London, pre dvanaest godina... Džimi je nasumice pakovao svoje stvari u kofer. - Džimi, šta je bilo? Spremaš se da odeš nekud? - upita ga sestra, šesnaestogodišnja Britni, koja je upravo ušla u sobu. Džimi nije odgovorio. Bio je prometno potresen i crven u licu. I dalje je ubacivao stvari u kofer ne obazirući se na sestru koja je stajala pored njega očekujući odgovor. - Džimi, šta se dogodilo? - ponovo mu se obratila. Mladić je za trenutak zastao, prišao je sestri uhvativši je za ramena, i rekao: - Britni - spustio je glavu. Očito mu je bilo teško da objasni. - Ja... odlazim! - Kuda putuješ? - upita sestra. - Ne putujem onako kako ti misliš, već odlazim od kuće - brzo reče kao da je što pre želeo da tu informaciju izbaci iz sebe i kao da joj saopštava najnormalniju vest koju je očekivala da će čuti, pa je nastavio da se pakuje. - Ali zašto?! - zaprepašćeno je uzviknula Britni koja je bila vezana za starijeg brata. Mnogo vremena provodili su zajedno. Britni je bila lepa devojka u pubertetu, u osetljivom životnom periodu, i značila joj je bratovljeva podrška. Džimi joj je bio zaštitnik, a u tim godinama trebalo joj je da se oseća sigurno. Zato nije mogla da poveruje svojim ušima. Šta se to dogodilo? Doduše, čula je da su se njeni otac i brat posvađali i da su pale teške reči, ali zar je moguće da će Džimi zbog toga otići od kuće? - Džimi, zašto? - upita ga Britni kroz plač. - Ne mogu... - kratko je odgovorio Džimi ne gledajući je u oči. - Kuda ćeš? Hoćeš li mi bar reći kud odlaziš? - očajnički je pokušala da sazna bilo šta. - Ne znam... - sleže mladić ramenima. - Nisam još odlučio. - Javićeš mi se? - Ništa ne znam... - zatvorio je kofer i dalje izbegavajući sestrin pogled. - Ali... ne možeš tek tako da me ostaviš, bato, ne možeš! Čuješ li me?
Džimi joj je prišao, snažno ju je zagrlio i poljubio, a onda se okrenuo i izašao sa koferom u ruci ne osvrćući se. Pred kućom ga je čekao taksi. Pre nego što je seo u auto, još jednom je bacio pogled na roditeljsku kuću koju zauvek napušta. Znao je da se više u nju neće vratiti. Nikada! Ubacio je kofer u gepek i seo je na suvozačko mesto. Podigao je pogled prema gornjem spratu. Britni je stajala pored prozora, zbunjena, unezverena i uplakana. Naslonila je oba dlana na stakla neutešno plačući. Džimi je skrenuo pogled i dao taksisti znak da krene. Došavši na aerodrom, shvatio je da nema nikakav plan. Jedino je znao to da želi da ode što pre, što dalje. Nije dolazilo u obzir da ostane u Britaniji. Ušao je u aerodromski kafe, naručio je duplu kafu i dupli viski. Posedeo je malo a onda je platio i izašao. Do đavola, kuda će?! Pogledao je tablu na kojoj se najavljuju letovi razmišljajući kuda bi mogao da otputuje još danas, sada, što pre! Nasmejao se. Ovo bi moglo da bude zanimljivo: Dablin, Moskva, Mančester, Pariz, Rim, Cirih, Nju Delhi, Tokio, Johanesburg, Prag, Berlin, Ohajo, Minhen, Hag, Njujork, Beograd... Kliznuo je pogledom unazad. Njujork! Ostvarenje američkog sna! To je to! Let je... u 16.30. Sad je... 15.50. Požurio je prema blagajni zaobišavši dvoje ljudi koji su stajali u redu. Gunđali su, ali se Džimi nije obazirao na njih. - Oprostite... - obratio se ženi na šalteru. - Gospodine, sačekajte svoj red. - Ali, molim vas, užasno mi se žuri - ushićeno reče Džimi. - Svi nekud putuju - reče ona ne skrenuvši pogled sa monitora. Džimi je cupkao. Ljudi iza njega zadovoljno su se smeškali. Morao je da ih propusti i da sačeka svoj red. Vratio se dva mesta unazad. Gledao je na sat. Šesnaest časova! Da li će ga pustiti na čekiranje ako uopšte ima karata? Kada je ponovo došao do blagajnice, upravo je čuo: “Poslednji poziv za ukrcavanje za let K-343 za Njujork”. - Dobar dan. Ima li mesta na ovom letu za Njujork? - uzbuđeno upita Džimi. - Hm... Ne znam da li ćete stići i ako ima - reče žena tražeći u kompjuteru slobodno mesto. - Rizikovaću. Samo, požurite, molim vas. - Evo, pokušavam, brže ne ide - reče žena ne gledajući ga u oči. Ekonomska klasa, sedište broj A13. - Može, dajte mi kartu, ne pitam šta košta.
Konačno je uspeo da je nasmeje. Platio je kartu, predao prtljag i potrčao prema gejtu koji su najavili. Oznojan i nasmejan Džimi je predao bording kartu i bio je poslednji putnik koji se tog dana ukrcao na let K-343 za Njujork. * * * Sutradan je u sitnim jutarnjim satima bio na aerodromu JFK u Njujorku. Stajao je pored pokretne trake čekajući da preuzme prtljag. Kuda će sad? Čudno, ali bio je prilično opušten tokom leta. Dobro je odspavao ne razmišljajući previše o tome šta ga čeka u Njujorku. A zapravo, problem je bio upravo u tome što ga ne čeka ništa. Kada je preuzeo prtljag, krenuo je prema izlazu. Usput se zaustavljao pored oglasnih tabli čitajući različita obaveštenja i ponude. Naime, svakog dana mnoštvo mladih ljudi stiže u popularnu “Veliku jabuku” u potrazi za američkim snom. Mnogi od njih dolaze naslepo, nemaju posao niti stan, već ga po dolasku pronalaze. I Džimi je jedan od njih. Preletao je očima preko oglasa, tražili su se konobari, šankeri, perači posuda, raznosači novina, anketari, kondukteri. Džimiju nije bio problem da radi bilo koji posao. On je sin imućnog vlasnika lanca restorana, pa su mu upravo ti poslovi bili bliski i poznati. U jednom oglasu pisalo je: “fiksna plata je mala, ali zadržavate bakšiš i obezbeden je smeštaj”. Zvuči fer za prvo vreme jer se nudi i posao i smeštaj. Zapisao je broj telefona, javiće se čim svane. A dotad? Imao je nešto ušteđevine uza se, ali svakako je neće trošiti na iznajmljivanje sobe u motelu gde će se zadržati nekoliko sati. Morao je da bude racionalan, stvari su se promenile. Do juče je imao sve: porodicu, lepu i veliku kuću, auto, obezbedenu budućnost. Ipak, svesno se odrekao svega toga, bukvalno preko noći, jer je bio principijelan. Sada su okolnosti drugačije, i drugačije će da se ponaša. Izvukao je iz kofera podeblji džemper, smotao ga je sebi pod glavu i legao na jednu aerodromsku klupu. Brzo je zaspao, nimalo mu nije smetala buka. Nekoliko dana kasnije zaposlio se u restoranu čiji ga je oglas zainteresovao. To je, zapravo, bio ćumez u siromašnom njujorškom kraju, u koji je navraćao najgori šljam na lošu hranu sumljivog kvaliteta, a pod “smeštajem” se podrazumevala trokrevetna sobica. Kreveti su bili, zapravo, istrošeni dušeci. Soba je bila opremljena” lavaboom, WC-
om i tuš-kabinom, koji su bili odvojeni plastičnom zavesom od ostatka sobe. U takvom kraju i sa takvom klijentelom, naravno da nije bilo bakšiša. Navraćala je tu sirotinja koja ne ostavlja nikakav, a kamoli pristojan bakšiš. A fiksna plata dostajala je tek toliko da se prehrani. U lokalu u kojem je radio mogao je da konzumira hranu, ali Džimiju se gadila jer na higijenu ni najmanje nisu polagali. Desetak dana kasnije iselio se pronašavši posao raznosača novina. Ostajao bi u četiri ujutro, popio dve duple kafe i polazio biciklom da obiđe “svoj” kvart. Problemi su nastali kada su počele kiše, mesec dana kasnije. Nisu to bile obične kiše na kakve je navikao s obzirom na činjenicu da je osamnaest godina živeo u Londonu, već pravi pljuskovi praćeni olujnim vetrom, koji su se javljali i kad nije bilo nikakvih naznaka. Ne pomaže tada ni kabanica, pa se Džimi vraćao u stan mokar kao miš. A vetrovi su te godine duvali kao nikada, činilo mu se da će oduvati i njega i bicikl. Po obavljenom poslu Džimi se vraćao u stan koji je iznajmio sa još četiri stanara. Imali su problema sa vodovodom i nije uvek bilo dovoljno vode da se istušira. Zato se dešavalo da, prozebao i mokar, legne da spava zamolivši prethodno nekog od svojih cimera da ga, ako se sete, probude kad dođe voda. Gotovo uvek su zaboravili jer su živeli svako za sebe ne mareći za sustanare, i Džimi bi spavao do četiri ujutro, do narednog radnog dana. Zato je često bio prehlađen, ali nijedan radni dan nije izostao sa posla. Plata nije bila loša, a stanarina ga nije mnogo opterećivala jer su je delili na pet delova. Prvi stanar je bio Li, Kinez koji je imao malu trgovinu u kineskoj četvrti. Jedva da je govorio engleski i slabo je komunicirao sa ostalima. Držao se svojih zemljaka Kineza. Džimi je bio fasciniran činjenicom koliko ih je u Njujorku. Ruku na srce, ovde žive ljudi iz čitavog sveta, ali Kineza je najviše. Drugi se zvao Nejtan, rodom iz Ohaja, student moderne umetnosti, koji je spavao danju, živeo noću i kretao se u sumnjivom društvu koje su mu zabranili da dovodi. Naime, više puta uhvatili su ih da puše marihuanu, a to sigurno nije bila jedina nedozvoljena supstanca koju su konzumirali. Treći je bio Indus iz Nju Delhija, pa su ga nazvali Hindu. Radio je u restoranu svog zemljaka, a takvih je bilo po celom gradu, i bio je u blizini stana u kojem su živeli. Četvrti stanar bila je žena homoseksualnog opredeljenja: Kim je poreklom iz seoceta u Teksasu, a u Njujorku živi poslednjih deset godina. U vezi je sa Beti četiri godine i planiraju da se venčaju i da usvoje dete. Džimi je umeo da poludi čim čuje makar fragmente
njenog razmišljanja na tu temu. Ni u njegovoj porodici nisu bili sređeni porodični odnosi, pogotovo ne sada, ali nije prihvatao moderne brakove koji se sklapaju između osoba istog pola. Peti stanar ove neobične družine bio je Džimi. * * * Džimi je oduvek voleo devojke. Nije bio tip muškarca koji preferira duge veze, već je održavao površne kontakte sa devojkama dok to ne počne da liči na ozbiljnu vezu, a onda bi se povukao. Verovatno ga je mučio strah od vezivanja mada to nikada nije priznao. Jedna od devojaka koje je imao u Njujorku bila je prelepa Indijka, Hinduova sestra Indira koja je došla bratu u posetu. Dok je Hindu radio, Džimi se, pošto je imao slobodan dan, ponudio da je upozna sa najmnogoljudnijim gradom u Sjedinjenim Američkim Državama. Najpre su otišli do Kipa slobode, simbola Njujorka, koji oduševljava brojne posetioce ove metropole, potom do Empajer stejt bildinga, Krajslerove zgrade. - Prelepa si, zaista si prelepa... - Nemoj to da mi govoriš! - zaustavljala ga je Indira. - Zašto? - upita Džimi provlačeći lagano prste kroz njenu kosu. - Imam momka, kod kuće, u Indiji. - A, to - nasmeja se Džimi. - Pa šta? - Kako “pa šta”?! Kao da to ništa ne znači? Volim ga i udaću se za njega. - Neće on znati ako se nešto desi... - reče Džimi zavodljivo, a ruka mu je već bila oko njenog struka. - Sačekaj... Ja ne mogu tako! - A kako možeš? - upita je Džimi dok ju je ljubio po vratu. Indira je kolutala očima od uzbuđenja. Prepuštala mu se polako ali sigurno... Iznajmili su sobu u jednom motelu i tu noć proveli su zajedno. Potpuno mu se prepustila, predala mu je i dušu i telo te decembarske noći. Ljubio ju je gde niko nikada nije, ljubio ju je i mazio na način na koji niko nikada nije. Indira mu se potpuno prepustila, bez stida i srama, bez griže savesti, bez oklevanja. - Ti nisi... nikada nisi? - upita je Džimi kada je shvatio da je nevina.
- Ne, ali tvoja sam - šaputala je Indira privijajući se uz njega. Uzmi me, tvoja sam - šaputala mu je na uho. Kao omađijan, Džimi je nastavio ljubavnu igru sa Indirom. Uvek je bio slab na lepe žene. Indira je bila posebna, tamnoputa, sa izvajanim telom, pravilnim crtama lica i savršenim tenom. U ljubavnom zanosu zaboravio je na važnu činjenicu: da se devojke vezuju za momke sa kojima dožive prvo ljubavno iskustvo, jer to ostavi pečat i trag na njihov život i na dalje veze koje kasnije ostvaruju. Dugo su ležali zagrljeni, bez reči. Mazio ju je po kosi, ona njega po grudima. - Ustani, vodim te na jedno mesto! - reče Džimi oblačeči se. - Ali... - Indira pogleda na sat - sada je četiri ujutro! - Znam, ali obuci se, blizu je! Džimi ju je odveo do Bruklinskog mosta koji spada u največe i najduže mostove na svetu i spaja Menhetn i Bruklin, a pod noćnim osvetljenjem fantastično izgleda. - Džimi... - očarana prizorom koji se pred njom pružao, Indira je promucala njegovo ime. Držali su se za ruke gledajući most. Ćutali su i razumeli su se. Indira ga je pogledala, nasmešila se i rekla: - Ne kajem se. Drago mi je što sam ovu noć provela sa tobom. Prelepa je! - I meni je drago - reče Džimi poljubivši je u čelo. - Kao što sam ti rekao, tvoj dečko neće znati šta se dogodilo... - Molim?! - zaprepašćeno ga pogleda Indira. Džimi ju je zbunjeno gledao ne shvatajući u čemu je problem. - Pa, nisam mislio ništa loše. Dugo si sa njim, pomenula si i da ćete se venčati... Indirine oči napuniše se suzama. - Valjda ti je jasno da se neću venčati sa njim posle ove noći? Džimi je počeo da shvata... - Nisam više nevina! - podsetila ga je. Džimi je ćutao pitajući se da li žena po hindu religiji mora da uđe nevina u brak ili je to stvar njenog kućnog vaspitanja pa iznosi takav stav. - Džimi? - Ne znam šta treba da kažem. Ne znam šta! Ne znam kakva je tvoja religija i da li sam pogrešno postupio?
- Pogrešno postupio? Ovu predivnu noć nazivaš pogrešnom? Indi je bila primetno potresena. - Indi, dopadaš mi se. Privlačiš me. Ne znam šta očekuješ od mene? - To je sve? - uzvratila je povišenim tonom. - To je sve što imaš da mi kažeš? Džimiju se smračilo pred očima. - Indira, smiri se. Zašto plačeš? - Tebi ova noć ništa nije značila... - plakala je Indira očekujući da je Džimi razuveri. - Naravno da jeste, ko je spomenuo da nije? Zašto plačeš? Indira je duboko uzdahnula i neko vreme ništa nije rekla. - Kada sam pristala da ti se podam, znala sam da... - zastala je. - Šta? Slobodno kaži: šta si znala? - Da je sa mojim momkom gotovo, da od venčanja neće biti ništa. Tebe sam odabrala. Džimi je progutao knedlu. - Odabrala... za šta? Indira je ćutala i dalje plačući. - Ne plači i odgovori mi na to što te pitam! Za šta si me odabrala? - brisao joj je suze pokušavajući da ostane pribran. Odjednom je sve dobilo neki drugačiji, dublji smisao, a jedino to nije želeo da se dogodi. - Za svog čoveka - reče ona kratko i jasno. Džimi se u trenutku preznojao. - Ali, Indira, budi realna, koliko se mi uopšte poznajemo? - To ti nije smetalo da provedeš noć sa mnom! - Ali, moraš da znaš... ovo je Amerika, ovo je dvadeset prvi vek! Ne možeš da očekuješ da, ako spavaš sa momkom, to znači da ćeš mu biti žena, mislim... - Džimi je počeo da se smeje. - Tebi je to smešno? - Indira mu opali tako jak šamar da mu se zavrtelo u glavi. - Aaa! Pa, to boli - Džimi je dodirnuo svoj pocrveneli levi obraz. - Boli i mene, mnogo jače, evo ovde - pokaza na svoje grudi. Osvrnula se oko sebe, sneg je počeo da provejava. - Vidi... - pokazujući Džimiju pahulje, širila je dlanove ka nebu noć je prelepa...
