Jane Austen - Ema

Ema

Jane Austin - EMMA 



PREDGOVOR Od sedam završenih romana koje je napisala klasična engleska spisateljka Jane Austin (1775—1817), Emma je poslednje delo. štampano za života svoga autora. U jednom njenom pismu, upućenom bibliotekaru J. S. Clarku, nalazi se, povodom pojave toga romana 1816 godine, živo izraženo strahovanje o prijemu na koji će Emma naići: »Moja najveća briga u ovom trenutku jeste da ovo četvrto delo ne osramoti ono što je bilo dobro u drugim delima.« Da ove njene reči nisu bile izraz sujete jednog slavoljubivog pisca, već jedna potvrda više njene urođene skromnosti, pokazuje razmišljanje Jane Osten o sopstvenim delima, izraženo malo dalje u istom, dobro poznatom, napred pomenutom pismu: »... Mene snažno obuzima misao da će onim čitaocima kojima se više dopao roman Gordost i predrasuda ovo izgledati sa manje duha, a da će se onima koji su više voleli Mensfildski posed ovo činiti sa manje razuma.« Neosporno, veoma je značajne reći, ali ne toliko za ocenu samih romana, koliko za upoznavanje jedne dragocene osobine kojom je ova velika umetnica raspolagala: želje da bude nepristrasna prema sebi.

Jane Osten nije doživela da sazna sud kritičara svojih savremenika, i docnijih književnih istoričara i prikazivača, koji su način njenog slikanja karaktera poredili sa Šekspirovim.

Emma je glavna ličnost romana koji nosi njeno ime. To je razmažena devojka iz građanske porodice nastanjene u selu, bez majke, bistra po prirodi, dosetljiva u raspravljanju, brzog odgovora i veoma žive mašte, ali nenaviknuta da svoje vreme ispunjava nekim sadržajem od vrednosti.





U osnovi ne rđava, i u postupcima čak dobronamerna, ona uživa da se meša u tuđe stvari srca. Ali, pošto je do krajnosti loš psiholog, i pošto njena logika uvek uzme neki obrt suprotan jednom normalnom i prirodnom toku, ona se nalazi u stalnoj neprilici zbog neočekivanih posledica i negativnih ishoda koje donose njeni planovi. Sama nimalo koketa, uvek se zauzima, kako ona veruje, za dobro drugih; usto, a to je možda i najvažnije, puna klasnih predrasuda, koje su uzrok ne samo njenih sopstvenih nevolja, nego i nevolja drugih ličnosti u čiji se život ona usudila da umeša svojim uticajem. Sposobna da saoseća sa onima koji usled njenog nepametnog planiranja pate, ona zadugo ostaje u zabludi, nesvesna da je izvor njihove patnje baš u njoj samoj.

I kako je uvek voljna da priskoči u pomoć, ona, kujući nove planove, pada u nove greške i stvara nove nevolje...





DEO



I



Emma Woodhouse bila je lepa, pametna i bogata, imala

udoban dom i vedru narav, te je izgledalo da raspolaže s ono nekoliko najvećih blagodeti koje život može da pruži, a za nešto manje od dvadeset jedne godine otkad je došla na svet, nije se desilo skoro ništa što bi je rastužilo ili uznemirilo.

Bila je mlađa kći izvanredno nežnog i širokogrudog oca; kad joj se sestra udala postala je, još vrlo mlada, gospodarica njegove kuće.

Mati joj je umrla suviše rano da bi se ona nešto jasnije sećala njezine milošte; mesto nje dobila je za vaspitačicu jednu krasnu ženu,koju je zavolela bezmalo kao majku. Šesnaest godina provela je gospođica Taylor u porodici g. Woodhousea, manje kao vaspitačica, a više kao prijateljica; veoma je volela obe kćeri, ali Emmu naročito.

Između njih dve vladala je skoro sestrinska prisnost. Čak i pre no što je prestala da po zvanju bude vaspitačica, gospođica Taylor je usled svoje blage naravi retko kad nešto nametala ili sprečavala; a sad, kad je i ta senka nadmoći davno iščezla, živele su kao prijateljice, prisno vezane jedna za drugu, a Emma je radila šta je htela; visoko je cenila sud gospođice Taylor, ali se rukovodila uglavnom svojim sopstvenim. Ustvari, u Emminom položaju nije valjalo baš to što je suviše mogla da živi po svojoj volji i što je imala sklonost da suviše lepo misli o sebi: te slabosti mogle su da pomute njena mnogobrojna zadovoljstva. Međutim, ova opasnost je zasad bila tako skrivena da niko nije smatrao da bi je te slabosti mogle učiniti nesrećnom.

Iskrsla je tuga, blaga tuga, ali ne u vidu nečeg neprijatnog.

