ЕКОЛОШКА СВЕСТ
Некада: • природа је неисцрпан извор богатства • снага људског ума огледа се у моћи да присваја природу. Данас: • природни ресусрси су ограничени • обим и начин нарушавања еколошке равнотеже доводи у питање еколошки поредак на Земљи.
Тражи се: • ново промишљање друштвеног развоја и • развијање одговорности појединаца и друштвених заједница за очување животне средине.
Са променама у природи настаје и свест о тим променама. Еколошка свест настаје: • на основу емпиријског, очигледног сазнавања и • на основу научног истраживања. Не исцрпљује се само у критици еколошке ситуације већ и у сазнању о потреби даљег нарушавања еколошке равнотеже.
Еколошка свест је историјска категорија. • Настаје када однос друштва према природи доводи до нарушавања еколошке равнотеже. • Заправо, настаје у тежњи да се нађе решење за еколошку кризу, као кризу постојеће цивилизације.
Мада новијег датума, може се говорити о њеној историји, јер је однос човека према природи био од давнина део човекове:
• • • • • •
филозофије; науке; религије; морала; обичаја; свакодневног живота.
• О њој се не говори као о новом облику друштвене свести, већ као о новом систему схватања, мишљења, веровања, вредновања и понашања који се интегришу у постојећу друштвену свест.
Зачетке можемо наћи у: • старом Вавилону и Кини; • У филозофским промишљањима античке Грчке; • У Старом Риму; • У средњем веку.
Фазе у развоју еколошке свести: 1. свест о угрожености појединих екосистема (енвироментализам); 2. свест о угрожености на планетарном нивоу и потреба адекватног схватања места човека у биосфери (deep ecology); 3. Фаза када се схвата да је ублажавање еколошке кризе могуће само уз промену вредносног система и поштовање еко-хуманистичких вредности. У овој фази се еколошка свест дефинише са различитих становишта: психолошког, политиколошког, социолошког.
Психолошко становиште: • Полазе од перцепције, когниције и мотивације • Посебно место у формирању припада успостављању психичког контакта између појединца и животне средине. • Поред знања неопходан је и позитиван емоционални однос према животној средини.
Четири нивоа еколошке свести: 1. 2. 3. 4.
когнитивни вредносни афективни вољни
Конституенсе еколошке свести:
1.рационална 2.вредносна 3.емоционална 4.вољна
• Рационалан део еколошке свести чине: информације, знања, уверења, мишљење, вештине и навике. • Вредносну димензију одређује став о односу појединца према животној средини.
• Емоционалну димензију условљавају:визуелни, аудитивни и емоционални доживљаји средине (осећање неизвесности, страха, стрепње, саосећања са онима који су угрожени. • Вољну димензију чини спремност грађана да учествује у заштити животне средине.
Социоеколошко становиште Еколошка свест је свест о околини која садржи: – схватања, – начине понашања, – мотиве деловања, – жеље и – очекивања који се природну околину.
односе
на
човекову
Садржаји еколошке свести су сазнања о: • ограничености природе чији је и човек интегрални део; • нужности укидања доминације човека над природом • потреби успостављања динамичке равнотеже између природних и друштвених система; • еколошкој кризи као друштвеној кризи; • глобалном карактеру еколошке кризе • потреби глобалне стратегије развоја као претпоставци опстанка живота; • постојању социјалних снага способних да остваре динамичку визију друштва.
Димензије еколошке свести: • • • • • •
теоријска (научно мишљење); вредносна (циљеви); социјална (идеја нове заједнице); историјска (могућности); политичка (деловање социјалних снага) и субјективна (претпоставке, уверења и жеље).
Краће еколошка свест садржи: 1. сазнање о еколошкој ситуацији (еколошко знање); 2. вредносно одређивање (вредновање еколошке ситуације) и 3. понашање којим треба да се оствари еколошки повољно стање (еколошко понашање).
1. Еколошко знање: • • • •
Сазнања о ограничености природе; о узроцима који доводе до еколошке кризе; о глобалном карактеру еколошке кризе; о потреби глобалне стратегије друштвеног развоја као претпоставци опстанка живота.
Тј. сазнања о доносу у систему “друштвочовек-техника-природна средина” која изражавају јединство природнонаучног и хуманистичког приступа у сазнавању еколошких проблема.
2. Вредновање еколошке ситуације: • Одређено је системом вредности друштва или друштвене групе у којој се развија еколошка свест.
3. Еколошко понашање • Подразумева конкретну акцију у циљу решавања еколошких проблема. • Није одређено само еколошким знањима и вредносним системом него и: – особинама личности – људским потребама и могућностима њиховог задовољавања.
Јавља се као 1. • латентна и • манифестна. 2. • индивидуална • групна • општедруштвена
Путеви подизања нивоа еколошке свести и њеног обликовања: 1. Информисање (најшире) – ТВ, радио, штампа, стручна литература, трибине, активности еколошких покрета, владиних и невладиних организација и др. 2. Образовањем: - институционалним - ванинституционалним (самообразовање и др.)
Литература: • Данило Ж. Марковић (2005). Социјална екологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. • Ivan Cifrić (1989). Socijalna ekologija. Zagreb: Globus. • Милтојевић Весна (2005). Еколошка култура. Ниш: Факултет заштите на раду. • Миленко Кундачина (1998). Чиниоци еколошког васпитања и образовања ученика. Ужице: Учитељски факултет.