzdrži a da je ne dodirne pred svima. Uspeo je da se sputa dok se pozdravljao i čestitao njenoj porodici i dok su se spremali da podu u crkvu, gde su između njega i Kejt sedela deca, kako dolikuje, da bi za ručkom ona sedela preko puta njega, pored Majkla, svog brata, tako da zapravo i nije bilo tako teško uzdržati se.

Međutim, nešto kasnije, pošto se buka stišala, deca se primirila a odrasli posedali oko kamina, Džejms se spusti u jednu fotelju sa sve usnulom Frej u krilu, a Kejt dođe i sede podno njegovih nogu i nasloni se na njegova kolena. Više nije mogao da izdrži. Spustio je ruku na njeno rame i počeo je nežno da je masira a ona ga uhvati za prste i čvrsto ih stegnu, pred ćelom svojom porodicom.

Bilo je tako lako zamisliti da bi to moglo da traje zauvek, da će on biti s njima i narednog Božića, i onog tamo, i onog tamo...

Frej se promeškolji i on podiže ruku kako bi je bolje namestio, a potom pogleda Kejt pravo u oči, ne bi li u njima nazreo barem deo onoga što joj se vrzmalo po glavi.

- Dobro si? - upitala je, i on klimnu glavom.

- Moram da je odvedem u ambar da joj promenim pelenu — prošaputao je.

- Hoćeš da pođem s tobom?

Pa da li je hteo? Je li ovo bio trenutak da joj kaže kako ne može više ovako, kako mora da ode odatle i prestane da se pretvara da pripadaju jedno drugom? Bilo je vreme da se igranje srećne porodice okonča i da se vrati normalnom životu.

- Nema potrebe - rekao je. - Ostani i uživaj sa svojom porodicom.

Možeš li samo da držiš Rorija na oku? Nećemo mi dugo.

- Naravno.

Odveo je Frej u ambar, promenio joj pelenu i legao s njom, ali ona nije htela da se uspava i on shvati da mu to veče više nema povratka u kuću.

Bio je sam u dnevnom boravku. Prostoriju su osvetljavale samo ukrasne lampice na jelki. Neko vreme je oklevala na dovratku.

- Džejms?

Podigao je pogled, ali ona nije mogla da pročita njegov izraz lica u tami. - Ćao. Je l' žurka konačno gotova?

- Ma to uvek traje do zore - reče Kejt, gotovo neznatno se osmehnuvši - ali Majki i Luiza su otišli kući pa sam došla da ti pravim društvo.

- Ne moraš to da radiš.

Uopšte nije bio u pravu. Apsolutno je morala to da radi. Užasno joj je nedostajao. - Da li bi radije bio sam?

- Ne, naravno da ne bih. Čekao sam te.

Prešla je preko sobe i sela na drugi kraj kauča, i dalje ne mogavši da pročita njegov izraz. - Jesi li dobro?

- Dobro sam — rekao je tiho. — Samo je sve nekako - znaš već srećna porodica...

Srce joj se zgrčilo. - Džejms, žao mi je...

- Ne treba da ti bude - reče Džejms, posežući za njenom rukom i privlačeći je k sebi. - Bilo je predivno. Klinci su se sjajno proveli, što važi i za mene. Samo... sve ovo te lako ponese, i čovek može da pomisli da smo i mi deo svega ovoga, ali nismo, i ovo nije stvarno.

Uskoro se vraćamo kući. Ne smem to da zaboravim. Žarko je želela da može da pročita njegov pogled.

- Pre neko veče si rekao da bi mogao lako da se na-vikneš na ovo - da sediš sa mnom ovde dok deca gore spavaju — rekla je, jedva skupivši hrabrosti, dok joj je srce udaralo kao ludo.

- Mogao bih - rekao je tiho. –I to vrlo lako. Zapravo, već sam se navikao. Nedostajaćeš mi kad budemo otišli. Svi ćete mi nedostajati, ali ti posebno. Znam da te mi ne zanimamo - mislim, a zašto bismo? Mi smo jedna neobična mala porodica, koja se svim silama bori da se održi na površini vode, s kućom kojoj je potrebno toliko sređivanja da ako počnem sad i radim na njoj svakog vikenda i uveče narednih deset godina, možda tek onda bude pogodna za život.

- Ne ukoliko platiš nekome da to uradi. Dobio sijpo-sao, znaš?