- Jeste - reče Džimi i čvrsto je zagrli. - Hajde da se vratimo u sobu i da se naspavamo. Važi? Sutra će sve izgledati drugačije. Uplakana, Indira je klimnula glavom i čvrsto je stegnula njegovu ruku. Kada se sutradan, oko podne, probudila u motelskoj sobi u kojoj je provela noć sa Džimijem, nikoga nije bilo pored nje. Na noćnom stočiću pokraj kreveta stajala je uspravljena cedulja na kojoj je pisalo: “Bilo mi je prelepo sa tobom. Izvini... Džimi” Indira se obukla i panično požurila na recepciju. U glavi joj je odzvanjalo ono što joj je Džimi rekao: “Sutra će sve izgledati drugačije” Zar je na ovo mislio? - Gospodin je izašao još oko devet. Ne brinite, platio je sobu reče joj recepcionar. Indira je postideno napustila motel uputivši se ka stanu. Džimi je već bio izneo svoje stvari iako je Kinezu platio stanarinu do kraja meseca. Ni Indira ni njegovi sustanari nikada ga više nisu videli... * * * Iako se nedžentlmenski poneo prema mladoj Indijki, Džimiju nije bilo lako. Znao je da ju je povredio, ali već je bilo prekasno. Da je ostao kraj nje, razočarenje bi bilo veće i povredio bi je još više. Često se kasnije u životu pitao šta je bilo sa lepom Indirom? Da li se udala za svog momka, ili za nekog drugog? Da li je uspela da mu oprosti i da ga pamti kao lepu uspomenu? Jer, ona je za njega upravo to bila. Preselivši se, pronašao je novi posao, treći otkako je živeo u Njujorku. Nastanio se u Bruklinu zaposlivši se u marketinškoj agenciji, gde je naučio osnove posla kojim se kasnije bavio. Zahvaljujući solidnoj plati, priuštio je sebi samački život, doduše, u garsonjeri u potkrovlju, ali ipak je bio sam. Konačno, bez sumnjivih, neurednih, nepoželjnih sustanara. Plata je bila dvostruko viša od prethodne, a uslovi rada odlični. Posrećilo mu se. Oglas je pronašao u novinama i ispostavilo se da je vlasnik firme Englez koji se oduševio kada je shvatio da je pred njim zemljak. Mada, ni Džimiju nije bilo jasno zašto je tako oduševljeno reagovao kada je Njujork pun stranaca. Ovaj je, pak, kasnije je Džimi to shvatio, pozapošljavao isključivo Engleze u svojoj firmi. Džimiju se
činilo da je ponovo u Londonu. Posle gotovo godinu dana odviknuo se od engleskog akcenta i, odjednom, slušao ga je svud oko sebe... Iako je napustio Indiru pre nekoliko meseci, još uvek je mislio na nju. Nije mu ona predstavljala samo jednu iz mnoštva, doživeo ju je drugačije, bila mu je bliskija. Egzotično lepa, nestvarna, a njegova samo za jednu noć. Često bi uveče, šetajući, zastao pokraj bruklinskog mosta prisećajući se prvih pahulja te zime, prvog snega koji je dočekao sa Indirom. S druge strane, mučilo ga je to što joj je učinio jer on nije grub prema ženama, a prema njoj se poneo surovo. Kasnije je razmišljao shvativši da nije trebalo da spava sa njom, da je sve to bila greška jer je tako poremetio njen život. Pitao se da li ga je brzo prebolela ili još pati. Nadao se da je ovo prvo, da ga čuva u lepom sećanju, kao i on nju. Da ju je sreo kasnije, možda bi sve bilo drugačije. Možda... Prva devojka posle Indire bila je njegova zemljakinja Margaret. Margaret je iz Mančestera i u Njujork je, kao i mnogi drugi mladi ljudi iz celog sveta, došla da studira dizajn a volontirala je u firmi u kojoj se Džimi zaposlio. Dopali su se jedno drugom na prvi pogled i Margaret je, kao moderna novopridošla Njujorčanka, otvoreno predložila Džimiju da izađu na večeru. - Nedostaje li ti Engleska? - upita ga Margaret. - Ne baš, zapravo, ne, uopšte! - reče iskreno Džimi. - Blago tebi... - Tebi nedostaje? - Da, veoma. Ali, obrazovanje i mogućnosti koje mi se ukazuju mnogo su bolji - pričala mu je Margaret. - Oduvek sam želela da studiram dizajn, a neki moji idoli diplomirali su baš ovde! - Lepo... Lepo je ostvariti svoj san. - Samo, dečko mi nedostaje - požalila se iskreno Margaret. “O, ne!”, pomislio je Džimi. Nije razlog njegove panike bilo to što ona ima dečka, već što ga je to podsetilo na Indiru. Od tog trenutka postao je ćutljiviji. - Nešto nije u redu? - primetila je Margaret. - Ne, zašto? - Odjednom si, nekako, ustuknuo. Rekla sam nešto što nije trebalo? - OK, da igramo otvorenih karata? - Uvek! - Kada si me pozvala na večeru, pomislio sam da ti se dopadam.
- Dobro si pomislio! - Sada pominješ da ti nedostaje dečko... - I? - Ne znam šta očekuješ od mene. Bilo bi bolje da to odmah razjasnimo! - predloži Džimi obazrivo jer je izvukao pouku iz “slučaja Indira” - Očekujem dobar seks noćas. Džimi se ovome nije nadao. Ipak, i njemu je na umu bila veza koja bi se svela na fizički kontakt, ali nikada to ne bi rekao, i nikada ranije nije doživeo da mu devojka iznese tako otvoren predlog. - Možeš li nešto da kažeš na moj predlog? - bez ustezanja mu se obratila Margaret. - Slažem se - reče kratko Džimi i poče da se smeje. - Šta je smešno? - upita ga Margaret pijuckajućia vino i dodirujući ga ispod stolice nogom. - Nikada nisam ovo doživeo - iskreno je rekao. - Ma, daj... Nikada te devojka nije “startovala”? - Na taj način nije. - Onda je trebalo da budem “mekša”? - Ma ne, ne smeta mi. Zaista... - Dobro, i da razjasnimo još nešto: na poslu smo samo kolege i seks neće i ne sme da remeti naš poslovni odnos. - Dogovoreno! U to ime... - Džimi podiže čašu. - Za dobar seks noćas - reče Margaret i oboje prasnuše u smeh. * * * Iako mu je bilo neuporedivo lakše što su odmah utvrdili pravila, čime je izbegnuta opasnost da se ponovi slična situacija kao sa Indirom, sve to izgubilo je draž. Bilo je kao da su se našli na poslovnoj večeri dogovorili posao koji će odraditi zajedno. Nije bilo igre zavođenja, nikakve neizvesnosti, slatke strepnje od reakcije onog drugog. S druge strane, dobili su šta su hteli. Razbuktala se strast, odlično su se slagali u krevetu, davali su i dobijali ono šta im je bilo potrebno, a profesionalni odnos nije bio ugrožen. Nije njihov odnos bio isključivo fizičke prirode. Ponekad su izlazili zajedno na večeru, u bioskop i slično, ali su znali zašto su zajedno. Njihovo viđanje potrajalo je nekoliko meseci a potom se Margaret, na majčin nagovor, vratila u Mančester jer je riskantno
održavati vezu na daljinu, a njen momak bio je odlična prilika koju nije smela da propusti. Godine su prolazile i Džimi je napredovao u poslu. Kupovao je a potom prodavao deonice kada bi više vredele. Naučio je kako da zaradi novac, naučio je mnogo o poslu od zemljaka Tomasa, vlasnika firme za koju je radio dve godine. Obojica su bila zadovoljna: Tomas je imao pouzdanog, vrednog i znanja željnog saradnika, a Džimi dobrog i korisnog učitelja.
1. poglavlje Godinama kasnije Njujork, 23. decembar Kada je Džimi čuo glas svoje sestre, ponovo se osećao poput osamnaestogodišnjaka koji je napustio roditeljsku kuću u Londonu. Nije želeo da se seća tog događaja. To mu zaista nije bilo potrebno. On, Džimi Blejk, vlasnik i direktor firme “Blake Ventures” iz Njujorka, krenuo je od nule i ni iz čega stvorio je nešto. A Britni je želela da se on vrati kući. - Britni, prošlo je dvanaest godina. Dvanaest Božića bez mene. Zašto insistiraš da baš ovoga puta dođem? Zašto, posle toliko godina? - A zašto da ne? Imaš li bolji plan? Uostalom, nedostaje mi moj stariji brat - reče iskreno Britni. Zvučalo je kao da je znala da nije imao nikakav drugi plan. Džimi je bio neženja, probirljiv kada su prijatelji u pitanju. Gde bi i sa kim bi bio za Božić? Sigurno nema drugu opciju. - Sve je bolje od povratka kući. Ne mili mi se da se vratim, zaista. Govorim ti iskreno, ne želim da se sretnem sa problemima od kojih sam pobegao. - Vreme je, Džimi. Ne možeš do kraja života izbegavati susret sa ocem, sa nama... - Tebe bih rado video, to znaš. Ali otac... mnogo me je povredio. Jeste prošlo dvanaest godina, ali nisam spreman da ga vidim. - Kažeš da bi mene rado video? Znači, došao bi zbog mene? upita Britni i zastade čekajući odgovor. - Džimi, doći ćeš zbog mene, je F tako? - Džimi, slušaš li me? - Da, i osećam da nešto nije u redu. Dakle, šta se dogodilo? Uprkos činjenici da su toliko bili razdvojeni, poznavao je svoju sestru. Znao je da nešto nije u redu, osetio je to u njenom glasu. Sa druge strane žice Britni je uzdahnula. - U pravu si. “Bella Lucia” je u krizi. Treba nam tvoja pomoć... Ti si nam jedina nada. Lanac luksuznih restorana pod nazivom “Bella Lucia” njihovom ocu uvek je bio važniji od porodice. I sada je njegovo čedo bilo u krizi.
Dakle, došlo je vreme da otac ispašta za svoje grehe, i to baš tamo gde ga najviše boli. Džimiju beše gotovo drago. Neka i otac oseti gubitak, neuspeh. Neka zna kako je to biti na mukama. - Ne znam zašto bi se to mene ticalo? Odavno sam otišao odgovori Džimi hladno. - Onda ću ti ja reći: tiče te se jer si još uvek, podsetiću te, član porodice. Nemoj, molim te, da tvrdiš drugačije, užasno ćeš me razočarati! - On je rekao da me zoveš? Sada sam mu možda potreban? Da nije tužno, bilo bi smešno! - Ne - ponovo je uzdahnula. - Nije on to tražio. Ja sam želela. Džimi - reče Britni tiho - šta se tada desilo između vas dvojice? Pre dvanaest godina Džimi je zaštitio majku u trenutku naleta očevog besa. I za to je platio: izgubio je porodicu. - To više nije važno. Prošlo je mnogo vremena od tada - nije želeo o tome da priča ali Britni nije prihvatila odbijanje. - Nije tačno da nije važno. I danas te to proganja. Zašto mi se ne poveriš? Pomisli samo koliko je vremena prošlo? - Raskrstio sam sa prošlošću. Ako je to sve... - Nije! - brzo reče Britni. - Potreban si nam! Tvoja firma bavi se investiranjem a našoj porodičnoj firmi treba finansijska pomoć. Praktično, ti si nam jedina nada. - Mnogo je investitora koji bi rado uzeli deo kolača. Ipak je “Bella Lucia” prestižno ime koje nešto znači u svetu hotelijerstva. - Ali, to su stranci. Ukoliko ti investiraš, “Bella Lucia” bi ostala u krugu porodice. Ne možeš nam okrenuti leđa! Član si porodice, jedan si od nas! Duguješ nam to! - Britni, izvući ćete se. Naša porodica je oduvek bila uspešna. Staćete na noge. I ja sam se pomučio sam,ali sada ćete vi morati da se pomučite bez mene. - Volela bih da si u pravu. Kao što si rekao, prošlo je dvanaest godina. To je dovoljno vremena da se sklopi primirje. Božić je, vreme praštanja. Znaš i sam. - Nisam raspoložen da praštam. - Ni ja - zvučala je besno. - Ti si nestao! Tata je ćutao, mama je bila pred nervnim slomom. Bilo mi je samo šesnaest godina. Znaš, starija braća treba da se brinu o sestrama. A gde si ti bio kada si mi bio potreban? Spakovao si se i otišao. Bila sam sluđena, zbunjena, suviše mlada. Bio mi je potreban stariji brat, zaštitnik, a nisam ga
više imala. Ostavljena sam na cedilu. Nisi se javljao, patila sam za tobom. Nedostajao si mi, Džimi, i danas mi nedostaješ! Mlade sestre su baš umele da bace so na ranu. Voleo ju je. Do đavola, voli je i danas. - Britni, nisam imao izbora, morao sam da odem. Ne znaš šta se dogodilo. - To ne menja činjenicu da si me ostavio na cedilu. Verovatno si postupio onako kako si morao. Trebalo ti je da se izmakneš. Sada je meni potrebno nešto od tebe. Inače, u međuvremenu sam se udala ako te uopšte zanima... Teško mu je bilo da zamisli svoju sestru kao odraslu, udatu ženu. - Čestitam. Ko je srećnik? - On je princ... - Tvoj princ - zadirkivao ju je. - I to. Ali, Entoni je pravi princ. U međuvremenu je krunisan. Džimi, želim da vas upoznam. - Vidi, Britni... - Nikada te nisam molila ni za šta - prekinula ga je. - Ali, ovo mi je zaista važno. Uostalom, smatram da si mi dužan. Vrati se kući Džimi, samo za Božić. Slavimo ga gde i svake godine. Očekujem te, nemoj da me izneveriš. Spustila je slušalicu ne dopustivši mu da kaže bilo šta. Džimi je duboko uzdahnuo. Njegova mala sestra udala se za kralja? A on ništa o tome nije znao. Ko zna šta mu je sve promaklo? Želeo je da raskrsti sa prošlošću, da ne provodi svaki dan pitajući se: da li je tako moralo. Međutim, prošlost je došla po njega. * * * - Džimi, ti si poludeo! Nećeš valjda investirati u tu firmu? Pa, to je previše riskantno! Ali, to je tako tipično za tebe - njegova asistentkinja Meri bila je plavooka i pametna plavuša čije je mišljenje veoma cenio. Radili su zajedno već dve godine i ona mu je bila desna ruka. Upoznao ju je preko prijatelja koji je bio njen tadašnji kolega u uspešnoj kompaniji za koju je radila. Bila je njihov PR i mnogo je učinila za tu firmu svojim zalaganjem i predanim radom. Na neobaveznoj večeri kod zajedničkog prijatelja razgovarali su o poslu, i Džimiju se dopalo njeno viđenje mnogih stvari. Ubrzo potom njegovu ponudu nije mogla da odbije i postala je njegova asistentkinja. Nikada
se nije pokajao što ju je zaposlio. Osetila je da može da doprinese radu Džimijeve kompanije i nije se prevarila. Osim toga, bila je jedina lepa devojka sa kojom nije želeo ništa. Njegove veze trajale su kratko pa nije želeo da zbog aferice izgubi dragocenog saradnika kakva je Meri. Ipak, bila mu je interesantna, privlačna, pametna, jednom rečju - obrazovana devojka sa stavom. - Meri, šta ti misliš o Božiću u Londonu? - Očigledno, i milioneri imaju probleme?! Meri je čekala šefovu reakciju a Džimi Blejk joj je besno odgovorio: - Šta to treba da znači? - Žao mi je. Jesam li to preglasno rekla? - upita nevino. - Znaš da jesi. Meri je bilo neobično da ga ovakvog vidi. Poznavala ga je u drugačijem izdanju, opuštenog, kako zbija šale na svoj račun. Posao koji ih je čekao u Londonu očito je bio veoma važan jer ga je činio nervoznim.
2. poglavlje London, Badnje veče Meri je počela da brine za Džimija. Bio je bogat, dobro je izgledao i važio je za poželjnog neženju. U njegovom govoru čuo se taj neodoljivi engleski akcenat. A opet, očito ga je nešto mučilo, neki teret koji nije podelio sa njom. Uskakao je iz veze u vezu, bio je površan u odnosu sa ženama, a zapravo je potpuno drugačiji - odan, veran, temeljan i pouzdan kada je reč o poslu. Na početku njihove saradnje bilo joj je jasno da joj se Džimi dopada. Međutim, isto tako je bila svesna činjenice da on nije muškarac koji bi se posvetio jednoj ženi. I zato joj je bilo lakše što nikada ništa nije pokušao. Verovatno ona nije njegov tip. I Meri je isuviše volela svoj posao da bi ga dovela u pitanje zbog kratke avanture jer sa Džimijem ne bi dobila ništa više od toga. A ona je želela nešto drugo: stabilnost, poverenje, porodicu. Doživela je veliko razočarenje i novo joj nije trebalo. Poslednje dve godine sasvim su lepo sarađivali. Džimi je izuzetno cenio njene savete, njen smisao za praktičnost, i zajedno su činili odličan tim. - Božić je, a ja treba da slavim praznik na drugom kontinentu. Nadam se da imaš dobar razlog što nismo mogli da odložimo ovaj sastanak - rekla je Meri. - Pa, to je samo jedan dan. Zašto dižeš frku oko toga? Obećao sam ti da će sve biti u redu. - Nešto sam isplanirala. - Znam. Već si mi rekla. Džimi je tačno znao kakvi su bili njeni planovi. Merini braća i sestre imali su svoje porodice i praznike je provodila u njihovom krugu. Uvek su je pozivali jer su znali da je sama. - Pitam se ko još radi praznikom? Nijedan Amerikanac, sigurna sam. - Na sreću, u Velikoj Britaniji smo. Zašto sa njom razgovara takvim tonom? Dešava se nešto, zbog nečeg je uzbuđen i pomalo razdražljiv. Odjedanput se kola zaustaviše i Džimi joj kratko saopšti:
- Moram da se sastanem sa sestrom. - Sa sestrom? Nisam znala da imaš braću i sestre - reče Meri iznenađeno. - Sada znaš. - Šta mi još nisi rekao? Svašta, pomislio je Džimi, ali je ignorisao to pitanje. Ćutke su hodali londonskim ulicama. Srešće se sa Britni i sa njenim mužem i ispuniće svoju dužnost. Pokušavao je da ne pridaje mnogo značaja ovom susretu, ali ipak je to bila njegova sestrica, mala Britni. “Mala” Britni koja se udala. Bio je nervozan. Kako će izgledati susret sa ocem posle toliko godina? Bilo bi mu lakše da ga ne sretne, ali šanse za to su minimalne. Hladni londonski vazduh pročistio mu je pluća. Koračao je ka zgradi “Bella Luda” iz koje je pobegao glavom bez obzira. Sve mu je bilo poznato: ulice, prilaz, stepenište. U restoranu je bilo mnogo ljudi. Njegova porodica. - Džimi? Na sreću, Meri je bila sa njim. Džimi je prepoznao svog ujaka Džona koji je, sa čašom šampanjca u ruci, stajao nasred restorana očito držeći zdravicu u tom trenutku. Pored njega je stajao Robert. Konačno, Džimijev pogled sreo se sa očevim. Nastala je neprijatna tišina. Meri mu je šapnula: - Svi zure u nas. - Znam. - Ovo je nešto zatvorenog tipa? - Jeste. Dok je pričao sa njom, nije skidao pogled sa oca. Svaki mišić bio mu je napet. Dvanaest godina bez ikakvog kontakta. Mlada žena pored Roberta bojažljivo je gledala Džimija. Konačno mu je prišla. - Džimi, stigao si. Nisam bila sigurna da ćeš doći. - Britni? - poznao joj je glas, ali nije mogao da nasluti da je tako lepa. - Bože, tako si porasla... - I ti si. Taman ste stigli da nazdravimo. - Srećan vam svima Božić - nastavio je ujak Džon. - Da nazdravimo. Za porodicu! - podigao je čašu. Sa svih strana čulo se kuckanje čašama. Džimi je spustio čašu na sto ne otpivši ni gutljaj. Britni se namrštila, ali mu se osmehnula.
