Keri Chin - Zaljubljeno srce

Keri Chin

ZAROBLJENO SRCE Edvard je drţao pismo i u neverici ga čitao, treći put za redom. Ni samom mu nije bilo jasno kako je mogao da zadrţi hladnokrvnost. Pitao se kako ga je Dţejms našao. Za ovu kuću u Parizu njegova porodica nije znala. Taj matori pokvarenjak je jednostavno bio pas tragač. I pismo je tako ličilo na njega. Bilo je to tek kratko obaveštenje da se hitno vrati u Englesku jer mu je nenadano pripala titula vojvode. Tek iza toga stoji da je njegov stariji brat vojvoda Artur Sebastijan iznenada preminuo.

- Loše vesti? – upitao je Ţan Pjer, njegov sekretar.

- Kada je stiglo ovo pismo? – Edvardovo lice je bilo bezlično.

- Ne bih znao tačno. Moţda pre oko tri meseca. Da li je nešto vaţno? – ponovo se osmelio Ţan Pjer.

- Artur je umro. Nasledio sam titulu vojvode. Dovraga, samo mi je to falilo u ţivotu.

- Kako umro? Pisao vam je malo pre nego što ste otputovali u Egipat.

Koliko se sećam niste pominjali da je oboleo.

- Ne znam. Čini se da je tada bilo sve u redu. Nije pominjao nikakvu bolest.

Ovaj prokletnik Dţejms nije napisao ništa detaljno. Kao da ne treba da me interesuje. On misli da me porodica nikada nije zanimala. Njegovo ponašanje tako liči na ponašanje mog pokojnog oca. Znaš da je matori uvek mislio da sam bogatstvo stekao njemu u inat. Da mu dokaţem da mogu da ţivim bez rente koju mi je odredio kao mlaĎem sinu. Bio je budala. Nije

shvatao da je bolje što sam otišao iz Engleske. Moj način ţivota bi porodičnom imenu donosio samo nevolje.

- Šta ćete sada da radite? Hoćete li se odreći titule?

- To bi bilo suviše komplikovano. Ne verujem da ţelim da se upuštam u tako nešto. Vrla engleska aristokratija će morati da se pomiri da dobija novog bahatog, razvratnog vojvodu koji će dobro protresti njihove učmale ţivote. Spremajte se za put. Sutra se vraćam kući.

- Kako vi kaţete milosti – Ţan Pjerove oči su zasjale.

Edvard je znao da je hteo da kaţe mnogo toga, ali se uzdrţao i izašao iz biblioteke.

II Vivijen Šelton je stajala na vratima učionice i posmatrala svoje učenice kako se tiskaju oko jedne klupe. Većina se kikotala baš onako kako je naučila da treba. Šta li im je tako zanimljivo? Kucnula je o dovratak i, na sopstveno iznenaĎenje, čule su je i odmah se primirile. Potom su se vratile na svoja mesta.

- Vaši roditelji i staratelji ne bi bili srećni da vide ovakvu nepristojnost na kraju školovanja. Zar ne, moje dame? – rekla je sa blagim prekorom. – Ledi Sesilija, pošto su sve gospoĎice bile oko vaše klupe, bilo bi lepo da mi objasnite šta je izazvalo ono što sam zatekla malo pre.?

Sesilija Sent Endrijus se blago nakašljala i obraščići su joj se zarumeneli.

- Ledi Šelton, – počela je odmereno – kao što znate bal u čast mog ulaska u društvo odrţaće se za dve nedelje.

- Da, i? – podstakla je Vivijen, vidno zadovoljna kako je Sesilija sjajno savladala manire prave dame.

- Na bal će doći očev prijatelj iz detinjstva, Edvard Gordon Lenoks, novi vojvoda od Ričmonda. Kaţu da je neverovatno zgodan i da voli... društvo dama. Pitale smo se da li će se zainteresovati za neku od nas.

Na pomen porodice Lenoks, Vivijen je osetila grč u stomaku. Već je čula da je njen nesuĎeni suprug vojvoda Artur od Ričmonda doţiveo nesreću u lovu i da je ubrzo nakon toga preminuo. Čula je i to da su jedva pronašli njegovog mlaĎeg brata. Kako se skoro četiri meseca od smrti svog brata nije pojavljivao, u Londonu svi su mislili da neće prihvatiti titulu. A onda je iznenada došao, preuzeo titulu i imanje i za samo nekoliko nedelja izazvao više skandala nego što ih je London imao u poslednjih godinu dana. Deo posrnule londonske aristokratije dočekao ga je raširenih ruku. Svakodnevno su tračerske novine pisale o orgijama i pijankama koje je njegova milost organizovala. Ukratko, vojvoda je pored svog naslova zaradio gomilu epiteta koji su bili tesno povezani sa razvratom.

- Ledi Sesilija, ni vama, ni ostalim gospoĎicama ovde ne priliči razmišljanje o takvom... gospodinu. Pošto vidim da skrivate ispod klupe časopis, sigurna sam da vas je neki članak o novom vojvodi podstakao na priču o njemu. TakoĎe, sigurna sam da u tom članku o njemu ne piše ništa pohvalno. Slaţem se da je vojvoda izazov za neiskusne dame kakve ste vi, ali budite svesne da je brak mnogo više od lepog lica.

- Ledi Šelton, osim što je lep i mlad, vojvoda je i bogat – javila se Merien Klarkston, prkosna pametnica za koju je Vivijen bila sigurna da će nareĎivati muţu. Jednom kada se uda.

- Ledi Merien, te činjenice su nesporne. Jedino što ste zaboravile je da ste vi debitantkinje, a vojvoda iskusni muškarac koji je, kako sam čula, proputovao pola sveta i svuda gde je bio, imao makar po jednu ţenu. - na

Vivijenine reči sve devojke su čeţnjivo uzdahnule. Znala je da odmah mora da promeni temu.

- Pa, hoćemo li se napokon posvetiti knjiţevnosti ili ćemo tračariti do kraja časa?

Devojke su spremno otvorile svoje knjige i ubrzo je zaboravljena priča o vojvodi od Ričmonda. Bar se Vivijen nadala da jeste.

Kada je nešto kasnije Vivijen ušla u svoj mali salon bila je veoma umorna.

Dozvolila je sebi da se izuje i protrlja bolna stopala. Ispruţila ih je na mekani, plišani tabure. Za nekoliko dana oprostiće se od još jedne generacije mladih dama. Nakon tri godine provedene na njenoj akademiji, bile su spremne da uĎu u društvo i stečenim znanjem pomognu roditeljima i starateljima da im obezbede muţeve. Neke će se udati već na kraju prve sezone, neke će birati pa će čekati pogodnu priliku, a neke se moţda uopšte i ne interesuju za brak. Akademija Redford bila je u obavezi da ih pripremi za svaku od tih mogućnosti. Svaku mladu devojku učinila je učenom damom, a njihov uspeh kasnije uglavnom je zavisio od njihovog karaktera, porodičnih prilika, titule i niza drugih okolnosti. Neko je pokucao na vrata i Vivijen je brzo uvukla noge u cipele i ispravila leĎa.

- Napred – viknula je odmerenim glasom i dohvatila knjigu sa stočića.

- Ledi Šelton... – Mili, njena sluškinja, provirila je nesigurno kroz vrata.

- Izvoli Mili.

- Markiza Sent Endrijus je ovde. Izvinjava se što se nije najavila i pita da li biste mogli da je primite.

- Naravno, uvedi markizu. Primiću je ovde.

Za par minuta markiza je ušetala u njen salon. Bledo ţuta haljina, bogato ukrašena volanima stajala joj je savršeno uz bledi ten, zelene oči i kosu boje

lešnika. Vivijen je znala da markiza ima tridesetsedam godina i petoro dece.

Ipak, izgledala je tako mladoliko da bi prevarila svakoga ko je ne poznaje.

- Draga ledi Šelton, – pozdravila je iskreno – oprostite što sam ovako nepristojno upala i praktično vas naterala da me primite. Suprug je iznenada krenuo ka gradu pa sam se odlučila da poĎem sa njim. Treba da kupim neke sitnice. A kad sam već ovde, rekoh da vas posetim.

- U redu je markizo. Drago mi je da ste svratili. Pretpostavljam da ste jako poţeleli ledi Sesiliju. Sedite molim vas – rekla je Vivijen i pozvonila Mili. – Hoćete li da popijemo čaj?

- Moţe, hvala. Odmah da kaţem, nisam došla zbog Sesilije. Ustvari jesam, ali ne direktno. Došla sam da vas nešto zamolim – sela je i pogledala Vivijen.

- Recite. Ako mogu, rado ću pomoći.

- Znam da nemate običaj da to činite, ali volela bih da budete na balu koju prireĎujemo u Sesilijinu čast. Volela bih da bude sigurna u sebe i da zablista, a sigurna sam će joj vaše prisustvo pomoći u tome. Budite naš gost nekoliko dana.

- Nemate razloga za strah, markizo. Vaša ćerka je savršeno savladala svo gradivo i potpuno je spremna za ono što je očekuje. Ona je sjajna mlada dama. Ipak, ako ćete biti mirniji, doći ću ali se ne mogu zadrţati dugo – Vivijen je sačekala da im Mili naspe čaj i izaĎe. - Znate da izbegavam društvena okupljanja koliko god je moguće.

- Divni ste ledi. Šteta što ste se izolovali kada ste veoma cenjeni u društvu.

Ono što činite od pojedinih mladih dama, ravno je čudu. Markiz i ja smo smo malo pre razgovarali o tome koliko je pametna odluka bila da upišemo

Sesiliju na vašu akademiju. Markiz je odlučio da donira velikodušan iznos koji moţete upotrebiti za osavremenjavanje.

- To nije potrebno markizo. Školarina naših polaznica sasvim je dovoljna da pokrijem sve troškove.

- Vi ste tako skromni, draga moja. Nemojte me shvatiti pogrešno, ali treba više da ugaĎate sebi. Znam ja da vi moţete sasvim pristojno da ţivite od prihoda koje vam donosi akademija, ali malo luksuza nije na odmet. Ako imate sve što vam je potrebno, kupite sebi nakit, otputujte negde. Jednom rečju, uţivajte.

- Hvala vam na savetima, ali znate da je moja besprekorna reputacija jedino što imam. Sigurna sam da me mnogi ne bi gledali blagonaklono ako bih promenila stil ţivota. Uostalom, svake zime putujem.

- Ne obraćajte paţnju na druge, draga moja. Mladi ste, lepi i uspešni.

Trebalo bi da se udate. Moţete sebi obezbediti dobru partiju.

- Markizo, veoma mi laska što imate tako visoko mišljenje o meni ali, zaista, udaja nije za mene.

- A ja mislim da bi neki zgodni plemić ili industrijalac lepo upotpunio utisak koji ostavljate na ljude. No, oprostite mi na prevelikoj slobodi da vam delim savete. Dragi ste mi. Ja vas doţivljavam kao mlaĎu sestru, moja ćerka kao stariju i u svemu tome stalo mi je da budete srećni.

- Ja jesam srećna, markizo. Znate li koliko je devojaka u mojoj situaciji uspelo da ostvari uspeh kakav sam ja postigla? Većina je bila primorana da se uda veoma loše ili da se zaposli kao druţbenica ili guvernanta. Meni sreća nije sasvim okrenula leĎa. Moji dragi ujak i ujna bili su više nego dareţljivi prema meni. Ništa ne bih mogla da uradim sa Redford Hilom da nije bilo njih. Oni su mi pomogli da započnem posao i neizmerno sam im zahvalna.

Ţao mi je što nisu poţiveli da vide koliko mi dobro ide. Ali, sve ovo već znate.

- Znam ledi Šelton. I vi znate da sam ja, za malo, izbegla sudbinu o kojoj pričate. Srećom, moj dragi suprug je bio dovoljno zaljubljen u mene da ne kalkuliše previše – rekla je sa neţnim osmehom markiza. – Zato sam odlučna da uvek podrţim ljubav. Sesilija će se udati samo za onoga koga bude volela i ko bude voleo nju. Isto je i sa mojim dragim sinovima.

- Drago mi je što to čujem – osmehnula se Vivijen. Iako je Engleska bila progresivna zemlja, pravila, poput ugovorenih brakova iz interesa, se nisu menjala. Aristokratija se drţala čvrsto.

- Onda, kada moţemo da vas očekujemo?

- Doći ću na dan odrţavanja bala.

- Oh, nemojte tako. Volela bih da čujem vaš sud o svemu što smo pripremili. DoĎite makar dan ranije.

- Sigurna sam da će sve biti savršeno. Vi ste ţena koja ima ukusa i sve paţljivo planira.

- Da, ali uzbuĎenje moţe da natera svakoga da napravi propuste.

- Dobro onda. Neka bude dan ranije.

- Hvala vam, ledi Šelton. Oprostite što sam vas zadrţala ovako dugo, ali baš smo se lepo ispričale. Mogu li sada da vidim Sesiliju?

- Naravno. GospoĎa Atkins će vas odvesti do nje.

Vivijen je otpratila markizu do krila u kome su se nalazile sobe učenica i, pošto su se srdačno pozdravile, predala je domaćici.

III Edvard Lenoks, vojvoda od Ričmonda, sedeo je u klubu i sa izrazom dosade na licu pratio razgovor društva za stolom. Dok su oni raspravljali o

nekoj finoj, mladoj dami, on je razmišljao da li da preĎe u salon i malo se kocka ili da poseti novu javnu kuću. Madam Ţizel mu je prethodnog dana diskretno stavila do znanja da ima nekoliko zanimljivih devojaka za njega.

- Šta ti misliš Lenokse? – upitao je mladi vikont Aleks Benet.

- O čemu?

- O tome da li imam šansu kod ledi Šelton.

- Otkud bih ja znao.? Nemam pojma ko je dama. Verovatno nije imala više od sedam godina kada sam otišao iz Engleske.

- Gle, gle! Vojvoda ne poznaje svoju nesuĎenu snahu – veselo se nasmejao grof Rodţer Fleming. Očigledno je uţivao u vojvodinom zabezeknutom izrazu lica. To se retko viĎalo.

- Nemam pojma o čemu pričate, ali imam savet za tebe Aleks. Ako je moj brat nije hteo i niko posle njega, savetujem ti da se ne zaluĎuješ takvom devojkom. To se naravno odnosi na brak. Sve ostalo je poţeljno – iscerio se.

- Vidim da stvarno ne znaš ništa o ledi Šelton pa ću ti ispričati. Ona je kćerka pokojnog lorda Fransisa Šeltona i Sibil Redford. Kada joj je bilo osamnaest, a to je bilo pre sedam godina, trebalo je da se uda za tvog brata.

Upravo tada se vratila iz Pariza gde je pohaĎala neku elitnu školu za gospoĎice. MeĎutim, lord Šelton je lakomisleno prokockao sve što je imao.

Za samo jednu noć. Nakon toga, tvoj voljeni otac mu je dao novac da otputuje u Ameriku, a za uzvrat traţio da lord odustane od udaje svoje jedinice za tvog brata. Iako Arturu nije smetalo što je lepa Vivijen Šelton ostala bez miraza, Semjuel Lenoks nije hteo da čuje za taj brak. Tvoj brat je bio previše slab da bi se odupro ocu.

- Sećam se da mi je jednom pisao o propaloj ţenidbi, ali čini se da nije bio mnogo skrhan zbog toga. Uostalom, da je toliko voleo sigurno bi se oţenio njom pošto je otac umro.

- Moţda bi to i učinio da se ledi Šelton nije povukla iz društva. Brigu o njoj preuzeo je vojvoda od Hamiltona, brat njene majke. On i njegova vojvotkinja u potpunosti su podrţali štićenicu u tome da ne ţeli da se udaje.

Godinu dana posle nemilog dogaĎaja otvorila je školu za gospoĎice, Akademiju Redford. Pre desetak dana trideset mladih dama iz cele Engleske, završilo je školovanje kod nje. To joj je šesta generacija. Kaţu da je veoma posvećena poslu i plemići iz cele zemlje su zadovoljni obrazovanjem koje su njihove mezimice stekle tokom školovanja. Parametar je, naravno, to koliko su se bogato udale.

- Ne vidim neku posebnu logiku u tome što pričaš Benet. Kao neko ko je obišao pola sveta, reći ću ti da ţene koje su samosvesne predstavljaju veliku napast. Bogata udaja nema veze sa tim.

- Verujem da si upoznao mnogo ţena, a kako svi znamo u šta se ta poznanstva pretvaraju i koliko traju, ni ne očekujem da podrţiš ovo o čemu pričam – ljutnuo se Aleks. – Kada bi samo malo promislio zaključio bi da i tebi treba ţena. I da ona ne moţe biti neka od onih kojima velikodušno plaćaš. Savetujem ti da počneš da gledaš pripadnice visokog roda. Moraš misliti na titulu i naslednike.

- I ako se to desi, sigurno mi neće pasti na pamet da maštam o nekoj potvrĎenoj usedelici. Kao ti. Kako zamišljaš da priĎeš dami koja ne izlazi u društvo?

- Saznao sam da će prekosutra biti na balu kod Sent Endrijusovih. Mlada Sesilija je njena učenica, a markiza joj je dobra prijateljica.

Vojvoda je u sebi zakukao. Potpuno je zaboravio na obećanje koje je dao Aronu Sent Endrijusu. Iako mu je reputacija bila loša, prijatelj iz detinjstva ga je pozvao na ćerkin debitantski bal. Posle ispijene boce konjaka obećao je da će doći. Aron je tvrdio da će biti zabavno i da će sav londonski krem biti prisutan. Kao da je to bilo bitno.

- I ja ću biti na tom balu. Dobro je da si me podsetio. Potpuno sam zaboravio kada se odrţava.

- Ovo obećava – ponovo se uključio Fleming. – Vojvoda od Ričmonda, nekrunisani kralj razvrata, meĎu debitantkinjama! – Hoćeš li poslušati savet našeg prijatelja i zavesti neku mladu damu?

- Začepi Fleming, – pogledao ga je preteće – nemaju svi sklonost ka mladim devojkama kao ti. Moj fah je potpuno drugačija vrsta ţena. Pojaviću se tamo iz poštovanja prema starom prijatelju, popiti koju čašu šampanjca, a onda posetiti neku kurtizanu. Tebi Benet ţelim sreću sa tom usedelicom.

Sreća tvoja da nisam raspoloţen, inače bih organizovao neko klaĎenje.

Naravno, ja bih novac stavio na ledi – Edvard Lenoks se nasmejao i ustao iz fotelje. - Sada me izvinite. Idem kod madam Ţizel.

Nedugo zatim vojvoda se prepustio čarima iskusne dame.

IV Mala, elegantna kočija klizila je šljunkovitom stazom ka posedu Sent Endrijusovih. Vivijen i njena druţbenica Helena Trent zadivljeno su gledale u zdanje ispred sebe. Velelepni zamak blistao je na slabom suncu. Ispred ulaza ih je čekalo nekoliko slugu i konjušar. Vivijen se osmehnu. Čini se da je dobro što je odlučila da prihvati markizin poziv. Ovde je sve bilo mirno, čisto i usporeno, daleko od gradske guţve. Osećala se potpuno drugačije.

U velikom holu dočekalo ih je nekoliko slugu. Vivijen je znala da je zamak do sada morao biti pun gostiju, a opet je sve bilo tiho.

- Draga ledi Šelton, – povikala je Sesilija sa vrha stepeništa – došli ste!

Nisam verovala majci da vas je zaista ubedila.

- Ledi Sesilija, kako bih mogla da propustim ovaj, za vas, vaţan dogaĎaj? – osmehnula se ljupko Vivijen.

Sesilija je prišla i poljubila je u oba obraza, a potom izdala slugama nareĎenje da odnesu stvari u sobe koje su pripremili za svoje gošće.

- Dobro došli u Hajfild. Hoćete li prvo da se osveţite ili da popijemo čaj?

Majka će sići svakog trenutka. Kako ste putovale ledi?

- Hvala, sasvim dobro. Hajfild nije daleko od grada, a opet kao da je miljama udaljen. Tako je lepo ovde. Helena i ja bismo se presvukle. Haljine za put nisu prikladne.

- Samo izvolite. Majka i ja ćemo vas čekati u velikom salonu. Većina gostiju je otišla na popodnevno jahanje. Imaćemo vremena da popričamo u miru, – prišla je i tiho, na uvo, prošaputala – imam nešto da vam ispričam.

Nadam se da ćete kasnije moći da doĎete u moju sobu.

- Naravno dušo, – osmehnula se Vivijen zbunjeno - vidimo se uskoro.

Vivijen se brzo presvukla. Helena je zamolila da ostane u sobi, pa se samo u pratnji sluškinje zaputila u salon. Domaćice su je dočekale u ţivom razgovoru. Markiza je ritmičnim pokretima hladila lice lepezom, dok se mlada Sesilija nestašno smeškala.

- Ledi Šelton, stigli ste u pravi čas. Da umirite majku.

- Draga moja, neizmerno sam srećna što ste došli. Tako je lepo imati gošću kao što ste vi. Ja, za razliku od svog muţa, umem da izaberem goste – poljubila je Vivijen i sela u veliku fotelju, presvučenu brokatom.

- Markizo, zašto ste uznemireni? – Vivijen je upitala mirno. Već je shvatila da je markiz pozvao na bal nekoga ko joj nije po volji.

- Upravo je stigla potvrda vojvode od Ričmonda da će doći na moj bal.

Majka se nadala da neće, pa je sada uznemirena – rekla je Sesilija umesto svoje majke i tako prekršila školsko pravilo da se ne uključuje u konverzaciju, ako joj se neko nije obratio.

- Taj čovek je Lucifer lično. Nije primereno da bude na balu moje ćerke.

Pobogu, nigde se nije pojavio, a da nije došlo do nekog skandala. Za koji je, naravno, on sam odgovoran. Toliko sam se trudila da sve bude savršeno. A sada će neki razvratnik sve da upropasti – cvilela je markiza.

- Smirite se, molim vas. Zar nemate ni malo poverenja u svog supruga?

Sigurno ga ne bi pozvao da ima dilemu oko vojvodinog ponašanja – pokušavala je Vivijen da razmišlja logično. - Koliko sam ja čula, taj čovek voli sasvim drugačije ţene od onih koje će sutra biti ovde. U najgorem slučaju moţe da ga zainteresuje neka udovica. Tako sam ubeĎena da ćete vojvodu videti samo kada doĎe, a onda ćete zaboraviti da je tu.

- To je tako utešno od vas. Ipak, neću imati mira sve dok se bal ne završi.

- Opustite se markizo. Hajde da popijemo čaj pa da mi pokaţete kako je ukrašena dvorana. Interesuje me za koje ste se cveće odlučili.

Razgovor je brzo potekao u sasvim drugom pravcu i popodne je proletelo.

Gosti su se vratili sa jahanja, kao i domaćin, markiz Aron Sent Endrijus.

Vivijen ga je do tada srela nekoliko puta i uvek su razmenili nekoliko formalnih rečenica. Za večerom se uverila da je veoma prijatan. Sa lakoćom je vodio razgovor i šalio se sa gostima. I pored toga što se oţenio mlad i imao petoro dece, na licu mu je lebdeo osmeh dečaka, ţeljnog avanture. Iako je mislila da je Sesilija od majke nasledila vedar duh i smisao za humor, sada

se uverila da devojka mnogo više liči na oca. Kasnije, kada je otišla u sobu svoje bivše učenice, kako je popodne obećala, potvrdila je svoje uverenje u potpunosti.