Gospođica Taylor se udala. Gubitak gospođice Taylor doneo joj je prvu žalost. Na dan venčanja te drage prijateljice Emmu su prvi put 



za duže vreme obuzele turobne misli. Kad se venčanje svršilo i svatovi otišli, otac i ona ostali su da sami ručaju, bez nade da će neko treće lice uneti više razonode u dugo popodne. Otac je, kao obično posle ručka otišao da otspava, a njoj je ostalo samo da sedi i misli na ono što je izgubila.

Izgledalo je da će taj događaj biti srećan za njenu prijateljicu. G. Weston je bio čovek besprekornih osobina, imućan, odgovarajućih godina i prijatnog ponašanja.

Osećala je izvesno zadovoljstvo pomišljajući kako je, s prijateljstvom punim samoodricanja, velikodušno, uvek želela taj brak i radila na njegovom ostvarenju. Ali je ovo jutro za nju ipak bilo sumorno. Svakog sata, svakog dana, osećaće prazninu koju je ostavila gospođica Taylor. Sećala se njene dobrote, dobrote i ljubavi koju joj je šesnaest godina ukazivala, sećala se kako ju je poučavala i igrala se s njom još od njene pete godine, kako je sve svoje snage ulagala da joj, kad je bila zdrava, probudi pažnju i zabavi je, ili da je neguje za vreme raznovrsnih bolesti u detinjstvu. Dugovala joj je mnogo zahvalnosti za sve to; ali je u još dražoj i nežnijoj uspomeni ostao njihov odnos za poslednjih sedam godina, ona jednakost i završena sloboda koja je među njima postojala kad su posle Isabelline udaje bile ostavljene jedna drugoj. To je bila prijateljica kakvih je malo: umna, dobro obrazovana, korisna, blaga, znala je sve porodične stvari, brinula se za sve što porodicu brine, a naročito se starala za nju, Emmu, za svako njeno zadovoljstvo, svaku želju; prijateljica kojoj je mogla reći svaku svoju misao onako kako nastane, a koja ju je toliko volela da joj nikad ništa ne bi zamerila.

Kako će izdržati tu promenu? Istina, prijateljica joj odlazi samo pola kilometra daleko, ali je Emma znala da mora biti velika razlika između gospođe Weston, koja se nalazi na svega pola kilometra udaljenosti, i gospođice Taylor, koja je tu u kući; i zato se, kraj svih svojih preimućstava ličnih i porodičnih, nalazila sad u velikoj opasnosti da padne u duhovnu usamljeni.





Nežno je volela svog oca, ali joj on nije bio drug. Nije umeo da razgovara s njom, ni ozbiljno ni šaljivo. Ta nezgodna posledica razlike u godinama (g. Woodhouse se nije rano oženio) pojačana je još njegovim telesnim stanjem i navikama: bolešljiv celog života, nije se naprezao ni telesno ni duhovno, te je po načinu svog života bio još stariji nego po godinama; mada su ga svuda voleli zbog srdačne i prijatne naravi, on se po svojim sposobnostima nikad ne bi istakao.

Njenu sestru udaja nije mnogo udaljila, pošto se nastanila u Londonu, svega dvadeset četiri kilometra daleko, ali ipak nije mogla ni pomišljati da je svakodnevno viđa. Tako se u Hartfieldu moralo istrajati kroz mnogo dugih oktobarskih i novembarskih večeri pre no što bi o Božiću došli u posetu Isabella, njen muž i njihova dečica: oni bi tad napunili kuću i pružili joj ugodno društvo.

U Highburyju, velikom i gusto naseljenom selu, skoro varošici, kamo je ustvari spadao i Hartfield, uprkos svoje posebne poljane, šumarka i imena, nije bilo njoj društveno ravnih. Woodhousei su tu bili najveća gospoda. Svi su ih poštovali. Ona je imala mnogo poznanstava u tom mestu, jer je njen otac bio učtiv prema svakome, ali nije bilo nikoga ko bi mogao da zameni gospođicu Taylor ma i za pola dana.

Bila je to tužna promena, i Emmi nije ostalo ništa drugo do da uzdiše i sanja o nemogućim stvarima dok se njen otac ne probudi, a tad je trebalo da se opet pokaže vedra. Zbog raspoloženja u kome se on nalazio, trebalo mu je podrške. Slabih živaca, padajući lako u potištenost, voleo je svakog na koga su navikne i teško se od njega odvajao jer je mrzeo promenu. Brak kao izvor promena uvek mu je bio neprijatan; još se nikako nije pomirio s udajom svoje kćeri i o njoj je samo sažaljivo govorio, mada je to bio pravi brak iz ljubavi; a sad se morao rastati i sa gospođicom Taylor. Kako su mu sitne sebičnosti ušle u naviku i kako nije mogao zamisliti da drugi može da oseća različito od njega, prilično je naginjao mišljenju da je gospođica Taylor učinila nešto žalosno i za samu sebe kao i za njih, i da bi bila mnogo srećnija da je ostala u Hartfieldu za ceo život. 