Juče sam se videla s direktorom klinike. Zele tebe, što znači da su tvoji problemi s novcem okončani.

Njene oči su se polako privikavale na tamu i sada je mogla da vidi osmeh na njegovom licu. Premda, nije joj bio baš sasvim jasan.

- Dobio sam posao? - promrmljao je. - Ali nisu još ni obavili razgovor sa mnom.

- Nisu, ali vide kako radiš, a to je najvažnije. Videli su još nekoliko kandidata, i nisu zadovoljni. Naravno, formalnog razgovora će biti, ali ako želiš, posao je tvoj. - Osetila je iznenadan strah da će Džejms pobeći. - Želiš ga, zar ne?

Osmeh mu je bio nekako zamišljen. - Naravno da želim. To bi bilo sjajno. I pri tom ne mislim samo na posao. Niti na to što ću imati dovoljno novca da sredim kuću u što kraćem roku. Mislim na nas.

- Na nas? - ponovila je, jedva uspevajući da udahne vazduh.

- Da, na nas, ukoliko „mi" uopšte postojimo. A ja se iskreno nadam da postojimo, premda mi sve ukazuje na suprotno. Znaš, upravo sam shvatio, mislim, za ovih poslednjih dvanaest sati shvatio sam da te volim. I kad se budem vratio kući, bez tebe...

Srce joj naglo poskoči. - Voliš me?

- Da, Kejt - uzdahnuo je. - Volim te. Ali sasvim je u redu ako ti to predstavlja neki problem. Ne bih da ti otežavam situaciju na poslu, ali mislio sam da bi trebalo da znaš.

- Džejms... - Nije znala da li da se smeje ili da zaplače pa je ispustila jedan čudan, kratak jecaj, koji je mogao da bude i jedno i drugo.

- Kejt, ne smej se.

- Ne smejem se. Ne baš. Ne, to mi ne predstavlja nikakav problem, Džejms... zato što i ja tebe volim.

- Voliš me?

Zvučao je zaprepašćeno, a ona ispruži ruku i pomazi ga po obrazu. - Da, Džejms, volim te. Govorila sam sebi da je prerano, da još uvek žališ za Bet, ali uprkos svemu tome, mislim da možemo da imamo nešto zaista dobro, nas dvoje, nešto čvrsto, lepo i...

- A deca? - upitao je, prinevši ruku svom licu kako bi je spustio na njenu. - Voliš li decu?

- Džejms, zaboga - prošaputala je u neverici, a oči joj se ispuniše suzama. - Kako da ih ne volim kad su tako predivni? Naravno ih volim, ludo jedna!

- Ne kažeš to samo zbog onoga što je Rori rekao? Znaš već, zbog priče o Deda Mrazu i mami za Božić? Ne bih mogao to da podnesem, da budeš s nama iz čistog sažaljenja.

- Ali ja vas ne sažaljevam! - uzviknula je, šokirana. - Zašto bih vas sažaljevala? Dobro, prošao si kroz jedan pakleni period, ali imaš Rorija i Frej i svi ste toliko bliski, tako se volite. I oni su samo tvoji.

Oni su tvoja porodica. Njihova vrednost je neprocenjiva. A ja žudim za svim tim, za tom bliskošću...

Džejms je obujmi rukama oko ramena i nežno je privuče k sebi.

- Znam to. Mislim, to se videlo po načinu na koji si pričala o deci, po tome kako se ophodiš prema mojoj. Ti si stvorena da budeš majka, i velika je šteta što nemaš sopstvenu decu. Bila bi predivna prema njima.

Kejt duboko uzdahnu. - Kad sam se udala za Džo-na, mislila sam da ću možda imati sve to, ali on... prosto nije bio pravi čovek za mene. On nije bio taj.

- Misliš da bih ja mogao da budem taj... onaj pravi?

- Apsolutno - rekla je, spustivši glavu na njegovo rame kao da bi umrla bez njegovog dodira. - Ti si topao, velikodušan i pun ljubavi, ti ne sudiš o ljudima, već brineš o njima. Volim te, Džejms. Mislila sam da se više nikada neću usuditi da volim nakon Džona, ali jednostavno ne mogu a da ne volim tebe. I tvoju malu porodicu.

Niste vi nikakva čudna porodica. Samo ste beskrajno tužni, ništa više. A to je tako ljudski.

