Vatromet ljubavi by Bibliotekarka

1. - Ne? Recepcionerka se ljubazno osmehivala, ali je kategorično odmahivala glavom, kao da se pita da li je mlada žena pred njom gluva ili je samo ne razume. Šarliz se ugrizla za usnu. Zar je moguće da će ova vožnja u London biti uzaludna iako je jedva uspela da je ugura u svoj raspored? Odlučila je da ipak još jednom pokuša. - Postoji li neko s kim bih mogla da razgovaram? - iz iskustva je znala da je nemoguće reći ne kad mušterija sedi preko puta. - To bi bilo besmisleno - recepcionerkin osmeh, iako ljubazan, ukazivao je na nestrpljenje. - Zašto ne pokušate u manjoj firmi, možda vam tamo mogu pomoći u ovako kratkom roku. Za vatromet poput „Svetala cele večeri“ zakazuje se mesecima unapred. - Ali ja imam samo nedelju dana - odgovorila je Šarliz razdražljivo. Ova uobražena osoba počela je da joj ide na živce. Nevesta je internacionalna zvezda. Jeste nekad čuli za „Neveste iz pakla“? Recepcionerka ju je sumnjičavo pogledala. Neveste iz te televizijske serije stalno su imale izlive besa. Možda će ova mušterija slediti njihov primer? - Razumem - odgovorila je nežno. - Nažalost, ne mogu vam pomoći. Predlažem da ubuduće zakažete termin preko interneta... - Želim da razgovaram s poslovođom, s vašim šefom... s nekim - Šarliz se ispravila, srećna što je na visokim potpeticama. - Mislite, s Denom Brukom? - devojka je u neverici podigla obrve. - Gospodin Bruk je generalni direktor ove pirotehničke firme, koja, između ostalog, organizuje vatromet na Bruklin Bridžu 4. jula i vatromet za Novu godinu u sidnejskoj luci. Sumnjam da on ima vremena za vas.

- A zašto ne bi imao? - čuo se dubok muški glas i recepcionerka je u trenu prebledela, šokirano trepćući. Šarliz se okrenula. Zgodan muškarac tamne, razbarušene kose, na sebi je imao isprane pantalone, majicu i... kaubojske čizme. - Ona... nije imala zakazano - rekla je devojka za recepcijom. Došla je da... zakaže vatromet za venčanje. Muškarac se okrenuo odmerivši Šarliz. Nesvesno je ispravila suknju, pa je poželela da skloni pramen s lica, ali joj je kosa bila savršeno zategnuta. - Čestitam - rekao je prijatno promuklim glasom. - Molim? - možda joj čestita što je izabrala baš tu firmu? - Venčanje. - Oh... ne udajem se ja - taj dan je daleko, jer muškarca njenih snova nema na vidiku. I kako bi ga pronašla kad nije znala šta želi? A u ovom trenutku zadovoljava se uspešnom karijerom. Želela je da bude nezavisna. Kada bolje razmisli, ovo je prvi korak u tom smeru i zato mora da obezbedi vatromet. - Ja sam organizatorka - rekla je. - Udaje se moja klijentkinja. - Razumem - zaiskrilo je nešto u njegovim očima. - Onda ste na pravom mestu. Siguran sam da će vam Ronda pomoći da rezervišete. Ronda se nakašljala. - Treba im vatromet za sledeću subotu, gospodine Bruk. Gospodin Bruk? Generalni direktor preduzeća na dobrom glasu nosi isprane farmerke i kaubojske čizme na poslu? A ona je očigledno preterano elegantna. Ipak, ovo je prilika za razgovor. Šarliz je primetila pogled koji je uputio toj Rondi pre nego što je krenuo. - Naravno, gospodine Bruk - rekla je devojka na recepciji. Daću joj listu firmi, kojima može da se obrati. - Ali ja ne želim drugu firmu - Šarliz je zvučala grublje nego što je nameravala. - Želim najbolju, a to je vaša, zar ne? - Tako je - potvrdio je. Šarliz se namrštila. Videlo se da on uživa u ovoj situaciji. Oči su mu bile crne kao noć. Na sekund joj je

srce stalo, a onda je počelo divlje da udara. I sad je mogla samo duboko da udahne i... da napadne. - Koliko sam čula, specijalizovali ste se za velike proslave. Ali 4. jul i Nova godina obeležavaju se samo jednom godišnje, pa vas sigurno zanimaju i manje grandiozne proslave - pobedonosno se nasmejala. - Ovo je proslava venčanja poznate ličnosti, pa bi to za vas bio besplatan publicitet, a meni biste učinili veliku uslugu. Bilo bi to obostrano korisno. Podigao je obrve. Znači li to da je smatra bezobraznom ili je oduševljen njenom pregovaračkom umešnošću? Ronda se blago nakašljala. - Gospodine Bruk, sastanak s direktorima počinje za petnaest minuta. - Dajte mi deset minuta, gospodine Bruk - ubedljivo je rekla Šarliz. - Molim vas. Podsetila ga je na Ledi Di: savršeno odevena, frizura i šminka savršene. I savršen nastup. Ova žena usredsređena je na karijeru. U kožnoj fascikli sigurno ima podužu listu obaveza i besprekorno sačinjene ugovore. Ona je tip osobe, koje on obično zaobilazi u širokom luku, pa ni njemu nije bilo jasno zašto ju je pozvao u svoju kancelariju. Da bi održao Rondi lekciju o odnosu prema mušterijama? Ne, verovatno zbog njenog iznenađenog pogleda kad joj je čestitao što se udaje. I njegova reakcija bila bi takva kad bi neko pretpostavio da se on ženi. Pa ipak, ona je na njega ostavila utisak žene koja već ima spremna imena za decu. A ipak je sama? Nema prsten na levoj ruci, ali to danas ništa ne mora da znači. Ili je to bilo zbog tona, kojim je razgovarala s njim? U njenom glasu osetio je paniku. Možda je „Ali lights on the night“ njena poslednja nada... Den je otvorio vrata kancelarije u penthausu propustivši je da prođe. - Sedite - pokazao je na udobnu sofu kraj prozora, odakle se pružao pogled na vimbldonske golf terene.

To joj je očigledno promaklo, jer je zurila u objekat nasred prostorije: čelični cilindar podeljen na dva dela, okružen plamenom i postavljen na postolje od granita. Bila je oduševljena tim umetničkim delom i to mu je imponovalo, jer je urađeno po njegovim instrukcijama. - Vi ste...? - Šarliz Najtli. - Den Bruk - pružio joj je ruku. - Sedite - on je seo na rukohvat fotelje, a ona što dalje od njega, na sofu. Nije prekrstila noge. Zašto stalno cupka porub suknje? Pokušava li da koketira s njim ili je samo nervozna? Pribrao se. - Dakle, to je venčanje poznatih ličnosti? Šarliz je klimnula glavom. - Znači li vam nešto ime Marta Rajt? Den je odmahnuo glavom. - Nikad čuo. - Ona je iz Loksberija. Postala je poznata zahvaljujući nekom rijaliti programu na TV-u. Udaje se za fudbalera Toma Kroulija. - Njega znam. - Njihovo venčanje glavni je događaj ove sezone. Očekuje se više od šest stotina zvanica. Imali smo sreće sa salom. Loksberi hol je... - I to mi je poznato. Šarliz je zatreptala. Loksberi je uspavani gradić na jugu Engleske, između Sautemptona i Londona. Istoimeni dvorac iz 18. veka jedina je atrakcija u njemu, ali očito veoma poznata. Den je primetio da je gospođica Najtli iznenađena, ali nije hteo da joj kaže otkud zna za to mesto. - Tomovo i Martino venčanje verovatno je poslednje u Loksberi holu - nastavila je Šarliz. - Imanje je prodato pre izvesnog vremena i još se ne zna šta planira novi vlasnik. - Razumem - odsutno je klimnuo glavom. Najtlijeva možda nije lepotica, ali su njena plava kosa i besprekorni ten veoma

privlačni. Da ima plave umesto smeđe oči, za nju bi se reklo da je klasično lepa. A opet, baš je izazovna: sitne građe, visoka tek nešto preko metar šezdeset, elegantno odevena... Prošlo mu je kroz glavu da ona verovatno pije suvi martini s maslinom. Ne, ipak džin-tonik. Den je morao da se pribere. - Izvinite, šta ste rekli? - Da je Loksberi hol savršen za vatromet. Celom dužinom balske dvorane je terasa s pogledom na jezero. Biće mnogo novinara. Mogla bih da sredim da vaša firma bude spomenuta u tekstovima. - To je lepo, ali nama reklama ne treba, jer smo poznati po radu u filmskoj industriji. Predlažem da se obratite manjoj firmi, specijalizovanoj za rođendanske proslave i venčanja... - To nije dovoljno - uzvratila je Šarliz. - Vatromet mora da bude spektakularan, najbolji! Den ju je zamišljeno pogledao. Na umu joj je samo najbolje, jer želi na vrh. A dobro je znao koliko tu treba ulaganja i izdržljivosti. - Da li je ovo venčanje vaš prvi značajniji angažman? Šarliz je porumenela. - Ja... nisam početnica, gospodine Bruk. Godinama sam uspešno radila ketering i nedavno sam prešla u organizaciju događaja. - Drugim rečima, ova svadba je vaš prvi značajniji angažman. Šarliz se ukočila. Šta je time hteo da kaže? - Sve se odvija po planu. Pripreme za obred i prijem su završene, uključujući i ketering, dekor i muziku. Marta je prezadovoljna venčanicom, a novinari lokacijom. Angažovali smo „Diverziju“, najbolji bend u okruženju. Za njih ste sigurno čuli. Den je nesvesno zadržao dah. Slučajnost? Sve ovo postaje jezivo. - Kao što sam rekla, sve je bilo u najboljem redu, a onda mi je Marta jutros rekla da želi i vatromet. Počela je da viče kad sam joj rekla da će biti problema, jer je rok kratak.

Den je znao koliko je teško raditi s mušterijama, koje lako planu ako im se želje ne ispunjavaju. Gospođica Najtli je, dakle, već videla kako je to. Nikakvo čudo što joj glas podrhtava. Očigledno je ranjivija nego što dopušta da se to primeti. - Postala je... histerična i pretila je da će otkazati venčanje nastavila je Šarliz. - Obećala sam joj da ću to rešiti. - I došli ste kod najpoznatijeg. Divim vam se, gospođice Najtli. - Znam da tražim nemoguće, gospodine Bruk, ali moram joj pokazati šta mogu. Preporučite mi nekoga kome bih mogla da poverim ovaj posao. Ne bih da se osramotim. Den je ćutao, a onda upitao: - Imate li predstavu o tome koliko ima posla oko pristojnog vatrometa, gospođice Najtli? Odmahnula je glavom ugrizavši se za donju usnu. Da li je tim detinjastim gestom pokušala da ga umilostivi ili da mu pokaže da nije toliko opasna, kao što želi da izgleda? - Dugoročno planiranje neophodno je iz više razloga. Prvo, treba da se ugovori budžet, tema i dužina trajanja spektakla, a za to nije dovoljan jedan sastanak. - Budžet nije problem. - Sigurni ste? Govorimo o više od hiljadu funti po minutu. - Sigurna sam - Denu nije promaklo da ona guta knedle. - Vatromet prati muzika, koju bira klijent. Muzika mora da bude usklađena s raketama. Ranije je sve to on radio i za to mu je bilo potrebno manje od nedelju dana. Doduše, koštalo ga je to nekoliko besanih noći, ali se na kraju isplatilo. Zato je danas tu gde jeste. - Vatromet mora da bude odabran i podešen. Treba se napraviti mapa terena, pri čemu treba voditi računa o bezbednosnim propisima, što znači odstojanje od sto metara između publike i pirotehničara. Potrebna je dozvola nadležnih pre nego što se rakete instaliraju i pre nego što se podese električne kapisle. Na kraju sledi provera da bi se videlo da li je

sve na svom mestu i da li su sve sekvence programirane u pravo vreme.

Šarliz je malo poćutala. - Pojma nisam imala - priznala je deprimirano. - Žao mi je što sam... - ustala je. - Hvala što ste izdvojili vreme da mi sve objasnite. Vrata su se otvorila. Ronda je promolila glavu. - Gospodine Bruk, saradnici vas čekaju u sali za sastanke. Den je ustao. - Gospođice Najtli? - Da? - Mislim da mogu da vam pomognem. - Preporučićete me kolegama? - pogledala ga je očima punim nade. - Ne. Razmišljao sam o tome da sam organizujem taj spektakl - glasno je uzdahnuo. - U tom slučaju, tema i muzika, kao i obilazak prostora, moraćemo već sutra da dogovorimo. - Nema problema, pobrinuću se za to - osmehnula se Šarliz. Kada vam najviše odgovara? Dirnula ga je njena reakcija. - Sutra je subota - razmišljao je naglas. - Nisam planirao ništa važno. Kad odgovara vašem klijentu? - Sutra ćemo ceo dan provesti u Loksberi holu. Marta i Tom imaju čas plesa pre podne, a posle podne probno venčanje. Dođite kad vam je zgodno. Da vam objasnim kako da dođete...? - Ne treba. Slučajno mi je poznato i imanje i okolina. Den Bruk možda šeta u ispranim farmerkama i kaubojskim čizmama, ali razume se u pirotehniku. Njegov vatromet uveličaće Martino i Tomovo venčanje, a ona će se pozicionirati kao odlična planerka venčanja. Pred njom je blistava karijera. Onda će odlučiti kako da provede ostatak života. Saobraćaj je bio gust, što je značilo da će joj trebati bar dva sata do stana u Loksberiju.

Dugu vožnju iskoristiće da još jednom razmisli o sutrašnjem danu. Okruženje Loksberi hola garantovalo je tamno noćno nebo bez ulične rasvete, što je idealno za vatromet. Dok se vozila kroz sela, polja i livade, Šarliz se u mislima nesvesno vraćala muškarcu u kaubojskim čizmama, s kojim će u narednih nedelju dana poslovno sarađivati.

2. - Ne, Tome! Ako se nagnete, izgubićete ravnotežu, pa ćete vi i gospođa pasti. Napravite korak u stranu i savijte koleno. Zatim, držeći ruku oko nevestinog struka, lagano se nagnite, kao malopre. Leđa moraju biti ispravljena. Tom Krouli je naglo pustio svoju verenicu, ali ga je Marta uhvatila za ruku. - Ni slučajno! Nikad nećemo naučiti ako pobegneš. Tom se odlučno otrgnuo. - Žao mi je, dušo. Koliko puta moram da ti kažem da ne umem da plešem? Dosta mi je! - Ali vežbamo svoj prvi ples! - glas joj je podrhtavao, a to je bio nedvosmislen znak da će se rasplakati. - Svi će nas gledati i fotografisati. - Fotografije, fotografije... - vena mu je pulsirala na slepoočnici. Besno je podigao ruke u vazduh. - Da sam znao šta mi predstoji, dobro bih razmislio pre ženidbe. - Kako možeš...! - Marta je šakama pokrila lice jecajući. Šarliz je uzdahnula, i njoj se plakalo. Pjer, učitelj plesa, pokretom ruke pokazao je da mu je svega dosta. - Šta je tu toliko komplikovano? - promrmljao je. - Vežbamo već sat vremena, a još smo na početku. Znate li koliko traje verzija Džona Ledženda „Ali of me“? Duže od pet minuta! Tom se okrenuo budućoj supruzi. - Izvini, draga, nisam tako mislio - privukao ju je u zagrljaj. Hteo sam da kažem da je trebalo da se venčamo pred matičarem. Mogli smo da se poštedimo ovog cirkusa. - Lažeš! Mislio si to što si rekao - odgurnula ga je okrenuvši mu leđa. - Nećeš da se oženiš mnome, u tome je problem. - Naravno da hoću, pa obožavam te. Marta je još jače zajecala.

Krajnje je vreme da se umešam, pomislila je Šarliz. Prišla im je i spustila ruku na devojčino rame. - Nema razloga za uzbuđenje. Potrebna vam je pauza. Logično je što ste pod stresom, jer se taj dan bliži. Nikakvo čudo što ste oboje na ivici nerava - osmehnula se mladoženji. Uspećete, zar ne, Tome? Žene vole muškarce koji umeju da plešu, zar to niste znali? - Ples je za šonje - promrmljao je. Osetila je da se Francuz ukočio. Još jedna takva rečenica i ostaće bez instruktora plesa. Brzo je nastavila: - Predložiću vam nešto, Tome. Pustićemo pesmu još jednom, a Pjer će plesati umesto vas da biste vidili koliko je to romantično. Tom se namrgodio, a Marti se predlog dopao. Obrisala je suze i koketno pogledala instruktora plesa. Na sreću, Tomu je promakao taj pogled. - Što se mene tiče, možete da počnete - rekao je namćorasto. Prišao je prozoru, Šarliz je pošla za njim. - Divno, zar ne? - rekla je posle nekog vremena. - Jezero je lepo. Sviđaju mi se zmajevi - bradom je pokazao kamene gargojle. - Zašto ne odete u razgledanje? Park je veličanstven, ima i lavirint. Okrenuli su se kad je počela muzika. Tom je prekrstio ruke preko grudi, mračno prateći Martino graciozno kretanje po parketu u Pjerovim rukama. - Lako je njoj, ona je godinama igrala balet. Ali ako misli da ću biti ljubomoran na njega, načekaće se. Šarliz je odmahnula glavom. - Ne očekuje ona to, Tome, samo želi da otvori bal plesom s čovekom koga voli. Zar je to previše? Rezignirano je uzdahnuo, a onda se namrštio. - Ko je ovo? - upitao je pokazavši glavom prema ulazu. - Zar se nismo dogovorili da nema publike na probi? Ako je ono

fotograf, zahtevam da ga izbacite. Neću dozvoliti da me neko ismeva. - To je Den Bruk - rekla je Šarliz. - Zar vam nisam rekla da će navratiti da se dogovorimo oko vatrometa? - Da, vatromet - Tom se opustio. - Znači li to da je današnji čas plesa završen? - To zavisi od Pjerovog rasporeda - odgovorila je diplomatski. - I od toga kako će proteći popodne. Cvećar se najavio, a treba i da održimo probu vančanja. Pogledala je Martu, plesala je besprekorno. Šarliz je mogla da je zamisli u venčanici kako klizi po podijumu. Kada bi Tom plesao tako dobro kao Pjer, bili bi savršen par. Detalji su joj se nizali u glavi: cvetni aranžmani i sveće po ivici podijuma; najbolje mesto za fotografe i kamermane, mašne za deveruše... Svaka sitnica je važna, a sve može lako da se previdi. Pogotovo ako mi neko odvraća pažnju, opomenula je sebe. Zašto je Denovo prisustvo čini toliko nervoznom? Srce joj je udaralo brže nego što je uobičajeno, a u stomaku je osetila leptiriće. Baš je harizmatičan i zgodan! Den Bruk je veoma atraktivan... Besmislica! Zapravo je nervoznom čini činjenica da vatromet još uvek nije rešen. Svašta je moglo da se desi: Marta je mogla opet da se rasplače, a Tom je prilično nakostrešen, jer mu se gospodin Bruk nije dopao. Ništa ne sme poći po zlu! Ništa! Šarliz je pritisnula fasciklu na grudi kad su utihnuli poslednji akordi pesme.

