Harlekin Noć s plejbojem iz džetseta

Eli Blejk NOĆ S PLEJBOJEM IZ DŽET-SETA Ally Blake: A Night With the Society Playboy Svojevremeno je Ava Halibarton provela jednu nežnu noć s Kalebom Gilkristom. Sledećeg dana je otišla… i deset godina se nije vratila…

Ali je sada opet kod kuće zbog jednog venčanja. A Kaleb je kum: bogatiji je,

privlačniji no ikad i ima reputaciju plejboja.

Kaleb je i dalje želi. Ali Ava mu je okrenula leđa, a on nije džentlmen. Želi još jednu noć i da onda on bude taj koji će da okrene leđa i ode…

W & N Copyright © 2008 by Ally Blake Copyright © Za Srbiju Evro-Giunti, 2009 Izdavač EVRO-ĐUNTI, Beograd, Dimitrija Tucovića 41 Za izdavača Novica Jevtić, generalni direktor Urednik Jelena Vitezović Lektura Milena Petrović Tehnički urednik Vesna Pijanović Prevod s engleskog Ana Stankić-Jindra www.evro-giunti.com redakcija@evro-giunti.com marketing@evro-giunti.com prodaja@evro-giunti.com W & N 1.

– Da li ti, Damijene Halibertone, uzimaš Čelsi London da ti bude zakonita venčana žena?

Sveštenikove reći stapale su se u dugo monotono brundanje pa Kejlebu, koji je venčanju prisustvovao u svojstvu kuma svom drugaru i poslovnom partneru, posta tesno u smokingu iako se pretvarao što je bolje mogao da pažljivo prati obred. Zevalo mu se, ali je to uspešno potiskivao.

– Da – reče Damijen glasom dubokim i iskrenim, ne skidajući oči sa svoje zaista divne mlade.

Iako nije mogao da porekne da je Damijen postao mnogo srećniji od kako se Čelsi pojavi-la na sceni, Kejleb beše odavno zaključio da je ta vrsta bezglave sreće samo za šonje. Ona ne samo da je letimična, već kad nestane odnese i jedan deo tebe sa sobom.

Kejleb je pak voleo sebe i sve svoje delove. Veoma mnogo, u stvari.

Uživao je u svom privilegovanom životu. Veliko mu je zadovoljstvo pričinjavalo sve što je radio kako bi inače neuhvatljive klijente privukao firmi Kepler, Džouns i Morgenštern.

Ostali iz esnafa smatrali su ga bezobzirnim u njegovim uskousmerenim poduhvatima da se dočepa krupnih riba, ali je prosta činjenica bila da je uvek veoma lako uspevao da ljude ubedi da mu kažu ,,da“.

Bivša pratilja iz vikendaških druženja rekla mu je da je to sve posledica uznemirujućeg sjaja u njegovim očima. To je od ljudi skrivalo činjenicu da se on nikad ne isključuje i da uvek, uvek u potaji marljivo radi da sebi utaba put koji će da ga izvede na vrh.

Mora da joj se prizna da je trebalo da prođe nekoliko sekundi dok nije shvatio da ona to nije izricala kompliment, čak ni poziv na prisnost, ali u to doba je ona već izlazila na vrata da se više nikad ne vrati.

Kejleb pogleda preko oltara i uhvati Kensine oči. Ona beše deveruša i Čelsina starija sestra. Bila je brineta, dok je Čelsi bila plavuša, a Kejleb je oduvek više voleo tamnokose.

Osmehnu joj se siguran da mu je i u očima onaj pravi sjaj.

Kensine oči se malo raširiše pre nego što mu ispod buketa pokaza prsten na ruci. Zlato burme blesnu u njegovom pravcu.

Osmeh mu se samo proširi kad sleže ramenima da se izvini, ali kad skrenu pogled, osmeh mu se pretvori u grimasu. Zar se ceo ovaj prokleti svet ženi i udaje? Čestita sebi što je odlučio da na ovaj događaj dođe bez pratilje. Venčanja podstiču svu silu nerazumnih osećanja u ljudima. Viđao je on to već ranije.

Savršeno uravnoteženi tipovi postajali bi sentimentalne mlakonje od mešavine cvetnih mirisa, šuštanja ružičastih satenskih haljina i preterivanja s komadima svadbene torte.

Shvativši da ga ni grčenje prstiju u cipelama neće sprečiti da zevne, Kejleb reši da posmatra lica zvanica čiji je broj poprilično napunio prostor elegantne gradske crkve.

Dade sebi zadatak da svojom prefinjenom pronicljivošću odredi koji će od gostiju, koji u ovom trenutku ništa ne sumnja, pristati da stane na ludi kamen

pre kraja današnjeg dana.

Mladoženjini roditelji koji su sedeli u prvom redu bili su razvedeni i kako su ostali u pri-jateljskim odnosima, sad su plakali jedno drugom na ramenu. Ako se ne budu opet venčali do kraja meseca, poješće svoje cipele, ali oni su već bili Damijenovi klijenti pa njih nije mogao da računa.

Njegovi rođeni roditelji, uvaženi Gilkristi, par koji je svoju zakletvu „dok nas smrt ne razdvoji” shvatio tako ozbiljno da se ne bi iznenadio kad bi jednog dana zadavili jedno drugo, izborili su se, prirodno, za drugo najbolje mesto u crkvi: u drugom redu odmah do prolaza.

W & N Oni su bez sumnje bili najbogatiji par u prostoriji, ali nikad nisu zaboravili godinu kad je on u srednjoj školi izgubio sav svoj džeparac organizujući klađenje na prolećne trke i zato su odbi-jali da daju i cent od svoje dragocene love. Morao je da ćuti o tome kako njih ne može da obr-lati. Damijenova tetka Gledis mahnu mu malim prstićem iz petog reda. Kejleb joj u odgovor namignu i ona samo što ne pade u nesvest na licu mesta. Znao je bez i trunke sumnje da bi mu posle pet minuta udvaranja dala ček namirisan parfemom – ali ima li uzbuđenja u tome?

Masa drugih lica koja nikad nije video i koja nešto posebno brzo i nije želeo opet da vidi, smeša se u tehnikolor brljotinu.

I tako je bilo sve dok mu mozak lagano ne primi poruku očiju i on shvati da mu je tamo s leve strane pogled prešao preko talasa dugačke crne kose, preko spoja milih plavih očiju i dugačkih crnih trepavica od kojih je zastajao dah i preko one vrste mekih, ljupkih, širokih, ružičastih usana zbog kojih bi svaki razuman čovek ubio. Zbog kojih bi umro.

Ava… Njeno ime ga naprasno pogodi u samo središte nepripravne svesti, izvučeno odnekud iz dubina kao zalutali dirigovani projektil.

Oči mu se vratiše putanjom kojom su prešle preko šarenolike mase sveta, stadoše da proučavaju red za redom, iako je znao da to ne može da bude ona.

U stvari, po logici stvari bi i mogla da bude. Ona je bila Damijenova sestra, ali mu mladoženja nikad nije pomenuo da će na venčanje da mu dođe i sestra iz Bostona – i to prvi put posle skoro deset godina. Da jeste, takvo obaveštenje svakako ne bi izmaklo Kejlebovoj pažnji.

Ali sad nije mogao da vidi ništa osim mora nepoznatih lica i nijedno od njih ne zgrči mu stomak onako kao njeno. Bilo jednom u davna vremena i u

galaksiji dalekoj, dalekoj…

Poslednji put ju je video kad je kao dvadesetdvogodišnji diplomac poslovne škole bio savršeno srećan što zahvaljujući roditeljskom ugledu može da stigne tamo gde želi. Ona je u to vreme bila devetnaestogodišnje čudo od deteta posvećeno humanističkim naukama i spremno da ode na kraj sveta samo da se oslobodi porodičnog imena.

Bili su prijatelji sve od gimnazijskih dana, ljuti protivnici isto tako dugo, ljubavnici samo za jednu noć, noć uoči njenog odlaska na Harvard, kao prve od nekoliko vrhunskih škola na kojima je studirala posle toga. I nije se ni okrenula kad je otišla. Čak ni razglednicu nikad nije poslala, a kamoli pismo ili neku poruku elektronskom poštom. Pored nje su golubovi pismonoše ostali bez posla, a i telefonski račun nije mu opterećivala pozivima koje bi on morao da plati.

Namršti se i zgrči prste u svojim novim cipelama sve dok ga jako ne zaboleše.

Beše pogledom pretražio baš svaki red u kome su sedele zvanice i talasastu crnu kosu, zamagljene plave oči i široka ružičasta usta nigde ne vide. Mora da je to ipak samo uobrazio. Kao budala se uvek trudio da sluša iz prikrajka kad god je Ava Haliberton bila predmet razgovora…

– Kejlebe?

Kejleb pogleda mladoženju s nerazumevanjem, što izazva talas smeha među prisutnima.

– Ti si na redu, drugar – reče Damijen.

– Za šta to tačno?

– Prsten? – reče Damijen i širok osmeh na usnama govorio je Kejlebu da je već nekoliko puta pozivan.

– U pravu si – reče Kejleb. – Izvinjavam se. Bio sam kilometrima daleko.

I milion godina u prošlosti.

– A to je jedna od stvari koju baš sad ne želim da čujem – reče Damijen i mada mu se osmeh ne smanji ni za dlaku, Kejleb ga je dovoljno dugo poznavao da zna da mu se strpljenje tanji.

W & N Kejleb zavuče prste u majušni džep prsluka i izvuče tanki prsten od belog zlata optočen dijamantima. Brzo ga spusti na Damijenov dlan uplašen da se ne zarazi rtekim od njegovih romantičnih svojstava.

Odatle se venčanje hitro sunovrati u kraj.

Poljubac beše najbolji deo. Damijen dograbi Čelsi oko struka, povi je na pola puta do poda i zalepi joj poljubac na usta takvom silinom da dvesta i nešto jače prisutnih skoči na noge s klupa u redovima da to bučno nagradi.

Moj čovek, pomisli Kejleb, srećan što mu prijatelj nije postao savršeni mlakonja sad kad je dobio okove.

Kejleb pođe za mladenicma niz prolaz, a išao je ruku pod ruku s Čelsinom sestrom koja mu se, vide krajičkom oka, osmehivala. Odglumi dosadu zagledan u jako svetio video kamere na kraju prolaza.

– Mislila sam da ćeš da nam se onesvestiš tamo kod oltara maločas – reče Kensi.

On izbaci na usta poluosmeh. – Ja? Da se onesvestim? To mi prosto ne leži, mila.

– Znači ipak si onda ljubitelj velikih venčanja u belom?

– Subotom uveče ne bih voleo da sam na nekom drugom mestu.

– Zaista? Mora biti da ti je svetio onda nekako čudno palo na obraze jer si izgledao kao da si video avet.

– Mora biti – reče Kejleb.

Mada nije mogao da odoli da ne pogleda ulevo u potrazi za parom kao nebo plavih očiju i dugačkom tamnom kosom.

Kao prokleta budala.

Posle čitavog dugog sata fotografisanja oko koliba na brajtonskoj plaži, Kejleb konačno izađe iz svoje limuzine ispred kuče Halibertonovih na gornjem kraju Stonington Drajva.

Protegli se obema rukama iznad glave, isprati to i prikladnim stenjanjem i kad ostali mladoženjini pratioci, Čelsin zet i jedan od Damijenovih sestrića, uđoše u kuću, diže pogled pravo do prozora na drugom spratu, trećeg zdesna.

Prozor Avine spavaće sobe.

Između dva otkucaja srca, on od tridesetdvogodišnjeg čoveka sa zavidnim iskustvom posta opet dvadesetogodišnjak napadnut divljim hormonima i nemoćan da skrene pogled s blagog njihanja bež zavesa na prozoru i da prestane da se pita spava li Ava tamo gore, uči li, oblači se, svlači se…

Prozor je danas zatvoren. Svetla u sobi iza njega ugašena. Svest mu se opusti.

S hormonima je stvar stajala drugačije.

Potrča onda oko ugla masivne kuće u nadi da će to malo da mu ublaži napetost nagomilanu u crkvi.

Uređeni travnjak iza kuće Halibertonovih bio je pokriven s dva velika blistavo osvetljena šatora. Protezali su se po dvorištu kao pravi beduinski. Prostor između njih, dugačak i širok po oko deset metara, bio je pretvoren u podijum za igru. Široke svetlogrimizne vrpce bile su uvezane oko dvesta i više starinskih mesinganih stolica, a okrugli stolovi bili su zatrpani belim ružama, kristalnim čašama i svetlucavim priborom za jelo.

Podseti se da ne stane ispod nekog od desetine svećnjaka. Nije mogao da prestane da se pita kako se baš nijedna od svih tih prokletih skalamerija nije srušila na glavu onih koji su ih postavljali.

Duboko udahnu vazduh, zavuče ruke u džepove pantalona i ušeta pod šator, smesta sagleda gde su svi izlazi i zbliži se prisno s kelnerom kako bi prvi video predjelo pa u pravoj liniji krenu ka najbližem baru.

W & N Naruči nešto žestoko i nerazblaženo. Ljuta tečnost jedva da mu dotače usta kad ga neki veoma poznat ženski glas oslovi s leđa: – Kejleb Gilkrist, života mi moga! Čaša mu zvecnu o zube kad proguta pića više nego što se preporučuje na prazan stomak.

– Vidi, nije li to mala Ava Haliberton. Od krvi i mesa – reče kad se okrete s nehajnim osmehom već nameštenim na licu.

I to kakvog mesa!

Njena dugačka kosa padala joj je na leđa baš kao i kad je imala devetnaest godina i bila i dalje tako seksi zamršena kao da je sate provela provlačeći brižne prste kroz nju. Plave oči bile su joj svetle na okruglom licu koje ju je uvek činilo mlađom nego što jeste. Prirodan širok osmeh obazrivo joj je titrao na usnama a obrazi joj behu zažareni.

Na prstima ruke u kojima je držala čašu šampanjca nokti su bili izgrizeni do mesa. Imala je na sebi bezobličnu tamnoružičastu haljinu bez rukava koja joj je padala do ispod kolena i delovala pomalo neprikladno, pomalo preveliko i nedovoljno zvanično za ovu priliku.

Promenila se nije nimalo.

Neki dalji rođak stvori se niotkud da privuče Avinu pažnju. Ona Kejlebu samo očima dobaci jedno hitro izvinjenje i prepusti se štipkanju obraza. – Znam te kad si bila ovolicna.

Kejleb se pomeri korak dalje, prema baru, gde ostavi čašu i odahnu jer mu dobro dođe ovo odlaganje susreta.

Ava Haliberton. Prošlo je već izvesno vreme od kako je na pomen njenog imena prestao da zariva nokte u dlanove.

S dvadeset i dve godine, zbunjen i zaljubljen, i jedva nekoliko sati posle najuzbudljivije, najnežnije noći u životu, pratio ju je na aerodrom i pet minuta pre nego što je trebalo da se ukrca na avion, budala kakva je bio, zatražio je da ostane s njim.

I ozbiljno je to mislio. U tom ludom trenutku bio je spreman da se odrekne i pomisli da ikad više bude s nekom drugom ženom samo kad bi mogao da ima nju.

Jer je u njenim toplim, voljenim rukama prethodne noći po prvi put u životu sagledao šta je to prava sreća.

Da, sreća, ta stara prevrtljivica.

I njoj je bilo potrebno, eh, oko pola sekunde da ga odbije i uđe u taj avion.

Pripremi se da izdrži nalet onog nepodnošljivog nezadovoljstva koje je sećanje na nju izazivalo godinama posle onog trenutka kad ga je ostavila samog u aerodromskoj zgradi.

Ali se to sad ne dogodi.

I dok je ona izgledala kao da je upravo izašla iz gimnazijske klupe, godine koje su prote-kle njega su promenile tako da je sad bio sasvim drugi čovek.

Sad je kao prvo bio daleko neo-setljiviji na pojave kao što su ljupkost i nežnost i kao nebo plave sanjalačke oči.

Da je bio raspoložen da romantizuje, mogao bi da kaže da ga je ona učinila imunim na sve to, naterala ga da traži društvo žena koje nisu imale šansu da ga dirnu na taj način, ali nije bio tako raspoložen. Stoga zaključi da je u proteklih deset godina imao sreću da upozna dovoljno ljupkih, dovoljno nežnih, dovoljno ženstvenih očiju svih boja i oblika da ga ona ili njen odlazak više nikad ne ozlede onako kao onda.

I bio je u to ubeđen sve dok se Avina ruka, ona kojom nije držala čašu sa šampanjcem, ne diže da dotakne traku tanke smeđe kože koju je nosila oko vrata.

Dugačku tanku traku smeđe kože. Traku koja je veoma nalikovala onoj na koju svojevremeno beše uvezao grubi drveni medaljon koji joj je poklonio za rođendan.

Unutra je kao štos stavio svoju fotografiju. I ona je to sačuvala. Godinama

čuvala.

Poslednji put je video medaljon one noći, jedine noći koju su proveli zajedno.

Kad su ono ležali zagrljeni umotani u čiste peškire i ćebad u ograničenom prostoru kanoa u kućici za čamce melburnskog Univerziteta te hladne zimske noći, grejani i mislima na doživljeno, on ga je otvorio. Video svoju sliku. I svoju budućnost. Ili je bar tako mislio.

Pomisao da bi ona to još mogla da ukloni ukopa se i odbi da bude izmeštena.

W & N Kejlebove oči ostaše zavedene prstima koji su se igrali tom trakom. Traka se lako digla s njenog mekog dekoltea i opet pala natrag. Upita se da li se kožna traka zagrejala od sve te meke ženske kože.

Oseti trnce u vrhovima prstiju.

Isprati liniju ogrlice sve do izreza na Avinoj haljini. Da se vidi ima li šta što se krije tu, ugnežđeno među njenim grudima, nije bilo moguće.

Dozvoli sebi da na trenutak razmisli o tome. Posebno stoga što mu je u poslednjih deset godina mala Ava Haliberton izvetrela iz svesti malo više nego što je prvobitno mislio. I mada je znao da je to detinjasto, on na tome toplo zahvali Bogu koji odlučuje o tako sitnim stvarima. Daleki rođak ostavi Avu i ode dalje, a ona se opet okrete Kejlebu s ostatkom osmeha na usnama.

Iznenada ta ogrlica presta da ga opčinjava onako kao što sad to učiniše njene usne koje su se u neko doba razgovora s rođakom Kogodbio malo ovlažile.

Kejleb se malo ljuljnu na vrhovima peta. Trnci koje je osetio u prstima bili su šala u poređenju s onima koji mu sad zahvatiše donju usnu. Stisnu je zubima da zatre taj osećaj.

– Bila je to divna ceremonija, zar ne? – upita Ava okrenuvši se da stane uporedo s njim, sakrivši time traku, dekolte i usne ispred njegovog pogleda kad očima stade lenjo da luta po bučnom skupu koji je stalno narastao.

– Veličanstvena – odgovori on ledenim tonom.

– I jesi li ikad video ovakve zvezde?

– Kad sam gledao gore. Jesam.

– Veče je savršeno za prijem na otvorenom – reče ona, a onda joj se nos malo iskrivi – mada će da pada kiša.

– Imaš li ti to barometar skriven negde ispod haljine?

Usta joj se trznuše. – Nije mi potreban. Onaj oblak na istoku. To je

kumulonimbus koji nosi kišu, ali neće stići sve do kasno večeras. Moji roditelji na nešto drugo nikad ne bi pristali.

Ona se sasvim lako naže prema njemu i utiša glas kad reče: – I jesi li primetio sve te jezive svećnjake?

– Misliš li na noćnu moru osiguravajućeg društva? – uzvrati on.

– Da! – reče ona okrenuvši se ka njemu, osmehujući se i prstom upirući u njegove grudi.

– Upravo to sam i ja mislila. Deluju kao scena iz „Fantoma u operi“ koja samo što se nije desila.

On se nasmeja. Istina, bio je to samo tihi smeh sličan kašlju, ali definitivan poraz uzdržanosti.

Koga on to pokušava da zavara? Uzdržan pored ovakvog umetničkog dela nikad nije bio. Čemu da se uzdržava? Ona je govorila nekoliko različitih stranih jezika, ali su čiste australi-janske nijanse bile prisutne u svakom tonu.

Kejleb ispravi ramena sve dok ne oseti da mu se pomalo neugodna toplina razliva mišićima, ali je i to bilo dovoljno da počne da se opušta. Opuštenost je obično bilo stanje u kome je stalno bio. Zbog toga nikad nije morao posebno da se trudi.

Okrenu levo koleno ka njoj i lako se naže napred. – Hajde da se nadamo da zarad zdravlja onoga ko je planirao venčanje kiša neće da padne, inače će tvoja majka bez sumnje da odbije da plati račun, a otac će da ti se zatvori u kancelariju na mesec dana, zadovoljan što je dobio izgovor da to uradi.

Umesto da ga punim osmehom nagradi za iskazani trud, Ava samo malo, i kratko, mrdnu krajevima usana ne pokazujući zube. Neprestano je vrtela šampanjac u čaši i to je bio dobar dokaz da se ne oseća onako prisebnom i nehajnom kako se trudila da se pokaže.

Razgovor joj beše naporan baš koliko i njemu.

On skrenu pogled kako ga ne bi prozrela.

I gde je sad kelner s tim predjelom kad mu je najviše potreban?

W & N 2.

– Zaista mi je milo što sam večeras naletela na tebe pre nego što stvari izmaknu kontroli –

reče Ava. – Misliš li da će mnogo da polude? – upita Kejleb.

– Di-džej mi je rođak.

– Dobro. Znači veoma će nas iznenaditi ako bude znao bilo kakvu muziku nastalu posle hiljadu devetsto osamdeset i pete.

Ava se osmehnu. Pogleda na stranu. Vrati pogled. – Damijen mi je rekao da si bio u Nju-jorku prošle godine.

Eto ti sad, pomisli on. – Bio sam. Bio je to poslovni put. Utrčao sam i istrčao.

– Ne mogu da verujem da nisi svratio u posetu. Ima samo četrdeset i pet minuta leta do Bostona.

– I pola dana provoda na aerodromu Kenedi. Bio sam ograničen vremenom.

Ona klimnu glavom. Pogleda ga u oči. Proguta nešto nevidljivo. Glas joj posta malo promukao kad mu reče: – Nedostajao si mi, znaš.

I tek tako, uz jedva primetan, sićušan prizvuk ranjivosti u glasu, Ava pretvori Kejlebov stoički otpor u pihtijastu kašu. Napeti nervi mu se razigraše i izubadaše celu dužinu prstiju sve dok ga cela ruka ne zabole od želje da je pruži i dodirne je. Da palcem pređe preko te njene pune donje usne. Da zavuče prst ispod te kožne trake i da na svetlost dana izvuče tajnu i kaja-nje.

Nevolja. Mala Ava Haliberton nije bila ništa drugo do prava nevolja i bolje bi mu bilo da to zapamti. Da sebi to dobro ureže u sećanje, on rukom u džepu i kroz tkaninu pantalona dohvati nekoliko dlaka sa butine i dobro čupnu.

Kad se reči koje je izgovorila odavno izgubiše u galami oko njih, Ava pročisti grlo i zagleda se dole u svoje cipele. – Nedostajali ste mi svi vi ovde. Veoma.

Kad sam vas sve danas videla, prvi put sam stvarno shvatila koliko sam odsustvovala. Moj rođak di-džej imao je osam godina kad sam otišla, a sad…

– A sad zna kako da radi s CD-ovima kao niko pre njega.

– Baš tako.

Pogleda gore u njega ispod onih svojih zamamnih trepavica. Oduvek je mislio da su joj one privlačnije od svega drugog, ali su sada imale jakog takmaca u tim širokim glatkim usnama. Ugrize se za unutrašnju stranu obraza da se kazni.

Onda reče: – Lepo je što si uspela da se otrgneš od studiranja, predavanja i radnih grupa da bi prisustvovala bratovljevom venčanju.

Sjaj joj se zacakli u kao nebo plavim očima i usne se razmakoše, pretvorivši joj obraze u ružičaste okrugline. Nebo nek mu je u pomoći.

– A isto je tako lepo što može da se primeti da si ti ostao glupander kakav si i bio. Prosto ne mogu da verujem da je Demo tri puta morao da te pita za prsten.

Mislim da će to da bude stalna priča na svakoj godišnjici njihovog venčanja do u večnost.

On se kratko nakloni. – Imao sam nameru da tome poslužim.

– Aha – reče ona i oči joj previše lako sleteše s njegovih kad opet stade da gleda oko sebe. – Sad se sećam da si ti uvek bio tip koji voli da drugome preotme svetlost reflektora.

Seća se, je li? Baš laskavo. Reče: – Dok si ti uvek bežala od pažnje kao da će da te opeče.

Sjaj u očima joj se pokoleba. Neznatno. Ali dovoljno da mu ukaže da je pogodio u ranjivo mesto. Donese mu to manje zadovoljstva no što je mislio da hoće.

Ona prinese čašu sa šampanjcem usnama i njegove poslušne oči ispratiše taj pokret. I onda vide da na domalom prstu njene leve ruke nema prstena.

W & N Poslednje što je o njoj čuo bilo je da živi s nekim profesorom duplo starijim od sebe, ili tako neku sličnu priču. Bila je to jedna od mnoštva sličnih priča koje je godinama o njoj slušao, priča o neprikladnim i mnogo starijim muškarcima, o brojnim teškim razočaranjima i posledičnim premeštajima u druge obrazovne institucije s jedne strane sveta na drugu.

Upita se neće li upoznavanje s Avinim čičicom da bude iznenađenje koje će da doživi posle večere. Zamisli nekog neopisivo visokog, sedokosog tipa s malim naočarima i rečnikom izgrađenim da nepodobne kao što je Kejleb zadrži na odstojanju.

U najmanju ruku bi, kako se činilo, moglo da se kaže da je tip ili tupan pa sirotoj devojci nije dao naprstak, ili je ona još uvek, u stvari, bila sama.

Ozbiljno stade da ga izjeda muka što ne zna šta je posredi.

Kad diže pogled, vide da ga ona posmatra. I to ne samo posmatra… oči su joj lagano lutale po svakoj crti njegovog lica.

Kad ona primeti da je on primetio, osmehnu se. – Mogu da vidim da su se neke stvari promenile. Ranije nikad nisi bio poluobrijan.

Ona pruži ruku, ali je zaustavi na samo koji milimetar pre nego što ga dodirnu

i nadlanica joj očeša samo vazduh kad njom obiđe obrise njegovog lica.

– Nije ti palo na pamet da se obriješ za ovu priliku – reče ona.

Kejleb iskoristi priliku da prstima pređe po čekinjama; ubodi kratke, oštre dlake po koži bili su divno otrežnjujući za ostala njegova čula koja su inače bila pred prokuvavanjem.

Sva ta dobro poznata kosa, meka ženska koža, nežni oblaci parfema koji nije mogao da prepozna, ali za koji je znao da ga nikad neće zaboraviti, te meke ružičaste usne koje je ljubio poslednji put samo trenutak pre nego što ga je ostavila… I odnela sa sobom svu naivnost koju je nekada mogao da ima.

– Ma ne – oteže on i stade da vrti kristalnu čašu u ruci. – Sad sam nevaljalac, zar nisi znala? Kad bih se obrijao, bio bih neprepoznatljiv.

– U pravu si. Ne smeš da razočaraš svoju publiku.

Uglovi usana i protiv volje izviše mu se u osmeh. – Zna se da nikad ranije nikoga nisam razočarao.

I tu gde bi se u prošlosti ona namrštila jer bi osetila dvosmislenost u onome što je rekao, pa onda pocrvenela kad bi shvatila šta je posredi, ovoga puta joj se oči samo čvrsto upiše u njegove.

Osmehnu mu se lako taman kao i on njoj. I onda, gotovo neprimetno, klimnu glavom.

Možda je mala Ava Haliberton i pored sveg tog oštrenja olovki ipak našla vreme da malo i odraste.

– Pripazi se – reče joj. – Postaćeš predmet mnogih upiranja prstom, zurenja i mrštenja ako budeš dugo stajala pored mene. Ugled posle više nikad neće da ti bude ono što je bio.

– Preživeću.

Kejleb podesi svoje držanje jer mu se u telu sve južno od tiroidne žlezde ponašalo kao gorivom ubrizgano.

Ali pre nego što dobi priliku da utvrdi koliko je stvarno odrasla, ona ga sasvim zanemari i svoj pogled usmeri naviše.

On iskrenu glavu da i sam vidi šta je to tamo gore tako privlačno i zateče nebo silno osuto zvezdama koje su veličanstveno svetlucale kroz otvor između dva zastora bele lake tkanine koja je sprečavala noć da uđe pod šatore.

Ava pored njega uzdahnu. – Jesi li znao da je Galilej umro hiljadu šesto četrdeset i druge, one godine kad je rođen Isak Njutn?

Kejleb se osmehnu. Svaka druga žena bi raspredala romansu o zvezdama i mesecu i boji preliva svadbenog kolača… Ali ne Ava. I pored sve njihove prošlosti, i uprkos neugodnom osećanju da ne zna kako stvari između njih dvoje danas stoje, morao je da prizna da je jedinstvena.

W & N Osloni se leđima o šank, smesti nogu preko noge i upita: – Pa kako je u školi?

Još neko vreme ona osta zagledana u nebo i onda lagano spusti oči dole na njega. – Škola je sasvim dobro.

– I šta sad završavaš? Nikako da uhvatim korak s tvojim dostignućima.

– Dovršavam doktorat iz društvene antropologije.

– Je 1’ to znači da ću kad se budemo opet sreli morati da te oslovljavam s doktorko Haliberton? Čarobno.

Ona ništa ne reče već se samo zagonetno osmehnu.

– I na šta se tačno odnosi taj doktorat iz društvene antropologije?

– Moj rad se odnosi na potrošnju, pol i ekonomski položaj menhetnske mladeži.

– Kupuješ uzorke njujorških klinaca? – upita on.

Osmeh koji mu pokloni bio je suv. – Nije to tako jednostavno. To je studija o etničkoj pripadnosti, porodičnoj strukturi, pritisku okoline, potrebama u odnosu na želje, i o identitetu.

Mogla je to da ispriča i na sto drugih načina, ali se sve svodilo na to da će kad bude dobila tu svoju diplomu, malu Avu Haliberton da poželi baš svaka američka kompanija koja kupu-je i prodaje robu a ima nešto malo razuma.

Pametno.

– To je i odgovor na moje sledeće pitanje. Ti si i dalje učiteljičino ljubimče.

Neko bezimeno osećanje sevnu joj u očima kao blesak žive, ali ona podiže bradu i on nesta. – Ako ti pamćenje seže tako daleko u prošlost, sigurna sam da ćeš onda da se setiš da ja nikad nisam bila ljubimica bilo kog učitelja ili učiteljice. Postavljala sam previše neugodnih pitanja za koja sam kasnije otkrila da ih niko ne voli.

Kejleb se nasmeja kroz nos. U isto vreme oseti kako mu se bude nagoni koji su mirovali godinama. Takmičarski nagoni.

Za njega kao čoveka kome su sve stvari lako padale u krilo, Ava Haliberton je oduvek bila težak protivnik. Ona se nikad nije povlačila od prepirke. Nije prepuštala ni santimetar osvojenog kilometra. Bila je šušti izazov. Kejleb bi

više od svega na svetu voleo da može da joj potkreše krila.

Miran, momak.

– Jesi li se već videla s roditeljima? – upita je.

Ona spusti pogled na piće. – Sve do sada sam uspevala da izbegnem to sitno ponovno porodično okupljanje.

Za to nije mogao da je osuđuje. Od kako su joj se roditelji razveli, ona i njen otac jedva da su razgovarali, a njena majka, mada je divota bilo sedeti pored nje na nekoj svečanoj veče-ri, bila je kliše Stonington Drajva: deset posto plastike, devedeset posto samozaljubljenosti i poslednja vrsta stvorenja kome bi ikad smelo da bude povereno da gaji bilo koju drugu živu dušu.

– A kako su tvoji? – upita ona. – Mery i Marion su i dalje namćorasti kao i uvek?

– Moja majka ide na aerobik.

Avina vilica se opusti i svetle oči joj zaigraše. – Ne ide valjda!

– Ide još kako. Doktor joj je rekao da je to dobro za njen krvni pritisak. A što se očevog krvnog pritiska tiče, smeo bih da se kladim da ona na to nije ni pomislila.

Ava saže glavu i osmehnu se u piće. Kad opet pogleda gore u njega, onaj njen topli osmeh blistao je svom silinom i Kejleb oseti da vreme od njihovog poslednjeg viđenja presta-je da postoji.

– Ostaješ li ovde? – upita je iako je u stvari želeo da je pita hoće li duže da ostane.

– U hotelu sam – reče ona i zavrte glavom tako da joj se gusta tamna kosa rasu po ramenima.

Kejleb zabi ruke dublje u džepove pantalona da ih spreči da se ne maše i uklone joj kosu kako bi bolje mogao da joj vidi lice. Ona je uvek imala tako šarmantno lice.

W & N Ona je sad gledala gore prema velikoj kući koja se veličanstveno širila na vrhu blage padine na kojoj beše travnjak. – Znaš li da je ovo prvi put da sam nogom kročila ovako blizu ovom mestu u poslednjih deset godina?

Devet godina i četiri meseca. Kejleb stisnu zube tako da ga vilica zabole jer mu mrsko beše što to tako tačno zna. Živeo je brže, življe, žešće i bolje za tih devet godina i četiri meseca no većina ljudi za čitav život, a ipak mu je činjenica da Ava nije videla ništa od

toga nekako kvarila svest o tome.

Krajičkom oka Kejleb primeti da mu Damijen s drugog kraja šatora nekako grozničavo maše. Pokretima je pokazivao da treba da se slikaju.

– Onda pretpostavljam da ima mnogo stvari koje bi volela da doznaš i mnogo sveta koji treba da sretneš – reče joj. – Trebalo bi da prestanem da te zadržavam samo za sebe.

Ispravi ramena, koraknu natrag i izvuče se iz mešavine navrelih sećanja i Avinog lakog ali nezaboravnog mirisa od kojeg mu se vrtelo u glavi. – A čini se da su moje dužnosti kao zvaničnika na ovoj svečanosti tek počele. Ostaješ li ovde?

– Sve do smrti – reče ona i diže čašu u njegovom pravcu.

– Fino, ako te ne budem video pre nego što odeš, bilo mi je divno opet s tobom.

– Najdivnije – reče ona i setno se osmehnu, ali ničim ne pokaza da li to „sve do smrti“ znači da u ponoć seda na avion ili da je stigla da ovde ostane.

Kejleb zatrese glavom da prekine tu smešnu igru nagađanja. Bilo mu je svejedno kako god da bude.

Video je. Pričao je. Bio na dodir ruke od nje. I preživeo je. I više no preživeo.

Ostao je blaženo nedirnut.

Nedirnut onoliko koliko je to u stanju da bude svaki čovek posle druženja s lepom ženom.

Naže se da je poljubi u obraz. Ona ka njemu diže lice ozareno lakim osmehom.

Trenutak pre nego što mu usne dodirnuše njen obraz, on oseti kao da ga neko maljem udari po potiljku kad mu se u trenu u svesti javi slika dugačkih drhtavih trepavica spram zla-taste kože posute sitnim pegama…

Polira čamac kasno jedne večeri. Zvuk. Cipela grebe beton. Okreće se. Ava, senka u dovratku. Suze blistaju na ovim istim obrazima.

I onda poljubac. Njihov prvi poljubac. Sve njihovo prvo.

Njene vitke blede ruke u vazduhu tako pune poverenja dok joj preko glave svlači majicu sa znakom i logom ,,Grinpisa“ odštampanim na njoj. Dubina osećanja u njenim očima kad sama otkopčava svoje prsluče. Sva ta predivna bleda koža otkrivena samo za njega. Samo za njega.

Ava…

I opet mu njeno ime proze celo telo, mada ovoga puta to beše kao prvi letnji povetarac: tajanstven, usporen, vesnik ushićenja koje tek treba da dođe.

Zatvori oči, spusti usne na njen obraz najkraće što je mogao i dade sve od sebe da ne diše na nos, ali ne odole već u času kad mu to pade na pamet.

Na prvi udah mirisala je lako na sapun, na šminku i na cvetove pomorandže.

Drugim oseti miris školske krede, starih knjiga iz biblioteke i sveže pokošene trave s mesta pored Jare gde su odlazili svakog dana jednog letnjeg raspusta da igraju kriket.

I konačno, najjače, oseti miris kilometrima dugačkog sveže očišćenog tepiha ispod njegovih nogu dok je stajao na melburnskom međunarodnom aerodromu, potpuno zapanjen shvatanjem da ga ona stvarno ostavlja, slomljenog srca izgaženog njenim nogama.

W & N Odmače se, i divni miris pudera i pomorandžinih cvetova vrati se i natera ga da poželi još. A za čoveka kome ništa nije nedostajalo, to je već bilo mnogo.

Bio je bogat i uspešan, imao brze automobile i brze žene. Sve najbolje što novac može da kupi.

Vodio je život bučno i temeljno i nikom se nije izvinjavao.

Trebalo je da joj zahvali. Sila koja ga je pokretala, posvećenost, odlučnost da pobedi po svaku cenu, sve je to niklo iz pepela tog davnog dana.

Ava Haliberton je od njega načinila čoveka.

A ipak se, kad joj okrenu leđa, Kejleb ponada da će avionska karta, ako je ima u tašni, da se zapali i nestane.

Ava stoji sama u velikom belom svadbenom šatoru i srce joj tako glasno udara u ušima da je iznenađena što je uopšte čula Kejlebove reči.

I sam dolazak kući bio je veliki ispit za njene nerve s obzirom na to da je trebalo da se sretne s mnogima iz svoje najbliže porodice s kojima godinama nije razgovarala, i stoga je namerno Kejleba potisnula u podsvest.

Kejleb Gilkrist. Dečak koga je kao heroja obožavala sve od kad je napunila četrnaest godina. Dečak koji ju je uvek vukao za kike, iskovao za nju nadimak Avokado, koga nije mogla da se otrese tokom svih gimnazijskih dana.

Najbolji prijatelj njenog brata. Đavo na njenom ramenu. Trn u njenoj nozi.

Njen prvi.

Prođe dobrih trideset sekundi dok ne shvati da ga i dalje posmatra kako se udaljava.

Ugrize se za usnu i pogleda oko sebe sigurna da joj se to grešno zadovoljstvo jasno vidi na licu, ali istog časa kad se uveri da niko i ne haje za nju, s obzirom na to da je praktično bila stranac u njihovoj sredini, oči joj se opet vratiše na njega.

Godine su bile milosrdne prema njemu. I više od toga. Podarile su mu ramena za koja bi svaki krojač ubio da ih odene. Držanje nadmene snishodljivosti iz kojeg su isijavali moć i privilegovanost. Nosio je smoking s takvim samopouzdanjem da bi Džejms Bond mogao da se postidi pred njim.

Imao je bradu koju je jedva odolela da ne dodirne. Pepeljastosmeđa kosa bila mu je kratko podšišana, uspešno na taj način krijući njegove prirodne kovrdže. A njegove oči boje lešnika, nešto tamnije nijanse doduše, koje su uvek bile pune nestašluka, sada je bojio drugačiji plamen. Samopouzdanje? Iskustvo? Ili fotografsko pamćenje noći koju su proveli zajedno?

Ona čvrsto stisnu oči od tog sećanja.

Sve to beše u davno, davno doba. Večnost je od tada prošla. Životni vek. A ipak joj se čudna vrsta energije slivala niz gole ruke.

Kad otvori oči, vide ga gde razgovara s nekim koga ona nije poznavala. On se osmehnu onim svojim ubistvenim osmehom i grudi joj se stegoše.

A ona čak više i nije bila žena koja je padala na tako očevidnu mušku lepotu.

Volela je muškarce koji su… odstojali. Ljude koji su nosili zakrpe na laktovima sakoa pre nego etikete čuvenih modnih kuća. Ljude koji su stvarno nosili brade, pre nego ljude kojima je neobrija-nost davala opaki izgled.