Njegove usne okrznuše njene. - Ne. Bili smo tužni, ali sada više nismo, jer smo pronašli tebe. Unela si toliko divnih promena u naš život da mi je i sama pomisao na povratak postala nepodnošljiva.

- Onda nemojte da se vraćate. Ostanite ovde, sa mnom, dok ne sredite svoju kuću. Ili povedite i mene sa sobom, da živimo u

haosu. Uostalom, imam ja još jednu kuću u kojoj bismo mogli da živimo. A možemo da prodamo obe kuće i da živimo ovde, da otkupimo i drugi deo ambara od mojih roditelja i da ga uredimo kako nama odgovara. Meni je potpuno svejedno, bitno je samo da sam s vama.

Kejt, umukni! Pusti njega da nešto kaže. Pusti ga da razmisli.

Prestani da pričaš u prazno.

Nežno se osmehnuo, i usne im se opet spojiše u jedan ovlašan poljubac. -I meni je svejedno. Tako te volim - prošaputao je. - To sam shvatio pre neko veče. Bio sam načisto prestravljen. Mislio sam da te ja u suštini ne zanimam. Da te mi ne zanimamo.

- Džejms, budalice jedna - reče Kejt dražesno, a on se ponovo osmehnu i čvrsto stegnu njenu malu, prefinjenu šaku.

- Da, baš jesam, zar ne? Pravi sam glupan. Međutim, dok sam sedeo ovde u mraku i čekao te da se pojaviš na vratima, barem sam bio optimistična budala, zar ne? - rekao je, a potom se odvoji od nje, ustade i krenu prema stepeništu.

- Džejms? - prošaputala je u neverici, dok su je strah i zbunjenost uzimali pod svoje, ali on samo upali jednu lampu kako bi mogli bolje da se vide i vrati se do kauča, a zatim kleknu ispred nje, uze je za ruku i uputi joj onaj svoj pomalo obešenjački osmeh.

- Udaj se za mene, Kejt. Ako si zaista mislila ono što si rekla, i ako me voliš onako kako ja tebe volim - da imam osećaj da sunce nikada ne sija a da je noć beskrajna kad nisam pored tebe - onda se udaj za mene! Ja sam već davno ostavio prošlosr iza sebe. Voleo sam Ber, i ona će uvek zauzimati posebno mesto u mom srcu, ali u trenutku kad su joj dijagnostikovali bolest, ja sam već polako počeo da se privikavam na činjenicu da ću je izgubiti. A potom sam bio toliko zauzet praktičnim stvarima i svakodnevnim životom da je zapravo prestalo da me boli i pre nego što sam to shvatio.

Sadašnjost je bila ta koja me je spuštala, ali kada sam upoznao tebe, sve se promenilo. Kao da je sunce ponovo izašlo, i sve o čemu mogu da razmišljam jeste budućnost - s tobom.

Kejt zausti da nešto kaže, ali Džejms brzo spusti svoje prste na njene usne. - Volim te. Potrebna si mi. Potrebna si nama. Postani deo naše porodice. Možemo da je proširimo - i ne moramo, kako god ti budeš želela. Ne mogu da živim bez tebe, Kejt. Potrebna si mi više od vazduha koji dišem. Ti si moje srce, moja duša. Moj život. Moja ljubav.

- Džejms...

Njegove svetloplave oči sada su blistale kao nikada do tada, a ona se nagnu napred i nežno spusti svoje usne na njegove.

- Je li to „da"? Molim te, reci mi da jeste.

- Da, ljubavi - rekla je. - To je „da". Udaću se za tebe. I ti si meni potreban. Sve troje ste mi potrebni. Ni ja ne mogu da živim bez tebe. Samo, moram nešto da ti kažem, volela bih da imam i sopstvenu decu. I ko zna, možda čak i decu nekih drugih ljudi.

Plašim se da sam povukla na svoju majku.

Osmehnuo se. - Krcata kuća, svakog Božića, do kraja naših života?

Kejt se oduševljeno nasmeja. - Tako je! Moguće da tvoja divna kućica uskoro neće biti dovoljna za sve nas. Misliš li da možeš s tim da se izboriš?

Privukao ju je k sebi i čvrsto je zagrlio. - Ne samo da mogu da se izborim, već mi čitava ta priča zvuči prediv-no - rekao je blago, a potom je podigao glavu, zagledao se u njene krupne oči boje karamele i osmehnuo se.

- Srećan Božić, ljubavi moja - prošaputao je.

kraj by voki