Den je pogledom preleteo po sali. Ko bi pomislio da će Loksberi hol biti njegov? Nikome, a pogotovo njemu, to ne bi palo na pamet kad je pre mnogo godina prvi put došao ovde... Dobrotvorna fondacija ga je, zajedno s decom iz razorenih porodica, dovela na Božičnu proslavu u Loksberi hol. Tada je prvi put u životu video kako bogati žive. Tim ljudima ništa nije nedo-

stajalo, niko im nije prigovarao, a njihova deca bila su mažena i pažena. Samo zato što su bogata. Danas je i on bogataš, a Loksberi hol je odnedavno u njegovom vlasništvu. Ispunio mu se dugogodišnji san i u tome je uživao. Balska dvorana je očaravajuća s tim starinskim kristalnim lusterima i nameštajem. Kad ju je prvi put video, zamišljao je parove kako plešu, a sad je to uživo gledao. Devojka platinastoplave kose, verovatno je to nevesta, nije se žalila. U rukama partnera bila je laka kao pero. Na sebi je imala majicu s dubokim izrezom, koja je mnogo otkrivala. Baš je Tom Krouli srečnik! Ipak, razlika između nje i gospođice Najtli nije mogla biti veća. S tom fasciklom, koju je pritisnula na grudi, podsetila ga je na zategnutu gitarsku žicu, koja će pući svakog trena. Pokušao je da je zamisli s partnerom na podijumu, a zapravo je želeo da on pleše s njom. I Šarliz Najtli je bila u pravu kad je pretpostavila da će ovo biti poslednje venčanje u Loksberi holu. Zapravo, moje venčanje će biti poslednje, brzo se ispravio. Muzika je utihnula, a Den je prišao Šarliz i momku, verovatno mladoženji. Iako je bio vikend, Šarliz je na sebi imala poslovnu odeću: uske pantalone „na peglu“ i uz njih savršenu svilenu bluzu. Kosu je skupila u punđu. Pitao se da li i spava pokupljene kose. Den je pružio ruku mladiću. - Den Bruk. Vaš odlučujući gol u poslednjoj utakmici bio je spektakularan, svaka čast! - Hvala. Upoznaću vas sa svojom budućom suprugom: Marta, ovo je Den Bruk, specijalista za vatromete. - Samo Den, ne sviđa mi se moje ime, ali dobio sam ga na rođenju - osmehnuo se Marti klimnuvši joj glavom, pre nego što se okrenuo Šarliz. - Ćao, Šarliz, kako ste? - Dobro. I meni se moje ime dopada. Podigao je obrvu. Zašto je toliko ukočena? Slegnuvši ramenima, okrenuo se Marti.

- Hajde da nađemo miran kutak, gde ćete moći da mi kažete šta želite. Marta se zakikotala. - Zvuči dobro. - Hajdemo na terasu - predložila je Šarliz, pa je pogledala Toma. - Moram nakratko da popričam s Pjerom i doneću osveženje. Šta želite? - Mineralnu vodu - rekla je Marta. - Na ovoj vrućini prijalo bi mi hladno pivo - naglasio je Tom. - Nisam sigurna ima li piva u frižideru - pošto je uzdahnuo prevćući očima, požurila je da kaže: - Žao mi je, pobrinuću se za nabavku piva. A za vas, gospodine Bruk? - Kafa, gospođice Najtli. Crna, bez šećera. - I za mene - ubacio se Tom, pa se okrenuo Denu. - Možemo li izaći na terasu? - Naravno, treba da se dogovorimo o propratnoj muzici. Pretpostavljam da želite nešto romantično.

O muzici nije bilo reči kad se Šarliz vratila noseći piće. Den je otvorio laptop, a Tom i Marta pratili su šta se dešava na ekranu. - Vau! - rekla je Marta oduševljeno. - Ovo želim. Šta je to? - Božur - kliknuo je. - Ovo je hrizantema, a ovo je - ponovo je kliknuo - zlatna žalosna vrba. Raketa s 45 efekata. - Divno - Tom je trljao ruke. - To će biti spektakl. - A pošto je ovo vaše venčanje, šta mislite o tome da unesemo i osećanja? - ponovo je kliknuo. - Ovo, na primer. Možda za početak? - Oh... - Marta je bila oduševljena. - Dva isprepletena srca. Tome, vidi... Den se nasmejao. - A ovo...? Zar vas ne podseća na bidermajer? Marta nije bila ovoliko uzbuđena još otkad je probala venčanicu.

- Želim da bude što romantičnije - rekla je. - Znam koja pesma bi bila idealna: Vitni Hjuston „I will always love you“. Tom je odmahnuo glavom, a Den je podigao obrve. - Nije loše, ali je sporo. To je bolje za ples nego za vatromet. - Previše kenjkavo - rekao je Tom. - Potrebno nam je nešto energičnije. Ideja je bila da završimo spektakularno ili sam pogrešno shvatio? - Hoćemo, dušo, bez brige - ljutito ga je odmerila. - U to sam siguran. Šta kažete na Mit Louf „Id do anything for love“? - predložio je Tom. - Tempo je dobar. - Ne - ovoga puta Marta je odmahnula glavom. Šarliz je grozničavo razmišljala. - A šta kažete na Bon Zovijev „Living on a prayer“? - Bolje - Den je klimnuo glavom. - Bon Zovi je jedan od mojih omiljenih pevača. Zašto ne „Always“? Kroz glavu joj je prošlo nekoliko stihova. Iz nekog razloga zamislila je Dena Bruka u crnoj majici bez rukava pred mikrofonom. I činilo joj se da ga čuje kako peva voljenoj ženi da će za nju učiniti sve. Always... Počela je da se hladi fasciklom. Nije volela rok zvezde u crnim majicama. Draži su joj ljudi u odelima, s urednom frizurom. Odgovarao bi joj ambiciozni advokat, koji je politički aktivan, kao njen poslednji momak. Šteta što su im interesovanja toliko različita, jer bi se on sigurno dopao njenoj baki i dedi... A kad je o vremenu reč, Marta i Tom već pola sata pokušavaju da se dogovore oko pesme. Den je postao nestrpljiv. Ovaj ugovor nije mu potreban. Šarliz je krišom pogledala na sat: uskoro dolazi cvećar, a posle toga na rasporedu je još jedan čas plesa s Pjerom i, za kraj, proba venčanja. - Gospodine Bruk, šta još treba da uradite? - Da pogledam teren. Moram da vidim gde ću parkirati kamione i dizalice. Za početak vatrometa predlažem ponton na drugoj strani jezera, ali ću pravu lokaciju izabrati s terase na

prvom spratu, odatle je najbolji pogled... - ućutao je. - Da li je to problem? - Nemamo pristup prvom spratu. To je jedan od uslova novog vlasnika. - Naravno. - Koliko vam treba vremena za obilazak? - Četrdesetak minuta - nasmejao se. Šarliz ga je mračno pogledala, pa je duboko uzdahnula. - Predlažem da se ovde nađemo za tričetvrt sata. Tome, idite s Martom u Loksberi pab, pojedite sendvič i popijte hladno pivo, pa ćete se možda složiti oko pesme. Prvo moramo rešiti problem muzike. Zar ne, Dene? - Tako je, Šarliz, u stisci smo s vremenom - šarmantno se osmehnuo Marti. - Umesto da počnemo spektakl s dva srca, šta kažete da time završimo? To ne bi bilo loše finale, pogotovo s vašim i Tomovim imenom u sredini. Marta je uzbuđeno zatreptala. - To bi bilo divno, Dene - zagrlila je budućeg muža. - Hajde, dragi, da izaberemo pravu pesmu.

S terase na prvom spratu prostirao se savršen pogled na park i jezero. Najveću prostoriju na spratu Den je izabrao za sebe i odatle je nameravao da pokrene vatromet pomoću laptopa. Preskočio je prepreku, koja onemogućava pristup privatnom delu kuće. Penjući se stepenicama, razmišljao je o tome šta će mu ovolika kuća ako će sam u njoj živeti. Možda treba da predloži momcima iz benda da se usele u Loksberi hol i tako unesu život u stare zidine. On svakako neće ovde živeti. Ima stanove u Njujorku, Londonu i Pekingu, gde često odlazi, jer su Kinezi eksperti u pirotehnici. Loksberi hol je veza s prošlošću, koju je sebi mogao da priušti. S terase je gledao ogromni park. Samo za šišanje žive ograde lavirinta potreban je baštovan s punim radnim vremenom, a tek sve ostalo...

Den se trgnuo. Ima li nekoga tamo? Nije se prevario. Jedna silueta kretala se vijugavom stazom, kao da dobro poznaje put. Šarliz? Kad je stigla do raskrsnice, izvadila je nešto iz džepa, izgledalo je kao da sluša muziku na ajpodu. Den je zaboravio zašto je ovamo došao. Naslonjen na gelender, radoznalo je posmatrao kako ona skida cipele, jer meka trava nije baš idealna za visoke potpetice. U sledećem trenutku se zabezeknuo: ovo nije očekivao! Šarliz Najtli je počela da pleše. Graciozno se kretala misleći da je sama i da je niko ne gleda. Zaboravio je na vatromet. Stao je u senku posmatrajući predstavu, koja nije namenjena njegovim očima. Primetio je da je užasna plesačica i da nema osećaj za ritam. Ipak, čini se da ona to zna i da se zato krije. Na podijumu za ples sigurno bi joj se svi smejali. Preplavio ga je stid, osećao se kao voajer. Otkud mu pravo da je potajno posmatra i da joj se podsmeva kad je očigledno da se dušom i telom prepustila ritmu? Bila mu je dobro poznata želja da se pomoću muzike isključi iz spoljašnjeg sveta. Postojao je period u njegovom životu kad ga je muzika održavala da ne potone. Nikad neće zaboraviti kako je kao klinac stavljao slušalice i pojačavao muziku na najjače samo da ne bi čuo kako se njegovi staratelji svađaju zbog njega. To je uvek značilo da će uskoro opet završiti u domu, a zatim u drugoj porodici, gde će se za nekoliko nedelja sve ponoviti. Još se seća dana kad mu je neko poklonio korišćeni bubanj i time učinio njegov život podnošljivijim. Ili kad je prvi put držao saksofon u rukama. Od tada je muzika uvek uz njega. Da li je isto sa Šarliz Najtli? Nije mogao da se otrgne utisku da se iza hladne i samouverene fasade krije žena komplikovanog života, pri čemu ni otprilike nije znao ko je ona zapravo. I pitao se zašto ga to uopšte toliko zanima. Den se iznervirano pomerio od zida pogledavši na drugu stranu obale. Da li će to odstojanje od drveća odgovarati bezbednosnim propisima? Bilo bi dobro kad bi neko od njegovih

ljudi mogao da proveri odstojanje, ali sad će morati da se osloni na osećaj. Izvadio je blokčić i olovku i počeo je da skicira. Kad je završio i pogledao na sat, shvatio je da je prekoračio dogovorenih 45 minuta. Sišao je niza stepenice. Pošao je u balsku dvoranu, ali je na stolu kraj ulaza ugledao njenu fasciklu i ajpod. Šta ga sprečava da vidi uz koju je pesmu onako posvećeno plesala? Možda će ponešto shvatiti o njoj. Previše ga interesuje ono što je toliko želela da sakrije, pa nije želeo da propusti tu priliku.

Marta i Tom su malo zakasnili. Šarliz je na njihovim licima videla da se nisu dogovorili oko pesme. Izgubila je nadu. Sad je bila sigurna u to da će se Den Bruk povući. Kad su se svi okupili, Den ih je direktno upitao: - I, jeste li se dogovorili? Marta je odmahnula glavom. - Neka smo prokleti, nismo. Zato... - nasmejala se - ... smo odlučili da vi odaberete pesmu. Ipak ste vi stručnjak. Den je podigao obrve. - Sigurni ste? Mislim da imam idealnu pesmu. - Koju? - upitala je Marta. - Nije važno - ubacio se Tom. - Rekla si da se nećeš mešati. - Sekund - Den je spustio lap-top na sto, pa je nešto ukucao. - Mislim da će vam se dopasti. Čim su se oglasili prvi tonovi, Šarliz se naježila. To je njena pesma... - Oh... - uzdahnula je Marta. - Obožavam je. Tom se namrštio. - Ko to peva? Selin Dion? Den je odmahnuo glavom. - Ne, ona ju je otpevala, ali original peva Dženifer Raš. Šarliz je volela baš tu verziju pesme „The power of love“ i uz nju je plesala u lavirintu.

- Savršena je za vatromet. Evo, ovde na primer... - desnom rukom opisao je luk u trenutku kad je muzika ubrzala. - Pesma traje šest minuta, dovoljno za vatromet i na kraju dva srca s vašim imenima. To je za kraj, ne za početak - dok je pričao, izbegavao je da pogleda Šarliz. Nemoguće je da je slučajno izabrao ovu pesmu. Sigurno postoji neka duševna povezanost među njima. Duboko je udahnula. Više ništa nije stajalo na putu do savršenog dana. Pesma je idealna.

3. Vreme nije moglo da bude bolje za svadbu kojom se bavila sva regionalna štampa. Sunce je sijalo s plavog neba bez oblačka. Bilo je toplo, ali ne vruće. Povetarac je obezbedio dašak svežine. Šampanjac dobrodošlice je ispijen i zvanice su polako krenule prema dekorisanim stolicama na travnjaku, gde će se uskoro održati obred venčanja. Šarliz je stajala u senci vrbe posmatrajući mladu devojku kako uzima vrećicu sa stolice i pokazuje partneru konfete od srebrnog papira za venčani par. Zadovoljno se nasmešila pomislivši na šarenu kišu zvezda, koja će padati u ponoć i obasjavati noćno nebo. Dok je čekala početak obreda, u glavi je još jednom proveravala spisak.

I Den Bruk je bio zauzet pripremama. Otišao je na drugu stranu obale, gde je s nekolicinom radnika počeo da istovara rakete za vatromet iz kamiona. Narednih nekoliko sati uzalud je pokušavala da ne misli na Dena dok je nadgledala razmeštanje cvetnih aranžmana. Imponovalo joj je to što je on tu da se pobrine za ponton s kojeg će puštati vatromet umesto da stoji i izdaje naređenja. Da li ju je zato peckala koža svaki put kad bi pogledala prema jezeru? Ili je to zato što joj muškarac u crnoj majici i ispranim farmerkama noćima ne dopušta da spava? Šta god da je razlog, treba da se posveti poslu, umesto što stoji kraj prozora i ne radi ništa. Otišla je u kuhinju. Dobro je što može da se osloni na kuvara. Džek i ona su partneri već deset godina i dobro se razumeju uprkos razlici u godinama. Počeli su skromno, nakon što je on morao da zatvori restoran, iz finansijskih, a ne kulinarskih razloga. On je odličan kuvar i u velikoj meri doprineo je njihovom zajedničkom uspehu. Njegova je ideja bila da počnu da se bave planiranjem manifestacija.

Kratak pogled na ovale bio je dovoljan da shvati da nema razloga za brigu. Pa ipak, želela je da se uveri da je sve u redu. - Kako ti se čini, Džek? Ima li problema? - Misliš, osim večere s osam jela za dvesta zvanica i mezetluka za šest stotina ljudi na terasi? - nasmejao se. - Sve je pod kontrolom. Idi i pobrini se za nevestu. Šarliz je prevrnula očima. - Hoću. A onda ću doći da vam pomognem. Ostavi mi jednu kecelju. - Ne. U toj finoj odeći nemaš šta da tražiš ovde, s keceljom ili bez nje. - Misliš da sam preterano upadljiva? - upitala je zabrinuto. Izabrala je srebrnu haljinu odlučivši da joj ta boja postane zaštitni znak za ubuduće. Gornji deo haljine bio je uzan i dugih rukava, a donji se zvonasto širio do gležnjeva. Haljina je bila elegantna, ali ne preterano. Mislila je da je to odgovarajući izgled za nekoga ko ne pripada ni osoblju ni gostima. Džek se nasmejao. - Izgledaš kao šefica najuspešnije firme za organizaciju događaja u čitavoj Engleskoj. Postaraj se da tako bude. Njena visost Marta dugo nije imala napade besa. - U pravu si - zabrinuta, napustila je kuhinju i uputila se u zapadno krilo, gde je prostorija za nevestu i deveruše. Tom i njegovi prijatelji su u istočnom krilu. To mi je sledeća stanica, pomislila je. Da se pobrinem za to da su svi na broju i spremni... Šarliz je zahvatila panika. Da nije nešto previdela ili zaboravila? I najmanja greška može da ima dalekosežne posledice. Da li su fotografi na mestima? Imaju li dobar ugao? Da li bend ima dovoljno utičnica za instrumente i pojačala? Važi li to i za tehničare osvetljenja i njihovu opremu? Šta je s vatrometom? Dosad nije bila u prilici da pita Dena ide li sve po planu. Mora to što pre da učini. Šta još? Bezbednosne mere... I tu stavku može da otkači. Radnici u civilnoj odeći iz firme, koju je angažovala, umešali su se među goste, pa diskretno nadgledaju vrata i stepenište da bi

sprečili radoznalce da se popnu na prvi sprat. Pobrinuće se za to da niko ne prespava u Loksberi holu. Bacila je pogled na sat: još dvadeset minuta! Odbrojavanje počinje. Šarliz je duboko udahnula, pa je otvorila vrata nevestine odaje ugledavši Martu u božanstvenoj satenskoj venčanici, okruženu sa šest deveruša. Njihove mini-haljine bile su narandžaste, jer je to jedna od boja Tomovog fudbalskog kluba. Sve su držale čaše za šampanjac, a jedna devojka je promucala bocu. Kad je čep poleteo ka plafonu, počele su da ciče i da se smeju. Fotograf je požurio da uhvati taj magični trenutak. Iscrpljeni frizeri i šminkeri upravo su pakovali pribor. Šarliz im se osmehnula. - Mislim da ste i vi zaslužili šampanjac. Devojke odlično izgledaju. Da li je bilo problema? Šefica tima Šeril je uzdahnula. - Bio je izazov ukrotiti Martinu kosu, ali, na sreću imamo dovoljno laka. Nevesta je platinaste uvojke pustila niz leđa. Na glavi je imala veo, a preko vela dijademu ukrašenu dragim kamenjem. Oko vrata je okačila Tomov poklon za venčanje, ogrlicu s priveskom u obliku zvezde od dijamanata. - I? Šta kažete, Šarliz? - Savršeno, Tom će biti očaran kad vas vidi - opet je pogledala na sat. - Za pet minuta očekujem vas u holu. Idem da proverim momke i fotografe. Nešto kasnije, Šarliz je pratila nevestu i deveruše uz zvuke pesme Vitni Hjuston „I will always love you“. Marta je hodala crvenim tepihom, na čijem ju je kraju čekao budući muž sa svojim pratiocima. Tajming je bio savršen. Pesma se završila u trenutku kad je Marta prišla Tomu, koji joj je opružio obe ruke. Pre nego što se udaljila Šarliz je još jednom proverila da li je sve u redu. Stala je ispod stare vrbe, dovoljno daleko da je niko ne vidi, a dovoljno blizu da može da prati venčanje i sve pojedinosti.

Odahnula je. Posle napornog rada prijalo joj je da se malo osami i konačno predahne. Međutim, zaslužena pauza nije potrajala. Neko je pošao prema njoj. Kad ga je prepoznala, bilo je prekasno, više nije bilo vremena ni da diše. Osećala je samo ono golicanje po koži, karakteristično za vreme provedeno u njegovoj blizini. Na sebi je imao majicu kratkih rukava, farmerke i... kaubojske čizme. Uz to je na glavi nosio prilično ofucan crni kožni šešir. To je bila njegova radna odeća i, za razliku od nje, on nije mario šta osoblje misli o njemu. Šta je toliko fascinantno na njemu? Njih dvoje su potpuno različiti. Den ju je odmerio. Iz nekog razloga nije mogao da pokrene razgovor, a to mu se nikad nije desilo. Nije izgovorio uobičajenu frazu „Nadam se da ne smetam“, a nije je ni pohvalio za sve što je dosad učinila. Ni ona nije rekla da su Marta i Tom divan par. Možda je bolje da ne laže. Za njega ovaj obred nije ništa drugo do običan šou, a venčanje je tek puki pristanak na društvene norme, koje nemaju nikakvog značaja. Par se zakleo na večnu ljubav i vernost iako su oboje znali da je to prazno obećanje. Ko se još toga drži? Možda su mu nedostajale reči. Pogled Šarliz Najtli ostavio ga je bez daha. Na ovom svetlu njena haljina podsećala je na tečno srebro. Nije mogao da se seti kad je video lepšu haljinu na nekoj ženi. Dugih rukava, bez dekoltea i suknja do gležnjeva; haljina je skrivala više nego što je otkrivala. Možda je baš zato toliko seksi? Okrenuo je glavu da ne bi videla koliko je zadivljen. I kosa joj je drugačija, mekša, ženstvenija. Duža je nego što je mislio. Den je potisnuo osmeh pomislivši kako bi lepo bilo zavući prste u njenu kosu... Zamislio ju je kako viče na njega: - Kako se usuđujete da mi kvarite frizuru, vi...! Ne, Šarliz Najtli ne voli iznenađenja. Kod nje sve uvek teče po planu, čak i bez notesa. Iz nevidljivih zvučnika čulo se: - Ja, Marta Grejs Rajt, uzimam tebe, Toma Roberta Kroulija za supruga. Voleću te, paziti i poštovati u dobru i zlu, dok nas smrt ne rastavi... Den je to prokomentarisao:

- Zvuči kao najsrećnija žena na svetu. - A šta ste očekivali? Danas je njeno venčanje, dan, o kom sanja svaka žena. - Je li? - zvučao je skeptično. - Zar danas bilo ko zaista veruje u brak? - Ja, na primer. Iznenađeno je podigao obrve. Gotovo se pokajao zbog toga što je rekao. Izgledala je kao devojčica, kojoj je neko upravo rekao da Deda Mraz ne postoji. Ona zaista veruje u brak i značaj bračnih zaveta? Za nju to nisu tek prazne reči. Ko bi rekao? Nesvesno se nagnuo prema njoj. - Zašto? - upitao je nežno. Šarliz je progutala knedlu. Njegove oči nisu crne, pomislila je očarano. One su tamnosmeđe. I kako ju je gledao...! Htela je da se okrene, ali bila je kao okovana njegovim očima. Osećala je kao da on pokušava da joj prodre u dušu i sazna šta se tamo krije. Zašto? Zato što je želeo da zna zašto ona veruje u brak, za razliku od njega. Da li je naslutio nešto od njenih mračnih tajni? Ali, kako bi to mogao? To je apsolutno nemoguće. Iz misli ju je prenuo aplauz, pomešan sa zvižducima. Verovatno se upravo venčani bračni par poljubio. Uključila su se svetla, a Šarliz to nije primetila, jer nije mogla da skrene pogled s njegovih očiju. - Za mene su bračni zaveti obećanje - odgovorila je nesigurno. - Sve ostalo: venčanica, cveće, šampanjac... pa čak i vatromet, sve je to nevažno - pocrvenela je kad je Den podigao obrvu. - To su samo simboli. Ućutala je. Odgovorila je na njegovo pitanje i baš je briga šta on o tome misli. A ona je srećna što sve to nevažno sad ide kao po loju. - Molim vas, izvinite - rekla je, pa dodala: - Radujem se vatrometu. Sigurna sam da će biti magičan. - Hoće - Den je klimnuo glavom. - A vama garantujem najbolje mesto u kući za posmatranje. - Lepo od vas, ali, zar nemate važnija posla?