Emma se smešila i čavrljala koliko god je mogla veselije da bi ga odvojila od tih misli, ali kad su uneli čaj nije se mogao obuzdati da ne kaže tačno ono što je rekao i za ručkom: »Jadna gospođica Taylor! Voleo bih da je opet ovde. Baš je šteta što se uopšte svidela gospodinu Westonu!« »Ne mogu da se složim s vama, tata; znate i sami da ne mogu.

Gospodin Weston je tako dobar, prijatan, izvrstan čovek, i potpuno zaslužuje da ima valjanu ženu; a ne biste, valjda, ni vi želeli da gospođica Taylor večito živi s nama i podnosi sve moje neobične ćudi kad može da ima sopstvenu kuću«. »Sopstvenu kuću! A kakva joj je korist od sopstvene kuće? Ova je triput veća, a ti, draga moja, nemaš nikakvih neobičnih ćudi«. »Mi ćemo ih veoma često posećivati, i oni nas! Stalno ćemo se sastajati! Moramo mi da počnemo, treba da što pre učinimo prvu posetu mladencima«. »Draga moja, kako ću ja stići donde? Randalls je vrlo daleko. Ne bih mogao pešice da pređem ni po puta«. »Ne, tata, nisam ni pomišljala da idete pešice. Ići ćemo kolima, razume se«. »Kolima! Ali Jamesu neće biti milo da preže konje za tako kratko rastojanje; i šta ćemo s jadnim konjima dok budema u poseti?« »Oni će biti u konjušnici gospodina Westona, tata. Znate da smo sve to već uredili. O svemu smo sinoć razgovarali s gospodinom Westonom. A što se tiče Jamesa, možete biti sigurni da će uvek rado ići u Randalls, jer mu je ćerka tamo sobarica. Pitam se samo da li će nas ikad radije odvesti na neko drugo mesto. To ste vi, tata, učinili. Vi ste našli Hani to dobro mesto. Niko nije pomišljao na Hanu dok je vi niste spomenuli. James vam je veoma zahvalan«. »Vrlo mi je milo što sam se nje setio. To je bilo veoma srećno, jer nikako ne bih hteo da siromah James smatra da smo ma u kom pogledu zaboravili na njega; ubeđen sam da će ona biti odlična sobarica, učtiva je i lepo se izražava; veoma mi se sviđa. Kad god je sretnem, uvek se pokloni i vrlo me lepo upita kako sam, a kad si je 



pozvala ovamo da šije, primetio sam da ručicu na vratima uvek obrće kako treba i nikad ih ne zalupi. Siguran sam da će biti odlična sobarica, a jadnoj gospođici Taylor biće znatna uteha što u kući ima nekoga na koga je navikla. Znaš, kad god James ode da obiđe svoju kćer, ona će dobiti vesti o nama. On će joj ispričati kako smo«.

Emma nije žalila truda da podrži to vedrije raspoloženje i nadala se da će mu, igrajući s njim »dame«, pomoći da prebrodi to veče, a takođe i samoj sebi, jer se plašila da je ne savlada žalost.

Namestili su sto za »dame«, ali odmah posle toga uđe jedan posetilac, te ovo postade izlišno.

G. Knightley, razborit čovek od svojih trideset sedam ili osam godina, bio je ne samo njihov stari i prisni porodični prijatelj, već im je bio i naročito blizak kao stariji brat Isabellinog muža. Živeo je na kilometar i po od Highburyja, često ih posećivao i uvek je bio rado dočekan, a ovog puta radosnije no obično pošto je dolazio neposredno od njihovih zajedničkih rođaka u Londonu. Posle otsustva od nekoliko dana vratio se kući na nešto kasniji ručak, a sad je došetao u Hartfield da bi ih izvestio da su na Brunsviškom trgu svi dobro.

Pojavio se u pravi čas, te g. Woodhouse malo živnu. Veseli razgovor g. Knightleyja uvek mu je prijao. Sad se potpuno zadovoljio odgovorima koje je dobio na svoja mnogobrojna pitanja o »jadnoj Isabelli« i njenoj deci. Kad se to svršilo, g. Woodhouse zahvalno primeti: »Vrlo ste ljubazni, gospodine Knightley, što ste ovako kasno izišli da nas obiđete. Bojim se da vam je ta šetnja bila naporna«. »Ni najmanje, gospodine. Veče je divno obasjano mesečinom i tako toplo da moram da se odmaknem malo od vašeg ognjišta«. »Ali mora da je vrlo vlažno i blatnjavo. Nadam se da niste nazebli«. »Blatnjavo, gospodine! Pogledajte moje cipele. Nijedne mrlje nema na njima«.





»Gle! To me čudi, jer smo ovde imali mnogo kiše. Dok smo bili za doručkom, pljuštalo je užasno punih pola sata. Nagovarao sam ih da odlože venčanje«. »E da, nisam vam čestitao. Pošto mi je prilično jasno kakva mora da vam je radost, nisam žurio sa čestitkama i Emma ali nadam se da je sve uglavnom dobro proteklo. Kako ste se svi držali?