- Dobro došao kući, Džimi. - Ovo nije moja kuća. Treba da upoznam Britninog muža, pomislio je. Lakše mi je što je Meri sa mnom. Uz nju je sve ovo mnogo lakše podneti. Meri je, zapravo, bila jedina plavuša koju je zaista poštovao. Bila je drugačija od drugih žena, razumela ga je. Bila mu je prijatelj, a to je veoma cenio i nije želeo da to prijateljstvo stavlja na kocku. - Merilin Ford, ali možete me zvati Meri. Ja sam Džimijeva asistentkinja. - Drago mi je. Vi ste čak i tokom praznika uz njega? - Nakon što si me pozvala, spojio sam ovu posetu sa jednim poslovnim projektom zbog koga sam u Londonu - obratio se Džimi sestri. - Gde ti je muž? Britni se osvrnula oko sebe i, čim su im se pogledi sreli, visoki muškarac je krenuo prema njoj. - Njegovo visočanstvo Entoni Majers fon Meridia. Dozvoli da ti predstavim svog brata Džimija Blejka. Rukovali su se. Džimi je primetio Entonijev snažni stisak ruke. Po tome se prvo “identinkuje” čovekov karakter. Setio se očevih reči. Džimiju postade jasno da je pogrešio vrativši se kući. A onda je video kako princ ljubi Merinu ruku. - Čast mi je upoznati vas, Vaša visosti. - Biće sasvim u redu da mi se obraćate sa Entoni. Meri pogleda Britni. - A koja je vaša titula? Kraljica? Ne razumem se baš u te odnose. - Zovite me Britni. I molim vas, ne persirajte mi. - U redu. Oduvek me je zanimalo kakav nakit imaju kraljevske porodice? Uz takve priče zaboravim na sve probleme. Britni se osmehnu i pogleda muža. - Sada ga, nažalost, ne možeš videti. U sefu je, u našem dvorcu. Ali, poseti nas pa ću ti ga pokazati. Osećam da bismo se nas dve lepo slagale. Bilo bi nam zadovoljstvo da nas posetite. Zar ne Entoni? vas.
- Svakako. Tačnije, uvredili biste nas ako ne dođete! Očekujemo
- Sumnjam da bih je ubedio - umeša se Džimi pokazujući na Meri. - Ideja je sjajna! - usprotivila se Meri. - Moj cenjeni šef snaći će se bez mene, ako se njemu ne ide. Ja ne propuštam takvu priliku!
- Džimi! - začuo se uzvik. Džimi se osvrtao a onda je ugledao svog polubrata Maksa. Iskreno mu se obradovao. Braća se zagrliše. - Ti i Maks imate o mnogo čemu da razgovarate - došapnu mu Britni. - Koliko ostajete u Londonu? - upita Meri. - Nekoliko nedelja - Britni je gledala u brata. - A vi? Hoćeš li posetiti mamu? - Nisam razmišljao o tome. - Trebalo bi da se vidite - podigla se na vrhove prstiju poljubivši njegov obraz. - Ne izgledaš srećno, Džimi. Džimija je pogodila ova primedba. Zašto baš sad? Poslednjih nekoliko godina snalazio se sasvim dobro iako je sam. Zar je sve bilo uzalud? - Nisam srećan? I to si zaključila posle pet minuta? - I manje - nežno ga je uhvatila za ruku. - Znam kako izgleda srećan čovek. Videćemo se kasnije. Britni i Entoni pozdravljali su se sa porodicom. Džimi je gledao Maksa, a osećaj usamljenosti gotovo mu je oduzimao dah. Kada su bili deca, Maks za njega nije bio samo stariji brat, već i prijatelj. Naučio ga je sve o devojkama, automobilima, žurkama. Bili su nerazdvojni. Tek sada je postao svestan činjenice koliko mu je Maks nedostajao. - Drago mi je što te ponovo vidim. - I meni je drago. Hoćeš li me upoznati sa svojom lepšom polovinom? - Ih, menja on stalno te “lepše polovine”, ali ja nisam među njima. Vi ste Džimijev brat? - Maks, polubrat. - Meri Ford. Džimijeva asistentkinja. Džimiju se učinilo da pomalo flertuju i osetio je ljubomoru. - Nisi njen tip, Maks. - A otkud ti to znaš? - upita Meri. - Mislim da treba bolje da se upoznamo da bismo to utvrdili - i podiže čašu. - Nazdravimo! Stariji gospodin nasloni ruku na Maksovo rame. - Dakle, izgubljeni sin se vratio.
3. poglavlje Kada je Džimi poslednji put video oca, Robert Blejk bio je van sebe od besa. Sada nije pokazivao nikakve znake uzbuđenja, čak ni iznenađenja. Robert je još uvek bio privlačan, tek poneka seda vlas primećivala se u njegovoj gustoj, crnoj kosi. Nikada nije pokazivao privrženost sinu, čak ni sada kad je sudbina restorana bila u njegovim rukama. Džimi je poželeo da se nasmeje ironiji situacije u kojoj se obreo. - Zdravo, tata. - Džimi - nasmejao se Robert. - Koliko je vremena prošlo? Čemu da zahvalimo to što si se sada pojavio? - Britni me je pozvala da dođem. - Zaista? - Robert je bio zatečen. Očigledno je Britni ovo samoinicijativno učinila jer otac nije znao da Džimi dolazi. - Da. Zvala me je da mi kaže da se udala. - A... nije ti pričala nešto drugo? - mišić je zaigrao na očevom licu. Taj znak napetosti razvejao je Džimijevo uverenje da je njegov otac nepobediv, kakvim ga je smatrao. Preplavio ga je osećaj zadovoljstva. - Želela je da upoznam njenog muža. - Entoni... Dobar mladić. - Ne mogu da ga procenim tako brzo. Ali, očigledno je da je Britni srećna. - Postala je samosvesna naša mala Britni. Čuo sam da si postao uspešan? - To te čudi? Umesto odgovora, otac se okrenu Meri. - A ovo je? Meri mu je pružila ruku: - Meri Ford, Džimijeva asistentkinja. - Robert Blejk, drago mi je što sam vas upoznao. Dobro nam došli. - Hvala. - Jeste li već bili u Londonu? Ona odmahnu glavom. - Ne, ovo mi je prvi put.
- Božić u Londonu je poseban, videćete - nasmeši se Robert. - Ovde smo poslom - dobaci Džimi. - Nadam se da vas posao neće sprečiti da obiđete grad. - Zelela bih da vidim znamenitosti Londona. Oduvek sam volela da putujem - reče Meri. - Onda ne dopustite da vas nešto odvrati od toga. Život nije samo posao. Džimi je osetio da mu pritisak raste. Šta to matori lupeta? Zar on da to kaže?! - Kada si ti imao vremena za porodicu? Nikad! Ako nisi radio, iskakao si iž jednog kreveta da bi uskočio u drugi. Na mamu ni pomislio nisi! - Džimi - Meri ga uhvati za ruku. - Idemo, Meri! - Ali, tek smo stigli... - Ne možemo više da ostanemo - upade joj u reč Džimi. Robert se namrštio. - Dug put je iza vas. Ostanite bar na večeri... - Nešto nam je drugo na umu - reče Džimi. Došao je samo zbog Britni. Ovom čoveku ništa nije dugovao, a za ovo mesto vezivala su ga samo ružna sećanja. U međuvremenu je izgradio svoj svet. Pitao se zašto mu je ovo uopšte trebalo? Drugi put u životu izleteo je iz iste kuće pobegavši od istog čoveka. Samo, ovoga puta sa njim je bila Meri, jedina žena kojoj je verovao. Nije bio sam. * * * Kada su se smestili u hotel, Meri je jedva dočekala da se raskomoti i obuče nešto udobnije. Želela je da što pre zaboravi malopredašnji incident. Nikada ranije nije videla Džimija takvog. Šokirala ju je njegova agresivnost, na momente i neuračunljivost. Poznavala je šarmantriog i opuštenog Džimija i nije mogla da prestane da razmišlja o sukobu između oca i sina. Šta li je unelo razdor u njihovu porodicu poremetivši odnose? Doživljavala je Džimija kao čoveka koji je savršeno uredio svoj život. Očigledno je to varka... Kakav on problem sa ocem ima?
Pri tom nije bila svesna činjenice da razmišlja o Džimiju mimo poslovnog konteksta. Intimno, nije pridavala važnost muškarcima poput njega. Sada kada je čula ovu raspravu sa ocem, razmišljala je o tome da li je Džimi samo sledio model ponašanja koji je nasledio od oca, baš kao i šarm kojim ju je vrteo oko malog prsta. Pored svega, delili su apartman. Naravno, imali su odvojene spavaće sobe, ali opet joj je bio previše blizu. Do đavola, nije trebalo da pođe na ovaj put sa njim. Neko je pokucao na vrata. Otvorila je. - Poručio sam nam večeru - pokazao joj je prema trpezariji u kojoj su na stolu prekrivenom lanenim stolnjakom bili servirani jelo i piće uz sveće. Sve je delovalo veoma primamljivo, baš kao i Džimi. Na sebi je imao farmerice i džemper. Odlično je izgledao u sportskom, ležernom izdanju. Meri se dobro snalazila sa muškarcima kada je posao u pitanju. Mogla je da diskutuje o kapitalu, investicijama, ali večeras je nešto bilo drugačije. Nije znala šta a mučili su je i “leptirići” u stomaku. - Nisam gladna. Kasno je... - Po njujorškom vremenu nije. Uostalom, u “Bella Lucia” žalila si se da ništa nismo jeli. Vidi, ja sam ti šef i kažem: moraš da jedeš. Ne želim da budem gonič robova. Dovoljno me grize savest što radimo za Božić. Pa, nisam ja baš nehuman... Dok je Džimi govorio, Meri je razmišljala o tome koliko zapravo malo zna o njemu. Ponekad mu je pričala ponešto iz svog privatnog života, a on je njoj umeo da kaže da je sa nekom devojkom. Međutim, njegove veze kratko su trajale, a Meri je često bila u situaciji da teši ostavljene ljubavnice. sto.
- U redu, Džimi. Hajde, ješćemo. Seli su za raskošno postavljeni
- Božićna trpeza - zaključila je Meri. - Ko bi rekao da ovoga ima u hotelima... - U hotelima sa pet zvezdica nude sve. - Da, ali ko može da ih priušti? Neko vreme jeli su ćutke, a onda Meri podiže pogled i reče: - Pričaj mi o svojoj porodici. - Ne želim. Meri je polako spuštala viljušku. Gledala je Džimija: izgledao je kao da će da pukne. Baš zato ona ne prihvata “ne” kao odgovor.
- Mislila sam da želiš da pričamo o tvom ocu? - Mislila si da želim da pričam o svom ocu? Zašto bih? - Nikada mi nisi rekao da imaš roditelje. - Svako ima roditelje. - Razvedeni su? Gde živi tvoja majka? - U Dablinu. - Posetićeš je? - Nisam siguran da hoću. Meri otpi malo vina. - Mislila sam, dok smo ovde... Nije to daleko. Do đavola, Džimi, prešli smo hiljade kilometara. Irska je odavde kao kad iz Njujorka ideš u Nju Džersi. - Razmisliću. Džimi inače u sekundi donosi odluke a ona razmišlja o detaljima. Meri je znala da on neće razmisliti već je to rekao da bi promenio temu. - Britni mi se dopada - reče Meri dosipajući vino oboma. - Fina je. Zašto nisi želeo da je posetimo? Ne misliš li da bi je to moglo povrediti? Malo je... neučtivo, rekla bih. - Ne želim da pričam p svojoj porodici. Nešto nije bilo u redu. On je obično otvoren i iskren, ponekad isuviše. O svojim ženama pričao je i više nego što je Meri želela da čuje. A zatvara se kada je njegov porodični život u pitanju. Zašto? Gledala ga je. - Čini mi se da si na oca. - Nije tačno. - Misliš? Šta si mu danas prebacio? Da je bio preterano posvećen poslu i da je mislio samo na druge žene. U osnovi, opisao si sebe. Džimi stegnu zube. - Možeš li da se baviš nečim drugim osim da mene posmatraš i propituješ? - To mi je u opisu posla. Ali da ti kažem nešto: uprkos svemu, tvoj otac je šarmantan čovek. Džimi uzdahnu. - Veruj mi, nije on tako fin kakvim ti se čini. Meri je čekala objašnjenje, ali ono nije usledilo. Ako je mislio da će ona ćutati, poveo je pogrešnu ženu sa sobom u London. - Verovatno je tvoj otac grešio. Ali, voli te. - Tebi je to jasno posle nekoliko minuta? - Ne. On je to mislio kada je rekao: “Dugo je vremena prošlo”
- Ne pratim te. - Time je hteo da kaže da si mu nedostajao. - A je l’? - Džimi se oslonio laktom o sto. - Da, sigurna sam. I kada je rekao da je čuo da si uspešan, hteo je da ti kaže da je ponosan na tebe. - Pojma nisam imao da si vidovita. - Lako je čitati između redova kada nisi pogođen nekom pričom. - A misliš da ja jesam? - Daj, Džimi, otac ti je. Voli te. - Kako ti to znaš? - Kada si iznenada hteo da odeš, pokušao je da te zadrži. - Prevedi mi. - ”Volim te, nedostajao si mi, želeo bih da ostaneš”. Džimi se gorko nasmejao. - Izvini, ne podsmevam se, ali kako si to zaključila? - I ja imam oca. Uvek mi je govorio da izgledam kao fudbaler i smatrala sam to zlonamernim. Želela sam da me posmatra kao žensko i trudila sam se da on to primeti. - Što ti je i odlično pošlo za rukom. Ove reči naglasio je značajnim pogledom. Meri se zbunila. Nije se nadala komplimentu od njega niti pogledu kakav joj je uputio. Želela je da ovaj osećaj pripiše vinu, ali uzrujala ju je Džimijeva pažnja. I plašila ju je. Ipak, nije smela da dozvoli da joj srce još jedanput bude slomljeno.. - Tada sam se požalila majci a ona mi je objasnila da je to bio njegov način odavanja priznanja meni. Da sam u formi, da sam snažna. - Ne mogu da se ne složim sa tim - za trenutak je Džimijev pogled skliznuo po njenom telu. - Tada sam počela da analiziram reči muškaraca. - Fascinantno. - Ubedena sam da tvoj otac želi da ti se približi... - Dosta. Ne želim da pričam o tome - skočio je. - Želiš li dezert? Kolač od jabuke, tražio sam da nam ga naprave. Najbolje da ga tamo pojedemo - pokazao je na sofu. - U redu.
Meri je išla za njim. Pod njenim bosim nogama tepih je bio mek i debeo. Sela je podalje od Džimija lativši se kolača. Odjednom se zasmejala. - Šta je bilo?- Džimi je odložio tanjir. - Upravo sam se setila kako smo moja sestra Suzi i ja uvek štrpkale kolače pre ručka. Mama je besnela zbog toga. Sećaš li se ti svog najlepšeg poklona za Božić? Džimi se nasmejao. - Bicikl. Mesecima sam ga odmeravao u izlogu. Čak sam u sobi okačio njegovu sliku. A ti? - Želela sam kućicu za lutke, opremljenu nameštajem. Bilo je to... - uzdahnula je. - Šta? - Smejaćeš mi se. - Neću. - Dobro. Bilo je to u godinama kada više ne veruješ u Deda Mraza i slutiš od koga su zaista pokloni. - Da, nešto slutiš a ne želiš da veruješ u to. - Tačno. Toliko sam je želela da ni na šta drugo nisam mogla da mislim. Ali, znala sam da mi je roditelji ne mogu kupiti. Štedeli smo novac za novi auto i nisam je dobila. Nego, pričaj mi o biciklu. - Bio je plav i nisam ga dobio od Deda Mraza. Da danas veruješ u njega, šta bi poželela? - Put u Firencu - uzdahnula je. - Oduvek sam želela da odem u Italiju. - Ko zna, možda će ti Deda Mraz ispuniti želju. Kada se Džimi nasmejao, opet je osetila leptiriće u stomaku. Vreme je da se povuče da se ne bi desilo nešto zbog čega bi se kasnije kajala. - Iscrpljena sam. Čudno kako se čovek umori od sedenja u avionu. - Žao mi je što sam te primorao da dođeš sa mnom. Zagrlili su se. Meri nikada nije videla nekoga kome je zagrljaj bio potrebniji. Šapnula mu je na uvo: - Šta god ti mislio, tvoja porodica se radovala što te vidi. - Ako ti tako kažeš. Gledao ju je. Pogled mu se spustio na njene usne. Hoće li je poljubiti? Meri je želela da oseti njegove usne na svojima. Zelela je to kao onomad kućicu za lutke. Ali Džimi je bio opasna “igračka”.
Usne su im se dotakle. Srce joj je kucalo sve brže. Nije znala kako je skupila snagu da prekine poljubac. - Srećan Božić. - I tebi. Žurno je otišla u svoju sobu, zatvorila je za sobom vrata kao da beži od đavola. Bio je tako tužan, zagrlila ga je, a onda... Naslonila se leđima o vrata dodirnuvši usne na kojima je još uvek osećala njegove. Nije to bio samo dobar poljubac. Bio je to najbolji poljubac u njenom životu. Sada je samo mogla da se nada da neće morati da ispašta zbog njega.
4. poglavlje Meri je želela da zaspi, da ne sanja, da se probudi i da je onaj stari Džimi pored nje. Zahvaljujući poljupcu, oka nije sklopila. Zašto je to moralo da se desi sad, nakon dve godine? Šta je to značilo? Njemu verovatno ništa. Protekle dve godine izmenjao je bezbroj žena a Meri je želela više od avanture. Zelela je pravu ljubav, a on strasnu vezu. On bi verovatno “umro” od smeha kad bi znao da je ona još uvek devica. Pokucala je na vrata zajedničkog dnevnog boravka. - Ne znam da li si spreman, ali ulazim. - Spreman sam - sedeo je na sofi, na stolu ispred njega bio je laptop. Na trpezarijskom stolu bilo je voća, francuskog peciva, priloga i još mnogo toga. Meri je svoje stvari i božićni poklon odložila na obližnji stočić. Pre jela otpila je nekoliko gutljaja kafe. Kao usput, pružila je Džimiju poklon. - Evo, izvoli. Bio mi je u koferu. Sinoć nije bilo prilike da ti ga predam. - Meri, ja... nemam ništa za tebe - priznao je. - U redu je. Poveo si me u London. Uzbuđeno je cepao ukrasni papir. Poklon je bio rokovnik u kožnom povezu sa ugraviranim njegovim inicijalima. - Prelep je, Meri. Sada se loše osećam što nemam ništa za tebe. Ali, iskupiću se, obećavam. - Nije potrebno. Obećao si mi da ćeš mi pokazati London, to će biti dovoljno. - Dogovoreno. Hvala još jednom. A sad, da se bacimo na posao. Džimi je proučavao brojke. - Odlično - mrmljao je - internet prodaja ide sjajno. - Da, bolje nego što smo očekivali. - Dobro obavljen posao, Meri. Šta još? - Dobili smo dvadeset predloga a ja sam obavila istraživanje tržišta za pet. Ponela sam tri najbolja. Pažljivo je čitao. - ”Majke otkrivaju”?