Sesilija je otpustila sluškinju čim je Vivijen ušla i povukla je ka prozoru malog salona.

- Ledi Sesilija, uzbuĎenje zbog bala vas je sasvim preplavilo, zar ne?

- Oh, ledi Šelton! Kada biste samo znali!

- Ako mi kaţete o čemu se radi, znaću.

- Bal mi je trenutno u drugom planu. Zaljubila sam se ledi Šelton. Prvi put ozbiljno.

- Pa to... – Vivijen je bila potpuno zbunjena – ... to je zaista lepo. I brzo.

Nema ni dve nedelje kako ste izašli iz škole. Znam da niste nigde izlazili pa me interesuje gde ste upoznali svoju ljubav.? Ako ste ga uopšte upoznali – Vivijen je znala sklonost mladih devojaka da se zaljubljuju u muškarce na osnovu priča i svojih mladalačkih ideala.

- Naravno da sam ga upoznala – ljutnula se Sesilija. – Prošle nedelje je nekoliko dana boravio kod nas u gostima. Njegovi otac i braća bili su sa mojima u lovu. Dţerard Bredli je sin vojvode od Kenta, očevog prijatelja.

- Uh! Taman sam se uplašila da je ko zna ko u pitanju. Lepo ledi. Dobro si izabrala. Ako i on oseća isto prema tebi, ubrzo ćeš biti markiza – odahnula je Vivijen od olakšanja. – Kaţi mi kakav je. Koliko godina ima?

- Osvojio me na prvi pogled. Ima dvadesetjednu godinu i najlepši je član svoje porodice. Jedini je problem što neću biti markiza, ledi. Dţerard je mlaĎi sin. Pesnik je i slikar – Sesilijinim licem je preletela senka tuge. – Nisam sigurna da će se mojima to dopasti. Znam da se i otac i vojvoda od

Kenta nadaju da će doći do braka izmeĎu mene i markiza Kristofera, starijeg sina. Mislim da su nam zato i bili u poseti.

- Oh! – Bilo je sve što je Vivijen uspela da izgovori. Prisetila se markizinih reči da će dozvoliti ćerci da se uda iz ljubavi, ali je verovatno imala pretpostavku da će se njena mezimica zaljubiti u plemića sa titulom.

- Sutra, na balu, planiram da kaţem roditeljima. Ako se ne sloţe sa mojim izborom, Dţerard i ja ćemo biti prinuĎeni da pobegnemo i venčamo se bez prisustva porodica.

- Ledi Sesilija, ja podrţavam pravu ljubav, ali vas molim da razmislite u kakav ćete se ţivot upustiti. Ako pobegnete ostaćete bez sredstava za ţivot.

Ljubav je lepa, ali od nje se ne ţivi. Oboje ste veoma mladi.

- Dţerard je svestan da sam ja u lošijem poloţaju. On je ionako mlaĎi sin.

Renta koju mu daje otac je veoma skromna. Slikanjem portreta zaradi mnogo više. Ja sam se sloţila da bih mogla da ţivim tako. Prodaću nakit koji imam. Ionako mi više neće trebati. To će nam omogućiti da ţivimo neko vreme, čak i ako ne budemo imali nikakve prihode.

Vivijen je tek tada postala svesna koliko je ova devojka otišla daleko u svom planu. I da je potpuno ozbiljna.

- Drago dete, znam da osećajima ne moţeš nareĎivati, ali i razum je vaţan deo. Zar ne moţete malo da odloţite stvar? Ako se tvoji ne sloţe, pokušaj da ih ubediš u svoju ljubav. Ako dobiješ njihov blagoslov, sve će biti drugačije.

- Neće. I vi to znate. Samim tim što ću se udati za nekoga bez titule, moj društveni poloţaj će se potpuno promeniti. Bez obzira na blagoslov roditelja, više mi neće biti dostupni visoki društveni krugovi. I ja sam spremna da ih se odreknem. Na kraju, tek sutra i treba da budem uvedena u društvo. Bolje da skratim muke.

- Hajde, makar odloţite razgovor sa roditeljima dok ne proĎe bal. Nekoliko dana ne čini ništa. Mislite na majku. Toliko se trudila oko svega. Zar da joj upropastite radost?

- U pravu ste. Pričaću sa Dţerardom i odloţiću razgovor. A vi mi, molim vas, obećajte da ćete se naći majci. Ako joj bude trebala uteha. U vas ima veliko poverenje.

- Baš zbog toga se sada osećam kao izdajica. Znam nešto što ona ne zna i teško mi pada što ne mogu da naĎem rešenje za sitaciju. Spavajte sada, ledi.

Sutra treba da blistate. Pa makar to bilo samo za vašeg dragog. Poljubila je u čelo i izašla iz salona.

Provela je noć u isprekidanom snu. Zbrka usred koje se našla veoma loše je uticala na nju. Nadala se da će joj ova poseta biti opuštajuća i da će se lepo odmoriti, a sve se pretvorilo u noćnu moru.

V Ceo sledeći dan Vivijen je provela pored markize. Zajedno su prekontrolisale sve do poslednjeg detalja. Tek dva sata pred dolazak gostiju povukla se u svoju sobu da se pripremi. Na krevetu je čekala haljina boje lavande i sve što uz nju ide. Kupila ju je prošle zime u Parizu i još uvek nije imala priliku da je obuče. Moţda nije bila po poslednjoj modi, ali joj se izuzetno dopadalo kako joj stoji.

Pošto se okupala, Helena joj je namestila kosu. Na temenu joj je prikupila crne, svilene lokne i zakačila ih sa češljevima optočenim biserima. Ostatak je blago uloknala i prebacila joj preko ramena. Tako je veliki dekolte izgledao malo manji. Na belo lice je nanela veoma malo šminke. Sive oči boje dima, bile su toliko upečatljive da je samo malo senke, rumenila i karmina učinilo čudo. Ispod haljine je obukla najmanju krinolinu pa su joj

kukovi i tanak struk došli do izraţaja. Kada je navukla rukavice i prebacila šal, oboje od bledo sive čipke, bila je potpuno zadovoljna.

- Vivijen, izgledaš sjajno. Tako dugo te nisam videla u večernjoj haljini – Rekla je Helena zadivljeno. – Mislim da će se gospoda večeras otimati za ples sa tobom.

- Ja ne mislim tako. Ne spadam u zanimljivu kategoriju. Dame moje dobi su uveliko udate. Misliš da nekoga zanima usedelica?

- Znam ja dobro, a znaš i ti, kako te gospoda gledaju kada izaĎemo bilo kuda. Samo zato što im ne pruţaš prilku da ti se udvaraju, ne znači da nisu zainteresovani. Mnogi od njih, lepa moja, bi dali sve da ti se pribliţe.

- Helena, veoma si pristrasna kada sam ja u pitanju. Ovde sam da bih podrţala ledi Sesiliju, a ne da privlačim paţnju.

- Oh, to ćemo još videti – Nasmejala se Helena koketno. – Smela bih da se opkladim da će ti kartica za ples za čas biti puna.

Kada su sišle, dvorana je bila prepuna. Uniformisani posluţitelji klizili su lako sa prepunim posluţavnicima. Ugledala je Sesiliju sa roditeljima pored ulaza u dvoranu. Pozdravljali su se sa gostima koji su i dalje pristizali. Za jedan čas bi trebalo da orkestar zasvira valcer. Tada će markiz sa ćerkom otvoriti ples. Primetila je da se gospoda već upisuju na kartice mladih dama.

Svuda oko nje bila su poznata lica. Vivijen je svakog časa morala da se zaustavi i popriča sa nekim. Njene bivše učenice i njihovi roditelji kao da su odlučili da večeras moraju da prepričaju svaku pojedinost iz svojih ţivota.

Srećom, većinu je sretala na Londonskim ulicama i popodnevnim čajankama. Inače bi mučenje potrajalo do duboko u noć.

Nije uspevala da prati Sesilijin pogled. Ţelela je da sazna ko je Dţerard Bredli. Kada je napokon uspela da se malo osami i potraţi Helenu, pogledala

je svoju karticu za ples. Nije ni primetila, u svoj onoj guţvi, koliko se mladića upisalo. Uspela je da se seti poslednje dvojice. Jedan je bio sin Tomasa Prestona, a drugi vikont Benet. Imala je ukupno sedam plesova i to joj se učinilo i previše. Odlučila je da više ne prima rezervacije.

Vojvoda Lenoks je pratio pogledom mladog vikonta kada je rekao da ide da rezerviše ples kod ledi Šelton. Baš ga je zanimalo kako izgleda dotična dama. Benet se zaustavio u jednoj grupici gde je bilo više dama. Ipak, vojvodinu je paţnju privukla samo jedna od njih. Ona u haljini boje lavande.

Bila je viša od ostalih i, kao iskusan poznavalac ţenskog tela, mogao je da nasluti da se ispod svilene haljine nalazi savršeno ţensko telo. I baš ona je pruţila Benetu karticu. Nije ni čudo što se toliko zanimao za nju. Osmehnula mu se i otkrila niz biserno belih zuba. Više od toga nije mogao da vidi jer je bio na priličnoj udaljenosti, ali biće vremena kada je bude drţao u naručju.

Tog trenutka je doneo odluku da se i on upiše na karticu.

Kada je krenuo preko dvorane video je da se ledi upravo udaljila i pošla ka delu gde je bila manja guţva. Odlično! Pravi je srećković. Pijuckala je šampanjac i proučavala karticu u trenutku kada se zaustavio pored nje.

- Ledi Šelton, – vojvoda se naklonio – Nadam se da je ostao makar jedan slobodan ples na vašoj listi.

Vivijen je podigla pogled i susrela se sa prelepim zelenim očima. Pred njom je stajao najlepši muškarac koga je ikada videla. Visok, blago četvrtastog lica, pravog nosa i usnama koje su mamile na greh. Blago razbarušena kosa boje kestena samo je upotpunjavala utisak.

- Oprostite, nisam čula vaše ime – Bilo je to jedino smisleno čega je mogla da se seti u tom trenutku.

- Dozvolite da se upišem na vašu karticu kako biste ga saznali – rekao je vojvoda zavodljivim glasom.

- Ţao mi je, ali ne primam više rezervacije.

- Šteta. To znači da ću morati da vas preotmem nekome. Ako vas večeras ne budem imao u naručju biće to propalo veče.

Samo jedan čovek u Londonu je mogao da bude ovako drzak i nevaspitan, pomislila je Vivijen.

- Dajte da pogaĎam. Vi ste Edvard Gordon Lenoks, vojvoda od Ričmonda?

– upitala je blago, trudeći se da sakrije paniku u glasu. Uopšte joj nije trebalo da bude u društvu ovog muškarca.

- Aplauz za vas. Molim vas recite, šta me je odalo?

- Vaši maniri gospodine. Čak i meni je poznato da uopšte niste dţentlmen.

- Niste me upoznali na pravi način ledi – osmehnuo se neodoljivo. – U odreĎenim okolnostima i te kako umem da budem dţentlmen.

Vivijen je blago porumenela od njegovih reči. U glavi su joj se sloţile slike onoga o čemu je pričao. Markiza Sent Endrijus je bila u pravu. Ovaj čovek je bio u stanju da iz svakoga izvuče grešne misli i dela.

- Ne sumnjam u to, vaša milosti – rekla je suvo – ipak, nisam zainteresovana za tako nešto. Sada me izvinite, trebalo bi da pronaĎem domaćine.

Okrenula se da se udalji od njega, kada je iznenada uhvatio za ruku, neţno joj usnama dodirnuo nadlanicu i izvukao joj karticu iz ruke. Dok je ona stajala potpuno omamljena od njegovog dodira, vojvoda je iz dţepa sakoa izvukao zlatno penkalo i upisao se za poslednji ples.

- Zašto ste to uradili? – upitala je tihim glasom iz koga je kipteo bes.

- Zato što sam siguran da niko ne ţeli skandal večeras – glas mu je bio tih i preteći. - Jesam li u pravu? Pored toga, preveliku dramu stvarate oko jednog plesa, ledi. Sada uţivajte u balu i nemojte slučajno da vam padne na pamet da pobegnete, jer ću vas pronaći – naklonio se i udaljio pre nego što je stigla da kaţe bilo šta. Šta se ovo dogodilo? Od toliko dama koje su mogle privući vojvodinu paţnju, on je prišao baš njoj. Dok se pribliţavala Sent Endrijusovima, kroz glavu su joj prolazile mogućnosti koje je imala da izbegne susret sa vojvodom. Nije ih bilo mnogo i sve su bile teško izvodljive. MeĎutim, sve njene misli pale su u vodu kada je ugledala Sesilijino lice. Bila je očajna i na ivici plača. Markiz i njegova supruga su razgovarali sa jednim parom, ali su se različite emocije mogle pročitati i na njihovim licima.

- Ledi Sesilija, da li ste dobro? – prošaputala je Vivijen.

- Ah! Nisam dobro ledi Šelton. Znala sam da će se dogoditi ono čega sam se plašila – rekla je, a jedna suza je skliznula niz njeno lepo lice.

- Niste valjda već razgovarali sa roditeljima? Nemoguće da ste tako nestrpljivi, a dogovorili smo se...

- Ledi Šelton, desilo se nešto ne predviĎeno i morala sam da im kaţem.

Otac me je izvestio da je dogovorio moj brak sa markizom Kristoferom, Dţeradovim starijim bratom. Nisam mogla drugačije da im stavim do znanja da je taj brak za mene nepoţeljan.

- Razumem. I šta su rekli vaši roditelji?

- Otac je rekao da sam samo trenutno zaluĎena i da će me to proći vremenom, a majka da je razočarana mojim izborom. Kao što vidite, Dţerard i ja nemamo drugu mogućnost osim da pobegnemo. Iskoristićemo guţvu u dvorcu i još noćas napustiti London.

Vivijen je sva pretrnula od njenih reči. SviĎala joj se odlučnost ovo dvoje mladih, ali se plašila ishoda. Ako ih neko uhvati, ledi Sesilija bi u narednih nekoliko dana mogla da završi u braku sa erlom, a Dţerard da bude prognan daleko od njenih očiju. Htela ona to ili ne, morala je da se umeša u njihovo bekstvo.

- Hoću da me upoznate sa Dţerardom, ledi.

- Sada to nije moguće jer ću morati da budem u dvorani. Za nekoliko minuta počeće ples. Predlaţem da se pri kraju bala naĎemo i odemo zajedno u zimski vrt. Javiću Dţerardu da nas tamo čeka. Vi me podrţavate, zar ne? – uputila joj je molećiv pogled pun nade.

- Ledi Sesilija, iako ne bih trebala da se upuštam u sve ovo, ne mogu da dozvolim da upadnete u još veću nevolju od one u koju već srljate. Vaši će mi roditelji strašno zameriti, ali ne mogu sebi pomoći. Osećam se odgovornom zato što znam vaše namere. Kada se kasnije sastanemo sa Dţerardom razmotrićemo kako i kada ćete otići.

Markiz im je prišao i dalje smrknutog lica i odveo Sesiliju na podijum. Svi prisutni su ih podrţali frenetičnim aplauzom. Muzika je zasvirala i bal je zvanično počeo. Uskoro su skoro sve zvanice plesale, pa i sama Vivijen. Za sve prisutne, veče je bilo uspešno. Niko nije primećivao neraspoloţenje domaćina.

Kada je napravila predah izmeĎu dva plesa, markiza joj je prišla.

- Ledi Šelton, moram ponovo da vas molim za pomoć. Sesilija je markizu i meni malo pre saopštila nešto veoma uznemirujuće.

- Rekla mi je o čemu se radi, markizo. Zar ne mislite da ste prvo vi uznemirili nju? – Vivijen nije ţelela da skriva da zna istinu.

- Ni ja nisam znala. Markiz mi je rekao malo pre početka bala. Iskreno, očekivala sam da Sesilijino srce osvoji neki plemić – pravdala se markiza.

- Na ţalost, srce ne bira po tituli. Ako se dobro sećam, rekli ste da ćete podrţati ćerkin brak iz ljubavi. Šta se dogodilo pa ste promenili mišljenje?

Istina, nisam upoznala mladića koji se dopada vašoj ćerci ali, sudeći po njenom karakteru, ne verujem da je izabrala loše.

- Znači vi ste na njenoj strani? – upitala je zapanjena markiza.

- Nemojte me razumeti pogrešno. Nisam ja ni na čijoj strani. Već sam ukazala vašoj ćerci sve mane te ljubavi. No, čini se da to njoj i nije toliko vaţno. Tako sam prinuĎena da se stavim na stranu ljubavi. Razmislite malo, šta će vredeti vašoj ćerci da bude dama iz visokog društva, ako će, pri tom, biti nesrećna? Ako popričate sa markizom i iznesete mu sve činjenice, moţda uspete da ga urazumite. Ledi Sesilija će imati mnogo lepši ţivot, ako se uda uz vaš blagoslov. Za miraz, koji biste joj dali, moţete da joj kupite lepu kuću u gradu i da je novčano obezbedite. Sa vašom podrškom moći će ţivi sasvim pristojno.

- Ima istine u tome što govorite, ali znate da ja tu ne mogu da uradim mnogo. Markiz će jednog dana poneti titulu vojvode i strašno mu je vaţno da da mu deca ne ukaljaju čast.

- Manja će šteta biti ako joj dozvolite da izabere muţa nego da je primorate da učini neku glupost i pobegne od vas. Obe dobro poznajemo ledi Sesiliju.

Ona se neće pomiriti sa sudbinom koju joj je namenio otac – nije mogla da joj kaţe direktno da će Sesilija pobeći, ali je morala da je navede da razmišlja u tom pravcu.

- Ako se slaţete, preneću markizu ovaj razgovor. Moţda me i posluša – ogorčenost je prerasla u tugu. Vivijen je bila srećna što nije toliko opterećena društvenim normama, bar što se bračnog dela tiče.

- Ne brinite. Ne mora da znači da će sve ispasti loše. Pogledajte mene.

Nisam udata za plemića, otac mi je prokockao miraz, pa ipak ne ţivim loše.

Markiza nije stigla da joj odgovori jer im je prišao vikont Benet. Vivijen se setila da je sledeći ples obećala njemu. Posle njega, ostao je još samo vojvoda od Ričmonda. Srećom, imaće dovoljno vremena da se pripremi za ponovni susret sa njegovim očima i krupnim telom. Već nekoliko puta tokom večeri pitala se kako će se osećati u njegovom naručju kada je toliko poremetio onaj bezazleni poljubac u ruku. I to preko rukavice. Sumnjala je da je taj poljubac bio smišljen i da vojvoda ništa ne čini neplanski.

Očigledno je dobro znao da ona neće sebi dozvoliti da izazove skandal. Zato će mu pokazati da je potpuno ravnodušna na njegove pokušaje da je uvuče u svoju igru. Ma kakav cilj ta igra imala.

U svojoj otsutnosti, jedva je postala svesna da joj vikont nešto priča. Dok je ona bila mislima u nekoj potpuno drugoj priči ovaj mladić se trudio da privuče njenu paţnju. Osetila se pomalo krivom, pa mu se osmehnula u znak izvinjenja.

- Vikonte, oprostite što sam odlutala mislima. Moţete li, molim vas, da ponovite pitanje?

- Pitao sam da li biste mi dali slobodu da vas posetim narednih dana? Voleo bih da vas bolje upoznam – rekao je skoro stidljivo i njoj je to bilo jako slatko. Ipak, morala je da ga razočara.

- To bi značilo da vam dajem laţnu nadu. Ţao mi je, ali ne mogu udovoljiti vašem zahtevu. Poznato je da sam ja dama koja nije zainteresovana za mušku paţnju. Nemam nameru da menjam status usedelice.

- Ţao mi je što tako mislite. Vi ste sigurno svesni koliko bi muškaraca ţelelo vašu blizinu. Nadam se da mi nećete zameriti što sam ovako direktan, ali morao sam da pokušam.

- Naravno da vam neću zameriti. Delujete kao veoma pristojan mladić.

Zato i mislim da zasluţujete iskrenost.

- Hvala ledi. Samo da znate, ako se predomislite, ja sam vam na raspolaganju.

- Imaću to u vidu, vikonte – ponovo mu se osmehnula.

U tom trenutku uhvatila je vojvodin pogled. Gledao je sa neodobravanjem. Šta taj drski čovek umišlja? Odakle mu samo pravo da je tako gleda?

Dozvolila je vikontu da je zavrti i namerno mu okrenula leĎa. Njegov pogled je previše uznemiravao. Kada se ples završio nije mogla da izdrţi i ponovo je pogledala ka mestu gde je stajao. Nije ga bilo. Potraţila je pogledom Sesiliju. Imala je vremena do idućeg plesa i bilo je pravo vreme da odu u vrt.

Diskretno su se sporazumele.

Vivijen je uzela ogrtač i krenula prema izlazu. Odšetale su polako niz kamene stepenice tako da zvanice koje su bile okupljene na terasi pomisle da su dame krenule da udahnu malo sveţeg vazduha.

- Ledi Sesilija, pričala sam sa vašom majkom, – rekla je Vivijen kada su bile na sigurnoj udaljenosti – pokušaće da ubedi markiza da odustane od svoje namere.

- To je nemoguće. Otac mi je, za vreme plesa, rekao da imam nedelju dana da izbijem iz glave nemoguću ljubav. Kako ne razumete? Njemu je interes vaţniji od moje sreće.

Kada su ušle u zimski vrt i iz senke je izronila muška prilika. Vivijen je sada mogla dobro da osmotri muškarca koji ih je čekao. Bleda mesečina joj je pomagala u tome. Dţerard je zaista bio lep. Setila se da ga je već videla u dvorani. On se naklonio, a potom zaštitnički zagrlio Sesiliju.

- Ledi Šelton, upoznajte mog izabranika – Sesilijin glas je blago drhtao.

- Drago mi je što vas upoznajem Dţerarde. Nadam se da je vaša ljubav prema mladoj ledi iskrena, jer bi ste je, u suprotnom, doveli u veliku nevolju.

- Ne brinite, ledi Šelton. Potrudiću se da je usrećim. Znate, bila je to ljubav na prvi pogled. Kao u pesmama i ljubavnim romanima. Priznajte da se to u našem društvu retko dogaĎa.

- Ja imam praktično objašnjenje zašto je tako. Članovi visokog društva ne mogu sebi da priušte luksuz da razmišljaju o ljubavi na taj način. Vas dvoje ste previše mladi da bi razmišljali drugačije. Malo pre sam zamolila ledi Sesiliju da ne činite ništa narednih nekoliko dana. Markiza Sent Endrijus će pokušati da odobrovolji supruga da prihvati vašu ljubav. Biće vam mnogo lakše ako se to dogodi. Poslušajte me i pokušajte da izbegnete skandal.

- Briga nas za skandal. Neću dozvoliti da nas rastave. Ja volim Sesiliju, ledi. Boriću se za našu ljubav svim sredstvima, pa makar to značilo rat protiv obe porodice – rekao je Dţerard vatreno.