Ko je najviše plakao?« »Ah! Jadna gospođica Taylor! Baš je to tužno«. »Jadni gospodin i gospođica Woodhouse, ako hoćete, ali nikako ne mogu reći jadna gospođica Taylor. Veoma cenim i vas i Emmu, ali kad se postavi pitanje zavisnosti i nezavisnosti...! U svakom slučaju mora biti lakše ugađati jednom nego dvoma«. »Naročito ako je od to dvoje ono jedno veoma ćudljivo, nesnosno stvorenje!« reče Emma šaleći se. »Znam da je to ono što mislite i što biste začelo i kazali da nije tu moj otac«. »Mila moja, zaista verujem da je to tačno«, reče gospodin Woodhouse uzdišući. »Bojim se da sam ponekad vrlo ćudljiv i nesnosan«. »Ali slatki tatice! Ne mislite valjda da sam tu na vas ciljala, ili da je gospodin Knightley na vas mislio! Kakva strašna pomisao! O, ne! Ja sam jedino na sebe ciljala. Gospodin Knightley voli da mi pronalazi mane, znate, u šali, to je sve šala. Mi uvek kažemo jedno drugom sve što mislimo«.

G. Knightley je odista bio jedan od malog broja onih koji su bili kadri da Emmi Woodhouse nađu mana, i jedini koji joj je o njima govorio; mada i samoj Emmi to nije bilo naročito milo, znala je da bi bilo još manje milo njenom ocu, te nije htela da on nasluti da uopšte postoji neko ko nju ne smatra savršenom. »Emma zna da joj nikad ne laskam«, reče g. Knightley, »ali sad nisam mislio ni na koju određenu osobu. Gospođica Taylor je dosad imala da ugađa dvoma, sad će imati da ugađa samo jednom: tu ima dosta izgleda da bude u dobitku«.





»Dobro«, reče Emma, želeći da pređe preko toga, »Mogli biste da čujete kako je proteklo venčanje, i rado ću vam to ispričati jer smo se svi divno držali. Svi su bili tačni, svi su izgledali najbolje: nije se mogla zapaziti ni jedna suza i jedva neko tužno lice. Da, da, svi smo osećali da ćemo se nalaziti samo na pola kilometra jedni od drugih i da ćemo se sigurno svakodnevno viđati«. »Moja mila Emma sve tako dobro podnosi«, reče njen otac. »Ali, gospodine Knightley, njoj je ustvari veoma žao što gubi sirotu gospođicu Taylor, i siguran sam da će taj gubitak osećati više no što misli«. Emma okrete na drugu stranu lice na kom se osmeh borio sa suzama. »Neminovno je da Emma oseća koliko joj nedostaje takva prijateljica«, reče g. Knightley. »Ne bismo je mi voleli toliko koliko je volimo, gospodine, kad bismo mogli pretpostaviti da je drukčije; ali ona zna koliko gospođica Taylor ovim brakom dobija, zna da u tim godinama žene vole da imaju svoj dom, i zna koliko je gospođici Taylor važno da obezbedi svoju budućnost, te zato ne može sebi dopustiti da oseća više bola nego zadovoljstva. Svaki prijateli gospođice Taylor mora biti radostan što se ona tato srećno udala«. »A vi ste zaboravili još nešto što mene raduje«, reče Emma, »i to nešto prilično značajno, da sam ja sama dovela do te udaje. Ja sam taj brak predvidela još pre četiri godine, i sad kad se on ostvario i dokazalo se da sam bila u pravu, dok je toliko sveta govorilo da se gospodin Weston nikad više neće oženiti, osećam se kao nagrađena«.

G. Knightley zavrte glavom. Njen otac odgovori razneženo: »Ah, draga moja, više bih voleo da ne udešavaš i ne pretskazuješ brakove, jer što god ti kažeš, uvek se i dogodi, molim te, nemoj više nikakve brakove da udešavaš«. »Obećavam vam da neću pripremati svoj, ali one ostale zbilja moram. To je najlepša zabava na svetu. A još posle ovakvog uspeha, možete misliti! Svi su govorili da se gospodin Weston nikad više neće oženiti. O, nikako! Gospodin Weston je tako dugo udovac; živi, 



izgleda, tako savršeno ugodno bez žene, provodi vreme bilo na poslu u gradu, bilo ovde među svojim prijateljima, svuda rado primljen, uvek veseo, gospodin Weston nema potrebe da i jedno jedino veče u godini provede sam, ako to ne želi. O, ne! Gospodin Weston se sigurno nikad više neće ženiti. Neki su čak pričali da je tako nešto obećao svojoj ženi na njenoj samrtnoj postelji, a drugi kako mu sin i ženin brat to ne dopuštaju. Vrlo ozbiljno su iznosili svakojake budalaštine o tome, ali ja ni u jednu nisam verovala. Od onog dana (otprilike pre četiri godine) kada smo ga gospođica Taylor i ja srele na Brodvejskom putu i kad je on, pošto je počela da rominja sitna kiša, onako predusretljivo poleteo do Mitchellovih i pozajmio za nas dva kišobrana, za mene je stvar bila odlučena. Od tog časa sam mislila kako da ostvarim taj brak; a kad me je u ovom slučaju nagradio takav uspeh, dragi tata, ne možete pomišljati da ću prestati s navodadžisanjem«. »Ne shvatam šta hoćete da kažete rečju uspeh«, reče g.