- Ta firma prodaje kreativne ideje majki drugim majkama. Skeptično ju je pogledao. - A kakve su to ideje? - Kako vidiš u mojim beleškama, radi se o pedagoški vrednim podacima o maloj deci i o međusobnoj razmeni informacija majki preko interneta. - A majke će na taj način rešiti probleme? - Da, svakodnevne probleme sa kojima se prosečna majka sreće. - A šta je sa onima koje nisu prosečne? - Smatram da je bolje razvijati nove ideje jer nije dobro da se naša firma fokusira na jednu jedinu ideju. Originalno i unosno je rešavati probleme mladih majki. - Slažem se sa tobom - reče Džimi. - A evo, imamo ovde i firmu iz oblasti tehnologije. - Mobilni telefoni - klimnuo je glavom. - Da, ali nešto nestandardno. I tvoj stručnjak za tehnologiju smatra da ovaj projekat obećava. - Verujem ti - reče Džimi beležeći nešto u svoj novi rokovnik: Tako je uvek bilo. U devet od deset stavki verovao je njenom sudu. Ostao je još jedan: posao sa restoranom. Upoznala je mladu vlasnicu i već ju je ubedila da će Džimi pristati. - Restoran... - počela je. - Ne - namrštio se. - Polako. Jasno mi je da su restorani uvek riskantni. Ali, pogledaj lokaciju: usred Njujorka i, iako je kirija visoka, koncept je svež i apsolutno obećevajući. Ako budemo investirali, dok pljesneš dlanom o dlan, on će postati novo “in” mesto za okupljanje samaca na Menhetnu. Džimi je odmahnuo rukom. - Neću nikakav posao sa restoranima. To ne! - Zašto? Zaigrao je mišić na njegovom licu. - Ništa ne znam o njima. - Ni o držačima za toalet papir ništa ne znaš. Ja sam zadužena za detalje. Sigurna sam da će sve biti dobro. Gotovo da sam obećala da ulazimo u posao. - Ne liči mi na tebe da pristaneš pre konsultacije sa mnom. Moraćeš da povučeš reč.
Radili su zajedno dve godine, Meri je volela diskusije sa njim i volela je da odlučuje o tome u šta će on uložiti svoje milione. Ali, ovde se nije radilo o razlici u stavovima. Krilo se nešto više. - Ni na tebe ne liči da odbaciš moj predlog bez gotovo ikakvog obrazloženja. Ne razumem. Ovaj projekt ima potencijala u Njujorku, kasnije i u Čikagu, Los Anđelesu. Nećemo mi biti jedini investitori... Nije se složio sa njom. A nije bilo u redu ni to da ona njega kritikuje. Ipak je novac njegov. - Hajde da napravimo kompromis. Odložićemo ovu stvar po strani dok se ne vratimo u Njujork. - Čini mi se da je to korektno. - Putujemo večeras. Iznenađeno ga je pogledala. - A šta je s poslom zbog kojeg smo došli? - Sastanak je danas popodne. Posle možemo kući. - Obećao si mi nekoliko dana u Londonu i da ćeš mi pokazati grad. Džimi... - Žao mi je, moram nazad. Čekaju nas obaveze. - Razumem - razočarano reče Meri. Morala je da se složi. On je ipak njen šef. U stvari, uopšte nije razumela. Nije to bio velikodušni Džimi koji rado uleće u riskantne poduhvate, Džimi koga je poznavala održavao je obećanja, nije bežao od ljudi i od problema. Šta se tu krije? - Tako se lako predaješ? - Ti si šef - reče Meri sklanjajući stvari sa stola. - Vratiću se do sastanka. - A kuda ideš? - Na ručak u “Bella Lucia”. * * * Džimi je sedeo pored Meri u taksiju. Radije bi sa njom bio u hotelu. Prethodno veče i njega je iznenadilo, nekako su se zbližili. Pričali su o događajima iz detinjstva, onda ga je zagrlila, pa je on nju poljubio... Džimi ju je veoma poštovao. Nijednu drugu ženu nije posmatrao na taj način. Ipak, to je bila Meri. Poslednje dve godine trudio se da ne prede granicu. Taj poljubac ne sme da se ponovi. Riskantno je. Baš zbog toga bolje je da odu na ručak u “Bella Lucia”
- Možda danas ne rade - reče Džimi. - Zašto ne bi radili? - Božić je. Mnogi lokali zatvoreni su praznikom. Kada se taksi zaustavio ispred restorana, nekolicina gostiju upravo je napuštala lokal. Meri ga trijumfalno pogleda. Nije želeo da dođe, ali je još manje želeo da Meri dođe sama. - Lepo je ovde - zaključila je. - Onako - odgovori Džimi. Nadao se da se niko od Blejkovih neće pojaviti večeras. Bilo bi mu lakše. Restoran je bio pun. Poslednje slobodno mesto zauzeli su upravo njih dvoje. Sve je bilo perfektno aranžirano, sa stilom. Pet zvezdica ne obećava ništa drugo. Nestrpljivo je lupkao prstima po stolu pitajući se kako je restoran zapao u finansijsku krizu. - Gospodo, želim vam dobro veče - obrati im se konobar pruživši jelovnik. Kada je konobar otišao, Meri ga upita: - Džimi, šta je s tobom? - Ništa. Znao je da bi Meri rado pričala o događaju protekle večeri. Posle poljupca Džimi više nije želeo da se zadržavaju u Londonu. Video je Britni, ispunio je svoju dužnost. Kada se vrate u Njujork, sve će biti po starom. Meri mu je bila neodoljiva. Fantazirao je o njoj: Meri u njegovom naručju, Meri sa raspuštenom kosom boje zlata na jastuku. Džimi je uzdahnuo. Kao da su se, uprkos njegovoj volji, rasplamtela osećanja koja nije mogao da zaustavi. Situacija je izmakla kontroli. Osećanja prema Meri samo su sve zakomplikovala. A Džimi je mrzeo komplikacije. Najgore od svega bilo je to što ju je razočarao. Mogao je da podnese njenu ljutnju, kritiku, zajedljivi humor. Ali, boleo ga je osećaj da nije ispunio njena očekivanja. Iznenada se okrenula ka vratima. - Zar ono nije tvoja sestra? Britni je već prilazila njihovom stolu. Bilo je očigledno da se obradovala što ih vidi. - Zdravo oboma! - reče Britni s osmehom na licu. - Otkud ti ovde? - upita je Meri. - Došla sam da se nađem sa nekim prijateljima. Hoće da čuju kako je prošla večera u kraljevskoj porodici gde sam upoznala širu
familiju mog supruga. Svima je to interesantno, i uvek me ispituju da li poznajem ovog ili onog. Već sam se navikla na to. To je deo mog života sa Entonijem. - Ah, kako je to romantično. - Veoma - složio se Džimi. Kao da su se obe udružile protiv njega. Odjednom mu bi krivo: toliko je znao o karijerama raznih poslovnih ljudi, a o karijeri svoje sestre koja je postala član kraljevske porodice, nije znao ništa. - A gde je kralj? - upita on. - Čeka me u hotelu. - Onda te nećemo zadržavati. - Džimi! - opomenula ga je Meri. - Britni, sedi sa nama, molim te. - Nedostajaće mi Maks. On je menadžer “Bella Lucie”, zajedno sa ocem. Maks kaže da treba da uživam u životu i da ne razmišljam o restoranu, ali nije to tako jednostavno. Ne mogu da mu prepustim svu odgovornost. Ionako previše radi. - Mora da je otac oduševljen njegovom požrtvovanošću na poslu. - On je i tvoj otac - podseti ga Britni. - Maks ozbiljno shvata posao. Meri namršti čelo. - Restoran, dakle, pripada vašoj porodici? - Džimi ti nije rekao? Imamo tri restorana. Meri je bila povređena. Tužno ga je pogledala. Mrzeo je taj njen pogled. Da li je ta činjenica imala veze sa njegovim odbijanjem da investiraju u posao vezan za hotelijerstvo? Šta se to dešava? - Ne, nisam znala. - Dakle, Britni, šta nije u redu sa restoranima? - upita Džimi sestru. Britni udahnu duboko. - Imamo ozbiljne finansijske poteškoće. Neću da vas davim detaljima. Novac je proneveren, pred bankrotom smo. Nećemo preživeti bez finansijske injekcije. - To je svakako razlog za zabrinutost - reče Meri. - Šta nameravate da učinite? - Pitanje je šta Džimi namerava da uradi - objasnila je Britni. Nije bio baš rad da priča o ovoj neprijatnoj temi. - Vraćamo se danas u Njujork - hladno je saopštio Džimi. Britni je stisnula usne.
- Dakle, ne zanima te restoran koji je tvoj deda stvorio našoj baki za ljubav? Restoran, koji je u vlasništvu porodice već četvrtu deceniju? Tvoje porodice, Džimi. - Tačno. Sestra je odmahnula rukom. - Džimi koga znam nije bio tako bezosećajan. Video je svoju budućnost u ovom poslu i... bio je odan. Džimi je osetio navalu besa. Nije imala pravo da ga optužuje. - Britni, sve to mogla si da mi kažeš telefonom. - Tako je. Ali, želela sam da te gledam uoči. - Nisam ja potreban ovoj porodici. Ona sad ima kraljicu. - Pojma ti nemaš. Entoni je zet, a ti si sin. Ko od vas dvojice snosi više odgovornosti? - Govorimo li o istoj porodici koja mi je pre dvanaest godina okrenula leđa? - Ti si otišao. Iskreno, ni danas mi nije jasno ko je kome okrenuo leđa. Džimi se kiselo nasmejao. - Sve mi je savršeno jasno. Sada treba da zaboravim ono što je bilo i da vam dam novac. - Ne radi se ovde o novcu, radi se o pomirenju sa porodicom. Ovo je prava prilika da pokažeš da si još uvek sa nama! Kakav čudan osećaj: sada on drži sudbinu svoga oca u rukama. Kada bi želeo, mogao bi da se osveti i pitao se da li bi osveta bila slatka. Ćutanje je bilo nepodnošljivo. - Nemoguć si! - viknu Britni. - Isti si tata, tvrdoglav do bola. Naprosto boli koliko ličite jedan na drugog. - A ti mu samo podilaziš - kontrirao joj je brat. - Pobogu, Džimi, zar moraš da budeš takav idiot?! Postojala je opasnost da sukob između brata i sestre eskalira. Oboje su gotovo zaboravili na Meri koja iznenada poče da aplaudira. Zapanjeno su je gledali. - Ne slutiš koliko sam često želela isto to da mu kažem. Britni je nasmejala. - Reci mu, Meri. Imaš moj blagoslov. - Ti si zaista budala! - reče Meri svom šefu.
- Pošto smo to ustanovili, sada mogu da idem. Entoni i ja smo još neko vreme u Londonu. Ako se predomisliš, Džimi, znaš gde me možeš pronaći - Britni se okrenula Meri. - Bila mi je čast i zadovoljstvo. Nadam se da ćemo se ponovo videti. - Kladim se da hoćemo. - Sjajno. Britni je otišla, a Džimi je pogledom fiksirao Meri. - Nikada nisam čuo da kažeš nešto što ne misliš. - Tačno. - Kako se onda dogovara sa mojom sestrom da ćete se ponovo videti kada danas odlazimo? - Jednostavno je: ja ne putujem. Obećao si mi nekoliko dana u Londonu.
5. poglavlje Džimi ništa nije rekao ali Meri je znala da razmišlja o svemu. Tokom sastanka bio je napet. - Sastanak je dobro prošao, zar ne? Dečje igračke uvek su dobra investicija. Trotočkaš mi je najoriginalniji. - Slažem se. Zbog načina na koji su točkovi povezani, deca će brže naučiti da voze bicikl. Meri je sela na sofu. - Tehnologija kućica za lutke takođe se veoma poboljšala. Zamisli dve devojčice kako će uživati igrajući se... - Da, kad se dve žene uključe, svašta dođe na repertoar. Očigledno je aludirao na njen razgovor sa Britni. - Ipak, smatram ovo riskantnim poslom - dodao je Džimi. Pogledi su im se sreli. - Za razliku od restorana? Džimi je stisnuo zube. - Reci mi šta misliš, Meri? Reci. - Evo: tvoja porodica poseduje restoran, a ti tvrdiš da ne možeš da investiraš u ugostiteljstvo jer je znaš ništa o tom poslu. Kako je to moguće? - I ne znam, pogotovo sada. - Nije razlog to što ti je porodica onomad okrenula leđa? Skočio je na noge počevši nervozno da šeta. - Ništa od onog što ti kažem ne razumeš, je l’? - Tačno. Imao si... osamnaest godina kada si napustio porodični biznis? Ako sam dobro razumela, toliko si bio star? Gledao ju je. - Da, i otišao sam u Njujork. - Tinejdžer-buntovnik! - Tata i ja nismo mogli da pronađemo zajednički jezik. - To sam primetila. Ali mora da je izbila žestoka svađa kad si odlučio da odeš od kuće - ispitivački ga je gledala. - Šta se desilo? - Davno je to bilo, jedva da se sećam. Lagao je. Meri je ipak odlučila da ne navaljuje. Poznavala ga je: tvrdoglavko koji teško menja mišljenje.
- Dobro - klimnula je glavom. - Ali mogao bi bar da mi ispričaš o svom dedi, mislim na onu priču kako je svojoj ženi za ljubav otvorio restoran? - Moj deda Vilijam Blejk upoznao je je za vreme Drugog svetskog rata Luciju Din i venčali su se 1943. godine. - I? - Otišli su u Veliku Britaniju, i tamo je, u čast svoje žene, otvorio restoran nazvavši ga “Bella Lucia” - Lepa Lucija... - prošaputala je Meri zamišljeno. - A onda? - Vremenom su otvorili još dva restorana. Sve do smrti Vilijam je uzorno vodio sva tri objekta. Izgleda... - Znači li to da ti dvanaest godina nisi bio u kontaktu sa svojom porodicom? Džimi je ponovo seo. - Pre nego što počneš da me osuđuješ, treba da znaš da sam najpre bio okupiran pukim preživljavanjem. Praznog džepa teško je održavati kontakt. Gledao je u pod. - OK, roditelji su nam se razveli, a ja sam otišao. Ostavio sam Britni u tom haotičnom stanju. Zamolila me je sada da dođem, i došao sam. Toliko sam joj dugovao. - Dakle, ne nameravaš da se pomiriš sa ocem? - Čula si šta sam rekao. Zanemario je svoju porodicu i varao je moju majku. Zar to nije dovoljno? - I dalje tvrdiš da niste isti? Koliko primećujem, jedina razlika između vas je u tome što ti dosad nisi oženio nijednu ženu. Zaista, a zašto nisi? - Zato što volim žene - smejao se. Meri nije uzvratila osmehom. - To nije odgovor. - Recimo da, kao prijatelj i ljubavnik, mogu da ponudim više nego kao suprug. A sad dosta o tome. Za razliku od Džimija, Meri je želela upravo brak. Bio joj je potreban muškarac koji će biti uz nju. Nije dopustila nijednom muškarcu da joj se previše približi upravo zato što je želela da to oboma nešto znači. - Dobro. Ako se vraćaš danas, onda počni da se pakuješ. - Zašto? - Kako zašto? Pa da bi stigao na avion. - A to... Zaista želiš da ostaneš?
- Da, ionako imamo još nekoliko neradnih dana. Želim da razgledam grad. - Sama? je.
- Da. Možda će Maks biti raspoložen da me prati - zadirkivala ga - Obilasci sa mojim bratom ne bi ti se dopali, veruj mi. - A kako ti to znaš? Nisi ga video dvanaest godina.
- Maks je uvek bio najbolji stariji brat koga sam mogao da poželim. Zna gde su najbolje žurke. On me je uveo u svet žena. Ne kreće se on u krugovima u kojima bi se tebi dopalo. Meri nije bila iznenađena Džimijevom reakcijom, ali se začudila. Nikada se nije zanimao za to sa kim se ona viđa. Otkud sad ovo? Zato što su u Londonu, ili zato što je u pitanju neko iz njegove porodice? - Ne brini. Čini mi se da će on biti sjajno društvo. Zabaviću se. Tebi želim prijatan let. - Ma, ostaću i ja. Meri ga je zbunjeno pogledala. - Siguran si? A poslovi koji te čekaju? - Mogu ih i odavde odraditi. - Dobro. Onda zovi Maksa pa idemo. - I hoću, da znaš. * * * Džimiju je bilo drago što je Maks predložio da se nadu u drugom restoranu, a ne u “Bella Lucia”. Na neutralnom terenu, u malom, mirnom lokalu Meri je sedela između njih dvojice. Džimi postade svestan činjenice koliko mu je Maks nedostajao. - Za ponovno okupljanje! - reče Maks i podiže čašu vina. - Bolje da nazdravimo školskim danima - našalila se Meri. Nego, Maks, da te nešto pitam: juče si flertovao sa mnom, ako se ne varam. Radoznala sam. Postoji li gospođa Maks? - Ne. Džimi je poželeo da propadne u zemlju pogotovo zato što je Maksov pogled često “lutao” po Merinom dekolteu. Bio je srećan što ponovo vidi brata, zaista jeste, ali nešto mu je smetalo. Probudila se ljubomora i njemu. Nije znao zašto želi da zaštiti Meri od Maksa. Valjda zbog sinoćne priče o devojčici i njenoj kućici za lutke. Ali, Meri više nije devojčica i iste te večeri nije mogao da odoli a da je ne poljubi.