- Jedino još treba da pritisnem taster na kompjuteru, sve ostalo je programirano. - Da li je bilo problema? - Ni najmanje. Sve je obavljeno. - Divno - Šarliz je bacila pogled na bračni par, koji se vraćao u glavnu zgradu. Činilo se da su zaista srećni. Kad se okrenula u nameri da pođe, Den ju je upitao: - Šta ste hteli da kažete tim obećanjem, u koje toliko verujete? Zastala je pogledavši ga u oči. - Za mene je to bezbrižnost. Izvesnost da je neko tu, bez obzira na to šta će se desiti. - Onda ste vi najsrećnija osoba na svetu. - Zato što verujem u brak? - Zato što znate kako je to biti bezbrižan. Znate kako je to imati roditelje i porodicu. On to ne zna? Šarliz je osetila nešto čudno u grudima. Znala je o čemu on priča. Da li je trebalo da mu kaže da je i ona čeznula za roditeljskim domom iako je njen život, makar spolja, izgledao savršeno? - Ja... odrasla sam bez roditelja - promrmljala je. - Majka me je ostavila kad sam imala tek nedelju dana i ubrzo je umrla. Oca nikada nisam upoznala - zašto mu to priča? Gospode, šta je ušlo u nju? Zakoračila je unazad. - Ali u pravu ste: imala sam sreće. Odrasla sam s babom i dedom. Pobrinuli su se za to da mi ništa ne nedostaje. Ućutala je kad je primetila da se odmaknuo. Neko ko ima dom nikad ne bi razumeo šta znači odrastati bez doma. Progutala je knedlu. On očigledno nije shvatao da dom nije dom bez roditelja. Kao što ni mnogi drugi to nisu shvatali... - Gotovo ništa - ugrizla se za usnu. - Da su moji roditelji verovali u brak, majka bi možda još bila živa i sve bi bilo drugačije. Bolje...

- Otkud to znate? - zvučao je grubo i ogorčeno. - Moglo je da bude i gore - spustio je šešir i krenuo. - Vidimo se kasnije, vreme je za šou.

Šarliz nije mogla da se smiri u narednim satima. Stalno je bila na nogama i morala je da bude sigurna u to da sve protiče besprekorno. Čak je uspela i da da kratak intervju za novine. - Nadam se da vam je jasno da će vas ubuduće zatrpati poslom - rekla je novinarka dok ju je njen kolega fotografisao. Svi koji nešto znače zvaće vas bez obzira na to da li je reč o venčanjima, gala proslavama ili dobrotvornim večerama. Ovo ovde naprosto je senzacionalno. Šarliz se naježila. Bila je ponosna, ali se i uplašila sopstvenog uspeha. - Naša firma je mala, pa su nam mogućnosti ograničene odgovorila je. - Odbiću sve ponude koje su van mojih mogućnosti. - Sami ste organizovali ovaj prijem? - Zajedno s partnerom u poslu Džekom. On je zadužen za ketering. Dođite da vas upoznam. On je u kuhinji, ali će posle večere sigurno imati vremena. Jednako je zaslužan za ovo kao i ja. - Rado. Volela bih da vas fotgrafišem zajedno. Da li je vaše partnerstvo isključivo poslovno ili je i privatno? Šarliz je odmahnula glavom uz osmeh. - Ne, Džek je srećno oženjen, a ja sam sama. Žena od karijere, glavom i bradom - da li je zaista tako?, prošlo joj je kroz glavu. Zapravo, nije važno. Važno je samo ono što ljudi misle o njoj. Niko ne treba da je potcenjuje ili sažaljeva. Žurka je bila na vrhuncu oko ponoći. Parovi su se gurali na podijumu za ples. Šarliz se veoma dopala muzika benda i poželela je da kupi njihov CD. Tekle su reke vina i šampanjca, mnogi su se napili. Za jednu gošću morala je usred zabave da naruči taksi, a u bašti je naletela na još jednu, koja je sedela izdvojena od drugih i jecala. Šarliz je

strpljivo saslušala njenu priču o nevernom bivšem momku dok se dama nije pribrala i pridružila ostalim zvanicama. Posle obilaska balske dvorane, prijemnog hola i toaleta otišla je kod Džeka da predahne. Nazdravili su zajedničkom uspehu, a potom je, uprkos Džekovom protivljenju, opasala kecelju i pomogla u pripremi hrane, kojaće biti poslužena na terasi pred početak vatrometa. A onda je gotovo, pomislila je. Osim čišćenja, koje će uslediti sutra ujutro, a onda će se konačno osloboditi višenedeljnog stresa, žurbe i besanih noći. Otići će kući i pasti na krevet ne razmišljajući o sutrašnjem danu. Naspavaće se... ako uopšte uspe da zaspi, jer joj mozak radi trista na sat i ne može da se isključi. Zavrtelo joj se u glavi kad je izašla iz kuhinje. Nije trebalo da nazdravlja s Džekom. U kući je bilo neobično mirno. Muzila je utihnula, a gosti su izašli na terasu služeći se ukusno pripremljenim jelima dok su čekali da počne vatromet. Dena više nijednom nije srela, a ipak je sve vreme premotavala u glavi njihov razgovor i jasno je pred očima videla njegov lik... Skinula je kecelju, izašla u hodnik i... stajao je tamo kao da ju je čekao. - Spremna? Šarliz je bila zbunjena. Spremna za šta? A onda se setila: obećao joj je najbolje mesto za gledanje vatrometa. Da li ju je to iznenadilo? Pa i nije. Od početka je stekla utisak da je on čovek na koga se može osloniti. Klimnula je glavom. - Dobro - uhvatio ju je za ruku. - Hajdemo. Šaka mu je bila suva i topla, a stisak čvrst. Upitala se da li greši. Taj čovek joj je praktično stranac, a osim toga, poznat je kao plejboj. Koja bi mu žena verovala? U glavi joj je odzvanjao bakin glas: Budi oprezna, Šarliz, čuvaj se! Seti se majke... Majka... Razmišljanje o njoj prati je od najranijeg detinjstva.

S druge strane, osećala se dobro, jer krši pravila koja je sama sebi nametnula. Postojalo je nešto u tome što joj pričinjava zadovoljstvo. Uostalom, otkad je držanje za ruke kršenje pravila? Niko to ne mora da sazna... Stao je na početak stepenica otkačivši sajlu, koja je sprečavala neželjene goste da odu gore. - Zabranjeno je ići na prvi sprat - podsetila ga je. - Žao mi je, ali moram da nadgledam svoje ljude, u slučaju da bude problema. Uostalom, razgovarao sam s vlasnikom - dodao je kad je video da ona okleva. - Dopustio je. Ako vlasnik Loksberi hila nema ništa protiv da odu gore, zašto bi ona imala? Naježila se. Možda ju je udarila ona čaša šampanjca, koju je popila s Džekom. Šta god da je razlog, finale s vatrometom nije smela da propusti, pa sad više nema povlačenja. Veliki hodnik račvao se na levo i desno krilo. Očigledno je tu ta terasa. Vrata poslednje prostorije bila su otvorena. Kad su ušli, Šarliz je videla ogroman bračni krevet. Krv joj je jurnula u obraze i naglo je pustila njegovu ruku. Nije obratio pažnju na to, prišao je vratima koja vode na terasu otvorivši ih širom. - Šta čekate? Odatle ništa nećete videti. Šarliz je izašla. Noćni vazduh hladio je njene obraze i to joj je prijalo. Den je za to vreme pričao preko toki-vokija s nekim tehničarem proveravajući da li je sve spremno za početak i da li su tu vatrogasci, u slučaju da nešto pode po zlu. Pogledao je na sat: još pet minuta. Otvorio je laptop i aktivirao program, koji je sinhronizovao rakete i muziku, pa je podesio daljinski upravljač na odbrojavanje. Kad su se začuli prvi taktovi iz zvučnika, utihnuo je žamor i gosti su se okupili na obali jezera. Rakete su prštale, a hrizanteme svih boja obasjale su nebo. Oduševljeni aplauz i povici za trenutak su nadjačali muziku. Ipak, usred ovog spektakla i galame, Den je gledao samo u nju... Prvi put u svojoj karijeri pirotehničara njegove oči nisu pratile vatromet, već izraz lica jednog gledaoca. U Šarlizinim

očima video je mnogo više od igre boja i oblika: video je iskru straha u trenutku kad raketa izleti, sekund kasnije video je očekivanje, a zatim dečju radost i oduševljenje onim što vidi. Sve ovo i sam je proživljavao kad je time počeo da se bavi, ali mu je to s vremenom postalo rutina. Sad se pak osećao kao da sve ovo gleda prvi put. I uživao je punim plućima. Šarliz ranije nije marila za vatromet, bio joj je previše opasan da bi bio zabavan. A ovoga puta osećala se sigurnom. Den Bruk je stručnjak i sve drži pod kontrolom. Dok je s njim, može da se opusti i uživa u predstavi. Savršeni sklad muzike i boja na nebu učinio je da ova noć bude posebna. Konačno su se na nebu pojavila dva spojena srca s Tomovim i Martinim imenom dok su se utišavali poslednji tonovi pesme „The power of love“. I sve je bilo gotovo. Šarliz je udahnula, pa se okrenula Denu. Želela je da mu se zahvali, ali nije pronalazila prave reči. Impulsivno ga je zagrlila i rekla: - Ovo je bilo veličanstveno. Od srca vam hvala. Haljina pod njegovim dlanovima bila je glatka i hladna, ali je Den pod tom tankom tkaninom osetio toplinu njenog tela. Njena reakcija na šou ponovo je oživela u njemu strast prema poslu, a ovaj neočekivani zagrljaj podsetio ga je na to kakav je osećaj imati ženu u rukama. Da li je ova požuda, koju je budila u njemu, ono što mu je nedostajalo u životu? Ili je sve to umislio? Setio se svih onih mlakih veza iz prethodnih godina, kao i seksa sa ženama, koje su se razlikovale jedna od druge samo po boji kose. Zašto bi Šarliz Najtli bila drugačija? Ona ionako nije njegov tip... Pustila ga je iz zagrljaja i odmaknula se za korak, a zatim se nasmejala. Denu je ona sad bila najlepša žena koju je u životu video. Gledao je njene pune usne, koje su kao stvorene za poljupce. Kakav je osećaj ljubiti se s njom? Postojao je samo jedan način da to sazna...

Sada će me poljubiti... Ostala joj je samo jedna sekunda da odluči: da li da posluša razum, zahvali mu se i ode, ili da učini ono što je želela? Da li je poljubac zaista toliko strašan? Kako da zna ako ne proba? Šta on čeka? Da li se predomislio? Valjda nije... sada kad je konačno odškrinula vrata svog srca. Sklopila je oči kad se Den nagnuo dotaknuvši usnama njene. Ništa je nije moglo pripremiti za ovo i ništa što je osećala nije mogla da opiše rečima. Dakle, takav je osećaj, pomislila je pre nego što se prepustila nežnom pritisku njegovih usana. Nisu rekli ni reč kad su se razdvojili. Na neizgovoreno pitanje iz Denovih očiju Šarliz je odgovorila klimanjem glavom. Previše šampanjca, umora, haosa, zabranjenih osećanja... izazvalo je ovo stanje, za koje je znala da se nikada više neće ponoviti, pa je želela da te trenutke makar malo produži. Nije se razočarala: poletela je na sedmo nebo. Den nije pretpostavljao da će Šarliz Najtli biti toliko strasna iako mu je u glavi i dalje bilo sećanje na njen ples. Uživao je u svakoj sekundi provedenoj s njom. Bilo je trenutaka kad je mislio da je ona zaista prva žena u njegovom životu. Na izvestan način je i bila: nijedna pre nje nije ga toliko uzbudila, iznenadila, očarala. Nije mogao da je se zasiti. Kad su konačno doživeli vrhunac, bio je to rajski osećaj. Posle nekog vremena prevalio se na leda privukavši je na sebe. Dok je čekao da popuste snažni udari srca u njegovim grudima, očajnički je pokušavao da shvati šta mu se to dešava. Razumeo je osećaj euforije, ali nije znao zašto oseća mučninu. Čemu to? Ono što je trebalo da bude jednostavno, odjednom je postalo komplikovano. I odjednom se osećao loše.

4. Šarliz je jurila pustim ulicama Loksberija, kao da je svi đavoli progone. Gore od ovoga nije moglo da bude. Godinama se uspešno opirala iskušenjima, a sad je bio dovoljan trenutak slabosti da sve upropasti. Spavala je s njim i to svojevoljno iako je Den nije ni zaveo niti prisilio. Otvorenih očiju potrčala je u svoju propast i - zašto da poriče? - uživala je u tome. U stvarnost ju je vratio hladni bakin glas iz podsvesti: - Bolja si od majke, Šarliz. Zar si zaboravila čemu to vodi? Ne, nije zaboravila, samo je potisnula. A zašto? Zato što ju je obuzela požuda. Jedan od sedam smrtnih grehova... A ni Den joj nije bio od pomoći. - Ovo je bio samo seks, dušo. Fenomenalan seks, priznajem, ali ništa više od toga. Nećeš zatrudneti, pa ne treba da brineš. Nije mu odgovorila. Pokupila je svoju odeću s poda, obukla se u kupatilu i otišla je. Kad je sišla u prizemlje, videla je da čistačice pospremaju, a članovi benda rasklapaju opremu. Na sreću, nikoga od gostiju više nije bilo. U kabini ženskog toaleta sačekala je da prestane da se trese, u nadi da će sećanje na greh u Denovim rukama izbledeti. Nada je bila uzaludna. Posle nekog vremena priznala je sebi da bi ponovo učinila isto uprkos svemu. Zar je poludela? Kada je konačno uspostavila kontrolu nad sobom, otišla je u kuhinju da se pozdravi s Džekom. Razdragano ju je zagrlio. - Uspeli smo, draga. Idi kući i odmori se. Ostatke hrane za decu u domu ubacili smo u tvoj automobil. Obradovaće se, odavno nisu dobili takve poslastice. Žurka je bila odlična, treba da budeš ponosna na sebe. Potajno se nadala da će Džek njeno bledilo pripisati umoru. Poljubila ga je u obraz.

- Vidimo se sutra. Lepo spavaj i hvala ti na svemu. Bilo je pravo čudo što je sigurno stigla kući. Njen stan je bio u staroj zgradi od opeke u industrijskom delu Loksberija, iznad kuhinje, u kojoj je započela posao u vezi s keteringom. Velika kuhinja, koju je Džek sad koristio, nije bila daleko odatle. Pretovarena posudama s hranom, otvorila je čelična vrata, pa ih je brzo zatvorila sa sobom, kao da će tako sprečiti da ono što je plaši ude za njom. Odložila je hranu u veliki frižider i popela se u svoj stan. Mrtva umorna ušla je u spavaću sobu ugledavši senke kraj svog kreveta. Jedna senka imala je bakin lik, a druga Denov. Šaputao je ono od čega se Šarliz ježila. Čvrsto je zažmurila: zar je poludela? Očigledno jeste, jer kad je svukla haljinu, osetila je njegov vreli dah na svom vratu i njegove ruke na telu... Besno je bacila haljinu na pod. Neće joj to biti zaštitni znak! Sutra će završiti u kanti za smeće. Duboko je udahnula. Znala je da oka neće sklopiti dok ne otera ove senke. Mora da umiri živce. Pidžama, prošlo joj je kroz glavu, meka, udobna pidžama. Obukla ju je, kao i čarape, i odmah se osećala bolje. Još samo šolja tople čokolade... Šarliz se vratila u kuhinju. Dok je pila topli napitak, bacila je pogled na recept na radnoj površini. Torta s kremom... deda je voli. Večeras je pozvana kod bake i dede na proslavu njegovog rođendana i obećala im je da će doneti desert. Torta s kremom je komplikovana i zahteva koncentraciju. Možda će joj tako poći za rukom da otera one senke iz glave. A posle će morati da pospremi kuhinju. Kad završi, istuširaće se i obući, pa će otići u dečji dom u Loksberiju. Ručak neće kuvati, jer ima dovoljno hrane u frižideru. Deca će joj pomoći da skrene misli. Zadovoljno se nasmejala: nije izgubila razum.

Denu je bilo potrebno neko vreme da shvati kakav ga to loš osećaj muči. Nikakvo čudo, jer je veoma retko osećao grižu savesti.

Odmalena je znao da se takav osećaj javlja tek kad nekome namerno učiniš nepravdu, a on se uvek trudio da prema svima bude fer. S druge strane, nije imao problem s tim da udari na nečiji ego ukoliko se taj neko usudio da mu govori šta je ispravno a šta nije, samo zato što je uticajan, moćan, obrazovan ili zato što su stariji. Podigao je farmerke s poda. Nekad je bio bespomoćan, ali više nije tako. Šarliz je želela seks isto koliko i on. Pa zašto ga je onda onako pogledala? Kao da joj je srušio svet, a pružio joj je najbolji orgazam u životu. On je izazvao taj pogled kad je rekao da to što se među njima desilo nije ništa posebno. Ugrizao se za usnu. Zar joj je zaista rekao da ne treba da brine za trudnoću? Kondom u džepu bila je srećna slučajnost. Ni ona ni on ne bi uspeli da se kontrolišu u kritičnom trenutku. To mu je bilo sasvim jasno iako je siguran seks bio jedno od njegovih zlatnih pravila. Pa zašto onda oseća grižu savesti? U trenu se pretvorila u gospođicu Najtli, obukla se i nestala je bez reči. Zato izbegava žene poput nje: ma koliko da su senzacionalne u krevetu, osećaj posle toga nije prijatan. Dok se oblačio, pogledao je još jednom izgužvanu posteljinu, pa je zalupio vratima. Da li se pokajao zbog trenutne slabosti? Ni najmanje. Da li je želeo još? Oklevao je, a zatim odmahnuo glavom. Bolje ne. Hol je bio prazan. Laknulo mu je, jer nije bio raspoložen za društvo. Okrenuo se ugledavši nekog čoveka kako odlazi. Namrštio se, čovek mu je bio poznat. Setio se: stari prijatelj, jedan od retkih iz mladosti, član benda, koji je večeras svirao. Njegovog bivšeg benda... Još griže savesti? Šta ako Tim, koga je upravo video, ili ostali momci pomisle da ih je namerno izbegavao? Valjda neće. Iako se godinama nisu sreli, on ih je i dalje smatrao prijateljima i sećanja na njih najlepša su mu u životu. Zar je moguće da oni misle da je on bolji od njih? To ne bi bilo dobro.