Njen sadašnji beše iz generacije koja je zaboravila kad je poslednji put izgledala tako dobro da srce neke devojke natera da brže zakuca.

Njen čovek? Ha! Na trenutak beše smetnula s uma da je sada sasvim sama na svetu i bez čoveka koga bi vredelo pominjati. U stvari, nije bila sigurna da li je ikad u životu bila dovoljno dugo s nekim čovekom da bi mogla da ga nazove svojim. Imala je sreću da bude dovoljno pametna da zna i zašto.

W & N Da joj je majka bila manje zainteresovana za to gde će da živi, kako će da se oblači i ko sve zna za to kako se ona oblači, onda se ona i otac nikad ne bi razveli, razvod im ne bi bio tako žestok i neočekivan, a Ava bi otišla u svet mnogo sigurnija, spokojnija i daleko manje sklona da umakne iz svake situacije u kojoj bi osetila da zapada u scenario koji makar liči na nekakav ozbiljniji odnos.

Osećajući se kao devojka koju niko neće da pozove na igru, i to takva kojoj je

potreban psihijatar ako se brzo ne pribere, Ava poče lagano da hoda između gostiju u nadi da bar izgleda kao da zna kuda se uputila.

Dobroćudno se osmehivala muškarcima i ženama koje nije poznavala.

Ljudima koji su očevidno bili veoma značajni u životu njenog brata. To je učini mnogo tužnijom zbog činjenice da je tako dugo odsustvovala iz ove sredine i manje sigurnom u ispravnost odluke da sad dođe ovamo.

U Stonington Drajv. Niz od trideset domova, ne više, ali svejedno uporište.

Bio je to poslednji bastion provincijskog staromodnog dobrog načina života koji je mogao da se nađe u inače relativno kosmopolitskom gradu.

Muškarci iz Stonington Drajva nosili su odela i pored toga što su davno otišli u penziju s visokih položaja u gradskoj upravi. Žene iz Stonington Drajva su verovale u džin, tenis i privatne škole za decu.

Ava je verovala da takav način života davi i mrvi. Pritisak da se drži korak s Džounsovi-ma, ali i Gilkristima kad se to već pominje, rasturio je brak njenih roditelja na najbučniji i po ugled najstrašniji način. Posledica po nju beše ta da je tražila izlaz gde god je mogla da ga nađe. I svakog dana koji je provodila daleko od ovog mesta zahvaljivala je svojim srećnim zvezdama što je otišla onda kad je to učinila.

Jer ko s devetnaest godina može stvarno da zna koliko su mu jaki principi?

Još jedna godina tamo, još jedan razlog da se ostane, ko zna…?

Pogleda u bratovljevom pravcu i vide da mu se Kejleb pridružio. Damijen je preživeo njihovo detinjstvo i uspeo u životu, ali on je bio stariji. Jači. Srećniji.

Dva čoveka se zagrliše i približiše glave da porazgovaraju. Najbolji prijatelji i posle svih ovih godina. Bliski kao braća. I više, kad se ima na umu da je njen otac Kejleba uvek smatrao drugim sinom koga nikad nije imao.

Nije ni čudo.

Kejleb beše savršeni proizvod odgoja koji je imao: bogat, zgodan, nadmen, neodgovoran.

I zato bi trebalo da se oseća neprijatno u njegovom društvu uprkos prijateljstvu od pre svih tih godina.

Pa zašto sada nije mogla da ga se otrese?

Stoga što je ovo podmuklo mesto. Bilo je u stanju da opčini ljude svojim luksuzom i lakim načinom života i onesposobi ih da se više ikad udalje. Oseti da počinje da škripi zubima pa lako otvori usta da se toga oslobodi.

Damijen jednom rukom obgrli svoju nevestu i povede je prema fotografu koji je stajao pored masivne ledene skulpture mobilnog telefona. Ava oseti nalet

ožalošćenosti što ništa ne zna o okolnostima koje su joj brata dovele do venčanja.

Damijen i Čelsi počeše da se ljube i nikako da prestanu. Bilo je to slatko.

Tako romantično. Stomak joj se zgrči. Morala je da skrene pogled u stranu.

Par očiju lešnik boje nađe njene. Kejleb opet.

Glave drugih gostiju uskomešaše se pred njom i osujetiše joj pogled, ali je svakih nekoliko sekundi posle toga mogla da vidi kako te oči, nečitke na toj daljini, gledaju pravo u nju.

Njegovo ranije upozorenje da treba da ga se čuva bilo je izlišno. I samo sekund u njegovom društvu bio joj je dovoljan da shvati da, baš kao što se i ona s godinama promenila, dečak koga je poznavala, u svim njegovim raznim izdanjima, više ne postoji.

W & N Bilo je apatije u njegovom preterano opuštenom držanju, nadmenosti u isturanju brade, sjaja jedva obuzdavane senzualnosti u tim očima boje lešnika od koga nije bilo odbrane.

I uprkos razdaljini, uprkos muzici gudačkog kvarteta koja beše savršeno pristojna, i uprkos prisustvu dvesta i više zvanica čiji su glasovi nadjačavali muziku, ona pod njegovim pogledom poče u isti mah da oseća i toplinu i nemir.

Trebalo je da skrene pogled. Da pusti da joj oči kliznu pored njegovih kao da ih nije primetila.

Ali posle meseca koji je proživela, pogled zgodnog čoveka kakav je Kejleb Gilkrist, koji je posmatra gladno kao da je egzotično jelo koje je nekad probao i sad odlučuje da li da to opet učini, delovao je kao eliksir. Kao melem na veliku ranu koja je zahvatila njenu veru u sebe i svoje vrednosti.

Ona upitno iskrenu glavu. Od lenjog osmeha zaiskriše mu oči. Od varnice koja odatle vrcnu zažariše joj se obrazi.

Od njega glas nije čula skoro deset godina. Često se ipak pitala misli li na onu noć s lju-bavlju ili se kaje, ili da li je se uopšte čak i seća. Sad na ta pitanja dobi odgovor; njen stari prijatelj sigurno nije mislio na to kako ju je nekad vukao za kike.

Srce joj se smesta pomeri, stade jako i ravnomerno da lupa, učini je slabom i bez daha, učini da se oseća poželjnom, a ne kao veliki gubitnik s lošim rasuđivanjem u prošlosti kome predstoji velika nevolja u budućnosti i koji je

uskočio u prvi avion u Bostonu jer mu se učinilo da će vreme koje bude proveo s porodicom koju je odavno napustio da bude manje od dva zla u poređenju sa situacijom koja ju je čekala kad se bude vratila na Harvard.

Kejlebov pogled učini da stekne utisak da joj je krv limunada. Uvek je to mogao da izvede. I upravo ta vrsta osećanja bila je ono što joj je baš sad bilo potrebno.

Liznu svoje naglo osušene usne i Kejlebov osmeh naraste tako da mu ispod usana na kraju smotri i vrhove para očnjaka. Bio je to lagan, lak, siguran osmeh grabljivca koji tačno zna šta mu plen misli. Avi skoro bi milo što je neko u stanju da zna šta ona misli jer sama pojma nije imala.

Ruka kojom je držala čašu sa šampanjcem neznatno uzdrhta, ali dovoljno da se okrene i potraži prvi sto da tu ostavi čašu.

Okrenu se onda, obrisa vlažne dlanove o haljinu, ugleda prolaz u gomili sveta i krenu tamo.

Stiže do kraja raskošnog šatora i nastavi da hoda brzo onoliko koliko su joj to dozvoljava-le niske potpetice cipela po gustoj travi. Podiže malo krajeve haljine, ustrča uz stepenice sa zadnje strane kuće svojih roditelja i umače unutra. I dok je tamo napolju sve zdušno nagonilo da se oseća kao da je u „Zoni sumraka“, ovde unutra sve beše kao već viđeno.

Zidovi su i dalje bili beli dole, gore pokriveni zidnim tapetima, podovi i dalje blistavo lakirano drvo. Mesečina je pristizala kroz diskretno postavljene svetlarnike na tavanici trećeg sprata.

Uspomene je skoliše, i dobre i loše, ali bar je konačno, prvi put od kako je napustila američko tlo, imala osećaj da opet može slobodno da diše.

Dolazak kući, čak i ovako na samo nekoliko dana pre nego što se vrati na Harvard da stane pred Akademsku komisiju, bila je ispravna odluka.

Sasvim sigurno, dom beše jedino mesto na kojem je mogla da bude da bi sredila misli i zbrku u svom životu, zbog toga što je tu u stvari prvobitno sve i bilo zavezano u čvor. Uopšte joj nije palo na pamet da bi Kejleb Gilkrist u svem tom sređivanju mogao da ima nekakvu ulogu, ali ako su suđaje na taj način želele da se poigraju, šta je ona mogla protiv toga da uči-ni?

W & N 3.

Kejleb pogleda prema velikoj kući. Avu je poslednji put video kako ide prema njoj i bilo koja vrsta razgovora s njom bila bi poželjnija od ovoga sada.

Damijen, Čelsi, Kensi i njen suprug Greg razgovarali su o obradi prozora.

Ozbiljno. I petnaest dugih minuta Kejlebovog života straćeno je u slušanju o prednostima zavesa nad drvenim roletnama. Što je mnogo mnogo je. Ako se ne izmakne od njih, i to što je pre moguće, može da dobije tikove. Već se lecnuo dva puta kad je reč ,,smežuranje“ bila pomenuta.

Spusti ruku na Damijenovo rame i steže što jače može.

Damijen se izmače ispod stiska i namršteno se okrete da ga pogleda. – Polako, drugar.

Hoćeš da me osakatiš pre nego što i krenem na medeni mesec?

Kejleb reče: – Jesam li ti pomenuo da sam upravo sreo tvoju sestru?

Damijen beše tako priseban da se načini nevešt. – Video si Avu. – Osim ako nemaš neku drugu sestru za koju nisam znao. Razume se da sam video Avu! Znam da upravo sad slaviš najveće venčanje koje je ovaj grad ikad video, ali je i pored toga malo izvesno da bi mi pojava tvoje davno izgubljene sestre promakla. Nije li ti palo na pamet da me na neki način upozoriš na to?

Damijen uze iz Čelsine ruke čašu sa šampanjcem, otpi dobar gutljaj i nos mu se onda iskrivi kad ga mehuriči zagolicaše u grlu. Vrati čašu natrag u njenu šaku, ali Čelsi nastavi da priča sa sestrom i ne primetivši to.

– Ne znam što li sam ovo popio.

– Znam ja. Izbegavaš temu.

– A ta je…?

– Povratak izgubljene kćeri.

– Tačno. Ovaj, istina je da nisam bio siguran hoće li da se pojavi.

Kejlebova neverica kao da popuni prostor između njih.

– Istina je – reče Damijen. – Nije bila sigurna hoće li moći da se izvuče iz škole. Upravo je, znaš, usred priprema za njen doktorat.

– Da – reče Kejleb. – Čuo sam.

– Pa što se onda jediš? Morao si da pretpostaviš da je bila pozvana.

– Nisi se opravdao – reče Kejleb koji još uvek nije uspevao da se nekako smiri.

Posebno posle onog dugog vrelog pogleda koji su on i žena izmenili preko glava gomile sveta pod šatorom. I to nije bila njegova uobrazilja. Elektricitet

među njima bio je takvog napona da je na desetine satova švajcarske izrade zbog kratkog spoja moglo da prestane da radi na rukama zvanica.

– Fino – reče Damijen. – Istina je onda da posle onoga što si mi rekao, nisam želeo da ti budim nade.

Znaš šta si mi ispričao ono po podne u baru neposredno pre no što sam isprosio Čelsi…

Kejleb diže ruku da prijatelja spreči da bilo šta više kaže. Sasvim se dobro sećao šta je priznao Damijenu u jednom nečuvenom izlivu saosećanja izazvanog mešavinom lekova protiv alergije, sedam dugih nedovoljno prospavanih noći provedenih u smirivanju od ljubavi obolelog drugara i dizanjem ružne glave retkog usamljenog romantičnog gena koga život još ne beše uspeo da zgnječi.

W & N Smatrao je da nije mudro da svom najboljem prijatelju kaže da su on i njegova sestra odi-grali horizontalni tango u kanou u kućici za čamce melburnskog Univerziteta, noć uoči njenog bekstva iz zemlje, ali mu je priznao da mu je jednom davno, davno, bilo veoma stalo do nje.

Za slučaj da se Kejleb možda oseća posebno zaboravnim, Damijen dodade: – Da moji bezvezni roditelji nisu postavili tako loš primer za to kako bi pravi odnos trebalo da izgleda, ti i ja bismo se možda orodili.

Kejlebova ruka stiže tako blizu Damijenovih usta da je ovaj morao da se nagne nazad da je izbegne. – Hvala ti na podsećanju.

Damijen se osmehnu. – Nema na čemu. Pa kako je protekao ponovni susret?

Jesu li violi-ne svirale, srca igrala, anđeli plakali?

– Bilo je odlično. Ne baš tako uzbudljivo kao punjenje zubne šupljine, ali zabavnije od kriketa.

Damijenove oči se skupiše. – Tako znači, je li?

Kejleb se osmehnu stisnutih usana, bez humora.

– Idem na medeni mesec kroz tri dana. Od sada pa do mog odlaska, potrebno je da ti budeš pored mene i želim da i ona bude pored mene. I zato mi obećaj da ćeš da budeš fini.

Kejleb uze punjenu pečurku s poslužavnika kelnera u prolazu i ne reče ništa.

– Bilo mi je potrebno izvesno vreme da svoju nevestu ubedim da nisu sve porodice pro-pale ovako kao njena, i najmanje bi mi prijalo da vas dvoje krenete u koškanje onako kako već znate i pokvarite iluziju koju sam uspeo

da stvorim. Razumeš?

Umesto da udostoji Damijenovu priču kakvim odgovorom, Kejleb osta zagledan u jednu tačku na sredini njegovog čela, spusti glas i upita: – Jesi li ti to našminkan?

Damijenova vilica se opusti i obrve mu se izviše sve do pod koren kose. – Zezaš li me?

Na povišen muževljev glas Čelsi se okrete da stane pored njih. Kensi načini poslednju kariku u tom krugu. I obe žene se ozbiljno zagledaše u Damijena.

Kejleb ubaci pečurku u usta, osmehnu se prijatelju i udalji. Izađe iz šatora i krenu ka kući.

– Budi fini! – viknu Damijen za njim. – Mene radi budi fini!

Kejleb mahnu rukom preko ramena, ali ne obeća ništa.

Kejleb skrenu oko ugla prostranog predvorja Halibertonovih i nađe Avu gde sedi na zavojitim stepenicama nogu privučenih uz grudi, ruku svijenih oko kolena, gležnjeva na nogama iskrenutih tako da su joj se vrhovi cipela dodirivali. Bile su to srebrnaste cipele marke ,,Meri-Džejn“.

Iako je u jednoj ruci držala praznu malu bocu piva, ličila je na klinku odevenu u svečanu odeću starijih.

Kad ga vide tu, ona se osmehnu.

– Zdravo tebi – reče mu i diže flašicu u njegovom pravcu.

– Zdravo i tebi – reče on zaustavivši se u mestu i odmah zavuče ruke u džepove pantalona. Njen osmeh se na to samo razvuče, i da je bila u pitanju bilo koja druga žena, pomislio bi da koketni sjaj u njenim očima i klaćenje flaše u ruci znače da upravo razmišlja o zameni jednog poroka drugim.

– Trebalo bi da prestanemo da se ovako srećemo – reče ona.

– Deset godina i nijedna reč. Danas dva puta u deset minuta. Da nisam ovako pametan, gospođice Haliberton, pomislio bih da me pratite.

– Hej, ja sam ovamo došla prva.

– I to je tačno.

On se osmehnu. Ona se osmehnu. Bilo je to previše civilizovano. Dugo nije moglo da traje.

W & N

– Ima li neki poseban razlog zbog koga si se povukla sa slavlja? – upita on.

Njena meka usta lagano se razvukoše malo, pa još malo, i lice joj se skroz pretvori u zanosne jagodice i iskričave oči i Kejleb odluči da je bolje da ne govori ništa lepo ili zabavno.

Iskreno se nadao da će na taj način da sebe spase od ovih njenih zavodljivih osmeha.

– Krijem se – reče ona.

– Od koga?

– Od porodice, pre svega.

– Nek ti bude. Pa jesi li već uspela da se nekako sastaneš s ocem?

Ona se ugrize za usnu i nekoliko sekundi je samo zurila negde kroz njega pre nego što iz nje provali: – Tetka Gledis. Uglavnom se krijem od tetke Gledis.

Prikleštila me je do sada već tri puta s namerom da mi isprovodadžiše svog sestrića Džonasa. Činjenica da je Džonas u neku ruku i moj rođak izgleda da joj je promakla.

– To je zaista pomalo uvrnuto, čak i za tetku Gledis.

– Definitivno. Zaključila sam da će ako se budem sklonila s videla, ona da nađe neku drugu siroticu da je gnjavi.

– Zvuči kao dobar plan.

Kejleb se upita zašto prosto nije rekla tetka Gledis da ima drugog čoveka.

Prizor mršavog profesora prosede brade, koji nema sumnje svakodnevno zahvaljuje srećnim zvezdama što mu je ona zahvaljujući nekom čoveku iz njene prošlosti dopala u naručje, namah mu se javi u svesti. U svesti takođe tom profesoru poturi nogu tako da se saplete i pade pravo na nos.

Osmeh zbog toga ne pojavi mu se na licu.

Posle te sitne očaravajuće misli, Kejleb zaključi da je ovaj trenutak dobar kao i bilo koji drugi da se utvrdi pravo stanje stvari.

– Zar ti nije palo na pamet da povedeš i dečka na veselo porodično okupljanje? – upita on. – Samo, za slučaj da i ja naletim na tetku Gledis, voleo bih da sam u potpunosti obavešten kako bih mogao da ti pomognem da se izvučeš na najbolji mogući način.

Ava žmirnu i oči joj najednom postaše tamnije. – Jutros sam tek stigla. Imala sam malo vremena da negde iskopam dečka. Bio je tu neki momak koji je prao prozore na raskrsnici na putu od aerodroma ovamo. Da sam samo bila malo odmornija, sigurno bih ga se dočepala.

– E da si samo…

E kad bi mu samo ona jednom odgovorila kako treba.

Možda je ono što joj je potrebno bilo direktno pitanje?

– Pa gde je onda taj tvoj profesor koga mi je Damijen nešto malo pominjao?

Ostavila si ga u hotelu? Da li ranije ide na spavanje? Ili čovek prosto nije hteo da se odrekne sedenja uz mleko pored vatre dok mu verna mačka čuči do nogu zarad puta preko bare?

– Aha – reče ona i ne pogledavši ga. – Tako nešto.

Ona se diže sa stepenica i malo se zanjiha. Kejleb se upita da li joj je to bilo prvo pivo.

– Pa reci mi onda – poče ona, glave okrenute podu, kose kao vodopad rasute preko lica, i cipelom stade da trlja stepenik – koja je iz jata prelepih plavuša tamo pod zvezdama tvoja poslastica za večeras?

– Ko je rekao da se ja zanimam takvim poslasticama?

Ona diže bradu i usta joj se malo iskriviše kad ga prostreli onim svojim pronicljivim, pametnim pogledom. – Ima tako neka stvar kao što je elektronska pošta, znaš. I od onoga što sam čula od onih koji koriste rečenu elektronsku poštu o stvarima koje se dešavaju ovamo kod kuće, ti si postao pravi lovački hrt.

Kejleb se nasmeja. Naprasno eksplozivno oslobođenje napetosti tako ga iznenadi da pusti da,mu se kotrlja kroz telo mnogo duže nego što bi se time inače zamarao.

I dobro se osećao zbog toga. Stvarno dobro.

W & N Bilo je to dovoljno da mu bude drago što je krenuo da je opet potraži. Pod jedan, sad se činilo kao da je neobično zanimaju roletne na prozorima. Pod dva, beskrajno je uživao u njenim pokušajima da bude drska. Zaista pojma nije imala da ne ume da se pretvara.

– A šta te je navelo da poveruješ u te priče? – upita je.

– Izvor.

On upitno izvi obrve.

– Moj brat.

Kejleb se opet nasmeja. – Brata, siguran sam, ne možeš da citiraš.

Damijen bi sigurno upotrebio sasvim nedvosmislen rečnik.

– O da – reče ona. – Mislim da mogu. On se možda izražavao uvijeno pa sam morala da sama izvlačim zaključke. Znači, kažeš da nisi lovački hrt?

Mačkica je uistinu delovala razočarano.

– Dušo, nisam siguran da je bilo koji čovek bio „lovački hrt“ sve od hiljadu devetsto pedesete godine.

– Ali… – Ali znam na šta misliš. I Damijen je pogrešio. Ja sam savršeni probirač – reče joj uz đavolast osmeh.

– Kako to? Plavuša se odričeš posle Prvog maja?

– Rekao sam da sam probirač a ne imbecil.

Ovoga puta se nasmeja Ava. Oči joj se razvedriše, kosa ustalasa, a one usne…

Prokleto nek je sve, priznade on u sebi, ona je jedno božanstveno stvorenje.

Kejlebovi udovi se uzvrpoljiše kad se upita koliko bi dugo bilo potrebno puteru da se istopi na bilo kom delu njenog tela.

– I tako sam u svakom slučaju – reče Ava pre nego što on stiže da se dublje upusti u maštanje – nameravala da odem do moje stare spavaće sobe da malo pronjuškam.

Da vidim nije li je moja majka pretvorila u akvarijum, ili u odaju za pakovanje darova, ili u vežbaonicu joge. Šta ti misliš da je učinila s njom?

– Poznajući tvoju majku… rekao bih da tamo drži osvojene pehare.

Ava pucnu prstima. – Lep pokušaj. Razume se da je tako nešto. Pa hoćeš li da pođeš sa mnom da se uveriš jesi li u pravu?

Kejleb očeknu da vidi hoće li još nešto da mu kaže, ali ona samo žmirnu prema njemu bezazlenim plavim očima.

Ava ga poziva u svoju staru spavaću sobu.

To nije značilo ono što bi mogao da zaključi po iznenadnom naletu adrenalina koji mu zahvati celo telo. Ili jeste?

Ima samo jedan način da to utvrdi…

Osloni se jednom nogom na donji stepenik i naže prema njoj približivši joj se tako blizu da je mogao jasno da vidi svaku srebnu i tamnoplavu tačkicu u njenim dužicama.

Očekivao je da se ona izvije natrag. Ili da se namršti. Ili da pobegne onako

kako je pobegla ranije.

Ona se pak ne pomeri ni za milimetar. Samo je treptala sve dok on ne shvati da joj se veliki broj zupčanika ludo vrti u glavi.

Svaki pogled, svaki pokret, svaka reč koja je izašla kroz njena usta bili su savršeno sraču-nati. Tačno je znala šta radi. Sve je to radila i ranije…

Njene ruke u vazduhu, tako pune poverenja prema njemu dok joj preko glave svlači majicu na kojoj su odštampani logo i znak „Grmpisd’. Njene male ruke vade mu majicu iz pantalona. Njene meke ruke sklapaju mu se oko struka…

Kejlebova temperatura poraste.

W & N Ava pruži ruku i pređe njom preko izrezbarenog sfernog oblika smeštenog na kraj ruko-hvata na ogradi stepeništa i reče: – Ideš li?

U životu nikad više nije želeo da je samo nemušti komad panja. Mahnu rukom gore prema stepenicama.

– Posle tebe.

Na kraju, nije li ga Damijen zamolio da bude fini?

Damijen…

Potisnu to ime iz svesti. Ovo nije imalo nikakve veze s njegovim starim prijateljem i poslovnim partnerom. Baš ništa s momkom koji ga je prigrlio i učinio da se oseća kao deo njegove porodice onoga trenutka kad je shvatio da su Kejlebovi roditelji lišeni topline kao ledena santa.

Ova stvar nikad i nije imala veze s njim. Nikad i neće.

Ava se malčice nakloni, saže glavu i ustrča uz stepenice ne osvrćući se za sobom. I tek kad se ona nađe negde na polovini stepenica, on dođe sebi i pođe za njom.

Ona čak i ne pogleda veći broj vrata kraj kojih prođoše i nastavi da ide sve do trećih vrata od kraja hodnika. Bila su zatvorena. Grudi joj se digoše i spustiše pre nego što dohvati kvaku, pritisnu je i otvori vrata.

– Jesam li bio u pravu? – upita Kejleb.

Ona mu hitro dobaci jedan pogled i osmeh koji joj zasja na licu bio je i zanosan isto koliko i iznenađen.

– Nisi bio čak ni blizu.

I uđe unutra ostavljajući vrata otvorena da joj se on pridruži.

Ako ranije beše pomislio da mu je telesna temperatura skočila zbog nje, sad oseti da mu se u telu razgore prava vatra i nimalo mu se ne svide što nije u stanju da je obuzda.

Jedna od mnogih stvari koju je Kejleb voleo kod sebe bila je i ta da je uvek bio u stanju da se obuzdava i kontroliše. Bilo da je zabavljao klijenta u klubu, stavljao na kocku milione dolara u jednom potezu na berzi, ili u prisustvu lepe žene, on sebi nikad nije dozvoljavao da zaboravi gde je i šta on želi da dobije od neke situacije.

Sve što je sada mogao da zaključi o svom trenutnom stanju bilo je da pojma nema šta želi od Ave Haliberton…

Njene meke ruke sklapaju mu se oko struka. Njene tople usne otvaraju se pod njegovim.

Njeno hladno, golo telo svijeno oko njegovog. Njih dvoje se spajaju.

Maglovito, tajno, neino spajanje. I sav pritisak i nada i očekivanje svakog dana posle sve slabasniji…

Zatrese glavom da rastera lavinu uspomena koja je pretila da mu oduzme zdravo rasuđivanje.

Vas dvoje ste stari prijatelji, reče sam sebi. Ovo nema nikakve veze s poslednja dvadeset četiri sata koje ste proveli zajedno; sve je u vezi s vremenom od pre više godina. Ili sa deset godina od tada. Oboje ste samo ljubazni jedno prema drugom. Kujete ponovo stare veze. Sve zbog Damijena.

Damijena, tvog poslovnog partnera i najboljeg prijatelja.

Ava proviri natrag kroz vrata i prizva ga drskim prstom pa se opet izgubi natrag u prostoru za koji je Kejleb nekad mislio da je obećana zemlja.

Ako je uistinu verovao da su samo ljubazni jedno prema drugom, onda mora da je neka vrsta tupana. A ako ne odoli pozivu koji ga je mamio iz zamamnih plavih očiju Ave Halibe-ron, onda je prava budala. I to na hiljadu raznih načina.

I pored toga, on zakorači kroz vrata i uđe za njom u spavaću sobu. Njenu spavaću sobu.

Održavanu urednom i pospremljenom tačno kao onog dana kad je otišla.

W & N I tu Avina smelost posrnu. Pogled s njega prenese na krevet koji se protezao pored bližeg zida. Onda skoro otrča do drugog kraja sobe da otvori prozore, ali i da načini što je moguće veće rastojanje između njih dvoje.

I kad nešto hladnog noćnog vazduha konačno zgasnu vrelinu koja je treperila

kao fata-morgana među njima, ona se opet opusti. I smesta se posveti stotinama i više knjiga iz svog detinjstva koje su stajale poredane na policama.

Kejleb ode do toaletnog stočića, podiže četku za puder i omirisa je. Miris beše više no prisan. Šminka i cvetovi pomorandže.

Donese mu to mnoga sećanja. Slike mnogih trenutaka. Slatkih. Nevinih.

Neodoljivih.

Bila je to ona.

Nijedna žena na svetu nije mirisala tako. Kao nevinost, ljupkost, proleće i nestašluk. Bio je s dovoljno ženske populacije da u to može da bude sasvim siguran. Mada nije vodio spisak.

Spusti četku tamo gde je našao i okrenu se. Ava je držala u rukama knjigu, otvarala je i počinjala da čita. Znao je da je ostatak sveta, uključujući i njega, nestao onoga trena kad joj je prva reč iz knjige stigla do svesti. Uvek je tako bilo. Potpuno se posvećivala onome što radi.

Pohlepna kad je znanje u pitanju. Najpametnija u svakom prostoru u kome bi se našla.

Odšeta do toaletnog stočića, pokloni jedan duži pogled i pažnju krevetu koji je zauzimao silan prostor u odaji i onda opet vrati pogled na nju pa se upita koliko treba da joj se približi da bi se setila da je i on u sobi.

Njenoj spavaćoj sobi. Sam. S njom. I tim okrutnim, slatkim, opijajućim mirisom.

Ona dohvati pramen svoje kose i odsutno ga uvrnu povrh glave i on se upita da li bi joj, kad bi nosem dodirnuo mesto ispod njenog desnog uha, koža bila isto tako meka i seksi kao što joj je i ceo izgled bio. Što je duže posmatrao, to je sve više shvatao da se zavarava. Razbarušena, krakata dile-tantkinja iz davnih vremena više nije postojala.

Iako su bore smejalice kod uglova njenih mekih ružičastih usana i sitne bore na čelu koje je dobro pamtio bile još tu, najlepše obline njenog tela sad su bile još oblije i celo joj telo bilo zategnuto kad su devojačku bucmastost pojele hladne zime severne hemisfere.

I dok se stara Ava uvek nesvesno povlačila u sebe, ova nova Ava stajala je uspravno, zabačenih ramena, kukova izbačenih, sigurna u sebe na način za koji Kejleb nije bio siguran da želi da ga tumači.

Ava koju je poznavao tako kratko i izgubio tako brzo u ono davno vreme bila je izuzetno pametna, ali uglavnom uplašena i tvrdoglava devojka.

Ova Ava je sva bila žena.

Muzika ispod šatora dole na travnjaku punila je noć i zavlačila se u sobu.

Setni klavir, zadihani muški glas koji peva o budalastim ljubavnicima.

Ona diže pogled s knjige, žmirnu, osta zagledana neko vreme kroz prozor, a onda se setno osmehnu. Bio je to osmeh težak od iskustva. Nevinost i nestašluk iznenada više nisu pripa-dali ni blizu bezvazdušne atmosfere njene spavaće sobe.

Kejleb shvati da mu srce u grudima lupa daleko glasnije no što bi mu bilo ugodno.

– Volim ovu pesmu – reče Ava glasom koji beše neprirodno grlen.

Okrenu se prema njemu i osmehnu se toplo i nežno, očiju sanjalačkih kad ga pogleda u oči, pažnje i dalje delom posvećene muzici koja je stizala spolja.

Kejleb ne skrenu pogled. Nije mogao. Do đavola, to nije ni želeo. Pusti prosto da u sebe upija njen izgled. Te prodorne plave oči. Crne trepavice. Tešku tamnu kosu koja joj je padala na ramena.

Sve do tog tenutka Kejleb nije znao da postoji nešto tako kao savršena ramena. Njena su bila laka, fino oblikovana, bleda kao porcelan s oblinama i udubljenjima na svim pravim mestima.

W & N Ona stisnu široke usne zubima, pogleda dole u ruke i tek tada kao da posta svesna knjige koju u njima drži i čelo joj se lako nabra. Glasno pljesnu stranama knjige kad je zatvori i onda se okrete da je vrati natrag na policu i pri tom nakrivi glavu tako da Kejleb shvati da joj je i vrat skoro isto tako savršen.

Bio je tako opčinjen svom tom bledom kožom, sjajnom od mesečine koja je stizala kroz prozor zajedno s nepristojno romantičnom muzikom, da ne shvati da ona korača prema njemu sve dok mu se od mirisa cveta pomorandže nosnice ne raširiše kao pastuvu pred skok.

– Zar ti ne voliš ovu pesmu? – upita ga ona.

Pesmu? Peva li to neko uopšte?

Mora biti da je tako. Ona je njihala kukovima, brada joj beše malo spuštena tako da je gore u njega gledala ispod trepavica i laki osmeh titrao joj je oko usana. Muzika mu se lagano opet uvuče u svest.

Ona pruži ruke prema njemu, dlanova okrenutih naviše. – Igraj sa mnom zarad starih vremena.

Klopke je odavno dovoljno poznavao da bi znao da joj nije samo do igre.

Jedno od njih moralo je da sačuva trezvenu glavu. Kakva šteta što je to morao da bude on.

– Ava – poče on.

Ali ona stavi prst ispred svojih usta i zanjiha se pred njim pa dohvati jednu od njegovih udrvenelih ruku i smesti je u svoju, a drugu namesti sebi oko struka.

Kad bi mali prst pomerio samo santimetar, napipao bi početak obline njene stražnjice.

Kejleb zatvori oči i zamoli oproštaj.

Odavno mu se nije desilo da u takvom trenutku pomisli na još nekoga osim na ženu u svom naručju.

4.

Lagani ritam muzike bio je zavodljiv, ali se Kejleb i dalje borio da ne podlegne mirisu i mekoti koji su ga napadali.

Kao što joj je u prirodi bilo, Ava je vodila. Ili bar pokušavala da to čini.

Kao što je njemu bilo u prirodi, Kejleb nije mogao da je pusti da to čini.

Proklinjući se u sebi, obuhvati je čvršće oko struka, tako da je sad bila sasvim pripijena uz njega.

Posle jednog strašno dugog trenutka u kome dade sve od sebe da spreči da mu se narasta-juća želja ne prelije u nešto opasnije od igre, Ava malo izvi glavu i pogleda ga u oči.

– Zdravo – reče mu.

– Zdravo i tebi, ponovo – uzvrati on.

– Ovo je lepo.

Lepo? Zar ona misli da je vertikalna predigra u koju su se kao slučajno upustili lepa? On je mislio da je to veoma mnogo blisko ludilu!

– Mogli bismo ovo, znaš, da činimo i tamo dole – reče joj. – Tamo gde u stvari ima pravi podijum za igru načinjen upravo u ove svrhe. I to pod zvezdama kojima si se maločas tako divila.

Ava malo iskrivi nos. – Mrzim da igram na javnom mestu. Imam dve leve noge.

Istina, Kejleb sve do tada nije tako mnogo pažnje posvećivao njenim nogama uz sve te druge delove njenog tela koji su se otimali za njegovu pažnju.

Glas mu beše za čitav ton niži kad reče: – Sasvim dobro obavljaš posao i

sada.

Ava se još malo pripi uz njega tako da sve njene meke obline fino nalegoše na sve čvrsto na njegovom telu, a on steže zube da potisne želju da je zabaci na rame, odnese na krevet i divljački obljubi.

W & N – I ti takođe – reče ona vedro, nesvesna vulkana koji se budio u njemu. – Jesi li išao na časove plesa?

– Časove plesa? – smete se Kejleb.

Eto njega gde misli da je Rudolf Valentino, a ona u njemu vidi samo Freda Astera. – Ah ne! Rođen sam s jedinstvenim i nedostižnim darom za igru.

– Nisi valjda?

Osmeh joj beše mazan i Kejleb tu skoro sasvim izgubi kontrolu.

– Ućuti i igraj, hoćeš li?

– Da, gospodine.

Privuče je bliže tako da joj se sad i glava nasloni na njegove grudi. Njena kosa ga zagolica po bradi, ali sad bar više nije morao da je gleda u one maglovite oči i da bude na poljubac daleko od onih usana koje kao da je samo nebo poslalo.

Pesma se završi. Kao njen odjek digoše se onda pljesak i galama vesele gomile, buka ispuni sobu i njih dvoje konačno prestaše da se njišu. Časna stvar bi bila da se sad povuče iz Avinih ruku, da se povuče iz igre ma kakva da je bila ta koju je ona igrala i napusti sobu, da se vrati svojim dužnostima pored slavljenika i da drži svoje ruke i sve druge delove svoje anatomije dalje od mladoženjine sestre.

Ali Kejleb ne učini ništa od svega toga.

Ako je iko na tom venčanju smatrao da je on častan čovek, valjalo bi da bolje razmisli.

Istina, nije lagao, varao ili krao, ali granice pristojnosti jeste pomerao svakodnevno.

Ako mu je bilo poznato da njegov klijent gaji sklonost prema nadmetanju u mokrim majicama, on bi potražio i našao najbolju što je Melburn mogao da ponudi ako je to bilo ono što će tu osobu da privoli da se opredeli za njega a ne za neku drugu firmu. Izlazio je sa ženama i odmah sledeće nedelje i s njihovim drugaricama. Rizikovao je milione dolara novca drugih ljudi svakoga dana i činio to bez ustezanja.

I sve to samo stoga što je izgarao od želje da pobedi. Da dobije ono što želi.

Da više nikada ne čuje reče ,,ne“ i dozvoli da ga to slomi. Iako je znao da bi bez po muke opet mogao da se uspravi. Radio je to ranije. Jedino što sve to nije bilo tako zabavno.

A šta je to što je želeo baš u ovom trenutku? Bila je tu jedna stvar koju sebi neće da uskrati…

Odmače se. Avina glava ljuljnu se nazad i ona pogleda gore u njega očima snenim i tamnim, kapaka teških, sve na njoj đavolski seksi.

– Celo veče sam jedva čekao da ovo uradim – reče on.

Oči joj se raširiše, pogled joj se izoštri i ona proguta pljuvačku. S mukom.

Kejleb joj pusti ruku. Prsti joj zadrhtaše i spustiše mu se na rame ustreptali kao krila lepti-ra.

Slobodnom rukom je obgrli oko vrata i palcem lagano prevuče po njenom ramenu.

Dah joj zasta. Grudi joj se napeše na njegovim prsima. Zenice joj postaše tako velike da zrno plavetnila ne osta u njima.

On nežno zavuče prst pod kožnu vrpcu, lagano je diže s njenog vrata i ispod njene haljine sve dok se ne ukaza medaljon koji je na njoj visio.

Medaljon.

Medaljon koji joj je kupio za šesnaesti rođendan.

I dalje ga je nosila.

Kejleb nije znao da li treba da se oseća neugodno ili da se u potpunosti uobrazi.

Zurio je u medaljon i zamišljao da ga otvara da vidi je li u njemu na počasnom mestu još njegova slika, ali bi prelazak na taj potez previše odao. Više čak nego što je i sam sebi želeo da prizna.

Bi mu drago što iznenada nađe druge mnogo zanimljivije stvari da se na njih usredsredi.

Kao na primer kako joj je topla koža bila pod njegovim prstima.

W & N Kao na primer činjenica da je sve brže i oštrije hvatala dah i pripijala svoje grudi sve više i više uz njegove.

Kao na primer laki pokret na krajevima njenih usana koje su prosto molile da budu polju-bljene.

Pusti medaljon i on osta da visi između njih; hladan, zatvoren i nabijen uspomenama.

Uspomenama koje nisu premošćivale bilo koju od ovih deset godina. Jer je ona otišla. I osvr-nula se nije.

Odrasla je, podseti se. Nije više ono nevino stvorenje koje je pre mnogo godina došlo kod tebe tražeći rasterećenje.

Ali baš kao što je znao da je sam načinjen od takvog materijala koji mu omogućava da se uspravi posle svakog neuspeha, znao je isto tako da je u njenoj prirodi da pobegne odmah čim stvari postanu tegobne. Isplatilo bi mu se da to ne zaboravi. Imao je nekoliko ozbiljnih nedo-umica u sagledavanju onoga što je ona nameravala da postigne ovom svojom malom scenom zavođenja, ali je više od svega grčevito želeo da ostane emotivno ravnodušan.

Onda je pogleda u oči.

Osmehivala se. Mala zavodnica je tačno znala šta misli.

On upitno izvi jednu obrvu. Ona učini isto u trenutku kad joj ruka kliznu oko njegovog vrata i stade da mu lako pritiska mišiće na ramenima tako da mu se učini da će da počne da prede.

Spolja stigoše zvuci nove pesme. Ovoga puta lagan, lak, lenj zvuk električne gitare. Kao odjek, brundanje, duboke note basa zatreperiše mu u kostima.

Palac njene druge ruke lagano mu pređe po dlanu tako vično da taj dodir oseti čak u petama.