- Dobro, smirite se – Vivijen je morala da se nasmeje. Zaista, ona do sada nije imala priliku da vidi pravu ljubav. Moţda su ovo dvoje bili samo zaluĎeni strašću koja ih je ponela, ali iz toga se sigurno moţe izroditi neko

mnogo lepše i veće osećanje. – Samo hoću da kaţem da uključite i razum u svoje postupke.

Dok je troje mladih raspravljalo o rešenju problema, nisu ni slutili da ih neko posmatra i sluša njihov razgovor.

Vojvoda je pratio Vivijen Šelton. Primetio je da je, nakon plesa sa Benetom, prvo izašao mladi vikont, a potom i ona. Doduše, u pratnji mlade Sent Endrijusove, ali je bio siguran da je to samo maska. MeĎutim sada, dok je posmatrao ovo troje, bilo je jasno da je napravio grešku. Nikada ranije nije pratio neku damu i naleteo na potpuni obrt dogaĎaja. Sada je slušao priču o pravoj ljubavi i savete koje je ledi Šelton delila, pokušavajući da urazumi dvoje mladih. Edvard je bio skoro siguran da će mladi par pobeći još noćas.

Nekako se u njemu javila ţelja da im pomogne u tome. Mrzeo je pravila visokog društva i koristio svaku priliku da im prkosi i izvrne ih ruglu. Iako mu je markiz Sent Endrijus bio prijatelj, nervirala ga je sebičnost koju je pokazao prema ćerci. Verovatno nije bio svestan da ga onaj ljigavi vojvoda od Kenta koristi da bi odrţao glavu iznad vode. Edvard je dobro znao koliko je vojvoda ogrezao u dugove zbog svoje strasti prema kocki. Te dugove je trebalo da pokrije bogati miraz koji će Sent Endrijus dati ćerci. Odlučio je u trenu. Prići će kasnije Dţerardu Bredliju i ponuditi mu pomoć.

Kako je doneo odluku, tako ju je potisnuo u drugi plan. Sada se morao pozabaviti zgodnom učiteljicom. Morao je da otkrije šta ga je to privuklo kod nje. Poznato je da nije padao na ţensku lepotu. TakoĎe, pamet kod dama ga nije impesionirala. Ona je posedovala oboje. Prišao joj je zbog lepog tela koje je naslutio ispod haljine, potom se uverio da je dama bez dlake na jeziku. A onda ga je privuklo nešto u dubini njenih očiju. Nešto njemu

nepoznato. I dodir... Prvi put u ţivotu osetio je elektricitet od jednog bezazlenog dodira. Kopkalo ga je da li je i ona osetila isto.

Kada su krenule nazad u dvoranu, ponovo ih je pratio. Na terasi su se rastale. Sesilija je ušla unutra, a Vivijen je ostala naslonjena na kamenu ogradu. Ponovo je imao priliku da je ulovi nasamo. Prišao joj je otpozadi i stavio joj ruke na ramena. Trgla se tako jako da je pomislio kako je preterao.

Kada se okrenula grudi su joj se ubrzano podizale i spuštale.

- Opet vi! Uplašili ste me. Vi baš ne marite za pristojnost vaša milosti – rekla je ljutito.

- Ni vi niste marili malo pre.

- Molim?

- Kaţem, kada ste malo pre odšetali u mračne dubine vrta niste marili za pristojnost.

- Ako ste videli gde sam otišla, onda je nemoguće da vam je promaklo to da nisam bila sama.

- Naravno da nije. Ipak, dama vaše inteligencije je dovoljno promućurna da povede pratilju sa sobom. Koju moţe da ostavi negde na pola puta.

- To je tako očekivano od vas.

- Na šta tačno mislite?

- Mislim na to da je vama ovaj bal krajnje nezanimljiv. Svi se, za vaš ukus, ponašaju previše čedno, zar ne? Onda ste u nedostatku stvarnih intriga odlučili da sami iskonstuišete nekoliko. Ne znam samo zašto ste baš mene izabrali za metu.

Ha, draga moja, - glasno se nasmejao - očito je da ste u vrtu bili zaneseni nekim. Da niste, videli biste svašta. Vrt je na svakom balu nepresušni izvor

intriga ali, o tome nekom drugom prilikom. Vreme je da uĎemo unutra.

Mislim da uskoro počinje ples koji ste mi obećali.

Vivijen je bila zbunjena njegovim ponašanjem. Da li je moguće da je video tamo, u vrtu, a sada se poigravao sa njom?

- Niste mi odgovorili. Zašto ste od svih dama večeras izabrali baš mene?

Nisam primetila da ste odigrali nijednu igru.

- Vi ste nestrpljiva mlada dama. Uvek morate da dobijete odgovor odmah, zar ne? Ali ja nisam vaša učenica, ledi. Ne moram da objašnjavam ni jedan svoj postupak. Ipak, pošto sam dţentlmen, odgovoriću vam. Mislim da ćete odlično pristajati uz mene, a i ja uz vas.

- Molim!? - Vivijen je bila šokirana.

- Ne pristaje vam to iznenaĎenje ledi. Šta se to uopšte vrzma u vašoj lepoj glavici? Mislio sam da ćete mi lepo pristajati kao partnerka u plesu – coknuo je i razvukao svoje prelepe usne u osmeh.

Nije mogla da zaustavi misao kako bi bilo osetiti ih. Naljutila se na sebe.

Ovaj čovek se poigravao sa njom, a ona je, kao kakva bludnica, mislila o poljupcima. Brzo je namestila ravnodušan izraz lica jer su već ušli u dvoranu i nekoliko gostiju ih je zainteresovano posmatralo.

Kada su zaplesali, za Vivijen, vreme kao da je stalo. Zaista su se odlično usaglasili na podijumu. Edvardova ruka počivala je nešto niţe nego što je uobičajeno, a ona je osećala njegove tople prste, kao da na sebi nije imala steznik i haljinu. Plesao je slobodnije nego inače. Tako tipično za njega.

Sigurnim pokretima je vodio po podijumu i nije joj preostalo ništa drugo nego da ga prati. On je od običnog plesa stvarao strasnu igru. Bila je potpuno izgubljena u vrtlogu koji je poneo.

- Osmehnite se Vivijen – naredio je tiho i prenuo je iz sopstvene zanesenosti. Pogledala ga je upitno. - Osmehnite se onako kako ste to učinili kada ste plesali sa Benetom.

- Ne mogu.

- Zašto?

- Zato što nemam razlog da se osmehnem. Ako to i učinim, moţe biti pogrešno protumačeno. Valjda ste svesni da ovde većina prati svaki vaš pokret. Moja reputacija je na ledu.

- DoĎavola i vaša reputacija! Ako se ne osmehnete odmah, potrudiću se da je izgubite.

- Vi ste odvratni. Ucenjujete me.

- Shvatite to kako god ţelite. Vaš osmeh je kao zrak sunca. Tvrdoglava damo, zar ne shvatate da je to vaše oruţje?! Umesto što me napadate, osmehnite se i potpuno me razoruţajte.

Na svoj uvrnuti način, upravo joj je udelio kompliment. Nije mogla da odoli. Osmehnula se i pogledla ga pravo u oči. Bio je to smeo i drzak čin, ali baš je briga. Sam je traţio. Ono čemu se nije nadala je da će ostati zarobljena u njegovom pogledu. Našla se u vakumu i tonula u dubine zelenih očiju. Pod prstima je osetila kako mu se mišići zateţu, a ona je osetila slabost u kolenima.

- Prestanite! – skoro je viknuo i Vivijen se trgla. Ovaj čovek je bio potpuno lud.

- Znate li vi uopšte šta hoćete? Namećete igru koju niste u stanju da pratite – rekla je nadmoćno, jer joj je u deliću sekunde postalo jasno da ni sam nije predvideo fluid koji je lebdeo meĎu njima.

- Znam ja dobro šta hoću i ako odmah ne skrenete pogled to ću i učiniti.

Tada će vaša reputacija biti potpuno uništena. Zato je bolje da to ostavimo za neki drugi, intimniji susret.

- Oh! – preneraţena njegovim otvorenim pristupom, Vivijen je mislila da će se onesvestiti. Ali ne zbog onoga što je izjavio, već zbog saznanja da ga privlači. Baš kao i on nju.

- Čudno kako se sve ponavlja. Prvo su moji brat i otac ugrozili vašu reputaciju, a sada ste u riziku da to učinim ja.

- Moja reputacija nije uopšte bila ugroţana od strane vaše porodice. Vašeg brata sam videla nekoliko puta. Nikada nismo razgovarali bez nečijeg prisustva. Ako mene pitate, drago mi je što se nisam udala za njega. Bio bi to još jedan u nizu laţno uspešnih brakova, sklopljenog iz čistog interesa. Na moju sreću, sa te strane ali i ţalost sa neke druge, moj otac je taj koji se pobrinuo da do tog braka ne doĎe.

- Ne pripisujte njemu sve zasluge, treći vojvoda od Ričmonda mu je u tome itekako pomogao.

- Molim vas, nemojmo pričati o tome. Ako mislite da imate bilo kakvu odgovornost, grešite.

- Naravno da ne mislim. Drago mi je što je otac bio tako uporan da raskine bračni dogovor, a moj brat dovoljno glup da ga posluša – osmehnuo se zagonetno i Vivijen je ponovo osetila trnce.

- Ako sam dobro protumačila vaše reči hoćete da kaţete da je vaše interesovanje za mene sasvim drugačije prirode.

- Baš tako ledi Šelton. Vidite, ja nisam čovek koji poseduje savest. Nemam sklonost ka sentimentalnim glupostima i baš mi je drago što ste spremni da

vodite otvoren razgovor sa mnom, u kojem se, odreĎene stvari, nazivaju pravim imenom.

- Ţao mi je što ste pomislili da sam spremna za takav razgovor, jer uopšte nisam. Mislim da gubite vreme sa mnom. Nešto ranije rekla sam i gospodinu Benetu ono što ću sada reći vama. Nisam podobna ni za jedan status koji mi moţete ponuditi.

- Lepo je što ste to rekli Benetu. Slaţem se da on uopšte nije muškarac kakav vama treba. MeĎutim, ne slaţem se da to isto moţete reći i za mene.

Postoji nešto u čemu bismo se vi i ja sjajno slagali. Od mene ne moţete sakriti koliko čeznete da vas poljubim. A ja sam veoma raspoloţen da vam uslišim ţelju. I to bi, naravno, bila samo uvertira – primakao joj je lice toliko blizu da je mogla da oseti njegov vreo dah.

- Prozrela sam šta pokušavate – skoro je prošaputala. – Očekujete da negiram vašu tvrdnju i tako vas nateram da je potvrdite. Ja nisam glupa gospodine Lenoks. Neću nasesti na provokaciju. Da, u vašem prisustvu sam pomislila na poljubac više puta, ali ţelje su jedno, a stvarnost sasvim drugo.

Samo jedan časak je bio iznenaĎen.

- Upravo ste uradili ono što sam ţeleo. Čak ni ja nisam toliki razvratnik da vas poljubim pred svima. Moj cilj je, zapravo, bio da mi priznate da vas privlačim i da ţelite moje poljupce. Taman na vreme – u tom trenutku orkestar je prestao da svira i Edvard se odmakao. Ne rado, ali znao je da nema više razloga da je drţi u naručju.

- To što sam upravo priznala nema veze sa vama kao muškarcem. Verujem da je sve proisteklo iz slobodnog plesa koji ste nametnuli. Moram priznati da ste veoma vešti u zavoĎenju. Sada, ako nemate ništa protiv, vratila bih se

svojoj druţbenici. Ne mogu reći da mi je bilo prijatno u vašem društvu, ali je bilo interesantno.

- Naravno da vam nije bilo prijatno kada nismo radili ono što smo oboje ţeleli. Obećavam da ću to ispraviti kada se sretnemo sledeći put – nastavio je on potpuno ignorišući njene reči.

- Neće biti sledećeg puta vojvodo.

- Oh biće! I to uskoro.

Vivijen se udaljila, nesposobna da misli o bilo čemu osim o vojvodi Lenoksu. Bio je sve ono što je ona prezirala kod muškaraca, ali bio je prosto neodoljiv. Ostatak večeri je protekao u senci uzbudljivog susreta i jedva je čekala da se povuče u sobu, da bi u miru mogla da razmisli o novim dogaĎajima.

Srećom po nju Sent Endrijusovi su se povukli odmah nakon bala.

Pretpostavila je da će markiza pokušati da odobrovolji supruga da prihvati ćerkin izbor. Sesilija je, takoĎe, otišla u svoje odaje. Poţalila se da je jako iscrpljena zbog svih dešavanja. Dogovorili su se da se vide za vreme doručka. Nakon toga, Vivijen je planirala da se vrati u grad.

Nadala se da će jutro doneti rešenje svih nesporazuma.

VI Edvard Lenoks je stajao u tami, blizu zadnjeg izlaza dvorca Sent Endrijusovih. Pre jednog sata spremao se da krene kući kada je primetio Dţerarda Bredlija kako se skriva iza ţive ograde. Tada se setio da će on i mlada Sesilija noćas pobeći. U svom razmišljanju o ledi Šelton, potpuno je zaboravio na to. Poslao je svog kočijaša da ga sačeka na izlazu sa imanja i sada je trebalo da čeka. Moţda je u pitanju bio samo noćni sastanak ljubavnika.

Malo kasnije, vrata dvorca su se nečujno otvorila i on je prepoznao Sesiliju. Bila je sama. Uputila se prema ţivici, tamo gde je stajao Bredli.

Vojvoda je izašao iz svog skrovišta i krenuo za njom. Ponovo je zastao na dovoljnoj udaljenosti da moţe da ih čuje.

- Draga, uspela si!

- Zar si sumnjao u mene? Gde su konji?

- Kod krčme „Stari hrast“. To je nekoliko milja ka gradu. Moraćemo da pešačimo do tamo. Srećom, znam prečicu. Tako ćemo izbeći glavni put. Do jutra ćemo uspeti da izaĎemo iz Londona. Ne brini, neće nas stići.

- Moramo se venčati što pre. I ako nas pronaĎu, neće moći da učine ništa.

- Čim izaĎemo iz grada pronaći ćemo sveštenika. Ţao mi je što će naša prva bračna noć proći u nekoj krčmi. Ti zasluţuješ bolje od toga.

- Ja volim tebe i ţelim da ti pripadnem. Nije mi vaţno gde smo.

Vojvoda se uhvatio za čelo, čuvši njihov razgovor. Pa, oni još uvek nisu bili ljubavnici, a beţali su! Osetio je nalet čudnih emocija, koje je potisnuo u drugi plan, pripisujući ih uzbuĎenju zbog onoga što radi. Sada je bilo vreme da izaĎe pred ovo dvoje i ponudi im pomoć.

Stigao ih je na ulazu u šumarak. Nije se oglašavao, ali su mu koraci bili dovoljno glasni da je bio siguran da ga čuju. Sesilija je prigušeno kriknula, a Bredli je izvadio svoj pištolj i okrenuo se ka uhodi.

- Ne prilazi! Pucaću.

- Skloni pištolj Bredli. Moţe slučajno da opali. Ja nisam neprijatelj.

- Ko ste vi? – upitala je Sesilija.

- Po glasu bih rekao da je vojvoda od Ričmonda – rekao je tiho Dţerard.

- U pravu si Bredli. Taj sam.

- Ali...vi ste... prijatelj moga oca. Jesu li me već otkrili? – upitala je uspaničena Sesilija.

- Ne brinite ledi, nisu vas otkrili – Edvard im je sasvim prišao. – Plan za beg nije loš, osim što ste prevideli da je dama u haljini i da će teško moći da preskoči sve ograde koje vas čekaju na putu. PoĎite samnom. Moja kočija čeka na izlazu. Odvešću vas.

- Ja mislim da vojvoda hoće nas namami u zamku. Idemo Dţerarde. Ovaj čovek nije poznat po dobrim delima.

- Ako ste toliko upućeni kakav sam ja čovek, onda biste trebali da znate da nisam poznat ni po prljavim igrama, mlada ledi. Mislim da ćete morati da mi verujete. Na kraju, ako hoću da vas odam, vašem ocu će trebati nepun čas da vas stigne i vrati kući.

- Draga, u pravu je. Moţda je bolje da poĎemo sa njim. Nemamo šta da izgubimo.

- Tako je već bolje. Idemo, ne mislite valjda da je pametno da dočekamo jutro raspravljajući se.

Za desetak minuta bili su u prostranoj kočiji. Edvard je navukao zavese na prozore i udobno se smestio prekoputa mladog para. Eto, uspeo je da im pomogne. Ostaviće ih kod krčme, a onda neka idu svojim putem.

- Vojvodo, izvinite što pitam, ali vi kao da niste iznenaĎeni našim begom.

Voleo bih da mi kaţete kako ste nas otkrili? - Dţerard je nesigurno započeo razgovor.

- Čuo sam vas večeras u vrtu.

- Ali tamo nismo pričali da ćemo da pobegnemo noćas. Tamo je bila ledi Še...

- Znam mladiću da niste pričali o begu, ali ja umem da prepoznam nameru.

Ledi Šelton vas je savetovala da sačekate i zato joj niste otkrili da ste beg već isplanirali, zar ne?

- Nismo ţeleli da brine. Ja sam je nepromišljeno uvukla u ovu zavrzlamu i nisam htela da joj stvaram dodatne probleme. Ona se tako trudi da moji prihvate ovaj brak, ali to se neće desiti.

- Moţda podcenjujete sposobnosti ledi Šelton?

- Oh, ne, nikako! Ali dobro poznajem svog oca. Teško da će pogaziti reč koju je dao.

Na pomen ledi Šelton, vojvodi je odjednom sinula ideja. Iz ove situacije bi mogao izvući nešto i za sebe. Ponovni susret sa njom. Neprimetno se osmehnuo.

- U tom slučaju, postao sam neprijatelj vaših očeva.

- Mi to nismo traţili od vas. Zašto nam uopšte pomaţete?

- Slab sam na sudbinu mlaĎih sinova, ledi. Verovatno ste upućeni da sam i sam mlaĎi sin. Pošto sam već zagazio u sve ovo, ponudiću vam nešto. PoĎite sa mnom do grada. Tamo ćete preći u drugu kočiju koja će vas odvesti na moje imanje u Ričmondu. U Viltonu vas niko neće traţiti. Tamo se moţete venčati i ostati dok se stvar ne stiša. Posle ćemo videti šta dalje.

- Ima li posluge na vašem imanju? Šta ćemo ako nas neko od njih oda?

- Napisaću pismo svom sekretaru da ste moji tajni gosti i da niko ne sme da sazna za vas. On ume da bude veoma diskretan kada je dobro nagraĎen, pošto mu posao visi o koncu jer ja već imam sekretara koga sam lično angaţovao. Ne brinite, Dţejms će učiniti sve da ostane u Viltonu.

- Delujete iskreno, ali ja i dalje ne mogu da razumem vaš motiv – bila je uporna Sesilija.

- Shvatite to kao prkos društvenim normama. Ili kao prolazni napad humanosti. A moţda i nešto treće. Ionako ste se upustili u avanturu. Zar vam nije svejedno koji je moj motiv?

- U pravu ste. Izvinjavam se što sam sumnjičava. Malo sam nervozna – Sesilija se privila se uz Dţerarda.

Edvard je pri slaboj svetlosti u kočiji posmatrao mladi par. Bili su mu simpatični tako zbijeni jedno uz drugo. Na licima im se jasno čitala nada ali i strah od budućeg ţivota.

- Oboje ste veoma mladi i veoma hrabri. Jako cenim hrabre ljude i zato sam spreman da vam pomognem.

- Hvala vam, vojvodo. Nisam siguran da će iko više ceniti vašu pomoć, ali Sesilija i ja smo vam jako zahvalni.

- Nema potrebe da mi zahvaljujete. Na kraju, još jedan incident u nizu neće mi naškoditi.

Uskoro su stigli i vojvoda je sa začuĎujućom organizacijom sve sredio.

Napisao je pismo sekretaru Dţejmsu. Nekoliko slugu prenelo je stvari u jednu manju kočiju, koja na sebi nije imala grb njegove porodice. Jedan od njih bio im je odreĎen za pratnju. Samo dva sata nakon dolaska u vojvodinu kuću u Londonu, par je bio na putu za Ričmond.

Kada ih je ispratio, vojvoda se zadovoljan vratio u radnu sobu. Sada je trebalo da se pozabavi drugim delom svoga plana. Da pošalje poruku Vivijen Šelton da zna gde je odbegli par. Ujutru će poslati nekoga da motri na Redford Hil. Nadao se da ledi neće produţiti boravak kod Sent Endrijusovih.

Ponovo je u glavi prošao kroz njihov susret i svaku reč i pogled, koje su razmenili. I dalje mu je bilo nejasno kako se dogodilo da ga privuče ţena koja se ni po čemu nije uklapala u njegove standarde.

VII Posle besane noći, Vivijen je tek pred jutro utonula u san. Činilo joj se da nije spavala ni sat vremena kada je Helena probudila da joj saopšti strašnu vest, da je ledi Sesilija pobegla. Brzo se obukla i sišla u mali salon. Već na vratima čula je markizov gromki glas. Vikao je na svoju suprugu i sinove.

Iako nije bila sigurna da je pravi trenutak, ipak je ušla.

- Oho! Evo i učiteljice! – markiz je svu paţnju usmerio na Vivijen.

- Dobro jutro – rekla je Vivijen hladno ga pogledavši.

- Moţda je vama dobro! Meni nikako nije! Vaša miljenica mi je ukaljala ugled! Lepo ste je naučili!

- Gospodine Sent Endrijus, zaista nema potrebe da vičete i krivite svakoga u ovoj prostoriji za ono što se dogodilo. Vest da je ledi Sesilija zaljubljena u čoveka koga vi niste odabrali i mene je iznenadila kao i vas. Protekle večeri sam na sve načine pokušala da je ubedim da sačeka vaš pristanak i nikako se ne osećam odgovornom za ono što se dogodilo.

- Moj pristanak? Kako bih joj mogao dati pristanak za nešto sa čim se nikako ne slaţem? Ja sam vojvodi od Kenta dao reč da ću ruku svoje kćeri dati njegovom sinu nasledniku, a ne nekom bezvrednom slikaru.

- Čujete li vi sebe uopšte? Ovde su četiri vaša sina. Samo će Nikolas poneti titulu. Znači li to da su ostali vaši sinovi bezvredni!? Da li ste to hteli da kaţete?

- Moji sinovi su obrazovani mladi ljudi. Moći će pristojno da ţive od svog rada. Pored toga, svaki od njih ima rentu.

- Ne trudite se da objašnjavate dalje. Isto to moţe i Dţerard Bredli. Da ţivi pristojno od svog rada. A mnogo će mu biti lakše ako se sloţite sa tim brakom. Koliko god bilo teško, šteta je već počinjena. Umesto što gubite

energiju vičući na svoju porodicu, bolje idite kod vojvode od Kenta i pokušajte da izvučete najbolje što moţete iz ove situacije.

- Nećete mi vi govoriti šta da radim! To ni moja ţena ne sme! Sesilija za mene više ne postoji. Neka radi šta hoće!