Meri ga je optužila da je isti kao njegov otac, a to nije bio kompliment. Ali nije samo on bio na oca, i Maks je takav. I zato Meri nije smela da bude povređena. - Teško mi je da poverujem u to da u tvom životu ne postoji žena. - Veruj mi, tako je. Meri je pijuckala vino. - Džimi mi je otkrio da si ga ti naučio svemu što zna o ženama. - Ah, zaista? - Maks namignu Džimiju. - A je l’ ti pričao o tome kako je prilazio devojkama? - Nije. Kako? - oči su joj sijale od radoznalosti. Džimi je uzdahnuo. - Nemoj, molim te. - Ako se dobro sećam, govorio je: “Da li smo se negde već sreli?” a trenutak kasnije dodao bi: “Ah da, sad se sećam: u mojim najlepšim snovima”. Meri pogleda Džimija. - Reci mi da je ovo izmislio, molim te! - Voleo bih da jeste - reče Džimi koji se nasmeja pri pomisli da je to zaista radio. - Pa, je li palilo? - I te kako - odgovori Maks. - Baš sam bio ponosan na njega. Džimi se naslonio posmatrajući je. Bila je prelepa i zato se teško koncentrisao na razgovor. - Maks je uvek bio ispred mene. Pokušavao sam da ga stignem. - Stariji sam sedam godina, nije to bilo takmičenje. - Možda za tebe nije bilo. Meri upita Džimija: - Smatrao si vaš odnos takmičarskim? Klimnuo je glavom. Maks se namrštio. - Da sam znao... Ali ja sam nasledio šarm Blejkovih. Uveri se obratio se Meri. - Dalje ruke od nje - upozorio ga je Džimi. Ljubomora se mešala sa zaštitničkim instinktom. - Meri mora da radi. Nema ona vremena za... - Privatni život? - prekide ga Meri. - Vreme je da napravim izuzetak. - Ali ne sa Maksom. - Očigledno me još uvek doživljavaš kao konkurenciju zaprepašćeno je zaključio Maks. - Samo da razjasnimo: jesmo li mi
konkurenti uvek kada su žene u pitanju, ili se sad tako postavljaš zato što se radi o tvojoj asistentkinji? Ili je nešto drugo? - Ništa, nije važno. Meri je zurila u Džimija. - Ako nije značajno, podeli to sa nama. - Ranije sam mislio da sa tobom, Maks, moram da se takmičim za tatinu naklonost. - Ako je tako, sada su sve karte u tvojim rukama - uzvrarti Maks smireno. - Da, jasno mi je. Kada je novac u pitanju, i ja sam u igri. - Britni ti je, dakle, ispričala da imamo finansijskih problema? - Da. Ako investiram, hoću da odlučujem o tome šta će se dešavati sa firmom. - Zašto tako govoriš? Pa i ti si naš, Blejk. - Genetski jesam. Ali godinama već zapravo nisam. - Ovde se ne radi samo o poslu, već o porodičnoj tradiciji. - Iz moje perspektive nije baš tako. - Dakle, okrećeš nam leđa? To sam i očekivao. - Šta hoćeš da kažeš? - Radiš ponovo ono što najbolje umeš. Želiš očevo poštovanje a sve što dobijaš jeste njegova pažnja. Nažalost, u negativnom smislu. Pojaviš se posle toliko godina u restoranu, pa nestaneš kao kukavica. Neodgovorno. Britni i ja... nismo znali ni da li si živ. A hoćeš da te poštuje? Izabrao si čudan način da zaslužiš poštovanje. Na taj način ga sigurno nećeš dobiti. Džimi je stegnuo pesnice. - Pojma ti nemaš šta se onomad dogodilo. Maks ga je mirno pogledao. - Objasni mi, slušam. Džimi se setio očevih reči da je on beskorisni majčin sin koga ne može više da gleda. Jer, njegov sin ne može da bude tako nekompetentan. - Zaboravi. - Džimi, pokušaj da zamisliš sebe u situaciji u kojoj su bili Britni ili Maks. Otišao si bez reči. Gledao ju je. Uvek je bio spreman na rizik ali ne na rizik da nju izgubi. - OK, radilo se o tebi, Maks. Otišao sam bez reči. - Time priznaješ da si pogrešio? - upita ga Meri.
- Ne! Maks se nasmejao. - Tipično za Blejkove. Nego, vidi firma je rentabilna. Zbog pronevere smo dospeli u nezavidnu situaciju. Tata, inače, sjajno vodi posao. - U to nikada nisam sumnjao. - Kažu da si na njega. - Znam - postepeno je počeo da prihvata tu činjenicu. - Moraš da porazgovaraš sa njim - pokušao je Maks još jedanput. - “Bella Luda” je dobra investicija, veruj mi. Džimi je klimnuo glavom. - Razmisliću.
6. poglavlje Meri i Džimi vratili su se u hotel posle noćnog obilaska Londona. Pijuckali su vino u apartmanu. - Šta kažeš na Maksov predlog da posetiš oca? - Znao sam da ćeš mi to predložiti. Ne želim da pričam o tome. - I ja sam znala da ćeš mi to reći. - A da ti meni malo pričaš o tome kako je to biti povređena tinejdžerka? - Ni za živu glavu. - Eto! Zar nije bolje da pustimo prošlost na miru? - Mislim samo na to da je vreme da se zakopaju ratne sekire. - Slušaj, Meri, poveo sam te jer mi treba tvoj savet. Ovde smo poslovno, sećaš se? - Onda ti ga dajem: investiraj u “Bella Lucia”, zauzvrat ćeš dobiti više od novca, da li ti je to jasno. - Ne želim ništa drugo. - Novac ti ne greje krevet noću - bila je ovo aluzija na Džimijeve brojne žene koje su grejale njegovu postelju. Rekla je, i pokajala se. - Tačno, ali novcem mogu da kupim ćebad. - Reč je o tvojoj porodici, Džimi. - Otac mi je pre dvanaest godina uzeo dušu. Ako je ponovo kupim, biće to po mojim uslovima. Kada bi se Džimi i njegov otac sastali, bez sumnje bi porazgovarali o prošlosti i izgladili bi nesporazum. - Ako ne poslušaš moj savet, mešaću se dok god ne pristaneš. Kada je zajedno sa Meri pozvonio na vrata rodne kuće, otvorila im je zelenooka brineta. - Ti mora da si Džimi - rekla je. - Poranio si. - Jesam. A ti si? - Melisa Foks. Rod smo, takoreći. Moja mama se udala za tvog tatu. Meri joj je pružila ruku predstavivši se. - Džimi i ja radimo zajedno. - Drago mi je. Mama i Robert vas očekuju, uđite.
oca.
Beverli, žena prijatnog izgleda, bila je sadašnja žena njegovog
Upoznao ju je pre nešto više od deset godina na krstarenju Karibima. Robert je voleo da putuje. Smešno je to što je na tom putovanju, zapravo, bio sa tadašnjom suprugom Keti. Stvari među njima nisu najbolje štimale i ona je predložila da otputuju nekud zajedno, da smire strasti i pokušaju da nađu rešenje, da bar prividno spasu brak Međutim, očito su se Robertove strasti na ovom putovanju uzburkale. - Dopustite - reče Robert prebacivši svoj sako preko njenih leđa. - Oh, nije potrebno. - Svakako da jeste. Ne želim da se tako lepa dama prehladi. Beverli se nasmejala. Oči su joj bile uplakane, ali Robert se pretvarao da to ne primećuje. - Malo je zahladnelo. Šta kažete da popijemo piće u restoranu? Pretpostavljam da vas muči isto što i mene, nesanica? - Pa, moglo bi se reći - reče ona. - Može, hajdemo! U restoranu su proveli dva sata saznavši mnogo jedno o drugom. Doduše, Robert je prećutao ono što je znao da žene ne vole da čuju, kao na primer činjenicu da ih menja češće nego što bi trebalo. O Beverli je saznao da je Britanka koja se udala za Irca i upravo je muči razvod braka. Poverila mu se da već duže vreme zna da je suprug vara. Navodno se kaje pa je predložio da pođu na krstarenje i da pokušaju da se pomire. - Ništa više nije kao pre - poverila se Beverli Robertu. - Potpuno vas razumem. - Zaista sam imala dobru volju, ali nije to nešto što se desilo jedanput, pa ne znači da neće opet. Možda ljubav ima vek trajanja. U poslednje vreme sve češće o tome mislim. Šta vi kažete? - Možda ste u pravu. Ako postoji večna ljubav, retki su srećnici koji je pronađu i održe. Jer, ljubav se mora negovati. Slažete li se sa mnom? - Svakako. Obično žene razmišljaju na taj način - zaključi Beverli zadovoljna što čuje muškarca koji razmišlja kao žena. - Šta ste odlučili? - Podneću zahtev za razvod. Uostalom, nije to nikakva tragedija. Deca su odrasla i upravo se mlađa kćerka osamostalila. Šta vi mislite o tome? - Oh, draga Beverli, to ne mogu da vam kažem.
- Da, svakako... Reći ću mu kada pristanemo. Posle ćemo sesti sa decom i saopštićemo im šta smo odlučili. Nadam se da će sve proći bez većih trzavica. Tako je najbolje za sve nas. Da nazdravimo? - Uvek. Čemu nazdravljamo? - Novom početku! I Robert je u to vreme imao probleme sa prethodnom suprugom ili, bolje reći: imao ih je od početka. Kada se njome oženio, bio je veoma mlad, nezreo za brak, ali ona je bila u drugom stanju. Otpočetka im nije išlo. Jednostavno, bili su dva sveta. U početku ga je užasno mučila griža savesti jer ju je varao. Uvek je sebe podsećao na to da je “Keti dobra žena koja mnogo ulaže u brak” Zapravo, posmatrano sa ove distance, verovatno bi svima bolje bilo da taj brak nije sklopljen. Bilo bi poštenije. Ovako, oboje su se mučli, svako na svoj način. Zapravo, ironija je bila u tome što je on bio zagovornik maločas pomenute teze da ljubav ima vek trajanja iako je pričao drugačije. Želeo je da bude drugačije. Beverli mu se dopala. Kad god bi se zaljubio, slušao je svoje srce. Tako je postupio i ovog puta. Oko jedan sat ujutro, kada su pošli svako u svoju kabinu, Robert joj je otvorio srce priznavši otvoreno da mu se veoma dopada. Beverli je bila zbunjena: naime, sa suprugom Kevinom provela je osamnaest godina i nije bila naviknuta na kontakte sa drugim muškarcima. Ponovo se osećala kao srednjoškolka. Učtivo ga je odbila i vratila se u svoju kabinu. Međutim, uzmučila ju je nesanica. Možda zaslužuje novu ljubav, bar pokušaj da joj se desi nešto lepo? Ako me je Kevin varao dok smo bili pred Bogom zajedno, zašto posle razvoda ne bih potražila sreću sa drugim čovekom, razmišljala je. Robertu se sreća osmehnula naredne večeri kada mu je konobar diskretno predao pisamce u kojem je pisalo: “Ništa vam ne mogu obećati. Preda mnom je novi poćetak. Voljna sam da se čujemo telefonom i da, eventualno, dogovorimo susret ali, molim vas, dajte mi vremena. Pozovite me za oko mesec dana. Beverli” Robert je bio strpljiv sa ženama. Ako one to žele, nikakav problem. Beverli se posrećilo jer je Robert galantan, imućan i nadasve romantičan. Ponudio joj je mesec dana odmora na Mauricijusu. “Idealno da se bolje upoznamo”, rekao je. Ko bi to mogao da odbije? I tako je sve počelo... * * *
- Ti mora da si Džimi, ličiš na oca - reče Beverli. - Dobar dan - pozdravi Džimi maćehu rukujući se sa njom. - Ovo je Meri. - Drago mi je što sam vas upoznala, zaista. Robert je u radnoj sobi. Hoćemo li do njega? - Mama, mislim da je bolje da se muškarci prvo sami ispričaju. Oprostite, moram u grad, na neki dogovoreni sastanak. Mama, ti ćeš se pobrinuti za Meri umesto mene? - upita Melisa. - Naravno, dušo. Možda si u pravu. Džimi... - Znam put. Koračao je poznatim hodnikom. Čudno, dvanaest godina nije ovuda prolazio ali svega se odlično sećao. Bilo je tu stvari koje su pripadale Robertovoj prvoj ženi Džordžiji, pa drugoj Dijani. Treća je bila njegova majka Keti. Porcelanskog tigra mora da je donela Beverli. Nikakvo čudo što Džimijeve veze nisu opstajale. Odrastao je u muzeju. Nije trebalo biti psiholog da bi čovek shvatio da je Džimi okončavao veze pre nego što bi devojku povredio, kao što je njegov otac povredio njegovu majku. Tako nešto on nije želeo da uradi nijednoj ženi. Nikada. Robert je sedeo u stolici. Imao je na sebi lanene pantalone i belu košulju. - Zdravo, sine - ustao je iz stolice kada je Džimi ušao u sobu. Poranio si. Hajdemo u dnevnu sobu da popijemo aperitiv pre ručka. - Ne bih - Džimi je ignorisao očevu ispruženu ruku. Robert je delovao iznenađeno ali je klimnuo glavom. - U redu, doneću ti nešto iz bara. - Ne ponašaj se kao da je ovo prijateljski susret. Obojica znamo da nije. Robert se namrštio. - Moj sin se, ipak, posle toliko vremena vratio kući. - Otkad sam ja tvoj sin? Ako se dobro sećam, otišao sam zato što si me nazvao nekompetentnim rekavši mi da je nemoguće da sam tvoj sin. - Davno je to bilo. Nisam tako mislio. Obojica smo rekli ono što nismo mislili. Nije to bilo prvi put da smo se posvađali. Zar ne? - Razlika je u tome što sam konačno shvatio da se neke stvari među nama nikada neće promeniti. - Zašto si otišao, Džimi? - Zašto me niko nije tražio?
- Angažovao sam privatnog detektiva. Džimi je bio zaprepašćen. Gledao je oca u neverici. - Pronašao te je obavestivši me da si dobro. Rekao mi je da si se lepo snašao u Njujorku, da si prvo radio u restoranu. Za svaku pohvalu je to dokle si u međuvremenu stigao. Džimi se prisetio svojih početaka u Njujorku. Hranio se ostacima hrane iz kineskog restorana u kojem je radio. Kada nije bilo ni toga, odlazio je u javne kuhinje koje su davale besplatnu hranu beskućnicima. I svakog trenutka kleo se sebi da će dokazati ocu da je predodređen za uspeh. sto.
- Nikakav detektiv nije bio kod mene. Robert je odložio čašu na
- Angažovao sam ga da sazna gde si. Ti očigledno nisi želeo da kontaktiraš sa nama. Znao si gde je tvoja porodica. Da si želeo, u svakom trenutku mogao si da nas posetiš. - I sada će sve biti u redu ako investiram novac u restoran? Biće kao da problemi ne postoje. Je l’? - Džimi, razumem tvoj gnev. Nisam ja kriv za to što je stric Džon proneverio novac. Nikada nije preboleo to što je moj otac otvorio restoran mojoj majci u čast, a ne njegovoj. Razmisli: ako investiraš, daćeš nam šansu da se povratimo. Ti i ja mogli bismo zajedno da vodimo restoran. Otac i sin. - I da otkačimo strica? A šta je sa Maksom i Britni? - Britni se udala, zauzeta je drugim obavezama. A Maks želi ono što je najbolje za “Bella Luciu”. Maks se sigurno ne bi složio sa tim da ga isključe iz posla. - Šta kažeš na to? - A šta ako sve uništim? - Hoćeš li? Džimi se zadovoljno nasmejao. - Šta bi ti učinio na mom mestu? Ma, zaboravi, poštedi me odgovora - reče Džimi i izađe iz sobe ostavivši oca zatečenog. - Džimi? Međutim, on je već izašao kratko pozvavši Meri. - Idemo. - Ali... - Meri je pokušala nešto da kaže. - Drago mi je što smo se upoznali, Beverli - Meri se ljubazno obratila domaćici pokušavajući da zataška neprijatnu situaciju. Pozdravite Roberta.
Čim su seli u auto, Meri mu je prigovorila: - To je bilo neučtivo. - Jeste. - Šta se desilo? - Moj tata misli da moj novac i njegova genijalost mogu spasiti svet. - Ne budi tako sarkastičan. Ispričaj mi šta se desilo. - Ne želim. Braniš svakog člana moje porodice i samo u meni vidiš grešku. Ne mogu više ovde da ostanem. Idemo sutra ujutro nazad, u Ameriku. - Ali... Moram nešto da ti kažem. - Šta? - Britni nas je pozvala u ambasadu, na prazničnu proslavu. Pristala sam u tvoje ime. - Moraćeš da otkažeš. - Ali ja bih rado otišla. Nikada nisam bila na partiju u ambasadi. A bez pratnje ću biti... Molim te, razmisli pre nego što odgovoriš. Džimi je mrzeo to što nije bio u stanju odmah da je odbije. U Merinim očima ugledao je devojčicu koja još veruje u čuda. I, nekako više je verovao njoj nego sebi. - U redu, razmisliću.
7. poglavlje - Džimi, provela sam prelep dan - zadovoljno je rekla Meri zavalivši se u sedište auta kojim su obilazili London. - Dakle, ne žališ što smo dali sebi slobodan dan umesto da radimo? Mislio sam da ćeš me kritikovati zbog toga. - Organizovana sam i volim da radim. Ali sam i fleksibilna. Dok ju je posmatrao, srce joj je kucalo sve brže. - Cenim tvoj rad i zato mislim da zaslužuješ nagradu. - Odlazak do Bakingemske palate nešto je čime si mi dokazao koliko me ceniš. Stvarno mi je prijalo. Hvala ti, Džimi. Džimi je zaustavio auto usred šoping zone. - Šta ćemo ovde? - upita Meri. - Treba nešto da obavim. Uveo ju je u luksuzni butik “Stella”. Kada su prišli pultu, prodavačica ga je oslovila imenom upitavši: - Ovo je gospođa Meri Ford? Meri ga je zbunjeno gledala. - Ja sam Roni. Telefonom sam se čula sa gospodinom Blejkom. Nosite broj 38? Odabrala sam nekoliko haljina za vas. Haljina? On hoće da mu pomognem da izabere haljine za svoju ljubavnicu? - Nisam ti ovde potrebna - rekla je besno. - Potrebna si mi, definitivno. Tebi treba haljina za sutra uveče, zar ne? Razrogačila je oči. - Idemo na parti u ambasadu? - Idemo, zajedno. Bacila mu se u zagrljaj, bila je presrećna. - Hvala, Džimi. - A sad, hajde, Rona će ti pomoći da izabereš haljinu. Meri i Rona otišle su u zasebnu prostoriju. Meri se oduševila izborom haljina koje su visile oko nje. Za oko joj je zapala crna haljina od šifona, bez bretela. Brzo je skinula džins sa sebe i isprobala ju je. Ali, rajsfešlus se zaglavio. Provirila je iz kabine, međutim, Roni nije bilo u blizini. - Treba ti pomoć? - upita Džimi.