I taman kad Kejleb pomisli da stvari ne bi mogle bolje da budu, Ava ga privuče sebi i poljubi ona njega. Otvorenih usta. Istraživačkog jezika. Očiju zatvorenih čvrsto. Tela jako pritisnutog na njegovo.

Ava… Otpor mu potraja sekund, možda sekund i po, pre nego što joj se pridruži i bezglavo se sav predade onome što čine.

Ukus koji namah oseti bio je mešavina ukusa kolača od belanaca i daha sunčanog prolećnog dana. Njena kosa delovala mu je kao svila pod prstima. I slabašni, grleni zvuk koji ona ispusti kad je on poljubi na srce mu delova kao injekcija epinefrina.

Poljubac potraja najviše trideset sekundi, a ipak takvo uzbuđenje nije iskusio

nikad u ćelom svom životu. Držala se kao žena, ljubila je kao žena i time mu raspalila mušku glad za njom.

Kad se odmače od njega, oči su joj bile tamne, nedokučive. I pored toga, osmehivala se, a njemu je to bilo dovoljno. Naže se da je opet poljubi, ali ona okrete glavu.

Izgledalo je da Ava ima neke svoje ideje. Ona provuče prst ispod čvora njegove mašne i lako ga cimnu. Vrat mu se na to instinktivno ukoči i osmeh joj se samo proširi. Kakvu god igru da su to njih dvoje igrali, ona je postajala sve komplikovanija. Pravila su bledela dok je zabava u kojoj su krišom uživali nadvladavala zdrav razum.

Sad nije mogao da se udalji. Posebno stoga što je mogao da bira ili ovo ili druženje dole pod šatorima.

Ovo drugo, razume se nije dolazilo u obzir, ali i da su se sad ovde ispred prozora pojavile polugole igračice, on opet ne bi mario.

Ava malo stisnu jezik zubima kad se usredsredi na razvezivanje čvora njegove mašne. On joj se rasplinu u rukama. Nije ga krivio. Dugmad njegove košulje bila su sledeća. Pop. Pop. Pop. I onda se njene ruke zavukoše kroz otvor košulje i upustiše se u dugo, lagano milovanje kože na njegovim grudima. Skliznuše mu na struk. Krenuše gore i dole po njegovim leđima.

W & N Teoretski govoreći, Kejleb je voleo pomisao o tome da ga žena zavodi više nego da on zavodi nju i to taman onoliko koliko i svaki drugi muškarac, ali ovo sad s Avom s teorijom nije imalo nikakve veze. U svakom slučaju, bar ne za njega.

Opasna beše ova igra koju je ona započela i on je svim svojim bićem nameravao da joj pokaže koliko opasan on može da bude. Bio je sad previše prekaljen da bi mogla ikad više da ga uzdrma onako kako je to nekad učinila i nameravao je da je raspameti.

A da bi se to dogodilo, bilo je vreme da on zagospodari.

Okrenu je u mestu, tako da je sad leđima bila oslonjena na njega. Ona malo izgubi ravnotežu. On je učvrsti. Oslušnu kako joj kratak dah para tišinu, zvuk nabrekle želje koja je gusta i brzo tekla među njima.

Sačeka dok se ona ne opusti i ne nasloni na njega. Podatna. Voljna. Spremna da je on vodi.

Njeno spremno potčinjavanje njegovoj volji donese mu u svest jato novih uspomena na njihov prvi put. Sve same slatke, blažene, nežne uspomene.

Svesno ih potisnu.

Ako ona želi slatku i blaženu noć, onda je došla na pogrešno mesto. Odenula je pogrešnu haljinu. Poljubila je pogrešnog čoveka.

On lagano, lagano pomeri u stranu talas kose s njenog vrata i gurnu s bledog ramena naramenicu njene haljine, a uživao je u lakim drhtajima koji stadoše da joj prožimaju dah kad stade da diše uz samu njenu kožu.

Onda ugrize žilu koja je spajala njeno savršeno rame s njenim savršenim vratom. Jezikom mu se razli ukus zanosniji od bilo kog koji je ikad okusio.

Kao sveže mleko i vrela kosa i mnogo obećanja.

Ugrize ponovo i ovoga puta zatvori svest za sva druga osećanja kad je okusi jezikom. O bože, bila je glatka kao med i krem i mlečna čokolada i sve stvari rđave i dekadentne.

Je li ovako ukusna bila i prvi put? Ako je tako, kako je to uopšte mogao da zaboravi?

Posle svakog dodira njegovih usana, zuba i jezika, ona se sve više naslanjala na njega kao da je noge izdaju.

Ruke joj zadrhtaše na njegovim butinama pre nego što krenuše naviše.

Odlučnije. Napeše mu svaki mišić od želje da s tim nastavi.

Još santimetar-dva do njegovog šlica i osetiće tačno koliko je uzbuđen.

Gricnu je za uvo i ona zastenja. Umota joj kosu rukom i povuče joj glavu natrag da joj lakše priđe i usta joj se željno otvoriše.

Njeno držanje bilo je čist instinkt i iskrenost. Bez uzdržavanja. Opijala ga je.

Brzo je zaboravio kako je ciničan bio u vezi s takvim stvarima.

A tek su počeli.

Da je bio slabiji čovek, sigurno bi zanemario žestinu vreline koja je narastala među njima. Na sreću po njega, i još više po nju, on nije bio ta vrsta čoveka.

Sigurnom rukom potraži patent zatvarač na njenoj haljini i lagano stade da ga otvara.

Zvuk zatvarača delovao mu je na nerve kao škripa krede po tabli.

Tkanina pade u stranu i otkri još blede savršene kože s pleća, vrata i ramena.

I tek tada shvati da ona ne nosi prsluče. Zvuk sličan nečemu što bi glasilo

,,auu“ omače mu se sa usana pre nego što stiže da se spreči.

Nadlanicom je pomilova po leđima. Onda ćelom dužinom kičme. Napipa ožiljak na mestu gde ju je kad je bila dete povredila grana drveta na kome se krila na obližnjem terenu za golf i to kod pete rupe.

Prošlost i sadašnjost stopiše se tako brzo da se sad jedva sećao šta znači reč ravnodušnost.

I kao da oseti njegovo oklevanje, Ava okrenu glavu i rukom ga uhvati za obraz da njegove usne primakne svojima. Poljubac beše sladak, nežan, lagan i skoro bezazlen, a u isto vreme beskrajno erotičan.

W & N Oh, nek ide sve do đavola, pomisli on. Ono “sto dama želi…

Ona mu se izvi u rukama i on joj smače haljinu s ramena. Koža joj se naježi na mestima koja je dodirnuo.

Njeno podavanje bilo je zapanjujuće. Stvarala je kod njega osećaj da mu je svaki dodir pravi. Svaki pogled iskazivanje želje. Ipak, zadrža kontrolu. Kao i uvek.

Ona se odmače, njene tamne oči prikovane za njegove kad joj haljina pade na bedra. I svaki osećaj za kontrolu odlete kroz prozor.

Ava koju je nekad poznavao beše obogaćena promenama koje je načinilo skoro deset godina. Njena vitka, nežna devojačka figura beše dobila obline na svim pravim mestima.

Kejleb oseti kako ga od požude vid ostavlja.

I dok se on opijao njenim izgledom, ona zabaci kosu. Ali ne oholo. Pesnice su joj se ste-zale i otvarale pored bokova. Njeno podrhtavanje više nije bilo samo mera čistog uživanja.

Njena ranjivost ga opet omami. Na trenutak samo pokuša da odgonetne zašto ona ovo želi. Onda se seti zašto to on želi. Ona je bila žena. On je bio muškarac. Tačka.

Pogleda natrag u njene oči, uveri se da kao upecana neće da skrene pogled, i onda joj podari punu meru onog svog posebnog sjaja u očima. – Reci mi da ne sanjam.

Ona lagano zavrte glavom i mali osmeh joj zaigra u uglovima čulnih usana. – Ne sanjaš.

– Pa šta onda, kog đavola, čekam?

Napravi dva koraka prema njoj, zavuče joj ruku u kosu i poljubi je. Njene

grudi se stisnuše uz njegova gola prsa. Ona zavuče prste u njegovu kratku kosu i zatvori oči.

Vid mu se zamuti i sve na šta je bio u stanju da misli bila je njena koža i ružičasta boja i šta li se sve još krije, a ostalo neviđeno, ispod iznenada previše odeće na telu. Njena mekota i ljupkost bili su skoro nepodnošljivi.

Skoro.

Diže malo glavu kad stade da je pomera prema krevetu. Njena kolena dodirnuše dušek.

Ona pade natrag. On smesta leže pored nje.

Bio je još svestan kad poljupcima stade da joj pokriva telo i zadrža se da dobro upozna svaku oblinu njenih grudi pre no što pređe dole na njen stomak.

Ona se rukama čvrsto uhvati za ružičaste krevetske pokrivače kad on zubima uhvati ivice haljine i stade da joj je svlači preko bedara jedva se uzdržavajući da još ne izgubi glavu.

Ivica njenih gaćica virnu prema njemu. Bele. Čipka. Izazovne. Mameće.

Nosnice mu se raširiše, dunuše vreli vazduh na njen goli donji stomak i ona se trže naviše prema njemu.

I prvi put u životu, on se nađe u situaciju da hvata korak s golom seksualnošću žene jer je inače uvek bilo obratno.

Kad je dodirnu, to beše kao da je dodirnut sam. Kad joj poljubi stomak, oseti živu vatru u svom stomaku. Žestoka vrelina koja mu proze telo kad joj zavuče ruku pod haljinu i stade da miluje baršunastu kožu butina – bila je nezemaljska.

I dalje beše potpuno odeven, za ime sveta. A ipak je bio uzbuđen do tačke ključanja.

Ono malo čipke što ga je delilo od nje bilo je smešno. Dodirnu lastiš lakim milovanjem i ona čvrsto stisnu oči.

Ali on je želeo da ona tačno zna ko joj ovo radi. – Ava, otvori oči.

Zatreptaše i otvoriše se. Potraja malo dok joj se pogled izoštri. Puls mu je damarao celim telom dok sačeka da ona usrkne vazduh, da joj vidi predaju u očima, potvrdu da je spremna za noć svog života.

Ali to ne dočeka.

Umesto toga ona reče: – Prosečan krevet domaćinstva sadrži preko šest milijardi grinja.

– Ne brini – reče joj on uz đavolski osmeh. – Bićeš povrh svih njih.

Grlo joj se pomeri. Nekoliko sitnih bora pojavi joj se na čelu iznad nosa i onda njene ruke nežno potisnuše njegove grudi, međunarodni znak za ,,stop“.

W & N Nešto se premetnulo u njoj. Nije više bila voljni učesnik, a kamoli izazivač od pre samo nekoliko minuta. Do đavola, da je nastavila da se podaje još samo dva minuta, raspametio bi je.

Još samo dva minuta. Nikad mu se pre tako malo vremena nije učinilo tako blizu. A opet tako daleko.

Izvuče ruku ispod njene glave i odmače se jer je znao da je jedini način da nastavi da tre-zveno misli taj da skloni ruke s te veličanstveno tople kože.

Kad je pogleda u oči, vide da su, umesto strasti, iznenada uspaničene.

Mogla je isto tako da ga polije kofom ledene vode, ali nije sigurno da bi se i od toga ovako brzo rasplinula magla požude koja mu je pokrivala rasuđivanje.

Pomeri se tako da nijedan njen deo ne dodiruje bilo koji njegov. Ona to iskoristi da se odvoji od njega. I brže valjda to i nije mogla da učini.

U vreme kad se ispravi i sede na ivicu kreveta, već je držala haljinu povučenu i stegnutu uz grudi, kose razbarušene, kolena stisnutih.

On provuče ruku kroz svoju kosu i onda je pruži ka njoj, ali se predomisli i spusti ruku na krevet pored sebe.

Bio je sebična životinja i kad je bio najpristojniji pa tako sasvim nepogodna osoba za tešenje drugih. Bio je u stanju da teši jedino jeftinim štosom, upuštanjem u još onoga što su do maločas činili, poverljivim obaveštenjem o nekoj dobroj trgovini ili članskom kartom za bilo koji od vrhunskih klubova u gradu. A malo je verovatno da bi Ava pristala na takvu vrstu umirivanja.

– Ava, dušo – pozva je promuklim glasom – jesi li dobro?

Njene odsutne oči na tren se zaustaviše na njegovoj razdrljenoj košulji i onda diže ruku u i reče: – Potreban mi je samo minut.

Minut? Čoveče, baš ume da bude hladna onda kad to želi.

Odebljalim prstima on zakopča dva donja dugmeta na svojoj košulji pa skoči na noge i odšeta do drugog kraja odaje i natrag pokušavajući da dokuči kako je stigao ovde gde je. S Avom. Otkačen. Opet.

Glas mu beše hladan kao seoska bara u zimu kad je upita: – Šta sve ovo bi onda?

Ona zavrte svojom lepom glavom. – Ništa.

On pokaza prema napola otvorenim vratima spavaće sobe. – Slatkišu, to što si me dovela ovamo gore i skočila na mene dok je dvesta i jače zvanica, uključujući i tvoju porodicu, odmah ispred vrata, i sve to pošto me deset godina nisi videla, ne može da bude ništa.

Ona ga pogleda. Bolje reći, besno pogleda. Ali ne mari. Bolje da ga gleda tako nego da joj u očima vidi, kao ono maločas, da prezire samu sebe što je s njim.

– Ništa ja nisam učinila! – reče ona. – Samo mi je bilo potrebno… Ne bi ti to razumeo.

– Probaj me.

Ona se ugrize za usnu.

On protrlja vrat koji ga je svrbeo i istovremeno bio vreo. Bio je to znak da mu se mehani-zam samozaštite konačno vraća u život.

– Ava, govori sad ili do u večnost više ništa nemoj da kažeš.

– Ja… samo hvala, u redu? Bilo je to baš ono što mi je potrebno.

Eto. Želeo je neuvijen odgovor, zar ne?

W & N 5.

– Samo to što ti je potrebno? – ponovi Kejleb glupavo, taman onako kako se i osećao. – Da li je to ljubavna predigra postala poslednje ludilo u džet-setu?

– Možda bi trebalo da bude – dobaci ona jetko.

– Ava – opomenu je on.

Obrve joj se ispraviše, usta malo izviše. Onda strese ramena kao balerina krilima posle nekog posebno teškog izvođenja na pozornici.

– U pitanju je samo to – poče ona – što sam se proteklog meseca osećala strašno poniže-na… Tejlor i ja smo raskinuli. I tako sam ja otišla. I sada sam ovde. I jedva da poznajem živu dušu tamo pod šatorom, a to me baca u još veće očajanje jer me je nateralo da se upitam zašto sam uopšte dolazila ovamo. No tu si bio ti.

I glas joj izvetre. Nije čudo.

Koristila ga je. Sve od početka.

– Tejlor? – izgovori on nekako.

– Moj dečko. Bivši dečko.

– Onaj profesor.

Usta joj se otvoriše i ona ga posle čitave večnosti opet pogleda u oči. – Kako si ti…?

– Ja sam u vezi s tvojom porodicom iako ti nisi…

– Tačno. Jesi.

Kad ga opet pogleda u oči, njene su bile svetle. – Nas dvoje smo i dalje u dobrim odnosima, zar ne?

U dobrim odnosima? U dobrim odnosima?

– Svakako – reče on primetno hladnim glasom. – Ja sam i prihvatio da Damijenu budem kum na venčanju jer mi je to garantovalo valjanje s mladoženjinom očajnom, pivom natoplje-nom sestrom.

Ona tako naglo diže ruke u vazduh da mu dalje reči zastaše u grlu. To isto grlo sasvim se zapuši kad vide da joj suze zasvetlucaše u očima.

– Žao mi je, u redu? – reče ona. – Jesi li srećan sad?

– Ushićen sam. Ti? – O da. Prosto da ne poveruješ. Život mi je med i mleko. Hoćeš li da znaš zašto me je otkačio? Mom takozvanom partneru ponuđeno je mesto u Akademskoj komisiji koja ima zadatak da nadzire studente koji pokušavaju da dođu do višeg zvanja. A kako je moj doktorat bio pred odbranom, on je smatrao da je naš dalji odnos nemoguć jer bi to bio sukob interesa.

Donja usna stade da joj podrhtava i Kejleb palce na nogama jako zabi u cipele da spreči da se na bilo koji način pomeri u njenom pravcu.

A onda ona reče: – Izabrao je školu umesto mene.

Poređenje beše dragoceno. Mora biti da je u igri bila neka vrsta kosmičke ravnoteže posle načina na koji je ona njega ostavila da stoji na aerodromu, ali mada je prilika za nabijanje na nos bila zrela, i mada je u ovom trenutku bio prilično nezadovoljan i ljut, ipak nije mogao da se natera da joj bilo šta kaže.

Kad li je postao tako mekan? Kad je Ava Haliberton opet ubacila svoje lepo lice u njegov život, eto kad.

– Damijenovo venčanje mora da u bolje vreme nije moglo da se desi. Bolja prilika od te da se dođe kući i ližu rane sigurno bi ti se teško ukazala – reče on, a nadao se da će ona to da porekne, da možda u rukavu krije i neki drugi

razlog za svoje malopređašnje ponašanje.

W & N Kao na primer da je on prosto neodoljiv.

Ali ga ona pogleda uz sitan osmeh na licu i klimnu glavom kao da je činjenica što je on tako lako pročitao dobra stvar.

Pa nek je đavo nosi. Prokleta da je i ona i njena savršena ramena i njene meke usne i te njene čini koje je još uvek u stanju da baci na njega iako je vrlo dobro znao da tako nešto ne sme da dozvoli.

Počeša se po vratu jer ga iznenada strašno zasvrbe. U njenoj blizini tako nešto izgleda da je postalo uobičajeno.

– I onda kad si videla mene gde nailazim, mora da si pomislila da ti se sreća osmehnula.

Pomislila si: „Stari Kejleb je dobar za jedno brzo valjanje. On je već bio tamo i to radio i pro-dao prava za badava. Biće savršen način da se ja vratim na pravi kolosek.“ – Ne! – Ne? – reče on i glas mu se opasno spusti jer više nije bio u stanju da savlađuje bes. – Zar nisi pomislila da bih bio dobar za brzo valjanje? Lagano valjanje, možda.

Ono: kao ne žurimo i uživamo u svakoj sekundi dok se lagano valjamo celu noć. I da to bude tako mnogo valjanja i tako različitih da ujutru ne budeš u stanju da se setiš imena profesora Jajoglavog. Da si mi dala malo više vremena tamo na krevetu, siguran sam da bih prevazišao sva tvoja očekivanja.

I on, da ne bude zabune, i rukom pokaza prema krevetu koji beše izgužvan taman kako treba da svako ko pogleda uopšte ne posumnja šta se tu desilo.

Nekakva varnica opet raspali toplinu u njegovim venama i on shvati koliko je u stvari još želi.

Ava s mukom nešto proguta i pogleda ga onim krupnim plavim očima. Očima koje su tu nedavno još grozničavo gorele od želje, a sada bile oprezne. Ona šmrcnu. I samo nastavi da ga gleda. Kao da ga vidi prvi put.

I mada je sad kršila ruke, i mada su joj donje trepavice još blistale od suza koje su tu zas-tale, pogled joj beše pronicljiv. Znala je. Bila je to čista, gola, ženska intuicija.

Pročitala ga je skroz.

Pogled joj pade na raskopčanu kragnu njegove košulje. Ona lako, plitko

udahnu i liznu usne. Kao da još nije završila igru s njim zarad vlastitih emotivnih potreba.

On beše prilično siguran da nije svesna moći signala koje upućuje. Bili su previše jasni.

Sasvim neizveštačeni. A ona se očevidno osećala smeteno i ranjivo.

Znao je da bi, ako samo načini tri dugačka koraka prema njoj, i uzme je u naručje, s čekanjem bilo završeno. Devojka bi, žena koju je želeo sve od kako pamti, bila njegova celu dugu noć.

Ali s devojkom kao što je Ava čovek nikad nije mogao da bude načisto. S njom je sve uvek bilo previše složeno.

Provala vrištavog smeha razbi napetu tišinu praćena topotom koraka pa beše očevidno da je još neki par gostiju sa zabave došao na istu ideju kao i njih dvoje i traži neku praznu sobu ovde na spratu da ostvari svoje namere.

Bilo je to dovoljno da Kejleba trgne iz zanesenosti. Pribra se. Sabi celo veče u čvrstu loptu i gurnu je duboko u sebe u fioku s naznakom „loše iskustvo najbolje zakopati”.

– Hajde, doktore – reče joj. – Hajde da se vratimo na zabavu. Ja još treba da održim lep govor pre no što se gosti raziđu, a nema sumnje da je tetka Gledis do sada već poslala tragače za tobom.

Ava klimnu glavom. Ispravi leđa. Zateže ramena. Usta. Ispravi haljinu.

Pogleda u njegovom pravcu. Tračak krivice zatitra joj na licu. Uh, oh. Oh ne.

Kejleb sebi više nije hteo da dozvoli da ga ona dirne. Na bilo koji način, u bilo kom obli-ku i uopšte.

Ako ga je onaj dan na aerodromu pre devet godina i četiri meseca smestio na životnu stazu bogatog, dobrog i samačkog života, onda je ovo veče udarilo pečat na sve to.

W & N Veliki, zli, promućurni, neosetljivi Kejleb Gilkrist opet je bio na sceni. Da gazi preko leševa i da ga nazivaju svakakvim imenima.

Ava povuče zatvarač na haljini, prstom prevuče po ivicama usta da ruž dovede u red, uredi kosu i pokuša da ne obraća pažnju na zvuke iza sebe.

Uzalud. Svaki zvuk je služio jedino kao podsetnik na činjenicu da je upravo pokušala da ponovo doživi onu davnu noć kad joj je vođenje ljubavi s Kejlebom omogućilo da sve stvari sagleda kristalno jasno.

Ovoga puta pak kad mu je opet pristupila, tražeći da joj stvari postanu jasnije,

možda čak i malo utehe, jadno je propala.

I nije čudo. Smešni, drski dečak u koga je oduvek bila pomalo zaljubljena beše postao lep na neki način i to je samo pomoglo da njena luda namera pukne.

Klizanje dugmadi kroz rupice Kejlebove kao sneg bele košulje podseti je kako joj je jak i čvrst bio pod rukama. Sum zavlačenja košulje u pantalone podseti je kako se lepo osećala kad je izvlačila.

S mukom proguta pljuvačku. Zatvori oči. Pokuša da misli na nešto drugo…

Gura u stranu vrata univerzitetske kućice za čamce i ona klizaju po žlebovima dok ona pogledom traži brata da mu kaže da može da se desi da sledećeg dana otputuje za Harvard čija joj je puna školarina ponuđena.

Nalazi Kejleba samog u polumraku gde polira strane svog takmičarskog čamca. Rukavi majice zavrnuti su mu do lakata i stežu mišiće za koje i nije znala da ih ima.

Tamne oči kad se okreće i vidi je gde tu stoji. Oči se skupljaju kad shvata daje ona rastužena. Blesak svesti kad je uzima u naručje daje uteši.

Poljupcima joj zasipa lice, otklanja suze. Oseća takvu sigurnost, takvo poverenje kad joj diže ruke iznad glave da bi joj lakše skinuo majicu.

Snaga joj struji kroz telo kad raskopča prsluče i vidi njegove oči na njoj.

Otkriće. Moć.

Dodirivanje, milovanje, sva ta topla, vlažna koža i ti čvrsti, vitki udovi. Tren bola kad se prvi put spoje, ali je on tako pažljiv, tako nežan, a ipak tako siguran, daje bol brzo izgubljen u talasima zadovoljstva tako neverovatnim da sasvim gubi glavu…

Avino telo je još treperilo na svakom mestu koje je dotakao. Na svakom mestu koje je poljubio. Na svakom mestu na koje je pao njegov vreli dah.

Otvori oči i zagleda se u nevidljivu tačku na zidu. Je li to bilo ono što je od njega ponovo tražila? Vrstu zadovoljstva koja će da učini da na tren zaboravi sav svoj život? Ako je tako, zar je onda zaista mnogo tražila od tipa kakav je Kejleb Lovački Hrt Gilkrist?

Ona zatrese glavom da potisne uspomene. Bila je devojka za ozbiljne veze a ne devojka za provod ili devojka za jedno veče. Dužina vremena koja joj je bila potrebna da preboli Kejleba posle prvog ljubavnog iskustva bila je tu da to potvrdi.

Kad su se voleli taj prvi i jedini put, bio je jedan trenutak dok mu je ležala u

naručju kad se on poigravao s medaljonom i osmehivao se zbog toga što je njegova slika i dalje u njemu.

Da ju je u tom trenutku zamolio da ostane, umesto kao da se toga tek tada, onako usput, setio na aerodromu sledećeg dana, ceo njen život do ovog trenutka bio bi drugačiji. Harvard bi bio zaboravljen. Nikad ne bi otputovala ni studirala na nekoliko najčuvenijih svetskih univerziteta. Nikad ne bi upoznala različite kulture i različite ljude, niti bila u stanju da stvori svoje cars-tvo znanja da iz njega stiče sliku o životu.

U najboljem slučaju, mogli su da ostanu zajedno, venčaju se i kupe kuću u blizini njihovih roditelja. I ona bi postala jedna od njih. Gnusnih Stonington Drajv žena.

W & N U najgorem bi morala da posmatra dečka koga je obožavala kako odlazi nekoj otmenijoj, zgodnijoj, lakšoj da bude voljena.

U svakom slučaju, bila bi najnesrećnija žena na planeti.

On joj je onda vratio medaljon na grudi i pustio je da ode. Dao joj je oslobođenje. I hrab-rost da raširi krila.

Kejleb Gilkrist joj je bio tiha patnja tokom celog njenog odrastanja. I prva ljubav isto toliko. Njemu je imala da zahvali za najveće buđenje, seksualno i svako drugo.

A sad? Sad je imao široka ramena, savršeno sklesanu bradu i bio zgodan i spreda i straga.

Zasmetalo mu je što mu je pomenula glas koji ga bije kao nešto što mu ne prija, iako se ona na osnovu priča koje je čula nadala da će baš takav da bude.

Posramljenost koju je sada oseća-la kao rezultat takvog njenog stava, stigla je baš kao krem povrh svega što je doživela u najgorem mesecu svog života.

– Ava – reče Kejleb i njegov uštogljen sumoran glas stiže do nje iz drugog kraja prostorije.

Okrenu se i vide da izgleda besprekorno. Uglađeno. Smireno kao da je u ovakvim situaci-jama bio stotinama puta ranije.

Kad bi ga zamišljala tokom svih ovih godina, obično bi joj pred oči izlazio u farmerkama, majici, najčešće poderanoj oko vrata, s bejzbol kapom na glavi da mu pokrije božanstvene pepeljastosmeđe kovrdže… ovaploćenje deteta na socijalnom staranju. Tom Kejlebu je mogla da se ruga, da se šali s njim, taj Kejleb je mogao da joj se sviđa.

Ovaj Kejleb bio je izvan njenog iskustva, ma kako da je ono inače šarenoliko

bilo. Bio je i suviše jak, i suviše opušten, i suviše siguran u sebe. Bila je prilično sigurna da bi se svako izrugivanje odbilo od njega kao petoparac od dobro zategnutog kreveta.

Kako to nije shvatila pre no što ga je dovela ovamo gore u nedopečenoj nadi da će da bude srećan dovoljno da uradi sve što treba da je opet učini bar upola poželjnom. Čelo mu se na tren namršti i usta trznuše.

Tako je, tako lep…

Ona savi glavu. Činjenica da joj je uzvratio poljubac značila je da je dobila ono zbog čega je ovamo došla. Što je dovoljno, dovoljno je.

– To je to – reče on.

– To je to – reče ona.

– Uskoro će da služe slatkiše. A Baćo Baćov sladoled od limuna je druga dobra stvar zbog koje sam pristao da učestvujem u svemu ovome.

Avina usta se izviše u poluosmeh koji iznenadi čak i nju.

– Čista vanila je najbolji i najpriznatiji svetski ukus sladoleda i čini dvadeset i pet posto svih prodaja u svetu – uhvati ona sebe gde raspreda.

– Hvala nebu što si pohađala sve te otmene škole!

– Pročitala sam to na omotu korneta sladoleda.

Smeh mu zaigra u očima iako se usta ne pomeriše.

– Hoćemo li? – upita je i pruži joj ruku.

Pojma nije imala zašto je tako srećna pa se prema njoj ne ponaša kao da je prava harpija.

Otvori usta da mu to kaže, ali se predomisli jer zaključi da je bolje da ne izaziva sudbinu.

Spusti ruku u njegovu. Kako mu je velika šaka. Toplinom sasvim obuhvati njenu. I učini da se ne oseća tako sama kako se osećala pre samo sat vremena.

Da je samo shvatila da je to sve što je potrebno, pre nego što ga je pozvala ovamo gore.

Hmm. Duboko u sebi, na mestima koje nikad neće pomenuti drugoj živoj duši, bilo joj je prilično milo što nije.

On je povuče prema vratima.

– Sačekaj – reče ona i cimnu ga natrag.

Izraz na njegovom licu reče joj da ga smirenost napušta.

W & N – Zaista mi je iskreno žao – reče Ava. – Da – reče Kejleb. – I meni.

U tišini onda izađoše kroz vrata i krenuše niz stepenice.

Visok sedokos čovek upravo je prolazio predvorjem u prizemlju. Avine cipele škripnuše na stepenicama.

– Stoj. Čekaj – šanu. – To je moj otac.

Kejleb čak i ne zasta. – Onda je bolje da namestiš odgovarajući izraz na lice.

Oh ne…

– Ralfe – doviknu Kejleb i nastavi da je vodi dalje.

– Kako se držiš?

Ava vide kako se lice njenog oca ozari i pre no što pogleda gore.

– Držim se sasvim fino, sine.

On se okrete i s finim osmehom namignu Kejlebu. Namignu. Ava beše prilično sigurna da oca nije videla da namiguje sve od kako je bila dete.

A onda on vide nju. Da je frižider ostao bez struje, iznenadan led koji se javi na licu Ralfa Halibertona i dalje bi votku činio srećnom.

– Ava – reče on.

Glas mu beše osoran.

– Zdravo, tata.

On odmeri njih dvoje, jedno pa drugo, pogleda uz stepenice, pa opet vrati pogled na njih.

U stomaku joj se načini praznina tako brzo da dobi osećaj da će da počne da lebdi. I iznenada oseti potrebu da proveri da li joj haljina izgleda kako treba.

Kad joj otac više ne reče ni reč, Kejleb se umeša. – Zabavljaš li se lepo noćas, Ralfe?

– Divna svečanost, hvala, Kejlebe. A ti?

– Hladan bife nije bio na nivou, ali osim toga, celo veče je bilo pravo prosvetljenje.

Ava oseti kako joj tračak strepnje klizi niz kičmu. Snažno stisnu Kejlebu ruku, ali on to kao i da ne primeti.

– Hvataš beleške, je li, sine?

– Ne pada mi na pamet tako nešto, gospodine moj.

– Hmm. Zar ne bi trebalo da si ti tamo napolju da pomažeš Damijenu u svemu onome što još treba da se uradi pre nego što se ova duga noć završi?

Kejleb se osmehnu. – A zar ne bi trebalo da i ti budeš tamo?

– Otac mladoženje je zapostavljen, ali je bar nevestin otac na svom mestu iako mu je ulo-ga da ustupi svoje dete.

Avini zubi se stisnuše dok je čekala da na nju obrati pažnju na bilo koji način, ali se njegov stoički pogled ne pomeri.

Ovoga puta Kejleb njoj stisnu ruku. Osećaj topline i sigurnosti koji je bio u stanju da joj ubrizga lagano stade da se vraća, što sledeće njegove reči učini još nezgodnijim.

– Siroti momak – reče Kejleb. – pa onda bi trebalo da ovu tvoju ćerku udamo za nekoga kako se više ne bi osećao tako zapostavljenim. Mada, s obzirom na to da je ona nedavno izgu-bila još jednog dečka na putu da postane sociolog, ili filozof, ili arheolog, ili šta god da je to što je studirala ove nedelje, nisam siguran šta bi trebalo da uradimo.

Ava nije mogla ništa osim da besno odmeri Kejleba. On joj se dobroćudno osmehnu kao da je ona lutka nevesta na vrhu svadbene torte, ali mu ona vide sjaj u očima.

On joj nije oprostio za ono što se desilo u njenoj spavaćoj sobi. Daleko od toga. Kejleb je ozbiljno nameravao da je natera da plati za to. Zato što je nešto započela? Ili zato što je zaustavila? Želja koja je obuze da ga šutne u koleno i pobegne namah izgubi snagu od sećanja na njegove usne na njenom telu.

W & N – O ne smeta meni više da stojim sa strane i gledam na svakoj igranci, Kejlebe – reče njen otac. – To mi daje više vremena za čitanje novina.

– Onda si ti srećniji čovek od mene.

Kad se ljubaznosti ispucaše, Ralfove oči šmugnuše do Ave. – Nisam bio siguran da si uspela da uhvatiš avion.

– Stigao je zaista rano jutros, a ja sam znala da ćete svi vi ovde da budete vrlo zaposleni oko venčanja i svega pa sam otišla pravo u hotel.

On klimnu glavom. Jedva. – Onda ću da pošaljem nekog da pokupi tvoje stvari i donese ih ovamo.

To nije bilo pitanje.

Ava pomisli da mu se usprotivi. Zaista. Sve bi uradila samo da vidi nekakvo osećanje na njemu, ali bi to na kraju donelo samo više napetosti, a nje je već bilo u vazduhu dovoljno da se zapali grad. – To bi bilo sjajno, tata. Hvala.

On se osmehnu Kejlebu pa pruži ruku i rukova se s tipom. Njoj ne pokloni ni osmeh, ne zagrli je, ne poljubi. Posle deset godina.

– Videćemo se kasnije, deco – reče im i udalji se.

Kad opet ostaše samo njih dvoje, Ava stade da drhti.

– Šta to bi, do đavola? Kakva moja udaja? Jesi li ti lud?

– Lud? Ja? Nikad. Jesam li srećan što sam ovde jedini koji tačno zna zašto si ti ovde? Ne, nisam ni to.

– A zašto to?

– Hajde da više ne govorimo o ovome.

– Ne – reče ona tvrdoglavo. – Umireš od želje da mi nešto kažeš, pa hajde da čujemo šta je to.

– Fino. Pobegla si od problema. Opet. To je ono što ti radiš.

– Teško.

– Moja greška. Znači došla si ovde da utažiš deceniju dugu želju da me opet imaš. Znam ja da sam dobar, ali je ovo mom egu zaista upriličilo finu masažu.

– Ma nosi se.

– Možda kasnije. Upravo sad sam mislio da razgovorom malo raskravim tvog tatu kako bih ti dao vremena da smisliš dobar razlog da svojoj porodici opet ne slomiješ srce. Činio sam ti uslugu.

– E pa nemoj to više da radiš.

– Fino.

– Fino – ponovi Ava i okrenu se da ode, ali tek onda shvati da se i dalje drže za ruke.

– Pusti me, Kejlebe – reče mu kroz stisnute zube.

On to učini tako hitro da se ona zaljulja na stepeniku.

– Slatkišu, pustio sam ja tebe odavno – reče on i podari joj jedan poslednji dug pogled pre nego što zavuče ruke u džepove, strča niz poslednja dva stepenika i udalji se zviždućuči.

Kopilan.

Uuh, požele da… Šta? Da ga udari? Šutne? Ponizi? Odvuče ga natrag uz stepenice i dokrajči ono što su započeli, i to jednom zasvagda?

– Ava! Ona čvrsto zatvori oči i posla bogovima nekoliko probranih reči što su joj podarili tako savršen povratak kući.

Onda se okrete prema izvoru piskavog glasa s osmehom nalepljenim na lice. – Da, tetka Gledis?

U neko doba, posle tri sata ujutru, Ava je sedela na ružičastom kanabeu kod prozora svoje spavaće sobe, sasvim budna.

W & N Odatle je posmatrala kako organizatori venčanja pakuju šatore i opremu dok je u sebi preživljavala poslednjih nekoliko nedelja koje su dovele do toga da se vrati kući.

Tejlor dva puta nije razmislio pre nego što je prihvatio posao u Akademskoj komisiji.

Dolazak kući posle skoro deset godina kod oca koji jedva da je u oči pogledao. I na kraju, ali ne i najmanje značajno, nesmotren i krajnje aljkav, na kraju propao, pokušaj zavođenja najboljeg prijatelja njenog brata u ovoj istoj sobi.

Celog života je tražila ljubav na svim mogućim pogrešnim mestima. Što je bilo smešno.

Doktorat joj se odnosio na socijalnu antropologiju, kulturni razvoj a ipak je, iako inače pametna žena, bila glupa kao noć u pogledu odnosa s muškarcima u svom životu.

Uzmimo Kejleba. Jednom joj je, pre mnogo godina, dao sve što je imao da da one jedine noći baš kad je njoj to bilo tako potrebno. I noćas mu je to tresnula natrag u lice, iskoristila ga kao što bi iskoristila žigola, ili bezličnog čoveka u mračnom baru. Kao način da se opet oseti poželjnom.

Onoga časa kad je poslednji kočić šatora spakovan, i kad je poslednji kamionet otišao, nebo se konačno otvori i kiša stade da lije kao iz kabla na bašte Halibertonovih.

Kao da su oblaci sedeli skrštenih ruku dok sve nije obavljeno. Što i nije iznenađivalo.

Loše stvari retko su se događale onima koji su živeli na Stonington Drajvu.

Roditelji su joj se razveli i uneli nered u njeno idilično detinjstvo, a ipak su

sada, ako je verovati Damijenu, bili najbolji prijatelji, što je jedino poslužilo da se njeno shvatanje odnosa dalje poremeti. Od kako je otišla, Kejlebov život postajao je sve bolji i bolji. Čak je i Marion Gilkrist, kojoj mora da je bilo blizu šezdeset godina, počela da se bavi aerobikom, a nije slo-mila nogu. A ovde nikad nije padala kiša kad je bio neki važan dan.

Rukama obuhvati kolena, prstima napipa rupe na nogavicama svoje stare pidžame. Kišne kapi koje su klizile niz staklo na njenim prozorima malo su pomogle da zamaskiraju suze koje su tekle niz Avino lice, kao dokaz da ovde nikad nije pripadala i da nikad neće.

6.

U nedelju ujutru Kejleb izađe iz automobila i mrzovoljno zatvori vrata za sobom. Zatim obiđe zgradu Halibertonovih jer je znao da će vrata na terasi sa zadnje strane da budu otvorena. Nedeljna jutra u Stonington Drajvu značila su tenis na privatnim terenima, ili golf opet na privatnim terenima, obično uređenim u zadnjem delu njihovih dvorišta ili, za stvarne entuzija-ste, plivanje u bazenima. Naravno, u svakom od tih domova to je takođe značilo beskrajnu paradu hrane na terasi od ujutru do uveče.

Kejleb ustrča uz stepenike, zgrabi pogačicu sa stola na kome beše postavljena hrana i kroz otvorena francuska vrata uđe u kuhinju.

– Kejlebe, dragi – pozdravi ga u prolazu Rejčel Haliberton, Avina i Damijenova majka, koja beše priznata društvena kraljica, posla mu poljubac usnama, držeći u levoj ruci čašu u kojoj beše nešto vrlo nalik „bladi meri“.

U osam sati ujutru to bi bila sablazan u bilo kom drugom domu u bilo kojoj drugoj ulici ali ne i ovde. Zlovolja mu se malo rasplinu kad mu na pamet pade da ostatak sveta pojma nema o životnom stilu koji propušta.

– Šta radiš ovde tako rano ujutru, trezan i čio? – upita ga ona. – Jesi li noćas prespavao kod roditelja?

– Ah ne! Imam posebno veliki krevet u stanu i nije mi bilo teško da zbog toga odem tamo. Ovde sam danas jer sam još potreban mladi i mladoženji.