- Hej, Tim, druže... - Dene! Čoveče, šta ti radiš ovde? - nasmejao se, a Den je odahnuo. - Drago mi je što te vidim. Daj to ovamo - pružio je ruku da uzme veliku torbu s bubnjevima. - Bili ste odlični... kao nekad. - Hvala, druže. Nedostajao je tvoj saksofon. Da smo znali da si ovde, odvukli bismo te na binu. - Bio sam u gužvi. Vatromet je izvukao poslednji atom snage iz mene, ali bilo je zabavno. - Da, šou je bio fantastičan - Tim je spustio torbu pored mini-busa, spremnog za polazak. Izvadio je kutiju cigareta. Posluži se. - Hvala, prestao sam. Jedna briga manje. - Svaka čast... - Tim je pripalio cigaretu, pa je izdahnuo oblak dima. - Šta ima kod tebe? Den se nasmejao. - Sve po starom. Tim ga je potapšao po ramenu. - Drago mi je. Prišli su i ostali članovi benda da se pozdrave. Sve je bilo kao nekad. Zasuli su ga pitanjima, nazvali su ga izdajnikom rekavši mu još ponešto... a on je sve to prihvatio i izvinio se time što je pod stresom. Uveravao ih je da je srećan što ih vidi i zaista je tako bilo. Ovaj susret s prošlošću došao je u pravom trenutku. Kad su uneli svu opremu u kombi, vođa benda Met je predložio: - Momci, ovo treba proslaviti. Šta kažete na sutra uveče? Zapravo, večeras - ispravio se. - Dene, da li ti odgovara? - Savršeno. - Imaš li nešto protiv da pozovem bliznakinje? Za trenutak je zavladala tišina. Znaju li oni s kim razgovaraju?, pomislio je. S preduzetnikom ili s drugarom koji voli zabavne devojke?

- Misliš na Djukove devojke? - upitao je trudeći se da zvuči opušteno. - One s kaubojskim šeširima? Reci mi da ih još uvek nose. - A zašto ne bi? - nasmejao se Tim. - Često pitaju za tebe, kauboju. - Onda je sve u redu. Reci mi kad i gde da dođem.

Dečji dom „Kuća duge“ i Loksberi hol su na suprotnim krajevima grada. Kuća je neugledna i neplanski proširivana. Na više mesta otpadao je malter sa zidova, a vrata i prozori vapili su za farbom. Po bašti su bile rasute igračke, a sprave na igralištu videle su i bolje dane. Sve u svemu, opšti utisak je bio da je imanje veoma zapušteno. Šarliz je znala da izgled vara. Za nju su „Kuća duge“ i njeni štićenici drugi dom, a vlasnici Megi i Dejv roditelji koje nikad nije imala. Godinama dolazi ovde jednom nedeljno, uglavnom nedeljom, i donosi hranu, koja preostane posle proslava. Kuća je uvek puna dečje graje, a Megi i Dejvu to nimalo ne smeta iako su sličnih godina kao njeni baka i deda. Šarliz nikad nije dolazila praznih ruku. Ako bi ostalo malo hrane, ponešto bi skuvala i dodala. Megi bi je zagrlila, poljubila i rekla: - Nije trebalo, dušo, zar ti nije dosta posla? Lepo je što doneseš hranu, ali mnogo nam je važnije da dođeš kad god imaš vremena i volje. Tako je nedeljna poseta domu postala ritual. Ti ljudi bili su njena porodica, a Megi najbolja prijateljica. „Kuća duge“ bila je dom deci svih uzrasta. Bilo je tu i mališana s invaliditetom, a svi su čekali da ih preuzme neka starateljska porodica. Pored njih, bilo je i bumerang-dece. To je bio grozan izraz za one koji su se posle kratkog boravka u starateljskoj porodici vraćali u dom, jer ih iz nekog razloga nisu zadržali. Bilo je i dece, koju niko nije želeo. Za njih je „Kuća duge“ bila roditeljski dom.

- Gospode, jesu li ovo odresci? - upitala je Megi dok je Šarliz unosila hranu u kuhinju. Šarliz je klimnula glavom. - Od sinoćnjeg venčanja. Džek se preračunao. Uz meso imamo šparglu i pire-krompir, ali mislim da će deca radije posegnuti za pomfritom i graškom. - Dobra ideja. Ovo je prava gozba! Hajde da se bacimo na posao. Znaš gde je ljuštilica za krompir. Naravno, ako imaš vremena. Zar nije trebalo da odeš kod bake i dede? - Da, ali tek za večeru. Dedi je rođendan, već sam mu napravila tortu. Očekuju me u pola osam. Megi se ozarila. - Odlično! Deca su ti pripremila pozorišni komad, izvešće ga posle ručka. Trebalo je da bude iznenađenje, ali nemoj previše očekivati. Pomalo je dosadan. - Sigurno je zabavniji od bakine večere. Skoro mi je trideset godina, Megi, a ona me i dalje kritikuje kad koristim pogrešnu viljušku. Šarliz je oprala krompir obrisavši mokre ruke o farmerke. Farmerke i duks su uobičajena odeća za nedelju u „Kući duge“, što je kod bake i dede, naravno, bilo zabranjeno. - Pričaj mi o venčanju - Megi je prekinula ćutanje. - Znaš li da smo odavde gledali vatromet? Decu je probudila buka, pa su istrčala napolje. Dejv nije imao srca da ih vrati u krevet i pokvari im zabavu. - Bilo je divno. Pratila sam vatromet s prvog sprata dvorca. - Zar nisi rekla da je gore zabranjen pristup? - Tako je. Ali... pirotehničar je imao dozvolu... iz bezbednosnih razloga, za slučaj da nešto pođe po zlu. - Pa te je pozvao s njim? To je baš lepo. - Hm - Šarliz se usredsredila na krompir. Megi jeste njena prijateljica, ali... da li bi ona to razumela? Nije želela da je razočara, jer joj je Megino mišljenje veoma važno. Šarliz je tiho šmrkcula. - Da li je sve u redu?

- Da, samo sam umorna. Juče mi je bio naporan dan. - Verujem - Megi je vlažnom krpom obrisala mrlju sa Šarlizinog lica. - Sad ćemo postaviti hranu na sto, a ti dremni tokom predstave. Tvojoj baki se neće dopasti ako joj zaspiš za večerom. Sigurno očekuje da joj ispričaš sve. Kako će oboje biti ponosni na tebe! Ja jesam. Da li bi bila ponosna kad bi saznala ostale detalje? A tek baka i deda... Šarliz se nadala da se za večerom neće izlanuti, jer njenoj baki ništa nije moglo da promakne. Dosta! Sad sam odrasla žena. Kad ću konačno prestati da se plašim bake?

Za Dena Bruka je solo na saksofonu u „Bejker stritu“ Gerija Doertija bio jedan od najboljih u životu. Bilo mu je šesnaest godina kad ga je čuo prvi put. Neko mu je rekao da je pesma objavljena 1982. godine, kad je on rođen, i zato je bio siguran u to da je to njegova pesma, a saksofon njegov instrument. Od tada je prošlo dve decenije. Danas je retko kad svirao, ali je „Bejker Strit“ i dalje njegova pesma, a solo na saksofonu deo njega. Znao ga je napamet i umeo je da ga svira zatvorenih očiju. Kao i sad, s prijateljima u hali, mestu nekadašnjeg okupljanja. Trenutak nije mogao biti bolji. Intermeco sa Šarliz i griža savesti nisu mu dali mira. Konačno je osetio da ga napetost popušta: „Bejker Strit“ sve vraća u ravnotežu. - Čoveče, ovo je bilo odlično - rekao je Tim kad su odsvirali pesmu. Potom su odložili instrumente, uzeli pivo iz frižidera i seli na staru, udobnu sofu. - „Bejker Strit“ je naša najbolja obrada - rekao je klavijaturista Stefan. - Ali mislim da bi trebalo da sviramo i naše pesme - prineo je bocu piva ustima. - U pravu si - Den je povukao veliki gutljaj. - Razmišljam o tome da otvorim muzički studio.

Niko ništa nije rekao, samo su razmenili poglede. U redu, bogat je, čak veoma bogat, ali da li to nešto menja u njihovom odnosu? Kako da ih ubedi da je sve po starom... bar njega što se tiče. Slegnuo je ramenima. - S tom mišlju nosim se već neko vreme. Vatromet mi je postao dosadan. To je bila laž. Vatromet ga i dalje fascinira, samo što bi ovaj poslednji šou najradije zaboravio. Bilo mu je drago što će imati nekoliko nedelja pauze. - Zašto ne sviraš s nama ako ti je potrebna promena? Ne bismo imali ništa protiv, a tebi bi prijalo. Rođendani, venčanja, stare pesme - zakolutao je očima. - Pošla ti je voda na usta? Momci su prasnuli u smeh, napetost je nestala. Den je odahnuo: opet je jedan od njih. Plavuša u farmerkama i s kaubojskim šeširom na glavi sela je kraj njega na sofu. Raskopčana košulja otkrivala je njen bujni dekolte. Prepoznao je jednu od bliznakinja, ali nije znao da li je to Džosi ili Rozi. Njena identično obučena sestra sela je s druge strane i šćućurila se uz Dena, nevino ga gledajući. - Pleši sa mnom, Dene... Kraj džuboksa na drugom kraju prostorije bila je gužva. Okupili su se stari prijatelji i poznanici s devojkama. Obavio ih je oblak dima. Žurka je bila na vrhuncu i, kako se činilo, potrajaće do jutra. Bez njega! Odvikao se od ovoga, prestar je... Ustao je. - Momci, žao mi je, ne mogu da ostanem. Sutra ujutro imam sastanak, treba da organizujemo vatromet u Londonu. Moram da razbistrim glavu. - Pobogu! - uzviknuo je Tim. - Tek smo te pronašli, a ti već odlaziš. - Ne brini, pre nekog vremena postao sam vlasnik kuće u komšiluku. - Ma nemoj! - Da... - spustio je praznu akten-tašnu. - Morao sam da se skućim. Ipak sam u ozbiljnim godinama. - prećutao je da je kupio Loksberi hol da ne bi postali podozrivi.

Svi su se nasmejali, a Stefan je dobacio: - Znači, prvo kuća, a onda žena i deca, zar ne? Den se nasmejao. - Mislio sam da me bolje poznaješ, Stef. Džosi i Rozi privile su se uz njega. - Nemoj, Dene! S nama će ti biti zabavnije nego s bilo kojom ženom. Tako je. Supruge su uzdržane i proračunate. Šarliz Najtli je pravi primer... Pa ipak mu ona ne izlazi iz glave. Bliznakinje su dovoljno seksi da uznemire muško srce, ali su ga, iz nekog neobičnog razloga, ostavile hladnim. Seks s njima je dobar, ali bez začina, bez iznenađenja... Uzdahnuo je. Vreme je da ode. - Što se tiče ponude... - Tim se pribrao. - Dobili smo jednu. Nije atraktivna kao londonski vatromet, ali je sigurna. Bićemo zvezde loksberijskog muzičkog festivala krajem meseca. Den je zviznuo. - Nije loše - namrštio se. - Mislio sam da se taj festival više ne održava. Zar mu Glastonberi nije prevelika konkurencija? - Jeste, ali se ove godine ponovo organizuje jubilarni trideseti. Dašak prošlosti. Gradska uprava želi da oživi Loksberi kao festivalski grad. - A to je za vas odlična prilika da svirate svoje pesme. - Mogao bi s nama, druže. Odgovarao bi ti žanr, mešavina „Pink flojda“ i „Mit loufa“. Džosi je zagrlila Dena. - Jedan muzički magazin objaviće iscrpan izveštaj o festivalu - pokazala je glavom na mladu devojku. - Ono je novinarka, ime joj je Julija. Znaš li da je pre 30 godina nastradala jedna devojka na festivalu? - I to nije bila nezgoda - nadovezala se Rozi. - Pala je i umrla dva dana kasnije u bolnici od posledica predoziranja. - To baš i nije reklama za ovu manifestaciju - zaključio je Den.

- Tako je - potvrdila je novinarka. - Ali bilo je tu još nečeg i to me više zanima. Mislim na priču o bebi... - Šta s bebom? - Neko je pronašao bebu u žbunju, devojčicu rođenu nekoliko dana ranije. - Danas bi joj bilo trideset! - rekla je Rozi. Den ih više nije slušao. Setio se Šarlizinih reči: „Majka me je ostavila kad sam imala nedelju dana. Oca ne poznajem...“ Neverovatno! Da li je ona ta beba? Ova Julija je uporna i neće oklevati da objavi priču ako pronađe dovoljno dokaza. Treba li da upozori Šarliz? To bi značilo da će pričati s njom i možda je ponovo videti, a to nije želeo. Pozdravio se s Džosi i Rozi, klimnuo je glavom Juliji i napustio halu. Žurka više nije zabavna. Na putu do babine i dedine kuće u otmenom delu grada Šarliz je još jednom opomenula sebe da drži jezik za zubima i ne spominje Dena Bruka, a da o jučerašnjem danu priča uopšteno. Obukla je kostim i svilenu bluzu, a bisernu ogrlicu, koju je nosila oko vrata, dobila je od bake za 21. rođendan. Parkirala se, uzela je kutiju s tortom i polako se popela do ulaznih vrata. U sebi je proklinjala cipele s visokim potpeticama, a onda se setila da ih je nosila i prethodne večeri. Prošlo joj je kroz glavu kojom ih je brzinom Den skinuo s njenih nogu. Progutala je knedlu. Ne misli na to... Šarliz je pritisnula zvonce. Nikad nije koristila ključ, koji joj je baka dala kad su se uselili. Znala je da je to bio simboličan gest, kao i poljubac prilikom susreta. Njena baka je mrzela zagrljaje i nikad je nije grlila, čak ni kao sasvim malu devojčicu. Vulgarno je javno pokazivati osećanja. Šarliz, priberi se! - Kako si, majko? Još jedna zabranjena tema pred bakom i dedom bila je Luiza Najtli. Obraćaćeš mi se s majko, Šarliz. Tek su mi 42 godine. Premlada sam da bih bila baka. I tako je ostalo.

- Divno, draga. Ah, tu je i desert. Šta je to? Da pogađam... kolač iz Madere? - Torta od krema. - Oh... Osetila je negodovanje u bakinom glasu. Šarliz nije navikla na pohvale i do danas se to nije promenilo. Koliko god da se trudila, baku ništa nije moglo da zadovolji. I zašto je to važno? Posle svih tih godina trebalo bi da se navikla. Pa ipak, Šarliz je volela baku i želela je njeno priznanje i naklonost. Šarliz je odahnula kad je deda dolaskom prekinuo neprijatnu tišinu. Zbog njega se osećala dobrodošlom u ovoj kući. - Deko! Srećan rođendan! - spustila je tortu na sto u predsoblju i potrčala dedi u zagrljaj. Na sreću, on nije imao problem s pokazivanjem osećanja. Naprotiv, zahvaljujući njemu, pamti srećne trenutke iz detinjstva. Setila se zajedničkih odlazaka na pecanje, sati provedenih u njegovoj radnoj sobi i tajnih odlazaka u kupovinu... Deda je uvek pokazivao koliko je voli. - Hvala, dušo - Daglas Najtli, penzionisani policijski komesar, čvrsto je zagrlio unuku. Šarliz je odahnula: konačno pravi zagrljaj! Uzela je tortu. - Odneću je u kuhinju. - Čekaj da pogledam... - podigao je poklopac. - Torta od krema! Luiza, vidi cvetove od marcipana. Divni su! - Mhm... - Luiza je zatvorila poklopac. - Nemoj previše da pričaš s Ritom, Šarliz, ugrejaće ti se šampanjac. Rita je čitavu večnost radila kod njih kao kućna pomoćnica i kuvarica. Kad god je videla Ritu, Šarliz se setila izreke „nikad ne veruj mršavom kuvaru“, jer je njena kulinarska umešnost bila mršava poput njenog struka, ali je zato zagrljaj bio topao i drag. - Torta od krema? Jedva čekam da je probam. Sačuvaj mi komad. - Ti prva treba da dobiješ. To je tvoj recept, a osim toga, ti si me naučila da mesim.

- Ali nisam te naučila da praviš ruže od marcipana. Oduvek sam govorila da si pametna devojka. - Ne preteruj. Za kuvanje i mešenje možda jesam, ali... - Mnogo si više od kuvarice, dobro to znaš. Kako je proteklo jučerašnje venčanje? - Odlično. Čim bude objavljen tekst u novinama, doneću ti. Oglasilo se zvono na vratima i Šarliz je uzdahnula. - Bolje da dođem kad gospođa nije tu, pa možemo na miru da se ispričamo i popijemo čaj. - Radujem se tome. A sad idi i probaj šampanjac pre nego što stara dama postane nestrpljiva. Iako je bilo letnje veče, u salonu je gorela vatra u kaminu. Prostorija je bila pregrejana, a atmosfera hladna. Šarliz se osećala kao da je na formalnom prijemu, a ne na neformalnom rođendanu. Nije pomogao ni šampanjac, jer ju je podsetio na Loksberi hol. Popila je čašu pre nego što je otišla s Denom... Pokušala je da potisne neželjene slike. - Šarliz, izgledaš iscrpljeno. Možda bi trebalo sporije da piješ - Luiza je prekorno pogledala praznu čašu u unukinoj ruci. Nadam se da si se odmorila, da nisi provela ceo dan u onom sirotištu. - Nije to sirotište, majko. „Kuća duge“ je dom za decu. - Znam, Šarliz, ipak... - stisnula je usne. - Dobra dela treba pohvaliti, a ne kritikovati, Luiza - blago je rekao Daglas. Tipično, pomislila je Šarliz. Znala je da on obožava baku i da joj se retko suprotstavlja, jer želi mir u kući. Stalno je tražio izgovore i objašnjenja za njenu hladnoću. Ona ti misli dobro, dušo. Samo pokušava da te zaštiti. Teško je kad izgubiš kćerku... govorio je uvek kad mu je jecajući otrčala u zagrljaj. - Ne bih to nazvala dobrim delom, deko - rekla je nežno. - Pre bih rekla... - ugrizla se za jezik. Zašto ne ućuti? Zašto mora da pokvari veče?

- Kako bi ti to nazvala? - upitala je Luiza. - Ta deca su kao tvoji roditelji: budući alkoholičari ili nešto još gore... inače ne bi bili u domu. - Predispozicija - promrmljala je Šarliz. Njena baka je to nazivala „lošom krvlju“. Ustala je da nalije još šampanjca. - To si ti rekla. Luiza Najtli nije morala da kaže šta misli, znali su to: Ne možeš ništa protiv loše krvi, Šarliz, ali možeš da se boriš da ne prodeš kao tvoja majka! Prišla je kaminu, na kojem su bile fotografije. Na jednoj je bila ona s tri ili četiri godine, u beloj haljinici s karnerima, a u ruci je držala medvedića. Pored te stajala je bakina i dedina venčana fotografija, a onda još jedna, na kojoj je devojčica plave kose i plavih očiju. To je bila Daglasva i Luizina kćerka, Šarlot. Njena majka. Šarliz nije nasledila „lošu krv“ od nje. Dobila ju je od nepoznatog oca, zajedno s tamnim očima i nešto tamnijim tenom. To je bio stalni podsetnik na čoveka, koji je zaludeo njihovu kćerku i uništio porodičnu sreću. Luiza je ustala. - Reći ću Riti da servira supu. Daglase, Šarliz, idite u trpezariju. - Krećemo - Šarliz je sačekala da deda izađe iz prostorije da bi još jednom dopunila čašu. Ako zaista želi da izdrži večeru i razgovor za stolom, a da se ne posvađa s bakom, mora malo da se opusti, a dodatna čaša šampanjca neće škoditi.