Knightley. »Uspeh pretpostavlja trud. Ako ste se vi četiri godine trudili da ostvarite taj brak, onda ste baš krasno utrošili svoje vreme! Zaista divno da jedna mlada devojka na to upotrebljava svoje umne sposobnosti! Ali ako se, kao što ja zamišljam, to vaše ostvarivanje braka, kako vi to velite, sastojalo u tome što ste ga zamislili, što ste u jednom dokonom času rekli u sebi: 'Mislim da bi bilo odlično za gospođicu Taylor ako bi je gospodin Weston uzeo', i što ste to zatim s vremena na vreme opet govorili u sebi, zašto onda pominjete uspeh? U čemu je vaša zasluga? Čime se dičite? Imali ste sreće da tačno predvidite, i to je sve što se može reći«. »A zar vi nikad niste doživeli ono radosno i pobedničko osećanje koje nastupa kad ste nešto tačno predvideli? Sažaljevam vas. Mislila sam da ste oštroumniji; jer, budite uvereni, pogađanje ne zavisi nikad samo od sreće, u tome uvek ima i dara. A što se tiče moje jadne reči 'uspeh' kojoj zamerate, nisam ubeđena da nemam baš nimalo prava na nju. Vi ste ocrtali dve lepe slike, ali mi se čini da postoji i treća, nešto između onog ko ne čini ništa i onog ko čini sve. Da ja 



nisam potsticala gospodina Westona da nas posećuje, da mu nisam pružala malo ohrabrenja i da nisam zagladila mnoge sitne nesporazume, možda ne bi ni do čega došlo. Verujem da dovoljno poznajete Hartfield da biste to razumeli«. »Neposrednog i otvorenog čoveka kao što je Weston, i razumnu i iskrenu ženu kao gospođicu Taylor, možete slobodno pustiti da sami svršavaju svoje stvari. Uplitanjem biste pre naudili sebi nego njima učinili dobra«. »Emma nikad ne misli na sebe ako može drugome da učini dobra«, pridruži se g. Woodhouse, koji je samo delimično shvatao. »Ali, mila moja, molim te, nemoj više nikog da ženiš i udaješ, to su budalaštine koje razaraju porodični krug«. »Samo još jednog, tata, samo gospodina Eltona. Jadni gospodin Elton! Vama se dopada gospodin Elton, tata. Moram da mu potražim ženu. U Highburyju nema niti jedne koja bi bila dostojna njega, a on je ovde već godinu dana i tako je udobno uredio svoju kuću da bi sramota bila da još duže ostane momak. Kad je danas sastavljao njima ruke, učinilo mi se kao da bi želeo da i njemu neko učini tu uslugu! Imam vrlo lepo mišljenje o gospodinu Eltonu, a to je jedini način na koji mu mogu pomoći«. »Gospodin Elton je nesumnjivo vrlo lep mladić i vrlo dobar i veoma ga cenim. Ali ako hoćeš da mu ukažeš neku pažnju, mila moja, pozovi ga neki put na ručak. To će biti mnogo bolje. Verujem da će gospodin Knightley biti tako ljubazan da dođe s njim«. »S najvećim zadovoljstvom, gospodine, kad god hoćete«, reče gospodin Knightley, smejući se. »I sasvim se slažem s vama da će to biti mnogo bolje. Pozovite ga na ručak, Emma, i poslužite ga najboljom ribom i piletinom, ali pustite ga da sam izabere sebi ženu.

Budite uvereni da čovek od dvadeset šest ili sedam godina može sam da se pobrine za sebe«.





G. Weston je bio rodom iz Highburyja, iz jedne ugledne

porodice koja se za poslednja dva-tri kolena obogatila i postala otmena. Lepo je obrazovan, ali pošto je u ranoj mladosti nasledio neki mali imetak kojim je stekao izvesnu nezavisnost, nije pokazivao sklonosti za obična zanimanja kojima su se odala njegova braća, te je svoj nemirni, veseli i druževni duh zadovoljio time što je stupio u narodnu gardu svoje grofovije, koja se tada stvarala.