Damijen je insistirao da ja W & N prisustvujem otvaranju darova. Nadam se da ću da mu otmem nekoliko najboljih da ga naučim pameti.

– Divno. Divno – reče ona odsutno kad se saže da zaveže pertle na novim belim teniskim patikama.

Ralf Haliberton stiže s urolanim dnevnim novinama zadenutim ispod miške.

Potapša ženinu stražnjicu utegnutu u tenisku suknju pre nego što u pravoj

liniji ode ka automatu za kafu.

– Nemoj pred decom – reče mu ona mazno.

– ’jutro, Kejlebe – reče Ralf. – Šta ti radiš ovde tako trezan i čio? Jesi li sinoć nešto zaboravio?

– Ah ne! Ovde sam da bih posmatrao kako Dam i Čelsi raspakuju gomilu nepotrebnih električnih naprava koje ne žele i koje su im suvišne.

– Izvrsno. Izvrsno – reče Ralf. – Uzmi kafu.

– Možda kasnije. Možeš li da mi pokažeš put do mladoženje?

– Pliva, verujem – odgovori Rejčel umesto muža.

– A njegova mlada je napolju i igra se sa svojim svadbenim poklonom.

Kejleb odšeta do kuhinjskog prozora kroz koji se pružao pogled na veliku baštu. Bila je tako zelena i čista da niko nikad ne bi pogodio da su tu juče stajala dva šatora i da je ludovalo i hranilo se preko četiri stotine ljudi.

Cika i kikotanje privukoše mu pažnju prema ivici terase. Čelsi je stajala s petama čvrsto zabijenim u zemlju i iz sve snage obema rukama potezala poduži ružičasti kaiš čiji je drugi kraj čvrsto među zubima vuklo majušno crno-belo štene foksterijera. Štene je režalo žestoko, onoliko koliko je to štene moglo, a Čelsi se smejala. I smejala i smejala.

Jedina reč koju je Kejleb mogao da upotrebi da opiše nevestu svoga prijatelja bila je da je srećna. Uz nešto razočaranosti, primeti da mu se ta reč u poslednje vreme često javlja u okruženju. Čelsi diže pogled, oduva šiške sa očiju i mahnu mu. On joj otpozdravi i onda joj pokaza da štene hvata džadu prema stepenicama. Ona se opet nasmeja i dade se u poteru.

Kejleb shvati da, uprkos tome što ga je izložio mukama ovog nehumano ranog jutarnjeg zaduženja, prijatelju ne može da zameri ni trenutak života koji će da provede sa ženom koja je srećna kao što je ona bila.

Kejleb se okrenu prema kujni. – Damijen je Čelsi kupio ili kuče ili komad ružičastog kaiša. Koje od toga?

– Kuče, veruj mi – reče Rejčel. – Pokušali smo da ga ubedimo da joj kupi novi automobil kako bi prestala da unaokolo vozi onaj svoj ružičasti karavan.

Ali ne. Ralfe, kako smo to odgajili sina koji ima uvrnut smisao za prioritete?

– Kako zaista? – reče Ralf i naže se da bivšu ženu poljubi u vrh nosa.

Onda uze svoje novine i vruću kafu i ode napolje dok je Rejčel zaneseno buljila za njim sve dok ne nesta s videla.

Stopala ga zasvrbeše da krene, da ode, da se izgubi negde, bilo gde, samo da ne bude u blizini ovih srećnih, nasmejanih parova i Kejleb krenu da šmugne u pravcu bazena kad Ava naiđe niz stepenice klepećući papučama.

Noge ga izdadoše i on se samo nasloni na kuhinjsku radnu ploču.

Bila je odevena kao i svaki student svuda na svetu. Izbledele farmerke iskrzanih ivica, crvene patike, plavi duks, kosa trapavo spetljana u punđu na glavi, naočare nataknute na sam vrh nosa.

Knjiga pohabanih korica koju je nosila pod miškom bila joj je zaštitni znak, Avin znak. I kao klinka nikuda nije išla bez knjige. Čoveče, ala to donese pregršt uspomena. Finih. Slatkih.

Takvih koje gotovo zbrisaše zdravo neprijateljstvo koje sinoć beše zapatio.

W & N I dalje je nosila kožnu vrpcu na kojoj je, sad je to znao, visio drveni medaljon koji joj je nekada dao. Ono što nije znao bilo je da li je u medaljonu još njegova slika ili je odavno zamenjena. Nisu se sinoć dovoljno zbližili da i to ispita.

Pogrešno, ispravi se. Otišli su predaleko pre nego što je otkrila svoje prave motive. Bila je šutnuta i tražila je utehu. A on nije bio momak koji teši. Kraj.

Pa zašto ga onda i sam pogled na nju čini napetim kao opruga?

– Dobro ti jutro, Avokado – pozdravi je on kad mu se učini da će ona samo da prođe pored kuhinje i ne primetivši da je tu.

Ona diže pogled i zatetura se na pretposlednjem stepeniku pa se uhvati za ogradu da se pridrži.

Prođe nekoliko časaka pre nego što se pribra i onda namrštivši se, umorno uđe u kuhinju.

– Vidi, vidi – reče on. – Baš izgledamo neispavano. Jesmo li još na bostonskom vremenu? Ili ti možda savest nije dala mira celu noć?

– Samo ti ujedaj.

– Avo, mila – reče Rejčel. – Vrati se gore i obuci nešto pristojnije, molim te.

Imamo gos-te. Ava značajno pogleda svuda po odaji. – Ja ovde ne vidim neko društvo.

– A šta sam ja? – upita Kejleb. – Komad paštete?

– Bilo bi to uvredljivo za paštetu – reče Ava prigušenim glasom. – A zašto si ti uopšte ovde? Nemaš neku drugu porodicu da daviš?

Kejleb se nasmeja jer ona beše treći Haliberton koji mu postavlja isto pitanje u poslednja – skoro isto toliko – tri minuta. – Sumnje nema, ti si ćerka svojih roditelja.

Ava skrsti ruke na grudima i besno ga odmeri. – Povuci to!

Kejleb pogleda Rejčel koja se njihala kroz kuhinju i imala slušalice u ušima.

Potpuno odsutna, kao što je to oduvek bilo kad je u pitanju njena ćerka.

On se počeša po potiljku i objasni: – Svi vi postavljate isto… o nema veze!

Ovde sam zato što me je Damijen zamolio da mu pomognem da njegove i Čelsine darove prebacimo u njiho-vu novu kuću.

On se okrenu prema automatu za kafu, dograbi šolju i promumla: – Derište.

Udarac knjige po površini radne ploče prodrma mu ruku kojom se oslanjao na ploču.

– Kako si me to sad nazvao?

On polako nasu kafu, dodade potom i šlag pa preko ploče gurnu šolju ka njoj.

Njeno nevoljno „hvala ti“ spase ga dalje muke.

Dok je Kejleb sebi sipao jaku crnu kafu, Damijen uđe u kuhinju vlažne kose i s peškirom prebačenim preko ramena. – Dobro jutro svima.

Hor pozdrava diže se svuda po prostoriji. Majka mu popravi kosu, otac mu mahnu novinama s terase a Ava je sve to posmatrala skupljenih veđa.

Ona pogleda Kejleba, vide da je on gleda, i onda joj se mrštenje pretvori u gnev.

On se nasmeja i Ava se namršti još više pa ode prema frižideru. Otvori vrata i zavuče glavu unutra i pri tom lako povi kolena.

Taj položaj joj samo, jao!, zateže farmerke preko stražnjice. Otpozadi je i dalje delovala kao nevina devetnaestogodišnjakinja. Vitka, puna oblina i napeta kao struna. Kejleb svoj pogled s nje ne bi mogao da makne za svu kafu Brazila.

Ona onda izvuče kosu iz elastične trake i rastrese je pri tom i prstima protrlja teme tako da joj se kosa rasu naniže u dugačkim seksi nemirnim talasima.

Smeo je da se opkladi u činjenicu da uopšte nije znala da to radi. I kladio bi se isto tako u životnu ušteđevinu na činjenicu da je ona to radila jer je podsvesno

želela da dobro izgleda pred njim.

Izgleda da on nije bio jedini koji je ostao u ubeđenju da prošle noći posao nije obavljen do kraja.

W & N Zamišljeno se nasloni na radnu ploču i otpi gutljaj kafe. Vrela tečnost oprlji mu jezik.

Diže oči uvis i tiho promrmlja psovku.

– Nemoj mi reći da si živela na podgrejanoj pici poslednjih deset godina – reče joj.

– Fino – reče mu ona punih usta, upravo pice, kad se okrenu i prostreli ga kivnim pogledom. – To i neću da ti kažem.

I ona se vrati ovamo prema mestu gde joj je stajala kafa i nasloni se na radnu ploču pored njega, dovoljno blizu da mu se dlake naježe na vratu. Bio je siguran da bi znao da je ona u prostoriji čak i da su mu oči bile zatvorene. Eto kako je dobro bio naštimovan na nju.

Kad ona ne pokaza želju da nešto dalje kaže, Kejleb popuni prazninu. – Da možda ne radiš u knjižari na koledžu? Ili zarad bakšiša točiš pivo u nekom baru izvan studentskog grada? Spavaš kod prijatelja na podu i pljačkaš im frižider kad svi dobro utonu u san? Aaa ne!

Zaboravio sam tatičina sredstva.

Njen odgovor, kad brže-bolje proguta zalogaj koji je imala u ustima, uopšte nije pristajao dami. – Gle ko mi priča. Nisi li ti onaj momak koji mi je pričao da jedva čeka da napuni dvadeset i pet godina kako bi mogao da uzme novac i pobegne. I kakav si plan imao? Da ga spiskaš na ajnc u kockarnici? Ne, opredelio si se radije da kupiš jahtu i da njom krstariš po Kari-bima da bi sklapao prijateljstva s lokalnim devojkama sve dok ne ostaneš bez novca.

Kako si se, u stvari, poneo?

Kejleb je zaboravio da je tako nešto ikad rekao. Verovatno se šepurio, dizao galamu, pokušavao da privuče pažnju pametne, lepe devojke. I pored toga joj se lagano osmehnu. – Ko kaže da sam ikad promenio svoje planove o tome šta ću da radim u životu?

Iz nje je isijavala surevnjivost kao jak parfem, ali umesto da Kejlebu to objasni da je prošle noći imao sreću da sasvim ne izgubi glavu, taj njen stav ga samo privuče.

Učini da poželi joj te meke slatke kože. Da je ljubi sve dok je kolena ne

izdaju, sve dok ne ostane skoro bez daha. Sve dok sasvim ne zaboravi ime one budale u Bostonu koja ju je odbacila i tako je, pre svega, poslala pravo njemu u naručje.

To bi mu možda fino pomoglo da je izbaci iz svog sistema jednom zasvagda.

Osmeh mu posta preteći.

– Sad kad smo ustanovili da mi je život nikakav, mislim da bi trebalo da reflektore malo usmerimo na tvoj – reče. – Nisi li prošle noći pominjala nekakvu komisiju?

Avina usta se otvoriše, ali se Damijen hitro umeša i spreči je da Kejlebu kaže šta bi tačno mogao da uradi sa svojim reflektorima.

– Do đavola, vas dvoje ste daveži. I s obzirom na to da znam da biste vi kinjili jedno drugo do u beskraj, radije nego da odgovorite na prosto pitanje… Avo, Kejleb je iskoristio novac koji je nasledio da meni pomogne da razvijem posao. Bez njega, i onda i sad, Kepler, Džouns i Morgenštern bila bi i dalje neugledna firmica koju vode dva čoveka, a ne kompanija kakve bi volele da budu sve druge trgovačke kuće.

Kejleb se malo promeškolji jer mu nije bilo baš tako ugodno što ga pominju kao odgo-vornu osobu. To je moglo da mu ugrozi ugled ludog, rđavog čoveka koga valja izbegavati.

Ava zatvori usta i kad opet pogleda Kejleba, izraz na licu bio joj je veoma izmenjen.

Pogleda ga na sasvim drugi način. Kao da možda uopšte nije trebalo da ikad sikće na njega.

Izraz i na njegovom licu posta pomirljiv, ali iz sasvim drugog razloga.

Prethodna noć nije bila nešto neuobičajeno. Pitao se da li ona uopšte zna da je siktanje jedini način da se odbije ljubljenje.

– A i ti Kejlebe – reče Damijen glasom opominjućim, što Kejlebu ne promače.

– Da, Damijene – reče on i te dve reči optereti s onoliko drskosti koliko je to uopšte bio u stanju.

Damijen se prosto i ne osvrnu na to. – Pored brojnih školarina koje je dobila, Ava predaje i kao redovni i kao vanredni profesor na više univerziteta u Americi. Pisala je za časopise brojne članke o ljudskom ponašanju uključujući i nekoliko vrhunskih radova za „Njujorker”.

W & N Nedavno je postala veoma tražena i miljenica u poslovnim krugovima. Živi u

studentskom gradu kako bi štedela novac. I živi veoma dobro.

Damijen pruži ruku i zavuče je u Avinu kosu i razbaruši je još malo.

Ona je hitro ispravi i ispod šiški kradom dobaci jedan pogled Kejlebu koji je rukom ste-zao svoju šolju kafe i pitao se zna li ona da bi je i sam rado pomilovao po toj seksi kosi.

Reče: – Mora da si veoma ponosan što ti sestrica nosi našu zastavu tamo preko.

Damijen zakoluta očima. – Kako li sam ikad mogao da pomislim da bi vaše ponovno viđenje moglo da mi bude zabavno, da me vrati u čarobno doba našeg detinjstva, pojma nemam! Sad se prisećam da ste se vas dvoje uvek hvatali za guše. Mora da sam taj deo pamćenja sasvim izbrisao.

On zavrte glavom i onda kao i Ava ode do frižidera i otvori ga.

Kad završi s jelom, Ava se izvi da dohvati kafu. Duks joj se pri tom otvori malo više ispod vrata, taman dovoljno da Kejleb primeti početak čipke prslučeta. Steže zube i s mukom proguta pljuvačku. Ko bi rekao da taj duks i čipka kao dva sloja viška nečega što ih deli mogu da budu uzbudljiviji od golog tela?

Pomeri se bliže k njoj. Ona to primeti i namršti se, ali se ne odmače.

– Pojma nisam imala da si postao tako savestan – reče ona.

– Tako je, ne krijem. A subotom uveče još i pomažem starim damama da prelaze preko ulice – reče Kejleb. – E sad ja mislim da mi nismo do kraja iscrpli temu novca koji ti je pripa-o…

– Ustupila sam ga.

Ona lagano otpi gutljaj kafe i one njene velike plave oči kao da su vrebale njegovu reak-ciju.

Kejleb shvati da mora da izgleda kao riba na suvom kad mu se usta bez glasa otvoriše i zatvoriše. Pređe prstom preko usta pre nego što progovori. – Ma nemoj, a ja evo baš sad razmišljam da se zamonašim.

– Hoćeš li da te odvedem gore na sprat i pokažem ti? Papirologija skuplja prašinu u mojoj fioci upravo sad dok mi razgovaramo.

I ona koraknu prema stepenicama kao u nameri da ga povede.

Kejleb hitro pruži ruku i uhvati je za mišicu. – Hoćeš da pođem s tobom u tvoju spavaću sobu? Sad? Samo nas dvoje?

Avini obrazi postaše divno rumeni i ona s njegove ruke na svojoj mišici hitro pogleda prema bratu. Damijen je tiho zviždukao i pravio se da ni reč nije čuo, ali je Kejleb bio u malo boljem položaju pa je lepo mogao da vidi kako se tip osmehuje.

– Ne – reče Ava. – Neću. Kako bi bilo da ti ih faksom pošaljem kasnije kad budeš otišao?

I kad će to tačno da bude, molim?

On joj lagano pusti ruku i osmehnu se kad ona stade da trlja mesto gde ju je držao, kao da pokušava da izbriše njegov dodir.

– Nema potrebe – reče on. – Mogu da kažem i po krpama koje imaš na sebi da si bez kin-te.

– A ti si nepodnošljiv – reče Ava. – Ma ne – reče Kejleb. – Ubav sam. Majka mi je to govorila svakoga dana pre nego što sam se odselio. Ovaj, upravo zato sam se i odselio.

Damijenova leđa počeše da se tresu. Uživao je u ovome. Uglavnom stoga što je, na Kejlebovu veliku neugodnost, previše znao. Kejleb požele da prijatelju može da stane nogom za vrat sve dok ne zakuka za milost. Čak i tada bi, mislio je kivno, dobro razmislio da li da ga pusti.

Kejleb beše prilično siguran da se Damijen ne bi osmehivao da je znao šta su njih dvoje, dok je on svadbenom tortom hranio svoju mladu, radili u spavaćoj sobi na spratu. U stvari, W & N kad bi Damijen znao o kakvoj šteti Kejleb i sad razmišlja u pogledu njegove sestre, pitanje je ko bi koga hvatao za vrat.

A Kejleb je čak noćas i sanjao kako da je uči pameti u velikom stilu. I u pojedinostima.

Sve dok ga glupi budilnik nije probudio i poterao ga ovamo da klikće i ushićuje se nad glupa-vim darovima.

– Što me podseti da se nikad ne ženim – tiho promrmlja sebi u bradu.

Ovoga puta Ava ga ču jasno i glasno. – Da se nikad ne ženiš. U ime celog ljudskog roda, molim te ne ženi se nikad.

I pre nego što Kejleb stiže da uzvrati nekom odgovarajućom doskočicom, Čelsi utrča unutra sa štenetom u naručju.

Hvala bogu, pomisli Ava. Što više ljudi u odaji da joj skrene pažnju s Kejleba, to bolje.

Morala je da prizna da on danas dobro izgleda. Ako je to uopšte moguće, čak

i bolje no u onom smokingu sinoć. Komotne farmerke visile su mu s kukova, a mornarički džemper sa ve izrezom i crvena majica ispod njega malo su mogli da prikriju ono što se krilo ispod njih, dok je svetlosivi sako koji je nosio preko džempera delovao bezobrazno skup. Kosa mu beše neznatno razbarušenija, a izgledao je i još neobrijaniji. Uistinu beše najzgodniji tip koga je Ava u životu videla. Da samo i on nije svestan toga!

On diže pogled i uhvati je kako ga gleda. Vazduh među njima skoro zapucketa i skoliše je sećanja na njegov ukus, dodir i lakoću s kojom je od zavodnice u njegovim rukama postala zavedena.

Prišla mu je s namerom da potvrdi svoju vrednost. Ono što je našla bila je nevolja. Čelsin dramatičan uzdah okrenu sve oči u njenom pravcu. Ona je skidala travu sa cipela, obraza zarumenelih od napora i ushićenja. Ona onda pritrča Damijenu i poljubi ga pravo u usta. On je jednom rukom obgrli oko struka i taman kad je krenula da se povuče, privuče je još bliže k sebi i produži im poljubac još sekund ili dva. I samo toliko. Ali i to je bilo dovoljno da se Čelsi kao izgubljena privije uz njega.

Ava ih je, laktova oslonjenih na radnu ploču, samo gledala.

Uvek je mislila da će njen otac i majka, zadovoljni jedno drugim, ostati zajedno celog veka, a njihov brak se raspao. Činjenica da se lagano opet diže iz pepela nije mogla da poništi mračno doba u međuprostoru. Ona se beznadežno nadala da će brat da joj bude bolje sreće.

Kroz sve svoje obimne studije, uspela je da nađe samo jednu vrstu koja je apsolutno monogamna. U najdubljem moru majušni morski đavo nailazi na trag ženke, ide po njemu, nalazi je, gricne je i ostaje da visi na njoj. Koža im se bukvalno spaja, tela počinju zajedno da im rastu i pare se do kraja života.

Oduvek je mislila da je to na svoj način užasno romantično.

Njen brat svojoj mladi na kraju poljubi vrh nosa i ona se ozarenog lica zagleda gore u njega. Ava se ponada da njima neće da bude potrebno nešto tako teško kao spajanje kože da ostanu večno zajedno.

Ako dve tako staložene osobe nisu u stanju da tako nešto ostvare, šta onda preostaje osta-lima, ili njoj samoj?

Ava nije mogla da odoli. Ona lako nakrivi glavu, taman toliko da krišom može da pogleda Kejleba.

Uopšte nije morala da se trudi da bude fina. On uopšte nije krio činjenicu da ima oči samo za nju.

Levom rukom je krio usta i kažiprst lagano, hipnotički, prevlačio po donjoj

usni. On namignu. Polako.

I ona uopšte ne posumnja da upravo sad misli o tome kako je ljubi. I mnogo više od toga.

Brzo pogleda u stranu kako on ne bi video koliko i ona želi da poljubi njega.

Oseti kako se i on opusti i laktovima se osloni o ploču veoma blizu njenih.

Njegova toplina joj se prenese kao da joj je ruku stavio na vatru.

W & N Njegov mali prst se pomeri i pomilova je ćelom dužinom ruke od lakta do šake. Oči joj zatreperiše i zatvoriše se. U životu nije osetila tako jednostavno zadovoljstvo. Ono što je tačno znala bilo je da se zavaravala kad je mislila da je prošla noć imala da posluži samo kao izlečenje. Ako ništa, a ono se sad osećala još izgubljenije nego ranije.

– Kuc, kuc.

Ava se tako trže na bučni glas koji stiže s terase da isteže mišić na leđima.

Pomeri se dalje od Kejleba dobacivši mu jedan kratak pogled, dovoljan da ipak vidi kako se osmehuje. I onda, držeći se rukom za leđa, okrete se i na vratima kuhinje ugleda jednu crnku kovrdžave kose kojoj je preko ramena visila velika torba na kojoj beše naslikano jato flaminga.

– Dobro jutro, sestrice – reče Čelsi i šapom svoga šteneta mahnu prema ženi.

Damijen se izvi iz ženinog zagrljaja, ali joj ruku ne skide sa struka. – Je li neko ovde jeo? Čelsi mu dade štene pa onda ode do frižidera, ali ga otvori i zatvori u pola sekunde. – Daj mi tri minuta da napravim nekoliko kuvanih jaja i onda sam sva tvoja.

– Aha, ali dockan, gospođo Haliberton, jer su sinoć sve one zakletve na vernost i prstenje, i gosti, i torta, i didžej i osoblje – ovome sad imali da posluže. Čelsi se pljesnu rukom po čelu. – Tačno. Zaboravila sam.

– Ne mari. Volim ja tebe. Ali sad kad smo svi ovde, predstava bi baš mogla i da počne.

Ja, na primer, evo jedva čekam da vidim koliko smo servisa za čaj dobili od svojih najmilijih.

I koliko svet misli da je jednom bračnom paru tih servisa potrebno.

I on rukom pokaza prema dvokrilnim vratima koja su vodila u dnevnu sobu.

Ralf i Rejčel se umešaše među njih. Čelsina sestra provuče ruku ispod Kejlebove i dade se s njim u ćaska-nje kao da su prijatelji koji se odavno nisu videli.

Ava očeknu da vidi hoće li on da je pogleda izvinjavajući se, ili kao da mu je žao, da joj pokaže da bi radije voleo da mu je njena ruka ispod ruke, ali se to ne dogodi.

Glava je zabole. Obrazi joj se zažariše. Stomak joj se skupi. Stopala utrnuše.

Upita se hoće li iko da joj poveruje ako se sad udalji uz obrazloženje da je dobila grip.

7.

– Tako mi je milo što si uspela da stigneš na naše venčanje – reče Čelsi.

Ava se okrete i vide snaju gde stoji kod šporeta s loncem napunjenim s toliko vode da bi čitavo domaćinstvo i nešto suseda moglo da ima kuvana jaja u narednih nekoliko dana.

Ava otvori usta da joj na to skrene pažnju, ali onda zaključi da pridikovanje ne bi bio najbolji način da se započne odnos s jedinom snajom. – Eh, sa zadovoljstvom sam to učinila.

– Poslednjih dana pred venčanje, Damijen je samo o tome govorio. Mislim da se ne bi veselio onoliko koliko jeste da tebi nije uspelo da stigneš ovamo.

– Pa ne bih rekla. Koliko sam uspela da vidim, on je video samo tebe. Čelsi uzdahnu malo preterano. – Imaš li predstavu koliko je to lepo?

– Ko, ja? Ovaj, ne. Nisam u tim vodama. Na nesreću.

– Mmm – učini Čelsi. – Jesi li sigurna?

Avine oči i protiv njene volje odlutaše prema dvokrilnim vratima koja su se još ljuljala posle prolaska onih koji su otišli u dnevnu sobu. Tamo je bio i čovek koga je zaticala gde zuri u nju na način na koji je Damijen gledao Čelsi, ali jedini razlog za to bila je u stanju da nađe u činjenici da je i ona zurila u njega.

Vrati pogled na Čelsi koja je i sama gledala prema dvokrilnim vratima pre nego što opet pogleda Avu. – Da li bi ti prijalo jaje? – upita Čelsi i prepreden osmeh pojavi joj se na licu.

W & N – Ne. Ne, hvala. Najela sam se ustajale pice. Original studentski obrok – reče Ava i posle male panike brzo dodade: – Tvrdo kuvana jaja će da se vrte na

ravnoj površini. Meko kuvana jaja ne.

– Nisam to znala – reče Čelsi, a njene krupne smeđe oči rekoše Avi ono što učtivost ne bi dozvolila.

Rekoše joj da je ona Avi prijatelj. Rekoše joj da je spremna da sluša ako je Ava voljna da priča. Rekoše joj da joj je Damijen sigurno rekao za situaciju s Tejlorom.

Ali Ava nikad nije imala sestru. Ona čak nikad nije imala ni zaista blisku prijateljicu.

Odrasla je s dečacima – a onda se tako zdušno usredsredila na učenje, prvo kroz gimnaziju, od tada bila zaokupljena jednim predmetom pa drugim, jednim koledžom pa drugim, jednim dečkom pa drugim, jednom zemljom pa drugom.

Možda je razgovor s nekim mogao da bude razumna alternativa u odnosu na bacanje u Kejlebov zagrljaj, ali je sad bilo malo kasno za to.

Ona palcem pokaza prema dnevnoj sobi kad krenu da se povuče. – Možda bi bilo bolje da odem tamo. Mogao bi da počne da se pita gde sam. Damijen, mislim. Čelsi se osmehnu i klimnu glavom.

Ava dograbi Ljubav u doba kolere s mesta gde je spustila i umače. *** Kad se nađe u dnevnoj sobi, Ava stavi knjigu iza sebe i sede na ivicu kauča zavukavši noge ispod kao da meditira.

Kejleb je stajao naslonjen na kamin i smejao se s Damijenom zbog nečega.

Kad njen brat primeti da im se Čelsi još nije pridružila, on potapša Kejleba po ramenu i ode da je potraži.

Kejleb se odgurnu od kamina i krenu kroz odaju. Ava je očekivala da će da zauzme naju-daljeniji položaj odakle bi u razgovoru mogao da baca otrovne strelice na nju bez bojazni da bi to moglo da mu se vrati, ali on prosto obiđe masivni drveni sto i sede pored nje na dugački kauč.

Ona se okrete da ga besno odmeri, ali je on zurio nekuda u prazno s malim zamišljenim osmehom na usnama. Konačno se okrete ka njoj i osmehnu se kao da je tek sad shvatio da je ona tu.

Je l’ on to ozbiljno? Jedva dva minuta ranije zavodio je malim prstom i ne samo njim.

Ona stisnu zube i bradom pokaza drugi kraj dugačkog kauča.

Čelo mu se namršti.

Ona opet načini isti pokret i ovoga puta izvi i obrve kao da mu kaže „što je dalje moguće“.

On ustima sklopi nemo pitanje „jesi li dobro“?

Radije nego da padne na to, ona pogleda na drugu stranu. Njena majka je povlačila ogromni otoman kako bi mogla da sedne što bliže darovima koji su bili u jednom uglu prostorije.

Otac zauze uobičajeno mesto u fotelji visokog naslona.

Kejleb je munu u nogu.

Ona ga besno pogleda.

On se osmehnu i pusti da mu ruka padne blizu njene butine. Pola njenog bića silno požele da je tu i ostavi, da je izaziva; druga polovina da mu je polomi na dva dela.

Pitala se kako da mu, za ime sveta, kaže da se odmakne, a da pri tom ne napravi scenu, ali strepela je da nešto ne ugane ako mrdne bradom još jednom.

W & N Međutim, kad joj to pade na pamet, već beše kasno. Čelsina sestra Kensi sede s Kejlebove druge strane pa se nađoše zarobljeni. On joj se primače bliže navodno da načini više mesta Kensi. Ava je znala da prosto koristi svaku priliku da je kazni.

To je značilo da će sledeći sat morati da provede upijajući laki miris „safari” losiona za posle brijanja koji je Kejleb oduvek koristio. I da oseća nabore njegovih farmerki na njenim svaki put kad se bude nagao da otpije gutljaj kafe.

– Stvarno nisam mislila da si u stanju da se dovučeš ovamo ovako rano ujutru, Kejlebe – reče Kensi, vedrim i veselim glasom.

– Prija mi što vas opet vidim, gospođo Herli.

– Znači, ovog puta se sećaš da sam udata, je li?

– Kako bih mogao da se toga ne setim? Kafein mi struji sistemom, sunce sija, a ti nisi više pod ružičastim velom. Mozak mi bolje funkcioniše u ovim uslovima.

Ava podrugljivo i glasno šmrknu. Požali to istog sekunda kad se Kensi nađe napred. Suz-bi nekako želju da joj se iskrevelji i umesto toga odluči da se uključi u razgovor.

– Zdravo vama. Mislim da se juče nismo upoznali… – poče Kensi.

Ava preko Kejleba pruži ruku. – Ja sam Ava, Damijenova sestra.

Kad se opet vrati u pređašnji položaj, Kejlebova ruka bila je na naslonu kauča iza nje.

Iako je znala da će da završi s užasnim bolovima u vratu, ona se naže napred taman toliko da se ne dodiruju.

– Mislila sam da nećete moći da dođete – reče Kensi. – Kružila je priča da imate pretpos-tavljenog… profesora koji vam ne da da glavu dignete od posla.

Ovoga puta na Kejleba dođe red da podrugljivo šmrkne.

Kensi se osmehnu a onda namršti. – Imam osećaj da u ovom razgovoru gacam po nekak-vom minskom polju svaki put kad nešto kažem.

– Samo vam se čini – reče Ava i naglo se zavali na naslon prikleštivši Kejlebovu ruku.

Zadovoljstvo joj pričini njegovo usrkivanje vazduha.

A onda on, veoma polako, pomeri šaku tako da joj se nađe na vratu ispod kose. I onda stade da je miluje nežnim, lenjim, dugačkim pokretima.

– Je li ovaj momak zaboravio da ste i vi udati, takođe? – upita Kensi.

– Ah ne! – reče Ava krldjavim glasom i onda ga pročisti pa dodade – nisam udata.

– Ipak, mora da vam se nabacivao, jesam li u pravu? Žlica je, a vi ste prava lutka. Zašto mi Čelsi nije rekla da ste takva lutka?

– Možda ona ne misli da sam lutka.

– Ma hajde, kako bi mogla da ne misli? – umeša se Kejleb, ali smesta bi ignorisan od obe žene.

Ili bar ignorisan od Ave, onoliko koliko je to bilo moguće u prilici u kojoj su mu prsti ljupko bili zaigrani njenom kosom.

– Pitam se da li je ikad trznuo na Čelsi? – reče Kensi i oči joj zasjaše na tu pomisao. – Ona mi nikad ništa nije rekla, ali to ne znači i da se to nije dogodilo. Mnogo je diskretna, ta moja sestra.

– To me ne bi iznenadilo – reče Ava, zagrevajući se za razgovor i istovremeno pokušavajući da zanemari tople žmarce koji su joj mileli niz leđa i činili da se oseća kao da lebdi iznad kauča. – Oduvek je bio drzak tip.

– Rekao bih da biste vas dve mirno mogle i bez mene kad bih se sad povukao da drem-nem – reče Kejleb.

– Milo bi nam bilo – rekoše i Kensi i Ava u isti glas.

Kensi se osmehnu a Ava se jedva uzdrža da ne zastenje kad Kejleb stade da joj masira vrat.

– Sad ima previše žena u ovoj porodici, Ralfe – doviknu Kejleb glasno Avinom ocu.

Ralf pomalo zbunjeno diže pogled s novina koje beše uzeo da čita.

W & N Kejleb slobodnom rukom i palcem pokaza obe crnke među kojima je sedeo kao u sendviču i reče: – Iznenada su žene u ovoj porodici brojnije od nas. Kako se to desilo?

– Žali se na to koliko god hoćeš, Kejlebe, dečko moj, ali se bojim da ja nisam među onima koji su protiv toga. Što više žena, to bolje, odavno je moj moto.

Kejlebova usta se iskriviše naniže kad klimnu glavom i pogled mu na tren očeša Kensi.

Onda okrete glavu da pogleda Avu pravo u oči. – Dobro si to kazao, Ralfe.

Kako li se ja nisam toga setio?

Ava duboko udahnu vazduh kroz nos i htela ne htela s njim mnogo onog opojnog mirisa losiona za posle brijanja. Srce stade da joj ludo tuče od njegovog vrelog pogleda koji kao da je prikova za mesto na kome je sedela.

Ako sad opet u svesti nije premotavao prizore njihovog sinoćnog milovanja, onda ona zaista nije znala ni gde se nalazi ni ko je.

– O daa! – reče on zureći u nju daleko duže no što bi bilo pristojno. – Znam zašto nisam.

Možda divno mirišu i lepo ih je videti, ali ipak moraju da nam ukradu rebro da bi se stvorile ovde.

Smeh njenog oca odjeknu kroz sobu. Taj zvuk beše jedino što je Avine oči moglo da otrgne od Kejlebovog pogleda. Očeve plave oči su svetlucale. Ava oseti kako joj se osmeh rađa još u grudima kad oca vide tako zadovoljnog.

Davno je bilo kad…

Jednostavni lenji magloviti dani njenog detinjstva kad ju je tata učio da vozi bicikl stazom pored terena za golf. Kad su oni i Gilkristi svaku zimu provodili u skijanju na vodi u Belizeu i svako melburnsko leto na skijanju u Aspenu. Život joj je tada bio jednostavan. Siguran. Srećan. Sve do dana kad su počeli sukobi i kad je sve što je ikad znala počelo da joj se mrvi pod nogama.

Ona žmirnu i shvati da je otac gleda i da mala bora krivi kožu između očiju.

Uplašena da ne uradi ili kaže nešto što bi mu zbrisalo taj osmeh s lica, Ava učini tačno ono što ljudi čine kad ih uhvate da zure: skrenu pogled koji santimetar ulevo i onda ga lagano pusti da sasvim odluta.

– Neka je i samo jedan muškarac više u sobi i sav se razgovor vraća na detinjstvo – reče Kensi. – Znam, imam četvoro. Dece, ne muškaraca. Pa imate li vi decu, Avo? – Ah ne!

– Momka?

Kejleb šmrknu dovoljno glasno da Ava poskoči i njegovi prsti je, zapetljani u njenu kosu, cimnuše natrag i to je zabole. Oči joj zasuziše, ali s tim u vezi ništa nije mogla da učini jer bi onda svi doznali šta joj on sve vreme radi.

Kensin osmeh samo posta još širi. – Vas dvoje, kako vidim, imate neke svoje interne šale.

Da li biste hteli da sednem na neko drugo mesto?

Ava reče: – Ja bih volela kad bi on seo na neko drugo mesto.

– Uuh – učini Kensi i njene oči preleteše s jednog na drugo. – Tako znači stoje stvari, je li?

– Ne stoje nikako. Nas dvoje prosto nemamo ništa zajedničko – odbrusi Ava i hitro namesti kosu i pomeri se napred onog trenutka kad se njegova ruka malo odmače.

I pored toga, Kensi se lako kucnu po nosu kao da ipak tačno zna šta je posredi.

– Pa gde ti je suprug ovog finog jutra? – upita Kejleb i lagano spusti ruku pored sebe na kauč. Avi dođe da ga poljubi što ju je skinuo s dnevnog reda.

Pa ne baš da ga poljubi. Drugar-ski da ga potapše po leđima. Da mu zatrese ruku…

– Čuva decu – reče Kensi. – Ovo je njegov prvi dan nasamo s našom bebom i troje osta-lih. Smem da se kladim da će u vreme kad budem stigla kući, svi da imaju povišen nivo šeće-ra. I tako, Kejlebe, da li i ti takođe nemaš decu?

– Koliko je njemu poznato, nema – promrmlja Ava. W & N Kejleb je pljesnu rukom po butini. Zacnu je to i uzburka joj krv u žilama tako jako da se jedino nadala da joj se to ne vidi na obrazima.

– Kako bih i mogao tako nešto da znam – reče on – kad žena mojih snova neće da mi učini tu čast? Da li i ti misliš da bi od naših gena mogla da ispadne neka prelepa beba? Avo? Zečiću?

Ona stisnu zube da ne proštenje, a onda reče: – Drži svoje ruke dalje od mojih gena, Kejlebe Gilkriste.

– Da – reče pa povuče ruku i obrisa je o svoje farmerke. – Pretpostavljam da bismo teško mogli da podižemo porodicu živeći na patosu kod prijatelja i hraneći se ustajalom picom.

Ovim povlačim svoju ponudu da budem otac tvoje dece. I zato prestani da me pitaš.

Ava podiže koleno do grudi, obgrli ga rukama i time nogu odmače što je dalje mogla od lika do nje, pa reče: – O zaveži!

– Avo – prekorno joj reče otac preko sobe.

– On je prvi počeo.

– Ona me je naterala – smesta dobaci Kejleb.

– Zavucite se u neku sobu – reče Kensi i time im oboma zapuši usta bolje nego s bilo kojih drugih pet ili više reči.

– Budite fini, vas dvoje – reče Damijen, kad on i Čelsi uđoše u odaju zagrljeni, tela čvsto pripijenih jedno uz drugo, lica ozarenih najblistavijim osmesima koje dvoje ljudi mogu da imaju jedno za drugo.

Ava nekako stiže da se obuzda i ne preda se očajničkoj želji da se iskrevelji i isplazi jezik velikom bratu. Uglavnom stoga što je bila sigurna da bi Kejleb to iskoristio da je učini još zagrejanijom i usplahirenijom nego što je već bila.

Jedan sat kasnije bila je otvorena samo jedna desetina poklona, a svi su već popili litre kafe, pojeli previše ostataka svadbene torte i svi se osećali pomalo luckasto.

Kensi beše stavljeno u zadatak da savija papir omota u kojima su bili paketi.

Ava pojma nije imala čemu to jer je tačno znala da joj majka to nikad ponovo

ne bi upotrebila. To i bilo koju drugu već korišćenu stvar. Ali je to takođe značilo da su ona i Kejleb sad imali kauč samo za sebe.

Sedište ispod Ave se malo podiže kad se Kejleb naže prema njoj. Primače joj se tako blizu da bi se sigurno odmakla da nije bilo naslona za ruke koji ju je u tome sprečavao. Zato je umesto toga bila prinuđena da se duboko zagleda u par očiju lešnik boje u kojima je svetlucao plamen avanture.

Avanture za koju beše sigurna da je u toj fazi uključivala i nju i kauč.

– Kejlebe… – opomenu ga ona tihim glasom.

On joj u krilo ubaci hrpu kartica s poklona za koje se dotle pretvarao da ga zanimaju. – Skroz ću da poludim ovde.

– Gle sad. Kum si na venčanju… ovo ti je dužnost.

– Ko si ti da mi pričaš o dužnosti, gospođice Izgubljena Ćerko?

Ona pogleda najprezrivije što je mogla, uključiv i zarozanu usnu. Kejleb diže ruku i prstom joj pređe preko usana da joj izbriše taj izraz na licu. Ona ga zgrabi za ruku i čvrsto je gurnu dole, sebi u krilo, pa brzo pogleda okolo da se uveri da to niko nije video. Na sreću, svi su gledali Čelsi koja je jednu kristalnu činiju držala prema svetlu i očevidno uživala ne u pred-metu već u načinu na koji je njeno štene jurilo po tepihu svetio koje je tu padalo prelomljeno u sve dugine boje prolaskom kroz staklo. Ekstravagantna, veoma primetna etiketa, visila je sa činije.