- Pa, tražila sam zapravo Roni. Rajsfešlus mi se zaglavio. - Da vidimo. O bože, da je ostala u Njujorku ništa se od ovoga ne bi desilo. Ni poljubac koji nije mogla da zaboravi, ni ovo čeprkanje oko njenih golih leđa. - Hvala, Džimi. Pogledi su im se sreli u ogledalu. Dodir njegove ruke na njenom ramenu doživela je kao blaži udar struje. U tom trenutku pojavila se Roni. - Oprostite, strašna je gužva za vreme praznika, morala sam da odmenim koleginicu - pogledom je odmerila Meri. - Hm, nije idealno. Nemojte mi zameriti, ali predložila bih vam nešto drugo. Džimi je klimnuo glavom. - Imam za vas nešto u svetlijim bojama, mislim da će biti odlično. Zaista, bež kombinacija stajala joj je fanatastično. - Koliko sam vam dužna? - upita Meri na kasi. - Ja preuzimam - reče Džimi. - Ne. Mi nismo... mislim, ja nisam njegova... samo radim za njega. Meri je osetila da je pocrvenela. - Smatraj ovo zakasnelim božićnim poklonom. - Onda ti se zahvaljujem.
31. decembar, ambasada Džimi i Meri su, ruku pod ruku, ušli u svečanu salu. Meri se u novoj bež haljini osećala lepom i poželjnom. - Džimi, osećam se kao Pepeljuga. Uštini me da se uverim da ne sanjam. - Ne sanjaš, princezo. Sala je izgledala prekrasno, počev od dekoracija, kristalnih držača sveća pa do menija i bifea. Bilo je u izobilju svega i svačega. Bože, koliko zvanica! Iako joj je većina njih bila nepoznata, bilo je jasno da je u pitanju veoma otmen svet. Konačno stigoše do kralja i kraljice. - Meri, Džimi, tu ste - Britni je izgledala kao prava kraljica. - Hvala što ste pozvali nas, vaše podanike - šalio se Džimi. - Drago mi je što su naši podanici tu - uzvrati Entoni.
- Vidimo se kasnije - namignu Džimi sestri i povede Meri prema podijumu za ples. - Princezo, mogu li da vas zamolim za ples? - Džimi se naklonio pred svojom pratiljom. - Sa zadovoljstvom, Vaše visočanstvo. Meri je pokušala da se koncentriše na korake. Zbog Džimijeve blizine činilo joj se da će joj srce iskočiti. Pokušavala je da se opusti uz zvuke valcera i da se prepusti Džimijevim rukama. - Srećna Nova godina, princezo. - I tebi, Džimi. Džimi je naslonio svoje usne na njene. Trebalo je da to bude bezazleni novogodišnji poljubac ali, u trenutku kada su im se usne dodirnule, oboje su osetili varnice. Džimi ju je gledao. U njegovim očima ogledale su se nežnost i požuda. Pomazio je njen obraz i ponovo ju je poljubio. Meri je položila ruku na njegove grudi. Usne su mu bile tako meke da su joj kolena klecala dok su se ljubili. Otvorila je usne, a on je prihvatio tu ponudu. - Obavili smo dužnost, došli smo. Sada bismo mogli da krenemo. * * * U autu, dok su se vraćali u hotel, Džimi je razmišljao o Meri. Naravno, uvek je primećivao njenu lepotu, ali često mu je delovala hladno i nezainteresovano. Večeras... u fantastičnoj haljini, Meri je bila zanosna, zavodljiva, seksepilna. Ni zatvorili vrata apartmana za sobom nisu a Džimi ju je upitao: - Gde smo ono stali? Kada ju je poljubio, Meri je tiho zastenjala. Nije bilo sumnje: želela ga je kao i on nju. Privila se uz njega uzvrativši mu poljubac. Džimi ju je nežno milovao ne odvajajući usne od njenih ni za tren. Instinktivno ga je uhvatila za kukove privukavši ga sebi. Džimi se veoma uzbudio. Počeo je da joj otkopčava haljinu i da ubrzano diše. - Džimi... moramo da prekinemo - mrmljala je. Džimi joj je ljubio uho, Meri se uviljala od užitka, ali se trgla. - Džimi, dosta je. Odjednom je ustuknula. - Šta se desilo? - Ne možemo to da radimo - reče Meri polako se udaljavajući od njega. Bila je crvena u licu. - Možemo.
- Lagala bih kada bih tvrdila da me ne privlačiš. - Pa? Odrasli smo ljudi. Ja želim tebe, ti mene... - Ti želiš samo još jednu ženu... - Nisi fer, Meri. I ti si ovo želela. Ona je oborila pogled. - Žao mi je, ne mogu. Zbunjen, Džimi reče: - Meni ovo nije ličilo na grešku. Osećaj je bio fantastičan. - Slažem se. Ali, radimo zajedno a naš poslovni odnos ne smemo da poremetimo. - Kako to misliš? - Kako da ti objasnim? Drugačije smo mi, žene. Seks nam ne predstavlja sport. Prilazimo svemu sa osećanjima. - Zar ne osećaš ništa prema meni? - Ne radi se o tome. Uskoro bi me zamenila neka druga. - Otkud znaš? - Takav si, Džimi. Čim postane opasno, ti se povučeš. - Neka traje dok nam je lepo. Merina ruka je drhtala. - A kad prođe? Neko će biti povređen. Džimi, ja volim svoj posao. A znam kako je kada te zamene kao iznošenu čarapu. Nažalost, znam to. - Otkud ti to da je seks za muškarce sport? I ko ti je usadio taj osećaj da si zamenljiva? Neko je tako postupao sa tobom? - Džimija je bolela činjenica da je neko mogao da bude grub prema Meri. Shvatio je da ju je drugačije doživljavao od drugih žena. Jer, i on je povređivao žene, ali Meri ne bi mogao. Spustila je pogled. - Da, na koledžu. Bila sam spremna sve da mu dam. Ali, kad sam saznala da se kladio sa drugarima da će me odvući u krevet, ostavila sam ga. Saznala sam i to da je imao paralelne veze. Tada sam shvatila da mi takav muškarac ne treba. Usne su joj drhtale. Na njenom licu ocrtavali su se tuga, bol, razočarenje, bes. Najradije bi pretukao tipa koji je tako postupao sa njom. - Džimi, bio si sa mnogo žena. To samo znači da ti je više stalo do kvantiteta nego do kvaliteta. Na rastanku pošalješ buket ruža i misliš da je to u redu. Ne želim da doživim tako nešto. - Meri, ja... - Šta? Jasno si mi stavio do znanja da ti treba avantura. A znaš kakav je moj stav. Klimnuo je glavom.
- Ti želiš da se udaš? - To nije ništa loše. - Ne kažem da je loše, ali nije garancija da će ljubav večno trajati i da ćete ostati zauvek zajedno. - Naravno da nije. Ali znam da je muškarac kakav si ti veoma rizičan po mene. Iver ne pada daleko od klade. - Šta hoćeš time da kažeš? - Ti si kao tvoj otac. Čitavog života trudio se da ne bude kao otac. - Nikada više nemoj to da kažeš, Meri. - Mislila sam da ceniš to što sam iskrena. - Da, u poslu. - Onda smo se dogovorili. Naš odnos treba da ostane poslovan. A sada, želim na spavanje. Laku noć, Džimi. Poluotkopčane haljine Meri je otišla u svoju sobu. Džimi se teškom mukom kontrolisao da je ne dodirne. Bila je u pravu. Nije bio dobar za nju, samo bi je unesrećio, kao što je njegov otac unesrećio njegovu majku. Ipak, duboko u sebi Džimi je znao da će se čitavog života kajati ako je pusti da ode od njega.
8. poglavlje Džimi nije smeo da sazna koliko se Meri borila protiv sebe. Prošlo je nedelju dana, a ona nije mogla da misli ni o čemu drugom osim o njegovim poljupcima. Džimi je bio ljubazan i prijatan, ali znala je da je između njih podignut nevidljivi zid. Često ga je viđala zamišljenog. Rekao joj je da će se zadržati u Londonu dok ne dobiju Maksov konkretan poslovni plan. Iako je Meri uživala upoznajući London, duboko u sebi istinski je patila jer, Džimi se nekako promenio, a ni sebe više nije mogla da prepozna. Osećala je njegovu neodoljivu privlačnost i znala je: što su duže u Londonu, situacija je sve opasnija. Telefon je zazvonio i Meri je podigla slušalicu. Bila je to Britni. - Zdravo, Britni, sačekaćeš malo Džimija, na drugoj je vezi. - Nije važno. Zapravo, zanimalo me je da li ste se lepo proveli na prijemu? Brzo ste otišli. Meri je pocrvenela. - Bilo je prelepo, nezaboravno. To je istina. Nikada neće zaboraviti taj poljubac. Nažalost, od tada ništa više nije bilo kao pre. - Da li je sve u redu? Nešto se dogodilo? - Britni je zvučala zabrinuto. Zelela je Meri da joj se poveri, nedostajala joj je srodna duša koja bi je razumela. Ali, to nije bilo moguće. - Ništa posebno. Zašto? - Ima neke veze sa Džimijem, je li? Da li si zaljubljena u mog brata? - Pobogu, Britni, nisam! Znam da tvoje nemere nisu loše ali Džimi nije sposoban da održi vezu a meni takav ne treba. - Naše detinjstvo nije bilo lako. Budi strpljiva, Meri. Vredan je toga. - Džimi se neće promeniti. - Žao mi je ako tako misliš. Učini mi uslugu i poruči mu da sam se čula sa mamom. Insistirala sam i na kraju mi je ispričala šta se desilo pre dvanaest godina. - I?
- Ne bi bilo u redu da ti to kažem. Ali, saznaćeš. Sve najbolje, Meri. Drago mi je što smo se upoznale. Meri je spustila slušalicu i baš u tom trenutku ušao je Džimi. - Sa kim si pričala? - Zvala je Britni. Entoni i ona vraćaju se kući, pa je želela da nas pozdravi. - Razumem - namrštio je čelo. - A zašto ti izgledaš kao da je propast sveta? Meri mu je prenela svoj razgovor sa Britni. Džimi ju je unezvereno gledao, vrteo je glavom i nervozno šetao po sobi. Meri bi ga rado zagrlila, ali to je bilo opasno. Nešto drugo joj je palo na pamet. - Sada je hladno u Dablinu, zar ne? - Zašto? Meri je znala da je njegov konflikt sa porodicom razlog njegovog nemira i da je potrebno što pre da ga reši. - Važno mi je to da bih znala šta da obučem kada krenemo u posetu tvojoj majci. I opet je Džimi popustio pred tom upornom devojkom, nazvao je majku i došli su u Irsku. Ketina kuća bila je skromna ali uredna, bašta uređena, oko dvorišta pružala se bela ograda. Majka se nije mnogo promenila: punačka je, sportski obučena, još uvek ima plavu kosu. Ali nije izgledala kao žena kojoj je potrebna zaštita, naprotiv, bila je srećna sa drugim čovekom pored sebe. Džimi je bio veoma iznenađen. Bilo je očigledno je da se vole. Keti i njen pratilac priđoše im bliže. - Kada sam te poslednji put videla, bio si mladić. Sada si čovek. - Zdravo, mama. - Drago mi je što te vidim. Baš si postao privlačan muškarac potom se okrenula prema Meri. - A ovo je... pretpostavljam, tvoja žena? Meri je stisnula usne pruživši Džimijevoj majci ruku. - Ja sam Meri, Džimijeva nepoznatog čoveka i upita majku:
asistentkinja.
Džimi
pogleda
- A on? - Rasel. Tvoja mama i ja... - predstavio se čovek. - Mi smo dobri prijatelji - preduhitrila ga je Keti. - Uđite, skuvaću čaj, pa da se ispričamo.
Kuća je bila potpuno drugačije od one u kojoj su Blejkovi živeli. Na zidu su bile Džimijeve i Britnine fotografije. Očigledno je mama ovde bila srećna... sa Raselom. * * * Rasel je udovac a Keti ga je upoznala zahvaljujući prijateljici Riti koja je smatrala da su idealni jedno za drugo. I, čini se, nije pogrešila jer je Rasel ubrzo vratio Keti volju za životom, koju je u braku sa Robertom potpuno izgubila. Godinama se borila sa Robertovim neverstvima, a na kraju i sa alkoholom kojem se predala iz nemoći da izađe na kraj sa sopstvenim životom. Očajna, vratila se u Irsku gde joj je majka ostavila skromnu kuću u nasleđe. Upoznavši Rasela i shvativši da je on miran čovek vesele naravi, posle mesec dana preselila se u njegovu kuću. Keti je o tom trenutku govorila obavezno dodajući rečenicu: “Tada sam počela da živim”. Rasel je bio sasvim drugačiji, sušta suprotnost Robertu. Konačno je uz njega dobila tu dugo traženu sigurnost, poverenje, privrženost. Bio je divan prema njoj. Rasel je imao mnogo razumevanja za njene probleme, pomogao joj je da prebrodi težak period a zapravo je sve postalo lakše čim je napustila Roberta. Doživela je ogromno olakšanje, osetila se konačno slobodnom. Skinula je teret koji je nosila tolike godine. Zapravo, odavno je on napustio nju, ali nezvanično. Ona je to samo ozvaničila iseljenjem. Rita je bila u pravu. Rasel i Keti bili su kao stvoreni jedno za drugo. Bili su srećni zajedno. * * * Keti je servirala čaj. Atmosfera je bila napeta. - Rasele, budi ljubazan pa pokaži Meri naše konje. Džimi i ja bismo želeli da se ispričamo. Međutim, Meri se usprotivila: - Ako nemate ništa protiv, ostala bih sa Džimijem. - Svakako - prihvatila je Keti. Kada je Rasel otišao, Džimi upita majku: - U kakvom ste vas dvoje odnosu? - Volimo se.
- Udata si za njega? - Nisam. Iako me je prosio više puta, odbijala sam. - Zašto? - Želiš iskreno da ti odgovorim? Za tvog oca udala sam se zato što sam bila trudna, nosila sam tebe. Sa Raselom sam zato što ga volim. Ni iz jednog drugog razloga. - Meri smatra da je venčanje dokaz ozbiljnosti veze. - Moj stav nije baš toliko isključiv a smatram i da ne mora da se podudara sa stavovima drugih ljudi - objasnila je Meri. Keti se nasmejala. - Vi ste pametna žena. Vidite, Rasel mi je mnogo puta dokazao da me voli, a više od toga nije mi potrebno. - On je mladi od tebe - zlonamerno je prokomentarisao Džimi. - Da, i čini me mlađom. Poštuje i mene i moje stavove i zato ne želim da ga izneverim. Džimi je pognuo glavu. - Da li još uvek piješ? - Džimi... objasniću ti. Tada sam mnogo pila jer drugačije nisam umela da izađem na kraj sa životom. Bila mi je dvadeset i jedna godina i bila sam majka, zatrpana problemima i obavezama. Nisam mogla da podnesem to što Robert voli drugu. - Ne samo jednu - promrmlja Džimi. - Tako je. Ali, samo je jednu zaista voleo: Dijanu. Dijana je bila druga žena Džimijevog oca, majka Rebeke i Rejčel, koje su odrasle u Americi. - Kada je umrla, Robert mi je rekao da nikada nikoga neće voleti kao nju. Onog dana kada sam se napila u “Bella Lucia”, već je bio podneo zahtev za razvod braka. Izgubila sam muža i ništa nisam mogla da učinim... - Promenila si se. - Da, nadam se nabolje. - Britni ste ispričali šta se dogodilo - oprezno reče Meri. - Da je Džimi stao u moju zaštitu? Obećao je da me neće odati ali uvek sam mrzela sebe što nisam održala obećanje. Majka sam ti. Trebalo je da ja tebe zaštitim, a ne obratno. - Da... - Džimi, ja ne znam šta se dogodilo - podsetila ga je Meri. - I ne bi trebalo da me se tiče. Ali, očigledno je da majka želi da ti se izvini.
- U redu je, Meri - uzdahnula je Keti. - Ima dobar razlog da bude ljut na mene. Džimi je sve to preskupo platio. Keti je bila u pravu: izgubila je samo muža, a njen sin celu porodicu. On je izgubio sve. U majčinim očima video je molbu za oproštaj. - Tvoj otac nije loš čovek. Nije mogao da me voli, a sada mi se čini da sam i ja njega tek malo volela. U svakom slučaju, nismo jedno drugo činili srećnim. I dobro je da smo se razišli iako to tada nisam tako videla. Sada kada je bila srećna, mogla je da vrši poređenje. Džimi se setio Britninih reči. - Problemi koje sam imala sa Robertom nisu doticali Britni i tebe. Voleo vas je. Od tebe je mnogo očekivao. - Pokazivao je to na čudan način. - Ja sam mu oprostila. Trebalo bi da i ti to učiniš. Meri je uhvatila Džimija za ruku. - Tvoja majka je u pravu. Prošlost te izjeda i uništava tvoju budućnost. Moraš da gledaš napred. Zbog sebe. Gledati napred? Džimiju se činilo kao da se pre dvanaest godina nasukao na pusto ostrvo i sada pokušava da se spase. Svi su se snašli osim njega. Majka je pronašla unutrašnji mir, a on je i dalje bio ljut. Kakav je on sin? Kakav čovek? Gledao je Meri, lepu i osećajnu. Nije fer što ju je uvukao u ovu priču. Trebalo je da je zaštiti od sebe... Uznemiren, Džimi ju skočio na noge izletevši iz kuće.
9. poglavlje Nešto kasnije, kada su shvatili da se Džimi neće vratiti, Keti i Rasel odvezli su Meri u hotel. Šta se to događa u Džimijevom umu i srcu? Nije mogla da poveruje da ju je bez objašnjenja ostavio kod svoje majke. To nije ličilo na njega. Meri je neprestano razmišljala o tome šta se to moglo desiti pre dvanaest godina. To je nešto što bi Džimi morao da joj kaže, smatrala je Keti. I bila je u pravu. Nije ga razumela. Zašto je njegov stav prema Raselu tako odbojan? Njegovi roditelji su razvedeni a slepac je mogao da vidi da je, i bez burme, Keti veoma srećna sa Raselom. Kakav problem Džimi ima s tim u vezi? Pritisnula je prekidač za osvetljenje i trgla se. Džimi je sedeo u mraku sobe. - Nije bilo u redu to što si bez reči ustao i nestao. Zašto si to učinio? Ćutao je. - Džimi? Pred njim je bila boca viskija. - Ostavio si me samu... - Morao sam da odem. - A je l’? Zašto, ako smem da pitam? Nije je gledao. Otpio je poveći gutljaj. - Džimi, da li ti je dobro? - Mislim da nije. Džimi koga je poznavala nikada to ne bi priznao. Ovakav Džimi dirnuo ju je iskrenošću pravo u srce. Prišla mu je opipavši njegovo čelo. Nije imao temperaturu ali se u njegovim očima jasno video bol. - Šta se dogodilo? - Bila si u pravu, Meri. Ja sam loš čovek. - Nikada to nisam rekla. - Rekla si da sam kao moj otac. To je isto. - Dobar si ti čovek! - Varaš se. Moja majka je srećna, a mene to boli. Kako sam onda dobar?