5. Den je odmerio staru zgradu od opeke u industrijskoj četvrti. Prošle su tri nedelje od one noći sa Šarliz Najtli. To je dovoljno dugo vremena da sećanja ponestanu. Ipak, nije znao da li je ovaj susret dobra ideja. Zašto to radi? Sudbina? Izazov, kojem ne može da odoli? Izašao je iz džipa. Koliko god da su njih dvoje različiti, u jednom su slični: sudeći po novinskim izveštajima, predstoji joj uspešna karijera, koju svakako zaslužuje. Prešao je ulicu i pokucao na čelična vrata. Dok je čekao, zamišljao je ogromnu kuhinju, u kojoj se dešavaju čuda pod vodstvom gospođice Najtli. Bacio je pogled na svoj sat: prošlo je šest. Šefica sigurno još nije otišla kući. Čuo je korake, vrata su se otvorila. Den je ustuknuo, pa se nasmejao kad ju je video: na sebi je imala pidžamu i vunene čarape. - Dobro veče, Šarliz. Nisam hteo da smetam, ali mislim da mi duguješ uslugu. Šarliz je poželela da se zemlja otvori pod njenim nogama. Zašto nije pogledala ko je pred vratima? Tako bi poštedela sebe sramote da je Den Bruk vidi u pidžami. Uostalom, šta je pokušavao da kaže time „duguješ mi uslugu“? - Kako posao? - osmehnuo se. - Pretpostavljam da te već zasipaju ponudama. - Ja... ne mogu da se požalim - posle tog venčanja postala je poznata. Svi su pričali o fenomenalnom finalu večeri... Činjenica je da bez Denovog vatrometa njene usluge ne bi bile toliko tražene. Tako je, duguje mu uslugu, ali nije znala šta će tražiti od nje. Kolena su joj popustila pri pomisli šta bi mogao da traži. Prošle su nedelje od te večeri, a u njoj su sećanja još uvek veoma

živa. Slegnula je ramenima pokušavajući da ne misli o tome da je raščupana i u pidžami. Volela je da pusti kosu kad je sama. - Ako se pitaš zašto sam ovde... - pribrao se. - Uz pesmu „Ali lights on the night“ prekosutra treba da podignem u vazduh automobil za potrebe jednog filma, a sad žele da pomere termin, što meni remeti koncept. Snimanje filma? Šarliz ga je zbunjeno pogledala, a on je izgledao kao da ga njene reakcije zabavljaju. Brzo je oborila pogled, ali i to je bila greška. Pogledala je u njegove usne, koje su je tako lepo ljubile... Duboko je udahnula. - Ništa ne razumem. - Potreban mi je ketering. Zaposleni su u dosad angažovanoj firmi danas stupili u štrajk i zato će snimanje biti pomereno. Da li je tvoje osoblje u sindikatu? - Koliko znam, nije. Džek i ja nemamo mnogo zaposlenih, mi smo kao... porodična firma. - Divno. Onda možeš da preuzmeš posao. To je jedno popodne, za otprilike 24 ljudi. Ekipa je navikla na dobru hranu, pa sam se setio tebe. To bi ti bilo novo tržište, a meni bi učinila uslugu. Oboje dobijamo. Šarliz je zatreptala. Da li je on slučajno ili namerno upotrebio iste reči kao ona tada, u njegovoj kancelariji? Odlučila je da ga isproba. - Ako se dobro sećam, pomenuo si prekosutra - odgovorila je. - Naše mušterije rezervišu nas nedeljama unapred, ali rado ću ti dati nazive firmi, kojima se možeš obratiti. Den se naslonio na dovratak. - Ne želim drugu firmu, želim najbolju. A koliko znam, to je tvoja. Šarliz se setila njegovih snažnih nagih prsa obraslih dlačicama. Setila se kakav je osećaj milovati ih i ljubiti... - Znaš koliko treba vremena da se pripremi hrana za 25 ljudi? - Pojma nemam - nagnuo je glavu u stranu.

- Moram da sastavim meni i da ga dogovorim s mušterijama, a potreban mi je i budžet... - Budžet nije problem - videla je iskru u njegovim očima i stresla se. Zašto ne bi prihvatila? Sigurno će biti zabavno... Šarlizin mozak radio je sto na sat: mini-pice, salate, rolnice, prilozi, zemičke... to je dečja igra ako počne odmah večeras. Ni transport neće biti problem. Osetila je nalet nostalgije, ali i ponosa... dokle su ona i Džek dogurali za ovih deset godina! - Hoćeš li i ti biti na snimanju? - ugrizla se za jezik. Den se nasmejao. - To ne propuštam. Volim da dižem u vazduh automobile, zgrade... Ali, voleo bih da znam - pogledao ju je pravo u oči - da li ćeš ti doneti hranu ili će to učiniti neko od tvojih zaposlenih? Zašto je to pita? Da bi bio siguran u to da ništa neće poći po zlu ili iz drugog razloga? - Ako budem mogla, doći ću - odgovorila je hladno. - Daj mi adresu. - Poslaću ti je mejlom. Ne bih više da te zadržavam podrugljivo se nasmejao njenoj pidžami. - Laku noć. Šarliz je porumenela i brzo zatvorila vrata. Nije išla tako rano u krevet. Ovo je bilo jedno od malih zadovoljstava posle celog dana u kostimu. Do danas je niko nije video ovakvu. Bar me nije video dok sam plesala... Filmska ekipa i Den dobiće najbolji ručak u životu!

Čoveče, kako je ukusno! Den nije bio jedini, koji se vratio po još. Najviše su mu se dopali trouglovi od hrskavog lisnatog testa punjeni pastom od krompira, graška i indijskih začina. Došao je u pravom trenutku, Šarliz je upravo donosila pune ovale.

- Ovo je odlično - rekao joj je. - Pogotovo zato što je sveže iz rerne. Dobar posao! Nije mislio samo na jelo, već i na to što je, zahvaljujući njenoj spremnosti da uskoči, snimanje moglo da se nastavi. Radni elan i atmosfera odmah su se podigli. Šarliz se postidela i oborila je pogled. - Trouglovi su svima omiljeni. Zašto ne probaš rolnice ako ih još ima? Šarliz je stidljiva? To nije očekivao. Baš je zagonetna, puna iznenađenja. Da li je ona svesna toga? Možda je stidliva zato što ju je video u pidžami. Na to nije bio spreman, kao ni na onaj ples u lavirintu... Nije želeo da je postidi. Revanširala mu se za vatromet bez oklevanja. Sad su kvit. Den se nasmejao. - Uskoro završavaš. Sad će snimati eksploziju. To će biti brzo, naravno, bez ponavljanja. - Zaista? Scenu, na kojoj sad rade, snimaju stoti put ili mi se tako čini - glavom je pokazala na scenu. Dene se okrenuo. - To je scena, u kojoj momak izvlači devojku iz automobila pre nego što eksplodira - objasnio je. - Vidiš kako joj pomaže? A onda pobegnu, a vozilo se zapali. U filmu će izgledati kao da su u opasnosti. To je samo gomila dima i optičkih efekata - pogledao je u nebo. - Oblačno nebo odlično je za dramske efekte. Nadam se da neće pasti kiša, jer će se pokvasiti skupe kamere. - Da li je eksplozija glasna? - Glasna i spektakularna, ali se ne vidi dobro odavde. Dođi, znam bolje mesto. Den se ugrizao za jezik. Isto joj je predložio u Loksberi holu, pa su završili u krevetu. Iskra u njenim očima rekla mu je da se i ona toga seća i za tren mu se učinilo da ne bi odbila ponavljanje tog iskustva. Iskreno, ni on nije imao ništa protiv. Naravno, ne ovde, ali možda kasnije? Ideja je previše primamljiva...

Šarliz je odmahnula glavom. - Hvala, nisam došla da gledam. Treba još nešto da obavim. - Posao neće pobeći. Da li si ikad videla eksploziju automobila? - Nisam. - Onda nemoj propustiti priliku. Druga će ti se teško ukazati. Šarliz je ugrizla donju usnu, pa je rekla: Dobro - otpasala je kecelju. - Ali ne mogu dugo ostati. - Ne brini, sve će biti gotovo za nekoliko minuta. Duboko je udahnula: udaljenost od mesta snimanja prilično je velika. Den je uključio toki-voki. - Gevine, spremni za start? - Što se nas tiče, možemo. Prij.... nije.... dobar.. Gde st... vi? - Preko puta. Dajte mi signal zastavom ako vam budem potreban. - U red... - krčanje je bilo sve glasnije, pa je Den utišao ton. Na sreću, napamet znaju kako sve treba da ide. Šarliz nije slušala, jer je kao omamljena pratila dešavanja na setu. Šminkeri su popravljali tragove krvi na licima glumaca, a kamermani su postavljali još kamera da bi snimali iz više uglova. Režiser je stajao pored ekrana prateći šta se dešava na sceni. Neko je viknuo: - Tišina, snimamo! Činilo se da svi neplanski trče na sve strane, ali bilo je očigledno da znaju gde treba da budu. A kamere... na šinama, stativima, u rukama kamermana, a jedan je čak bio na merdevinama. Tonac je držao mikrofon, a glumci su stajali kraj automobila čekajući signal. - Prvo će vrata odleteti u vazduh - objasnio je Den. - A onda prednji i zadnji deo. - Da li su glumci dovoljno daleko? - upitala je uplašeno. - Vidiš li belu oznaku, nekoliko metara od kamere na šinama? Tek kad nju pređu, vozilo će buknuti, ni sekunde ranije. Ne brini, ništa im neće biti. Vodim računa o bezbednosti.

Krišom je posmatrala njegov markantni profil i znala je da joj se ništa ne može desiti dok je s njim. Osetio je da ga gleda, pa se okrenuo njoj. Pogledi su im se sreli. Ćutali su, a tišinu je prekinuo udar klape i uzvik: - Kamera! Šarliz se naježila, sve je bilo toliko realistično. I Den je bio očaran, telo mu je bilo napeto. Perifernim vidom primetila je da su mu oči zaiskrile, ali ne zato što je gledao u glumce, već u automobil. Odjednom je glasno opsovao. - Šta se dešava? Zgrabio je toki-voki. - Gevine? Prekini! Odmah! Čuješ li me? Iza automobila je neko dete! Umesto odgovora, čulo se krčanje. Den je još jednom opsovao, pa je potrčao prema vozilu, koje je za sekund-dva trebalo da odleti u vazduh. Šarliz se užasnula. Zašto niko ne reaguje? Treba li da pođe za njim? Nije mogla da vrisne, jer joj je grlo bilo vezano. Den je pritrčao automobilu, a još se ništa nije desilo. Sigurno ga je neko primetio i shvatio da nešto nije u redu. Pokušala je da zakorači, ali noge je nisu slušale. Bespomoćno je posmatrala kako Den nestaje iza automobila. U sledećem trenutku pojavio se noseći dete u rukama. Trčao je kao lud, što dalje odatle da ne bi upropastio scenu. Šarlizino srce spustilo se u pete, nije mogla da diše. Posmatrala je kako glumci prelaze belu liniju i gotovo istovremeno odjeknula je eksplozija. Vrisnula je kad su vrata automobila poletela. Sekund kasnije usledila je druga eksplozija i vozilo se pretvorio u buktinju. Proširio se crn, gust dim i nije mogla da vidi gde je Den. Kroz glavu joj je proletela misao: Da li je uspeo da spase sebe i dete? Bili su na samo nekoliko metara od eksplozije. Šta ako...? A onda ga je ugledala. Bio je novijen nad detetom, kašljao je. Živ je...

Na sceni je zavladao pakao. Filmska ekipa i pirotehničari trčali su kao ludi, a neko je smireno izdavao naredbe. Scena je bila u haosu. Režiser je ključao od besa. - Kako je ovo moglo da se desi? - vrisnuo je. - Može li mi neko objasniti šta ovo dete tu radi? Gde je bilo? - Iza automobila - odgovorio je Den besno. Šarliz se činilo da će Den nekoga udariti. Zatim je pogledala u dete, koje joj je odnekud bilo poznato... Onda se setila. - Bili? - prošaputala je. Niko je nije slušao niti je obraćao pažnju na nju, osim dečaka. Pogledao ju je, a srce joj se stisnulo kada je videla strah u njegovim očima. Znao je da je u nevolji. Prišao im je čovek u narandžastom prsluku, bio je bled kao kreč. - Pokušao sam da ti javim, Gevine - rekao je Den. - Ali prijem je bio loš. Otkud dete na setu? - Ne znam, šefe. Naši ljudi su svuda, niko nije mogao da uđe bez našeg znanja. Šarliz se nakašljala. - Ja sam ga dovela u kamionu. Strašno mi je žao - okrenula se detetu. - Bili, zašto si došao ovamo? Dečak je ćutao oborene glave, oči su mu bile pune suza. Šarliz je gutala knedle. Den zna da lažem. - Možda je hteo da vidi kako je to biti leš - rekao je sarkastično. - Zamalo je uspeo. - Na sreću, nije... zahvaljujući tebi. - Moram da napišem izveštaj i da obavestim policiju - rekao je režiser. - Nestaško je upao na set, a to je zabranjeno. - Molim vas, nemojte - Šarliz je spustila ruku na Bilijevo rame. - Ja sam kriva. Nije trebalo da ga ostavim samog. - Nije trebalo da ga dovedete.

- Znam, i zaista mi je žao. Ali kad je čuo da će automobil odleteti u vazduh, toliko me je molio da ga povedem da sam na kraju popustila. Nije hteo da propusti takvu priliku - pogledala je u Dena, jer je upravo ponovila njegove reči. Zagrmelo je, počela je da pada kiša. - Samo mi je ovo trebalo! - mrzovoljno je rekao režiser. - Da se pakujemo? - upitao je asistent. Šarliz je iskoristila trenutak. - Prepustite Bilija meni - rekla je brzo. - Pobrinuću se za to da ne prođe nekažnjen. Den je podigao obrve. - Mislim da je to moja odluka - rekao je hladno. Bio je u pravu, pa je klimnula glavom. - U redu, dosta je za danas. Svakako je vaša firma zadužena za bezbednost, gospodine Bruk. I bila je vaša ideja da koristimo usluge ove dame, pa se pobrinite za sve ostalo - rekao je režiser, pa se okrenuo ekipi s uputstvom da brzo spakuju opremu. Pre nego što je otišao još jednom se okrenuo Denu. - Imali ste sreće što se ništa nije desilo. Ovo je mogao da bude kraj vašeg rada u industriji filma. A što se tiče vaše herojske akcije - odmahnuo je glavom - na ekranu se ništa nije videlo, hvala Bogu. Da smo morali da snimamo još jednom, to bi bilo o vašem trošku. - Pobrinuću se za opremu, šefe - Gevin je radoznalo pogledao Šarliz i Bilija. - Čini se da vi imate još posla.

Ubrzo su sve troje bili potpuno mokri od kiše. Bili se tresao u iscepanim farmerkama i tankoj majici. Den je zamišljeno posmatrao dečaka, na čijem je licu video mešavinu straha i prkosa: verovatno nije prvi put u ovakvoj situaciji. Kad ga je Šarliz privukla sebi, ukočio se i slegnuo je ramenima, kao da mu je svejedno. Zašto Šarliz štiti klinca? Bio je poprilično siguran u to da ona ništa ne zna o dečaku osim imena.

- Reci mi, molim te, zašto si lagala? Taj mali nije došao s tobom u kamionu. - Ime mu je Bili. - Šta si radio iza automobila, Bili? Dečak je ćutao. Šarliz je htela nešto da kaže, ali ju je Den presekao pogledom. - Da li ti je ime Bili ili Vilijam? Otvori usta kad pričaš s nekim. Odakle poznaješ Šarliz? - Ne poznajem je. To je imalo smisla, jer je izgledao kao dete s ulice. Baš kao i on nekad... - Pa kako onda ona zna tvoje ime? - Nemam pojma - dečak je nogom gurao kamenčić. Na prljavoj patiki videla se rupa na prstu. - Pomažem u dečjem domu - rekla je kratko. - Tamo sam ga videla nekoliko puta. Dolazi kad ima problema kod kuće. I to je imalo smisla, jer je baš ličilo na nju. Den je uzdahnuo. - Jesi li zato došao ovamo? Zbog problema kod kuće? - Došao sam da se igram - Bili je podigao glavu pogledavši Denu u oči. - Kad si nameštao eksploziv, hteo sam da vidim šta radiš. Nisi imao pravo da me onako zgrabiš. Den je ostao bez teksta. Dečak se kockao životom, a ravnodušan je? - Previše si mlad, Bili, da bi mogao da sudiš o tome - ugrizao se za usnu. Te reči čuo je toliko puta u detinjstvu. To su mu odrasli stalno govorili. O, kako je to mrzeo! Ali reč je o bezbednosti deteta, koje je malo da bi prepoznalo opasnost. - Sad ću te odvesti kući - nastavio je. - Hoću da razgovaram s tvojim roditeljima. - Ne! - Bili se otrgnuo iz Šarlizinih ruku pobegavši. Nije odmakao daleko, jer se spotakao i pao. Den ga je uhvatio za ruku i podigao.

- Dobro. Ako ćemo tako, onda ću te odvesti u policiju, pa ćemo tamo popričati. - Nipošto! - protestovala je Šarliz. - Bili ima dovoljno problema, ne treba mu još i policija. Odvešću ga kod Megi i Dejva, oni će mu pomoći. - Ko su Megi i Dejv, zaboga? - Oni su vlasnici „Kuće duge“, dečjeg doma u Loksberiju. Najbolji ljudi na svetu - dodala je strasno. Da nije znao da je odrasla s bakom i dedom, pomislio bi da je detinjstvo provela u tom domu... - A kako ćeš ga odvesti? U kombiju, pa da ti iskoči na prvom semaforu? - instinktivno je stisnuo mališanovu ruku. Šarliz je duboko udahnula i pogledala Bilija u oči. - Biraj - rekla je. - Ili ćeš sa mnom kod Megi i Dejva ili ćeš s Denom u policiju. Dakle? - Ne možete me naterati - Bili je odmahnuo glavom. - Hoćeš li da se kladiš? - upitao je Den, pa se okrenuo Šarliz. Idemo. Pozvaću policiju kad priđemo tvom kombiju. - Ne! - Bili je šutnuo Dena u cevanicu, pa ga je ovaj podigao da mu bude u visini očiju. - E sad je dosta! Hoćemo da ti pomognemo, kako ne shvataš? - Lažeš! - dečak je bio na ivici suza. - Kažete da hoćete da pomognete, a zapravo sve pokvarite. Dragi Bože! Den je stekao utisak da razgovara sa sobom u vreme kad je bio desetogodišnjak. - Megi i Dejv to nikad ne bi učinili - rekla je Šarliz. - Poznaješ ih i znaš da će ti pomoći. - U tom slučaju, nema više razgovora. Idemo u „Kuću duge“. - Mi? - Ti i ja. Ne možeš da voziš i istovremeno paziš na njega. Nažalost, pomislio je. Nije želeo da ide u dom koji će ga podsetiti na detinjstvo. A opet, ovo je kraj kratkog poznanstva sa Šarliz. Zašto da se ružno rastanu? - Hajde - rekao je - pre nego što dobijemo upalu pluća.

6. Šarliz je pogledala saputnike. Bili će se osećati bezbedno samo na jednom mestu: u „Kući duge“. Znala je da za mališu nema boljeg rešenja. Ona je vozila, Den je sedeo do prozora, a Bili među njima, da ne bi pobegao. Obojica su gledala pravo preda se, ozbiljnih lica. Šarliz se pitala otkud tolika sličnost među njima dvojicom. Da li je Den u detinjstvu imao slična iskustva pa razume kako se Bili oseća? Rekao je da je odrastao bez roditelja, a na Martinom i Tomovom venčanju pokazao je da ne mari za pravila. Sve to išlo je u prilog objašnjenju što se solidariše s dečakom. Prisetila se svoje reakcije kad nije mogla da ga vidi od crnog dima posle eksplozije. Zašto poricati da je fascinirana njime? Atraktivan je i inteligentan, ponosan i strastan. Voli istu muziku kao ona... Nikad nije upoznala takvog muškarca. Pa zašto onda ne shvata da je detetu bolje kod Megi i Dejva nego u popravnom domu? Šarliz se usredsredila na vožnju. Otkad su napustili set, nisu razmenili nijednu reč, a tišina je postajala nesnosna. Kiša nije prestala ni kad su se zaustavili ispred doma. Dejv ih je srdačno pozdravio ne postavljajući pitanja. Sudeći po mirisu, upravo su večerali. Iz igraonice je dopirala dečja graja. Klinci su sedeli pred televizorom i uzbuđeno pratili stari Diznijev crtani. U dnevnoj sobi Megi je ljuljala bebu. - Šarliz! Draga, otkud ti? Bili? Šta se desilo? Ustala je i zagrlila dečaka. - Megi, ovo je Den Bruk - predstavila ga je Šarliz. Pirotehničar, o kom sam ti pričala. To je onaj s vatrometom... - Oh... - pružila mu je ruku. - Dobro došli, Dene. Ja sam Megi, ovo je Dejv, a ovo Bjanka - poljubila je bebu u čelo, pa je zagrlila Šarliz. - Draga, pa ti si potpuno mokra. Odneću malenu u krevet, a ti se presvući. Naći ćemo ti nešto - okrenula se Denu. - Dejv će naći nešto za vas.