Kapetana Westona su svi voleli, i kad se u svom vojničkom životu slučajno upoznao s gospođicom Churchill, iz jedne velike jorkširske porodice, i ova se zaljubila u njega, nije se iznenadio niko sem njenog brata i njegove žene, koji ga nikad ranije nisu videli, i koji su bili veoma gordi i mnogo držali do svog ugleda, kome bi takva veza mogla naškoditi. Međutim, gospođicu Churchill, koja je bila punoletna i sama raspolagala svojim novcem, mada njen novac nije bio u srazmeri s porodičnim imanjem, nisu uspeli da odvrate od te udaje, te je ona: ostvarena, na veliki jad g. i gospođe Churchill koji su je s dužnom pristojnošću pustili da ode. To je bio neprikladan brak i nije se pokazao vrlo srećan. Trebalo je da se gospođa Weston oseća srećnijom u njemu, jer je imala muža topla srca i blage naravi, koji je verovao da za nju mora činiti sve za uzvrat što je bila toliko dobra da se zaljubi u njega; ali, mada je pokazala izvesnu vrstu odvažnosti, nedostajala joj je ona najvažnija. Bila je dovoljno odlučna da uprkos svome bratu sprovede ono što je naumila, ali ne toliko da se savlada i da preterano ne žali što je taj brat nerazumno ljut, i da lako podnosi što ne može da živi raskošno kao ranije.

Trošili su više nego što su im prihodi dopuštali, ali u poređenju s Enscombeom to nije bilo ništa. Nije prestala da voli svog muža, ali 



je želela da istovremeno bude i supruga kapetana Westona i gospođica Churchill iz Enscombea. Pokazalo se da je kapetan Weston, za koga su svi, a naročito Churchillovi, smatrali da se sjajno oženio, u celoj toj stvari dosta izgubio; kad mu je žena posle tri godine braka umrla, bio je siromašniji no u početku, a imao je da se stara i o detetu.

Međutim, brige o detetu ubrzo je bio oslobođen. Uz dugotrajnu boljku svoje majke, koja je doprinela ublaženju strasti, dečko je poslužio kao sredstvo za izmirenje: nemajući svoje dece niti kakve druge mlade osobe u svojoj porodici koju bi izdržavali, g. i gospođa Churchill ponudili su ubrzo posle njene smrti da preuzmu svu brigu oko maloga Franka. Obudoveli otac se možda dvoumio i ustezao, ali su nadvladali drugi obziri i dete je predato nezi i imetku Churchillovih, a on je ostao da vodi računa samo o sebi i o tome kako da popravi svoj položaj. Zaželeo je da potpuno izmeni svoj život.

Napustio je narodnu gardu i odao se trgovini, pošto je imao braću koja su se lepo snašla u Londonu, što mu je olakšalo početak.

Tu je imao posla taman koliko mu je bilo potrebno. Zadržao je kućicu u Highburyju, gde je provodio najveći broj svojih slobodnih dana, i tako mu je u dobrom raspoloženju prošlo idućih osamnaest do dvadeset godina, delom u korisnom radu, delom u zadovoljstvima društvenog života. Za to vreme je prilično zaradio, dovoljno da bi kupio jedno malo imanje u blizini Highburyja, za kojim je uvek žudeo, dovoljno da se oženi devojkom bez miraza kao što je gospođica Taylor, i da živi onako kako je želeo, kao čovek koji voli prijatelje i društvo.

Gospođica Taylor je već od pre izvesnog vremena počela da ima uticaja na njegove namere, ali kako to nije bio tiranski uticaj mlade devojke na mladića, nije ga pokolebao u rešenosti da se ne ženi sve dok ne bude mogao da kupi Randalls; prodaju Randallsa je dugo iščekivao, ali nije popustio dok nije ostvario taj cilj koji je sebi postavio. Obogatio se, kupio je kuću, oženio se i otpočeo novo





razdoblje svog života, s većim izgledima na sreću no što ih je imao u ranijim.

Nikad nije bio nesrećan: narav ga je štitila od toga, čak i u prvom braku, ali mu je ovaj drugi morao pokazati kako je divno imati razumnu i istinski dobrodušnu ženu, i dati mu najprijatniji dokaz da je mnogo bolje birati nego biti izabran, izazivati zahvalnost nego je osećati. Kad se rešavao, imao je da misli samo na sebe: njegovo imanje bilo je samo njegovo; što se tiče Franka, on nije samo prećutno vaspitavan kao naslednik svoga ujaka, nego ga je ovaj i zvanično usinio, te je Frank, kad je postao punoletan, uzeo ime Churchill. Zato nije bilo nimalo verovatno da će mu ikada biti potrebna očeva pomoć. Otac mu se toga nije plašio. Ujna mu je bila ćudljiva žena i svog muža je držala pod papučom, ali g. Weston nije pretpostavljao da ikakve ćudi mogu biti toliko snažne da njihove posledice oseti neko ko je tako mio i, kako je on verovao, zaslužio da bude mio.

Svake godine se viđao sa svojim sinom u Londonu i ponosio se njime, pa su se već i stanovnici Highburyja, slušajući njegove izveštaje pune ljubavi, kako je to veoma otmen mladić, na neki način dičili Frankom Churchillom. Smatralo se da toliko pripada tom mestu da se njegove vrline i izgledi na budućnost, u neku ruku, tiču svih njih.