- Džimi, zašto si pre dvanaest godina napustio porodicu? Molim te, ispričaj mi. Ne zato što sam radoznala, već moraš da podeliš taj ogromni teret sa nekim. A prijatelj sam ti. Ćutao je. - Otkad smo stigli ovde, vrtimo se oko toga. Ispričaj mi, ionako neću odustati. Odložio je čašu. Duboko je udahnuo, zavalio se u fotelju i, gledajući u plafon, počeo je: - Dosađivao sam ocu da na mene prenese više odgovornosti u vezi sa “Bella Luciom” sve dok mi nije pružio šansu da se dokažem. Bio je to važan događaj, venčanje kćerke poznatog političara. Vladao je grip i nedostajali su nam radnici. Tata nije bio oduševljen okolnostima, ali pružio mi je šansu. Sve je bilo isplanirano do najsitnijih detalja. Jelo je bilo pripremljeno, svadbena torta takođe. Tog jutra kada je bilo zakazano venčanje, došao sam rano u restoran da proverim sve još jedanput. Ništa nisam želeo da prepustim slučaju. Bio je to moj prvi ozbiljan posao i želeo sam da se pobrinem za sve, da se dokažem. Njemu da se dokažem. Mama je bila tamo, u kuhinjskom restoranu, mrtva pijana... jer je tata podneo zahtev za razvod braka. Kuhinja je izgledala kao minsko polje. Torta je bila uništena, najbolja pića iz bifea pootvarana... - O, Džimi... ne razumem. Zašto je tata ljut na tebe? Mama je napravila taj haos. - Poslao sam je kući i sve sam pospremio. Kuhinja je izgledala kao da se ništa nije desilo. Ali, u njoj nije bilo ničega... - Mislio je da nisi obezbedio hranu i tortu? - Da. - Zašto mu nisi rekao istinu? - Mama je bila slomljena, razvod ju je veoma pogodio. Da je znao da je ona odgovorna za to, uništio bi je. To nisam smeo da dopustim. - Šta je rekao? - Rekao je da sam nesposoban, da od mene ništa neće biti. I da se nikada više neće osloniti na mene. Od tada je Džimi sve činio samo da bi dokazao ocu da nije u pravu. - Tada sam otišao. Meri se raznežila. Bolelo ju je to što on i dalje krivi sebe. - Džimi, kako si loš čovek kada si štitio majku? - Mama je nastavila dalje, oprostila je ocu. Srećna je sa Raselom. Nemoj pogrešno da me razumeš. Niko ne zna bolje od mene kako joj
je bilo dok je živela sa mojim ocem. Ali, ne mogu da prihvatim to da je sada srećna. Njegova majka pronašla je ljubav i spokoj, dok je njen sin, koji ju je zaštitio, bio usamljen. Doduše uspešan, ali nesrećan. Meri mu je prišla. - To je ljudski, Džimi. Nije je gledao. - Uvek sam želeo da tata bude ponosan na mene, a postigao sam upravo suprotno. - Nije tačno. Zaštitio si majku. Time si dokazao mnogo više nego svi oni zajedno. Nasmejao se. - Eto, sad znaš tu groznu priču. Nije ti žao što si želela da je čuješ? - Ne. Nije trebalo da tvoja majka traži zaštitu od tebe. Ali, ponoviću ono što mislim da je veoma važno: moraš da oprostiš ocu. Ako to ne učiniš, prošlost će te proganjati. - Sumnjam da mogu. Meri ga je pomazila po ruci. - Stvorio si veliku firmu od nule. Vreme je da prestaneš da dokazuješ ono što već umeš. Pokušaj da budeš srećan. Energično je istrgnuo ruku iz njene. - Dosta o tome. Umoran sam. Laku noć, Meri. Džimi Blejk je bio karakterniji nego što je slutila. Nije bio samo muškarac koji dobro izgleda, već i čovek koji se zalaže za druge. I bio je muškarac u koga se zaljubila... Osim toga, mnogo puta bio je prepušten sebi. Pokušaće to da promeni, biće uz njega. Potrebna mu je iako toga nije svestan. Ili jeste, ali bi nerado priznao. Prišla mu je još jedanput zagrlivši ga. - Meri, ovo nikome dosad nisam ispričao. - Drago mi je da si mi se poverio - reče Meri sklopivši oči i naslonivši glavu na njegovo rame. * * * Kada se Džimi probudio, imao je osećaj da nešto nije u redu. Potom je primetio da nije sam u krevetu. Ženska ruka bila mu je na grudima, noga prebačena preko njega. Osetio je veliko olakšanje kada je shvatio da je to Meri. Nije ga napustila. Tako joj je prijalo to što je pored njega. Nežno ju je zagrlio a ona se instinktivno privila uz njega.
Osećao se potpuno zadovoljnim. On, bezdušni mladić koji nikada nije bio zadovoljan. Mora da su zaspali zajedno. Ispričao joj je svoju tajnu, podelio je sa njom svoju muku. A ona ga nije napustila. Naprotiv, razumela je njegove postupke i branila ga je. Poljubio ju je u razdeljak. Osetio je njen blagi parfem. Njegov puls se ubrzao. Nije mogao da ostane ravnodušan. Meri se trgla. - Džimi... - Tu sam, Meri. Ćutala je glave naslonjene na njegove grudi. - Da li je sve u redu? Iskreno, očekivao je da će ona pobeći čim shvati da je provela noć pored njega. Zato ga je iznenadilo to pitanje. - Dobro mi je. Bilo mu je bolje nego ikada. Nije bio sam. Poljubio joj je ruku, a potom svaki prst. Uzdahnula je. - O, Džimi... Molim te, ljubi me. Naš prvi poljubac bio je prelep. - Ali, mislio sam da ne želiš... - Sada je sve drugačije - pomazila ga je po obrazu. - Samo me ljubi. - Sigurna si? - počeo je da je ljubi ne sačekavši odgovor. Strasno mu je uzvratila. Poljupce je pratilo nežno milovanje. Zavukao je ruku pod njenu majicu, milovao joj je stomak. - O Džimi... - šaputala je. Koža joj je bila meka i divno je mirisala. Palčevima joj je milovao bradavice. Meri je tiho stenjala. Njeno uzbuđenje dodatno ga je stimulisalo. Smeškala se. - Džimi, ovo je tako lepo. - Volim da te dodirujem. Skinuo joj je majicu. Nosila je seksi donji veš crne boje. Džimi joj je drhtavim rukama skidao grudnjak. - Džimi, molim te, voli me! Samo me voli... - šaputala je. Bio je, kao i ona, nestrpljiv. Milovao ju je po celom telu. Ljubio je njen vrat, leđa, grudi. - Meri, da li si sigurna? - Potpuno. Nikada nisam bila toliko sigurna. Ranije sam uvek sumnjala.
- Sada ne sumnjaš? - Nimalo. Čekala sam pravog muškarca, a nikada nisam pomislila da si to ti. Ali osećam se sjajno. Savršeno. - Čekala? Pravog? Nikada nisi volela? - Nisam. - Nevina si? - Tako kažu za one koji nisu upražnjavali seks - zvučala je povređeno. Nikada nije bila sa muškarcem... Bože, šta sada da radi? Meri je bila nevina. Voli je, shvatio je to ovih dana. Ne može da je tretira kao druge žene. One su bile iskusnije i znale su u šta se upuštaju. - Džimi? - izgovorila je njegovo ime drhtavim glasom. - Bila si u pravu, Meri, kada si rekla da ćemo ovako poremetiti poslovni odnos. - Nisam bila u pravu. Želela sam te i tada. Bila je tako ponosna, tako lepa. Džimi je mislio da neće izdržati. Meri je želela ljubav, brak. Zaslužila je nekoga ko će je usrećiti. - Meri, bilo je divno boraviti u Londonu sa tobom. Lepo smo se proveli. - Ali... rekao si... - Mislio sam sve što sam rekao. Bilo je sjajno. Ne bih želeo da seks uništi naše prijateljstvo. Gledala ga je a njene oči bile su pune bola. - Ne razumem te. Da li je razlog to što sam nevina? - Razlog je to što ničeg nema između nas - ustao je sa kreveta jer više nije mogao da izdrži ni sekund pored nje a da je ne dodirne. Skupila je ruke preko golih grudi. Bila je duboko povređena. Džimi je mrzeo sebe što ju je povredio ali smatrao je da je tako najbolje. - Bolje bi bilo da sada odeš. Meri je izašla iz sobe. Bila je postiđena i povređena.
10. poglavlje Meri je otišla u svoju sobu zatvorivši za sobom vrata. Džimi je ne želi... Kakva ironija: želela je da se poda muškarcu za koga se čuvala, a on nju nije želeo. Pri tom nije pomišljala na brak. Želela ga je zato što ga je volela. Bezuslovno. Bila je ispunjena besom izazvanim bolom i odbačenošću. Ovo poniženje gore je od svih iskustava koje je dotad doživela. Gore i od one opklade... Bilo je gore jer je Džimija volela kao što nijednog muškarca pre njega nije. Uostalom, muškarci žele samo seks. I navodno ga upražnjavaju kad god im se ukaže prilika za to. Bila je duboko povređena time što ju je Džimi odbio. Znači li to da nije dovoljno privlačna? Dovoljno lepa? Poljubio ju je i to je bio fantastičan poljubac... Nikada ranije nije poželela nekog muškarca... A sada... sada ju je čežnja bolela. Možda mu je ona poslužila samo za to da ubije vreme. On ne može da me voli. On nikoga ne može da voli, pomislila je ogorčeno. Sledećeg jutra želela je da propadne u zemlju od stida. Mora da je i izgledala očajno posle neprospavane noći. Kapci su joj bili natečeni, osećala se iscrpljenom. Ni reč nisu progovorili, doručkovali su i ćutke su otišli na aerodrom. Nije pokušao čak ni da je uteši a pala je na njegov šarm. I sada je zaljubljena u njega. Ona, koja je strpljivo čekala večnu ljubav, zavolela je površnog Džimija, kralja “veza za jednu noć”. Stajali su na dablinskom aerodromu čekajući avion za London. Zazvonio je Merin mobilni telefon. Primetila je da je Džimi posmatra a kada su im se pogledi sreli, pogledao je u stranu. - Halo? - Halo, mala moja. Ovde mama. - Mama... - Meri, je l’ sve u redu? - Dobro mi je, mama - izgovarajući to, suze su joj potekle niz obraze.
Osećala se kao dete u luna-parku, koje je izgubilo roditelje. Dugo je lutala tražeći tatu i mamu, a kad ih je konačno pronašla, rasplakala se. Kasnije je shvatila da se rasplakala zato što se u tom trenutku osećala sigurnom. Pored Džimija je bila sve drugo, samo ne sigurna. - Šta radiš?. - Na dablinskom aerodromu sam. Vraćamo se. - Otkud ti u Irskoj? - Džimi je bio u poseti majci. - Nikada nisi pominjala njegovu porodicu. - Ni on je meni nije pominjao. Poželela je da nije saznala ništa o njegovoj porodici. Promenio se kada ih je ponovo sreo. Nije više bio samo uspešan poslovni čovek usredsređen na cilj, već i ranjivi čovek koji teško izlazi na kraj sa sopstvenim osećanjima. Čekala ga je čitavog života čekala, a neće mu pripasti. - Meri? - Mama, žao mi je, zamislila sam se. Zašto si me zvala? Nešto se desilo? - Ne, sve je u redu. Samo, dugo se nismo čule. Tek je u tom trenutku Meri postala svesna činjenice koliko joj znači porodica, i koliko je zahvalna svojim roditeljima. - Imala sam mnogo posla. Kako je bilo na krstarenju? - Fenomenalno. Trebalo je da pođeš sa nama. - Drago mi je što ste se vi dobro zabavili. Jedva čekam da vidim fotografije. - Kada dolaziš kući? Meri se jedva suzdržavala da ne zaplače glasno. - Uskoro. A sada moram da prekinem. Drago mi je što smo se čule. I vi meni nedostajete. Sve najbolje, mama i, pozdravi mi tatu. Volim vas. - I mi tebe volimo, zlato. Meri je prekinula vezu, odložila je mobilni u tašnu i krenula za Džimijem prema avionu. Ćutke su sedeli jedno pored drugog. I dalje je osećala stid zbog toga što ju je odbio. - Džimi, ne vraćam se više u hotel. - Zašto? - podigao je obrvu. - Treba nešto da obavim. Džimi se namrštio. - Da li je sve u redu?
Nije! Meri je poželela da vrišti i da mu kaže da nije sve u redu. Slomio joj je srce i više nije mogla da podnese njegovo prisustvo. - Sve je u redu - slagala je ali ju je odavalo podrhtavanje u glasu. Neko vreme ispitivački ju je posmatrao. - Dobro, onda, vidimo se kasnije. Ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. A ništa više nije bilo kao pre. * * * Meri je duboko uzdahnula naoružavši se za susret sa Robertom Blejkom. Razmišljala je o tome da li da nenajavljena ode u njegovu kuću, ali najpre je svratila do “Bella Lucie” smatrajući da je radoholičar poput njega verovatno još na poslu. I bila je u pravu. Džimijev otac sedeo je za kompjuterom. Iznenađeno ju je gledao. - Meri, izvolite, uđite. - Nadam se da ne smetam? - Taman posla, draga. Sedite. Meri je spustila jaknu i tašnu. - Hvala. - Pretpostavljam da je Džimi tu, u restoranu? - Nije. Došla sam sama. - Kakvo prijatno iznenađenje! Izgledate veoma lepo. Očigledno vam London prija. Šarmer poput njegovog sina. Pa, iver ne pada daleko od klade... Pred njom je bio jedan zadatak: Džimi ju je poveo sa sobom da bude spona između njega i njegove porodice. Pokušaće da još jedanput bude ta spona koja će ga spojiti sa porodicom. Jer, volela je Džimija. A kada nekog voliš, želiš da je on srećan. - London je grad koji oduzima dah. Ali, nije mi prijao. Kao ni Dablin, uostalom. - Dablin? - Ovo nije obična poseta, gospodine Blejk. Robert ju je nepoverljivo gledao. - Nije? - Džimi i ja vratili smo se jutros iz Dablina. Posetili smo njegovu majku - Meri je stisnula zube odlučivši da otvoreno kaže šta ima. Gospodine Blejk, ovde sam zato što sam saznala šta se dogodilo pre dvanaest godina. Vreme je da i vi saznate. - O čemu govorite?
Meri mu je sve ispričala a kada je završila, Robert je bio u šoku. - Kažete da me je Džimi svesno ostavio u ubedenju da je nesposobnjaković? - Ionako je smatrao da nemate drugačije mišljenje o njemu. - Razumem - odgurnuo je papire sa stola zavalivši se u fotelju. A zašto ste mi vi ovo ispričali? Zašto se vi osećate odgovornom? - Džimi je moj šef. - Izvinite, ali zar to spada u nadležnost asistentkinje? Meri nije želela da razgovor krene u tom smeru. Radi se o Džimiju i njegovoj porodici. Ona je znala da Maks voli Džimija, kao i Britni. Razgovor sa Džimijevom majkom pokazao joj je koliko je ona srećna i koliko ceni svoju porodicu. I Džimi je imao porodicu ali ga je ona odbacila. To nije mogla da podnese. - Gospodine Blejk, ne znate koja su moje zaduženja, ali ne želim da o tome diskutujemo. Za razliku od Džimija, ne zanima me šta mislite o meni. Nije mi potrebno vaše poštovanje. - Nisam to ni očekivao. - Smatrala sam da je vreme da saznate istinu - ustala je i uzela svoje stvari. - U redu je. Ne poznajem vas baš dobro. Zašto bih vam, na kraju krajeva, verovao? - Jer je to istina. Vi se sada plašite toga kako ćete izaći na kraj sa greškom koju ste počinili a koja vas je koštala dvanaest godina bez sina. Vreme je da ponovo budete Džimijev otac. Rekavši ovo, napustila je restoran. Nadala se da će osećati olakšanje kada Robertu otkrije istinu, ali nije. Osećala je samo još veći teret. Kada se vratila u hotel, čekao ju je Džimi sa molbom da kaže svoje mišljenje u vezi sa novom poslovnom ponudom koju su dobili. Kada je počeo da joj objašnjava o čemu se radi u toj ponudi, Meri ga je prekinula. - Nemoj da trošiš reči. - Ne razumem... Meri se pakovala. - Vraćam se kući. - Zašto? Nedostajali su joj roditelji, nedostajala joj je sigurnost njihovog okrilja. Džimi više nije bio njen šef koji je bezazleno flertovao sa njom. Njihov odnos nikada više neće biti onakav kao pre. Volela ga je, a on joj nije uzvraćao ljubav.
Ovo nije planirala. Ali, kada ga je ugledala u apartmanu u kojem su se voleli jedne noći, nije mogla da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Pogledala ga je u oči. - Ne mogu više da radim za tebe. - Razumem - zvučao je hladno, ali iz njegovih očiju je sevalo. Pretpostavljam da se nećeš predomisliti? - Ne. Sigurno neću. Klimnuo je glavom i okrenuo se. U ovom trenutku Meri je znala da taj tupi bol u njenom srcu nikada neće biti zalečen.
11. poglavlje Džimi je ostao sam. Mučila ga je pomisao na svaki trenutak koji je proveo sa Meri. Želeo ju je, želeo ju je kao nijednu pre, ali nije ju zaslužio. Uzalud je pokušavao da zaboravi bol i stid na njenom licu. Otišla je. Neko je pokucao na vrata. Bio je to Džimijev otac. - Tata? - Smem li da uđem? - upita Robert s osmehom na licu. - Ne znam šta još možemo da kažemo jedan drugom. Uđi - nije želeo da traći vreme. - Tata, šta hoćeš? - Meri je juče bila kod mene. - Ne mogu da pretpostavim šta je ona mogla da traži kod tebe? - Odlučila je da mi kaže da si ti preuzeo odgovornost za nešto za šta nisi kriv. Džimi nikome nije pričao o tome. Nikome. Poverio se Meri, podelio je sa njom najintimnije detalje. A ona nije imala pametnija posla nego da njegovom ocu sve ispriča. - Meri nije imala prava da priča sa tobom o tome! - Opusti se. Želela je da pomogne. Drago mi je što sam saznao istinu. Trebalo je da znam, Džimi. Trebalo je tada da znam! Robert je zamišljeno gledao sina. - Kako je tvoja mama? Ovo pitanje ga je iznenadilo. - Ona i Rasel su dobro. - Rasel? Dakle, u vezi je? Drago mi je. Sa mnom nije bila srećna. U trenutku slabosti Džimi se poverio Meri, a ona ga je izdala. - Meri me dosad nije prevarila. - Ni sada nije, sine. Trebalo je da to odavno saznam. Vreme je da pokopamo prošlost. - To nije moguće. - Možda nisam zaslužio bolje. - Uništio si mamu - prebacio mu je Džimi. Robert je uzdahnuo. - Voleo bih da to mogu da poreknem. Bio sam egoista i mnogo sam povredio tvoju majku.