- Ja sam sigurna da ne mislite tako. Da vam nije stalo vi ne biste zapadali u vatru. Sada je vreme da se pokaţete kao roditelj. Posle će biti kasno. Mislite na markizu. Ona je majka.

- Još jednom vam kaţem da se ne mešate u ovo. Ako već niste uspeli da nagovorite Sesiliju da ne pobegne, nema svrhe da dajete savete.

- Arone, nepravedan si prema ledi Šelton. Ona ovde nije u svojstvu Sesilijine guvernante, već kao draga prijateljica. Ja sam sigurna da ni ona ne odobrava način na koji je naša ćerka sprovela svoj naum u delo, ali je dovoljno pametna da zna kada ne treba dolivati ulje na vatru – napokon se oglasila markiza.

- Ućuti Elizabet! Kada samo pomislim da sam umalo pristao na tvoj predlog da prihvatim Sesilijin izbor. Evo kako mi se vratilo! Idem odmah kod vojvode od Kenta. Ali ne da bi ga nagovarao na bilo šta, već da ispitam koliko se pročulo o ovom sramnom bekstvu – izašao je iz salona i zalupio vratima. Sinovi su se povukli odmah po njegovom odlasku, a markiza je počela neutešno da plače.

- Smirite se markizo, molim vas. Sesilija je sigurno dobro. Na kraju, sve nas je upozorila da će se ovako nešto desiti. Ja sam se nadala da će se danas pronaći neko rešenje, a sada vidim da je bila u pravu za vašeg supruga. Ţao mi je što to moram da kaţem, ali njemu je reč vaţnija od sopstvenog deteta – Vivijen je sela pored markize i zagrlila je.

- Hvala vam što ste ovde ledi Šelton. Kada sam vas pozvala nije mi bilo ni na kraj pameti da će se ovako nešto dogoditi. Uţasno mi je neprijatno što morate da prolazite kroz nešto sa čim nemate veze. Znam koliko je za vas bolno da gledate kako se moj suprug ponaša, jer ste i sami preţiveli nešto slično.

- Vašem je suprugu makar stalo do reči. Moj otac je više voleo kocku od mene. To je velika razlika. Ako nemate ništa protiv, ja bih sada otišla da se spakujem. Mislim da je bolje da odem dok se vaš suprug ne vrati. Volela bih da me obavestite kako je prošao taj razgovor sa vojvodom. Ako uspete da saznate. Ja ću vama javiti, ako Sesilija stupi sa mnom u kontakt.

- Svakako ledi. Sada je bolje da budete svojoj kući. Tako ćete sigurno saznati više od mene. Izvinite još jednom što nismo bili dobri domaćini.

Kada samo pomislim da sam brinula zbog dolaska vojvode od Ričmonda.

Sada se ne sećam ni da sam ga videla sinoć. Plašila sam se da neko drugi ne izazove skandal, a na kraju ga je izazvala moja porodica.

Vivijen je u sebi pomislila da je ona itekako zapazila vojvodu i da je malo falilo da i ona pored njega bude učesnica u skandalu.

- Nemojte se izvinjavati. Niko nije mogao da očekuje ovako nešto. I pored toga, vi ste sjajna domaćica.

Pošto su se spakovale i doručkovale, Vivijen i Helena su krenule kući.

Rastanak sa markizom je bio prilično mučan. Vivijen je bilo ţao što je ostavlja u takvom stanju, ali je znala da će svojim ostankom iritirati markiza i tako oteţati situaciju.

- Da li te je stvarno toliko pogodilo sve ovo sa Sesilijom? – upitala je Helena čim su izašle na glavni put.

- Način na koji se sve desilo da. Nisam očekivala da će ledi Sesilija tako brzo nekome pokloniti srce.

- Toliko guţve je bilo jutros ni oko čega. Pa ona je u godinama kada se većina devojaka udaje.

- Ne znam Helena. Sve ovo mi je veoma teško palo. Da sam znala šta će se dogoditi, nikada ne bih prihvatila markizin poziv. Sa distance bi bilo mnogo lakše posmatrati dešavanja.

- U tom slučaju bi propustila ples sa onim zgodnim vojvodom.

- Kojim vojvodom? – pravila se nevešta.

- Pa, koliko se ja sećam, plesala si samo sa jednim. Svi ostali su bili sa niţom titulom. Nemoj od mene kriti. Videla sam kako ga gledaš. A i on tebe.

- Previše sam umorna da bih ti objašnjavala. To uopšte nije onako kako je izgledalo. Iskreno, taj čovek je prava napast. Okomio se na mene samo zato što nisam pokazala zainteresovanost na kakvu je kod ţena navikao. Mislila sam da naš ples nije bio zanimljiv posmatračima – rekla je Vivijen nehajno.

- Kako da ne bude zanimljiv? Znaš da mnogi iz visokog društva sa velikim interesovanjem prate šta vojvoda radi. To im je inspiracija za tračeve.

- Svesna sam toga. Ipak, premalo vremena smo proveli zajedno da bi neko od toga napravio trač.

- Ja mislim da je pojedincima potrebno i mnogo manje od toga. Sreća tvoja da je na balu bilo previše debitantkinja i da vojvoda nije plesao ni sa jednom od njih, jer one i njihove porodice su sinoć bili u centru paţnje.

- Zato tebi nije promakao nijedan detalj. Mislila sam da si okupirana onim grofom.

- I jesam bila. Ali ja sam tvoja druţbenica i moram da pratim šta radiš. Ako se naĎeš u nezgodnoj sitaciji, ja uvek moram da budem spremna da uskočim u pomoć.

- Znači zato si me ostavila u društvu ozloglašenog zavodnika? Jer si procenila da mi ne treba pomoć i da je to u redu.

- Sama si rekla da si se uspešno izborila sa njim i da si mu pokazala nezainteresovanost, zar ne? – nasmejala se Helena.

- To je tako utešno draga druţbenice – bila je ironična Vivijen. – Ne znam samo šta bi uradila da me vojvoda poljubio. Kako bi mi tada uskočila u pomoć? Da li bi ga ošamarila umesto mene?

- Oooo! Znači udvaranje nije bilo samo na nivou pogleda?!

- Misli šta hoćeš. Ništa se nije desilo.

- A volela bi da jeste!? Vidim ti u očima Vivijen. I to rumenilo na jagodicama te odaje. Ne brini dušo, normalno je da nisi ostala imuna.

- U redu, priznajem! Nisam ostala imuna! Jesi li sada zadovoljna? – Vivijen je bila besna. Od Helene nikada nije uspevala da sakrije bilo šta.

- Zašto je toliko teško da to priznaš?

- Zato što je Edvard Lenoks poslednji muškarac koji bi trebao da me privlači. Sećaš se valjda koliko prezirem takvu sortu?

- Grešiš Vivijen. On je baš ono što ti treba. Rekla si da ne ţeliš da se udaješ. To je u redu. Ipak, ja i dalje mislim da treba da imaš ljubavnika.

Nemaš opterećenje da treba da se čuvaš za nekoga. Šta bi ti falilo da imaš kvalitetnu intimnu vezu sa njim?

- Samo to što bi ceo London brujao o takvoj vezi i što bi mi reputacija i karijera bile uništene. Stvarno Helena, šta bi mi falilo? – upitala je sarkastično.

- Vojvoda te nikada ne bi izloţio takvom linču. Jedno je kada dopušta da pričaju o njegovim vezama sa lakim ţenama ili razuzdanim udovicama, a nešto sasvim drugo kada je u vezi sa jednom damom kakva si ti.

- A ti si sve to videla pri samo jednom pogledu na vojvodu!? Još ćeš početi da me ubeĎuješ kako je odjednom postao svetac. Daj, Helena, dami u tvojim godinama ne priliči takva zaluĎenost. Vojvoda moţda još uvek nije stigao da se upušta u veze sa damama. Nije dovoljno dugo u Londonu. I zašto još uvek pričamo o njemu? Ne interesuje me ni šta radi ni kako se ponaša.

- Dobro draga, verujem ti – zagonetno se nasmejala Helena i opet razbesnela svoju druţbenicu.

Vivijen je čvrsto odlučila da završi sa tom temom i zato nije progovorila ni reč. Zadrţala je za sebe svaki lep osećaj koji je Edvard Lenoks izazvao u njoj. Mogla je, trebala je da taj osećaj podeli sa svojom druţbenicom, ali nije joj se dalo. Helena je u poslednje vreme previše insistirala da Vivijen dopusti nekom muškarcu da joj se pribliţi. Plašila se da će je druţbenica navesti na potpuno pogrešan put.

VIII Edvard je ubacio poruku u kovertu i dao je, zajedno sa novčićem, dečaku koji je čekao u njegovoj radnoj sobi. Prošlo je već pet dana od kako se ledi Šelton vratila u grad. Divio se sebi kako je uspeo toliko da izdrţi a da joj ne pošalje poruku.

Od one večeri kada je bio bal nije mogao da je izbaci iz glave. Kuda god bi krenuo njena slika lebdela mu je pred očima. UbeĎivao je sebe da je to zato što nikada pre nije zavodio neku ţenu. Sve su uvek bile voljne da mu se prepuste i pre nego što bi zatraţio tako nešto. Da je makar poljubio, njegova čeţnja bila bi manja. Moţda joj usne nisu slatke kako izgledaju. Moţda neće

reagovati na nju kada je ponovo vidi. Hiljadu „moţda“ vrtelo mu se u glavi svakodnevno. Ipak, postojao je samo jedan način da sazna odgovore. Morao je ponovo da je vidi.

Nadao se da će odmah pročitati poruku i odgovoriti mu. Očekivao je da ga pozove kod sebe da bi joj detaljnije objasnio otkuda on zna za Sesiliju i Dţerarda. Znao je da dečaku treba oko pola časa da ode do Redford Hila i vrati se nazad. Zato od nervoze nije mogao ništa da radi već je šetao od jednog do drugog zida i čekao.

Kada se dečak napokon vratio, činilo mu se posle čitave večnosti, nastupilo je razočarenje. Rekao je da je gospoĎica uzela pismo i ne pročitavši ga ušla u kuću. Odgovora nije bilo.

- Jesi li pitao treba li da sačekaš odgovor? Tako sam ti rekao.

- Pitao sam vojvodo. Ona je rekla da ne treba da čekam jer nema nameru da vam odgovori.

- Dobro, moţeš sada da ideš – Edvard je otpustio dečaka jer nije ţeleo da svoj bes iskaljuje na njemu. Vivijen je sigurno pomislila da je poruka drugačijeg sadrţaja i zato nije odgovorila. Kada pročita sigurno će odgovoriti. Besno je udario šakom o sto.

Za to vreme Vivijen je sedela u iznajmljenoj kočiji i ponovo čitala pismo koje je primila. „Ledi Šelton, Pretpostavljam da ste zabrinuti zbog ledi Sesilije i Džerarda Bredlija, pa osećam dužnost da vas obavestim da su oboje dobro i da su na sigurnom.

Venčali su se odmah po odlasku i verujem da uživaju u bračnoj sreći.

Iskreno, E.G.L.“

Nitkov je znao za Sesilijin beg. Ako je on znao, tada je moralo znati i pola Londona. Kako onda Helena i ona nisu uspele da izvuku nikakvu informaciju? Već nekoliko dana odlazile su na čaj kod najvećih gradskih tračara i ništa nisu saznale. Kao da se beg nije ni dogodio. A sada joj stiţe poruka od vojvode da su se venčali i da su dobro. Kako je on to mogao da zna? Moţda je nešto načuo

pa je odlučio da je isprovocira sa ovom

porukom. Da vidi koliko ona zna.

Kako bilo, morala je odmah da ode kod njega i proveri sve. Nije imala vremena da čeka Helenu da se vrati od krojačice i zato je sada sama izašla iz kočije i uputila se ka kućnim vratima ozloglašenog vojvode. Srećom bilo je kasno popodne i nije bilo ljudi na ulici.

Uhvatila je teški zvekir i pokucala na vrata. Dok je čekala da se vrata otvore, nekoliko puta se okrenula i pogledala ka ulici. Molila se da niko ne naiĎe dok ne uĎe u kuću. Vrata je otvorio mlaĎi muškarac. Nije bio obučen kao batler. Vivijen je odmah primetila njegovu klasičnu lepotu.

- Izvolite – obratio joj se učtivo. Primetila je francuski akcenat.

- Dobar dan. Da li je vojvoda kod kuće?

- Zavisi koga interesuje – razvukao je usne u široki osmeh dok je odmeravao sa neskrivenim interesovanjem.

- Ja sam Vivijen Šelton. Nisam najavila posetu, ali bih vas molila da kaţete vojvodi od Ričmonda da sam ovde. Verujem da me na neki način očekuje.

- Ledi Šelton, molim vas uĎite – Ja sam Ţan Pjer Di Abonvil, lični sekretar njegove milosti – naglo je postao veoma usluţan i Vivijen nije znala šta bi mislila o tome. – PoĎite za mnom, gospodar je u radnoj sobi.

Pokucao je na velika hrastova vrata i otvorio ih.

- Šta hoćeš? – zareţao je vojvoda. – Jesam li rekao da me niko ne uznemirava?

- Imate posetu, vaša milosti.

- Ne interesuje me. Kada sam rekao da me niko ne uznemirava nisam mislio samo na tebe i poslugu, već na sve.

- Mislim da ova dama nije bilo ko. Ledi Šelton je zamolila da vas obavestim da je tu i rekla da je na neki način očekujete.

- Gde je ona sada? – Edvard je poskočio u fotelji.

- Iza mene. Bio sam slobodan da je dovedem ovde. Da ne čeka u primaćem salonu.

- Uvedi je i izaĎi. Ako mi nešto bude trebalo, pozvaću te.

Vivijen je ušetala u radnu sobu ne čekajući da se Ţan Pjer okrene i pozove je.

- Dobar dan gospodine Lenoks.

- Ledi, – naklonio se – očekivao sam da ćete odgovoriti na moju poruku, a ne da ćete doći lično.

- Ţao mi je ako smetam, ali neke stvari ne mogu da saznam razmenjujući suvoparne rečenice sa vama. Dajte mi samo nekoliko minuta i odlazim.

- Nema potrebe da ţurite. To što sam rekao nije značilo da niste dobro došli. Zadivljen sam vašom hrabrošću da doĎete u moju kuću. I to bez pratnje. Molim vas, sedite. Ţelite li nešto da popijete?

- Ne hvala – sela je na udobnu sofu. - Nisam došla da ćaskam sa vama uz čaj. Izvinjavam se što sam bez pratnje, ali moja druţbenica je bila odsutna kada sam primila vaše pismo. Uznemirenost me naterala da krenem sama.

- Ja sam pismo poslao da bih vas umirio, a ne suprotno. Svejedno, radujem se što ste došli. A sada mi recite koji je tačno deo uznemirujući.

- Vaša milosti, neću okolišati. Zašto mi vi šaljete vest o Sesiliji i Dţerardu?

Kako znate za njih?

- Tako što sam ih slučajno sreo kada su krenuli u beg – nije hteo odmah da joj kaţe da je čuo razgovor u vrtu. Morao je što duţe da je zadrţi. Bila je tu.

Lepa kao prolećno jutro, u kaputu boje neba. – Ne brinite, nikome osim vas nisam rekao za njih. Ledi Sesiliju je grizla savest što je pobegla odmah posle bala, a obećala vam je da neće.

- Vi znate gde su oni sada, zar ne? Napisali ste da su se venčali i da su srećni.

- Recimo da je tako – osmehnuo se i Vivijen je taj osmeh osetila direktno u stomaku.

- Mislila sam da njihov beg ne uključuje treću osobu. Jeste li ih zaista slučajno sreli? Vi ste prijatelj markiza Sent Endrijusa, zašto biste pomogli njegovoj ćerki da pobegne?

- Ledi Šelton, koliko god vam se činio dobar, njihov plan je bio pun propusta. Mladi Bredli je mislio da će njegova ledi moći da se u finoj haljini i damskim čizmicama kreće brzinom kojom se on kreće i da će, pri tom, moći da preskoči desetak ograda koje su ih na tom putu čekale. Zaista nisam mogao da dopustim da tako neslavno završe beg. Pored toga, markiz Sent Endrijus i vojvoda Bredli su veoma uticajni ljudi. Iako nisu nikome rekli da su im deca odbegla, veoma aktivno ih traţe. Mislite da bi ovo dvoje uspeli da se sakriju dovoljno dobro ili da na konjima ostanu ne primećeni?

Vivijen je pokušavala da obradi informacije koje joj je vojvoda davao. Sa svakom rečenicom, postajalo je jasno da se on veoma dobro pobrinuo za mladi par. Samo se jedno nije uklapalo. Kakav je motiv imao da to učini?

- U tom slučaju, hvala vam što ste me obavestili da su dobro. Zaista sam brinula. Jedino mi nije jasno kakav je vaš interes u svemu ovome? Nadam se da ih nećete iskoristiti za neku ucenu.

Edvard se nasmejao.

- Ledi Sesilija me pitala isto. Vidi se da se školovala na vašoj akademiji. To što ste pomislili da sam bedni ucenjivač je zaista nisko od vas. Draga ledi, mislim da moje bogatstvo daleko prevazilazi zbir bogatstva zabrinutih očeva. Nema interesa ledi. Znate da ja nisam tipičan plemić. Ustvari, plemićka titula je sasvim slučajno završila ispred mog imena. Volim da radim stvari koje se suprotstavljaju društvenim pravilima. Izazov je moje drugo ime.

- Izvinite ako sam vas uvredila. Vas je zaista teško povezati sa nekim dobrim delom. Ovo se razlikuje od onoga što ste do sada radili. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da je ovo neka vaša igra.

- Previše ste sumnjičavi ledi. Nije vam palo na pamet da, čak i čovek kakav sam ja, ume da prepozna ljubav. Vaš je problem što o meni sudite na osnovu tračeva – Edvard se pravio da je uvreĎen, ali po sjaju njegovih očiju, Vivijen je mogla da zaključi da se on, ustvari, dobro zabavlja.

- Pretpostavljam da mi nećete reći gde se nalaze – prešla je preko neizgovorenog pitanja da se izjasni šta misli o njemu.

- U pravu ste. Ali ne zato što hoću da se igram, već zbog sigurnosti koju sam obećao mladom paru. Vi ste, na neki način, učesnik u dogaĎaju i mogao bih da se opkladim da vas Sent Endrijus nadgleda. Verovatno očekuje da će Sesilija pokušati da stupi u kontakt sa vama – naravno nije mogao da joj kaţe da markiz to već čini, jer bi tako odao sebe.

- Izgleda ste ovog puta zaista učinili dobro delo. Da sam imala mogućnost i sama bih učinila isto. Valjda vam dugujem izvinjenje zbog predrasuda koje sam imala o vama. Ovo što ste uradili je tako ljudski. Hvala još jednom.

Sada moram da idem – prikupila je haljinu u nameri da ustane, ali Edvard je bio brţi i za čas se našao ispred nje.

- Reči izvinjenja mi ništa ne znače. Ali, ako biste mi učinili čast i ostali na večeri kod mene, to bi bilo prihvatljivo. Ako ćete se osećati sigurnije, poslaću nekoga po vašu druţbenicu. Voleo bih da provedem još malo vremena sa vama – uhvatio je za ruku i odmah znao da je napravio grešku.

Ponovo je reagovao na dodir. Prešao je prstima preko sitnih bisernih dugmadi na njenoj rukavici i zamislio kako bi bilo otkopčavati ih. Jedno po jedno, sve dok ne doĎe do mlečno bele koţe.

- Hvala na pozivu, ali zaista nije prikladno. Već sam dovoljno rizikovala što sam uopšte došla ovde. Ako me neko vi... – nije uspela da završi rečenicu, jer su vojvodine usne prekrile njene.

Bio je to neţan dodir, lak kao povetarac, ali je na njena čula delovao kao tornado. Krv joj je proključala i nije mogla da se savlada i ostane mirna.

Toliko je puta zamišljala kako bi izgledao njihov poljubac. Bila bi prava šteta ne okusiti ga u stvarnosti. Razdvojila je usne i dozvolila mu da produbi poljubac. Kada je osetila vreo jezik u svojim ustima, ispustila je laki uzdah i ţestoko mu uzvratila.

Edvard je zastenjao od njene reakcije i jače je privukao. Ljubio je silovito, gotovo očajnički. Osećao je njene čvrste grudi na svojima i poţeleo da izmeĎu njih ne postoji tkanina. Dok mu je jedna ruka bila na njenom potiljku kako bi se osigurao da se neće odmaći, drugom je vešto raskopčao kaput a

potom i dugmiće na njenoj haljini. Šuštava tkanina je sa svakim njegovim potezom, sve više klizila naniţe i otkrivala bledu koţu, meku kao svila.

Ona je rukama vukla njegovu košulju i sada je osećao njen dodir u čipkastim rukavicama. Bilo je to nešto najuzbudljivije što je ikada doţiveo.

Znao je da se mora zaustaviti, jer ako nastavi da ga ovako uzbuĎuje, uskoro neće moći da oblikuje nijednu trezvenu misao u glavi. Povukao joj je haljinu, naviše preko grudi, pre nego što padne i potpuno ih otkrije.

Odvojio je usne od njenih i pogledao je. Oči su joj bile tamne, kao olujno nebo. Teško je disala. Boţe, kako je bila slatka, a on je morao da se drţi dalje od nje. Za sada.

- Da li ste dobro? – upitao je.

Vivijen je nekoliko trenutaka gledala u njega potpuno izgubljena. U sebi je zahvaljivala nebesima što se zaustavio. Jer da nije, ona bi išla do kraja.

- Ja sam potpuno potonula – rekla je očajno. – Molim vas odmaknite se od mene, moram da idem. Ovo nije smelo da se dogodi – gledala je u njegovu košulju i pitala se da li je ona napravila taj nered. Sigurno jeste. Bio je savršeno uredan pre nego što joj je prišao.

- Zašto? Da se nije dogodilo ne biste otkrili koliko vas privlačim? – upitao je promuklo.

- Baš to nisam smela da otkrijem. Molim vas da se ubuduće drţite podalje od mene. Ja nisam ono što vam treba.

- A otkud vi znate šta meni treba?

- Očito je, zar ne? Treba vam ljubavnica. Valjda ima dovoljno ţena koje bi mogle da budu u toj ulozi.

- Moţda, ali te ţene nisu vi. A ja ţelim vas.

- Izbijte to sebi iz glave – dok je zakopčavala poslednje dugmiće na haljini krenula je prema vratima. – Ja ne ţelim vas.

- Laţljivice! Pre nekoliko trenutaka nije izgledalo da me ne ţelite.

- Već sam rekla da je to bila greška. Poljubili ste me pre nego što... Oh! Ma zaboravite! Zbogom.

- Čekajte! Otpratiću vas. Zar ste zaboravili gde se nalazite? Ne moţete tek tako izaći iz moje kuće na ulicu. Mislite na svoju reputaciju. Pozvaću svog kočijaša.

Vivijen je zastala. Htela je da kaţe da je baš briga da li će je neko videti, a onda se setila da joj je kosa raščupana. Ako je bilo ko vidi, gotova je.

- U pravu ste. Bila bih vam zahvalna.