G. Frank Churchill bio je dika Highburyja i svi su radoznalo očekivali da ga vide, ali im na tu laskavu pažnju on nije odgovarao ravnom merom, jer se nikako nije tamo pojavljivao. Često se govorilo da će doći u posetu svome ocu, ali do ove nikako nije dolazilo. Sad, posle ženidbe g. Westona, pretpostavljalo se da će ga sin u znak pažnje posetiti. U toj stvari svi su se slagali, i kad je gospođa Perry bila na čaju kod gospođe i gospođice Bates, i kad su joj gospođa i gospođica Bates vratile posetu. Sad je došlo vreme da g. Frank Churchill dođe među njih; ta nada je ojačala kad se čulo da je ovom prilikom pisao svojoj maćehi. Nekoliko dana u toku svake posete u





Highburyju pominjalo se i ljubazno pismo koje je gospođa Weston dobila. »Verovatno ste čuli za pismo koje je Frank Churchill uputio gospođi Weston? Kažu da je zaista veoma lepo. Gospodin Woodhouse mi je o njemu pričao. Gospodin Woodhouse je video to pismo i kaže da nikad u životu nije pročitao tako lepo pismo!« To pismo je odista veoma cenjeno. Gospođa Weston je, razume se stekla vrlo povoljno mišljenje o mladome čoveku; ovako prijatna pažnja pružala je neoboriv dokaz njegove razumnosti, kao i novi, rado prihvaćeni povod za čestitanja koja je već udaja donela. Smatrala je sebe veoma srećnom ženom, a dovoljno je živela da bi znala kako se s razlogom može smatrati srećnom, kad joj je jedina žalost poticala otuda što se unekoliko odvojila od prijatelja, čija osećanja prema njoj nisu nikad ohladnela i kojima je rastanak s njom teško pao. Znala je da im ponekad sigurno nedostaje njeno društvo, i nije bez bola pomišljala da je Emmi i najmanje zadoveljstvo uskraćeno ili da joj je i samo jedan sat dosadno zato što ona nije pored nje. Ali mila Emma nije takav slabić, snašla se bolje no što bi se većina devojaka snašle, ima pameti, snage i odvažnosti, te se može očekivati da će je te osobine podržati u malim teškoćama i lišavanjima koje je donela promena.

Tešila se zatim time što Randalls nije daleko od Hartfielda, tako da čak i sama žena može da otšeta donde, i što su narav i prilike g. Westona takve da ih neće sprečiti da te zime svako drugo veče provode zajedno. Zbog svog novog položaja gospođa Weston se satima osećala srećnom, a samo za trenutak bi se ražalostila. Njeno zadovoljstvo, više nego zadovoljstvo, njeno ushićenje bilo je tako opravdano i očevidno da bi se Emma ponekad iznenadila, mada je dobro poznavala svoga oca, što on još žali jadnu gospođicu Taylor kad bi je ostavili u njenom udobnom stanu ili kad bi ih ona napuštala uveče u pratnji svog ljubaznog muža i sedala u svoje kočije. Nikad nije otišla a da g. Woodhouse nije uzdahnuo i rekao:





»Ah, jadna gospođica Taylor! Bilo bi joj vrlo milo da ostane kod nas«. Gospođicu Taylor nije mogao povratiti, niti je bilo verovatno da će prestati da je žali. Ali posle nekoliko nedelja g. Woodhouse se ipak bolje osećao. Susedi su prestali da mu čestitaju, nije se više jedio kad bi neko radosno pozdravio taj tužni događaj, ali od svadbenog kolača, koji ga je mnogo zabrinuo, nije više bilo ni zalogaja. Njegov stomak nije mogao da podnese ništa masno, a nikad nije verovao da su drugi ljudi drukčiji od njega. Što je njemu škodilo, smatrao je da nije ni za koga; stoga je najozbiljnije pokušao da ih ubedi da uopšte ne prave svadbeni kolač, a kad mu to nije pošlo za rukom, isto ih je tako ozbiljno nagovarao da ga ne jedu.

Potrudio se da o tome potraži savet g. Perryja, apotekara. G. Perry bio je pametan i otmen čovek čije su posete pričinjavale zadovoljstvo g. Woodhouseu; pošto je upitan za mišljenje, morao je da prizna (mada se činilo da je to suprotno njegovim sklonostima) da za mnoge ljude, možda za većinu, svadbeni kolač nije zdrav ako ga jedu neumereno. Oslanjajući se na to gledište, koje je potvrđivalo njegovo lično, g. Woodhouse se nadao da će moći da utiče na svakog gosta novog bračnog para; ali su oni ipak jeli kolač, a njegovi milosrdni živci nisu se smirili dok ga nije sasvim nestalo.

Po Highburiju je kružila čudna priča o tome kako su videli svu Perryjevu decu s kriškom svadbenog kolača gospođe Weston u ruci, ali g. Woodhouse to nije nikada smeo da veruje.