Ava se nasmeja i protiv svoje volje i odista se razveseli što joj je brat našao ženu koja obema nogama čvrsto stoji na zemlji i ne zanosi se skupim tričarijama. Ako Čelsi ne bude W & N uspela da domaćinstvo Halibertonovih spusti stepenik ili dva, onda to niko nikad i neće učiniti.

Iznenadno golicanje dlake po vratu naglo joj opet skrenu pažnju na Kejleba koji joj je sklanjao kosu s ramena.

– Hoćeš li da me oteraš u ludilo?

– Ne, uopšte. Imaš… nešto na vratu. Samo sam to sklanjao.

On nastavi da pilji u mesto na kome joj se vrat spajao s ramenom i ono veselje koje oseti zbog Damijena posta ništavno u odnosu na nalet energije koja joj prostruja svakom žilom od izraza u Kejlebovim očima.

– Nešto? – ponovi ona, ali osećanja u glasu ne stiže da prikrije.

Njegov pogled joj se lagano prošeta s vrata na lice i ona oseti kako joj vrelina izbija sa svakog santimetra kože koju joj taj pogled dodirnu.

Kad mu oči zastaše na njenim, bile su tamne. Senovite. – Možemo li molim…?

– E ovo mi se sviđa – uzviknu Čelsi kad diže tridesetak santimetara dugačku srebrnu kutiju i protrese je.

Kejleb jako dunu na nos i njegovo nezadovoljstvo se tako silno preli u Avu da ona mora-de da promrda prstima u cipelama da otkloni višak te energije koja joj je tekla telom.

– Uuf, a šta ako su to nove Versačeove posude za služenje salate? – reče Rejčel sjakteći očima.

– Ne, prepoznajem papir – reče Kensi. – Mislim da je to nešto iz one skupe radnje u Čed-stonu.

U to doba čak i Ralf beše spustio novine i gledao u kutiju kao da može da vidi šta ima unutra. – Ja smatram… da je to srebrna futrola za svitke u koju možeš da saviješ svoju venčanicu. Svi u sobi uzdahnuše na to Ralfovo nadahnuto nagađanje. On malo porumene oko ušiju.

– Moja majka je Rejčel i meni poklonila baš to na dan našeg venčanja – objasni on.

– Koliko ćeš da mi platiš ako glasno viknem ono što je očevidno? – promrmlja joj Kejleb u uvo. – Izrazi na licima tvojih roditelja pravi su izazov.

Ona se nasmeja kroz nos. Paket je imao baš pravi oblik predmeta koji dolazi iz neke od radnji za odrasle.

– Molim te, ovo jutro u društvu moje porodice najprijatnije je od svih kojih mogu da se setim. Nemoj da ga sad upropastiš pominjući vibrator.

– Mogući vibrator – reče on sad malo glasnije.

Ona se okrenu da ga besno pogleda i vide da je tako blizu da je mogla jasno da mu vidi svaku dlačicu na donjoj vilici. Ona proguta pljuvačku što je mogla neprimetnije pre nego što reče: – Daću ti pet dolara da ništa ne kažeš i još deset ako ostatak dana više ne progovaraš.

On joj se osmehnu tako da posta prisna sa svakim savršenim zubom u njegovim ustima i bi primorana da se seti šta je tačno u stanju da uradi njima samo ako mu se pruži bar malo prilike. Morade da opet proguta pljuvačku.

– Deset, je li? – reče on. – Dovodiš me u iskušenje. Ali stvarno mislim da ta ponuda mora da bude malo zaslađena.

Ona ga pogleda u oči, u nadi da će da otkrije šalu, ali naiđe u njima na tako neobuzdanu glad da joj se grlo namah stisnu. Uspe nekako da progrca: – Molim te lepo i to sa šlagom na vrhu.

– Mmm – učini on i njegov duboki glas skotrlja joj se niz kičmu. – To baš i nije zaslađivanje na koje sam ja mislio.

– Ono što ti misliš misterija je za ceo ljudski rod.

Ona skrenu pogled na zbivanja u sobi jer se uplaši da će u očima da joj pročita koliko deluje na nju i koliko ona uživa zato što je sama to što jeste. S njim. Bilo je to eto tako lako.

– Kako bi bilo da ti nagovestim šta mislim? – ponudi on.

W & N – Ah, nema potrebe.

Pomisao na mogućnost da Kejleb pomene bilo koju pojedinost onoga što misli, bila je pravo slatko iskušenje jer je znala da se odnosi na nju i kolena je zasvrbeše. – Odlučila sam da potpuno povučem svoju malopređašnju ponudu.

– Kejlebe – doviknu Čelsi. – Šta ti misliš da je ovo?

On otvori usta i duboko udahnu vazduh.

– Nemoj.

Ava ga uhvati za ruku i tek tada vide da joj je još u krilu.

On je steže prstima pre nego što ona stiže da ga pusti, razmisli malo pa reče: – Mislim da je to posuda za led u frižideru. Izgleda da na nesreću nisu priključili i napravu za pravljenje leda. Jeftina stvar.

Svi se nasmejaše.

Ava odahnu. Istovremeno, odluči da se mane rešenosti da ne pokazuje kako on na nju deluje. Osećala se previše lepo pod tim dejstvom. Malo popustljivosti ne može da škodi. Ona okrenu ruku i prsti im se prepletoše.

– Dužna si mi – progunđa on.

Ava zaključi da je bolje da ne pita koliko. Čelsi otvori paket i izvadi iz njega mermernu statuu žene koja se uvija oko stabla drveta.

Kensi nađe čestitku u skinutom omotu. Otvori je i pročita: – Od tetke Gledis.

Svi klimnuše glavama s razumevanjem. Svi osim Ave, koja je marljivo grizla usne jer joj je Kejleb nadlanicom prevlačio preko šlica na farmerkama.

– Sledeće! – viknu Damijen sa svoga mesta na udaljenom kauču odakle je lepo mogao da posmatra kako mu žena uživa u otvaranju paketa u kojima su pokloni.

Ava se malo pomeri kako se Kejleb ne bi primakao koji santimetar više. Ruke im se rastaviše, ali u neko doba odmah posle toga, ona i Kejleb nađoše se tako blizu jedno drugom da ona samo što se nije naslonila na njega. Ako se ovo ne okonča, i to brzo, sedeće mu u krilu i onda pred porodicom to više neće moći da bude njihova skrivena mala igra.

– Otvori onu malu – reče Ava i pokaza na malu crnu kutiju. – To je moj poklon.

Čelsi je podiže, prinese uvetu i protrese.

– To je zbirka šibica – promrmlja Kejleb blizu Avinog uha.

Ona mu mahnu rukom da ga ućutka i nastavi da posmatra kako Čelsi čupka lepljivu traku.

– Ne? Onda je špil karata.

– Hoćeš li, molim te, da prestaneš?

– Samo mi sad reci jesi li to sama napravila kako ne bih rekao nešto glupavo kad stvar izađe na videlo.

– Nema te stvari koju ja mogu da uradim, a koja bi tebe zaustavila.

– Prvi korak je da to priznaš – šanu on i ona čvrsto stisnu oči da ne vrisne – mada je, da te poštedim jada, moj konačni pokušaj da pogodim… jedan par istovetnih usnih harmonika.

Sve ućutkivanje naglo prestade kad se Ava okrete da ga besno pogleda.

Začu se cepanje papira omota i onda i zvuk otvaranja kutije – pa zapanjen Čelsin glas: – To je par harmonika!

– Šališ se! – viknu Damijen pa skoči na noge i uze joj ih iz ruku da ih pogleda.

Ava je zurila u Kejleba kao gromom pogođena, a i njegovo zaprepašćenje beše bar isto toliko.

– Ne može biti da je to ozbiljno! – reče on.

Istovremeno i ona reče: – Kako si ti to uopšte mogao da znaš.”

Ona oseti kako mu se telo zatrese od smeha pre nego što ga ču. Namršti se. – Ne smej mi se, Kejlebe Gilkriste. Znaš koliko to mrzim.

W & N – E pa onda, na sreću po nas oboje, ne smejem se tebi. Smejem se zgodi.

Harmonika? I to dva komada? Je 1’ to namenjeno da jedno drugom sviraju serenade kad budu na medenom mesecu?

– Harmonika je instrument koji se najviše prodaje na svetu. I gledaj!

Ona pokaza prema svom bratu koji je već svirao na jednoj. A drugu je držao ispred Čelsi-nih usta i ona je duvala i istovremeno se smejala užasnoj kakofoniji zvukova koje su u duetu proizvodili.

– I gledaj – prošapta ona spustivši svoju meku ruku na Kejlebovo koleno i

bradom pokazujući prema svom ocu koji je sad sedeo na ivici fotelje.

– E pa nek sam proklet! – reče Ralf, posmatrajući sina s ushićenim izrazom na licu. – Usna harmonika. Imao sam jednu od tih prokletih stvari pre mnogo godina. I svojevremeno sam umeo fino da sviram. Pitam se šta li se desilo s njom.

Ava je znala.

Ona i Damijen su voleli da slušaju kako otac svira kad bi kasno uveče doneo harmoniku i svirao setne melodije pored ognjišta, ali je sve to nestalo, kako ispred očiju tako i iz svesti, tokom mračnih godina razvoda. Baš kao što je i s njom samom bio slučaj.

Damijen pogleda u njenom pravcu s lakim sjajem u očima. Diže njen poklon u znak pozdrava. Ona oseti kako je nešto grebe u grlu.

– Ko bi to rekao? – reče Kejleb.

– Ima stvari koje će zauvek da ti ostanu nedokučive kad sam ja u pitanju, prijatelju moj – reče mu Ava pa skrsti ruke preko grudi i zavali se na naslon kauča beskrajno zadovoljna pos-tignutim.

I oseti se rasterećeno kako se danima nije osećala. Nedeljama. Mesecima.

Godinama.

Kao da je svet oko nje konačno opet počeo da dobija smisao.

– Hajde, klinci – reče Rejčel kad svirka potraja malo duže. – Sledeći poklon, molim!

Sledeći poklon koji Čelsi diže bio je sličnog oblika kao onaj u kome je bila mermerna sta-tua, samo veći i umotan u papir boje mesa.

Ava zagnjuri lice u dlan. Oseti kako se Kejleb nemo trese od smeha pored nje.

8.

U neko doba posle podneva, Kejleb ustade, protegli ruke iznad glave i izvi leđa da ih oslobodi ukočenosti dok su ostali lagano odlazili iz sobe. – Sedeo sam na tom prokletom kauču tako dugo da se bojim da leđa više nikad neće da mi budu kao pre.

Kensi iskrenu glavu da pogleda. – Meni izgledaju fino.

Kejleb se osmehnu i pogleda Avu koja je napeto zurila u njegova leđa, pomalo namrštenog lica. – Hoćeš li i ti da daš svoje mišljenje?

Ona privi knjigu na grudi i žmirnu. – Leđa ti ne proveravam i sigurno je da te ne bih oce-njivala na osnovu njih.

On spusti ruke. – I ne moraš. Uvukao sam ti se pod kožu.

I s tim rečima on ode natrag u kuhinju, znajući da ona nema kud već da pođe za njim.

– Kako to misliš uvukao si mi se pod kožu? – upita kad brzo pođe za njim.

– Nisi mogla da skineš oči s mene tamo unutra.

– Izvini! Gledala sam jedino u ljupke sjajne poklone.

– Jesi, nego kako – reče on kad se umeša među članove njene porodice.

– Gledaj ko priča – reče ona, ali je morala da mu se primakne veoma blizu kako ostali ne bi čuli šta mu govori. – Ruke nisi skidao s mene.

– U pravu si – reče on. – Nisam. U stvari, jedva se obuzdavam da te ne dodirnem i sada.

W & N Ona naglo zatvori usta i dobi izgled petarde koja samo što nije prsla. Kejleb pokaza da ima nameru da bude prisutan kad bude pukla.

Kejleb dohvati jednu puslicu, strpa je u usta i napravi se da živo prati planove koje su Damijen i Čelsi pravili za svoj medeni mesec.

Sve vreme je međutim mislio na to kako da uhvati Avu nasamo, a koliko je mogao da primeti, Ava to nije ni naslućivala.

Ona je oduvek bila više knjiški no ulični moljac. Što je samo po sebi bila opasnost. Kejleb je oduvek smatrao da pametne žene imaju nekakvu nemerljivu zavodljivost. Domišljatost, potpuno posvećivanje svakoj stvari koje se dohvate, čitav svet skriven iza seksi očiju.

Bilo je vreme da se pređe na stvar.

– Želiš li da se izvučeš odavde? – promrmlja on.

Blesak u očima izdade je pre nego što reče: – Nisam sigurna da mogu.

Ona pogleda roditelje koji su izgleda već krenuli svako u svoj svet. Majka joj se zagrevala za tenis a otac beše našao još neke novine da ih čita. – Verovatno bi trebalo da ostanem…

– Ava, dušo – pozva je Rejčel, kao i obično sasvim nesvesna svega što se dešava oko nje – ispravi leđa inače će sike da ti dotaknu pupak pre nego što napuniš

četrdesetu.

Kejleb ne mogade da se uzdrži. Nasmeja se tako glasno da čak i Rejčel presta da skakuće u mestu i zapanjeno ga pogleda.

Kad se malo sabra, on se osmehnu Avi i upitno izvi jednu obrvu.

– Vodi me odavde – zamoli ga ona.

– Dogovoreno – reče joj i onda se obrati njenom bratu: – Dame, misliš li da možeš bez nas za neko vreme?

Damijen jedva pomeri oči sa svoje žene, ali mu je pogled, kad ga prenese na Kejleba, još neko vreme bio odsutan pre nego što shvati šta je upitan. – Eh? Da. Još neko vreme sigurno mogu.

– Izvrsno. Rejčel, tebi neće da smeta ako ti ćerku jedinicu otmem na neko vreme, je li tako?

Rejčel mu nehajno odmahnu rukom. – Ni najmanje. Idi, idi.

– Sjajno.

Kejleb dograbi Avu za ruku i krenu na terasu. Pri izlasku uhvati Damijenov pogled i ono što u prijateljevim očima vide ne svide mu se mnogo. One čak nisu bile ni prijateljske, ali s tim će da se ponese kasnije.

– Vidimo se, Ralfe – reče kad prozujaše pored njega.

Ralf diže pogled i kad vide kako se drže za ruke, namršti se.

– Kejlebe – reče klimajući im glavom. – Avo. Hoćemo li da vas vidimo večeras?

Ruka joj se steže u Kejlebovoj i on joj stiskom odgovori. I ona se od toga sasvim opusti.

– Razume se, tata. Možda ćemo da te zamolimo da nam odsviraš koju pesmicu na Dami-jenovoj harmonici.

Kejleb oseti drhtaj u njenom glasu i privuče je malo bliže sebi. Ona mu se obesi o ruku kao da joj je u tom trenutku potrebna podrška. I on joj je pruži.

Ma koliko da je dobar bio taj osećaj, znao je da će da zažali ako bude dozvolio da ga dirne njena ranjivost, ali bi sve učinio samo da se njih dvoje što pre nađu izvan ovog mesta i ostanu sami.

Ralf opet klimnu glavom i čelo mu se razvedri.

– Možda ću i da pristanem – reče i opet se zadubi u novine.

Kejleb onda stade da je vuče niz stepenice sve dok ne oseti da ona počinje da ga uspora-va.

– Čemu žurba? – upita ona.

– Ne žurim.

– Dobro je, jer nemam tašnu, ključeve od kuće ili bilo šta drugo.

W & N – Neće ti biti potrebno sve to tamo kuda idemo. Pored toga, i dalje imaš tu knjigu stisnutu u ruci… osim toga, tebi nikad i nije ništa više bilo potrebno.

Ona se osmehnu. – Pošteno rečeno. Pa kaži mi gde mi to tačno idemo?

– Videćeš. „U stvari”, pomisli, „biće bolje da brzo nešto smislim ili ću samo da ukrug nekuda vozi-kam to bajno telo i taj čarobni miris sve dok sasvim ne izgubim glavu.“ Izbiše pred pročelje kuće koje je sa svoja dva stuba pred glavnim ulazom, dva dimnjaka i prostranstvom bele cigle i nad njom kao ugalj crnom šindrom krova, pružalo izgled zdanja u kome se i Kenedijevi ne bi postideli da budu.

– Reci mi da to nije tvoj automobil – reče Ava cimnuvši ga za ruku kad se primakoše nis-kom, punom oblina, kao kanarinac žutom sportskom modelu automobila parkiranom ukoso preko staze od belog šljunka.

– Avo, predstavljam ti svoju najomiljeniju plavušu. Ovo je „Mej Vest“ – reče on kad otvori vrata i rukom joj pokaza da sedne na kožno sedište bež boje.

Izraz na njenom licu bio je moćno ravnodušan, prema njemu i prema automobilu. On se nasmeja. Malo je bilo žena kojima se ne bi zavrtelo u glavi pred tako bezobrazno skupocenim primerkom automobilskog inžinjerstva i koje smesta ne bi počele da maštaju o dijamantima, krstarenjima i projektima za letnjikovce.

Ali ne i Ava. Ona se udenu na sedište kao da pokušava da što je manje moguće dodirne luksuzno okruženje.

– Snob si, znaš li? – reče joj on.

– Hej… On zatvori vrata ne obazirući se na njenu uvređenost.

Nije imao vremena za prepirku. Poslednja četiri sata upravo beše proveo u najdužoj lju-bavnoj predigri svog mladog života. Bilo je neophodno da je odvede sa ovoga mesta. Ono joj je pravilo smutnju u glavi, a njemu beše

potrebno da joj misli budu kristalno jasne.

Otvori vrata s vozačeve strane, sede, i pre nego što ona stiže ma šta da kaže, reče: – Stavi pojas.

– Već sam to uradila.

– Dobro je. Zbog načina na koji si me danas spopadala sve vreme, inače bih stalno morao da strepim da mi ne skočiš u krilo dok vozim.

Okrenu ključ i stade da turira bučnu mašinu pa jurnu niz stazu i izlete na Stonington Drajv. I sve što je ona stigla da kaže u odgovor na njegovu drskost bi izgubljeno u buci motora. Stotinu godina stara stabla hrastovog drveća stajala su sa obe strane puta, a njihove raskošne krošnje pravile su ugodan hlad, tako da je izgledalo kao da se voze kroz tunel. Elegantne stare kuće na travnjacima u njihovom zaleđu delovale su smireno i dostojanstveno, mada je veoma malo ljudi koji su u njima živeli bilo spokojno i dostojanstveno. Većina njih bila je načisto luda.

Kejleb na to nije davao ni pet para. Svi su oni, ako ništa drugo, njegovo detinjstvo činili veoma zanimljivim.

Ava na sedištu pored njega lako uzdahnu. Pogleda je postrance i vide da gleda kroz prozor. Ograde visoke preko tri metra, upadljive sigurnosne kapije, preterano doterani travnjaci, sve je to promicalo pred njenim očima. I mrštila se.

Ubaci menjač u novu brzinu i dade gas. Imao je osećaj da gubi bitku. Mada ga je njena blizina i dalje uzbuđivala od glave do pete.

Nemoguće je da posle svega sad ništa neće da se dogodi. Čvrsto je nameravao da okonča ono što su započeli sinoć. Posebno stoga što je podrhtavala na svaki njegov dodir i što je crvenela kad god bi se pogledali.

Automobil zareža na njega kad u jednu krivinu uđe prebrzo.

W & N Kad konačno skrenuše sa Stonington Drajva, ona izgleda dođe k sebi kao iz transa.

Ramena joj se opustiše na naslonu sedišta i glava joj se okrenu da ga pogleda.

To lice. Ko bi rekao da posle svih tih godina to lice i dalje može da ga raspameti? Ograničenje brzine ubrzo posta više smernica nego propis.

– Ja nisam snob – reče ona.

I on se nasmeja osetivši se luckasto više nego ikad.

– Dobro došla natrag.

Usta joj se izviše. – Izvini. Jesam li to odlutala usred razgovora?

– Tako nešto.

– To mi je loša navika.

Kejleb opet oštro skrenu levo i sirota „Mej Vest“ zacvile od grubog rukovanja. Ali je sad znao kuda ide i želeo da tamo stigne što pre.

– Ima li šanse da mi nešto kažeš o tome kuda me vodiš? – upita Ava kad skrenuše na prav put oivičen masivnim borovima.

– Nisi li mi ti svojevremeno rekla da ljudi ne vole da budu zasipani nezgodnim pitanjima?

– odgovori on pitanjem.

Nije mogla da sakrije osmeh. – To svakako ne liči na mene. Mada, ako mi odgovoriš na pitanje, pitanja više neće da bude.

On uspori automobil tako da bukvalno krenu da mili, a brundanje motora slalo je vibraci-je u sedišta pod njima. – Mogu da okrenem i vratim te natrag u Kuću jeze Halibertonovih, ili ti možeš da zaključiš da sad najviše na svetu želiš da budeš na mestu na koje ja nameravam da te odvedem.

Ona ga je ne trepćući nekoliko dugih trenutaka samo gledala. U automobilu posta vruće dok je čekao na njen odgovor.

– Fino – reče ona i reč joj izlete kroz usta kao da je na svakom delu svoga puta morala da se bori sa zdravim razumom.

Ali Kejleb nije tražio zdrav razum. Tražio je potčinjavanje. I sad je dobio. On pritisnu papučicu gasa do poda.

Kejleb uveze automobil u privatnu garažu „Stonington golf kluba“ gde je plaćao čitavo bogatstvo kako bi njegova dragocena „Mej“ bila sigurna od poklona s neba kad god je on tamo boravio.

– Šališ se – reče mu Ava kad lampice senzora zatreperiše iznad njih dok su prolazili unutra u prostor u kome su zidovi bili obloženi drvetom a pod zastrt tepihom.

Ona se iskrete na sedištu da kroz malo zadnje staklo pogleda prema vratima garaže koja su se za njima zatvarala.

Kejleb ugasi motor.

Bez brundanja motora, svet oko njih najednom posta veoma tih.

Ava se okrete da pogleda njega, a oči su joj bile raširene, tamne i dah stade da

joj brza i ona poče da diše sve teže kad shvati da su potpuno sami po prvi put od kad je ono sinoć otišao od nje.

Kao i da je on ovo sve isplanirao.

Grlo joj se pomeri kad s mukom proguta pljuvačku, ali ne skrenu pogled.

– Zdravo – reče on.

Njen osmeh, kao odgovor, beše slabašan. – Zdravo.

On pruži ruku i pomeri joj jedan pramen kose iza uveta. Ruka mu osta tu i njegov palac stade da je miluje po vratu.

– Mislio sam da bismo mogli da odemo i vidimo dali je ono tvoje mesto koje si tako mnogo volela – kod pete rupe – još tamo.

W & N – Otkud ti znaš za to moje mesto kod pete rupe?

– Svakog puta kad sam ja tamo igrao, i ti si bila tamo. Pretvarala se da čitaš.

Ona klimnu glavom a onda shvati šta je hteo da kaže. – Hej! On je obgrli rukom oko vrata i ona se rastopi od njegovog dodira. Tačno je znači shvatio njeno držanje prema njemu sinoć. Hvala bogu.

– Bilo je to veoma dobro mesto za čitanje i samo čitanje – reče mu.

On je oduvek međutim mislio da je s tog mesta najbolje mogla da ga uhodi, ali sad mu ni na kraj pameti nije bilo da se s njom o tome prepire i razbije veličanstvenu seksualnu napetost koja se beše splela oko njih.

Mada bi u svako drugo doba to bilo smešno, upravo sad on očajno zažali što nema veliki porodični automobil s prostranim prednjim sedištima koja mogu da se pomere skroz u ležeći položaj. Prilično skučeni prostor „Mej Vest“ nije bio zgodan za ono što ima da se desi.

Povuče ruku, ali samo zato što je znao da će uskoro opet da je dodiruje. Izađe iz automobila i obiđe ga pa otvori vrata s njene strane. Ona pruži ruku i on je prihvati i povuče je naviše.

Zastaše pribijenih prsa u prsa.

Mogao je da oseti gromovite otkucaje njenog srca. Više se nego savršeno podudaralo s njegovim.

Mnogo se uzdržavao. Praktično se osećao kao svetac što se tako dugo obuzdavao.

– O prokleto nek je sve! – reče, obgrli je oko vrata, privuče k sebi i poljubi je.

Vatromet se rasprsnu pred Avinim očima kad ih čvrsto zatvori i Kejlebu uzvrati poljubac. Čvrsto, brzo, bez uzdržavanja.

Sve do tog trenutka nije znala koliko je žudela za ovim. Žudela za njim.

Njegovim dodirom, njegovim mirisom. Veoma malo je prošla noć uspela da ublaži napetost koja je narastala među njima.

To sinoć bila je samo čista, sebična, očajnička njena želja da razbistri glavu upotrebom čoveka za koga je znala da je to u stanju da učini.

Kad je povi natrag na automobil, vreli metal nije mogao da se poredi s vrelinom koja je isijavala iz njih, a Ava čak i ne požele da razmisli kuda sve ovo vodi. Jedino što je želela bilo je da to proživi. Bez motiva, bez posledica, samo osećanja i iskustvo i zadovoljstvo.

Potisnu sve glasove u svojoj glavi i obgrli ga rukama stisnuvši se uz celo njegovo telo, utopivši se u njegov poljubac kao da je to jedini način da može da se ponada da će ikad kasnije opet slobodno moći da diše.

On je pusti da mu skine sako, ali im se usne na rastaviše. Poljubac beše previše dobar i šteta bi bilo da se prekida. Ona svuče duks preko glave i pusti ga da padne na pod. Do đavola, ovaj tepih ovde sigurno beše pet puta čistiji od onoga u internatskoj sobi.

Njegove ruke joj se onda nađoše ispod majice i kliznuše joj po koži. Tople ruke. Ne, vrele ruke. Ruke koje su tačno znale gde da je dodirnu da počne da se topi od zadovoljstva. Strese se od ushićenja.

I onda prebrzo, osećajući da će da se onesvesti od jačine svih tih osećanja, ona se povuče.

Stavi mu ruku na grudi, udahnu duboko vazduh nekoliko puta.

Kejleb to samo iskoristi da joj skine i majicu. Preko glave i uz ruke koje beše digla iznad glave.

Uspomene na njihov prvi put pohrliše joj u glavu, ali uskoro ih potisnu bujica osećanja koja je zapljusnu ovde i sada.

Kejlebovi zubi na njenom vratu, njegove ruke na njenoj stražnjici, njegovo veliko, muško telo pritisnuto na njeno.

U ovome nije bilo ničeg od nevinosti, ničeg od nežne prefinjenosti ili od svega onoga što su nekada doživeli zajedno. Oboje su sad bili odrasli. Oboje iskusni u stvarima požude. I obo-W & N

je obuzeti prostom željom da imaju jedno drugo toliko da nisu imali vremena da misle na romansu.

– Mirišeš bolje od ikoga koga sam ikad poznavala – reče mu ona.

On joj skloni kosu i osmehnu joj se u obraz. – Kladim se da si u pravu.

Ona okrenu glavu da joj lakše stigne do usta. – Mada bi to moglo da znači i da mi je čulo mirisa bespovratno oštećeno posle niza godina koje sam provela u uslovima studentskog smeštaja.

On joj usnama obuhvati jagodicu uha, uvuče je malo usta i onda lagano dunu topao vazduh preko nje. Telo joj se izvi natrag.

– To će da te nauči da mi se ne rugaš, doktore.

Ona lagano nogom obavi list njegove i zavuče mu ruku u kosu na potiljku.

Bože, oduvek je volela njegovu kosu. Te božanstvene kovrdže, zanosne boje.

Bila je divno kruta pod njenim prstima.

On joj se duboko zagleda u oči.

– Je li to sve što je potrebno da te natera da završiš svoju igru? Poruga – reče ona prigušenim grlenim glasom. – Upamćeno.

Osmeh mu posta podrugljiv. Bilo je to skoro đavolsko cerenje od koga joj se stomak stisnu u mešavini ustreptalosti i željnog iščekivanja.

On uspori pokrete. Smače joj kosu s ramena. Smače naramenicu prslučeta niz jednu ruku.

Iznese levu dojku na vazduh. Obuhvati je rukom. A sve vreme je posmatrao kako joj se oči magle od milja na sve to.

– Jesi li završila s ruganjem? – upita je.

Ona klimnu glavom. Da, da, da! Sve bi učinila samo da prestane sa ovim slatkim mučenjem.

I kao da je reči izgovorila, ruka mu krenu naniže, obiđe bradavicu, pomilova je po oset-ljivom struku, pritisnu bedrenjaču i povuče i otkopča gornje dugme na njenim farmerkama.

Zvuk otvaranja rajsferšlusa rascepi vazduh, a njegovi prsti kliznuše ispod njenih gaćica, i pre nego što ona i stiže da se pripremi na njegov dodir, počeše da izvode svoju čaroliju.

Pripi se, grčevito se uhvati za njega kad svet oko nje nekuda nesta i kad je

najednom zasu sva sila osećanja.

Kejlebov lagan, ravnomeran dah dotače joj kosu. List noge oko koje je ona obavila svoju nabreknu mu. Prsti nastaviše da je trljaju sve dok se svako osećanje u njoj i sve što je spolja primala čulima ne sudariše i pretvoriše u malu vrelu loptu zadovoljstva koje je samo narastalo i narastalo i narastalo u takav vrhunac da ona dobi utisak da se rastaje sa sobom.

I taman kad htede da krikne, Kejleb joj poljupcem upi zvuk, upi dah, misli, reči, upi njenu slobodu u sebe.

Kad se malo pribra, shvati da su prsti kojima se grčevito držala za njegov džemper skroz utrnuli pa se pusti da joj malo krvi stigne u njih.

Onda skupi snagu i pogleda ga gore, u oči. Bile su tamne kao noć ali ipak sjajne od želje.

Mogla je da oseti koliko je napet od obuzdavanja.

Oseti se beskrajno moćna i užasno slaba istovremeno.

Lagano ga privuče sebi i poljubi dugo, lagano i duboko.

I ubrzo se opet izgubi u njegovoj žudnji, njegovoj vičnosti, njegovoj vrelini.

On je podiže i ona ga obgrli nogama oko tela. Oči joj se zalepiše za njegove kad je ponese prema prednjem delu automobila. Onda je posadi na još vrelu haubu.

– Vrelo, vrelo! – zavapi ona.

– Ma šta mi reče – promrmlja on jer je dobro osećao koliko joj je koža vrela.

– Mislila sam na automobil – stiže ona nekako da prodahće. – Ispekla sam se.

W & N On se namršti. Odmah zatim svuče džemper i majicu preko glave onim seksi s leđa pa napred načinom na koji to muškarci rade. Bilo je luckasto što od tog sitnog pokreta Avina već slaba kolena počeše da podrhtavaju.

Kejleb i majicu i džemper stavi na haubu, obgrli je rukama, diže i posadi na stvari na haubi.

– Je li bolje?

Ona mu se osmehnu prevlačeći rukama preko golih napetih mišića na njegovim rukama.

– Moj heroj – reče mazno.

Vrat mu porumene. – Ne zanosi se, Avo. Ja nisam džentlmen.

– Imam sreće – reče ona pre nego što ga povuče dole na sebe.

Kejleb ne pokaza nimalo milosti u dodirivanju, trljanju, ljubljenju, milovanju baš svake erogene zone koju je imala, i još nekoliko za koje je bila sigurna da se bude samo na njegov dodir. I taman kad opet beše počela da se približava vrhuncu, Kejleb izu svoje cipele i smače farmerke, pa onda svuče i njene tako odlučno i brzo da je morala da se nasmeje kako je sve to izgledalo ludo.

Kad izvuče kondom iz džepa i navuče ga, smeh joj se osuši u grlu. On se uzbuđen nadne-se nad njom i pogleda je u oči da joj stavi do znanja da je ovo stvarno tačka s koje nema pov-ratka.

Kao da ona već nije prekoračila tu crtu.

On kliznu u nju i ispuni je tako duboko da je morala da zatvori oči, a potom da se trudi da ne umre svaki put kad bi osetila zadovoljstva za koja ni u snu nije mogla da pomisli da posto-je. Nikad se u životu nije osetila ovako slobodnom. Oslobođenom. U potpunosti ženom. Da je dotle dovede bio je potreban neko istinski slobodan, istinski oslobođen, i skroz muškarac.

I isto onako kako su se zajedno pokretali i čvrsto držali jedno za drugo, tako se istovremeno i razdvojiše, ali ostaše jedno drugom u zagrljaju.

Grmljavina u Avinoj glavi utiša se i lagano se sve opet smiri. Telu joj beše potrebno mnogo duže da se vrati na zemlju.

U odaji je bilo kao u sauni. Koža joj beše u goloj vodi. Pramenovi kose bili su joj zalep-ljeni na obraze. Liznu usne i oseti da su slane.

– Auf – uzdahnu Kejleb, ali glas mu je zvučao kao da je progutao šmirglpapir.

– To je baš reč koju sam i sama tražila – reče ona.

On je lagano podiže i bi joj milo što je to učinio.

Uravnoteženost joj nije bila ono što i pre. On je pusti iz zagrljaja i ostavi je da sedi na haubi luksuznog automobila kao nekakvo stvorenje na izložbi automobila. Čudno, bilo je to tako izvan njenog svakodnevnog života da učini da se oseća mnogo više seksi.

– Jesi li na kraju zadovoljna što sam te doveo ovamo? – upita on stojeći ispred nje potpuno go i nimalo posramljen što je tako, mada ona nije mogla da vidi zašto bi to uopšte trebalo da bude.

Imao je sve te čvrste, snažne, mladalačke, muške površine.

– Ushićena sam – reče mu prekrstivši noge, ruke, sve što je moglo da se pokrije – jer je hladno fluorescentno svetio koje je žmirkalo s metalne tavanice davalo sve od sebe da osvetli sve na svom putu.

– Mmm – učini on pa je uhvati za ruku i povede prema mestu gde im je odeća ležala raz-bacana po tepihu.

– Sledećeg puta nećeš da mi se prepireš već ćeš prosto da znaš da ja znam šta je najbolje.

– Sledećeg puta?

Sve što ovog puta dobi za svoj podsmeh, bio je lagan, seksi osmeh.

I ovoga puta, umesto da okrenu leđa i zaborave šta su radili, pomagali su jedno drugom da se obuku.

W & N Kejleb joj dodade farmerke da se uvuče u njih. Ona se ugrize za usnu da se ne zakikoće kad je gricnu za bok.

Oči su joj lutale po njegovim atletskim grudima dok je, ne žureći, ispravljala njegovu majicu i džemper.

I svakoga puta kad bi namakla naramenicu prslučeta na rame, on bi joj je opet smicao.

– Kejlebe – opomenu ga ona.

– Avo – reče on i u očima mu se javi onaj sjaj od koga njeno potpuno zadovoljeno telo stade opet da treperi od iščekivanja.

Kad je konačno opet bila sasvim obučena, on je još malo uredi ispravivši joj duks, zakopčavši joj šlic i uklonivši joj sigurnim rukama mokru kosu s lica. Oči mu obigraše celo njeno telo da provere da li je sve na svom mestu i onda klimnu glavom.

Ako je seks bio eksplozivan, ovo posle bilo je najnežnije iskustvo koje je imala u životu.

U početku nije mogla da nađe reči da mu to kaže. A u vreme kad je mogla, zaključi da je te intimnosti bolje ostaviti neizrečene.

Bio je to seks. Čist i jednostavan. Veću grešku ne bi mogla da načini nego da poveruje da bi s Kejlebom to moglo da bude nešto više od toga.

– Pa kako bi bilo da odemo dole do pete rupe? – upita Kejleb.

Ona mu se dlanovima ruku nasloni na džemper i stade da ispravlja nabore koje tu beše načinila. – Zato si me i doveo ovamo, je li tako?

On je uhvati za ruku, pritisnu drugom dugme za otvaranje vrata na garaži i reče: – Misli tako ako baš moraš.

Ava žmirnu na suncu i ponada se da će još malo moći da uživa u sećanju na ono što je doživela pre nego što dnevno svetio svemu vrati stvarnost života.

9.

Petnaest minuta kasnije, Kejleb i Ava ležali su u hladu lišća žalosne vrbe u maloj grupici drveća na ivici prostora kod pete rupe „Stonington golf kluba”.

Kejleb je kao jastuk pod glavu smestio svoj sako, a ona je ležala glave naslonjene na njegovo bedro. Njene i njegove patike ležale su na gomili pod stablom drveta a ona se osećala kao da će uživanje u rasterećenosti posle vođenja ljubavi da traje večno.

Pogleda postrance i vide da leži oslonjen na ruke pod glavom. Veliki okrugao skupoceni ronilački sat svetlucao mu je na zglavku fino oblikovane ruke pocrnele od sunca. Njegove tamne farmerke svijale su mu se oko butina kao da mišići žele da provale napolje. Dugačka travka virila mu je Jiz usta.

Unutrašnjost stomaka uvijala joj se onako užasno kako je to činila i celog vikenda. Deset godina studiranja na najtežim fakultetima na svetu nije osećala ovakve nevolje. Jedan vikend u Stonington Drajvu i ona je već izgleda dobijala čir.

Ispred njih se širio savršeni travnjak tamo prema jezeru na kome se talasala trska i plivale patke. Iza njih je bila jaruga kojom je tekao potok koji je prolazio i kroz dvorište njenih roditelja.

– Zar nisi mogao i samo slučajno da me odvedeš negde dalje? – upita ga.

Prekidajući prijatnu opuštenost, on odgovori: – Pa nisi ti zbog toga potegla čak ovamo do Melburna, zar ne?

Ona se namršti. Bio je u pravu.

Bio je u pravu i ono maločas. Bila je u stanju da krišom, ili ipak ne tako krišom kako je ispalo, sa ovog tajnog mesta posmatra Kejleba i njegovog oca za vreme njihovih partija koje W & N su igrali jednom nedeljno. I kao klinka se uklapala u sve to kao da je genetski predodređena za životni stil u kome su oni bili rođeni.

Imao je dečačke kovrdže i besprekorne zube. Koračao dugačkim, krakatim, nemarnim korakom. Imao lice krajnje ravnodušno na sve što je život mogao da baci na njega. Imao strahovitu servu u tenisu, savršen zamah na golfu, čopore devojčica koje su za njim išle svuda kao pčele na polen.

Ipak, varničenje briljantnosti koje ga je uvek odlikovalo, nije imalo nikakve veze s prednostima ili privilegijama koje je stekao poreklom. Bilo je to dublje od toga. Imao je izuzetnu vrstu čistog magnetizma koji je devojku kao što je

ona bio u stanju da golu posadi na haubu sportskog automobila.

Kejleb je duboko i silno disao na nos i mišići na grudima su mu napinjali majicu. Dečak beše sasvim odrastao a ona je sad tačno znala i koliko.

Muva joj prolete pored nosa. Otera je rukom ljuta što kvari idilu u kojoj je temeljno uživala, ali se muva vrati.

Bzz-bzz-bzz! Ovo ne može da potraje.

Poslednja njena srećna dremljivost iščile kad se stvarni život na taj način nametnu. Ali i bolje je tako.

Imala je pred sobom još samo nekoliko dana pre nego što dođe vreme da se opet vrati natrag na fakultet i ako je išta u životu želela da promeni, ako uopšte želi da stalno ponavlja iste greške, morala je da krene sa čistine. Počev od svojih roditelja. Od ovog mesta. Od ovog čoveka. A to nije značilo samo potiskivanje preteklih osećanja koja je gajila prema njemu.

Diže list sa zemlje i stade da ga cepka. – Sećaš li se kad smo poslednji put igrali golf ovde?