- Ne ponavljajte više reči zahvalnosti. Terate me da proverim koliko biste bili zahvalni – rekao je i pozvonio. Ţan Pjer je skoro istog trenutka ušao u sobu.

Vivijen je pocrvenela od pomisli da je bio ispred vrata i šta je sve čuo.

- Pozovi Marka i reci mu da doveze kočiju ispred ulaza. Ledi odlazi. Ţan Pjer je samo klimnuo glavom i nestao iza vrata. Već posle nekoliko minuta vratio se i rekao da je kočija spremna.

Edvard je pokazao rukom Vivijen da poĎe ispred njega. Napolju je već bio mrak i, kada je ušla u kočiju, skoro je mogla da odahne. Skoro. Za njom je ušao i Edvard.

- Zašto me tako gledate? Rekao sam da ću vas ispratiti.

- Mislila sam da će to biti do izlaza. Nema potrebe da se mučite. Ne smeta mi da budem sama u kočiji.

- Hoću lično da se uverim da ste bezbedno stigli.

- Kako hoćete – rekla je i, naizgled, nezainteresovano pogledala kroz prozor dok je u njoj sve ključalo. Traţila je Ďavola i našla ga je.

- Imate li neku poruku za ledi Sesisiliju? Toliko mogu da vam učinim.

- Samo molbu da pokuša da naĎe način i javi majci da je dobro. I, prenesite joj moje pozdrave.

- Preneću joj. Kada ću vas ponovo videti?

- Najbolje nikada. Zaboravite da ste me upoznali.

- U redu – brzo se sloţio se sa njom.

Vivijen od ovih reči oseti ubod u stomaku. Pretpostavljala je da će, čim je otprati, otići kod neke ljubavnice. Zašto joj je to smetalo? Sama je traţila da se drţi dalje od nje. Šta je očekivala? Da se baci na kolena i moli je da se ponovo vide!? Verovatno je bila samo jedna u nizu sa kojom je prekraćivao vreme.

Kočija se zaustavila.

- Stigli smo – rekao je kruto. – Oprostite što neću izaći. Ne bi bilo poţeljno da me neko vidi, zar ne? – lice mu je bilo tvrdo, a usne stisnute u ravnu liniju. – Kada budete spremni da izaĎete, Mark će vam otvoriti vrata.

Gledala je u njegove usne kao hipnotisana. Ovog puta ona će poljubiti njega. Nije mogla da podnese da joj u sećanju ostane njegov hladan izraz lica. Neka posle ode kod druge ţene. Baš je briga. Ali ona će još jednom osetiti onaj slatki greh koji ju je proţimao nešto ranije.

Uhvatila ga je čvrsto za ramena i ţestoko poljubila. Samo čas bio je miran, a onda je dozvolio da započne ples u njegovim ustima. Ukusi su im se mešali i stvarali napitak koji se, kao zaraza, širio njihovim telima. Kada je povukao u svoje krilo, Vivijen se naglo odmakla.

- Vi izvlačite najgore iz čoveka Lenokse. Laku noć – ne čekajući da joj iko otvori vrata, izašla je iz kočije i zaputila se ka vratima. Trudila se da hoda mirno i uspravno iako su joj kolena klecala. Nije se okrenula, ali je mogla da čuje kako se kočija udaljava.

Uletela je u kuću i naslonila se na vrata. Trebalo joj je par trenutaka da se sabere, pre nego što se suoči sa Helenom.

- Gde si nestala? – Helena je zabrinuto utrčala u hol. – Nisi se nikome javila. Premrla sam od straha.

- Bila sam napolju. Imala sam da obavim jedan posao.

- Kakav posao? I zašto, pobogu, izgledaš tako? – Helena je začkiljila očima, a Vivijen je rumenilo udarilo u obraze.

- Čekaj me u salonu. Idem da se presvučem – ne gledajući u svoju drţbenicu, Vivijen je potrčala uz stepenice.

Kada se našla u sigurnosti sobe, bacila se na krevet. Šta joj bi da ga poljubi? Šta će on misliti o njoj? Bacila mu se u naručje čim su ostali sami.

Pričala je jedno, a radila sasvim drugo. I kako da objasni Heleni svoje ponašanje?

Pošto je izašla iz kočije i ne okrenuvši se ušla u kuću, vojvoda je ostao zapanjen onim što se dogodilo. Prvi put nije imao vlast nad nekom sitacijom i to ga je i naljutilo i uzbudilo. Ledi Šelton se poigravala sa njim. U jednom trenutku ga je odbijala od sebe, a u drugom ga ljubila kao da joj ţivot zavisi od toga. Najgore od svega je bilo to što je pristajao na njenu igru.

Poljupci, za koje je mislio da će smanjiti njegovu čeţnju, samo su još više rasplamsali potrebu za njom. Mogao je da se zakune da je imala najslaĎe usne koje ikada okusio. I njen miris, cvetno sladunjav, a opet sveţ, okupirao je sva njegova čula.

Bio je toliko uzbuĎen da ga je sve bolelo. Dolazio je u iskušenje da kaţe kočijašu da ga odveze nekuda gde bi svoju goruću ţelju ugasio, ali nije znao kuda bi otišao. Nijedna ţena nije mogla da je zameni. Trebala mu je ona.

XI Dani su se bezlično nizali jedan za drugim. Vivijen je najviše vremena provodila u biblioteci Redford Hila. Bio je početak februara, vreme kada je London bio potpuno mrtav. Zimi nije bilo značajnih društvenih dogaĎaja.

Plemstvo je odlazilo na imanja van grada da bi uţivali u sveţijem vazduhu i prekraćivali dosadu. Ona nije imala imanje na koje bi otišla. Zimu je uglavnom koristila da otputuje u Pariz kod gospoĎe Dupont, svoje učiteljice i drage prijateljice.

Nedelju dana nakon susreta sa vojvodom, u posetu joj je došla markiza Sent Endrijus. Bila je srećna što joj se Sesilija javila. Pročitala je naglas dirljivo pismo koje primila o ćerke, a za koje nije smela da kaţe nikome.

Ispričala joj je da markiz i dalje nije odustao od ideje da pronaĎe ćerku.

Imao je u planu da poništi brak sa Dţerardom i uda je za njegovog starijeg brata.

U svoj toj priči, Vivijen je bilo nejasno zašto je vojvodi od Kenta toliko stalo da se orodi sa Sent Endrijusovima? On je valjda mogao da zaboravi na tu epizodu. Njegov sin je mogao da oţeni neku drugu pripadnicu visokog roda, ako je bilo samo do dobrog porekla. Nije svoje sumnje iznela markizi.

Sirotoj ţeni je ionako bilo previše teško, ali su je to pitanje mučilo danima posle markizine posete.

Poţalila je što, kada je imala priliku, nije bila dovoljno pametna da od vojvode sazna više detalja. On nije bio površan i morao je raspolagati sa više informacija od onih koje joj je dao. On se inače drţao datog obećanja i nije

je traţio. Nijednom ga nije videla od onog dana. Čak ni u prolazu. Pouzdano je znala da je u gradu, jer su tračerske novine uredno prepričavale njegovo kretanje. Za čudo, u poslednje vreme nije bio u centru nikakvih skandala.

Osim jednog, u kome je izvesnom grofu F, razbio nos zbog uvrede koju je izgovorio na račun neke dame. Nije se znalo o kojoj dami je reč, jer akteri nisu otkrili njeno ime, ali se pretpostavljalo da je dotična bila u ljubavnoj vezi sa obojicom.

Bila je ljubomorna i mučila je sebe, uvek iznova čitajući tekst. Dok je ona ţivela od onih nekoliko poljubaca, vojvoda ih se verovatno nije ni sećao.

Zato su je strašno nervirala Helenina potkrepljivanja da mu pošalje poruku.

Helena je imala teoriju da, ako je traţila da se vojvoda drţi dalje od nje, mora i zatraţiti da to više ne čini. U pojedinim trenutcima je i dolazila u iskušenje da to učini, a onda, sa gaĎenjem prema samoj sebi, odustajala.

Ulazak u bilo kakvu vezu sa Lenoksom značio bi potpuno gaţenje svih moralnih načela.

Najteţe se nosila sa svojom maštom. Lenoks joj je sa nekoliko dodira otvorio ogroman prostor za to. U dvadesetpetoj godini ţivota, njeno telo se probudilo i neumoljivo zahtevalo dodir muškarca. Ali ne bilo kog, već onog koji je bio odgovoran za buĎenje.

Helena je dozvala iz jednog takvog maštanja o vojvodi Lenoksu.

- Stiglo je pismo od gospoĎe Dupont. Hoćeš da ga pročitaš odmah ili da ga odloţim sa ostalom poštom.

- Daj odmah – Vivijen je spustila knjigu koju je drţala u ruci i uzela smeĎi koverat.

Kao i uvek, pismo gospoĎe Dupont je bilo majčinski neţno. Kada je završila sa čitanjem, obratila se Heleni.

- Šta misliš, da li bi mogle prekosutra da krenemo u Pariz? GospoĎa Dupont nas očekuje.

- Mislim da to nije problem. Odmah ću reći Mili da počne sa pakovanjem.

Koliko planiraš da ostanemo?

- Do kraja marta.

- Ali draga, to je mesec dana više nego inače!

- Ţelim da odem iz Londona. Ovde nema ničega što je zanimljivo – sa uzdahom je rekla Vivijen.

- Ničega ili nikoga? - smejuljila se Helena.

- Ne počinji ponovo. Odlučila sam da se zabavljam u Parizu. Moţda naĎem i nekog pogodnog za ljubavnika. Dosta mi je ove zaluĎenosti.

- Draga, čini se da si previše vremena provela pored vatre. Toplota ti je pomutila um – rekla je Helena i odšetala iz biblioteke.

X Edvardu je trebalo tačno deset sekundi da pogledom pronaĎe Vivijen u ogromnoj guţvi. Stajala je okruţena gomilom muškaraca, od koji se svaki trudio da privuče njenu paţnju. Osmehivala se, ali ne onako draţesno kako je umela. Ipak, znao je da i taj osmeh moţe zaludeti svakog muškarca.

Posebno one koji su stajali oko nje. Ne tako davno, i sam je postao ţrtva.

Doduše, nije bio svestan šta mu se dogodilo. Sve do onog dana kada ga je poljubila u kočiji. Tada mu je nešto eksplodiralo u glavi.

On, osvedočeni razvratnik i zakleti neţenja, koji je prezirao ţene, poţeleo je da ima Vivijen samo za sebe. Retko je nešto ţarko ţeleo. Ţenu nikada.

Kako se naučio strpljenju, jer za vredne stvari je valjalo biti strpljiv, čekao je. MeĎutim, kako je vreme prolazilo činilo mu se da sve radi protiv njega.

Nije uspevao da smisli ništa dovoljno dobro i uverljivo da bi je ponovo

video. Vivijen Šelton nije bila glupa i sigurno ne bi pala na neki prozirni mamac.

Onda ga je Ţan Pjer obradovao, saznavši da ledi Šelton svake zime odlazi u Pariz kod gospoĎe Dupont. Igrom slučaja, Edvard je poznavao dotičnu gospoĎu. Nekoliko meseci ranije doneo joj je iz Egipta neke antikvitete.

Kockice mozaika napokon su počele da se slaţu. U njegovu korist. Ledi Šelton nije bilo teško pratiti. Dan nakon što je krenula u Pariz i on je učinio isto.

Sada je bila na, njemu, dobro poznatom terenu. Iako je i ovde imao istu reputaciju kao i u Londonu, bilo mu je lakše da manevriše jer je bio samo jedan u nizu čije je ponašanje izazivalo paţnju. Tešilo ga je što će susret sa Vivijen izgledati kao potpuno slučajan.

Pozdravio se sa nekoliko nametljivih gostiju, a onda zaputio prema grupici u kojoj je bila. U trenutku kada je prišao, glava joj je bila okrenuta u stranu.

Paţljivo je slušala nešto što joj je jedan mladi magarac šaputao.

- Ostavite me nasamo sa damom – rekao je tako gromko i autoritativno da su se mladići, prethodno se uverivši kome glas pripada, odmah povukli.

I ona se okrenula i pogledala ga. Mogao se zakleti da je u tom trenutku u njenim očima ugledao led. Prostrelila ga je pogledom tako da je osetio fizički bol. Obećao je sebi da će uskoro otopiti taj led, a onda joj vratiti milo za drago.

- Kako se usuĎujete? – upitala je prosipajući bes. – Ko vam daje za pravo da me lišavate društva dţentlmena.

- I ja se radujem što vidim vas. Vaše društvo je samo gomila uplašenih zečeva. Da nije tako ne bi se razbeţali – rekao je mirno.

- Šta traţite u Parizu? Tačnije šta radite ovde večaras? Ustvari... Uh! Ma zaboravite! Ne interesuje me ništa od toga!

- Polako ledi. Jedno po jedno pitanje. Ja sam u Parizu ţiveo više od deset godina. Ovde je moj pravi dom i sve ono što sam stekao sam. Ovde imam više prijatelja i poznanika nego u Londonu, pa nije čudno da me neko od njih pozove na zabavu. Pravo pitanje je, otkud vi ovde? I to okruţeni gomilom udvarača. Izgleda da je bojazan za vašu reputaciju potpuno nestala?

- Zaista nisam brinula za svoju reputaciju dok se vi niste pojavili. Oterali ste sve one mladiće kao da polaţete na mene neko pravo.

- Lepo je čuti da sam samo ja poguban za vas.

- Ne pridajite sebi vaţnost. Vaše ponašanje i reputacija su pogubni za mene. Pretpostavljam da ovde niste ţiveli ţivotom sveca, a u Londonu odjednom postali razvratnik. Tu bolest ste sigurno poneli odavde.

- Kada vi to kaţete, moje ponašanje zvuči kao zaraza.

- Na neki način i jeste.

- Zašto? Da nisam i vas slučajno zarazio? Ja sam, za razliku od vas, svuda i uvek isti. Dosledan sebi.

- Šta sa tim hoćete da kaţete?

- U Londonu izigravate čednu učiteljicu, a ovde ste koketa. Tamo jedva da izlazite iz kuće, a ovde posećujete društvene dogaĎaje.

- Ne znam za šta me tačno optuţujete i ne vidim zašto je moje ponašanje vama bitno. Ipak, ne verujte svemu što vidite.

- Oooo! To znači da i u Londonu imate tajni ţivot za koji drugi ne znaju.

Pa, da! Znao sam da ste dovoljno vešti da krijete ljubavnika od očiju javnosti. Mene niste uspeli da prevarite – u sebi je zakukao. Kada se samo

setio da je Flemingu umalo polomio nos zbog toga što je rekao da ledi Šelton od čitavog društva pravi budale, jer se u potaji sigurno valja sa nekim.

Vivijen je poţelela da ga ošamari. Kako se samo usuĎivao da tako misli o njoj? A onda se setila kako se ljubila sa njim u njegovoj kući i kako mu se besramno bacila u naručje u kočiji. Čak i kada bi mu sada rekla da je u celom svom ţivotu poljubila samo njega, on joj ne bi verovao. Sigurno bi pomislio da je to još jedna njena predstava. Ako ga ostavi u ubeĎenju da ima ljubavnika ostaviće je na miru.

- Divim se vašoj pronicljivosti – ipak nije uspela da sakrije blagu dozu sarkazma. – Kako ste me samo prozreli?!

- Iskustvo draga moja – rekao je istim tonom i uhvatio je čvrsto za ruku i povukao ka izlazu iz dvorane.

Bio je to primitivan čin i morala je da ubrza korak da je ne bi vukao. Tada bi sigurno privukli paţnju ostalih. Pogledom je potraţila Helenu, očekujući spas. MeĎutim, njena druţbenica je bila u društvu Ţan Pjera, Lenoksovog sekretara. Instiktivno je znala da to nije slučajnost.

Kada su se našli u jednom salonu, potpuno mračnom i dugo ne korišćenom, vojvoda joj je pustio ruku.

- Zašto ste me doveli ovde? Mislim da smo u dvorani rekli šta smo imali.

- Rekli jesmo. Ali tamo ne mogu da izvučem iz vas ono što ţelim. Ono najgore, kako ste ga vi nazvali. Poljubite me Vivijen.

- Vi niste pri sebi. Pre nekoliko minuta ste konstatovali da imam ljubavnika, a sada hoćete da ljubim vas. Zar je vaše mišljenje o meni tako nisko?

- Nisam stigao da analiziram svoje mišljenje o vama – okrznuo joj je usne svojima. – Hoću da mi kaţete ko je on. Moram da znam – gricnuo joj je

donju usnu pre nego što je poljubio strasno. – Hoću njegovo mesto Vivijen – mrmljao joj je u usta. – Moram da vas imam jer ću poludeti.

Vivijen je osećala kako joj se kosti rastapaju pod njegovim dodirima.

Znala je da mora da se odupre, ali demon u njoj se budio i traţio zadovoljenje. Spoznaja da ga očajnički ţeli potisnula je sve razumne misli u drugi plan. Ţelela je da njegov duboki glas nastavi da joj izaziva drhtavicu u stomaku. Ţelela je njegove velike moćne ruke oko svog tela, kao i poljupce koji su joj mrvile usne. Nije mogla da se obuzda već mu je divlje uzvratila. Ruke su joj besramno lutale njegovim telom. Već je spoznala koliko su jake sile koje ih privlače, a opet joj se činilo da nisu dovolno blizu. Povlačila ga je bliţe sebi.

Osećala je kako mu srce kuca, brzo i snaţno poput njenog. Celim telom je osećala njegovo uzbuĎenje.

Nestrpljivo joj je vukao vezice na zadnjem delu haljine i osećala je kako tkanina popušta, otkrivajući mu neţnu koţu, po kojoj su plovili njegovi topli drhtavi prsti. Spustio je glavu i usnama pratio zamišljenu liniju koju je povukao.

Daleki glas razuma govorio joj je da beţi odatle, da se sve odvija prebrzo, ali telo je odbijalo svaku poslušnost. Bila je vosak u njegovim rukama.

Topila se pod njegovim poljupcima koji su joj ţarili grudi.

- Poljubi me Vivijen. Što ţešće moţeš – glas mu je bio hrapav.

Uplela je prste u njegovu kosu, drhteći kao list na prolećnom vetru. Prinela je njegove usne svojima i poljubila ga sa svim grešnim osećajima koje je u sebi nosila. Uzvratio je istom merom i tada je shvatila da je to bilo ono što joj je trebalo. Ţelela ga je od prvog trenutka od kako ga je upoznala, nemajući pojma kolika je zapravo ta ţelja. Sada kada je spoznala, ona nije

nestala ili se umanjila. Narastala je kao grudva snega koja se valja niz planinu, preteći da će porušiti sve pred sobom.

Upravo tako se Vivijen i osećala. Pregaţena čulnim osećajima, nesposobna da misli. U ušima joj je šuštalo. Ili je to bilo šuštanje haljine koju je podizao, traţeći njenu golu, vrelu koţu?

Pomerao je svoj vreli dlan polako, prikradajući se onom skrivenom delu.

Glasno je zastenjao osetivši vrelinu koja je isijavala sa tog mesta. Prsti su mu se polagano zavukli ispod njenih gaćica i vlaţna vrelina prosto ga je naterala da sklizne u nju. Iz grla joj se oteo nekontrolisani zvuk iznenaĎenja i on se brzo povukao, a telo mu se potpuno ukočilo.

Otvorila je oči taman u trenutku da vidi kako mu se izraz na licu menja.

Brzo se odmakao od nje.

- Laţljivice! Kada si mislila da mi kaţeš? Oh, Boţe! Zašto mi ovo radiš? – zavapio je nemoćno.

- Nisam imala priliku da kaţem. A i da jesam, da li bi mi poverovao? – spustila je haljinu. Bila je i dalje ošamućena, ali se u njoj javljao prkos.

- O čemu si mislila, Vivijen? Ja ne odvodum ţene u mrak da bi se ljubakao sa njima. Trebalo je da me zaustaviš ranije, a ne da... Oh, Boţe! Luda devojko! Mogao sam te obesčastiti. Zašto nisi stala? – glas mu je bio očajan.

– Jesi li htela da me namamiš u zamku?

- Da li si se zapitao da li sam mogla da stanem? – suza joj je skliznula niz lice. – Da jesam, verovatno bih. Ţelela sam to dovraga! Stvaraš dramu bez potrebe. Ako meni nije bitno da li ću ostati bez devičanstva, zašto bi ti brinuo? Već sam ti više puta jasno rekla da nemam nameru da se udajem, tako da ovo nije nikakva zamka. Kada bih ţelela da se udajem, ti sigurno ne bi bio moja meta. Ali, da! Ţelim ljubavnika i ţelim da to budeš ti! Znam da

zvučim primitivno, kao neka uličarka, ali ne mogu sebi pomoći. Moje telo te grozničavo traţi. Ja nisam birala! Moje telo te izabralo. Odnosno, neki demon u njemu. Kada bih ti rekla da nikoga ranije nisam poljubila, sigurno mi ne bi verovao. Eto, moje telo je znalo kako da reaguje na tebe i tvoje dodire. Čini se toliko dobro da je i tebe iskusnog uspelo da zavara – naslonila se na zid i zajecala.

Edvard je po prvi put u ţivotu, ostao bez reči. Upravo se desilo nekoliko potpuno neverovatnih stvari i on nije bio u stanju da se nosi sa njima. Telo mu je još uvek bilo u fizičkom šoku zbog prekinute strasti, a mozak je otupeo, što od uzbuĎenja, što od Vijeninih reči. Znao je da ona čeka da kaţe nešto na njene reći, a on nije bio sposoban da progovori.

Duboko iz podsvesti, izranjao je neki davno zakopani moral. Bilo je previše lako uzeti je, ali kako ţiveti sa savešću? Davno je postavio pravilo da ljubav kupuje, jer kada je ţena voljna da je proda, on ne moţe da ima bilo kakav osećaj odgovornosti. Čak i meĎu takvim ţenama retko se dešavalo da sa nekom bude dva puta. Valjda zato što je u pitanju bilo čisto telesno zadovoljstvo.

Ova devojka mu se nudila otvoreno, bez ikakvih očekivanja. U svojoj nevinosti i neiskustvu opisala je svoju telesnu potrebu, ali nije znala da ono što mu ona daje daleko prevazilazi običnu poţudu. Ona je unosila celu sebe u svaki poljubac i svaki dodir. Nevolja je bila u tome što je i on osećao isto.

Sa drugim ţenama je razmenjivao telesne potrebe. Sa Vivijen je vodio ljubav. Kao neko ko je bio sa mnogo ţena jasno je mogao da vidi razliku. I upravo ta razlika mu je stvarala probleme. Znao je da neće moći da je se zasiti, ali šta ako se ona zasiti njega? Moţe li podneti saznanje da ţeli nekog

drugog? Malo ranije večeras, ludeo je od saznanja da moţda ima ljubavnika.

A situacija nije bila ni pribliţno komplikovana kao sada.

U tenutku mu se razbizbistrilo u glavi i ugledao je rešenje. Za čudo, njemu razvratniku, zakletom neţenji i onome koji prezire ţene, to rešenje se veoma dopalo. Prišao joj je i stavio dlanove na njene mokre obraze. Poljubio joj je čelo, trepavice, nos i na kraju slatke, blago natečene usnice.