- Hvala vam, nema potrebe - rekao je ljubazno. - Sedite pored kamina. Bili, u ormaru imaš suve farmerke i duks. Posluži se. Dečak je odmahnuo glavom. - Sešću pored vatre - rekao je gledajući Dena. - Kako hoćeš - Megi je odmerila stranca. Kakve veze ima ovaj atraktivni i, bez sumnje, bogati čovek s ovim detetom? Šarliz će joj reći, ali prvo mora da joj nađe nešto da se presvuće. - Onda ćemo vas ostaviti same - Šarliz, Megi i Bjanka napustile su prostoriju. Malena je bila preslatka, mirisala je na bebi puder i dečji sapun! Posle dramatičnih događaja Šarliz je prijalo da drži bebu i sluša njeno maleno srce. Dok su se penjale stepenicama, bacila je pogled na dnevnu sobu: Den i Bili ćutke su sedeli pred kaminom prateći je pogledom.

Den je izgledao kao da je s druge planete. „Kuća duge“ nije bila ni nalik domovima iz njegovog detinjstva. Ovo je bio pravi dom, s kaminom i mirisom hrane, od koga polazi voda na usta. Pogledao je Bilija, dečak je prestao da se trese. Bilo mu je drago što je ostao s njim umesto da traži suvu odeću. Den više nije sumnjao u odluku da Bili treba da ostane ovde. Dejv i Megi su kao roditelji s mnogo dece. Oni su prava porodica, nešto za čim je on kao dete uzalud čeznuo. Bili je pravi srećnik. Počeo je da razmišlja o tome kakav bi mu život bio da su postojali domovi poput ovog kad je on bio dete. Tišina je postala nepodnošljiva. - Dakle, često si ovde? - upitao je dečaka. - Da... - Nije loš ovaj dom. - Nije... Ponovo tišina. Dejv se vratio noseći na poslužavniku dve činije.

- Supa - rekao je. - Ugrejaće vas. Kod nas uvek ima lonac supe na šporetu. Kad se Šarliz vratila, Den je zamalo prevrnuo činiju supe. Na sebi je imala stare helanke i isprani crveni džemper s belim tufnama. Duga mokra kosa padala joj je po ramenima i leđima. Izgledala je kao devojčica, nedostajao je samo medvedić. Slatko... Šarliz Najtli je žena sa sto ličnosti... pravi kameleon. Devojčica pšeničnoplave kose ušla je u prostoriju. - Hej, Bili! Šta ima? - bilo je to retoričko pitanje, na koje nije očekivala odgovor, jer je odmah dodala: - Dejve, Džoni mi opet ne da daljinski. U igraonici se čula vriska. Dejv je uzdahnuo. - Izvinite na trenutak. Plavokosa tinejdžerka nestala je u kuhinji, a kad se vratila, Megi joj je strogo rekla: - Sladoled se ne jede prstima. Uzmi kašiku. Bili se pakosno nasmejao. Šarliz i Den su razmenili poglede. Šarliz je odahnula, jer policijska stanica više ne dolazi u obzir. Dejv se okrenuo Biliju. - Ako se ne varam, živiš nedaleko od filmskog seta. Pretpostavljam da si bio tamo, jer si imao problema kod kuće? Bili je slegnuo ramenima. - Znaš da je to zabranjeno. Tamo nije bezbedno, zato je zatvoreno. - Kršenje pravila dovešće te u nevolju, Bili - umešala se Šarliz. - Znam to iz sopstvenog iskustva. - Ovde si uvek dobrodošao - rekla je Megi. - Ako ostaneš, Dejv će pozvati socijalnu službu i sve ćemo urediti. Svi su ga pogledali. Bili je frknuo oborene glave. - Ako... ako vi tako kažete. Dejv se nakašljao. - Naravno, očekujemo da poštuješ kućni red. - U redu. - Dobro, daj mi nož.

Bili je ćutke izvadio nož iz džepa. - Šibice? Spustio je kutiju šibica na sto. Den je klimnuo glavom u znak odobravanja. Čovek je znao šta radi. Kućni red mora da se poštuje, to je u interesu svih stanara. Dejv je telefonirao i kad je socijalna radnica potvrdila da Bili može ostati, za Dena je ovo bilo rešeno. Mogao je da ode, ali mu se iz nekog razloga nije žurilo. Dok je Megi tražila kesu za Šarlizinu mokru garderobu, Den je prisluškivao razgovor između Šarliz i Bilija. - U nedelju ću doneti kolač. Napraviću ga za tebe, ali nemoj svima da razglasiš, važi? Šta bi voleo? - Čokoladni kolač. - Važi. I još nešto, Bili... - Šta? Spustila je ton. - Varaš se ako misliš da moraš glumiti da si opasan. Što si bolji, to ćeš bolje proći. Molim? Den nije mogao da poveruje svojim ušima. Šarliz Najtli nije glupa, ali je očigledno veoma naivna. Ako je nešto u životu važno, onda je to samopouzdanje i snaga volje. Dobrota nema veze s tim kako ćeš proći u životu. Neko je sigurno žestoko načeo njeno samopouzdanje. Ali to nije njegov problem. Odjednom je poželeo da pobegne. Izvukao je mobilni iz džepa. - Koja je ovo adresa? - upitao je Dejva. - Pozvaću taksi. Šarliz se okrenula. - Ja ću te odvesti. To je najmanje što mogu da učinim. Megi je značajno pogledala Dejva. Postoji li nešto što oni ne znaju? - Šarliz je u pravu, Dene. Šta će ti taksi kad imaš vozača? Kiselo se nasmejao. Megi je očigledno jedna od onih žena, s kojima se ne raspravljaš.

- Dobro - složio se. - Ali ja živim van grada. - Nema problema - Šarliz je obula mokre cipele. - U kombiju imam još rolnica ako želiš.

Prateći Denova uputstva, Šarliz je izašla iz grada i skrenula levo. - Zar ova ulica ne vodi u Loksberi hol? - upitala je posle nekog vremena. - Mhm... Lilo je kao iz kabla, pa su brisači jedva održavali vidljivost. Bar je grejanje funkcionisalo, pa se Šarliz pokajala što je obukla Megin džemper. Bilo je pretopio, a vuna ju je golicala. Zbog vlage joj se ukovrdžala kosa, osećala se grozno. Glasno je uzdahnula. Den ju je iskosa pogledao. - Upozorio sam te da živim daleko. Šarliz je pocrvenela. - Nije mi problem da vozim. - Zašto onda uzdišeš? - Izgledam grozno. Nazovi to ženskom taštinom. - Mislim da pokazuješ svoju najbolju stranu - osmehnuo se. - Kako to misliš? - Zar nije očigledno? Ignorisala si pravila da bi... - Koja pravila? - Zakon o bezbednosti. Pravno gledano, ja moram da napišem izveštaj o tome da je Bili ušao na mesto snimanja. U krivičnom pravu to se naziva ilegalnim zalaženjem na teritoriju i za to se ide u zatvor ili, u njegovom slučaju, u popravni dom. - A ti misliš da bi mu tamo bilo bolje? Dečak živi u razorenoj porodici. - To sam shvatio. Želela si to da sprečiš i zato si se žrtvovala za njega. Divim ti se. Divi joj se zato što je rizikovala da bude kažnjena? Čak i ako je on to smatrao komplimentom, za njenu baku to bi bilo strašno.

- Zašto si rekla Biliju da uspeh zavisi od toga da li si dobar prema drugima? - Zato što je tako. Da li je zaista tako? Den Bruk je čovek, kome je svejedno da li će se nekome dopasti ili ne. S druge strane, uvlačio se ljudima pod kožu, pa tako i Biliju, koji nikome ne veruje. Den se dopao čak i Megi iako je ona veoma oštroumna i pragmatična. Šarlizin problem je u tome što glagol „dopadati“ ni približno ne opisuje ono što oseća prema njemu. Budi žudnje i želje u njoj, zbog kojih ona mrzi sebe. - Rizikovala si danas. Zar misliš da si mi zbog toga antipatična? Nije odgovorila. Mislila je da mu je generalno antipatična. - Stani. - Ovde? - u neverici je pogledala veliku kapiju s leve strane pritisnula je kočnicu i zaustavila kombi. - Kad si rekao da si razgovarao s vlasnikom, koji ti je dopustio da se popneš na sprat, zapravo to nisi uradio, zar ne? - Tako je. - Zato što je Loksberi hol tvoj... - Tako je. Šarliz je spustila čelo na volan. Osećala se kao kreten. - Šarliz? - Šta je? - Molim te, nastavi da voziš da nas neko ne bi udario. Možda bi mogla da me ostaviš pred ulazom, to bi bilo lepo. Bez reči je startovala motor i skrenula na prilaz. Den je pogledao kroz prozor. Ako će glumiti uvređenost, nek glumi. Problem s Bilijem je rešen, vreme je da ide kući. Zaustavila se pred stepeništem. Nije znao kako da se pozdravi. Kiša je dobovala po krovu kombija i slivala se niz staklo. - Ne možeš voziti po ovom vremenu - rekao je. - Dođi u kuću dok kiša ne pojenja.

Šarliz je odmahnula glavom. Den se namrštio. Zar je još ljuta? Očito je da se plaši da vozi po ovakvom vremenu. Zašto onda ne ostane dok ne prođe pljusak? Zašto ne želi da ga pogleda? Pružio je ruku i okrenuo njeno lice sebi. Čim ju je pogledao u oči, znao je. - I meni je tako... - rekao je. Ćutala je i jezikom navlažila suve usne. Naježio se. Koga se ona plaši: sebe ili njega? Nagnuo se i nežno ju je poljubio. - Nema razloga da se plašiš, Šarliz, uveravam te, ništa se neće... Munja je zaparala nebo, pa je grom udario nedaleko odatle. Šarliz je prebledela i vrisnula. Den je izašao iz kombija, pa je otvorio njena vrata. - Ostaćeš - brzo su utrčali u kuću. - Upaliću vatru u kaminu - rekao je. - Da... to bi bilo divno - prošaputala je. - Treba malo vremena da se ove stare zidine zagreju. Da ti pripremim vruću kupku? - Oh... - nasmejala se. - Odavno se nisam kupala. U stanu imam samo tuš. - Dopašće ti se kada. Dovoljno je velika za dvoje - dugim koracima prešao je hodnik. Zastao je u dnu stepeništa okrenuvši se. - Nisam hteo da aludiram ni na šta, samo sam rekao da je baš velika. Ne treba ničega da se plašiš. Vratio se do nje uhvativši je za ruku. Šarlizini prsti bili su ukočeni i ledeni.

7. Den i ona zajedno u kadi? Nikad! Pre sat vremena mogla se zakleti da to neće učiniti... a učinila bi! Umotana u beli peškir, posmatrala ga je kako puni kadu. - Kad smo tu - nasuo je so za kupanje u vodu. - Ionako nikad ovo ne koristim. - A ti? I tebi treba kupka, možda više nego meni. Satima si u toj mokroj odeći. - Istuširaću se u drugom kupatilu - zavrnuo je česmu i krenuo. - Osim ako... Da... Klimnula je glavom i oboje su se spustili u ogromnu kadu: on na jednom, a ona na drugom kraju... njene noge između njegovih, savijenih kolena, da prstima ne bi dodirnula... Pena joj je bila do vrata krijući sve što ne treba da se vidi. Dugo su sedeli u tišini uživajući u vrućoj vodi. - Prvi put u životu kupam se udvoje - priznala je. - Od desete godine kupam se sama. - Imala si dadilju? Šarliz je nagurala brdo od pene između njih. - Moja baka je insistirala na dadilji. Rekla je da neće opet da bude majka. Jednom joj je bilo dovoljno. - Hm... Jesi volela baku? - Pa, onako. Ritu, našu kućnu pomoćnicu, volela sam mnogo više. Ona me je naučila da kuvam, jer sam stalno bila s njom u kuhinji. Zato je baka na kraju otpustila dadilju. - Kućna pomoćnica i dadilja... tvoji baka i deda su imućni. - Može se reći. Mada su imali samo jedno kupatilo odgovorila je podrugljivo. - Koliko kupatila ima ova palata? - Pojma nemam. - Zašto si kupio Loksberi hol? Zabacio je glavu zagledavši se u plafon.

- To mi je bio san od detinjstva. Ovde sam bio jednom kad sam bio dete, na nekakvoj Božičnoj predstavi. - Da li je tvoja porodica bila bliska s vlasnicima? Nasmejao se. - Ne, ja sam bio s problematičnom decom iz doma, odrastao sam u starateljskim porodicama, kojima je stalo samo do novca. Malo je reći da uslovi nisu bili idealni. Ponekad je socijalna služba to saznala, pa su nas slali u drugu porodicu, u kojoj bar nije bilo zlostavljanja. Šarliz je bila šokirana. Setila se da je rekao da ne veruje u bračne zavete. Zasuzile su joj oči. Šta bi dala da može da vrati vreme, zagrli tog dečaka i odvede ga kod Megi i Dejva. Bili... da li je osetio snažnu vezu s Denom? Deca to nanjuše. Da li je Bili u njemu video svog heroja zato što je instinktivno osetio da je Den odrastao sa sličnim problemima i da ga je zato razumeo? - U moje vreme nije bilo domova poput „Kuće duge“ nastavio je Den, kao da joj čita misli. - Voleo bih da je bilo - gorko se nasmejao. - Možda bih onda bio manje alergičan na pravila i propise. - Ali to te nije sprečilo da budeš ovo što jesi. Slučajno su se dodirnuli nogama. Pre nego što je povukla nogu, osetila je njegovu ruku na kolenu. - Pitam se ko si ti - promrmljao je. - Iznenadim se svaki put kad pomislim da znam ko si. - Na primer? - Tvoje odbijanje da prijaviš Bilija iako je prekršio zakon. Činjenica da si spavala sa mnom iako je to protiv tvojih principa. Ili možda grešim? - počeo je da joj masira potkolenicu. Šarliz je gutala knedle. Uspaničila se, jer su je njegovi dodiri silno uzbuđivali. - Recimo, nisam znao da voliš da plešeš. - Kako... kako to znaš?

- S terase na prvom spratu posmatrao sam te kako plešeš u lavirintu. Pocrvenela je, a onda je shvatila. Dakle, to je objašnjenje... - A kako si znao uz koju sam muziku plesala? - Ajpod ti je ostao na stolu u holu. Nije bilo teško saznati koju si pesmu poslednju slušala. - Špijunirao si me! - povukla je nogu, ustala i izašla iz kade. Umotala se peškirom u nameri da utekne, ali ju je Den uhvatio za ruku i zadržao. - Nisam! - usprotivio se. - Slučajno sam te video kako plešeš. I... priznajem, bio sam radoznao. Šarliz je isprekidano disala. Voda i pena slivali su joj se niz telo. Zurila je u njega. Crna kosa kovrdžala mu se na čelu i slepoočnicama, a na trodnevnoj bradi caklile su se kapljice vode. Koliko god da se trudila nije mogla da skrene pogled s njega. - I dalje sam. Fasciniraš me, Šarliz Najtli. Šarliz nikada nikog nije fascinirala, u to je bila sigurna. Deda je bio ponosan na nju, baka je s vremena na vreme klimnula glavom, ali to je bilo sve. Megi ju je volela, kao i Dejv, ali sad Den Bruk kaže da ga ona fascinira? Grčevito je držala krajeve peškira. Zar da u ovom trenutku ostane naga? Naježila se kad je Den pružio ruku i prstom pomilovao konture njenog lica. Prevlačio je lagano od slepoočnica do obraza, duž nosa, pa do usana. Pokušala je da skrene pogled, uzalud. Prsti su mu bili hladni, ali je ona stekla utisak da je vatrom palio njenu kožu. Kad joj je palcem pomilovao donju usnu, njegovo lice bilo je toliko blizu njenom da je osetila vreli dah na svojim obrazima. Usne su im bile na milimetar jedne od drugih. Osećala je kao da se već dodiruju. Sklopila je oči i poželela da se poljubac nikad ne završi. Znala je da se igra vatrom, ali se nikad nije osećala sigurnije. Zar to nije paradoksalno? Možda i nije, jer je to što su delili bilo mnogo više od požude, bila je to potreba za stapanjem duša. Posle nekog vremena Den ju je podigao u naručje i odneo u spavaću sobu. Spustio ju je na krevet, a lampu na noćnom stočiću

ostavio je uključenu, jer je želeo da je gleda u oči dok vodi ljubav s njom. Koža joj je kao svila i ima ukus meda. Božanstveno je mirisala. Bio je veoma uzbuđen. Šarliz je odgovorila impulsivnom strašću i potpunom predanošću, što je njega sasvim razoružalo. Tela su im bila u savršenoj harmoniji, kao da su stvorena jedno za drugo. Seks s njom nije samo seks: prvi put osetio je potrebu za ženom. Bilo je tako dobro držati je u rukama, milovati njenu nežnu kožu i udisati miris njene vlažne kose. Jače ju je privukao sebi. - Kad sam te videla pred vratima, htela sam u zemlju da propadnem. Pidžamu nosim kad sam sama... Jednom prilikom u školi deca su me zadirkivala i govorila svašta ružno o mojoj mami. Kad sam se vratila kući, pitala sam baku da li je to tačno... I dobila sam svoje. Baka je zbog napada migrene tri dana ležala u krevetu. Morala sam da obećam dedi da nikada više neću pričati o tome, jer je ta tema zabranjena u našoj kući. - Baka i deda bili su strogi prema tebi? - O, da. - Šta ti je još bilo zabranjeno? - Uobičajeno: da im odgovaram, pušenje, alkohol. Da izlazim s momcima, koji se njima ne dopadaju. Den se nasmejao. - Da li bih im se ja dopao? - Posle svega što se desilo, sumnjam. Osmeh mu je postao širi. - Još jedno kršenje pravila. Moja sreća, tvoja nesreća poljubio ju je u obraz. - Čini mi se da vršim loš uticaj na tebe. - Verovatno nije problem u uticaju, već u mojoj lošoj krvi. Ali znaš šta? - podigla je glavu pogledavši ga u oči. - Baš me briga poljubila ga je. Ako je osećaj ovoliko dobar, onda ovo ne može biti pogrešno. Možda je rizično, ali nije pogrešno. Šarliz je osluškivala svoj unutrašnji glas, ali je izostalo ono uobičajeno nabrajanje da će završiti kao majka. Verovatno će joj se to javiti kad se vrati kući,

što je još jedan razlog da ostane duže, možda čak i cele noći. Bilo bi divno zaspati u njegovim rukama i probudi se narednog jutra... - Loša krv? Kakva je to glupost? - U mom genetskom kodu zapisano je da pravim gluposti, poput drogiranja, neobaveznog seksa i slično... Den se nasmejao. - Baka ti je to utuvila u glavu? - Manje-više. Mislim, morala sam da dokažem da je dobro vaspitanje pobedilo loš genetski kod. Zato se moj otac nikad ne pominje, od njega sam nasledila sve što je loše. On je odveo moju majku na put droge i seksa, zbog njega je zatrudnela u šesnaestoj... - Šarliz je ućutala. - Ako ti to nešto znači, ja se ne drogiram. I nećeš zatrudneti. Siguran seks je jedno od pravila, koje uvek poštujem. - A meni nije šesnaest godina i zato više ne treba da pričamo - dovoljno je odrasla da odluči o tome šta želi. - Hoćeš li reći baki i dedi za nas? - Neću da ih uznemiravam bez potrebe. Moj deda to teško doživljava, jer mnogo voli baku i čini sve da je poštedi nerviranja. Ona je središte njegovog života. - Kako je bilo ime tvojoj majci? Šarliz je oklevala. To ime ne pominje se u kući njene bake. Još jedno nepisano pravilo. Ali Denu veruje, inače ne bi spavala s njim. - Šarlota. Ućutao je. Kad se izgovori nečije ime, onda ta osoba postane konkretna, stvarna. Dosad je njena majka bila samo pojam, a ne osoba od krvi i mesa. Neobično... - Da li si pokušala da saznaš ko ti je otac? - Njegovo ime upisano je u mom izvodu iz matične knjige rođenih. - Kako se zove? - Patrik Marfi. Zar to nije smešno? - Zašto je smešno?