Kejlebove oči se skupiše, ali pogled ne skrenu sa udaljene tačke u koju je zurio. – Misliš onaj jedan jedini put? Kad si ti pogubila baš svaku od dvanaest loptica s kojima si počela igru.

I kad ti je trener za golf rekao da bi možda trebalo da uzimaš časove. Na nekom drugom mestu.

– Da, na to sam mislila. Mislila sam da pokazujem neki potencijal.

Ona sede, osloni se na ruke i pogleda ga u smireno lice pa sledeće reči veoma pažljivo probra. – Da nisam otišla, možda sam mogla da postanem dobar golf igrač.

On se iskrete na bok, podboči glavu jednom rukom, drugom izvadi travku iz usta i baci je pa je pogleda u oči. – Pa onda, pretpostavljam da je loše što si uopšte otišla.

Ona žmirnu dole na njega. Momak beše veoma domišljat. Trebalo je da to ne zaboravi.

Bila je najbolja u svakoj od škola koju je pohađala, ali je Kejleb uvek bio u stanju da je navede da pomisli da kaska za njim.

– Morala sam da odem – reče mu odlučno se držeći za svoj sled misli. – Moj život ovde nije bio zdrav.

– Ne mogu da zamislim da zdraviji život može da se vodi na nekom drugom

mestu.

– Misliš? Ja sam doznala sve o pticama i pčelama od Karoline Vens, tamo iza naučne laboratorije u trećem razredu. Ona je Džejmiju Krousonu dala sav svoj novac dobijen za užinu da nam pokaže šta ima ispod prednjeg dela svojih kratkih pantalona.

Kejlebov smeh odjeknu tako glasno u njihovom malom gaju da joj izazva talase zadovoljstva svuda po koži.

– Nije smešno – reče ona. – Kad zatvorim oči, još uvek mogu da vidim njegove , spajdermen“ gaće.

Kejlebov smeh se samo pojača.

Ava zagnjuri glavu u dlanove i pokuša da smisli srećnije mesto, ali shvati da od sedenja pod ovim drvetom, ovde pored ovog momka, dok joj se od njegovog smeha pomalo muti u glavi, srećnijeg mesta za nju odavno nije bilo.

W & N – Prosto ne mogu da verujem da sam sad sasvim u stanju da s tobom evociram sve ružno što mi se u detinjstvu desilo.

– Molim? Zar me sad kad sam te golu imao na haubi lamborginija smatraš za „dragu Savetu“? Baš lepo.

– Ne – reče ona i nadlanice stavi na užarene obraze da ih rashladi. – Mislila sam na to što si sad navodno odrastao. Ali se nisi promenio.

– Ti jesi – reče on, pogleda je, a onda najednom nađe da ga fascinira goli prst na njegovoj nozi. – A što se tvoga stradanja tiče, istina je, roditelji mogu da ti budu daveži, ali nemoj samo da mi kažeš da nisi imala zbog čega da ostaneš ovde.

Nemoj samo da mi kažeš da nisi imala zbog čega da ostaneš…

Jedino zbog čega bi volela da je ostala bio je on. Izbor između slabe mogućnosti da bude njegova i on njen i sigurnosti Harvarda, bio je neverovatno težak. I na kraju je u stvari njena neodlučnost presudila.

– Nisam želela da postanem kao moja majka.

Oči mu se skupiše. – Šta za ime sveta…?

– Igranje tenisa tri puta nedeljno, ali bez i trunke vremena da ga posvetim svojoj deci ili dobrotvornim akcijama u njihovoj školi. Uređivanje kujne svake dve godine zato što nemam šta drugo da radim. Ispijanje martinija u devet ujutru.

– „Bladi meri“.

– Molim?

– Prešla je na „bladi meri“. Zdravlja radi, zamisli.

Ona zavrte glavom. – Mrzim sok od paradajza, tako da lepo možeš da vidiš koliko bih žalila zbog takvog života. Znaš da je volim. Ona je tako blesavo nesvesna svega oko sebe da čovek prosto ne može da je ne voli, ali je poslednje što bih ikad poželela bilo to da postanem kao ona.

– Ti ne bi mogla da postaneš Rejčel Haliberton taman kad bi ofarbala kosu u plavo i počela da nosiš tenisku suknju dvadeset i četiri sata dnevno svakog dana u nedelji.

– Ko kaže? Ja volim kuću u kojoj sam odrasla. Volela sam gluvarenje s klincima iz kraja.

S tobom.

Pogleda ga, ali vide da opet zuri negde u daljinu. – Volela sam svoje privatne časove i bezbrižnost. I to je bila klizava padina.

On sleže ramenima onoliko koliko je to u stanju čovek koji se oslanja na jednu ruku. Ona nekako požele da i on sedne i da je gleda u lice. Nije joj išlo u glavu kako neko može tako opušteno da tako ozbiljno razgovara. Tako hladno. Tako izazivački ispružen kao lav koji leškari na suncu.

Upita se da li je ikad bio u stanju da se zbog nečeg ozbiljno zabrine, onako kako je to ona o svemu brinula.

– Svome ocu užasno nedostaješ – reče joj on.

Ona živo zavrte glavom, tako da je odmah zatim morala da uredi kosu. – Prilično sam sigurna da pojma nema da sam ikad otišla. Verovatno diže pogled sa svojih novina jednom mesečno i misli da sam opet otišla napolje da kupim sladoled.

– Zna on – reče Kejleb. – On te obožava, doktore. Damijen je uvek bio dovoljan sam sebi, ali ti si uvek bila tatina mala princeza. Svako ko vas je video zajedno mogao je da to primeti. Svako, uključujući i tvoju blesavo nesvesnu majku koja se bez sumnje pitala šta treba da uradi da dobije istu vrstu pažnje.

Ava to nikad nije sagledala na taj način a ipak joj se to činilo sasvim razložno.

Privuče kolena grudima.

– U ta „bilo jednom“ vremena, možda je tako i bilo.

– Uh ne! Kad nas je sinoć video da silazimo niz stepenice zajedno, ja sam se u jednom trenutku ozbiljno uplašio za svoj život.

W & N – Ne budi smešan.

– Ozbiljan sam. Tvoj otac je uvek bio jak kao medved. Jedini put kad mogu da ga vidim da se osmehuje kako valja je onda kad nekog pobeđuje na terenu za golf ili ako izveštaji sa berze u finansijskom dodatku dnevnog lista koji u tom trenutku drži idu njemu u prilog. Ali kad je tebe video juče, njegove oči su se prosto istopile. Svela si ga na kučence. A onda, kad je video da sam ja s tobom, klinac na koga je uvek motrio jednim okom da njegovog uvaženog sina ne zavede na stranputicu, i zaključio gde smo bili…

Ava stavi ruku pred oči. – Ne. Moj otac ništa nije zaključio.

– Pa zašto me je onda pogledao kao da pokušava da se seti gde je poslednji put negde video sataru? Krupan je to čovek, tvoj otac. Verovatno jedini pred kojim bih ustuknuo u uličnoj kavzi.

Ava nasloni glavu na mišicu i zagleda se u njega. – A kad si ti sebe ikad zamislio u nekoj uličnoj kavzi?

Kejleb se nasmeja opet, dubokim, nebeskim zvukom koji je navede da poželi da se ispruži dole pored njega. Da se pripije uz njegova čvrsta prsa.

I kao da je ta njena želja nekako stigla do njega, on joj stavi ruku na golu nogu. I taj prosti njegov dodir, nebo nek joj je u pomoći, učini da ponovo oseti vrelinu i raskalašnost u ćelom telu.

– Ti, slatkišu moj – reče joj – očevidno pojma nemaš kako muški mozak radi.

– To je – odgovori ona i zgrči nožne prste u travi – više nego tačno.

Kad Kejleb poče lagano da joj masira stopalo, zemlja ispod nje poče da se miče i ugiba.

Spusti ruku iza sebe na zemlju i pusti da joj se kamičci i grančice zahodu u dlan.

I to bi bilo sve o njegovom izbacivanju iz njenog sistema.

Ukrstili su rogove onog dana kad su se prvi put sreli i evo još uvek ne znaju kako da ih rastave. Možda stoga što to nijedno od njih stvarno nije želelo. O čoveče…

– Jesi li znao da je dendrofobija strah od drveća? – izlete joj.

Kejleb žmirnu samo jednom i onda joj pusti nogu i pogled usmeri opet nekuda u daljinu.

– Da. Pa to svako zna.

Ava se namršti. – Zaista?

– Ne. Niko to ne zna. Zašto bi to iko uopšte znao?

– Da je proveo čak i malo vremena učeći o osnovnim psihološkim fobijama, znao bi.

– Tačno. Razume se. U slobodno vreme između proučavanja žena i ispijanja vrčeva, mora da sam propustio taj čas na fakultetu.

Zahvalna što na trenutak može da ne misli na sopstvene probleme, ona reče: – Iz onoga što mi je Damijen ispričao, shvatila sam da si ti neka vrsta zvezde u poslovnim krugovima.

Nenadmašan u poslu kojim se baviš. Ne bi trebalo da omalovažavaš ono što si postigao.

– Ja? Zašto bih, za ime sveta, ja tako nešto činio? Ja sam momak i po. Samo me pitaj.

– A ipak je, pre nego što sam ja otišla, izgledalo kao da pokušavaš da izbegneš studiranje što je moguće više.

– A to je suprotno od…

– A to je suprotno od briljantnog studiranja za šta sam uvek mislila da si sposoban. Pitam se nije li to rezultat činjenice da si bio jedinac. Roditeljska očekivanja od tebe mora da su bila strašno zamorna.

Ona trepnu nekoliko puta u očekivanju da joj nešto odgovori na razložno izloženu tezu.

On se postepeno podiže u sedeći položaj, tako da su se sad gledali pravo u oči. Tako je mogla da oseti njegov dah na svojim obrazima. Onaj seksi osmeh zaigra mu u uglovima usana pre nego što reče: – Misliš li da sam briljantan?

– Uz mogućnosti kakve su bile naše, mi nismo ima li pravo da ne budemo briljantni.

Osmeh mu se raširi. Oh čoveče, oh čoveče, oh čoveče…

W & N On onda diže ruku i provuče joj prste kroz kosu. Dah joj zastade u grlu. Svaki joj se mišić smrznu. A onda joj njegovi prsti iz kose izvukoše grančicu. Na

tren ju je držao tu u prostoru između njih, a onda je slomi snažnim prstima.

Zurio je u slomljene komade kad reče: – Znači, nije bilo u pitanju samo to što si me smatrala naročito posebnim.

Ona oseti da joj obrazi crvene, i onda, kad njegove oči opet nađoše njene, očajnički stade da pipa oko sebe ne bi li našla list koji može da čepa, ali izgleda da je dotle već bila dobro očistila zemlju oko njih u prečniku od metar.

– Možda si u pravu – reče on.

– U vezi s čim? – promuca ona.

– Davao sam sve od sebe da upropastim prednosti koje sam imao. Onoga dana kad sam to shvatio, sve se promenilo. Dobar život i ja, sve od tada smo bili veliki prijatelji.

Govorio je s podsmehom, ali ona je znala da je to više od toga. Bio je uspešan u svakom smislu te reči a ona je živela životom večne mladosti i spavala po smradnim internatskim sobama, ili kod prijatelja na krevetima na rasklapanje, i zabavljala se sa starijim muškarcima tražeći zamenu za odobravanje koje od rođenog oca nikad nije dobila.

Da, ona nije bila izgubljen slučaj – kako je većina sveta o njoj mislila.

Naučila je u međuvremenu stvar-dve i o sebi dok je studirala psihologiju.

Međutim, osobe koje su nešto znale o sebi, kao po pravilu nisu istovremeno bile i osobe koje znaju kako da svoje stvari dovedu u red. Osim, izgledalo je, u slučaju Kejleba.

– Rekla bih da nisam mogla da očekujem da se za deset godina ne dese nikakve promene – reče ona.

– Mada, neke stvari se nikad ne menjaju ma koliko godina da im staviš na raspolaganje u nadi da bi mogle.

Senka tugaljivog osmeha prelete mu preko lica, ali je hitro proguta njegov uobičajeni namerno nehajni izraz. I to joj natera srce da poskoči u nekoliko pogrešnih strana pre nego što se vrati svom uobičajenom ritmu.

Pokuša da smisli neku nasumičnu hrpu koještarija koju bi mogla da smeša i razbije nagomilanu napetost, ali joj je njegova blizina mutila mozak. Terala je da žudi za njim. Terala je da oblizuje usne i zamišlja drugu turu tu na licu mesta, sada, pod samim nosom samo neba zna kolikog broja nedeljnih golfera.

Opravdanje nije imala jer nije bilo ni piva, ni muzike, ni romantike koju je

stvaralo venčanje, ni grmljavine motora brzog sportskog automobila da posluže kao opravdanje za osećanja koja su je razdirala.

Samo miris sveže pokošene trave, tihi cvrkut ptica u krošnjama iznad njih i Kejleb koji joj zaklanja ceo vidik.

I kao da tačno zna šta ona misli, on se naže napred i spusti ruku s druge strane njene noge tako da je bila zarobljena.

– Pa reci mi onda – oteže on – jesi li ikad srela neke momke kao što sam ja, tamo preko mora, u dalekim zemljama?

– Na svu sreću, nigde na svetu nema takvog kao što si ti. A ti?

– Hmm? – Jesi li ikad našao neku kao što sam ja?

– Misliš… tvrdoglavu, razbarušenu, s dve leve noge?

Vreme se uskovitla oko nje i prenese je načas u prošlost, pre nego što se opet svitla u sadašnjost. Ovog čoveka nije videla deset godina – a on ju je opisao u jednoj rečenici. Niko je i nigde na svetu nije poznavao tako dobro.

I onda je, baš pre nego što se sasvim spusti na zemlju, on poljubi. I nastavi da je ljubi.

Bili su to poljupci koji su potčinjavali, lagani, vanvremenski poljupci od kojih je imala osećaj da joj se tope kosti.

W & N Neobrijane dlake na njegovom licu golicale su joj obraz. Njegovi zubi gricnuše je za donju usnu. Palac njegove desne ruke putovao je gore-dole po njenom golom gležnju.

Osećaji i uzbuđenje uskovitlaše joj se u telu. Dograbi i u šaci steže komad njegovog džempera u pokušaju da ostane pribrana. Ali uzalud.

Sve je u njenom životu već bilo daleko izvan kontrole, ali je ovo sad bilo stanje izvan kontrole za koje je želela da ga bude više.

Poljupci se okončaše. Njena ruka ispusti zgužvani džemper. Imala je osećaj da joj je srce izvan tela. Golo. Izloženo pogledima.

– One noći, u šupi za čamce, pre nego što sam otišla – reče ona, a reči joj navreše samo nebo zna odakle – ti si mi bio prvi.

On diže ruku i provuče joj je kroz kosu i ovog puta uvi jednu kovrdžu oko prsta pre nego što je pusti da opet padne dole.

– Znam – reče joj.

Ona se lecnu. – Zar je to bilo tako očevidno?

On klimnu glavom samo jednom. – Na najbolji mogući način.

– E sad samo hoćeš da budeš fini. Nisam sigurna da umem da se nosim s tobom kad si fini.

– Zašto? Šta misliš da bi mi inače mogla?

– Samo nebo zna. Ali ništa gore od onoga što smo već učinili.

– Mi nismo uradili ništa loše. Ili pogrešno. Ja u stvari mislim da je sve bilo prilično dobro. Ona liznu donju usnu, a njegove oči postaše tamnije.

– Možda je zato sve i bilo tako dobro – reče ona.

– Zato što smo oboje znali da to ne treba da činimo.

– Volim da radim ono što ne treba.

– To me ne iznenađuje. Samo što ja nisam imala pojma da i ja volim da radim ono što ne treba. To čak počinje da mi se sviđa.

Lice mu se opusti u onu vrstu osmeha od koje bi je kolena sigurno izdala samo da već nije sedela na zemlji.

– To ja mogu da potvrdim.

– E pa hvala ti.

– Ne – reče on. – Hvala tebi.

Ava pusti da joj pogled zapinje o svaku crtu njegovog lica. Biće joj potrebno nešto dobro da sa sobom ponese natrag u školu, gde ju je čekalo i nešto više od samog izlaska pred komisiju koja je imala da odlučuje o njenom doktoratu, mogući podsmeh i propast njene akadem-ske budućnosti.

Bilo je to lepo lice. Šarmantno, grešnoprivlačno, puno karaktera. One njegove tople oči boje lešnika ubrzaše joj rad srca.

I on je to znao. Mogla je to da vidi u tim istim očima. Ona savi glavu napred i sakri lice pod zavesom kose. – Onoga dana ti nisam došla tamo u kućicu za čamce radi onoga što mi se na kraju desilo.

– Nikad ni za trenutak nisam pomislio da jesi.

Ona ukloni kosu ispred lica i pogleda ga pravo u oči.

Očeknu da on kaže nešto više. Da kaže da je to bilo nešto posebno, ili čak i majušno značajno. Na kraju joj njegovo ćutanje sve reče. Svejedno što su pre samo sat

vremena ležali jedno drugom goli u naručju, jedino je ona u ovom trenutku imala svoje srce na dlanu i nudila ga.

I stoga, vreme za ispovedanje beše prošlo.

Nekako se uspravi na noge a da ga uopšte ne dodirne. S tom vrstom spretnosti mogla bi da bude gimnastičarka u drugom životu.

W & N Dograbi cipele i očetka se rukom. – Hajde, Kejlebe. Iako sam sigurna da se više niko i ne seća da smo negde otišli, biće bolje da se vratimo. Ovaj vikend je inače sasvim posvećen mladoženji i mladi.

On diže ruku prema njoj i ona nije imala kud do da je zgrabi s dve svoje i povuče. On se izvuče na noge i pogleda dole u nju, tamnih očiju još senovitijih pod svodom vrbinog lišća.

– Pa osećaš li se bolje sada? – upita je.

– Izvini?

– Sad kad si me šutnula sa svog spiska?

– Kakvog spiska?

– Sa spiska grešaka iz prošlosti koje nameravaš da ispraviš?

Ona obori pogled. – To nije ono što ja radim.

On joj stavi prst pod bradu i diže je, tako da nije imala drugi izbor do da ga pogleda u oči.

– Ne mora tebe baš svako na svetu da voli, znaš. Do đavola, pa neki od mojih najbližih poz-nanika ne mogu očima da me vide.

– Ne mora mene svako da voli – reče ona.

Samo oni koji bi trebalo da me vole.

Njegov prst se pomeri ispod brade, pomilova je po obrazu i gurnu joj kosu iza uveta. – Možda se na kraju ti uopšte i nisi promenila.

Naže se napred i poljubi je lako u usta, a onda je okrenu i lako je gurnu iz hladovine napolje na jako sunce.

Lako je njemu da to kaže, mislila je ona dok je stazom koračala natrag prema automobilu.

Njemu je oduvek sve stizalo lako.

Ona je bila preozbiljna da bi bila omiljena u školi. I suviše je lako ispijala

pivo da bi mogla da se uklopi s Tejlorovim društvom koje je uživalo u vinu i plavim sirevima. A posle razvoda svojih roditelja, i suviše je insistirala na očevoj pažnji da bi bila zadovoljna onim što je od njega dobijala.

Nikad nije uspela da nađe mesto u koje bi se savršeno uklapala. Ma koliko dugo, daleko i široko da je za njim tragala.

A onda opet, dok je sedela s njim na kauču i uživala u šalama samo njima jasnim, shvatila je da bi to mogla da radi po ceo dan. A ležanje na njenoj omiljenoj livadi iz detinjstva s glavom na Kejlebovom bedru, stvorilo je u njoj osećaj kao da je na nebu. Ali da li je išta od svega toga moglo da se poredi s osećanjima koja su je tresla dok su im tela bila spojena? Činilo se da je jedino mesto na ćelom svetu u koje se uklapala bilo samo uz njega. Umesto da je baci u očajanje, sve što se desilo kao da joj je upalilo sijalicu u glavi.

Možda je ovog vikenda čoveku trebalo da da sve što može, sve dok joj ne ostane ništa za davanje. I onda će kad bude sasvim čista, konačno možda da bude u stanju da uspostavi zdra-vu vezu s nekim ko je pogodniji.

Raspoloživiji. Lokalniji. I manje sposoban da joj zavrti glavu toliko da se u jednom trenutku nađe okrenuta u pogrešnom pravcu.

Samo je trebalo da se pobrine da ovoga puta, za razliku od prošlog, ne bude ona ranjena.

Bila je sad starija. Jača. Ovoga puta bila je upozorena.

Prošlog puta ga je volela, i kad ga je ostavila, provela je u avionu ceo let do Londona plačući. I to tako neutešno da ju je stjuardesa odvela da sedne na zasebno sedište u prvoj klasi kako bi ostali u ekonomskoj mogli da spavaju.

W & N 10.

Kasnije te večeri, pošto su svi učestvovali u procesiji luksuznih automobila koji su preno-sili milijardu svadbenih poklona do obližnje nove Damijenove i Čelsine kuće, čitav cirkus porodice Haliberton vratio se kući na roštilj priređen samo za porodicu.

Ava je na terasi sedela na beloj stolici od bambusa i prstom odsutno klizila po kožnoj vrpci koja joj je visila oko vrata. Zažali što sa sobom dole nije ponela knjigu. Knjiga je uvek oko nje dizala zid privatnosti, čak i kad bi Halibertonovi divljali oko nje.

Umesto toga bila je prisiljena da posmatra kako Damijen peče meso na

roštilju, kako Čel-si juri nevaljalo štene koje beše opet pobeglo u baštu, da sluša majku kako grdi kuvarice u kuhinji, gleda Ralfa kako stoji pored roštilja s jednom rukom u džepu pantalona dok drugom drži čašu piva i smeje se.

Kejleb beše u pravu. Mnogo se promenilo od vremena kad je ona otišla. Nije mogla da se seti da je oca ikad ranije videla da pije nešto tako obično kao što je pivo. Iako je bilo uvozno…

Kejleb takođe reče da se neke stvari nikad ne menjaju ma koliko im godina stavili na raspolaganje u nadi da bi mogle da se promene. Čovek beše tako opušten da ga je mrzelo da troši dah, a kamoli tuce reči. Pa šta je onda tačno tim mislio?

Ava se trže kad nečije patike škripnuše na mozaikom ukrašenom podu.

Majka joj izroni iz izmaglice koja joj se od razmišljanja stvorila pred očima. – Gde je Kejleb?

Ava utonu dublje u stolicu. – Kako bih ja to mogla da znam?

Majka izvi jednu obrvu. Ava oseti kako joj vrat obliva rumenilo. Je li moguće da je živela u uverenju da je njeno i Kejlebovo ponašanje ostalo neprimećeno?

Ava reče: – On nije član porodice pa pretpostavljam da nije želeo da se pojavi na ovom samo porodičnom skupu.

Njena majka, odavno imuna na sarkazam, lako sleže ramenima i onda ode prema roštilju.

Ava vide kad joj majka dotače oca po ramenu i naže se prema njemu da ga nešto upita.

On na trenutak nasloni obraz na njenu ruku. Onda se okrenu, poljubi joj ruku i ode u kuću.

Bilo je to obično ponašanje. A ipak – beskrajno prisno. Ava to možda čak i ne bi primetila da ih nije tako pažljivo posmatrala.

To nije bila samo uzajamna potreba. Ili opuštenost i lakoća koje dolaze otuda što nekoga poznaješ pola svoga života. Bila je to pažnja. Nežnost. Ljubav.

– Jesi li videla ti to?

Trepnu kad joj Damijenov glas rasturi misli. Stajao je više njenog ramena s tanjirom sočnog ispečenog mesa na poslužavniku.

Ona lagano klimnu glavom. – Zaista su se pomirili, zar ne?

– Rekoh ti da ćeš morati da vidiš da bi poverovala.

– I ne možeš da me kriviš što nisam mogla da verujem pošto sam sedela u prvom redu kad se sve to raspadalo.

Damijen joj steže rame. – Od kad je otišao u penziju, mama i on su zajedno svaki čas počeli da piju kafu. Onda su počeli da kao par igraju tenis na turnirima starijih. Mama zvanično i dalje ima svoj stan, ali je stalno ovde. Ja mislim da oni odista ne znaju da ceo svet zna da su se pomirili i da su opet zajedno. To je kao nekakva romantična mala tajna. A meni ništa ne smeta ako nastave da se tako ponašaju sve dok njih dvoje u tome uživaju.

W & N Avine oči se trznuše. I ugrize se malo za donju usnu. Reč jednu nije mogla da kaže protiv njihove obnovljene sreće. Ali je ona, da bi mogla da zaboravi jaz koji je nastao posle njihovog razvoda i trajao sve do sad, morala o tome priča.

Noge joj se uzvrpoljiše od sve one energije koju je morala da potiskuje.

Okrenu se bratu i podvuče noge pod stolicu. – A ti? Ti si presrećan, rekla bih.

– Zahvaljujući Čelsi, smeš da se kladiš da jesam – reče njen brat, ali uopšte nije morao da govori jer mu je i samo osmeh bio dovoljan da se sve shvati. – Hej, a gde si ti bila ovog popo-dneva? Čelsi i ja smo se nadali da ćemo da provedemo malo više vremena zajedno, samo nas troje. Imam osećaj da sam te čak jedva i video ovog vikenda.

– Što je razumljivo, bato – reče mu ona i ćušnu ga po ruci. – Imao si na umu druge stvari.

Oči mu se skupiše.

– Gde si bila? – ponovi.

Ava se ljutnu na sebe što njena mala dimna zavesa osta jalova. – Bila sam… ovaj…

– S Kejlebom – dovrši on umesto nje.

Ona pucnu prstima. – Tačno. S Kejlebom. Nisam ga videla godinama, znaš.

Samo smo, znaš, ćaskali o stvarima koje smo radili ovih poslednjih deset godina. Smejuckali se starim vremenima. O tome kako sam igrala golf. I slično.

Prođe nekoliko sekundi u napetoj tišini pre nego što Damijen reče: – Pa u redu, samo ako se pristojno ponašao. Naterao sam ga da mi obeća da će da bude fini.

To je natera da se uspravi na stolici. – Šta si uradio?

On se smesta odmače na sigurnu udaljenost. – Vas dvoje ste se uvek hvatali za gušu kad ste bili klinci, a ja sam želeo da ti dolazak kući bude što bezbolniji i nisam želeo da njegovo uplitanje iskomplikuje stvari.

Da iskomplikuje? Siroti momak pojma nije imao kako su se stvari iskomplikovale i kako su sad njegove reči stvari iskomplikovale još više.

– Kejleb nije tako komplikovan – reče ona s najbezazlenijim osmehom koji je mogla da namesti na lice, a u sebi je već zbrajala reči koje će da upotrebi kad Kejleba bude opet videla.

Damijen joj uzvrati osmeh, ali nije bila sigurna dali ga je u potpunosti zavarala.

– Ne. Rekao bih da nije – reče on.

I kad njegova nevesta dojuri uz stepenice na terasu, s njihovim štenetom za petama, on poljubi Avu u vrh glave i ode prema njoj onoliko brzo koliko su noge mogle da ga nose.

Damijen ukloni razbarušenu kosu sa Čelsinog lica i poljubi je i sva Avina energija premetnu se u stanje tihog vrenja.

Pripadala je ovoj sceni manje nego ikad. Ali sada stoga što su svi ovde bili beskrajno srećni i bez nje.

Iznenada oseti da joj je sve to preteško za podnošenje. Oseti da uopšte nije trebalo da dolazi kući.

Skoči sa stolice i uđe u kuću u potrazi za prostorom. Ono što nađe bio je njen otac, zastao u dovratku s novinama pod miškom i novom čašom piva u ruci, očiju razrogačenih kao neko uhvaćen u nedelu.

– Tata – reče mu ona malo zadihano.

– Avo – reče joj on, uz odsečan mali naklon glavom.

Je li to sve što će da dobije? Ponovo? Bila je prosto dovoljno narogušena da ovaj put ne dozvoli da to prođe tek tako. Uputi mu pogled koji kao da je govorio: „I šta ćeš sad da uradiš?”

On pogleda gore i dole po terasi, kao da se nada da će da nađe neki mali odvojeni prostor gde bi mogao da se skloni. Sam. Poražena, ona diže ruke. – Ne paniči. Upravo odlazim.

– Ne. Nema potrebe…

W & N – Đavola nema. Da sam jahta bila bih pažena više no ikad u ovoj porodici.

Nije trebalo da se vraćam ovamo. U nadi da bi nešto moglo da bude drugačije. Ja sam možda drugačija. Ti… On jeste bio drugačiji. Dokazivao je to način na koji je primio majku natrag.

Ona je bila ta koja se i dalje osećala kao da se ljuljuška na nepoznatim vodama.

– Oh, ma zaboravi sve što sam rekla!

Znala je da u stvari više nije bio on taj na koga se ljutila. Ili Kejleb koji se prema njoj nije otvorio onako kao ona prema njemu. Ali je njen tata imao nesreću da se nađe na liniji vatre, a ona je svojevremeno bila ljuta na njega i nikad mu to nije stavila do znanja. Izgleda da će da svede mnoge račune ovog vikenda.

– Videćemo se kasnije – reče mu.

Ali pre nego što stiže da napravi i dva koraka, on reče: – Ja nisam budala, dete.

Ona zastade i pogleda ga. Pogleda mu prvo jedno plavo oko, pa drugo, a tražila je tračak razumevanja, ili samilosti. Ali sve što vide bio je čovek uz koga je odrasla misleći da je ravan mesecu i zvezdama, onaj koji joj je poklonio prvu knjigu, koji joj nikad nije rekao kako se kad je radila domaći zadatak koja reč piše pa je morala da je traži u rečniku, ali koji se na kraju pokazao kao slabić.

Ona duboko udahnu vazduh da se opet ne bi pretvorila u četrnaestogodišnjakinju slomljenog srca, kako se uvek osećala u njegovom prisustvu. – Tata, ja nikad nisam rekla da si ti budala.

– Ali si to mislila – reče njen otac. – Vidim ti to u očima, čak i sada. Ti misliš da sam pogrešio kad sam od tvoje majke zatražio da ode, i misliš da grešim sad kad sam je primio natrag. I nikad mi nisi i ne bi oprostila za bilo koju od te dve odluke.

Ava je samo zurila u njega. Zanemelo.

On trepnu dva puta pre nego što opet reče: – Ja i dalje pamtim dan kad si rođena kao da je juče bio.

Ona proguta mnogo suvog vazduha koji ne učini ništa da ublaži bol koji najednom oseti u grlu.

– Oči su ti uvek pratile moj glas. Tvoj prvi osmeh bio je upućen meni. Kad si prvi put digla ruku da se uhvatiš za nešto, uhvatila si se za moj mali prst. Kad

se Damijen rodio, zama-lo da eksplodiram od ponosa. Ali si ti bila dragocenost. Moja mala devojčica. I sad te gledam gde stojiš tu, istih godina kao tvoja majka i ja kad smo tebe dobili, i ne mogu da se dosetim kuda su sve te godine izmakle.

Oči su mu bile tako tužne da je srce zabole.

Ispravi ramena kako bi raširila grudi za više vazduha. – I ja se ne sećam da si se uhvatio za telefon da me pozoveš, znaš.

On tresnu novine dole na sto i kad diže pogled, delovao je kao da je šljepnula njega baš preko obraza, zapanjeno i ljutito. I sve što su uspeli da poprave, ako išta, njenim dolaskom na Damijenovo venčanje, u trenu zaškripa.

– Tata…

On sada diže slobodnu ruku. – Uopšte nije trebalo da ikad odeš na tu prokletu školu. Trebalo je da te nateram da ostaneš. Nisam smeo da računam na Kejleba da će da te zamoli da to učiniš. Trebalo je da to budem ja.

Ako joj je išta bilo potrebno da joj pomogne da ponovo dođe do glasa, bilo je to ovo što on sada reče.

– Mora da se šališ! – zavapi. – Da momak nije platio gradsku narikaču da ide gore-dole Stonington Drajvom toga dana?

Jedan mišić se tržnu na očevoj vilici. – On je bar razgovarao s ovom porodicom o tim stvarima.

I tad već beše kasno. Bila je srdita i spremna i sad više ništa neće da je zaustavi. – I jesi li se upitao zašto ja nisam?

W & N Otac se malo saže i zavrte glavom. Prođe neko vreme pre nego što opet diže pogled, i da je bilo koji drugi čovek bio pred njom, od sjaja u njegovom oku pomislila bi da je suza. – Nisam se pitao. Razumeo sam. I tu činjenicu žalim svakog dana.

Sitan uzdah umače joj na usta. Ali pre nego što stiže čak i da pojmi šta bi to moglo da znači, njen otac nastavi.

– Žalim što sam bio previše obuzet propašću svoga braka pa nisam primetio da se ti batr-gaš negde sa strane. Žalim što u vreme kad sam to shvatio, nisam znao da uticaj koji je taj dečak oduvek vršio na tebe nije bio dovoljan da ti pomogne da se sabereš. On je sad možda zastranio, kako to obično biva, ali ima dobro srce, pametnu glavu, zdrav razum i oduvek si mu bila draga.

Njeno razletelo srce kao da se malo spotače.

Kejlebu… Draga? Oduvek?

Ona s mukom proguta pljuvačku i diže bradu. – Pa ne iznenađuje me mnogo što si želeo da Kejleb obavi prljav posao umesto tebe. Niko u ovoj porodici osim Damijena nije mi uputio ni dve reči od trenutka kad je mama izašla na vrata.

Njen otac zavrte glavom. – Nikad nisam pomislio da ona mala devojčica koja me je gledala s takvim obožavanjem jednog dana može da postane tako bezosećajna. I tako nesklona da oprosti.

Ona oseti kao da joj vreli nož prolazi pravo kroz srce.

Zašto je ikad pomislila da će dolazak kući da joj pomogne da opet nađe sigurnu stazu kojom će moći da ide – samo nebo zna. Onako iz daljine mogla je bar da se oseća tužnom zbog odnosa koji je imala sa svojim roditeljima.

A sada… Sada je njen otac gledao u nju pogledom u kome beše čisto i detinjasto razočaranje. Nikad se u životu nije osetila gore.

Okrenu mu leđa i ode. Samo ode. Kroz kuhinju, preko terase, niz široke mermerne stepenice, preko travnjaka i prema liniji četinarskog drveća koje je označavalo kraj imanja.

Probivši se kroz granje puno iglica, ona izbi na stenu koja je padala dole do reke. Stare stepenice koje su Damijen i Kejleb jednom davno uklesali u lice stene kako bi kao momčići krišom mogli da klisnu iz kuće, još su stajale tu.

Nedirnute. Ovo je bila jedna od stvari koje godine nikad neće da promene.

Ne vide ih odmah i uspaniči se. Spusti se na kolena i ruke i stade da pipa i prebira po žbunju kako bi našla beli kamen koji je služio kao znak, ne obazirući se na to što joj trava umrlja farmerke zelenilom ili što su joj ruke blatnjave.

S olakšanjem duboko uzdahnu kad nađe početni stepenik i onda, nogu pred nogu, napola koračajući napola se klizajući, siđe do mahovinom pokrivenog kamenja na obali plitke reke koja je odvajala imanje od terena za golf pa krenu preko ravnog kamenja na drugu stranu. Šljapkanje blata ispod kamenja po kome je gazila nije je činilo nesigurnom sve dok se ne primače drugoj obali.

I tu joj život zaista priredi iznenađenje.

Ne samo da nije bila uvežbana i gipka kao kada je imala devetnaest godina, već su joj i stopala bila pola broja veća. Stade na poslednji kamen prstiju zgrčenih preko njegove ivice dok joj je peta pozadi bila bez oslonca. Tu stade

da glavinja dobrih pet sekundi, malo napred malo nazad, ruku raširenih kao da hoda po žici.

I onda, s gracioznošću nilskog konja na prvom času baleta, sede pravo na stražnjicu u dva i po santimetra duboku vodu.

Sve se promenilo. A ipak se nikad ništa ne menja.

Mani se društvene antropologije i porodične politike, pomisli. Filozofija bi ipak mogla da mi bude pravi poziv.

W & N 11.

Kejleb obrisa maglu koja se nahvatala na ogledalu u njegovom kupatilu posle tuširanja i nanese kolonjsku vodu na vrat. Pripremao se za noćni izlazak za koji se nadao da će da bude veliki provod uz mnogo vina, žena i pesme.

Svega što je potrebno da slike Ave Haliberton istisne iz svesti.

Sumnje nema, sve su to bile lepe slike i prizori, ali su iz nekog razloga počinjali da ga čine razdražljivim. Prilično razdražljivim. To nije bilo osećanje koje je bio rad da imenuje, ili prizna.

Odjeknu kucanje s vrata njegovog stana.

Proviri iz kupatila i pogleda u sat iznad bara. Bilo je nešto malo posle sedam uveče.

Obrisa još malo vlažnu kosu peškirom, komotno ga obavi oko bedara pa bos ode kroz dnevnu sobu i uz tri stepenika do ulaznih vrata, ostavljajući vlažne tragove po tvrdom drvetu poda.

Otvori vrata očekujući da vidi Pedra, suseda koji je stanovao s druge strane hodnika i kome su uvek bili potrebni gumice, kvasac, ili vaza ili tako neka stvar. Ali to nije bio Pedro.

Nije to bio neko čak ni blizu Pedra.

Bila je to Ava. Donji deo nogavica njenih farmerki bio je blatnjav. Tkanina na kolenima bila je umrljana travom. Imala je malu ogrebotinu na bradi i izgledalo je kao da je krvarila, mada sad više nije. Ali upravo njene svetle oči, blistave i krupne kao da je plakala, učiniše da mu se srce stegne u grudima.

– Zar se roštilj tako rano završio? – upita je.

Ona promače pored njega uopšte ne obraćajući pažnju na to kako je odeven.

Nešto očigledno nije bilo kako treba.

– Mogu li čime da ti pomognem? – upita je zatežući peškir oko pojasa.

– Tata je u pitanju.

– E baš si me zapanjila – reče on sebi u bradu i nasloni se na stočić na drugom kraju sobe.

– Upravo smo se dokačili tamo kod kuće. Znala sam da ne treba da tamo ostajem. Trebalo je da ostanem u hotelu kako sam i planirala. Da od ovoga učinim samo učtivu posetu. Da se pojavim i odem. Ali ne. Onoga časa kad mi je tatica rekao da ostanem, ja sam postala kučen-ce. Slabašna devojčica koja jedva čeka da mu učini po volji. A i ti!

I ona se besno okrenu prema njemu.

– A kakve veze sve to ima sa mnom…?

– Ti si mom ocu rekao da odlazim.

– Pretpostavio sam da imaš povratnu kartu.

– Ma ne sad. Onda. Kad sam otišla na Harvard. Posle one noći…

Ona brzo mahnu rukom preko lica kao da briše ono što bi mogla da kaže.

– Nikad nisam rekao da mu to nisam rekao.

Njene velike plave oči usredsrediše se onda na njegovo lice, brade prkosno dignute onako kako to samo ona ume. – A ko ti je dao pravo da to učiniš?

– O ne znam. Možda činjenica što sam znao da bi ti roditelji bili raspamećeni kad bi se jedno jutro probudili, a od tebe ni traga ni glasa.

– To je bio moj izbor. Moja odluka je bila da im javim šta sam uradila tek kad tamo stig-nem. Bila sam užasnuta kad sam stigla u London i javila im se, a oni već znaju!

W & N I ona se tako grozničavo ushoda po odaji da ostavi blatnjave tragove na tepihu ispred njegovog kamina. – Imam dvadeset i devet godina, za ime neba! Ove stvari ne bi trebalo da ovako utiču na mene.

– Kad budeš imala pedeset i devet, i dalje ćeš da budeš ćerka svoga oca, smetalo ti to ili ne.

Ona ga pogleda kao da ga sad vidi prvi put. I pored toga što je davao sve od sebe da ostane hladan prema njoj, koža je odavala nešto drugo… zagrevala se, svrbuckala ga… dok je zamišljao odevenu samo u peškir i kako se onda svija oko njega.