- Imam jednostavno rešenje – rekao je tiho. – Udaj se za mene, Vivijen.

Budi moja vojvotkinja. Rodi mi decu.

- Sve to samo da bi ste vodili ljubav samnom?! Hvala, nisam zainteresovana.

- Zašto? Zar je toliko loše udati se za mene? Obrazovan sam, besramno bogat, imam titulu, a kaţu i da sam zgodan. Za tebe neodoljiv. Sama si to rekla.

- Jesam i stojim iza toga. Ali ja sam rekla da ţelim da budemo ljubavnici, a ne da budemo vezani bračnim okovima.

- I odjednom ne brineš za svoju reputaciju? Pomisli samo kakva bi to poslastica bila za gradske tračare.

- Nisam mislila da imamo vezu za koju bi znao ceo London. Valjda bi mi učinio toliko da budeš diskretan. Valjda ja nisam jedina dama koja ti je ponudila tako nešto?

- Zapravo jesi. Kada kaţem „dama“ ne mislim na klasnu pripadnost, već na ponašanje. Da ne pominjem to što si prva devica sa kojom sam bio u bliţem kontaktu. Ja svoje veze nikada nisam krio. Nisam imao potrebe za tim, a i kada bih morao, nisam siguran da bih to mogao. Imam dovoljno godina da ne moram da se krijem i šunjam okolo da bih bio sa ţenom. Kada si ti u pitanju tu je i drugi razlog. Ne mogu da budem u tvojoj blizini i da se

uzdrţavam. Ovo što si do sada videla je moj vrhunac. A još uvek se ništa nije desilo. Zamisli samo, provedemo strasnu noć i sledećeg dana se sretnemo na ulici. Da li bi ti bilo prijatno da klimneš glavom i proĎeš pored mene? Sigurno ne bi. Nisi ti tip ţene koja to moţe. Ne bih da se ponavljam, ali brak je jedini izlaz.

- Mislim da ne razmišljaš racionalno Lenokse. Spreman si da me oţeniš da bi udovoljio poţudi. Kako mojoj, tako i svojoj. I šta posle? Šta će biti kada shvatiš da si me se zasitio? Razvešćeš se od mene? Ili još gore, ostaćeš u braku, a vratićeš se starom ţivotu. Ja to ne bih mogla da podnesem. To je upravo jedan od razloga zašto sam odlučila da se ne udajem.

- Neću te se zasititi, osećam to. Dala si veoma lep opis našeg telesnog prepoznavanja. Ako kod kuće imam ono što mi treba, naravno da to neću traţiti na drugoj strani. Zapravo, ja razmišljam racionalnije nego ti. Dok nisam nasledio titulu, moj stav je bio da mi ne treba ţena. Sada više ne razmišljam tako. Sujeta mi ne dozvoljava da ono što sam stekao proćerdaju daleki roĎaci. Ţelim decu, a pre dece mi je potrebna ţena. Kada malo bolje razmislim, ti si idealna.

- Da raĎam decu?

- I to, ali si idealna i za ţenu i ljubavnicu. I bićeš samo moja. Zaboravi da će doći do razvoda, poništenja ili nečeg trećeg. Ţelim pravi brak sa tobom.

Za ceo ţivot.

- Neverovatno je kako si, za samo nekoliko minuta, od razvratnog vojvode postao svetac. I gorljivi ljubavnik. Zaboravio si da ja nemam osamnaest, već dvadesetpet godina. Izvini, ali teško mi je da poverujem u tvoje reči. Ne mogu da dozvolim da zbog kratkog zanosa upropastimo sebi ţivot. Moj odgovor je: Ne!

- Vidim da o meni misliš kao o nekoj moralnoj nakazi. To ne daje utisak da imaš više od osamnaest. Verovatno smatraš da nisam podoban za brak. Ne znaš koliko grešiš. Reci mi, ţeliš li me?

- Ţelim, ali to nema ve...

- Ako je zaista tako, potrudi se da me upoznaš bolje. Moja ponuda će i dalje vaţiti. Ţeliš me u svom krevetu, onda ćeš morati da se udaš za mene. Sada idemo u dvoranu. Do sada je neko sigurno primetio da nas nema.

- Mislila sam da si ti organizovao ovaj susret tako da ne bude onih koji brinu. Videla sam Helenu u društvu tvog sekretara. Za gospoĎu Dupont je takoĎe bilo lako. Ona se ne odvaja od svog grofa.

- Ne mogu Ţan Pjeru zabraniti da bude u društvu dame koja ga interesuje.

To što se poklopilo da ga interesuje tvoja druţbenica je sasvim slučajno.

Ušli su u dvoranu i zaputili se prema društvu u kome su bili Helena i Ţan Pjer.

- Nisam ništa pitala za Sesiliju i Dţerarda. Da li ste još uvek u kontaktu?

- Jesmo. Sa njima je sve u redu. Zaista uţivaju u braku.

- Markiza mi je rekla da je dobila pismo od nje. Pretpostavljam da ste joj preneli moju molbu. Hvala vam na tome – bila je zvanična kako su se pribliţavali društvu.

- Nema na čemu. Učinio bih ja mnogo toga za vas ledi – prihvatio je i pogledao je značajno, a njoj se rumenilo razlilo po obrazima.

Edvard je gledao u njene zaţarene obraze i razmišljao kako bi je najradije uzeo u naručje i odneo kući. Bio je na velikim mukama. Moraće da sačeka da poloţi oruţje pred njim. Sada, kada je otkrila da bi mu rado bila ljubavnica trebalo bi da bude lako da je natera da ode korak dalje. Da ga zavoli. Ili bar da počne da joj se sviĎa. Obećao je sebi da će srušiti kameni

zid oko njenog srca. Učiniće to sa velikim zadovoljstvom, polako. Kamen po kamen. A kada padne utvrĎenje, ući će u njeno srce i potpuno ga zarobiti.

Samouvereni smešak preleteo mu je preko usana jer je znao da poseduje dovoljno veštine za ono što je naumio.

Vivijen ga je posmatrala ispod oka i pitala se na koliko će Heleninih neugodnih pitanja morati da odgovori. Muškarac pored nje izgledao je kao mačka koja je upravo pojela kanarinca. Samo ona je znala da nema nikakvog razloga da se osmehuje zadovoljno. Obećala je sebi da više neće dozvoliti da se naĎe nasamo sa njim. Bila je svesna da nema načina da se odupre njegovom zavoĎenju.

XI Nekoliko dana kasnije, Vivijen je sedela u salonu gospoĎe Dupont i pokušavala da se koncentriše na knjigu koju je prethodnog dana kupila.

Briţit Dupont je, malo dalje od nje, pregledala poštu koja je to jutro pristigla i naglas komentarisala sve što je pročitala.

- Oho! Evo jedne zanimljive pozivnice. Mislim da će te zanimati. Ustvari, ona je više namenjena tebi.

- Zašto bi bila namenjena meni, ako je na vaše ime? – Vivijen je pogledala trudeći se da prikrije oduševljenje u glasu. Očekivala je, tačnije nadala se, da će Briţit Dupont izgovoriti ono čarobno ime koje joj je u poslednje vreme stalno zaokupljalo misli. Prvobitni prezir koji je osećala, nezaustavljivo se preobraţavao u neko sasvim drugo osećanje. Plašila se da prizna da je to osećanje bilo šta drugo osim strasti.

- Zato što sam ja previše stara da bi vojvoda od Ričmonda ţeleo da prisustvujem zabavi koju organizuje. Iako smo saraĎivali, ne verujem da bi uputio poziv da u mojoj kući ne boravi devojka koja ga zanima.

- GospoĎo Dupont, nemojmo ponovo o tome. Već sam vam objasnila da je vojvodino zanimanje za mene isključivo zbog toga što je naišao na odbijanje.

- Draga moja, koliko puta ću morati da ponovim da se niko ne seća da je Edvard Lenoks ikada ulagao trud da osvoji neku ţenu. Svi se slaţu da je to ovogodišnja senzacija.

- Već sam dovoljno uznemirena zbog činjenice da čitav Pariz priča o meni.

Tako je poniţavajuće biti predmet tračeva u svakoj uglednoj kući. Zar ne vidite da je Lenoks još jednom uspeo u svojoj nameri da bude u centru paţnje? Ne čini on to ni zbog mene, ni zbog sebe. Podigao je svoju sramnu igru na viši, javni nivo, samo da bi se društvo zabavljalo i imalo o čemu da priča.

- I ako je tako kao što kaţeš, a nije, niko ne moţe da kaţe bilo šta loše o njegovom udvaranju. Po meni, vojvoda je veoma romantičan. Cveće koje ti šalje svakodnevno, čeţnjiv pogled upućen samo tebi i lagani dodiri, za mene su odraz zaljubljenog čoveka. Ili bi ti više volela da te mlatne po glavi, odvuče svojoj kući i saopšti da si njegova.?

Vivijen se nevoljno nasmejala. Upravo tako je ona doţivljavala postupke Edvarda Lenoksa. Pored njega se svakako osećala ošamućena. Razlika je bila samo u tome što on nije imao nameru da je odvuče svojoj kući, već da je natera da mu doĎe sama. Dobrovoljno.

- Ne sviĎa mi se ništa što ima veze sa njim. Što pre to shvati, tim bolje za oboje.

- Lepo vaspitana dama nikada ne laţe. Bar ne svoju učiteljicu. Ja znam da ti se sviĎa sve u vezi vojvode od Ričmonda. Moţda toga još uvek nisi u potpunosti svesana ali bićeš uskoro. Muškarca, koji je u potpunosti po tvojoj

meri ne smeš ispustiti dušo. Sutra ćemo ići na tu zabavu. Prestani da beţiš od njega i pusti da se stvari odvijaju spontano – Briţit je ovim rečima stavila tačku na razgovor. Vivijen je to znala po tonu njenog glasa. Ponovo se osetila kao učenica.

Sreća njena, da nije rekla ni Briţit ni Heleni da joj je vojvoda ponudio brak i da sve ovo radi da bi ona pristala. Iz samo njemu znanih razloga doneo je odluku da je oţeni. Ona je one večeri mislila da je to samo trenutni hir.

MeĎutim, kako su dani odmicali, ispostavilo se da je njegova namera ozbiljna. Svakog dana imala je nove ideje otkuda mu takva namera, ali nijedna joj se nije činila dovoljno realna.

Najviše od svega plašilo ju je to što je, naočigled čitavog društva, postao uviĎavni udvarač koji poštuje sva pravila ponašanja. Romantični ispadi samo su dodatno začinjavali tu predstavu. Ona je znala da je takvo ponašanje posledica ubeĎenosti u sopstveni uspeh. Zato je i brinula kakva je kazna čeka kada napokon shvati da su mu namere propale. Ona se neće predati, a on to neće prihvatiti mirno. Jedino u to je mogla da bude sigurna.

Za to vreme Edvard Lenoks je razraĎivao sledeći korak u svom osvajanju.

Od dana kada je zaprosio nisu imali priliku da ostanu nasamo. Nije da nije mogao da je stvori, nego namerno nije ţeleo. Svesno je sebe stavio na muke koje su proizilazile iz čeţnje za Vivijen. Svakodnevno je sebe preispitivao da li je vredna njegovog truda, ali uzalud. Potreba za njom i izazov osvajanja bili su nadmoćniji.

Iako je privremeno postao muškarac kakvog je prezirao, nagrada koja će uslediti bila je vredna ţrtvovanja. Potez da svoje udvaranje učini javnim bio je više nego dobar. Sada je čitavo parisko visoko društvo pomno pratilo sve što je imalo veze sa njima dvoma. Tako joj je oduzeo manevarski prostor da

ga svojim čarima natera da podlegne njenoj ţelji da budu samo ljubavnici.

Stavio joj je do znanja da to više ne moţe proći ne zapaţeno.

Pored toga, pripremao joj je još jedno iznenaĎenje. Sesilija i Dţerard Bredli trebalo je da stignu u Pariz. Primetio je da je slaba na njih i zamisao da ih pozove ovamo učila mu se kao sjajna prilika da na dva fronta ostvari pobedu. Prva će biti ta što će Sesilija pozvati Vivijen da provede kod nje i Dţerarda nekoliko dana. Nijedna neće znati da je kuća u kojoj je planirao da smesti mladi par njegova. Tako će ledi Šelton morati da se suoči sa saznanjem da boravi u njegovoj kući. Računao je da će, kada ljudi počnu da pričaju, to ubrzati njen odgovor.

Druga bitka bila je za mladi par Bredli. Već je bilo krajnje vreme da reši njihovo pitanje. Ostaviće ih u Parizu. Dţerardu je već obezbedio nekoliko porudţbina za portrete. Sesilija će voditi računa da osoblje u kući dobro obavlja svoj posao i za to će joj plaćati. Sutrašnju zabavu je planirao u čast njihovog dolaska. Znao je da će vest procureti i da će biti suočen sa razjarenim očevima, ali to ga nije preterano brinulo. Kada Aronu Sent Endrijusu bude otkrio zašto se vojvoda od Kenta toliko trudi da se orode, sve će se razrešiti brzo i lako. Iskreno se čudio da markiz do sada nije čuo nikakve glasine o vojvodinom poroku.

Neko je pokucao na vrata njegove radne sobe i prenuo ga iz misli.

- Slobodno – uzviknuo je vojvoda.

- Vaša milosti, – Ţan Pjer je ušao – Bredlijevi su stigli.

- Odlično! – Edvard se zadovoljno naslonio u fotelji. – Prenesi im da ću do večeri doći da ih posetim. Treba da im iznesem predlog za njihovu budućnost.

- Odmah ću to uraditi – Ţan Pjer je pošao ka vratima, a onda zastao. – Umalo da zaboravim! Cveće je isporučeno na adresu ledi Šelton. Momak kaţe da je bez gunĎanja prihvatila buket.

- Vrlo dobro. Jesi li mu rekao da sutra bude spreman u isto vreme?

- Naravno – osmehnu se Ţan Pjer.

Kada je nešto kasnije Edvard Lenoks ušao u kuću u koju je smestio Sesiliju i Dţerarda nije očekivao da će ga dočekati dva srećna, nasmejana lica. Prosto su sijali od zadovoljstva. Iz pisama je shvatio da uţivaju u braku, ali nije ni slutio da im oboma toliko prija, da su se prolepšali. Edvardovo srce, inače veoma tvrdo, smekšalo se istog trenutka. Tek mu je postalo jasno da je učinio pravu stvar što im je pomogao.

- Vaša milosti, – obratio mu se Dţerard – iskreno smo dirnuti vašom brigom za nas. Oboje smo oduvek ţeleli da vidimo Pariz. Zahvaljujući vama, ţelja nam se ispunila. Nikada nećemo moći da se oduţimo za vašu dobrotu.

Učinili ste da se osećamo kao kraljevski par – Dţerard mu je pruţio ruku, a Sesilija ga je zagrlila i poljubila u obraz.

- Kuća je tako lepa i tako velika. Niste morali da se izlaţete velikom trošku zbog nas. Bili bismo zadovoljni i sa nečim mnogo skromnijim.

- Hajde prestanite da me veličate. Znate da ćete mi time pokvariti reputaciju pokvarenjaka – našalio se Edvard. – Drago mi je što vam se dopada ovde. Sada hajde da sednemo, da vam iznesem svoju zamisao.

Batler im je posluţio piće i nečujno se udaljio iz salona. Kada su seli, vojvoda im je potanko objasnio plan. Dvoje mladih su ga slušali sa neskrivenim uzbuĎenjem na licu. Tek kada im je rekao za zabavu koju prireĎuje u njihovu čast, malo su se zabrinuli.

- Zar ne mislite da će nas to otkriti? – upitala je Sesilija. – Znam da nas ovde niko ne zna, ali sigurno će se naći neko ko će se raspitivati ko smo.

- Upravo to i jeste cilj. Nećete se više skrivati. Na zabavi će biti nekoliko plemića iz Londona i iskreno se nadam da će poţuriti da jave vašim porodicama gde se nalazite. Ne brinite. Neće se dogoditi ništa loše. Ja to neću dozvoliti. Uverili ste me da se zaista volite i nema razloga da krijete svoj brak. Niste učinili ništa loše. Bolje je da što pre rešimo to pitanje.

- Draga, nema razloga da brinemo. Vojvoda sigurno zna šta radi. Kad-tad ćemo morati da se suočimo sa porodicama.

- U pravu ste. Do sada ste nam pokazali da ste čovek od reči. I ako vi tvrdite da se neće dogoditi ništa loše, ja vam verujem. Uostalom, posle svega ću moći da stupim u kontakt sa nekim dragim ljudima, bez bojazni da ću biti otkrivena.

- Ako je jedna od njih ledi Šelton, sa njom ćeš se videti pre nego što misliš.

U Parizu je i doći će na zabavu. Naravno, ona ne zna da ćete biti moji počasni gosti. I nju sam ţeleo da iznenadim.

Sesilija je ciknula od radosti i jedva se suzdrţala da ne poleti Edvardu u zagrljaj. Zato je čvrsto stegla ruku svog muţa.

- Vi sve naše ţelje pretvarate u stvarnost. Osećam se kao da sam u predivnom snu. Kaţite mi da li ste videli ledi Šelton? Je li u poseti gospoĎi Dupont?

- Jeste, sreli smo se na nekoliko zabava. Ledi Šelton je mnogo društvenija ovde nego tamo, u Londonu.

- To je dobro. Uvek sam mislila da je otuĎena od dogaĎaja. Previše je lepa i pametna da bi bila usamljena – Sesilija je značajno pogledala vojvodu, ne bi li mu na licu pročitala da li i on tako misli. Nije joj uspelo. Lice mu je ostalo

nepomično. - Da li biste mi dopustili da je pozovem kod nas na nekoliko dana?

- Naravno. To ne moraš da me pitaš. Ponašajte se kao da ste u svojoj kući – rekao je meko, a u sebi je preo od zadovoljstva što se sve odvijalo tačno onako kako je ţeleo. – Sada vas ostavljam da se odmorite od puta i da se naviknete na novo okruţenje. Ţan Pjer će doći ujutru da vas odvede u kupovinu.

Bredlijevi su ga zagrljeni ispratili do vrata. Mahali su mu čak i kada je kočija krenula.

XII - Vivijen, opet isporuka za tebe. Dečko kaţe da moraš da preuzmeš lično – Helena je dozivala svoju druţbenicu nadglašavajući klavirsku muziku.

Vivijen je prestala da svira i zaputila se ka velikom holu odakle je dopirao poziv. Momak koji je čekao drţao je u ruci prelepi buket belih ljiljana, čiji se miris širio po čitavom holu.

- Ledi – mladić joj je pruţio buket i kada ga je uzela iz dţepa je izvadio malu kovertu i pruţio joj.

- Hvala – Vivijen je zbunjeno prihvatila pisamce.

Različito cveće je stizalo svakoga dana, ali je ovo bio prvi put da je stigla i poruka od pošiljaoca. Iako je znala od koga je, svejedno se obradovala.

Spustila je buket na mali stočić i otvorila kovertu. Na kartici je pisalo: „Simbolika ovog cveća reći će Vam sve. Radujem se večerašnjem susretu.

Iskreno Vaš E.G.L.“ - Šta piše? – interesovala se Helena. Sve vreme je stajala pored nje, očigledno nemajući nameru da ode dok ne sazna.

- Piše da će mi simbolika ljiljana reći sve – rekla je zamišljeno dok joj je u telo navirala vrućina. Prisećala se svih značenja ovog lepog cveta.

- Rekla sam ti da je vojvoda pravi muškarac za tebe. Ljiljani označavaju lepotu, čednost, časnost. Francuzi su ga još pre mnogo vekova koristili kao simbol udruţivanja i razmnoţavanja. Dušo, ja mislim da posle današnjeg dana nećeš više dobijati cveće. Ovo je vrhunac – rekla je teatralno. – Sada moţeš očekivati bračnu ponudu.

- Nju sam već dobila i odbila – zanesena Vivijen tek tada je postala svesna da se upravo odala.

- Šta?! – Helena je upitala nesposobna da prikrije koliko je šokirana. – Vojvoda te zaprosio, a ti si ga odbila. I ja ne znam ništa o tome. Odmah da si mi ispričala! Sve! Vivijen je uzela buket, pomirisala cveće i slegla ramenima.

- Nema ništa posebno da se kaţe. Zaprosio me je iz potpuno pogrešnog razloga. Morala sam da odbijem. To je sve.

- Kako pogrešnog razloga? Ne razumem. Kada je to bilo?

- Na zabavi kod Velingtona. Dok si ti bila sa Ţan Pjerom, ja sam razgovarala sa Edvardom. Tada me je zaprosio.

- Samo onako?

- Ne, ja sam rekla da bih volela da postanemo ljubavnici. Poslušala sam tvoj savet i načinila prvi korak. Onda me on zaprosio.

- Ne vidim šta je, po tebi, pogrešan razlog? Čovek je častan. Neće da ti ugroţava reputaciju.

- To uopšte nije časno. Zna da ga ţelim i ucenio me je. Jasno sam rekla da ne ţelim brak.

- Draga moja, trebala si makar da razmisliš. Brak sa jednim vojvodom bi bio veoma dobar za tebe. Posebno što prema njemu gajiš izvesne emocije.

Očigledno je da ste se poklopili u mnogim stvarima.

- Ne zbunjuj me Helena. Zato nisam ni ţelela da ti kaţem. Znala sam da ćeš vršiti pritisak na mene. Edvard hoće da me oţeni samo zato što ja neću da se udam. Bojim se da ni sam nije svestan u šta bi nas oboje uvalio.

- Kako hoćeš. Ja mislim da bi trebala dobro da promisliš o svemu, ali neću da sugerišem. Ionako ćeš me pogrešno shvatiti. Idem sada da se odmorim i pripremim za večeras. Ti pokušaj isto.

Zabava je bila u punom jeku kada su tri dame izašle iz kočije ispred kuće Edvarda Lenoksa. Vivijen je do poslednjeg trenutka bila neodlučna da li da krene sa svojim prijateljicama. Padali su joj na pamet razni izgovori, ali je ţelja da vidi Edvarda ipak nadjačala sve. Od kako ga je upoznala osećala se kao noćni leptir kojeg privlači svetlost. Čim su ušle u veliki hol, Edvard se našao ispred njih. Pozdravio je Briţit i Helenu, a onda svu paţnju usmerio na nju. Osećala je blagu vrtoglavicu od njegovog dodira. Hemija izmeĎu njih bila je veoma jaka.

- Pretpostavljam da je suvišno da kaţem koliko ste lepi večeras – rekao je svojim dubokim glasom. – DoĎite, imam za vas posebno iznenaĎenje – brzo se okrenuo ka njenim pratiljama. – Moje dame, opustite se i uţivajte. Ledi Šelton i ja ćemo vam se uskoro pridruţiti – poveo je kroz guţvu lagano je drţeći za ruku.

- Gde me vodite? – Vivijen su kroz glavu prolazila mnoga pitanja.