- Zato što su Patrik i Marfi najčešća imena u Irskoj. Bilo bi nemoguće pronaći ga. To je kao da tražim iglu u plastu sena. - Želiš li da ga nađeš? - Naravno. Iako ponekad mislim da to nije dobra ideja. - Šta još znaš o njemu? - Da je svirao u bendu, drogirao se, spavao s tinejdžerkama i da je nestao zauvek. - Najdraža, svaka priča ima dve strane medalje u zavisnosti od toga ko je narator. Deda ju je zvao „draga“, ali joj niko nikada nije rekao „najdraža“. Suze su je pekle u očima, pa je počela da trepće. To tepanje nije razlog za suze... - Otac me nije želeo kao ni majka - prošaputala je. - Ostavila me je u žbunju. Kakva majka to radi? - Možda je mislila da joj ništa drugo ne preostaje. Ipak je bila veoma mlada... - jače ju je stisnuo. Bolela ga je njena patnja, ali ona će sama morati da se izbori s tim. - Postoji nešto što možda treba da znaš - rekao je. - One večeri na Tomovom i Martinom venčanju bilo je nekoliko mojih starih prijatelja, muzičara, s kojima sam nekad svirao. Tu je bila i mlada dama... Šarliz se trgnula. Trebalo je da zna. Muškarci kakav je on nikad nisu sami. Pa zašto onda to toliko boli? Udahnula je duboko i pripremila se za najgore. - ...novinarka Julija, ako se dobro sećam. Ona istražuje neku staru priču o bebi... Šarliz je prestala da diše. Osećala je istovremeno olakšanje i strah. Olakšanje, jer očigledno nema nikoga u Denovom životu, i strah da bi novinarka mogla otkriti nešto što ne zna niko osim njene bake i dede. - Navodno su pronašli bebu u žbunju pre trideset godina u vreme održavanja muzičkog festivala... Suze su joj potekle niz obraze. - To sam bila ja - prošaputala je. - Za dve nedelje napuniću trideset.

- Biće ti neprijatno ako neko pokuca na vrata i počne da postavlja pitanja. - Da, bilo bi to grozno. Da ne spominjem uznemiravanje bake i dede. Oni to ne bi podneli - uplašeno ga je pogledala. - Misliš li da bi neko mogao da uđe u trag toj priči? - Videćemo. Iznenađen sam što je to ovoliko dugo bilo tajna. - Možda je moj deda povukao veze, jer je bio na visokoj poziciji u policiji. Meštani su, naravno, znali da sam siroče, ali samo toliko. - Misliš da te niko ne može povezati s tom bebom? U tom slučaju, nema razloga za brigu, ali treba biti oprezan. Šarliz je ćutala. Loksberi je mali grad, a u takvim sredinama retko šta ostane tajna. Koliko će potrajati dok je ta Julija ne pronađe? - Trebalo bi da pođem - rekla je. - Moram da upozorim dedu, za slučaj da mu ta novinarka pozvoni na vrata. - Ostani - privukao ju je bliže sebi. - Bar dok ne stane kiša. Možeš sutra da razgovaraš s njim. Iskušenje je bilo veliko. Znala je da posle ove večeri oka neće sklopiti. On je u pravu: ako sad ode u dedinu kuću, ni oni neće spavati. Šćućurila se na njegovim prsima. - Inače, sutra će ta Julija doći u moju kancelariju da me intervjuiše - nastavio je. - „All lights on the night“ organizuje vatromet na muzičkom festivalu. Mogu pokušati da saznam nešto više o tome: koliko ona zna i kako napreduje istraživanje. Ipak je to priča od pre 30 godina. Želi da joj pomogne? Zasuzile su joj oči. - To bi bilo divno, Dene. Ne znam kako da ti se zahvalim. Poljubio ju je u obraz. - Ne moraš. Sviđaš mi se, Šarliz, mnogo. - I ti se meni sviđaš. Zagrlio ju je, a Šarliz mu se prepustila. Ovo je najbolje sredstvo za zaborav. Sviđa mu se... možda bi je mogao zavoleti?

Pružio joj je osećaj vezanosti, koji nikada ranije nije osetila. Ali možda je sve to umislila. Jedno je sigurno: njena osećanja nisu umišljena. Ona voli Dena Bruka! Zaljubila se u njega onog trenutka kad je izabrao „The power of love“. Više nije važno što ju je špijunirao. Kako da ga ne voli kad se odlučio za njenu omiljenu pesmu, jer zna da ona uz to voli da pleše? I još je smatra fascinantnom... Da, voli ga. Pa kako bude... Postojala je opasnost da se sazna istina o njenoj majci narkomanki i nepoznatom ocu. Ta sramota uništila bi nju, baku i dedu. Ali sad je s Denom, misliće o tome sutra.

8. Šarliz je otišla, zaključio je Den kad se probudio. Noćas se setila prijema u Gradskoj kući, na koji je zamalo zaboravila. To je okupljanje svih članova Saveta, a pošto je njen deka učesnik, želela je lično da nadgleda posao. - Prvo moram da se presvučeni. Šta će osoblje misliti ako se šefica pojavi čupava, u ofucanom džemperu i helankama? zakikotala se. Da, mogao je da zamisli. Kako oni mogu da znaju da se iza ozbiljne Šarliz krije strasna žena? Njegova Šarliz... Zbacio je pokrivač i otišao u kupatilo. Podigao je njen peškir s poda, još je na nju mirisao. Setio se trenutka kad je peškir skliznuo s nje... Bacio ga je u korpu za veš. Izbegavao je da pogleda svoj odraz u ogledalu. Ušao je u tuš-kabinu i odvrnuo vodu. Nije želeo da je povredi, a ona je preterano ranjiva i emocionalna. Za nju je brak svetinja, iako je u novinama označena kao „karijeristkinja srcem i dušom“. I samo je čekala muškarca, koji će joj obećati vernost i ljubav, i s kojim će imati decu. On to nije i nikad neće biti. Den se istuširao i obukao, pa je otišao u kuhinju. Zašto oseća prazninu u duši? Idiote!, rekao je sebi. Otvorio je frižider. Posle obilnog doručka i dve šolje kafe napustio je kuću i otišao na intervju, zakazan za devet sati. Nije mogao da pruži Šarliz ono za čim je čeznula, ali mogao je pokušati da je zaštiti od širenja pikakntnih tračeva. I to je nešto.

Julija je bila lepa u letnjoj haljini i ravnim baletankama. Odavala je utisak iskusne novinarke iako joj je jedva dvadesetak

godina. Osim toga, pričala je bez prestanka, a njen smeh Denu je počinjao da ide na živce. Da li to ona flertuje s njim? Bolje da se ne trudi. Nije voleo takve devojke. Pažljivo ju je slušao, osmehivao se i puštao video-snimke vatrometa. Ipak je ona zato došla. - Ovo je naš vatromet na Tajms Skveru u Njujorku 4. jula. Za muzički festival planiramo nešto slično, ali skromnije. A ovo su... kliknuo je neko dugme - ... snimci vatrometa na venčanju u Loksberiju. - O, da, to sam videla na venčanju Toma Kroulija i Marte Rajt. Sećam se ona dva srca i odlične pesme. - Dobra muzika važan je uslov za uspešan vatromet. Ona daje smisao vatrometu. - Koju ćete pesmu koristiti za vatromet na festivalu? - To je tajna. - Poštedite me, Dene! Obećavam da nikome neću reći - radoznalo se nagnula. Evo prilike. Ako zadovolji njenu radoznalost, moći će da traži uslugu od nje. Ruka ruku mije. - Dobro, ali to mora da ostane među nama, važi? - Časna reč. - Pošto je prvi festival u Loksberiju bio 1987, proverio sam tadašnje top-liste. - I? - Naleteo sam na „The Power of Love“ Dženifer Raš - Den je ućutao. Zamislio je Šarliz pred sobom... setio se njenog oduševljenja tokom šoua te večeri... impulsivnog zagrljaja i prvog poljupca. Duboko je udahnuo. - Naravno, nije moguće da pustim istu pesmu dva puta, pa sam našao nešto drugo, iz maja 1987, dva meseca pre festivala. Ta pesma sigurno će biti u glavi svakom posetiocu festivala. - To je pre mog rođenja - nasmejala se Julija koketno. Morate mi pomoći.

- Da li vam nešto govori koncert na Bredford stadionu? Pedeset ljudi je poginulo, a na stotine povređeno. Strašna tragedija. Julija je podigla obrve. - Želite da podsetite ljude na to? Ne znam... - Naziv benda je „The Crowd“, tada su snimili singl, a sav novac dali su u dobrotvorne svrhe za žrtve katastrofe. Svako zna tu pesmu. To je kao himna, koja govori o zajedništvu. - Vau! Koja je to pesma? - Poslušajte je - pustio je numeru na laptopu. Julijine oči su zasijale kad se pesma završila. - Divno! - diskretno je šmrcnula. - Šteta što ne smem da pišem o tome, ali nije važno. Priča će biti dobra i posle festivala. - U priči možete spomenuti da će mnogi muzičari, koji su nastupali na prvom festivalu, nastupati i sada. - Zajedno s novim, poput „Diverzije“, na primer? Met je rekao da ste i vi ranije bili član benda i da ćete svirati na ovom festivalu. - Ako ne budem zauzet. U svakom slučaju, biće zabavno. Julija je sklonila blokčić i uzela tašnu. - Šta će još pisati u tekstu o festivalu? - upitao je kao uzgred. Mislim, osim o vatrometu i izvođačima. Nešto zanimljivo? - Ne previše... pisaću o tome da se u gradskoj upravi nisu dogovorili kome će biti namenjen novac iz dobrotvornog fonda. - Zaista? - Dene se pretvarao da je zainteresovan krijući nestrpljenje. - Šta je s pričom o devojci, koja se ubila na prvom festivalu? Ozarilo se Julijino lice, odložila je tašnu. - Ta priča je sve zanimljivija. Prvo ništa nisam pronašla, a onda mi je jedan kolega obezbedio pristup listi pacijenata u bolnici tog dana. Na spisku je bilo više mladih devojaka, ali je jedna bila u ozbiljnom stanju. - Zbog prekomerne doze? - To je ono najintersantnije. Svi su mislili da je reč o drogi i zato je izbio skandal. - A nije?

- Nema tragova droge. Sudski lekar dijagnostikovao je aneurizmu u mozgu, zbog koje je devojka umrla dva dana kasnje. A Šarliz to nije znala? Zašto su dozvolili da veruje u to da je njena majka umrla od predoziranja? Aneurizma izaziva glavobolje, koje su ponekad toliko nepodnošljive da osoba ne može da bude odgovorna za svoje postupke; na primer, da sakrije bebu u žbunju, jer joj ništa drugo nije palo na pamet. - Saznala sam ime devojke: Šarlot Najtli - nastavila je Julija. - Od tada pokušavam da stupim u kontakt s porodicom. Ali teže je nego što sam mislila. Pogađajte koliko je Najtlija u Loksberiju: 137. A možda ta Šarlot nije bila iz Loksberija - ućutala je, pa nastavila: - Ipak, jedan razgovor bio je veoma zanimljiv. Kad sam objasnila zašto zovem, na sekund je zavladala tišina, a onda mi je taj neko spustio slušalicu. To je broj nekog Daglasa Najtlija, malo sam istraživala i saznala da mu je kraljica dala orden za nekakve zasluge. Otkako se penzionisao, član je Gradskog saveta. Čini se da je važan čovek, ali to me neće sprečiti da istražujem. - Ne mislite da je to neumesno? Ipak je reč o smrti njihove kćerke. - Ali prošlo je 30 godina od tada! - uzviknula je Julija. - Možda bi bilo dobro da festival počne minutom ćutanja? - Ne. Na vašem mestu ostavio bih sirotu devojku na miru. - Oh... - Julija je ućutala za trenutak. - A šta je s bebom? Zar vam nije neobično da devojka umre pod čudnim okolnostima i da u gotovo istom trenutku pronađu bebu u žbunju. Ne verujem u takve slučajnosti. - Baš ste revnosni. - To je jedino što imam. O bebi se zna samo to da je bila rođena nekoliko dana ranije i da je devojčica. - Mislim da je to privatnost, koju treba da poštujete. Julija se pretvarala da to nije čula. - Znate li koliko se beba rodi u Engleskoj? Jedna na svakih 40 sekundi. To je mnogo beba... A sad pogodite šta sam juče otkrila. - Šta?

- Otkrila sam ženu, koja se preziva Najtli, rođena je pre 30 godina u Londonu, a ime njene majke je - napravila je pauzu Šarlot. Šta vam to govori? Den je ćutke klimnuo glavom. - Ali to ostaje među nama - rekla je Julija. - Sad vi znate moju tajnu, a ja vašu. - Ako sam dobro razumeo, želite da pronađete tu osobu. - Da. Ali čak i ako uspem, ne mora značiti da je to ona. Možda je usvojena i Najtli nije njeno pravo prezime. - A šta ako je usvojena, a da to ne zna? Možete joj upropastiti život, Julija. - Toj ženi je trideset godina, sigurna sam da će preživeti. Možda neće imati ništa protiv da objavim njeno ime u novinama. Ko ne bi želeo da bude poznat? Den je ustao. Propao mu je pokušaj da odgovori Juliju. Postoji li način da zaštiti Šarliz? Ništa mu nije palo na pamet, a silno je želeo da joj pomogne. - Kao što ste rekli, Najtli je često prezime. Ne bi me čudilo da ste na pogrešnom tragu sve vreme. - Da, i? Novinaru je i pogrešan trag značajan. To znači da treba da krene u drugom smeru i da dalje traži - i ona je ustala. Gospodine Bruk, hvala vam na intervjuu. Radujem se vatrometu. Kasnije tog dana otišao je na pivo s momcima. Neće ostati dugo, samo pivo ili dva. Možda bi trebalo da nazove Šarliz i da joj kaže koliko joj se Julija opasno približila. Ne, reći će joj u lice. Den se osmehnuo, jer se setio Šarliz u pidžami. Kad je otvorio vrata, čuo je žagor i preglasnu muziku. Irski pab bio je pun, jer je nastupao poznati bend. Den je prišao stolu svojih prijatelja. Bilo ih je mnogo i svi su bili dobro raspoloženi. Seo je s njima i naručio pivo. Rekao im je da će svirati s njima na festivalu, kao u stara dobra vremena. U to ime Met je naručio još jednu turu. - Odlično, čoveče! To moramo proslaviti - nasmejao se. Kako bi bilo da pozovem bliznakinje?

- Ne mogu ostati dugo. - Dobro, ali imaš vremena za dva pića. Šta misliš o bendu? Nisu loši, a? Den je pogledao na pozornicu. - Nisu najmlađi, ali su dobri. A pab je idealan za takvu muziku. Na otvorenom se ne bi toliko dobro čuli. - Nemoj im to reći, i oni nastupaju na festivalu. Oni su svirali na prvom, pa su pozvani na tridesetogodišnjicu. Den se zavalio da pročita naziv na bubnju. - „The Pawas“? Šape? - odmahnuo je glavom. - Čudan naziv za bend. - Koliko znam, to je nadimak gitariste. - Ne razumem. - Tip je genije. Ime mu je Patrik, kao svakom Ircu. Den se nasmejao. - A preziva se Marfi? Tim je razrogačio oči. - Znaš ga? - Ne - Den nije ispuštao čoveka iz vida. Patrik Marfi, gitarista, koji je svirao pre trideset godina na festivalu... slučajnost? Teško. Treba to da ispriča Šarliz. Sačekaće da bend napravi pauzu, pa će pokušati da razgovara s njim. Platiće mu pivo, spomenuti ime Šarlot Najtli i sačekati njegovu reakciju. Možda je i to pogrešan trag, a možda nije. - Time, hteo sam da te pitam imaš li još uvek moje bubnjeve? - U mojoj su garaži, skupljaju prašinu. Zadržao sam ih zbog tebe, mislio sam da će ti trebati. Zašto pitaš? - Upoznao sam dečaka, koji će ih možda žele ti. Ti bubnjevi su odlični protiv agresije i anksioznosti. - Uzmi ih, tvoji su. Umesto dva piva, popio je treće, pa četvrto. Vreme je brzo prolazilo, a Den od buke u pabu nije čuo telefon. Na sreću, vibrirao je. Izvukao je telefon iz džepa, a kad je video ko ga zove, krenuo je ka izlazu. - Ćao, Šarliz, šta ima?

- Kako si mogao, Dene? Kako si mogao to da mi učiniš kad si znao da... - glas joj je podrhtavao. Od suza ili od besa? Bio je zatečen. Šta se desilo? - Šarliz... - Verovala sam ti, a ti pričaš unaokolo... - O čemu pričaš? - Julija - zajecala je. - Ispričao si joj za mene i moju baku i dedu. Danas im je došla pred vrata i zasula ih je pitanjima. Bože, znaš li šta si uradio? - Nisam rekao ni reč, ona je sve znala. Zvao sam te da ti kažem, ali se nisi javila. Hteo sam da navratim kod tebe... - Ne očekuješ valjda da ću te primiti?! Sve si joj ispričao, a onda se pojavila kod njih i... deka će umreti. - Molim? - Ona... nije popuštala. Moja baka joj je na kraju zalupila vrata, ali oboje su bili na kraju živaca... Kućna pomoćnica me je nazvala, odmah sam otišla tamo. I jedino sam mogla da pozovem hitnu pomoć - zajecala je. Deda je doživeo infarkt i sad je na intenzivnoj nezi. Ne znaju hoće li preživeti... to je... Zašto uopšte razgovaram s tobom? Prekinula je vezu. Den je zurio u telefon. Šta je prećutala? Da je on kriv? Ali nije.

9. Šarliz je gledala dedu na nosilima. Srce joj se stegnulo, zar ga vidi poslednji put živog? Pokrila je dlanom usta kada su ga odgurali u lift. On je jedina osoba koja ju je bezuslovno volela. Den... verovala mu je, a on je prevarant i izdajnik, koji sad na duši nosi njenog dedu. Da li je svestan onoga što je učinio? Verovatno nije. Krišom je pogledala baku: lice joj je bilo nepomično, a u očima je prepoznala neizvesnost i strah. Potisnula je impuls da je zagrli. Prišla im je sestra. - Odvešću vas u prostoriju za porodicu. Bićete obaveštene čim doktori budu nešto više znali. - Kada će to biti? - upitala je Luiza, kao da je reč o rutinskom pregledu. Šarliz je znala da je to samo fasada. Nikad nije videla svoju baku tako bespomoćnu. - Zavisi... Verovatno će mu ugraditi bajpas. Odlučiće o tome u narednih sat vremena. Evo nas... - sestra je otvorila vrata udobno nameštene prostorije: sofa, nekoliko fotelja, na stočiću je bila gomila časopisa, na zidu televizor, a ispod njega aparat za kafu. Molim vas, poslužite se. Mleko je u frižideru. Ako ogladnite, kafeterija je otvorena cele noći - sestra ih je ostavila. Luiza je sela na fotelju, a Šarliz na sofu. Ćutale su. - Želiš li čaj? - upitala je baku posle nekog vremena. - Ne, hvala. - Kafu? Vodu? - Ne! Ostavi me na miru! - Lizin glas je podrhtavao. Počela je da se trese, pa se rasplakala. Šarliz je bila zatečena: baka plače? - Izvini - oborila je glavu. - Žao mi je. Zašto se izvinjava? Zato što je ispričala Denu o majci? Ni na kraj pameti nije joj bilo da će on to odmah preneti. Verovala mu

je, a on je to iskoristio. Bes se stišao, ostalo je samo razočaranje i slomljeno srce. Možda se izvinjavala zato što njena baka u ovom trenutku nema nikoga osim nje? Neželjene unuke, s kojom je morala da živi godinama, umesto da uživa s mužem... Da li se izvinjava zato što postoji? Ili zato što je njena majka umrla tako mlada? Više se nije snalazila u ovom haosu sažaljenja, razočaranja i griže savesti. - Deda je u dobrim rukama - rekla je. - A on je borac, neće se predati. Luiza je izvukla maramicu. - Šta znaš o svom dedi, Šarliz? - šmrknula je u maramicu. - Ali... - On je odustao još pre 30 godina. Tada je bio siguran da će dobiti mesto u parlamentu. Želeo je da reformiše zakone i uspeo bi da je ušao u parlament. Daglasu su samo dve stvari bile važne u životu: posao i kćerka. - I ti - Šarliz je šokirano gledala baku. Nikad ovako nisu razgovarale. - Deda te mnogo voli. - Ja sam majka njegove kćerke - Luiza je sklopila oči. - Ali zakazala sam. Kad se desila nesreća, ja sam... Šarliz su se osušila usta. Zar je baka zaboravila s kim razgovara? Kao da priča sama sa sobom, kao da joj je svejedno... - Kakva nesreća? - Šarlot je mesecima išla na časove violine... tako smo mi verovali. A onda nas je nazvala nastavnica i pitala zašto naša kćer ne dolazi. I saznali smo gde ona provodi vreme. - S... mojim ocem? - Da, s tvojim ocem - odgovorila je Luiza. - Ime mu je Patrik. Pravi vagabund, imao je bend i nastupao je po barovima i pabovima. Živeo je s prijateljima dilerima u neurednom stanu. - O... - Šarliz je ućutala. U tom trenutku osećala je mržnju, ali ne samo prema ocu, već i prema majci, koja nije vodila računa o osećanjima svojih roditelja.