– Imaš baš lepo mestašce ovde – reče ona skrenuvši pogled s njega da pogleda oko sebe i onda ustrča uz stepenice do velikih panoramskih prozora

od zida do zida, odakle se pružao pogled na pejzaž Melburna. – Au, pogled je veličanstven!

Bio je to upravo onaj prizor koji ženu baca u romantično raspoloženje – sva ta višebojna svetla grada koja trepere u vodi zaliva, i velika železnička stanica u ulici Flinders smeštena kao velika Sfinga na udaljenoj obali.

A ipak je iz nekog razloga Kejleb pazio da drži delove nameštaja između sebe i Ave u svakom trenutku.

Telefon zazvoni. Ava se trže i okrete kao da bi mogao da eksplodira. Kejleb pusti da apa-rat primi poruku.

S telefona njene oči krenuše da dalje lutaju po stanu. Osmotriše meke kožne sofe. Predoše preko lakiranog drvenog poda, kuhinje snabdevene najsavremenijim uređajima za domaćinstvo i osmotriše zavojite stepenice koje su vodile u njegovu spavaću sobu na spratu.

To joj promeni misli. Smiri je. Kovitlac u svesti joj splasnu. Pokreti joj postadoše opušte-niji. Snažan nalet osećanja koja su njega zahvatila kad mu je ona banula u dom, izgubi na silini. Ali oči nije mogao da skine s nje.

Pošto su se rastali, beše se presvukla u tamne farmerke i ružičastu majicu na kojoj je bila naslikana „gospođica Sunašce“. Bila joj je tesna i kratka tako da bi svaki put kad bi se pome-rila deo gole kože iznad pojasa njenih farmerki postajao vidljiv.

Kosa joj beše podignuta u neurednu punđu navrh glave. Loše raspoloženje beše poslužilo jedino da joj se zarumene obrazi, a njene usne bile su vreloružičaste jer ih je bez prestanka grizla sve od kako je ušla ovamo.

Stisnu zube i prste jako zari u čvor na peškiru da se spreči da i santimetar krene u njenom pravcu.

Kad prestane da priča, otići će. Nateraće je on. Okrenuće je i poslaće je natrag odakle je i došla, a sam će da nastavi da se sprema za izlazak. Da izađe odavde. Da se skloni od nje.

Njen pogled se svuče niz stepenice i vrati na njega. Učini se da se neko vreme zadrža na peškiru. Grudi joj se digoše kad duboko udahnu vazduh. Onda ga pogleda pravo u oči.

Oči joj se skupiše. – Je li ovo stan tvojih roditelja?

Ako mu je išta bilo potrebno da potisne želju da razbaca nameštaj i priskoči joj da je uzme u zagrljaj, onda je ovo bilo baš to.

– Ne, Ava, ja sam odrastao čovek i imam posao za velike dečake koji mi donosi mnogo novaca kojim mogu da platim ovako lepe stvari.

– Tačno, ti radiš za Damijena.

– Mi smo partneri kod Keplera, Dzounsa i Morgenšterna. Delimo profit pedeset prema pedeset posto do poslednje pare.

Hvala mnogo.

Ona se malo namršti.

– Ja ne žalim što sam iz bogate porodice, Avo. Osećam se privilegovanim što potičem odatle. Volim što ne moram da brinem odakle će da mi stigne sledeći lamborgini. Žao mi je W & N što to smeta tvojim socijalističkim stavovima. Jedino se nadam da te takvo tvoje mišljenje greje i noću kao i mene moj jorgan i posteljina od pet stotina dolara.

– Tu si u pravu. Kome treba sloboda kad ima centralno grejanje?

Ona se okrete od prozora i siđe niz tri stepenika do nivoa spuštenog poda i krenu u njegovom pravcu, a on joj tek tada primeti sjaj u očima.

Ona uopšte nije došla ovamo zato što je bila uzrujana i ljuta. Tačno je znala šta radi i upravo sada to je uključivalo i njegovo draženje.

Jedva čujno režanje zače mu se u dubini grla. O kako je žudeo da je natera da plati za sve. Što je onako olako otišla pre mnogo godina. Što ga čini ludim sada. Ovo mu nije potrebno.

Ona mu nije potrebna. Ali, prokleto nek je sve, želeo ju je i dalje.

I u tom trenutku shvati da između njih više nema ništa osim otvorenog prostora i crnog egipatskog pamučnog peškira oko njegovih bedara.

– Kako si stigla ovamo, Avo? – upita je stisnutog grla.

– Taksijem.

– Proleterski tramvaj ti, znači, nije bio po volji?

Ona mu kažiprst uperi u grudi. – Mislim da ti je Damijen rekao da budeš fini prema meni.

Usta joj se na tren podrugljivo iskriviše pre nego što se osmehnu. – Novčanik mu je bio na stolu u kujni pa sam maznula dvadeset dolara.

Kejleb se nasmeja.

Ava se primače bliže. – Bila sam uzrujana. Tata mi je pokazao gde mije mesto, mama uvek dobija ono što želi, a Damijen i Čelsi su bili tako srećni.

Loše raspoloženje je izgleda sve što je ostalo za mene.

Bila je sad sasvim pored njega. Podiže jedan neotvoreni koverat, odsutno pogleda ime pošiljaoca na zadnjoj strani i vrati ga u Staklenu činiju na stočiću pored koga je on stajao.

– Znači, tata ti je pokazao gde ti je mesto, je li tako?

Ona klimnu glavom. – Nazvao me je bezosećajnom i osobom koja ne ume da prašta.

Kejleb se trže.

Ona sleže ramenima. – Znam. Okrutno je. Ali manje nisam zaslužila. Vožnja taksijem ovamo bila je dovoljno duga da sebi priznam da si u jednoj stvari bio u pravu.

– Samo u jednoj?

Pogleda je u usta. Nije mogao da odoli. Bila su tako ružičasta, i meka, i još uvek je mogao da oseti njihov otisak na svojima.

– Mislim da mu je žao. Mislim da žali što nismo bili u boljim odnosima.

Mislila sam, i mislila, i mislila, ali to neću tačno da znam sve dok mu ne oprostim i prestanem da budem ovako bedan izgovor za ćerku i bla-bla-bla.

Ona otrese rukama. – U redu. Ovo je dosta za jedan dan.

Ona opet pogleda u njegov peškir i onda liznu usne.

– Jesam li te prekinula u nečemu?

– Mene? – upita Kejleb i stavi ruku na gola prsa.

Avine oči mu ispratiše ruku. Potamneše.

On pročisti grlo. – Spremao sam se za izlazak.

Ona diže pogled. Namršti se. – Oh! Šalila sam se. Zao mi je, samo mi je bilo potrebno da izbistrim glavu a nekako svaki put kad neko vreme provedem pored tebe, stvari mi iz nekog razloga postanu jasnije, pa sam mislila… rekla bih da treba da odem da bi mogao da se spre-miš.

– Fino.

Ona se ne pomeri ni milimetar.

– Imaš li novac za taksi? – upita on.

Ona zavrte glavom, i ramenima i bedrima. Zanjiha se levo-desno pa opet

natrag i nastavi to da čini sve dok se njemu ne učini da je hipnotisan.

W & N – U redu, onda.

On priđe vratima. Otvori ih. Ona se provuče pored njega i izađe u hodnik.

Miris pomorandžinog cveta napuni mu nosnice. Steže kvaku na vratima tako da mu zglobovi pobeleše.

– Dobar si ti momak, Kejlebe Gilkriste.

– Ne zanosi se takvim mislima, Avo Haliberton. Poznavao sam pametnije žene od tebe koje su napravile strahovitu grešku i poverovale u takvu glupost. Čelo joj se nabra. – Zar si poznavao pametnije žene od mene?

On se nasmeja. Bio je to smeh iz stomaka koji se otkotrlja sve do kraja njegovih golih udova i natrag.

Pruži ruku i palcem je pomilova po obrazu. – Nisam nikad. I nikad neću.

Ona pogleda niz hodnik i ugrize se za usnu. Čelo joj se namršti kao da prethodno ne beše smislila šta sad dalje da čini.

– Pa – reče ona – mislim da je bolje da krenem natrag.

– Možda bi trebalo.

Mogao je da joj zatvori vrata u lice. Do đavola, i jutros je mogao da sedne na posebnu stolicu za ceremoniju otvaranja poklona. I sinoć je mogao da kaže „zdravo” pre odlaska u spavaću sobu i da onda veče provede u ćaskanju s gostima.

Ali Ava Haliberton bila je njegova Ahilova peta. Oduvek je bila, i kako su stvari stajale, uvek će i biti. Od trenutka kad je video kako sedi u crkvi, bio je pečen.

Jedino rešenje bilo je da je svede na pravu meru na isti način. Da joj pokaže da igranjem s vatrom može samo da se opeče.

Pruži ruku i pomilova je po ruci. Po prvi put od kad mu je banula u stan, ona pokaza nesigurnost.

– Kako bi bilo da se oprostimo kako treba? – upita je promuklim glasom.

Lagano. Bolno lagano povuče je natrag unutra. I kad je primače dovoljno blizu, vide da su joj oči tamna jezera priželjkivanja.

– Zbogom, Avo – reče joj osmehujući se kad se naže da je poljubi.

Poljubac beše lagan, senzualan i ispitivački. Kao i uvek ranije, ona se pripi uz

njega bez uzdržavanja, s krajnjim poverenjem. Bilo joj je beskrajno lako da svoje zadovoljstvo učini i njegovim i to je bilo dovoljno.

Njene hladne ruke obgrliše ga oko struka. Mešavina mekog pamuka i mekog tela prevu-koše mu se preko golih prsa i njegova topla koža trznu se i zgrči od njenog dodira. On diže ruku i izvuče joj ukosnicu iz kose. Talasi teške kose padoše mu na ruku i blaženo se zamrsiše.

A oni su se ljubili i ljubili i ljubili.

Usne im se rastaviše samo da dođu do vazduha. Pogled mu se zaplete u njen.

Te divlje, blistave plave oči bile su napunjene čežnjom i željom, i prošlošću i prijateljstvom. Znao je istog sekunda da ovog puta njihov zagrljaj nema nikakve veze s njenom željom da bude voljena, niti s njegovom da je nauči pameti jednom zasvagda.

Ovo sad bilo je za zbogom.

On joj lagano svuče majicu preko glave i podignutih ruku i baci je na kauč.

Ona se čvrsto pripi uz njega i pusti ga da je vodi.

Kao jedini koji poznaje stan, Kejleb je uze na ruke i ponese je do stepenica.

Ona se izvi natrag i pogleda ga u oči. Njene su bile grozničave. On u sebi reče da je to stoga što gori od strasti prema njemu, ali i u času kad to pomisli, znao je da to baš nije sasvim istina.

Bila je smetena. Lepa smetenost, ali smetena svejedno. Iako i njemu u glavi nisu bile baš sve koze na broju, sumnjao je da je njoj ikad bilo tako lako. Previše je činjenica, previše raču-na, previše se uspomena i briga i ideja vrtelo tu unutra da bi ona ikada mogla sasvim da ih se otrese.

W & N Ovo nije bilo samo seksualno rasterečenje za nju. I nikad neće da bude. Ma koliko da je inače mrzela tu činjenicu, bila je previše promišljena za tako nešto. Osetljivija.

– Poslednja prilika, doktore – reče on promuklim glasom.

– Kejlebe – reče ona, a i njoj je glas bio promukao i bespomoćan kad mu jednu ruku nežno stavi na obraz.

– Molim te.

Dva puta da bude moljen nije bilo potrebno, iako mu je sad bilo jasno po koju cenu ovo čini. On je bio gad. Bio je zao. Bio je sebičan kopilan. Koristio je

svaku priliku kad god bi mu se ukazala. Ali takva mu je bila priroda. I bilo bi bolje da je ona to znala.

Pažljivo je odnese uz zavojite stepenice i gore unese u prostranu spavaću sobu. Tu je spusti iz naručja i njeno vitko telo kliznu niz njegovo tako lagano da je to prosto bilo nepodnošljivo.

Ona sede na krevet, poskoči nekoliko puta, a onda se povuče natraške i opruži se na njemu oslanjajući se na laktove. Voljna, u iščekivanju. Njena dugačka tamna kosa beše joj se rasula preko savršenih ramena. Grudi su joj se dizale i spuštale sa svakim dubokim dahom. Na ustima joj je igrao seksi osmeh. Oči su joj blistale jakim unutrašnjim svetlom.

On kleče na kolena u podnožju kreveta i uhvati je za noge. Čelo joj se namršti. Pa šta je očekivala? Dobro.

On prevuče palcem preko unutrašnje strane njenih tabana i glava joj pade na stranu, oči se zatvoriše i usta otvoriše.

– O bože, da, samo nastavi s tim – reče.

On se osmehnu i nastavi da radi kako mu je rečeno. Taman dovoljno dugo da se ona u potpunosti opusti. Onda je uhvati rukama za gležnjeve i povuče. Od tog pokreta ona izgubi oslonac na laktovima i leže nauznak.

Vazduh joj izlete na usta kad iznenađeno ciknu. I odmah zatim se nasmeja.

– To je prosto bilo okrutno – reče mu.

– Avo, mila moja, još nisi videla kako okrutan umem da budem.

Uhvati joj jedno stopalo, obuhvati ga šakama i dunu joj topao dah po tabanu.

Delimično je očekivao da će ona da odglumi ravnodušnost, da ništa ne pokaže kako bi to on učinio, ali njene ruke zgrabiše ćebe i celo joj se telo izvi u luku.

Kad se spusti natrag na krevet, izgledalo je kao da ne može da dođe do daha.

Njeno podavanje svakom njegovom dodiru nije trebalo da ga iznenadi.

Trebalo je da to već zna posle vremena koje je proveo s njom. Ali je ovde, sada, sve delovalo neobično naglašeno. Uistinu se pitao neće li ona da doživi vrhunac i pre nego što joj pusti stopalo.

Pljesnu je rukom po gležnju, obuhvati ga i povuče. Ona kliznu dalje dole niz krevet i kosa joj se rasu iza nje kao svilena lepeza. Zavuče ruku u nogavicu farmerki i krenu da je miluje uz list. I tek tada se seti da su joj farmerke mokre i blatnjave do kolena.

– Šta si, za ime sveta, radila pre nego što si došla ovamo? – zareža.

Ona otvori oči, podiže glavu, osmotri farmerke i onda se osmehnu. – Šta bi dao da znaš?

– Ne bih dao ništa, ali ne bih želeo da mi se blatom uprljaju čisti čaršavi.

Ona se opet izdiže i osloni na laktove i pogleda ga pravo u oči kad reče: – Ako želiš da skinem farmerke, Kejlebe, treba samo da me zamoliš.

– Gde si ti bila celog mog života? – upita on.

Ona se nasmeja. Njen smeh mu prostruja celim telom. Nežan, ljubak, prisan i nedostajući.

Zakle se da ga nakupi dovoljno pre nego što ona opet ode.

Stomak mu se zgrči.

Prenebregnu to i umesto toga, svu pažnju pokloni Avi kad se ona ispravi, kleče na kolena i lagano, bolno lagano, stade da otkopčava jedno po jedno dugme na šlicu njenih farmerki.

Pop. Pop. Pop. W & N Vrh njenih gaćica izviri iz ve-izreza njenog šlica. On opet pogleda u njeno prsluče. Bilo je od belog pamuka i pokriveno motivom žutih krasuljaka.

Pogleda dole. Gaćice su joj bile ružičaste i imale slike vila. Prođe čas pre nego što shvati da prsluče i gaćice nisu upareni. Bilo mu je nepoznato da žene sebi mogu da dozvole da nose neupareni donji veš. Ali Ava, pošto je bila Ava, nije bila kao druge žene.

Bilo je to tako genijalno, tako slatko, tako lišeno samoljublja da mu ruke uzdrhtaše. Steže ih u pesnice pored bokova kako ona to ne bi primetila. Kako bi mogao da se pretvara da mu se to nikad nije desilo.

– Spreman? – upita ga ona, glave oborene, očiju olujnih, kose sasvim izvan kontrole.

Bože, kako je lepa. I ne samo to. Bila je jedinstvena. Nikad u životu nije upoznao ženu koja bi joj bila i slična. I nikad više i neće.

– Spreman onoliko koliko ikad mogu da budem – reče on.

Ona pade na leđa, diže noge u vazduh i jednim pokretom svuče farmerke pa ih zadrža na jednom prstu da vise preko ivice njegovog kreveta. – Gde bi želeo da ih spustim? Valjda ne želiš da ti uprljam i tvoj dragoceni pod?

– Pomeni prljavo još jednom i sama ćeš da budeš kriva za ono što će da ti se

desi.

– Prr…ljljj…avvooo – stade da prede ona.

– E pa u redu.

On skoči na krevet, dograbi farmerke i baci ih tako daleko da one preko ograde padoše čak dole na pod u dnevnoj sobi.

Ona se nasmeja tako jako da joj se kolena digoše do grudi. Bleda kolena bila su joj posuta majušnim pegama. Mišići ispod njegovih očiju se trznuše. Kako je to o njoj mogao da zaboravi? Poljubi jedno pa drugo koleno da se iskupi.

Onda joj polako spusti noge sve dok se sasvim ne opružiše po krevetu. Na golom telu ima samo donji veš. Gleda ga. Veruje mu. Kao da zna da je on nikad ne bi povredio. Odakle joj ta ideja pojma nije imao.

– Zdravo – šanu mu ona.

– Zdravo i tebi – reče on.

Naže se dole i poljubi je. Dubokim strasnim poljupcem i s velikom voljom da večno traje.

Ali večnost mu nije stajala na raspolaganju. Imao je samo ovu noć. I zato je svaki njen minut želeo da do kraja iskoristi.

Dlanovima joj nežno pomilova stomak. Ona stade da se uvija pod njegovim dodirom.

Stade da joj ljubi jednu pa drugu ruku sve od ramena pa do vrhova svakog od prstiju.

Njeno duboko senzualno disanje naglašavalo je sveukupnu tišinu.

On povuče vrh prslučeta sve dok se jedna dojka ne oslobodi. Ona se ugrize za usnu. Imala je osećaj da joj se priželjkivanje cedi iz svake pore. On joj onda bradavicu obuhvati usnama i stade da sisa sve dok ne pomisli da će sam da eksplodira pre nego što uopšte dođe do onog najboljeg.

Ona mu zabaci nogu na leđa, napipa da i dalje ima peškir i smače mu ga palcem.

– To je znači ono čemu vas uče u tim skupim školama.

Stade da je ljubi naviše uz telo sve do ivice njenih usta i upita se kako je tako dugo mogao da bude bez tih rajskih usta.

Oseti pod usnama da se osmehnula. – To je predmet zbog koga se čak i na ispit ne ide.

On lagano vrhom prsta zaokruži rupicu njenog pupka.

– Jesu li vas i ovo učili? – promrmlja između poljubaca.

– Još na prvoj godini – prodahta ona i zatvori oči.

On pusti da mu prsti lagano krenu naniže sve dok ne napipaše meke tamne dlake. – A ovo?

– Čekaj – reče ona isprekidanog daha – sačekaj malo. Da. Uf-uf. Ovo je bilo prilično blizu.

W & N – A šta misliš sad o ovome?

Prsti mu se ne pomeriše. Ali zato se celo njeno telo nape u očekivanju onoga što je imalo da dođe. On uspori poljupce i malo se odmače tako da su im se usne sad jedva dodirivale. Bila je to slatka agonija. I njemu, kao čoveku koji sebi nikad ništa nije uskraćivao, pravo otkrove-nje.

Onda je obuhvati šakom, protrlja i ona zaneme. Njegovo desno koleno pade na stranu kad mu se ona otvori i on stade da se divi ženi u koju se pretvorila.

Shvati da sve želi da produži. Da je zadovoljava onoliko koliko je ona spremna da mu to dozvoli. I tek kad je prodrma vrhunac i još dugo posle prestanka grčevitog podrhtavanja njenog tela, on potraži kondom, navuče ga i uspravi se iznad nje.

Sačeka da ona otvori oči kako bi mogla da vidi ko je taj što može da je raspameti kao što je to učinio maločas. Ona ga pogleda duboko u oči i osmehnu mu se. Svojim ljupkim, slatkim, seksi osmehom od koga se duša topi.

Ava… Ovoga puta njeno ime izgovori glasno. Dubokim, promuklim i potištenim glasom.

Potonu u nju i savršeno je ispuni. Ona ga obuhvati nogama, zavuče mu prste u kosu i stade da se pomera zajedno s njim kao da oboje slušaju isti ritam u glavama.

Pripi se uz njega, prsti joj se zariše u njegova ramena, znoj joj se izmeša s njegovim. Čitavu večnost kasnije izgovori mu ime kroz beznadežni uzdah. I taman kad sam oseti da mu u telu narasta slatka napetost, ona mu u naručju zapade u blaženstvo. On i sam potonu u slast u grčevitim trzajima odmah za njom.

Zajedno se vratiše natrag na zemlju, stisnuti jedno uz drugo, dok im se dah smirivao lagano, lagano.

Ona nastavi da se stiska uz njega što je više mogla. Izgledalo je kao da pokušava da mu se uvuče pod kožu.

Da je samo znala da je sve vreme bila tu.

12.

Ava je stajala napolju na Kejlebovom balkonu u prevelikoj majici koju je našla prebačenu preko jedne stolice i na sebi osim nje nije imala ništa osim kožne vrpce i medaljona koji joj je on poklonio za šesnaesti rođendan.

Medaljona u kome je do današnjeg dana i dalje bila njegova slika.

I dok je treptala gore prema noćnom nebu, osećala je toplinu u udovima, a svest joj je bila u punom pogonu. Ali po prvi put, sve od kako je mogla da pamti, srce joj je bilo na mestu.

Volela je Kejleba. Volela ga sve od kako ga poznaje. Tamo u velikom belom svetu nije postojao drugi čovek za nju. Tražila ga je. Probala razne i samo padala iz jednog razočaranja u drugo.

Jer je jedino mesto gde je trebalo da traži, bilo njeno rođeno dvorište. Bilo joj je to sada tako očigledno da nije mogla da shvati kako je tokom godina uporno održavala mentalne zidove koji su je sprečavali da to sagleda.

Laki prolećni vetar cimnu joj krajeve majice.

Da li je možda moguće da ovoliki njegov trud oko nje ovog vikenda znači da i on voli nju? I da ju je voleo oduvek?

Uzdrhta i obuhvati se rukama oko grudi u želji da zadrži toplinu njegovih dodira na telu što je moguće duže.

W & N Klizanje vrata u stranu iza nje, obavesti je da više nije sama. Zadovoljni osmeh javi joj se na licu kad se Kejleb otpozadi pribi uz nju ćelom dužinom tela i poljubi je u osetljivo mesto odmah iza uha.

– Jesi li ikad video ovakve zvezde? – upita ga ona.

– Pitala si me to i sinoć. Treba da promeniš ploču.

– E pa vrede da budu pomenute dva puta.

Kejleb presta da je ljubi koliko da digne pogled naviše, a onda opet nastavi da je ljubi isto tako da su joj žmarci u talasima ježili svaki delić gole kože.

– Na mene ne deluju zanosno – reče joj. – Ali ja nisam romantičar. Što se mene tiče, zvezde su zvezde.

Ona sleže ramenima i mirisi Kejlebove majice zapljusnuše joj nosnice

učinivši da ga opet poželi. – Zaboravljaš da ove ovde zvezde ja veoma dugo nisam videla. Vidiš tamo, nisko na istoku je sazvežđe Ribe, i Kita. Mira, zvezda u sazvežđu Kita, periodično menja svoj sjaj.

Ovoga puta, kad Kejleb presta da je ljubi i pogleda gore, ona mu glavu zavuče pod bradu.

Pluća joj se stisnuše od čiste sreće.

– Nemoj sad još da mi kažeš da si i astronomiju studirala takođe.

– Samo osnovne koncepte astronomije i astrofizike, koliko da bih položila harvardski postdiplomski pismeni ispit radi usmerenja. Onda sam shvatila koliko u svemu tome ima pri-menjene matematike, a kako je malo piljenja u zvezde – pa sam digla ruke od toga.

– Mhm, sve sam rad i nimalo igre. To se i meni ne bi svidelo, takođe.

– Baš si me iznenadio.

– Pa – reče on – reci mi šta je to tako posebno u ovim zvezdama što te je previše dugo zadržalo izvan mog kreveta.

Ona položi ruke preko njegovih i dodir muških dlaka podiže joj nalet žmaraca na sasvim novi nivo. – Ove zvezde su posebne zato što ovako izgledaju samo u ovom delu sveta. Kad gledam gore u Mlečni put koji se izvija sa severoistoka na jugozapad, ja znam da sam kod kuće. Vidiš?

– Pa to sam i ja naučio na školskim ekskurzijama u brizbejnsku opservatoriju, gospođice sa skupih fakulteta. Da sam na tvom mestu, ja bih tražio da mi vrate novac.

– Fino. Pogledaj onda gore i videćeš Jarca i Vodoliju.

Ona diže ruku i pokaza mu, ali se pri tom nasloni na njega kako bi bolje mogao da vidi.

Njegova ruka kliznu joj s lakta i zaustavi se na šaci koju obuhvati svojom.

Ona se nasloni na njega još jače, njegova toplina posta njena i zvezde postadoše skoro nevažne. Skoro.

Znanje beše jedna od stvari koja joj je pomogla da uhvati smisao u ludom, haotičnom, zbrkanom svetu oko sebe i sad je prosto volela da to svoje znanje prenosi drugima. Kad i doktorat bude zadenula za pojas, moći će da se odvoji od fakulteta i izgubi u velikom belom svetu da podeli ono što zna s klincima kao što je ona.

Pomisao na doktorat, na Harvard, na komisiju koja treba da oceni ono što je uradila, na napuštanje ovog mesta, sape joj slobodni duh i spusti ga na zemlju.

Pripi se još više uz Kejlebovo telo i pusti da joj njegova snaga posluži za umirenje.

– A tamo preko – reče mu – prema jugozapadu, tamo je Južni krst. On ne može da se vidi sa severne hemisfere, a ovde je vidljiv preko cele godine.

Nikad ne nestaje s horizonta. Zar to nije nešto posebno?

– Veličanstveno je.

– Konstantno je, eto šta je. Staneš li bilo gde u ovom gradu, bilo koje noći, i pogledaš u nebo, videćeš tih pet zvezda i to je otprilike jedina stvar na koju sasvim sigurno možeš da računaš da neće da te ostavi.

Kejlebov stisak popusti, samo malo. Ali dovoljno.

Ona pusti da joj ruka padne pored tela. Iznenada je zahvati noćna svežina i uvi joj se oko tela iako je i dalje, svesno i svrsishodno, bila u Kejlebovim rukama.

W & N Ali se više nije osećala kao da mu je u zagrljaju.

– Možemo mi ovo, jesam li u pravu?

– Šta to? – upita on i podvuče ruku pod njenu majicu i prede prstima po goloj koži iznad njenih rebara.

Prijalo joj je to, bio je to divan osećaj, ali je znala da pokušava da joj skrene misli. I uspeva u tome.

Ali tu napolju na njegovom balkonu, u australijskoj noći, tok njenih misli bio joj je veoma važan. Ključan. Sledećih pet minuta trebalo je da usmeri dalji tok svog života.

– Prestani, Kejlebe. Ne mogu da mislim kad mi to radiš.

– Pa prestani da misliš.

On prste zameni dlanom i nežno stade da je njim miluje po stomaku. Stomak joj se trzao na svaki njegov dodir.

Ona mu se okrenu u rukama i vide da je bez košulje. Mesečina je poigravala na čvrstim, suncem opaljenim mišićima. Plavo-bele pantalone pidžame komotno su mu visile s bedara i mogla je da oseti da ispod njih nema ništa.

Bio je veličanstven. Prosto previše veličanstven, harizmatičan i provokativan da bi to u bilo kom smislu bilo fer. – Kejlebe…

Njegov osmeh bio je koketan. Namerno. – Da, Avo? – Vraćam se natrag na Harvard.

Oči mu potamneše, i to ne od želje. – Razume se da se vraćaš.

Ona se ugrize za usnu. To nije bio odgovor kome se nadala. A nije očekivala ni da on klekne na kolena i preklinje je da ne ide. Nešto između bi mnogo pomoglo. I zato se upusti u dalja objašnjenja da se osigura da je sve shvatio.

– Povratak tamo neće biti lep. U stvari, sve će biti prilično ružno. Ali je mnogo ljudi položilo mnogo vere u mene tokom godina. Samo mi je stipendija uštedela stotine hiljada dolara studentskih kredita. Dugujem kompanijama i organizacijama koje su me sponzorisale da završim studije i dovršim ono što sam počela. Da budem sve ono što su oni mislili da ću da biti.

– Avo, dušo – reče on. – Moraćeš da se oslobodiš te svoje očajničke želje da te neko voli, inače ćeš večno da se vrtiš u krugovima pokušavajući da zadovoljiš svakoga osim samu sebe.

– U pravu si – reče ona. – Znam da si u pravu. Ovaj vikend mi je pokazao da je došlo vreme da uradim sve što treba da bih zadovoljila sebe jer to niko drugi umesto mene neće da uradi. Od svih škola na kojima sam bila, Harvard je jedina prava. To je jedna od najboljih škola na svetu i bila bih budala kad bih se odrekla svega na čemu sam teško radila. Činjenica je da je, kad se svede, ona ipak bila dete svojih roditelja. Bila je Haliberton. U krvi joj je bilo da ne prihvati i ne pristane na manje od onoga što želi.

A ona je želela da završi svoje školovanje na Harvardu. Želela je da odbrani svoj doktorat.

I želela je Kejleba.

– Rekla bih da zapravo želim da pitam – reče ona – da li ćeš me ti čekati?

On se ne pomeri. Ne trže se. Čak i ne trepnu. Samo nastavi da je gleda onim tamnim osenčenim očima. I ona iznenada oseti zimu.

– Imam još godinu dana da radim na svojoj doktorskoj disertaciji. I onda mogu da podučavam, držim predavanja ili da savetujem bilo gde na svetu. Mogla bih da se zauvek vratim kući. Ali uz pravi podsticaj bih dala sve od sebe da to završim ranije.

Mišići u njegovoj vilici konačno se pomeriše kad mu pogled odluta negde u daljinu.

– Pa ti ne treba da brineš oko ispitne komisije jer imaš čoveka unutra – reče

on. – To si dobro izvela.

– Imam čoveka unutra?

Ne. On to sad nije rekao.

W & N Glas joj beše veoma tanan kad reče: – Kejlebe, s tim je svršeno. Jasno mi je sad da je s tim bilo svršeno i pre nego što je počelo. Moraš da mi veruješ.

Ona diže ruku da ga pomiluje po obrazu, ali on hitro odmače glavu. Šaka joj se sama skupi kao opečena.

On u stvari nije bio zao toliko koliko se trudio da se pokaže. Štitio se.

Poznavala ga je dovoljno da zna da je to njegovo junačenje maska. Ispod takve površine nalazio se najiskreni-ji, najpametniji, najnežniji čovek koga je ikad poznavala. Taj čovek bio je onaj koga je volela.

Sledeće reči joj zastaše u grlu, ali je znala da mora da ih izgovori ako ova njihova vatrena veza uopšte treba da postane nešto više.

Pokušavajući da ne misli o tome da bi ovo mogla da bude njena poslednja šansa da ispravi stvari, ona duboko udahnu vazduh i reče: – Ali ti si već čekao sve ovo vreme.

Posle nekoliko dugih sekundi, on se odmače od nje udaljujući se tako i fizički i emotivno.

To je ostavi uzdrhtalu, naglo željnu da ima još nešto na sebi.

– Sama si sve rekla – reče on. – Prilike koje ti se pružaju tamo preko ne odbacuju se. Zašto bi se uopšte vraćala ovamo?

Ona rukom protrlja čelo koje joj se najednom učini nenormalno tvrdo. – Pa zbog tebe.

Zbog nas. Zbog ovoga. Kejlebe…

– Ja ne jedem ustajalu picu – reče on. – Ja se ne obavezujem. Živim luksuzom na nivou pet zvezdica. Uživam u samopovlađivanju. U savršenoj nezavisnosti. Jesi li sigurna da si dovoljno savremena da se s tim nosiš?

Njegove reči nisu imale smisla. Nikako posle načina na koji ju je gledao, načina na koji se ophodio prema njoj i načina na koji se ona osećala kad je bila s njim. Prva misao o mestu na koje je želela da umakne kad se osetila saterana u ćošak nije bila da beži bezglavo što dalje, već pravo u njegovo naručje. I on ju je primio na način koji je opovrgavao sve što je sad izgovorio.

Nije li ona ipak sve pogrešno protumačila? Na kraju, činila je i ona to dovoljno puta u svakoj od veza koju je imala… što bi njen odnos s Kejlebom bio drugačiji? Da li je ona možda najveća budala na svetu?

Uhvati se za ledeni metal ograde i zagleda se ne trepćući gore u zvezde i one zažmirkaše dole natrag na nju – lepe i savršeno ravnodušne.

– Zašto? – upita ga dok joj je vrela žaoka poniženja pekla krajeve očiju. – Zašto se dešava da ja uvek dobijam isti odgovor?

Na zapinjanje njenog glasa, Kejleb se konačno promeškolji.

Ona se osvetoljubivo okrenu prema njemu. – Da se nisi usudio da me tako gledaš.

– Kako to?

– Kao da sam sirota pokisla mačkica kojoj je potrebno maženje. Ja nisam klinka, Kejlebe.

Odrasla sam žena. Pametna sam, nisam zrikava, umem da razgovaram, umem da ispečem komad mesa i majkama sam se, čini mi se, uvek dopadala.

Ava oseti da joj dah postaje sve kraći i plići. Ali sad kad je krenula, više nije mogla da se zaustavi. Pošto se potpuno predala Kejlebu, i od njega dobila daleko više nego što je ikad mislila da je moguće, osećanja su joj se sasvim otela kontroli.

Pogleda ga duboko u oči i postavi mu pitanje na koje, uprkos svem svom školovanju, nikad nije uspela da nađe odgovor: – Zašto je mene tako teško voleti?

Auu, do đavola, pomisli Kejleb i grlo mu se steže do tačke fizičkog bola.

Ono što beše počelo kao noć seksualnog vatrometa, ponovo probuđene strasti, fantazije koja je oživela, najuzvišenijeg, slobodnog, spontanog rasterećenja njegovog mladog života, u sekundi se pretvorilo u nešto sasvim, sasvim stvarno.

Bio je ponosan čovek, jak čovek, čovek navikao da se stvari dešavaju onako kako to on hoće, ali došlo je vreme da prizna da ga je uspomena na dan kad ju je zamolio da ostane s W & N njim, a ona ga odbila, veoma uplašila. I nije želeo da se ikad više oseti tako unižen, ili da ikad više tako pogreši.

– Dušo – reče joj, a reči je osećao kao kiselinu na jeziku – nisam ja taj koga treba da pitaš.

– Zašto ne ti? – upita ona, a njene krupne plave oči zasvetlucaše, povređene.

Prste na nogama zabi čvrsto u keramičke pločice terase tako da ga zaboleše. – Zato što nisam momak spreman na veze tipa dok nas smrt ne rastavi i nisam sklon srećnom porodičnom životu. Do đavola, uopšte nisam pogodan čak ni za osrednje veze. Ja nisam onaj koga ti želiš.

– Znači sad mi kažeš da me ne želiš. Posle svega onoga što se desilo tamo unutra, i svega onoga što se među nama izdešavalo ovoga vikenda, ti sad stojiš tu i pričaš mi kako je sve to bio samo seks.

– Možda baš to radim.

– Možda?

Oči su joj bile tako pune nade. Ali nije to bila nada nekoga ko jedva čeka svedu ružičastu budućnost. Bila je to nada nekoga ko se grčevito drži za pojas za spasavanje.

– Dušo, nema nikakvo možda u vezi s tim. Rekoh ti da nisam stvoren da budem fini.

Pokvaren sam do srži.

Da to dokaže, privuče je sebi i poljubi je. Bio je to nasilan, namerno bezdušan, skoro zlo-voljan čin.

Ona mu se sva predade, pripi se uz njega i uzvrati mu poljubac tako vatreno da on prvi put u svom privilegovanom životu požele da je drugi tip momka. A sve je to bila njena krivica.

Poljubac iznenada dobi ukus soli. On se odmače. Prevuče palcem preko usana i vide na njemu njene suze.

Sve što je mogao bilo je da gleda kako se njene svede plave oči pretvaraju u izvore tuge. Činjenica da je to bila njegova krivica, njegova Ava, učini da se oseti kao da je upravo stupio na sedmi nivo pakla.

– Avo… Ona diže ruku i potrudi se da se pribere. Glas joj beše isprekidan i iznemogao kad reče: – Damijen i Čelsi idu na svoj medeni mesec sutra. Možda je to trebalo da shvatim kao znak da bi i ja tada trebalo da se vratim takođe.

Pogleda ga, zadrža pogled na njemu nekoliko dugih sekundi, pruži mu priliku da se poka-

že kao čovek i prihvati njen nežni zahtev da bude onaj koji će da je voli onako kako je niko ranije nije voleo.

Tvrdoglav i sebičan je možda i mogao da bude, ali da je drži u neizvesnosti zarad sopstvene koristi, bilo je čak i ispod njegovog dostojanstva.

– To zvuči kao dobar plan – reče on.

Lice joj se snuždi i pre nego što pogleda dole u gole noge. Klimnu glavom jednom i onda reče: – Možeš li da mi učiniš uslugu i ostaneš ovde napolju dok ja pokupim svoje stvari i odem? Sama sam sebi već dovoljno smešna i ne bih želela da me još i gledaš dok bauljam na rukama i kolenima po tvojoj sobi i tražim prsluče.

On otvori usta da pita kako će da stigne do kuće, ali ona diže ruku, očiju tamnih i zamag-ljenih i tako, tako setnih da on skoro osta bez daha.

– Ako me upitaš imam li novac, mogla bih da te gurnem s balkona.

On zatvori usta i osmehnu se kao da je tačno to mislio.

Ona mu se osmehnu za uzvrat, ili bar dade sve od sebe da to učini.

Onda se ona naže i poljubi ga u obraz. Cvetovi pomorandže izmešani s kolonjskom vodom davali su najzamamniji miris koji je on ikad osetio.

– Zbogom, Kejlebe – reče ona.

W & N Onda joj ruka spade s njegovih prsa i više je nije bilo.

On osta na balkonu još dugo pošto se vrata stana za njom zatvoriše. Zureći u zvezde.

Pitajući se na šta bi ličilo nebo bez Južnog krsta. O tome ranije nikad nije vodio računa čak i kad bi pogledao u nebo.

Zaključi da je razlog što iznenada oseti da mu nešto nedostaje – to što gleda u nebo a na njemu ništa ne prepoznaje.

13.

U ponedeljak ujutru Kejleb je sedeo u svojoj prostranoj kancelariji u firmi Kepler, Džouns i Morgenštern, koju je kao pravu trgovinsku senzaciju vodio zajedno s Damijenom poslednjih šest godina.

Desno koleno mu je poigravalo u ritmu s olovkom kojom je tapkao po kožnom podsetni-ku na stolu dok je odsutno posmatrao tropske ribe koje su vrludale na ekranu kompjutera ispred njega.

Berza beše otvorena već jedan sat. Imao je tuce pristupa novim klijentima

srednjeg nivoa koji su tražili zastupanje a još nije podigao telefonsku slušalicu.

Za to je bila kriva Ava Haliberton.

Kad je prvi put otišla, hladno ju je izbrisao iz svog života. Ovoga puta, kad bi u najgorem slučaju trebalo da o tome ima podvojeno mišljenje, ideja o njenom odlasku uopšte mu se nije sviđala.

Vreme koje je s njom proveo u poslednjih trideset šest sati učinilo je da se oseća kao superbrzi voz koji je naleteo na kamičak na šini. Sve s čim je do tada bio i više nego zadovoljan u životu, brzo je i nezadrživo postajalo nepodnošljivo.