- Ne plašite se ledi. Moje iznenaĎenje neće ni na čas ugroziti vašu reputaciju. Zar već nisam dokazao da umem da budem veoma pristojan? –

razvukao je usne u svoj najlepši osmeh. Vivijen je bila sigurna da je dobro znao kako taj osmeh deluje na ţene i namerno ga je koristio.

Prošli su kroz veliki salon i na ulasku u jedan manji, Edvard je zastao.

Vivijen je na čas bila zbunjena, a onda je ugledala dva poznata lica. Sesilija i Dţerard ţurili su im u susret.

Kada joj se sitna, plavokosa devojka bacila u zagrljaj, jedva je zadrţala suze.

- Ledi Sesilija! Tako se radujem! Otkud vi ovde? – iako je već znala odgovor, na tren je pogledala Edvarda. Smešio se zagonetno. Uzvratila mu je iskrenim osmehom, a onda se okrenula ka Dţerardu. - Ispunili ste obećanje.

Ledi Sesilija izgleda lepše nego što je pamtim.

- Moja zasluga je samo ta što je volim. Ali da nije bilo...

- Bredli, hajdemo nas dvojica. Dame verovatno ţele da budu malo same – prekinuo ga je Edvard. - Na kraju salona su vrata koja vode u malu radnu sobu. Ako ţelite da se udaljite iz guţve, otiĎite tamo – Ponovo je neţno dotakao Vivijeninu ruku.

Dţerard je poljubio svoju ţenu u obraz, a Vivijen se naklonio i muškarci su se udaljili. Sesilija je obrisala suze i pošle su ka vratima koja im je Edvard pokazao.

- Još uvek ne verujem da se ovo dešava – rekla je Sesilija kada su ušle u radnu sobu. – Ţivot mi je kao bajka.

- Kada ste stigli u Pariz?

- Juče. Vojvoda je poslao po nas. Mi smo sve ovo vreme bili na njegovom imanju u Ričmondu. Kada mi je sinoć rekao da ste ovde, nisam mogla da poverujem. Priredio je ovu zabavu u našu čast. Sada mi recite, zašto vam je trebalo toliko dugo da doĎete? Zabava je odavno počela.

- Iskreno, malo je falilo da ne doĎem. Premišljala sam se do poslednjeg časa. Da mi je Edvard rekao da ćete biti ovde sve bi bilo drugačije.

- Ţeleo je da vas iznenadi. Verujem da niste došli, da bi poslao nekoga po vas. Umirem od ţelje da saznam zašto toliko brine o vašim osećajima. Još od one noći u Hajfildu imam utisak da nam pomaţe zbog vas.

- Zašto bi vam pomagao zbog mene? Pa ja nisam znala da ćete pobeći one noći. A ni on nije mogao znati da imam bilo kakve veze sa tim.

- Čuo je naš razgovor u vrtu. Mislim da nas je pratio. Zbog vas, naravno. Čoveku kakav je on, nije bilo teško da zaključi da ćemo pobeći iste noći. U početku smo sumnjali u njegove namere da nam pomogne, ali nas je brzo uverio da bez njega verovatno ne bismo daleko odmakli. Dţerard i ja smo mu beskrajno zahvalni. Oboje mislimo da nikada nismo upoznali nekoga kao što je on. Sada mi recite ono što ţelim da čujem. Da li ima nečega meĎu vama?

- Oh, ledi Sesilija! Teško mi je da to objasnim. Nečeg ima, ali ja ne znam kako to da nazovem.

- Ne znate ili nećete sebi da priznate? Iako sam dosta mlaĎa od vas i bila sam vam učenica, slobodno mogu da kaţem da je to strast. MeĎu vama postoji privlačnost koja je opipljiva. Pored toga, vojvoda je do ušiju zaljubljen u vas. A čini se i vi u njega. Jesam li u pravu?

- Za privlačnost da. Za ovo drugo mislim da grešite. Ja bih to pre nazvala trenutnom zaluĎenošću.

- Zaboravljate da sam ja udata. Znam kako me Dţerard gleda i kako ja gledam njega. Ne moţete me prevariti. Ne gubite dragoceno vreme i priznajte sebi da vam je stalo. Verujem da se kruto drţite ubeĎenja da ne ţelite da se udajete. To ubeĎenje je trebalo da odbacite čim se vojvoda

zainteresovao za vas. Većina dama u Londonu bi dala sve da je na vašem mestu, a vi odbijate da to priznate.

- Sada se osećam glupo. Sramota me je da vam priznam da nemam hrabrosti da se upustim u vezu sa njim. Previše toga bih stavila na kocku.

- Ja sam rizikovala i dobila. Nećete znati ako ne pokušate. Evo, pomoći ću vam. Budite moj i Dţerardov gost nekoliko dana. Kada budete videli kako je ljubav lepa, verujem da ćete lakše doneti odluku.

- Ne mogu da boravim u Edvardovoj kući. To nije ni malo primereno.

- Pa i nećete boraviti u njegovoj kući. Mi nismo odseli ovde. Vojvoda nas je smestio u drugu kuću. Planiramo da ostanemo neko vreme u Parizu.

Dţerard ima već nekoliko porudţbina. I za to se vojvoda pobrinuo. Kaţem vam, čovek je sjajan. Očekujem da već sutra doĎete kod nas.

- Ledi Sesilija, postali ste prava stroga dama. Počinjete da ličite na Merien Klarkston – Vivijen se nasmejala.

- Samo ne smem da dozvolim da vam sreća sklizne iz ruku. Previše vas volim. A sada da vam pričam kako je lepo u Viltonu...

XIII Edvard je ţurno izašao iz kočije ispred kuće u kojoj su stanovali Bredlijevi. Čim su mu javili da je ledi Šelton stigla, odmah je krenuo. Sinoć je sa njom proveo jako malo vremena. Iako je imao nameru da je zavodi nije mu se ukazala prilika. Sada je izgarao da je vidi. Zatekao ih je u salonu.

Batler je upravo posluţivao čaj.

- Vaša milosti, baš lepo što ste navratili. Pridruţite nam se. Upravo komentarišemo kako ste nam priredili odličnu zabavu sinoć – rekla je veselo Sesilija.

- Nisam mislio da se zadrţavam i smetam vam, ali pošto već imate gošću, pridruţiću vam se. Samo bez čaja, molim vas. Radije bih popio konjak – spustio se na sofu do Vivijen i neţno joj poljubio ruku, zadrţavši pogled na njenom licu. Ponovo je draţesno pocrvenela.

- Vivijen će ostati kod nas nekoliko dana. GospoĎa Dupont i gospoĎa Trent su se sloţile da će joj biti bolje ovde. Tako mogu da se posvete svojim kavaljerima.

- O, to je lepo. Samo, zar vas dvoje ne mislite da treba i našoj ledi da pronaĎemo kavaljera?

- Naravno da mislimo – rekli su Bredlijevi u glas.

- Ledi Šelton samo treba da izabere – dodala je Sesilija.

- Molim vas, ne pričajte kao da nisam prisutna. Ne treba ja ništa da izaberem – durila se Vivijen.

- Da li to znači da ste već izabrali? – zadirkivao je Edvard, dok su mu zelene oči bezobrazno sijale.

- Ustvari, jesam. Odavno sam izabrala način ţivota i nemam nameru da ga menjam.

- Za sada – rekao je Edvard tiho.

- Vivijen će se brzo uveriti koliko greši. Pored nas dvoje sigurno će promeniti mišljenje – rekao je Dţerard i pogledao značajno svoju suprugu.

- Hajde da promenimo temu. Uopšte mi nije prijatno dok raspravljate o meni i mom ţivotu.

- Kako ţelite.

Ponovo su se vratili na razgovor o zabavi. Edvard je pričao kako su engleski plemići bili iznenaĎeni kada su videli Bredlijeve. Izrazio je očekivanje da će ih uskoro posetiti markiz Sent Endrijus i vojvoda od Kenta.

Na Vivijenino veliko iznenaĎenje ni Sesilija, ni Dţerard se uopšte nisu uzbuĎivali zbog toga. Divila se njihovoj snazi i odlučnosti da istraju u svojoj ljubavi, ma kakve prepreke bile pred njima. Bila je svesna da je dobrim delom za to zasluţan Edvard. Ponašao se kao da je on odgovoran za to što su pobegli i venčali se. Ovo dvoje mladih bili su pravi srećnici što ih je u zaštitu uzeo jedan tako moćan čovek. Na tren je pomislila da bi se i ona mogla osećati zaštićeno, a onda je to odbacila. Edvard nije pominjao da bi se tako postavio prema njoj. Sve što je radio bilo je isključivo zbog jednog razloga.

Iako se svakog dana sve više zaljubljivala, znala je da ne moţe sebi priuštiti da mu to i pokaţe. Dovoljno je što je znao da ga ţeli i sa tim je ucenjivao. Kada bi mu rekla da je počela da oseća mnogo više od fizičke privlačnosti on bi to sigurno zloupotrebio. Naterao bi je da bude potpuno zavisna od njegovih ţelja i zahteva.

- Dajem peni za vaše misli – rekao je Edvard i dotakao joj je nadlakticu, a Vivijen se trgla. – Ustvari, dao bih mnogo više, ali tako se kaţe.

- Ništa bitno vaša milosti. Ne vrede ni peni, a kamo li više.

- Hmmm, vi niste ţena koja misli o nebitnim stvarima. I vaš izraz lica vam ne ide u prilog. Previše ste se zamislili.

- A vi previše obraćate paţnju na mene, vaša milosti.

- Da li vam to nešto govori?

- Uglavnom to da se mešate tamo gde ne treba.

- Prepustite meni da procenim da li je zaista tako.

Sesilija i Dţerard su gledali čas u Vivijen čas u njega. Na licima im je video da su shvatili koliko ga Vivijen zanima. I slagali su se sa tim.

Razmišljao je na koji način bi mogli da mu pomognu. Za početak bi mogao

da se dogovori sa njima da Vivijen ostave samu kod kuće kako bi imao prilku da je nesmetano zavodi. Trebale su mu njene mekane usne. Odlučio je da se odmah dogovori sa Dţerardom.

- Bredli, ti i ja bi mogli da odemo do radne sobe. Moţda ne bi bilo loše da ostavimo dame nasamo. Siguran sam da su mnogo pričljivije tada. Ledi, – poljubio je Vivijeninu nadlanicu – ţelim vam prijatan dan.

- TakoĎe – bilo je sve što je rekla. Iznenada je osetila teskobu što ih napušta. Čim su muškarci izašli, Sesilija je započela temu.

- Nadam se da ste napokon zaključili koliko je vojvodi stalo do vas. Vidite da je produţio posetu čim vas je video.

- Pre bih rekla da je on zainteresovan za ispunjenje cilja koji je sebi postavio nego za mene lično. Ja u svemu ovome sebe vidim kao objekat i to mi se ni malo ne dopada.

- Ne razumem.

- Pošto to ionako više nije tajna jer Helena i Briţit znaju, ispričaću i vama.

Sve je počelo kada mi je Edvard poslao poruku da zna gde ste vas dvoje. Ne razmišljajući, otišla sam u njegovu kuću. Nisam se dugo zadrţala, ali desilo se to da me je poljubio. Bilo je to... ne znam... bilo je tako zanosno. Srećom, na vreme je prekinuo. Onda me svojom kočijom odvezao do kuće i tada sam ja poljubila njega. Iako sam mu prethodno rekla da se drţi podalje od mene.

Dani koji su usledili, a u kojima se nismo viĎali, doneli su mi spoznaju da ga jako ţelim. Prvi susret nakon toga bio je ovde, u Parizu. I završio se tako što sam ja predloţila da budemo ljubavnici, a on me odbio.

- Odbio!? – upitala je Sesilija sa nevericom u glasu. – Ali zašto? Meni se čini da on ţudi za vama.

- Odbio je da budemo ljubavnici, ali je predloţio da se udam za njega i tako rešimo obostranu ţelju. On tvrdi da ne bi mogao da našu vezu drţi u tajnosti.

Doduše, pošto sam ga malo bolje upoznala verujem da je rekao istinu. Pošto sam tu ponudu ja odbila, on je osetio izazov. Da oţeni osvedočenu udovicu i tako pokaţe svima koliko je neodoljiv, a ujedno utoli sopstvenu ţudnju. Da zlo bude veće, počeo je da mi se udvara javno, na savršen dţentlmenski način. Taj njegov potez izazvao je veliko interesovanje u društvu. Sada svi misle da je samo pitanje dana kada ću pokleknuti.

- Ah, to je tako romantično. Iskreno, ništa manje nisam ni očekivala od vojvode. Vidite, još onog dana kada je moja majka pala u histeriju zbog njegovog dolaska na bal, palo mi je na pamet da bi ste vi bili savršeni za njega. Podstakla me je vaša rečenica da vojvoda ne voli debitantkinje.

Pomislila sam da kada bude birao ţenu to neće biti debitantkinja, ali ni udovica ili još gore neka nemoralna ţena. Naravno, tada nije bilo govora da to kaţem naglas, ali sada... Pa, draga moja Vivijen vi ste savršena prilika za njega. I budite uvereni da će on biti pobednik u ovoj igri.

- Zašto svi do kojih mi je stalo staju na njegovu stranu? Svi previĎate činjenicu da me nije zaprosio iz ljubavi.

- Kako znate da nije? Vojvoda ima trideset godina. Ne mislite valjda da će se ponašati kao moj suprug koji mi je izjavio ljubav već na drugom sastanku? Zreliji muškarci, posebno oni koji imaju veliko iskustvo sa ţenama, imaju potpuno drugačiji pristup. Oni su u stanju da mnogo bolje drţe svoje emocije pod kontrolom. Tako stvaraju barijeru koja štiti njihov ponos.

- Postali ste pravi stručnjak za muškarce i ljubav, gospoĎo Bredli.

Za to vreme Edvard se lako dogovorio sa Dţerardom da mu omoguće da ostane nasamo sa Vivijen. Iako je planirao da to bude tek sledećeg dana, ispalo je da se već to veče pruţila sjajna prilika. Bredlijevi su bili pozvani da upoznaju ćerku grofa Ebdona čiji je portret Dţerard trebao da naslika.

Kada je napustio kuću, bio je veoma zadovoljan. Trebao mu je svaki saveznik u osvajanju lepe Vivijen. Nadao se da će se uskoro okončati slatka agonija. Ţelja za njom je bila toliko jaka da se plašio da neće moći još dugo da se uzdrţava i osvaja je na fin način.

XIV Vivijen je popodne proteklo uglavnom u priči, pa samim tim i razmišljanju, o Edvardu. Sesilija je nije ostavljala na miru. Kada su se spremili i otišli na večeru, pomislila je da će napokon uspeti malo da predahne. MeĎutim, svi pokušaji da ga odagna iz misli bili su bezuspešni.

Na kraju je shvatila da nisu samo krivi podsticaji sa strane. Ona je i sama stalno mislila o njemu. Već je bila zaljubljena preko svake mere ili joj se samo činilo da je tako zato što ga je ţelela. Ta dva osećanja bila su potpuno isprepletana i nikako nije uspevala da razmrsi taj komplikovani čvor.

Uznemireno je šetala pored prozora salona. Napolju je vejao sneg. Pogled na sneţni prizor ranije je smirivao. Sada nije bilo tako. Vrata salona se otvoriše i ona, ne okrećući se reče: - Ne treba mi ništa. Moţete da se povučete Martine.

- To sam mu i ja upravo rekao – začula je dobro poznat glas od koga joj proĎoše trnci kroz čitavo telo.

- Kako se usuĎujete da upadate u nečiju kuću nepozvani? – odmah je krenula u napad. – To što plaćate najamninu za Bredlijeve ne daje vam za pravo da dolazite kad hoćete.

- Smiri se Vivijen. Ovo je moja kuća, ne znam odakle ti ideja da sam je iznajmio. I mogu da doĎem kada hoću. Baš sam poţeleo da to bude večeras.

Izgleda sam počeo da starim, smeta mi samoća – govorio je polako, ali je mogla da nasluti pritajeni smeh.

- Sesilija i Dţerard nisu tu. Preneću im da ste dolazili. Laku noć – silno se trudila da obuzda poriv da se okrene i pogleda ga. Znala je da je samo njegova pojava za nju velika slabost.

- Baš mi je ţao što su Bredlijevi izašli ali mi je drago što nisu i tebe poveli sa sobom. Ipak ću imati društvo - glas je bio sve bliţi i sada je mogla da oseti onu auru moćne energije koja se širila oko njega i koja je na nju delovala omamljujuće.

Brzo je razmišljala trudeći se da naĎe neki izlaz, dok ne postane potpuno nemoćna. Jedino čega je mogla da se seti je to da bi bilo dobro da ona bude ta koja će preuzeti inicijativu. Ako ga bude navodila da vode ljubav, on će se povući. Strategija je bila rizična, ali jedina koju je mogla da smisli.

Namestila je onaj svoj osmeh, za koji je rekao da ga razoruţava i okrenula se.

- Moţda ste u pravu. Šteta je da oboje sedimo sami kod kuće kada moţemo da provedemo vreme mnogo prijatnije. Sedite, molim vas. Nasuću nam piće.

Edvard je bio zbunjen njenom iznenadnom promenom raspoloţenja.

Odmah je prozreo igru koju je započela. On će naravno prihvatiti da učestvuje, jer je i došao da bi je malo zavodio. Nije imao nameru da ide dalje od toga, pa mu neće biti teško da ne preĎe granicu.

Vivijen je natočila konjak za Edvarda i liker za sebe. Dodala mu je čašu i namerno sela pored njega.

- Nisam vam zahvalila za svo ono divno cveće koje ste mi poslali – rekla je mazno. – Ljiljani su definitivno bili najlepši. Kaţite mi Lenokse, koji simbol oni za vas predstavljaju? Šta ste prvo pomislili?

Grlo mu se sušilo od njene blizine. Otpio je dobar gutljaj konjaka pre nego što je odgovorio.

- Lepota – rekao je promuklo. – Pomislio sam na to da simbolizuju tvoju lepotu. Latice su bele i glatke, baš kao tvoja koţa Vivijen – bila mu je opasno blizu. Osećao je njen dah na licu.

- Da li ste dodirnuli latice? Ovako? – prešla mu je prstima od jagodične kosti do ušne školjke, a potom napravila luk po ivici njegove brade.

Reagovao je na njen dodir kao uzbuĎeni školarac. Uhvatio je neţno za prste. Morao je da spreči ovaj otvoreni napad.

- Vivijen, igraš se vatrom. Ne znaš šta činiš.

Povukla mu je ruku ka svom licu. Kada su mu se prsti našli na njenoj koţi, povukla ih je niz vrat. Polako. Sve do ključne kosti. Disala je ubrzano.

- Dodirni me. Uporedi još jednom moju koţu sa ljiljanom. Latice sigurno nisu tople kao ja. Gorim Lenokse. Moja koţa gori pod tvojim dodirom – vešto je upravljala njegovom rukom koja se našla na dnu njenog dekoltea. Čulni nadraţaji bili su prejaki. On nikada nije bio poznat kao neko ko se obuzdava. Ţena pored njega ga je mamila u svoju mreţu, a on je znao da ne moţe istrajati. Previše je ţeleo. Privukao je sebi jednim snaţnim pokretom i grubo spustio usne na njene. Očajan zbog silne ţelje nije znao kako drugačije da je kazni. Pustošio je njene usne dok je rukama napipavao zanosne obline njenog tela i stiskao ih jače nego što je ţeleo.

Poslednjim delićem zdravog razuma nadao se da će ga odgurnuti od sebe.

MeĎutim, ona je reagovala potpuno suprotno. Privlačila ga je još bliţe dok

su joj ruke nemirno prolazile kroz njegovu kosu. Uzvraćala mu je poljubac tiho stenjući što ga je raspalilo do krajnjih granica. Znao je da je izgubljen.

Morao je da je ima. Posle će misliti šta dalje.

Podigao je u naručje, lako, kao da je pero i zaputio se ka sobi na spratu koju je nekada koristio kao svoju spavaću. Ona mu je obavila ruke oko vrata i spremno prihvatala njegove poljupce. Nije pruţala nikakav otpor iako je morala biti svesna gde je nosi i šta će se dogoditi. Spustio je tek kada je nogom zalupio vrata.

U sobi je već bilo prijatno toplo. Dobro je uradio što je Martinu rekao da naloţi vatru. Pogledao je ţenu pred sobom. Na blagom odsjaju vatre bila je nestvarno lepa. Kao kakva boginja. U čelično sivim očima plamtela je pritajena vatra. Tog trenutka je znao da je odlučna da idu do kraja. I tada je odlučio da pokuša još jednom da ostvari ono što je naumio. Svejedno će voditi ljubav sa njom. Koliko god nezgodan trenutak bio, moraće da blefira.

Prišao joj je od pozadi i otpustio nekoliko kopči na gornjem delu haljine.

Rukavi su skliznuli i zarobili joj ruke. Stavio je obe ruke na njen stomak i čekao. Disao je polagano, tik pored njene ušne školjke. Ona se vrpoljila. Bila je potpuno zarobljena. Mučio je poljupcima izazivajući joj groznicu u telu.

- Vodi ljubav sa mnom – rekla je tihim, promuklim glasom.

- Polako, ledi, uskoro. Ali pre toga treba da kaţeš jednu veoma kratku reč.

Jedno „da“ je dovoljno.

- Zašto sam ja jedina ţena koja ne moţe da te ima u krevetu?

- Zato što, ako već hoćeš da budeš moja moram da budem siguran da je tako za ceo ţivot. Neće biti nikog drugog. Samo ja. Ja sam posesivan čovek.

Moram da se osiguram – obasipao joj je vrat sitnim vrelim poljupcima, dok je rukama, preko haljine, lagano trljao njeno meĎunoţje.

Tonula je u dubine strasti, gubeći mogućnost da razmišlja racionalno.

Edvard je znao koliku moć ima nad njenim telom i koristio je tu moć za ucenu. Kada je okrenuo ka sebi i gricnuo ruţičasti vrh njene dojke, nije više mogla da izdrţi.

- Da, da, da! Molim te Edvarde!

- Šta me moliš Vivijen? – upitao je muklo.

- Molim te da me uzmeš. Ne mogu više! Udaću se za tebe! Učiniću bilo šta, samo vodi ljubav samnom! Odmah!

- Vidiš kako je lako? – rekao je dok joj je podizao haljinu da je svuče preko glave. – Samo jedno „da“ i tvoja ţelja je ispunjena – bacio je haljinu u ugao i spretno prešao na vezice i kopče steznika. – Ići ćemo polako. U svakom trenutku moţeš odustati Vivijen. Učiniću da ti prvi put bude lepo – steznik je, olabavljen, spao na kukove, a on ga je jednim potezom sasvim razdvojio i bacio. – Hmmm, koliko podsuknji. Mislim da nam ni one neće trebati. Kao što sam već rekao, hoću te potpuno nagu. Samo koţa uz koţu Vivijen – povukao je vezicu i podsuknje su skliznule, praveći krug oko njenih nogu.

Podigao je u naručje i odneo do kreveta. Kada je neţno spustio, prvo joj je skinuo cipele. Onda je gornjim delom tela polegao preko njenih nogu i zubima povukao podvezicu i čarapu. Isto je učinio i sa drugom.