Nikakvo čudo što je baka bila toliko stroga. - Kad smo pokušali da razgovaramo s njom i da joj zabranimo kontakt s tim momkom, zapretila je da će da pobegne od kuće. Rekla je da ga voli i da želi da se uda za njega - Luiza je pogledala unuku u oči. - Nisu se ni poznavali, a ona je pričala o braku. Možeš li to da zamisliš? Šarliz je bila zbunjena. Ni ona ne poznaje Dena, a voli ga. Nikad se ne bi odrekla greha, koji je s njim počinila. Možda je njena majka volela Patrika, kao što ona voli Dena? - I učinila je to: preselila se kod njega - nastavila je baka. - Ne usuđujem se ni da pomislim šta bi bilo da se za to saznalo. Zamisli naslov: „Kćerka visokog zvaničnika zaljubljena u rokera narkomana“. Daglasu nije preostalo drugo nego da povuče kandidaturu. To je bio kraj njegove političke karijere. Šarliz je ćutala. - Zahvaljujući svojoj poziciji, Daglas je naredio pretres tog stana i hapšenje stanara - Luiza se umorno počešala po čelu. Na kraju su pušteni, jer nije bilo osnova za njihovo zadržavanje. Patriku je rečeno da napusti grad i da će biti uhapšen ako ikad pokuša da stupi u kontakt sa Šarlot. Pa bilo joj je samo 16 godina! - I on je samo otišao? Iako je znao da je ona trudna? Luiza je odmahnula rukom. - Mislim da to nije znao. A Šarlot je saznala tek kad je bilo prekasno da bilo šta preduzme. - Misliš na abortus? - prestala je da diše. - Šta drugo? - Luizine reči vratile su je na zemlju. - Nije razgovarala s nama, odbijala je da jede, bila je teška i sebi i nama. Ništa do nje nije dopiralo. Tvoj deda je bio van sebe od brige. Na kraju smo je poslali psihijatru, koji je pretpostavio da je trudna. - Šta... je bilo dalje? - Pronašla sam internat, specijalizovan za ovakve... situacije. Odlučili smo da Šarlot tamo pohađa školu, a dete, kad se rodi, da damo na usvajanje. To dete sam ja! Tvoja unuka...

- Da li se deda složio s tim? - Za nas je to bila teška odluka, ali kada bolje razmislim, nismo imali izbora. Obe su ućutale. Šarliz se nadala skorašnjoj vesti o dedi. Refleksno je pogledala ekran telefona: nema poruka, samo jedan propušten poziv pre podne od Dena. Pre nego što sam razgovarala s njim... Oči su joj zasuzile. Nije lagao, zaista ju je zvao da joj javi da je pričao s Julijom. Ali šta god da je hteo da joj kaže, to ne menja činjenicu da je njen deda imao infarkt. - Reci mi, kako su me pronašli na festivalu? To nikad nisam razumela. Luiza je slegnula ramenima. - Patrik je napisao pismo Šarlot: da je voli, da ne može živeti bez nje i slične fraze. Spomenuo je i da će njegov bend nastupati na festivalu pa, ako ona oseća isto što i on, mogu se tamo naći. Naravno, nisam to pismo prosledila u internat, ali Šarlot je nekako saznala. Ležala je na klinici, u kojoj se porodila, ali je uspela da pobegne. Šarliz se zavrtelo u glavi. Majka je nije tamo ostavila? Možda ju je ponela da je pokaže ocu? Čula je bakin glas kao iz daljine: - Dva dana kasnije, iz bolnice u Loksberiju javili su nam da je naša kćerka na intenzivnoj nezi... Ostalo ti je poznato. Daglas je insistirao na tome da te zadržimo. Nikad mi nije oprostio to što sam poslala Šarlot u internat. Izgubio je interesovanje za sve i prerano se penzionisao. Od tada si mu ti bila razlog da živi. A mogao je da bude gradonačelnik Loksberija. - Luiza je duboko uzdahnula. - Ipak, zahvaljujući njegovim vezama, ništa se nije saznalo osim da si naša unuka. A sad ova novinarka posle trideset godina kopa po prošlosti i želi da objavi pojedinosti, koje treba da ostanu u našoj porodici. A zašto? Zato što želi da objavi senzacionistički tekst. Pitala nas je zašto se tada pričalo o predoziranju kada u medicinskim izveštajima o tome nema ni reči. Koga je briga posle toliko vremena?

Molim? Šarliz je bila pometena. Pa od čega je umrla njena majka ako nije od prekomerne doze? I zašto je to baka krila? Ništa nije imalo smisla osim ako sama nije bila umešana u Šarlotinu smrt... Setila se telefonskog razgovora s Denom, u kojem ga je nazvala izdajnikom. A šta je on to mogao da kaže novinarki? Rekla mu je da je njena majka umrla od posledica uživanja droge, kao što su njoj rekli. Kako onda Julija zna da to nije tačno? Ko je odgovoran za majčinu smrt? Vrata su se otvorila i ušla je sestra. - Preživeo je - nasmejala se. - Gospodin Najtli se probudio iz narkoze i dobro je. Želite li da ga vidite? Luiza je ukočeno sedela gledajući Šarliz. Na njenom licu videlo se olakšanje i očaj. Šarliz je pružila baki ruku. - Hajdemo, čeka nas.

- Mislim da je to sve - predsedavajući odbora klimnuo je glavom. - Generalna proba je danas u pet. Siguran sam da će naš festival biti uspešan. Den je razgledao salu Gradske kuće, gde se sreo s organizatorom i najvažnijim učesnicima muzičkog festivala. Bili su tu Tim i Met, a nekoliko redova dalje Patrik Marfi. Treba li da iskoristi priliku i porazgovara s Šarlizinim ocem? Ne, već joj je i previše naškodio. Uostalom, njih dvoje su završili. Još samo kad ga ne bi mučio taj prokleti osećaj... Osećaj? Nije učinio ništa što bi mu ona mogla prebaciti. - Još nešto... - dodao je predsedavajući. - Nismo odlučili ko će dobiti novac iz fonda. Ako imate predlog, iznesite ga do večeras. Den je podigao ruku. - Ja imam ideju. - A vi ste...? - Den Bruk, moja firma organizuje vatromet. - U redu, gospodine Bruk, hvala vam na tome.

Den se nakašljao. - Bilo mi je zadovoljstvo. Predlažem da novac uložite u „Kuću duge“, dečji dom u Loksberiju, na koji naš grad treba da bude ponosan. Taj dom nudi sklonište najmlađim stanovnicima u nevolji: deci iz razorenih porodica ova kuća je pravi dom. A znam da bi vlasnicima značila finansijska podrška. U sali je zavladao žamor. - Dobar predlog, gospodine Bruk. „Kuća duge“ biće kandidat za sredstva. Završavam sastanak. U foajeu je zakuska, pa nam se pridružite. Den nije želeo da ostane, ali mnogi su mu prišli, pa i Patrik Marfi. - Deca su naša budućnost, zar ne? - nasmejao se melanholično. - Voleo bih da i ja imam decu, ali nije mi se desilo. Den ga je zamišljeno gledao. Da, nema sumnje, ovo je Šarlizin otac. Imaju iste oči. Nasmejao se i rekao: - Nije lako naći pravu ženu - pa se ugrizao za jezik. Otkad se on meša ljudima u život? - Ja sam je našao, ali sam je pustio da ode. Zato se kajem celog života, druže - potapšao je Dena po ramenu i otišao. Den ga je pratio pogledom, a onda je shvatio šta ga muči.

10. Šarliz je gledala kolače od čokolade, pitu s jabukama... šta će s njima? Pravljenje kolača pomagalo joj je da izađe na kraj s haosom u svojoj duši. Koga da usreći ovim slatkišima? Sestrama u bolnici odneće čokoladne kolače, a baka može da bira šta želi. Deci u domu je svejedno. I Den će dobiti nešto, u znak izvinjenja što ga je nepravedno napala. A to će joj biti povod da ga opet sretne. Šarliz je krenula u bolnicu. Kolač je predala glavnoj sestri na kardiologiji. - Ovo je za sve vas, u znak zahvalnosti. - Hvala, gospođice Najtli. Vaš deda je dobar pacijent, nedostajaće nam - nasmejala se. - Naravno, drago nam je što će uskoro kući, a kolač ćemo pojesti u slast. Baka je izabrala krem-tortu. - Tvoj deda je voli - rekla je. - A ona koju si napravila za njegov rođendan bila je savršena. - Sledeći put napraviću tvoj omiljeni kolač. Rastale su se kao i obično, bez poljupca i zagrljaja, ali je Šarliz osetila da su nekako bliskije. Na putu do doma razmišljala je o susretu s dekom: u lice mu se vratila boja, mnogo se bolje osećao. Prepričala mu je razgovor s bakom. - Ona te voli svim srcem, ali ne ume to da pokaže. Kad smo izgubili kćerku, u njoj se nešto slomilo i od tada ne pokazuje ni naklonost ni ljubav. Tako se ona brani. Svako reaguje drugačije i niko nije savršen. Ali važno je da uvek imaš nekoga kad ti je potreban. - Znam... - Šarliz je progutala knedlu. - Kad nekoga voliš, spreman si na sve da mu udovoljiš. Za to treba mnogo hrabrosti.

A ja?, pomislila je Šarliz. Da li sam dovoljno hrabra da odnesem kolač do Denovih vrata i da ga zamolim da mi oprosti? Potom je otišla u „Kuću duge“. - Kolač radnim danom? - obradovala se Megi. - Divno! Kako ti je deda? - Sutra izlazi iz bolnice. Pobogu, Megi, kakva je to buka? - To treba tebi da zahvalimo - nasmejao se Dejv noseći bebu u rukama. - Šta se događa? - Šarliz je zbunjeno treptala. - Idi pa vidi - Megi je pokazala prstom baštu. Šarliz je prišla šupi u dnu bašte odakle je dopirala buka. Zvučalo je kao da neko udara u šerpe i poklopce. Vrata su bila otškrinuta. Provirila je i ugledala Bilija za bubnjevima. U sledećem trenutku zavladala je tišina. - Ovo ne radi - brundao je. Šarliz je htela da ga pozdravi, ali je ućutala kad je primetila da je tu još neko. - Bolje je nego kad sam ja prvi put pokušao. Den... Sedeo je na bali sena, naslonjen na zid od dasaka. Unutra je bilo mračno, pa ga nije primetila. - Nisi loš za početnika. Megi mi je rekla da vredno vežbaš. - Samo se pridržavam kućnog reda - rekao je Bili. - Šarliz je rekla da moram ako... hoću da me drugi vole. - Šarliz je pametna, Bili, ali ovoga puta nije u pravu. - Kako možeš to da mu kažeš? - umešala se. Bili se iznenadio kad ju je ugledao. Video me je, pomislila je. I to je rekao zbog mene, a ne zbog Bilija. - Čitavog života radiš ono što ti kažu - odgovorio je mirno. Da li se isplatilo? - Naravno - presekla ga je pogledom. - A šta je s izuzecima u poslednje vreme? Da li su se oni isplatili? Šarliz je pogledala u stranu. - N... ne. - Sigurna si?

Osetila je po njegovom glasu da mu je smešno. Pocrvenela je. Bili je opet počeo da svira, pa se Den nagnuo pogledavši ga u oči. - Postoje pravila koja moramo poštovati, Bili. Ali ponešto zavisi samo od tebe. Moraš drugima da pokažeš ko si i kakav si, nema laži, nema prevare. Razumeš li? Mislim na ljude, koji rade ono što se od njih očekuje, pa bilo to ispravno ili ne. Zato što žele da ostave utisak da su savršeni, a niko nije savršen. Šarliz je oborila glavu. - A tu su i oni koji zaista mrze pravila i ne poštuju ih da bi pokazali svima da to mogu. - Ja mogu tako - prkosno je rekao Bili. - Šta ti znaš o tome? - Više nego što misliš. I ja sam nekad bio kao ti, niko ništa nije mogao da mi zabrani. Uvek sam se inatio. A znaš li zašto? Zato što sam se plašio da ću se nekome dopasti. To te čini ranjivim. Ćutali su neko vreme, a onda je Bili rekao: - Hoćemo li ići na festival i gledati vatromet? - Den je klimnuo glavom. - Obezbedio si nam karte? I bubnjeve. - Karte su za sve, a bubnjevi za tebe. A znaš li zašto? Zato što si mi drag i zato što vidim da sam ja tebi drag. U redu? - U... redu. Den je ustao, a Šarliz je poskočilo srce kad joj je prišao. Stekla je utisak da se te reči ne odnose samo na Bilija, već i na nju. Bili ju je odmerio. - Da li ti je i ona draga? - upitao je Dena. - O, jeste. - Znači li to da ćete se venčati? - Hm... dobro pitanje, ali malo preuranjeno. I Šarliz se pita. Bili ju je pogledao. - Da li je on tebi drag? - upitao je nestrpljivo. Zašto odrasli sve komplikuju? Šarliz je gledala Dena pravo u oči. - O, da...

- Onda je sve u redu - za Bilija je ovo bilo završeno. - Idem da kažem deci da su bubnjevi moji. - Reci im i za posetu festivalu. I obećaj Megi i Dejvu da ćeš čuvati najmlađe, pogotovo kad počne vatromet i kad padne mrak. - Naravno. Mogu da se oslone na mene, skoro sam odrastao. Provukao se između njih do vrata. Očigledno to nisu primetili, jer se nisu pomerili. Sad će se poljubiti, Bili je prevrnuo očima. Den je zatvorio vrata za njim. - Sjajan klinac. - Mislim da sam poludela - prošaputala je Šarliz. - I ja sam... za tobom - nije pokušao da je zagrli, samo ju je gledao. - Volim te, Dene. Ćutke ju je povukao na balu sena. Šarliz je upravo izgovorila dve magične reči „volim te“. Baš je hrabra! On sebe nije mogao naterati na to. Čak i kad voliš nekoga, rizično je to kazati, jer time ogoliš dušu. Krišom je posmatrao njen profil primetivši da joj podrhtava donja usna. - Da li sam ti rekao zašto sam kupio Loksberi hol? - Da, kad smo... bili tamo zajedno. Rekao si da si o tome sanjao od detinjstva. - Za mene je Loksberi hol pojam svega što nikad nisam imao: spokoj, naklonost, porodicu, dovoljno hrane. Tada sam bio Bilijevih godina, ali mi je ta predstava ostala i kad sam odrastao. A to je pogrešno. Kuća, ma koliko bila velika, samo je kuća. A sigurna luka je osoba koju voliš. Ućutao je. Da li je Šarliz razumela o čemu on priča? U njenim očima video je iskru. - Za mene si to ti, Šarliz. Ti si moja sigurna luka. - I ti si moja, Dene - rekla je. - Sada i zauvek.

11. Vreme je bilo savršeno na dan otvaranja muzičkog festivala u Loksberiju. Učestvovali su bendovi iz okruženja, plesne trupe i solisti, kao i ansambl gajdaša. A glavna atrakcija bili su muzičari koji su svirali na prvom festivalu. Publika je bila šarenolika: mladi, stari, tinejdžeri, deca... U osam uveče gradonačelnik je pozdravio publiku i izvođače. - Sećam se prvog festivala i sećam se da je bilo čak i peticija kojima su neki zahtevali otkazivanje festivala, jer su se plašili lošeg uticaja na omladinu. Složićete se sa mnom kad kažem da toga nije bilo ni u naznakama. Danas vidim da smo svi na okupu. Neki se možda sećaju bebe, koja je pronađena u žbunju. Na sreću, devojčica je brzo udomljena. Ali znamo da nemaju svi takvu sreću, pa smo odlučili da novac dodelimo „Kući duge“... Prolomio se aplauz. Megi se rasplakala, a Dejv ju je zagrlio. I Šarliz je brisala suze, jer je znala koliko im to znači: popraviće krov i obaviti mnogo sitnih popravki. Možda će kupiti minibus da razvoze decu u školu i na izlete. Den i ona dogovorili su se da će ubuduće Božičnu večeru organizovati u Loksberi holu. Šarliz je bila zadovoljna zajedničkim planovima. Sinoć ju je pitao da li je slobodna da za tri nedelje organizuje venčanje u Loksberi holu? Kad je pitala ko se venčava, zagrlio ju je. Šarliz je bila presrećna. Gradonačelnik je završio govor rekavši da pozornicu prepušta bendu „Diverzija“. U tom trenutku pritrčao joj je Bili. - Je li ono Den? Šarliz je klimnula glavom. Rekao joj je da će večeras s bendom svirati saksofon, ali samo jednu pesmu, koju je posvetio njoj. Pevač je zapevao, a njoj je u ušima odzvanjao Denov glas, koji joj govori da će je uvek voleti takvu kakva je. Just the way you are...

Po završetku numere požurila je da se nađe s Denom iza bine, gde ih niko neće videti. Strasno ju je poljubio, a onda rekao: - Pleši sa mnom, Šarliz. - Ne! Znaš da ne umem da plešem. - Možda ne umeš sama. Pokušaj sa mnom. - Dobro. Ali nemoj plakati ako te izgazim. Den je bio odličan plesač i Šarliz mu se prepustila. Prestali su da plešu kad su utihnuli poslednji zvuči benda koji je nastupao na prvom festivalu. Po završetku nastupa gitarista je uzeo mikrofon. - Drago mi je što nas i sada rado slušate. Prošlo je trideset godina od našeg prvog nastupa ovde. Mene što se tiče, ovaj grad će uvek ostati u mom srcu - podigao je ruku kad se prolomio aplauz. - Moja najveća ljubav bila je devojka iz Loksberija. Šarliz se ukočila. - Ko je to? - Vođa benda Patrik Marfi. - Patrik Marfi...? - Došao sam ovde u nadi da ću je ponovo videti, ali nema je odmahnuo je gitarista glavom. Izgleda da nismo bili stvoreni jedno za drugo. Ali ako me čuješ, Šarlot, treba da znaš da si mi ostala jedina. Nadam se da si srećna... sledeća pesma je za tebe. Šarliz je prebledela. - O, Bože... On je moj otac, zar ne? - Mislim da jeste. Ličite, a veoma je prijatan čovek... - Otkud znaš? - Upoznao sam ga. Ispričao mi je da je upoznao Šarlotu na festivalu i da je otputovao bez nje. Rekao je da mu je to bila najveća greška u životu - Den ju je nežno poljubio. - Kad sam to čuo, shvatio sam da ću i ja napraviti sličnu grešku. Ti si moja ljubav, Šarliz. Nezamisliv mi je život bez tebe. - On ne zna da je mama mrtva, zar ne? - Očigledno.

- Mislim da je moja majka pre 30 godina došla na festival da se nađe s njim. Htela je da mu pokaže kćerku... - Rekao mi je i da mu je žao što nema decu. - Misliš - progutala je knedlu - da bi voleo da se upozna sa mnom? - Naravno! Bio bi najsrećniji čovek na svetu. Šarliz ga je poljubila. - I ja njega želim da upoznam. Nagnuo se i poljubio ju je toliko nežno da je pomislila da će joj srce iskočiti. Neka iskoči, Den će ga vratiti na mesto. On je njena sigurna luka.

kraj