- A ja sam mamin sin. - Ti si dobar sin, a to sigurno nije moja zasluga. Tvoja majka je zaslužna što si postao to što jesi: dobra osoba i uspešan poslovni čovek. Džimi je s jedne strane želeo da odbrani majku, a sa druge strane želeo je da dokaže ocu da se trudi, da vredi. - Činilo mi se kao da priželjkuješ da ne uspem. - Nisi mi dao šansu da pomislim drugačije. Šta je trebalo da uradim? - Morao sam da je zaštitim od tebe. A to je tvoja krivica. - Sve bih dao da mogu da vratim vreme, da sam bio bolji otac, da sam ranije saznao istinu. Toliko želim da mi pružiš još jednu šansu. Vreme je da prestanem da se ponašam kao idiot i da ti budem otac. Džimi ga je u neverici gledao. - Nikada ranije nisi rekao ništa slično. - Odavno želim da ti priznam da sam ponosan na tebe. Džimi nije znao šta da kaže od iznenađenja. - Restorani su mi uvek bili važniji od porodice, a zatajio sam kao otac. A moje veze sa drugim ženama? Ne ponosim se njima. Naučio sam lekciju i platio sam. Posao je važan ali ljubav treba da je prioritet. - Čudno mi je što ti tako pričaš. - Zar nije tako? Da mi je ljubav bila na prvom mestu, manje bih grešaka pravio. I sa Maksom, i sa Britni, a naročito sa tobom. Džimi nije znao šta da mu odgovori. - Meri ti je prenela nešto što nije bilo tebi namenjeno, i ne možeš se sada opravdati. - Treba da znaš to da te je branila kao lavica. - Je li? - Da. I verujem da nije ravnodušna prema tebi. Jednom sam voleo ženu, a shvatio sam to tek kad je umrla, kada sam je izgubio. Nemoj da napraviš istu grešku. Kaži joj šta osećaš prema njoj dok ne bude prekasno. Poslušaj me. Odavno je prekasno, pomisli Džimi. Zabrljao je i nikada mu ne bi oprostila. Ali, do đavola, tata je u pravu. Voleo je Meri. - U redu, tata. Neću se više ljutiti. Možda je Meri bila u pravu. Robert je klimnuo glavom. - Možemo li razgovarati o tvojoj budućnosti ovde, u Londonu?
- Ne nameravam da ostanem u Londonu. - Nadao sam se da ćeš ostati i da ćemo zajedno voditi restoran... - Moj život je negde drugde, tata. Savetujem tebi i stricu da polako razmišljate o tome da se povučete iz posla i da sve prepustite nekom mlađem. Uostalom, sada je najvažnije spasiti “Bella Luciu”. - Siguran si da nisi zainteresovan za vođenje restorana? Džimi je odmahnuo glavom. - U redu. Iako priznajem da mi je žao. - Obećavam da neće proći još dvanaest godina pre nego što se ponovo vidimo. Dolaziću redovno u London. - I to je nešto - reče Robert rukujući se sa sinom. Džimi se nasmejao. Za sve ovo zaslužna je Meri. Izgubio ju je jer je ponovo napravio glupost. Zašto uvek greši u ključnim trenucima? Ona mu je toliko pomogla u životu. Kako će ubuduće bez nje? A Meri je doprinela čudu koje se upravo desilo. * * * Džimi je cupkao nervozno bacajući pogled na sat. Već je rezervisao let za Njujork, a Maks i rođaka Lara kasne. - Džimi... - Lara mu priđe i poljubi ga. - Izvini što malo kasnim. - Ma, nije strašno. Ionako čekamo i Maksa. - Maksa? Šta on... U tom trenutku Maks se pojavio. - Zdravo, Džimi. Lara... - Da, pozvao sam vas oboje - reče Džimi pokušavajući da razjasni situaciju. - Imam predlog za vas. Naime, porodici preti raspad. Ne smemo to da dozvolimo. Advokat samo što nije stigao, papiri su spremni. Odlučio sam da spasemo “Bella Luciu”. - Ali, Džimi, kada smo pričali... - Znam, nisam hteo ni da čujem. Malo mi je... Meri mi je pomogla, otvorila mi je oči. - Ali, otkud ja u toj priči? - upita Lara. - Ti si, koliko čujem, PR menadžer restorana. Maksu bi svakako bila od pomoći... - Ali... - pokuša Maks nešto da kaže. - Važno je da što više članova porodice uključimo u posao.
- A gde je ta plemenita Meri? - upita Maks. Džimi se zamislio. Molio je Boga da je pronađe u Njujorku, pa će je zamoliti da mu oprosti. Pokušavao je da stupi u kontakt sa njom, ali nije odgovarala na njegove pozive. - Vratila se u Njujork. Danas putujem i ja. - Molim te, pozdravi je. - Hoću, svakako. Džimi više nije bio ljubomoran na Maksa. Meri se za njega čuvala, njemu je htela da se preda jer je njega volela. Konačno je pronašao ženu sa kojom želi da podeli život, jedinu ženu sa kojom je mogao da bude srećan. Neće odustati. Boriće se za nju dok je ne ubedi da su stvoreni jedno za drugo.
12. poglavlje Meri je ležala na ležaljci na terasi hotela “Villa Madonna” uživajući u laganom povetarcu. Nedostajao joj je Džimi. Nedostajao joj je i njen stari posao u “Blake Ventures”. Nije trebalo da prihvati put u London, izlet u Irsku i tih nekoliko strasnih poljubaca jer su se pretvorili u pravi pakao. Pre je bar znala na čemu je. Sada su je mučila mnoga pitanja, mučila ju je prošlost, a ni sama nije znala kako da sve to reši. Ipak, zahvaljujući visokoj plati koju je primala, priuštila je sebi ovo putovanje u Firencu. Bila je to ideja njene majke nakon što joj se poverila. Ipak, ubrzo joj je postalo jasno da može da proputuje čitav svet, a svoj će bol nositi svuda sa sobom. - Zdravo, Meri. Čuvši taj glas, Meri se naježila. Okrenula se u pravcu odakle je dopirao i ugledala je Džimija. Trebalo je vremena da shvati da to nije san. - Džimi? - Meri, moramo da razgovaramo. Pratio ju je sve do Italije? - Kako si znao gde sam? - Nazvao sam tvoju majku - pokazao je rukom na ležaljku pored njene. - Nemaš ništa protiv da tu sednem? Molim te... Nikada pre nije čula da je ponosni Džimi Blejk izgovorio “molim te”. I nije mogla da ga odbije. Uostalom, došao je čak u Italiju zbog nje. Duboko je uzdahnula. - Izvoli - jedva primetno klimnula je glavom. Džimi je seo pored nje. Iako je nije dodirnuo, osetila je toplinu. Zašto joj je sada delovao još privlačnije nego pre? Ispod teksas košulje ocrtavale su se lepo oblikovane nadlaktice. Podigao je kragnu. Oči su mu bile neverovatno plave. - Šta želiš? - Lepo je ponovo te videti, Meri. - Prošlo je tek nedelju dana otkako se nismo videli. - Deset dana - reče Džimi. - Znam da si posetila mog oca. - Kako si saznao? - Bio je kod mene.
Merina poseta Robertu Blejku bila je spontana i impulsivna. Nije mnogo razmišljala o tome, jednostavno je to učinila. Neko je morao da preuzme stvar u svoje ruke. - I... kako je protekao razgovor? - Bilo je... interesantno. - A da mi to ispričaš malo detaljnije? - Porazgovarali smo i rekao sam mu zašto sam postupio tako kako sam postupio. Izvinio se i rekao mi je da je vreme da počne da se ponaša kao moj otac a ne kao idiot. - Tako je rekao? - Tako - očigledno je znao da su to njene reči. - Ostaćemo u kontaktu. - Drago mi je što to čujem. A šta je sa tvojom majkom? - Nazvao sam je i izvinio sam se zbog svog iznenadnog odlaska. Meri je bila presrećna što se on pomirio sa porodicom. Na kraju je sve što je učinila imalo smisla. - Lepo. A šta će biti sa “Bella Luciom”? - Meri je razmišljala o tome da možda niko nikada nije voleo tako kako je taj Vilijam voleo svoju Luciju. - Pre nego što sam napustio London sve smo se dogovorili. Pomoći ću da restoran ostane u porodičnom vlasništvu. Vodiće ga Maks i Lara. Meri, sredio sam život zahvaljujući tebi. - Drago mi je, Džimi. Ispravno si postupio. Sigurna sam da ti je porodica zahvalna - mahinalno je dotakla Džimijevu ruku ali se brzo trgla. - Šta je bilo? - Ništa. Zašto si došao u Firencu? - Želeo sam da razgovaramo o nama. Meri je ponosno podigla bradu i, pogledavši ga pravo u oči, rekla je: - Nema “nas”. Žao mi je što si prevalio toliki put. - Treba mnogo toga da ti kažem. Prvo bih te zamolio da se vratiš na posao. - Rekla sam ti zašto to neće ići. - Da, znam. Ali, nisam bio u pravu, Meri, pogrešio sam. Volim te. Ustala je i odgurnula ga je rukom. - Ni reč ti ne verujem. - Molim te, ne gledaj me tako zapanjeno. Šta je očekivao? Da skače od sreće?
- Ne misliš ozbiljno. - Ozbiljniji ne mogu da budem. - Možda treba da budem polaskana što se tiče našeg poslovnog odnosa. Trudiš se da me zadržiš kao koleginicu. - Volim te - ponovio je. - Džimi, molim te, poštedi me. Kladim se da to svakoj kažeš. Problem je u tome što si kontradiktoran. Jasno si mi dao do znanja da ne želiš ozbiljnu vezu niti porodicu. U očima su joj zaiskrile neisplakane suze. - Nikada se nećeš promeniti, Džimi. - Meri, nisi u pravu. - Povredio si me. Odbio si me. A za razliku od drugih žena, nisam za utehu ni buket cveća dobila. Zašto bih ti verovala? I zašto pokušavaš da me ubediš? - Ne šalim se. Ovog puta ne. Meri se okrenula i otišla ostavivši ga samog. Doviknuo joj je: - Nismo još završili. Doći ću ponovo. * * * - Za “Bella Luciu” - reče Džimi i nazdravi sa Maksom. - U zdravlje! - Maks je zadovoljno pijuckao vino. - Kao u stara, dobra vremena. Ali ovoga puta si ti izvukao Blejkove. Džimi ponovo podiže čašu. - Za novog šefa “Bella Lucie” - A to je? - Naravno, ti - nasmešio se Džimi svom bratu. - Ja? - upita Maks iznenađeno. - Siguran si? - Apsolutno. Osim ako se ti ne protiviš tome? Maks se nasmejao. - Ne, nego... mislio sam da će tata ili stric Džon... - Vreme je da se povuku - reče Džimi. - Uostalom, dugo čekam da ovaj restoran zakorači u 21. vek. - Šta imaš na umu? - Ekspanziju. Nešto sam već planirao sa kolegama, videćemo. Važno je napraviti prvi korak da bi “Bella Lucia” postao internacionalni restoran. - Ima li ona prelepa plavuša Meri veze sa svim ovim?
- Tako sam providan? - Jesi. Obojica se nasmejaše. Meri će morati da mu veruje. Mora je ubeđivati da je voli sve dok mu ne poveruje. Nikada nije bio tako nervozan. Pomirio sam se sa porodicom, moram i sa Meri, mislio je. Neće biti lako. Jasno mi je stavila do znanja da nemam šanse kod nje. - Budi uporan. Upornost se isplati. Kako u poslu, tako i u ljubavi. Trebaće mu sreća. Setio se Merinih reči da ne mora više naporno da radi da bi dokazao da je uspešan u poslu. Mora naporno da radi da bi bio srećan. I ostatak svog života radiće naporno da usreći nju. Jer, unutrašnja sreća je pokretač svega ostalog a uz Meri ju je pronašao.
13. poglavlje Otkad zna za sebe, Meri je sanjala o Firenci. I u svojim snovima nije je posećivala sama, već sa čovekom svog života. To joj je postalo kristalno jasno sada kada je Džimi otišao. S jedne strane bilo joj je drago što je došao za njom da joj prizna da je voli. A onda je ponovo nestao. A sa druge strane, došao je da je vidi iako to ona nije želela. Bio je muškarac koji ne prihvata “ne”. Meri je sedela na zadnjem sedištu limuzine vozeći se u restoran u koji ju je poslalo hotelsko osoblje, na njihov račun, samo zbog toga što je posluga jutros zakasnila da donese poručeni doručak. Meri je uživala u vožnji razgledajući Firencu, njene palate i trgove. Firenca je bila lepša nego što je Meri očekivala. Ipak, nije se osećala tako usamljenom kao pre iako pojma nije imala gde je Džimi. U njenim mislima bio je tu, kraj nje. Kada se limuzina zaustavila, Meri je primetila da su jedini na parkingu. - Paolo, sigurni ste da smo na pravom mestu? - Da - odgovori zgodni Italijan. - Uprava hotela mi je dala ovu adresu. Ovo je “Carpe Diem”. - ”Iskoristi dan” - proštapta Meri. To ju je podsetilo na Džimija. Paolo je otvorio vrata limuzine. - Da vas otpratim? - Hvala - izašla je iz auta. - Ali, čini se da ovde nikoga nema? Kada je njen pratilac Paolo otvorio vrata restorana, dočekala ih je izvesna Sofija koja se Meri obratila sa “gospođo Ford”. - Otkud znate moje ime? Sofija joj nije odgovorila, prijateljski joj se nasmešila i zamolila je Meri da pođe za njom. Meri je bila očarana ambijentom. Osećao se miris proleća, čuo se šum vode. Prostoriju su krasili mali vodoskoci. Perfektno uređen prostor, pomislila je Meri. Pokušala je još jedanput da uspostavi komunikaciju sa devojkom koju je sledila. - Sofija, ne razumem... - Zdravo, Meri. Dobro poznati glas. Džimi! Srce joj je snažno zalupalo.
- Hvala vam, Sofija. Sad je ja preuzimem - reče Džimi mladoj Italijanki. Čim su ostali sami, Meri je počela da ga prekoreva: - Šta je sad ovo? Prvo odeš bez reči, sada me uplašiš. - Nisam želeo da tako bude - pružio joj je čašu vina. Nazdravimo Firenci. mu:
Meri se setila brojnim nemilih događaja iz bliske prošlosti i reče - Ne, hvala. - Kako želiš. Ispričaj mi šta si sve videla u Firenci.
Meri bi mu najradije svašta izgovorila ali se setila nečeg boljeg. Ako je nešto znala o Džimiju, to je da je tvrdoglav. Pobrojala mu je rane znamenitosti koje je videla: Mikelanđelov trg, Mikelanđelovog Davida, čuveni most Ponte Vecchio koji je jedini ostao pošteđen u Drugom svetskom ratu i zaključila je: - Firenca je prelep grad. - Ne tako lep kao ti. - Dosta. Zašto je restoran prazan? - Rezervisao sam ga za nas dvoje. Dogovorio sam se sa upravom hotela u kojem si odsela. Želeo sam da te iznenadim. Meri nije mogla da nasluti razlog. - A zašto si se toliko potrudio? - Ovoga puta neće se završiti utešnim cvećem. Želim da početak naše veze simboliše jedan cvet. Crvena ruža, simbol večne neprolazne ljubavi. Iako mi ne veruješ, nikada ranije nisam nijednoj ženi rekao da je volim. Volim te, Meri. I želim da se venčamo. - Da razjasnimo: jednom sam završila u tvom krevetu, više neću. Džimi je uzeo njenu ruku. - Ne radi se o tome. - Ne? Zašto zloupotrebljavaš reči “ljubav” i “venčanje” da bi me odvukao u krevet? - Pretpostavljam da sam zaslužio ovakav tretman. U redu, želim te i u svom krevetu. Ali to je više od seksa. Želim te u svom životu, želim decu sa tobom. Želim da ostarim sa tobom. Želim da te usrećim. Bila je potpuno zatečena. - Zašto si me odbio kada si mogao da budeš sa mnom?
- Ne slutiš koliko mi je to bilo teško. Ti si devica, a to je za mene bila velika odgovornost i veliki poklon. Nisam bio dovoljno dobar za tebe. To me je mučilo. Čitavog života želeo sam da ocu dokažem da sam dovoljno dobar. Za posao jesam, ali za tebe nisam bio dovoljno dobar. Jednostavno, želim iskreno da ti kažem sve što osećam. Volim te, želim da se oženim tobom. Ništa manje ne može da me zadovolji. Nema kompromisa. Nijedan te muškarac neće voleti kao ja. Ti si moja druga polovina - pomilovao joj je lice. - Imaš razloga da me mučiš. Ali znam da i ti mene voliš. - Znaš li? - Želela si da mi se predaš. Nijednu ženu nisam poštovao kao tebe. Da se nisam poneo tako budalasto, sve je moglo da bude drugačije. Sve bih dao da vratim vreme i da te poštedim bola. Meri, molim te, pruži mi šansu. Hoću da ti dokažem da sam ozbiljan. - To si odavno učinio. I, u pravu si. Volim te. Volim te svim svojim srcem. U jednom trenutku Džimi je sklopio oči. Kada ih je ponovo otvorio, pred sobom je video Meri, ovoga puta srećnu. - Ti si mi najvažnija u životu i sve ću uraditi kako treba. Kleknuo je. Iz džepa je izvadio najlepši verenički prsten koji je Meri videla. - Merien Ford, pristaješ li da se udaš za mene? - Da. - Hoćeš li se udati za mene ovde, u Firenci? Hoćemo li ovde provesti naš medeni mesec? U ovom gradu koji toliko voliš? - Da - prošaputa Meri. Nije verovala da će ikada biti toliko srećna, da će dobiti sve što je želela, a da će istovremeno ostati svoja. Kada ju je Džimi privukao sebi konačno dodirnuvši usnama njene, Meri je znala da će joj se sve želje ispuniti.
KRAJ