Neki zvuk ga natera da digne pogled pa vide Damijena oslonjenog na dovratak, opuštenog i sportski odevenog u farmerke i crni džemper od kašmira.

– Isuse, ala si me prepao, drugar! – reče Kejleb pa primače stolicu stolu i nasumce stade da sređuje dokumenta na njemu. – Zar još nisi otišao na medeni mesec? Šta se, do đavola, desilo?

Damijen se osmehnu. – Idemo danas posle podne. Dve nedelje na Antigvi.

Samo ja, moja žena i kilometri čistog belog peska, viseće ležaljke, margarite na točenje, žena…

– Ne možeš ni da zamisliš koliko sam srećan zbog tebe.

Damijenov osmeh se samo proširi. – Pa jesi li zaista srećan što ćeš sam da vodiš poslove dok sam ja odsutan?

Kejleb se zavali na naslon stolice i načini kao da se premišlja. – Mhm. Srećan? Sreća je jaka reč. I upravo sam skinuo na svoj kompjuter igricu „Osvajači svemira” i nadao se da ću u sledećih četrnaest dana da nadmašim rezultat koji sam postigao kad sam imao šesnaest godina…

– To ne bi trebalo da ti bude teško. Uvek si se palio na „Osvajače iz svemira”.

– To kaže čovek koji čim vidi nešto srebrnasto s dugmićima i lampicama zove u pomoć.

Ali ne brigaj, prijatelju, kad se budeš vratio, smesta ću da ti predam uzde u ruke. Ovo je sve previše administracije a premalo skitanja. Jesi li zato svratio?

Damijen se odgurnu od vrata pa priđe prozoru s rukama na leđima, pravih ramena. – Nisam.

– Tako sam i mislio.

– Pokušao sam da te dobijem na telefon sinoć, ali nisam uspeo.

W & N Kejleb pusti da tišina nabrekne, a poznajući Damijenovu narav, bio je siguran da će on prvi da je naruši. On sam bio je u stanju da tvrdoglavo drži usta zatvorena i večnost ako treba.

To je već dovoljno puta dokazao.

Prevuče rukom po potiljku pa se seti da je to pokret koji je usavršio od kako se Ava poja-vila u gradu. Pusti da mu ruka padne.

– Pa jesi li to sinoć radio? – upita Damijen. – Skitao s novim klijentima?

– Ne. – Znači da si išao po uglednijim krajevima u Melburnu da nađeš mesta na koja ćeš moći da vodiš nove klijente, je li tako?

– Ne. Samo me pitaj, drugar, pomisli. Ispoštuj me bar toliko.

Ovaj razgovor između njih dvojice spremao se već šest meseci, sve od kako je glupavo otvorio usta i rekao Damijenu šta je nekada osećao prema njegovoj sestri – do đavola, čekao ih je sve od dana kad su se prvi put sreli.

Kejleb i njegova porodica tek su se doselili u Stonington Drajv tokom njegove poslednje godine školovanja u gimnaziji i odvučen je da igra golf s ocem, Damijenovim ocem i Damijenom. Nijedan od njih dvojice nije mnogo mario za drugoga – dva tinejdžerska mužjaka smesta su ukrstila rogove. Sve dok Ava sa svojom dugačkom kosom upletenom u kike, naočarima načvrljenim navrh nosa, usana stisnutih u tanku liniju, kao oluja nije dojurila iz grupice žalos-nih vrba da stane kod pete rupe, blatnjavih do kolena nogavica svojih farmerki i očiju dovoljno vatrenih da ukrote odraslog čoveka.

Nasrnula je na Damijena, šutnula ga u cevanicu, nazvala ga imenom koje je četrnaestogodišnjaku očevidno bilo gore od onoga što je mogao da podnese, besno pogledala Kejleba što se našao u blizini njenog brata i onda ljuto opet otišla od njih.

Ralf Haliberton se gromko nasmejao, Damijen je pocrveneo, a Kejleb je, samilosna duša kakva je onda bio, potapšao dečaka po leđima. Njih dvojica su tad i tu iskovala najtešnje prijateljstvo koje može da postoji. Čudno je što nikad posle nije upitao šta je Avu onoga dana tako razbesnelo.

Pogleda Damijena s tim pitanjem navrh jezika, ali shvati da sad nije vreme za to.

Damijen sad više nije gledao kroz prozor, već je piljio u Kejleba.

Da je Kejleb na bilo koji način bio pošten prema sebi, što se uglavnom veoma trudio da mnogo ne bude, morao bi da prizna da je od onog prvog trenutka bio zaljubljen u sestru svog najboljeg prijatelja.

Nikad posle nije sreo tako tvrdu, vatrenu ili fantastičnu ženu. Do dana današnjeg…

Kejleb gurnu stolicu natrag i ustade. Stade oči u oči sa svojim poslovnim partnerom.

– Hajde, Damijene – reče on – ispljuni to što imaš. Nemam ceo dan za gubljenje.

– Fino. Jesi li bio s Avom sinoć?

Kejlebove dlake na vratu tako se nakostrešiše da su stajale gotovo vodoravno.

– Neko vreme jesam, da.

Damijenovi obrazi se trznuše. Kejleb mu pogleda jedno oko pa drugo u pokušaju da pro-ceni sprema li mu se prijatelj da ga zadavi ili da mu poželi dobrodošlicu u porodicu.

Kejleb nije imao nameru da se pomiri s prvim. A što se druge stvari tiče…

On. S Avom Haliberton. Sve dok ih smrt ne rastavi. Neobjašnjivo prazno mesto koje mu se javilo u grudima prošle noći stisnu se nešto malo.

– Jesi li zaista spreman da pitaš šta smo to nas dvoje radili? – upita ga.

– Ne pada mi na pamet. Mada jesam spreman da pitam kakve su tvoje namere prema mojoj sestri.

Kejleb se nasmeja, mada mu taj zvuk izazva bol u grlu. – Šališ se, zar ne?

Damijenovo obično prijateljsko lice osta nedokučivo.

– Ne šalim se – reče on. – Ti si, na kraju, ipak samo ono što jesi.

W & N Kejleb se ispravi, a nadao se da ovo neće da postane mnogo teže od onoga što je već bilo.

Damijen jeste bio njegov partner u multimilionskom poslu, ali mu je takođe bio i najbolji drugar.

Hoće li sve to da se sad svede na ovo?

I zašto mu je tako teško padalo da Damijenu kaže da uopšte nema neke namere?

– A to znači? – upita.

– Ma hajde, drugar. Sa mnom pričaš. Ja znam kakav si sa ženama. Može možda da ti se zavidi, ali lepo nije.

Kejleb osta bez reči. Zato što je Damijen bio u pravu. Do žena je uvek lako dolazio. A ipak, od svih poželjnih delova njegovog života, jedino je u tome bio nestalan.

– Mnogo je teških stvari preturila preko glave – reče Damijen.

– I sám sam to shvatio.

– Neću mnogo da okolišam ovde. Video sam toliko suza te devojke da ne želim da je ikad više vidim da plače. A ako to znači da treba da zabodem nos tamo gde mu nije mesto da bih osigurao njenu sreću, ili da se u najmanju ruku pobrinem da bez razloga bude nesrećna, ja ću to i da uradim.

Kejleb je znao da Damijen radi ono što mora – štiti sestru od velikog zlog vuka – ali ono što nije shvatao do tog trenutka bilo je da i on sam beskrajno želi da je zaštiti, takođe.

Nije želeo da ona bude povređena. Posebno ne s njegove strane.

Nije želeo da je vidi da beži. Posebno ne od njega.

Voleo je tu ženu i previše da bi dozvolio da se bilo šta ispreči između nje i svega što je ona ikad mogla da poželi.

Voleo je?

Neba mu, voli je. On, Kejleb Gilkrist, ajkula iz ulice Kolins, poslednji osvedočeni neženja, bio je zaljubljen.

Pa ko bi to rekao? To je objašnjavalo mnoge stvari. Činjenicu da nijednoj ženi nije dozvolio da mu se previše približi. Činjenicu da je spavanje s Avom bilo mnogo intenzivnije, mnogo spektakularnije, mnogo… sve mnogo više nego s bilo kojom drugom ženom. To je objašnjavalo osećaj velike praznine koja mu je zjapila u grudima od onog momenta kad je ona otišla. Zbrkanost u glavi na mestu gde mu je nekad bio mozak. Bilo je to jedino objašnjenje za to što je budalasto dozvolio sebi da opet bude s njom, uprkos činjenici da ga je ona već jednom ostavila. Šakama pokri lice. Da je to samo znao nekih dvanaest sati ranije. Ona onda sad ne bi bila tamo negde u svetu sluđena kao što je on sad bio.

– Ni ja ne želim da je vidim povređenu isto tako kao i ti – promrmlja kroz prste prevlačeći ih preko lica.

Kad virnu kroz njih prema Damijenu, čovek je izgledao savršeno nepoverljiv.

Mogao je da mu kaže ono što je sad znao, ali neki zaostali osećaj časti osujeti ga da to kaže bilo kome pre nego što bude u stanju da to prvo kaže njoj.

Kejleb proguta knedlu u grlu, pogleda prijatelja u oči i reče: – Moj odnos s Avom je naša stvar. Uvek je bio i uvek će da bude.

Damijen ga je pažljivo proučavao nekoliko sekundi pre nego što mu se ramena opustiše, a onda zagrli Kejleba i pljesnu ga po leđima. – Znaš šta, to je najbolji odgovor koji si mogao da mi daš. Želim ti sreću, drugar. Ona je živa vatra. Ne zavidim ti na budućnosti ama nimalo.

– Fino – reče Kejleb koji nije znao šta drugo osim da za uzvrat i sam prijatelja pljesne po leđima. – Hvala.

Posle još jednog posebno jakog udarca po leđima, za koji Kejleb pomisli da je malo preterano prijateljski, Damijen ga pusti.

– Hoćeš li da budeš ovde kad se ja vratim? – upita Damijen.

W & N I mada bi to pitanje pre tri dana bilo najsmešnije pitanje na svetu, Kejleb nađe da se dvo-umi šta da odgovori.

Kad Kejleb ne reče ništa, Damijen klimnu glavom kao da je tako nešto i očekivao.

– Pa odoh ja – reče Damijen. – Avin avion poleće samo nekoliko sati posle našeg. Ali ti to već znaš, zar ne?

Kejleb, koji se osećao potpuno i bespovratno izvan svojih voda, što beše još jedno novo iskustvo koje je mogao da doda onima koja je već stekao toga dana, opet ništa ne reče.

Damijen se nasmeja, potapša ga još jednom po ruci i ode.

Ava je stajala na terasi okrenutoj prema vrtu njenog porodičnog doma, zurila preko uređenog travnjaka i žbunova ruža prema četinarima i terenu za golf iza njih.

Iza toga je ležao grad Melburn i negde usred te vreve i gungule, laktajući se, dovijajući i praveći više novca no što bi čestitom ljudskom biću moglo da bude potrebno, bio je Kejleb.

Imala je osećaj kao da je hvata grip, ali je znala da nije to u pitanju. Telo joj je još žudelo za njim. I bolelo ju je zbog njega. Zaljubila se u čoveka koji je nije voleo. Ili je bar nije dovoljno voleo.

Bila je to priča njenog života.

Pogleda na sat. Preostalo je još petnaest minuta do Damijenovog i Čelsinog odlaska ako nisu želeli da propuste avion.

Njene stvari bile su spakovane, a pasoš i avionska karta stajali su joj u zadnjem džepu farmerki. I dok se prošlog puta osećala skoro razdragano što je uspela da pokida sve veze spo-sobne da je zadrže, ovoga puta je osećala da želi da se uhvati za te veze tako čvrsto jer se očajnički plašila da mogu zauvek da puknu.

Međutim, prošlog puta je bila samo klinka koja beži od kuće. S mesta za koje je osećala da mu ne pripada. I konačno, od veoma zrelog shvatanja da joj je već tako stalo do Kejleba da je bila spremna da se zbog njega promeni i da se zbog toga, jednog dana, kad se ta njihova veza sruši i raspadne, isto onako kako se raspao naizgled čvrsti brak njenih roditelja, sruši i raspadne i ona sama.

Ovoga puta je imala dvadeset i devet godina. Iskustva su joj bila daleko veća.

Sad je mnogo znala i o riziku i o nagradi, o veselju i kajanju, i takođe o veoma različitim vrstama ljubavi. Sada je shvatala da se većina ljudi plaši da prizna ljubav iz straha da im ostane neuz-vraćena.

Svojevremeno je cela porodica Haliberton mogla da posluži kao primer kako se kriju osećanja. I ona sama. Ali sada…

Damijen beše oženjen.

Roditelji su joj se pomirili.

A prethodne noći, u Kejlebovom naručju, ona je shvatila da je razlog što raskoš svoga srca čuva kao najveću tajnu taj što samo jedan čovek na svetu ima ključ za njega.

Ne bi se odrekla nijednog sekunda putovanja do tog otkrića; na kraju će to da joj bude i spasenje, ali joj to saznanje ne umanji patnju.

– Avo? Ona ustreptalo udahnu vazduh kad se okrete. – Hej, tata.

On priđe da stane pored nje, bez kafe i novina da ih krije iza leđa. – Ti danas, čujem, odlaziš.

– Treba da pođem svakog časa.

On klimnu glavom. – Kad sinoć nisi došla kući, ja…

Prekide se. Proguta. – Nadao sam se da ovoga puta ne misliš da treba da odeš

bez pozdrava. Bez obzira na to koliko ja to ne zaslužujem. Onda i sad.

– Tata, u redu je…

W & N – Ne – reče on i diže ruku ispred sebe. – Nije. Ti nisi zaslužila moju nepažnju.

Ti ne.

Nikad. Uvek si bila dobra devojčica. Moja slatka devojčica.

Ava savi glavu da on ne vidi kako su obrazi počeli da joj podrhtavaju. – Tata…

On nastavi da gleda pravo pred sebe. – Uvek sam voleo ovu kuću. Mislio sam da je to ona vrsta mesta na kome čovek ne bi mogao a da ne podigne srećnu porodicu.

– Jesi li ti srećan? – upita ona.

On konačno pogleda u njenom pravcu i iznenađenje mu se ukaza na zgodnom licu.

– Znam da jedno vreme dugo to nisi bio – reče ona.

– Ali sada? Jeste li ti i mama srećni?

Lice mu omekša. Istopi se skoro. I Ava vide na njemu ono što je Kejleb video pre neko veče. Ljubav.

Pametni Kejleb. Osetljivi Kejleb. Nežni Kejleb. Kad bi samo mogao da shvati da nije hedonista kamenog srca kakav se trudio da bude. Kad bi samo…

Njen otac reče: – Ti znaš svoju majku… sve dok ima pristup igralištu za tenis i blenderu, ona ne zna kako da ne bude srećna. Ali što se mene tiče, ja jedino mogu da budem potpuno srećan onda kad znam da ste ti i tvoj brat srećni.

Ona se osmehnu. Uopšte nije nameravala da ga opterećuje svim onim stvarima koje bi mogle da je učine srećnijom. Ovo je bilo više nego što su jedno drugom rekli godinama i stoga dragoceno pa nije želela da učini ništa da to pokvari.

– Avo! – viknu Damijen negde iz dubine kuće. – Kreći ili idemo bez tebe!

Ona duboko udahnu melburnski vazduh. – Vreme je da krenem. Hvala ti što si me pustio da ostanem, tata. Zaista mi je milo što sam bila kod kuće.

Grudi mu se napeše, brada isturi napred, toplina izbi ispod inače strogog izraza njegovog lica. – Samo nemoj da ostaješ tako dugo ovaj put, čuješ li me?

Ona mu nasloni glavu na rame samo na trenutak i on je pusti. – I ja volim

tebe, tata.

– Avo! Ona diže glavu i vrisnu: – Dolazim, Damijene! Isuse.

Otac je isprati u kuću i ponese joj prtljag do vrata.

– Vrati se brzo.

– Pokušaću.

– Ozbiljno to mislim. Biće mi potreban neko da me spasava od primedaba tvoje majke. I od Damijenove praznične jetkosti. I od Kejlebove snuždenosti.

O Gospode! Zaboravio sam Kejlebovu snuždenost. Poslednji put kad si otišla, prošlo je skoro godinu dana pre nego što je ispričao neki vic. Ti si mu oduvek bila miljenica.

Ona hitro poljubi oca u obraz da ne pretera s nežnostima jer siroti čovek možda ne bi mogao da izdrži sve te izlive odjednom. A i znala je da sama u ovim okolnostima sigurno ne bi bila u stanju da ispriča vic.

Onda zgrabi svoj kofer i izađe napolje na blistav sunčani prolećni dan i pusti da jako podnevno sunce učini sve što može da joj iz glave izbriše prizor koga od sinoć nije mogla da se otrese: Kejleb koji stoji polugo na balkonu. Mesečina mu ocrtava lepo telo spram zadivljujućeg pejzaža grada. Njegove senovite oči iz kojih ništa nije mogla da pročita kad mu je ponudila svoje srce.

Jedini čovek za nju.

Ali ne njen čovek.

Kejleb pogleda u zidni sat.

W & N Podne samo što je prošlo. Ava mora da je u ovom trenutku na putu prema aerodoromu.

Najverovatnije na zadnjem sedištu nekog smrdljivog taksija čiji je vozač odlučio da je odveze dužim putem onog trenutka kad je video kako izlazi iz one velike kuće.

– Gospodine?

On pogleda unaokolo u ljude iz svog tima okupljene oko ovalnog stola koji su svi držali u rukama šolje iz kojih se pušila kafa i svi delovali neznatno zabrinuto što njihovom neprikos-novenom vođi očevidno ne rade svi motori.

Bio je duboko zamišljen. Okupiran važnim mislima. Neverovatnim. Od one

vrste kojom se stavlja tačka na lagodan način života kakav je on poznavao.

On je bio velika riba u maloj bari. Bio je čuven po tome što je mogao da dobije ono što se’ ne dobija. Bio je strah i trepet za druge firme a klijenti su ga obožavali. Imao je božanstven stan s pogledom na grad od koga je zastajao dah, po imenu su ga poznavali u svim omiljeni-jim sastajalištima u gradu, a njegova mala crna beležnica bila je popunjena imenima žena za koje bi muškarci njegovog soja ubili da mogu da ih imaju.

Ipak, Kejleb je sad sedeo za konferencijskim stolom kakvim valjda nije mogla da se pohvali nijedna firma u gradu, posmatrao okruženje od milion dolara i razmišljao o tome da sve to odbaci. I zbog čega?

Zbog nje, eto zbog čega.

Ona je već jednom pobegla i on ju je, jer je bio pripravnik u ljubavnim poslovima, prosto pustio da ode. Sad kad beše sasvim odrastao, znao je da su ta vrsta odnosa, i prošlost, i prijateljstvo, i egalité u svakoj vezi retkost. Ali ga je iskustvo stečeno s godinama u najmanju ruku naučilo bar još jednome, što bi moglo da bude od značaja u njegovom trenutnom stanju – da je jedini način da dobiješ ono što želiš da kreneš napolje i to uzmeš.

A on je želeo Avu. Ako se ona opet spremala da pobegne, onda, neba mu, ovoga puta on neće da joj dozvoli da to učini.

Odgurnu stolicu natrag tako naglo i bučno da svi u odaji zanemeše.

– Majndi – reče Kejleb upirući prst u Damijenovog izvršnog direktora, visoku, pametnu ženu upadljivih crta lica za koju je Kejleb oduvek mislio da je veoma sposobna, kad je uopšte razmišljao o njoj – ti odavde možeš da nastaviš s poslom. Mislim da vodiš firmu neko vreme, hoćeš li?

– Koliko je to „neko vreme”?

– To u ovom trenutku znaš taman koliko i ja.

Usta joj se na tren otvoriše, a onda joj se ramena ispravile i ukrutiše, oči skupiše i ona klimnu glavom. – Razume se da mogu.

– Lepo od tebe, Majndi.

Kejleb obiđe sto, poljubi je u kovrdžavu kosu navrh glave, mahnu rukom celom timu Keplera, Džounsa i Morgemšerna koji mora da je do poslednjeg pomislio da ga je uhvatio virus koji je Damijena od hladnog, strogog i usredsređenog šefa, pretvorio u čoveka koji tri puta nedeljno odsustvuje s posla.

I bili su u pravu.

On otrča niz hodnik i zastade u svojoj kancelariji samo da zgrabi ključeve od

kola.

On i „Mej Vest“ samo jednom zastadoše zbog krkljanca u saobraćaju, ali i tada se iz sveg srca nadao da je Avin vozač taksija krenuo dužim putem na aerodrom.

Planirao je takođe i da se nakratko više puta usput zaustavi pre nego što stigne tamo.

W & N 14.

I tako se Kejleb nađe na aerodromu u misiji da Avu spreči da ode. Ponovo.

Odbi da ga zahvati jak i nasrtljiv osećaj već viđenog.

S njegove leve strane su prozori od poda do tavanice pružali pogled na dolazak i odlazak bezbrojnih aviona čiji su trupovi bili raznih boja. S njegove desne strane bio je niz prodavnica brze hrane, a svuda oko njega mnoštvo sveta je ili ispraćalo ili dočekivalo voljene osobe.

Toj silini izražavanih osećanja oko sebe nije mogao da ne podlegne. Ali i nije imao vremena da se toj svojoj slabosti čudi jer sve svoje instinkte beše usmerio samó u jednom pravcu, a to je da što pre nađe Avu. Ovoga puta je sve bilo drugačije. Tri stvari koje su ga pekle u džepovima sakoa kao da su sve činile drugačijim. Baš kao i godine koje je proživeo, stvari koje je priznao bar sam sebi. I zbog načina na koji mu se srce obraćalo.

Ava… Jedina žena koja o njemu nije mislila da je igračka za dobar provod ili mogućnost da se domogne lagodnog života. Jedina žena kojoj je ikad dozvolio da mu se istinski približi, da vidi šta leži ispod fasade plejboja koju je tako pomno štitio. Jedina žena za njega.

Skrenu u stranu da ne udari pravo u grupu dečaka u istovetnim klupskim trenerkama. Kad promače pored njih, ubrza korak i krenu prema međunarodnom terminalu. I učini mu se da je i to sporo.

On, Kejleb Gilkrist, ajkula iz ulice Kolins, poslednji čovek za koga bi iko rekao da nešto može da ga dirne u srce, sad je trčao kroz melburnski aerodrom i bilo mu je svejedno hoće li neko da pomisli da ga vuče srce.

– Kejlebe?

Njegovo ime izrečeno tim glasom zaustavi ga tako brzo da se prokliza do kolica natova-renih prtljagom. Udari cevanicu i stade da skakuće na jednoj nozi i posmatra kako se prtljag s kolica kao na usporenom filmu ruši svuda po podu.

Pogleda preko ramena da vidi gde je Ava. Bio je to njen glas. Bilo je to njegovo ime.

Osim ako nije sasvim pošandrcao i počeo da uobražava.

– O bože!

Pogleda natrag i vide da je vlasnica prtljaga neka starija žena, ne viša od pola njega. Sta je mogao da uradi osim da joj se osmehne kroz stisnute zube i ponovo naslaže na kolica tu njenu smešno veliku gomilu prtljaga? Ozbiljno, pa gde je mogla da ide ta žena s toliko prtljaga u današnje vreme i…

– Kejlebe?

Okrete se i vide Avu gde se provlači između redova stolica zavlačeći knjigu iskrzanih korica u kožni ranac na leđima, naočara načvrljenih navrh nosa koji joj beše sumnjivo rumen.

Njegovo siroto, novosputano srce bespomoćno mu lupnu u rebra. On i njegov glupavi ponos naterali su je da plače. Da mu se cevanica već nije punila krvlju od sudara s kuglom za kuglanje koja mora da je bila u prtljagu one žene, šutnuo bi se sam da ga zaboli isto tako.

– Šta ti radiš ovde? – upita Ava. – Mili, da li bi mogao…? – upita stara dama koja je izgledala bespomoćno baš kao i svaka stara dama sa skijama, kutijom za gitaru i torbom za šator povrh ostalog prtljaga.

On pruži ruku prema Avi. – Sačekaj me samo trenutak.

Ona klimnu glavom. Kejleb nastavi da slaže prtljag na kolica. Kad se saže da dohvati jedan od kabastijih komada, nešto što je ličilo na harfu, Ava uhvati drugi kraj kutije.

W & N – Hvala – reče joj preko ivice dok su mu oči lutale po svakom neodevenom veličanstve-nom deliću njene kože za koji je dotle strepeo da ga više nikad neće videti.

– Nema na čemu – reče ona, očevidno i sama nemoćna da skine pogled s njega.

Kad kolica stare dame konačno natovariše i kad ona krenu da ih gura ka izlazu, Kejleb obrisa svoje iznenada vlažne dlanove o pantalone i stade da upija svaku crtu Avinog lica i tela.

Kosa joj beše uvezana u neuredni konjski rep, a na sebi je imala džins jaknu preko crve-nog duksa s kapuljačom, bež pantalone koje su joj isticale lepo

telo, i ravne crvene kožne cipele koje su izgledale kao da su prethodno već imale više vlasnika.

I to lice. Ta bleda koža, ti obrazi, te zanosne plave oči, ta široka usta. To divno, prisno lice stvoreno da se voli… Želja da je zagrli i ljubi dok se ne raspameti, da je pipa svuda po telu, da vodi ljubav s njom sve dok oboje ne popadaju jedno drugom u naručje i u san, bila je skoro nepodnošljiva.

– Zdravo – reče on.

– Zdravo i tebi – reče ona, glasom malo zadihanim.

Nesigurnim. I nije čudo što je takav posle načina na koji se on poneo. – Šta ti radiš ovde?

I to je bilo to. Njegov trenutak da je ubedi da je bio budala, ali je sad bio spreman da prizna da je u najmanju ruku bio njena budala. Nikad u ćelom životu nije bio ovako nervozan.

Duboko udahnu vazduh i gurnu ruku u džep šakom obuhvativši sadržaj. – Mislio sam da će ovo da ti bude potrebno.

On izvuče ruku i diže joj pred oči belo prsluče s krasuljcima na jednom prstu.

Ava je zurila u to nekoliko sekundi, a onda hitro zgrabi prsluče i smota ga u šaci. – Svuda sam ga sinoć tražila. Gde si ga našao?

– Virio je ispod moga kauča u prizemlju. Ako me sećanje dobro služi, sinoć si pomalo žurila da ga se što pre rešiš.

Ava diže ruku, ali shvati da je to ona u kojoj joj je prsluče pa je brzo spusti dole. – Bila sam i ja tamo. Ne treba da mi pominješ scenu po scenu. Zar ti nije palo na pamet da si mogao da mi ga pošalješ poštom?

– Nemam tvoju adresu.

– Ah, Damijen bi mogao da je ima. Ili moji roditelji.

– Baš budalasto od mene, ali nisam mislio na njih kad sam našao tvoje prsluče.

Ona nabaci ranac više na rame, ali mu ne reče ništa. Što je tačno i zasluživao.

Sreća po njega što je bio neprevaziđen u tome da uvek dobije znatno više od onoga što čovek inače zaslužuje.

– Pa – reče on – izgleda da si stvarno rešila da se vratiš tamo.

– Da, jesam. Vraćam se na Harvard i ima da razbucam ispitnu komisiju svojom doktor-skom disertacijom. Zvala sam Tejlora jutros da mu kažem

tačno to.

Mišić na Kejlebovoj vilici se tržnu. Ako je došao čak ovamo samo da bi je na kraju ipak izgubio… Nije imao koga da krivi osim sebe.

A onda ona reče: – Zatražila sam da se izuzme iz komisije prilikom moje odbrane.

Reči mu izleteše iz usta pre nego što je stigao da ih spreči. – Nisi valjda?

To je samo natera da se osmehne i unese malo svetlosti u njene potištene oči i rumenila na njene ljupke obraze. Bila mu je tako lepa u tom trenutku da oseti skoro fizički bol što ne može samo da je gleda, a ne i dodiruje.

– Jesam ipak – reče ona.

– Kako je on to primio?

– Ne baš dobro. Izgleda da je mislio da će njegovo učešće da bude dovedeno u sumnju. A ja sam mu rekla da se sigurno nadam da će tako i da bude. Nisam sigurna da me u ovom trenutku baš mnogo voli.

– Meni to odgovara – reče Kejleb.

W & N – Znaš li šta? Odgovara i meni, takođe.

On primeti blesak zuba kad joj se osmeh malo raširi. Blesak nade koji ga je i naterao da ovako jurne za njom stade da dobija krila.

Ona žmirnu gore prema njegovim očima, odmerivši ih jedno pa drugo, kao da pokušava da pročita, kao da je teorija koju nije sasvim uspela da savlada.

Očevidno neuspešna u tome, ona se ugrize za usnu i pogleda preko ramena prema avio-nima na pisti. – Ako si došao da vidiš Damijena i Čelsi, zakasnio si.

– Pa to bi stvarno bila velika šteta, ali samo pod uslovom da sam zbog toga došao ovamo.

– Oh! – izusti ona. – Zar nisi?

– U stvari, nisam.

Mogli su tako da pričaju do u večnost. Među njima je to bilo kao neka predigra, ali je on znao da mnogo odugovlači. Dragocene sekunde bespovratno su oticale. Sekunde koje je mogao da provodi s njom, a ne samo blizu nje.

Duboko udahnu vazduh još jednom, zavuče ruku u levi džep sakoa i…

– Mladiću?

Kejleb se namršti, okrete se i vide da se stara dama s ogromnim prtljagom vratila.

– S obzirom na to da ste bili tako ljubazni maločas nadala sam se…

On diže ruku pred njeno lice. Tako ljubazan? Otkad je on to počeo da šalje dobre vibraci-je? Zar samo zato što je zaljubljen, i srećan zbog toga… da srećan, zamisli… znači da više nije lud, zao i opasan čovek koga valja izbegaVati?

– O ne, nemojte – reče joj kad ona opet otvori usta da ga zamoli. – Zauzet sam ovde nečim veoma važnim u ovom trenutku. I zato me samo malo pričekajte.

Usne joj se iskriviše naniže i to ga žacnu.

Isuse! Uspeo je da se domogne tima snova „Revolušn vajerlesa“ i da njihove vlasnike dovuče u Kepler, Džouns i Morgenštern samo slatkom pričom. I ovo ovde sad može da izvede. Napućene usne stare dame smesta mu izvetreše iz svesti kad se okrete Avi, svojoj Avi, svojoj seksi, pametnoj, slatkoj, beznadežnoj, prelepoj Avi. Uhvati je za ruku i kleče na jedno koleno.

Ruka u kojoj je još držala belo prsluče podiže joj se do grla. – Kejlebe…?

– Da, Avo. – Šta ti to radiš?

On se osmehnu. – Ponekad se stvarno pitam čemu su to tebe učili u tim skupim školama.

Ava pogleda unaokolo po gomili koja je počela da se okuplja oko njih. – Kejlebe, ali svi ovi ljudi…

On se osmehnu i sačeka da se ona opet sasvim usredsredi na njega. Oči joj se raznežiše, ramena se opustiše i usta stadoše da joj se šire u začetak onog veličanstvenog osmeha koji ga je udarao pravo u srce svaki put kad bi ga video tokom svih godina koliko ju je poznavao.

– Nema više bežanja.

– Ja nisam, ja…

Ona duboko udahnu vazduh i zaboravi dalju priču.

On klimnu glavom. – Avo. Dušo. Meni pričaš. Meni. Kejlebu. Dečaku koji te je kinjio i zadirkivao i uvek mislio da si najslađa, najzabavnija, najpametnija devojka koju je ikad poznavao. Mladi čovek koji u životu nije doživeo lepši trenutak od onog one divne noći provede-nog u tvom zagrljaju, ali koji je bio

premlad, previše razmažen i previše uplašen da uradi nešto više osim da te zamoli da se odrekneš svojih snova i ostaneš s njim. Čovek koji je smatrao da su mu brza kola i poslovni uspesi i lagodan život dovoljni. Čovek koji sada shvata da bi sve to dao kad bi ti to od njega zatražila. Čovek koji neće da te čeka zato što te želi sada. Od danas pa nadalje. Zauvek.

W & N I kao da noge više ne mogu da je drže, ona lagano klonu na kolena ispred njega. On je uze u naručje i steže uz sebe. I nastavi da je samo tako drži sve dok ona ne prestade da podrhtava. Onda je odmače samo toliko da može da je pogleda u oči.

– Znam da smo nas dvoje ranije već bili ovde – reče joj – gotovo na istom ovom mestu, u stvari. I znam da sam prošlog puta sve upropastio jer nisam bio dovoljno iskren u pogledu onoga što sam želeo… onog što mi je potrebno i što osećam prema tebi.

Ona zatrese glavom pre nego što se naže i poljupcem lakim kao pero dotače mu usne.

Varnice mu se razleteše ispred očiju pre nego što mu svaki deo tela zahvati lagana toplina.

Ona reče: – Ja nikad ranije nisam bila tačno na ovom mestu.

Suze su izvirale iz njenih krupnih plavih očiju. Kejleb duboko udahnu vazduh da joj se u tome ne bi pridružio. On izvadi kutiju s prstenom iz unutrašnjeg džepa na sakou svog odela.

Ona je uze, otvori i oči joj se širom otvoriše kad izvadi prsten s velikim dijamantom. – Oh bože.!

– O moj ranjeni bankovni račune! – reče on.

Ona se nasmeja onim svojim veličanstvenim smehom i gomila oko njih stade da kliče predvođena starom damom s prtljagom na kolicima, koja je svima pričala kako joj je taj fini mladi čovek u odelu i s mašnom ranije pomogao.

Kejleb ustade, pruži ruku i Avi da joj pomogne da stane na noge, probi se kroz gomilu sveta i stade da gleda unaokolo ne bi li video znake koji pokazuju gde je najbliža privatna čekaonica, i ne zaustavi se s Avom u pratnji sve dok se ne nađoše tamo. Dade momku na štandu skoro sav novac koji je imao u novčaniku i obezbedi im sofu u najudaljenijem uglu.

Ava je i dalje piljila u prsten i uopšte se ne bi iznenadio ako utvrdi da ona i ne zna da su nekuda otišli.

Da opet privuče njenu pažnju on reče: – Jesi li znala da je čisto zlato tako meko da može da se mesi prstima?

Ona diže pogled gore na njega i lagan, odmeren, ležeran osmeh stade da joj se javlja na licu. – U stvari, jesam.

– Razume se da jesi. Verovatno imaš i diplomu iz molekularne hernije koju si jednostavno zaboravila da mi pomeneš.

– Išla sam samo na čas ili dva dok sam još bila u gimnaziji.

Ona se osmehnu, sad sva ozarena i očiju punih nade. Nije čudo što je voleo baš nju. Imala ga je. I on je imao nju. Bolje osećanje od toga valjda nije postojalo.

– Kejlebe – reče ona, a onda proguta knedlu u grlu – pre nego što kažeš još nešto, želim da znaš da imam povratnu avionsku kartu da bih mogla da se vratim kući za tri meseca od sada. Planiram da dam najbrži doktorat u istoriji četiri najčuvenija fakulteta na svetu kako bih mogla što pre da se vratim kući i pokušam da te uverim kako sam ti nedostajala.

Ako je Kejleb ranije pomislio da klizi po ivici sreće kad mu se ona ono samo osmehnula, sad je znao da to nije ništa u poređenju s ovom bujicom osećanja koja mu ispuni svaku poru na telu od saznanja da i ona njega ne želi da se odrekne.

On joj uze kutiju za prsten iz jedne ruke, prsluče iz druge i te dve stvari stavi iza sebe. Za ovo mu je bila potrebna sva njena pažnja. Zavuče ruku u drugi unutrašnji džep sakoa i izvuče svoj pasoš i fotokopiju potvrde njegove avionske karte do Bostona za to popodne.

Ona razrogači oči. – Ali posao…

– Pozvao sam Damijena mobilnim baš pre nego što se ukrcao na avion. On se saglasio da otkupi moj udeo u poslu.

Ako je bila iznenađena kad je videla prsten, to iznenađenje nije moglo da se meri s prene-raženošću koju je sad mogao da joj vidi u očima. – Ali tvoji klijenti, sve to vreme i novac, i rad koji si uložio u svoj posao…

– Imam čudan osećaj da se bogati Amerikanci ne razlikuju mnogo od bogatih Australija-naca.

W & N – Ali… – Ozbiljno? Pokušavaš li ti to da me odgovoriš od puta u Boston, od otvaranja sopstvene male trgovinske firme i od kupovine skupocenog stana na pola puta između Univerziteta i poslovnog gradskog centra? Da se nisi usudila da me

sprečiš da kupim kadilak s belim točkovima i jednom od onih muzičkih sirena.

– Ostavljaš ceo svoj život. Zbog mene?

On pruži ruku i šakom joj pokri obraz. – Stavljam svoj život pod kontrolu.

Radi nas.

Dugo sam se već osećao kao velika riba u maloj bari. A ne postoji ništa što volim tako mnogo kao izazov. A ti, hirovita moja mlada prijateljice, ti si najveći izazov na koji sam ikad naišao.

Kako bih tome mogao da odolim?

On izvadi prsten iz kutije, zadrža ga među prstima i izvi jednu obrvu. – Udaj se za mene, doktore.

Ava klimnu glavom, odlučno, sigurno i kratko. – Samo pokušaj da me sprečiš u tome.

Zatim mu se zavuče u zagrljaj i poljubi ga. Stisnuše se jedno uz drugo tako snažno da on skoro osta bez daha. Ali daha je mogao i da se liši zarad svega ovog drugog što dobija.

Kad se razdvojiše, on je prstom pomilova po obrazu, bradi, usnama. – Imate li vi uopšte predstavu koliko vas volim, gospođice Haliberton?

– Ako je to i samo deseti deo onoga koliko volim ja vas, gospodine Gilkriste, onda to mogu da zamislim.

On ostavi prsten da joj visi iznad ruke. – I pored toga, ja neću da jedem ustajalu picu.

Nikad.

Ona se nasmeja. Taj zvuk mu se kao toplina razli niz kičmu.

– Fino – reče ona. – A ja nikad neću da se učlanim u teniski klub.

Kejleb rukom prevuče preko svoje brade. – Je l’ to učena?

Ona ga šljepnu po ruci.

– Polako. Dogovorili smo se. Ima li još nešto što bi trebalo da znam? – upita je.

Nestašluk na njenom licu nesta i zameni ga ozbiljnost. – Čak i kad se jedno drugom budemo popeli navrh glave, ne želim da ikad spavamo u odvojenim sobama. Obećaj mi.

– Dušo, ako uspemo da se nađemo na istom kontinentu, ne nameravam da te pustim iz kreveta nedelju dana. Odvojene spavaće sobe? Imaćeš sreću ako

budeš mogla sama i da se kupaš.

Ava ga rukama obgrli oko struka i šćućuri se uz njega prebacivši čak i noge preko njegovih. – Da li je loše to što mi se mnogo sviđa kako sve to zvuči?

Kejleb je poljubi u vrh nosa. – Veoma loše.

– Mogu li sad da dobijem svoj prsten, molim.

– Nije li pomalo upadljiv za tvoj ukus?

Usta joj se izviše, obrazi zarumeneše, a očima je proždirala nakit kao da je komad čoko-lade na koji je naišla kad je stigla kući posle deset godina provedenih u pustinji.

– Ne – reče. – Upadljiv je taman koliko treba.

On joj navuče prsten na prst leve ruke.

Savršeno je odgovarao. I stajao. Bilo im je potrebno samo petnaest godina da to oboje shvate.

Kejleb namesti Avu tako da je mogao da oseti sve njene delove koje je planirao da pobliže ispita onog trenutka kad se nađu u sobi bilo kog bostonskog hotela.

I osmehnu se kad se naže da poljubi ženu koju voli. Jer on je bio srećan, srećan čovek.

W & N

Document Outline Eli Blejk �� Ally Blake: A Night With the Society Playboy 1.

2.

3.

4.

5.

6.

7. *** 8.

9.

10.

11.

12.

13.

14.