Kada je povukao gaćice i spustio ih niz njene noge, pomislila je kako bi trebalo da se pokrije. Ipak to nije učinila. Bila je potpuno obnaţena pred njim, ali nije se osećala postiĎenom. Njegov pohotni, vreli pogled pun divljenja prema njenom telu, hranio je u njoj onaj tipično ţenski deo.

Osećala se kao poţeljna ţena. Edvard je bio bestidan u svojoj igri ruku i usana, a ona umesto da bude zgroţena, bila je još više uzbuĎena. Od kako ga

je upoznala u njoj se probudila neka nova Vivijen, ţeljna da nauči sve o strasti i grešnom voĎenju ljubavi.

I tako, umesto da pokuša da pronaĎe svoj mozak, koji bi je naterao da stane, ona je pronašla njegova mišićava leĎa ispod košulje. Prstima je prelazila preko glatke, zategnute površine, savršeno oponašajući njegove ruke. Pomagala mu je da se oslobodi gornje odeće, a kada je za tren ustao da skine sa sebe pantalone i čizme, osetila je kao da joj je neko ukrao nešto veoma vaţno. Okrenula se na bok i pogled prikovala za njegovo veličanstveno telo. Široka ramena i mišićavi torzo elegantno su se suţavali preko mišićavog stomaka, sve do bokova. Na njemu nije bilo nio trunčice sala. Podsetio je na moćnu, krupnu zver. Zver sa kojom će se uskoro stopiti.

Dok se polako spuštao kraj nje, omogućio joj je da ga i dalje gleda.

- Nadam se da će moja pojava biti manje zanimljiva od onoga što sledi Vivijen – prebacio joj je ruku preko stomaka i povukao je na sebe. – Hoću da me osetiš i sama odrediš tempo. Moţeš da me dodiruješ koliko ţeliš i da mi kaţeš kada budeš spremna.

Nije čekala da kaţe išta više. Prešla je usnama preko njegovih, a onda ga ţestoko poljubila. Kada je počeo da joj uzvraća, ona je odvojila usne od njegovih i krenula niţe, preko vrata i grudi. Prsti su joj se poigravali sa mišićima na njegovom stomaku. Osećala je kako mu svaki nerv podrhtava pod njenim dodirima. Poneta njegovim uzbuĎenjem, osmelila se i spustila ruku još niţe...

Sa dubokim zvukom, koji je ličio na ţivotinjsko reţanje, gurnuo ju je sa sebe i prevrnuo na leĎa. Sa nestrpljenjem je prelazio preko njenih mlečno belih grudi i ruţičastih vrhovima na njima. Celo telo joj je bio spoj mekoće i raskošnih oblina. Bila je stvorena za njega. Svaki njen deo, gladak kao svila.

Dok je uplitala prste u njegovu kosu, javljala se blagim zvucima iznenaĎenja i uţitka. Znao je da je potpuno u njegovoj vlasti. Napokon. Ţeleo je da ide polako. Da je natera da bude bespomoćna. Obećavao je sebi da će učiniti da ga moli. Posle mučenja koje mu je priredila, imao je razloga za to. Prislonio je dlan na sam centar njenog uzbuĎenja i ona se nestrpljivo uzvrpoljila od njegovog dodira. Njen vreli odgovor sprţio je u sekundi sva obećanja i ţelje. Razdvojio joj je kolena i ušao u nju, a ona je vrisnula...

Nekoliko sekundi, dugih kao večnost, potpuno je mirovao u njoj.

Pulsiranje koje je osećala, zajedno sa blagim bolom, koncentrično se širilo kroz nju.

- DoĎavola! – promrsio je Edvard i ona pomisli da je negde napravila grešku.

- Trebalo je da mi kaţeš šta da radim.

- Trebalo je da znam šta ja radim. Povredio sam te. Nisi bila spremna.

- Helena mi je rekla da je prvi put uglavnom veoma bolno. Vrisnula sam više instiktivno nego što me zaista zabolelo. Samo se nadam da ovo nije sve jer mi se dopada ovaj osećaj – pomerila se polako pod njim.

- Ubićeš me Vivijen – poljubio je i pomerio se polako.

Sada je bol ostao u drugom planu. Javilo se neko nepodnošljivo slatko osećanje i ona je sa svakim njegovim pokretom pomerala kukove naviše, ne bi li upila što više uţitka. Ubrzo su se njihova tela uskladila. Edvardovi pokreti bili su brzi, a ona mu je ţeljno izlazila u susret. Tela su im se mahnito ljuljala, dok su mrvili jedno drugo. A onda je došla munja... Sjajna i blještava i potpuno im razorila um. Potres koji ih je zahvatio iscrpeo je poslednje atome snage iz njih. Tela, klizava od znoja, stopila su se u jedno.

Napokon mu je pripadala potpuno. Bila je njegova i dušom i telom. Kada se pomerio i legao pored nje, bila je potpuno ošamućena. Dugo nisu progovorili. Edvard je pokušavao da sloţi u glavi ono što se upravo dogodilo.

Prvo su mu se usta sušila dok je gledao nagu. Njemu koji je video stotine nagih ţena. Onda je doţiveo nešto što nikada nije. Dao je celog sebe u spajanju sa njom. Svaki njegov pokret bio je spontan i potpuno van kontrole.

Uz nju je potpuno gubio razum. Nije mogao da se seti kako je došlo do vrhunca, ali je znao da ga je Vivijen odvela pravo u raj. Bio je potpuno obeznanjen onim što se dogodilo, pa nije bilo čudno što nije mogao da progovori.

Ona se prva pomerila. Okrenula se na stranu i zagledala u njega. Podario joj je onaj svoj djavolski osmeh, koji je mogao da otopi i najdeblji led, i privukao je sebi.

- Znaš, i ako se ne oţeniš sa mnom neću se ljutiti – prebacila mu je ruku preko stomaka i poljubila mu rebra.

- Zašto misliš da bih se predomislio?

- Pa, ne znam. Moţda sada, kada smo napokon vodili ljubav, shvatiš da si ţeleo brak samo zbog toga. A uverio si se da to moţemo da radimo i bez prstena na ruci.

- Neće ti proći jeftini trikovi Vivijen. Ja jesam naveo voĎenje ljubavi kao jedan od razloga, a ne kao jedini. Moţda si se ti predomislila pa sada pokušavaš preko mene da se izvučeš.?

- Ja sam, dragi moj, pored devičanstva izgubila i razum. Rado ću ţrtvovati svoju slobodu ako je to uslov da te imam svake noći i... preko dana... ponekad... mislim... ne znam da li je to primereno?

Edvard se naglo opustio. Nije shvatao koliko je napet bio u isčekivanju njenog komentara na ovo što se desilo meĎu njima. Ne bi znao šta da radi da je rekla kako joj nije bilo lepo. Poljubio je strasno dok se u njemu budila nova ţelja.

- Mislim da sam našao sebi ravnu. Moja buduća supruga otkriva u sebi Ďavolicu koja je slična onom demonu koji pleše u meni. Stvorena si za mene i suĎena meni Vivijen. Potrudiću se da ti dokaţem da je tvoja ţrtva bila vredna. Počeću odmah, naravno.

Usne su im se spojile i ubrzo su utonuli u novi oblak strasti.

XV Čim je otvorila oči, Vivijen se setila prošle noći. Lenjo se protegla na krevetu dok joj se telom širila prijatna obamrlost. U vazduhu je još uvek mogla da oseti prijatan muški miris. Iako se, u pauzama izmeĎu dva voĎenja ljubavi, pitala da li je donela pravu odluku i čak pokušala da ubedi Edvarda da odustane od braka, sada joj je bilo jasno da je to jedini ispravan postupak.

Prošlo je samo nekoliko sati od kako je otišao a već ga je ponovo ţelela.

Bio je u pravu da ne bi mogli da sakriju svoju vezu. Oboje su bili previše zahtevni i strasni za tako nešto.

Ustala je i polako se obukla. Pretpostavljala je da Sesilija i Dţerard jedva čekaju da je ispitaju. Iako je Edvardova kočija bila ispred kuće kada su se vratili sinoć, nisu ih ometali.

Edvard je nerado otišao u zoru. Objasnio je Vivijen da ne bi bilo dobro da ljudi pričaju da su proveli noć zajedno pre nego što su objavili veridbu.

Naterao je da mu obeća da će se dobro odmoriti i rekao da će doći čim se probudi. Trebalo je da zajedno odu do Briţit i Helene kako bi im saopštili novosti.

Bredlijeve je zatekla u trpezariji. Bilo je očigledno da su i sami ustali malo pre nje.

- Dobro jutro – pozdravila ih je veselo.

- Dobro jutro, draga. Nismo te očekivali ovako rano. Čini se da si imala dugu noć.

Vivijen je blago porumenela od tih reči. Iako je mislila da se pripremila za ovaj susret ipak nije očekivala da će Sesilija biti ovako direktna.

- Draga moja učenice, brzo si zaboravila lekcije o pristojnosti – osmehnula se. – Zar nismo više puta ponovili da dama mora da bude diskretna? Bez obzira na znatiţelju.

- Jesmo i, samo zahvaljujući tome, neću traţiti da nam ispričaš sve detalje.

Naravno, pod uslovom da nam odmah kaţeš kakav je zaključak. Da li si napokon pristala da postaneš vojvotkinja?

- Oboje ste rekli da vojvoda uvek dobije ono što ţeli. Sami zaključite.

- To je divno! Čestitamo draga! Čast nam je što smo mi prvi saznali!

Zamisli

samo

kakva

će

senzacija

biti

objava

vašeg

venčanja!?

Pretpostavljam da ćete se venčati u Londonu. Jeste li pričali o datumu?

Nadam se da ćemo i nas dvoje prisustvovati.

- Noć nije bila baš toliko duga da bi smo utvrdili detalje. Naravno da ćete biti na venčanju. Ni vaš status u društvu neće ostati zauvek nerešen. Sada mi recite kako je bilo sinoć. Dţerarde, kada počinješ sa portretom?

- Grof ţeli da počnem od sutra. Neću imati teţak posao, a biću sasvim pristojno plaćen. Moći ćemo pristojno da ţivimo neko vreme od iznosa koji ću dobiti.

Završili su doručak u lepom raspoloţenju, a onda se Vivijen povukla u sobu da se pripremi za Edvardov dolazak.

Nekoliko ulica dalje, Edvard je sedeo za stolom u trpezariji. Ţan Pjer je sedeo prekoputa njega i zapisivao sve instrukcije svoga poslodavca. Prva stavka na listi je bila objava zaruka sa ledi Vivijen Šelton u nekoliko dnevnih novina. Zatim, traţenje pogodne kuće u Londonu. Ţan Pjer se sloţio sa vojvodom da nije prikladno da dovede svoju buduću suprugu u sadašnju kuću. Kroz nju je prošlo toliko razvratnika i lakih ţena da uopšte nije bila pogodna da u njoj ţivi dama kakva je bila njegova Vivijen.

Od kako se probudio kroz glavu su mu prolazile slike prethodne noći.

Blesavi smešak nije mu silazio sa usana. Bila je njegova. Prisećao se kako ga je zavela sa samo nekoliko reči. Čak i da nije prihvatila njegovu bračnu ponudu ne bi joj mogao odoleti. Jedva je čekao da je ponovo vidi. Ono što su doţiveli prošle noći bio je samo početak.

Poţurio je sa ispijanjem kafe. Pre odlaska kod svoje drage morao je da obavi vaţan zadatak. Da izabere prsten. Dok je razmišljao koji bi kamen najbolje izgledao na njenom prstu, batler je ušao i najavio goste.

- Nikoga ne očekujem. Da li su se predstavili?

- Markiz Sent Endrijus i vojvoda od Kenta su pred vratima.

Edvard je razmenio brz pogled sa Ţan Pjerom.

- Pa, dobro. Iako nije pravi trenutak, šta je tu je. Uvedi gospodu u salon i ponudi im osveţenje. Dolazim odmah.

- Očigledno su saznali od nekoga u Engleskoj gde se nalaze Sesilija i Dţerard. Inače se ne bi pojavili danas. Imam jak osećaj da je onaj lisac Dţejms progovorio. Ţan Pjer, molim te da se pobrineš za što više stvari o kojima smo pričali, ali pre svega obavesti Vivijen da imam posetu. Sigurno me već očekuje. Ne bih voleo da pomisli da se bilo šta promenilo.

- U redu vojvodo. Da li mogu da kaţem ko su vaši gosti ako ledi bude pitala?

- Svakako. Samo pazi da ne čuju Bredlijevi. Nema potrebe da brinu dok ne rešim stvar sa njihovim očevima. Ako sve bude u redu još večeras će moći da odahnu.

Otišao je do salona u kome su ga čekali gosti. Ušao je nonšalantno i sa osmehom ih pozdravio.

- Dobar dan gospodo. Prijatno sam iznenaĎen vašom posetom. Doduše, nisam vas očekivao danas, ali svejedno.

- Kako si mogao to da mi uradiš? – upitao je Aron Sent Endrijus. Lice mu je bilo bledo i izrazito umorno.

- Ne mislim da sam uradio nešto loše. Čak, treba da mi budeš zahvalan.

Tvoja ćerka je bila bezbedna i imala krov nad glavom od trenutka kada je pobegla. Nemoj samo da mi drţiš predavanje da je trebalo da je sprečim.

Znaš da to ne bi uspelo. Učinila bi to prvom sledećom prilikom.

- Ne bi mogla – umešao se vojvoda od Kenta. – Da si ih sprečio ona bi već bila udata za mog naslednika, Kristofera.

Edvard se cinično nasmejao na ovu opasku.

- Mogu da razumem Arona što je hteo da uda ćerku za budućeg vojvodu, ali ne mogu da razumem tebe Stivene. Zašto toliko ţeliš da se Sesilija uda za tvog starijeg sina? Nije valjda Engleska odjednom ostala bez devojaka iz plemićkih porodica? Moţda je to zato što je Aron jedan od retkih koga si uspeo da obmaneš?! Pretpostavljam da on nema pojma koliki su tvoji dugovi. Zalepio si se za njega kao čičak jer znaš da je za ćerku spremio bogat miraz. Ipak, to te neće spasiti. Sve i da pokriješ sadašnje dugove, siguran sam da ćeš brzo napraviti nove.

Dok je Aron bio sve bleĎi, vojvoda od Kenta se crveneo kao paradajz.

Olabavio je maramu oko svog debelog vrata.

- Ti nadobudni laţljivče! Kako se usuĎuješ da iznosiš takve neistine?

Tuţiću te za klevetu!

- Samo izvoli. Nekoliko mojih bliskih prijatelja uvek moţe da potvrdi ovo što sam rekao. Uostalom, oni su tvoji poverioci pa raspolaţu i tačnim iznosom duga.

- Arone, ne slušaj ga – vojvoda je pokušao da ubedi markiza. – Vidiš kako se trudi da baci ljagu na moje ime.

Aron je umorno provukao ruke kroz kosu.

- Pitanje je zašto bi on to radio Stivene? Kakav interes Edvard Lenoks ima da laţe? Ne mogu da verujem da sam kao poslednji naivčina naseo na tvoju priču. Sve vreme mi pričaš kako ti je stalo da svoju plemenitu lozu oplemeniš genima moje loze, a ustvari si samo hteo moj novac. Lenokse, zašto mi ovo nisi ranije rekao?

- Mislio sam da će se već naći neko ko će ti otvoriti oči, a i nisam se osećao pozvanim da o tome pričam. Sve do sada. Ne mogu da verujem da te Stiven Bredli dovukao čak ovamo da pokvariš brak sopstvene ćerke. To nećete uspeti. Srećom, mlaĎi sin vojvode od Kenta je nasledio majčine gene.

UsuĎujem se da kaţem da je on jedan veoma čestit mladić i siguran sam da će usrećiti Sesiliju. Ako se ne slaţeš sa tim brakom, u redu. Samo im nemoj odmagati, a meni prepusti da brinem o njima. Mogu to sebi da priuštim.

- Gde su oni? Hteo bih da vidim ćerku. Hvala za sve, ali od sada ću ja preuzeti brigu o njima. Povešću ih sa sobom.

- Tako lako ćeš se pomiriti sa tim? - upitao je Stiven Bredli. - Ja svom sinu neću oprostiti. Uradio je ono što sam mu izričito zabranio. Tvoja ćerka je učinila isto, a ti ćeš preći preko svega.

- Naravno da hoću! Da sam bio malo pametniji do svega ovoga ne bi ni došlo. Nikada ne bih obećao ruku svoje ćerke a da je ne pitam, da ti nisi toliko insistirao. Nadam se da nije kasno da popravim učinjenu štetu.

- Nećeš moći da ih povedeš sa sobom. Bar ne odmah. Dţerard ima nekoliko porudţbina i sigurno ih neće otkazati. Uostalom, sada ću poslati slugu da ih dovede. Ja ti, na ţalost, ne mogu otkriti gde stanuju. O tome će odlučiti oni – Pozvonio je Piteru.

Kada je batler ušao vojvoda je rekao: - Pošalji nekoga po Bredlijeve i ledi Šelton.

- Odmah vaša milosti – Piter se naklonio i izašao.

- Zar je i ledi Šelton sa njima? Činilo se da ona nema veze sa begom – prokomentarisao je Aron.

- I nema. Ledi je u Parizu u poseti svojoj prijateljici. Prihvatila je Sesilijin poziv da boravi nekoliko dana kod njih.

- Nisi je trebao pozvati da doĎe sada. Posle Sesilijinog bega bio sam prilično grub prema njoj. Ona i Elizabet su pokušale da me smire, ali ja nisam hteo da ih saslušam.

- Ne brini. Ledi Šelton dolazi u svojstvu moje verenice a ne da bi likovala što nisi bio u pravu. Naravno da ćeš razgovarati samo sa ćerkom i zetom.

Najvaţnije je da sa njima izgladiš nesporazum. Tada će i Vivijen biti srećna.

- Ti me Lenokse iznenaĎuješ sve više. Radiš uporedo mnogo stvari i sve su fantastične. Primi moje iskrene čestitke povodom veridbe. Kada se to desilo?

- Sinoć. Još uvek nismo zvanično objavili.

Stiven Bredli je ustao vidno ljut.

- Ja sam na kraju nasamaren. Došao sam čak ovamo da bih napokon rešio pitanje ovog sramnog braka, a vidim da od toga nema ništa. Ti si, Lenokse, kriv za sve! Da se nisi umešao, sve bi bilo mnogo lakše. Ne, ti si morao da izigravaš dobrog viteza. Ti koji si osvedočeni razvratnik.

- Moj razvrat nema nikakve veze sa tim kakav sam čovek Bredli. Za razliku od tebe, ja nemam prizemne ciljeve. Molim te, ako u tebi ima imalo ljubavi prema sopstvenom detetu, povuci se. Vrati se u Englesku i smisli neki bolji način kako da rešiš probleme.

- Ionako ne bih ostao ni minut duţe. Samo da znate, nismo završili. Nećete se izvući za ovo što ste mi uradili. Lenokse, ti posebno. Naći ću ja način da ti se osvetim za to što nisi gledao svoja posla – izjurio je iz salona pre nego što su vojvoda i markiz stigli da kaţu bilo šta.

Za to vreme Vivijen je u kočiji imala teţak zadatak. Trebalo je da smiri i Sesiliju i Dţerarda. Prvo joj je trebalo vreme da ih ubedi da krenu kod Edvarda. Koliko god je njihova ljubav bila jaka, oni su bili samo dvoje plašljive dece. Brzo su stigli, a onda je Sesilija insistirala da ne uĎe u kuću, već da njen otac doĎe do ulaznih vrata. Ţelela je prvo da vidi u kakvom je raspoloţenju. Dţerard se do tada potpuno umirio pa nije imala pojma šta sve stoji iza te hladne mirnoće. Pokucali su i zamolila je Pitera da ode po vojvodu i markiza.

Edvard se pitao šta ovo troje izvode dok je sa Aronom išao ka ulaznim vratima. Sesilija je, čim je ugledala oca, pojurila u njegovo naručje. Izraz njegovog lica joj je govorio da je spreman da joj oprosti. Dţerard je ušao da bi bio pored nje, a Edvard je ostao sa Vivijen na ulazu. Ţeleo je da iskoristi nastalu zbrku i poljubi svoju verenicu.

U trenutku kada se nageo ka njoj, na kapiji je ugledao Stvena Bredlija. U ruci je drţao pištolj. Imao je samo toliko vremena da se baci na Vivijen i odbaci ih u stranu. Čuo se pucanj. Pa još jedan... * *

*

Bilo je toplo prolećno jutro kada su se oglasila crkvena zvona. Svet se okupio na trgu ispred da vidi uţivo makar deo venčanja godine. Kada su izašli iz crkve, mladenci su blistali. Još samo svadbeni doručak ih je delio do polaska na medeni mesec. Edvard je iznenadio Vivijen kada joj je nekoliko dana pre venčanja rekao da idu na luksuzno krstarenje Mediteranom. Bila je oduševljena.

Dok je vodio ka fijakeru, ruka mu je bila obavijena oko njenog struka.

- Još samo malo, draga moja, i bićemo sami. Daleko od od ove uţasne guţve – prošaputao joj je na uvo.

- Edvarde, ponašaš se kao da smo na nekoj dosadnoj zabavi, a ne na sopstvenom venčanju – prekorila ga je blago.

- To je samo zato što hoću da u miru uţivam u tebi, sada kada si zvanično moja. Prvo smo imali zbrku oko Bredlijevog samoubistva, pa organizacija venčanja i tvoje sreĎivanje poslova oko akademije. Sve to nam je oduzelo previše vremena.

- Da, ali su stvari sada rešene. Bredli je svojim kukavičkim činom, ustvari, svima učinio uslugu. Što se akademije tiče, Helena i Sesilija će sasvim dobro brinuti o svemu dok se ja ne vratim. Ko zna, moţda ću im sasvim prepustiti da vode posao. To, naravno, zavisi od tebe vojvodo.

- Već sam ti rekao da se neću mešati u ono što radiš. Zašto bi onda nešto zavisilo od mene? – bio je začuĎen Edvard.

- Pa vojvodo, izgleda si zaboravio šta si sve ţeleo dok si me nagovarao na brak. Jedan od razloga su bila deca. Ako mene pitaš, mnogo dece. Zato bi trebali što pre da počnemo. Na primer, jedna od divnih uspomena sa medenog meseca mogla bi da bude beba.

- Znaš da ne mogu da odbijem ni jednu tvoju ţelju, vojvotkinjo. Svakako nisam zaboravio šta sam sve poţeleo, ali sam morao da sačekam da ţelja bude obostrana. Verujem da ćemo oboje dati sve od sebe u ostvarenju tog cilja.

- Zar uopšte sumnjaš u to?

- Ni najmanje, Vivijen. Da li je u redu da ti još jednom danas ponovim da te volim?

- Zašto ne bi bilo uredu? I ja tebe volim – blistavo mu se osmehnula.

Osim što joj je ponavljao da je voli, Edvard joj je svakodnevno i dokazivao svoju ljubav. Kao da je sutra neće biti.

– Znaš, ponosna sam što sam tvoja vojvotkinja i nadam se da će nam ţivot trajati dovoljno dugo da bih ti pokazala sva svoja osećanja.

(Kraj)