G. Woodhouse

je na svoj način voleo društvo. Bilo mu je veoma milo da mu prijatelji dolaze u posetu; a sticajem različitih uzroka, dugog boravka u Hartfieldu, svoje dobre naravi, bogatstva, svoje kuće i kćeri, bio je u stanju da u priličnoj meri upravlja posetama svog malog kruga kako mu se sviđalo. Nije mnogo dolazio u dodir s ostalim porodicama izvan toga kruga: strah od sedenja do kasno u noć i velikih večera činio ga je nepodesnim za sve poznanike sem onih koji su pristajali da ga posećuju pod njegovim uslovima.

Na sreću, imao je dosta takvih u Highburyju, uključujući tu i Randalls u istoj parohiji i Donwell u susednoj, boravište g.

Knightleyja. Prilično je često, po Emminom nagovoru, izabrane i najbolje pozivao na ručak, ali je najviše voleo večernje sedeljke, pa ukoliko ponekad ne bi uobrazio da neće moći da podnese društvo, bilo je retko koje veče u nedelji da mu Emma nije prikupila društvo za partiju karata. Iz stvarnog i dugogodišnjeg poštovanja prema njemu dolazili su Westonovi i g. Knightley, a što se tiče g. Eltona, mladog čoveka kome je samoća teško padala, nije bilo opasnosti da će on odbaciti preimućstvo da slobodne večeri svog samačkog života zameni otmenim društvom, okupljenim u salonu g. Woodhousea, i osmesima njegove ljupke kćeri.

Posle njih dolazilo je drugo društvo u kojem su najprijatnije bile gospođa i gospođica Bates i gospođa Goddard, tri gospe koje su se gotovo uvek odazivale pozivu iz Hartfielda i koje su tako često dovozili i odvozili kući, da g. Woodhouse više nije smatrao da to pretstavlja teškoću za Jamesa niti za konje.

Da se to događalo samo jednom u godini, ne bi to lako podneo.

Gospođa Bates, udovica bivšeg paroha u Highburyju, bila je veoma 



stara gospa, koja sem čaja i kadrila gotovo ni za šta drugo više nije znala. Živela je vrlo skromno sa svojom neudatom kćeri, okružena pažnjom i poštovanjem koje može da uživa jedna nimalo zlobna stara gospođa u tako nepovoljnim okolnostima. Kći joj je bila neobično omiljena kad se uzme u obzir da nije bila ni mlada, ni lepa, ni bogata, ni udata.

Gospođica Bates se nalazila u najnepovoljnijem položaju za sticanje naklonosti, a nije imala toliko umne nadmoći da bi to sama sebi nadoknadila, ili da bi one koji je mrze, nagnala da joj bar naizgled ukazuju poštovanje. Nikad se nije mogla pohvaliti ni lepotom ni pameću. Mladost joj je prošla bez ikakvih naročitih događaja, a u svojim zrelim godinama posvetila se negovanju slabe majke i trudu da iziđe na kraj s njihovim malim prihodom. Pa ipak je bila srećna žena, i to žena koju je svako s ljubavlju pominjao.

Njena dobroćudnost i skromnost postigli su to čudo. Volela je svakog, svakom želela sreću i lako uočavala svačije zasluge; sebe je smatrala najsrećnijim bićem i blagoslovenom što ima tako izvanrednu majku, toliko dobrih suseda i prijatelja i kuću koja ne oskudeva ni u čemu.

Tako prostodušne i vesele naravi, zadovoljna i zahvalna, svima je bila prijatna, a ona sama srećna.

Umela je mnogo da priča o sitnim stvarima, što je tačno odgovaralo g. Woodhouseu, uvek puna beznačajmih novosti i bezazlenog ogovaranja. Gospođa Goddard bila je upraviteljica jedne škole, ne nekog vaspitnog zavoda ili kakve slične ustanove koja bi u dugim lepo napisanim i besmislenim rečenicama tvrdila da pruža široka znanja i otmeno ponašanje rukovodeći se novim načelima i načinom rada, gde mlade devojke mogu za ogroman novac da izgube zdravlje, a steknu sujetu, nego jednog pravog, čestitog, staro vremskog pansionata, gde se razumna količina veština prodavala za razumnu cenu i kuda su devojke mogle da se pošalju da ne bi bile kod kuće i da bi stekle nešto obrazovanja, bez opasnosti da se vrate kao čudovišta. Škola gospođe Goddard je opravdano uživala veliki 



ugled, jer se Highbury smatrao za osobito zdravo mesto, a gospođa Goddard je imala prostranu kuću i baštu, davala je deci dosta jake hrane, dopuštala im da mnogo trčkaraju za vreme leta, a zimi im je sama previjala ozebline. Nije čudo što je sad oko četrdeset njih dvoje po dvoje išlo za njom u crkvu. Bila je to jednostavna žena, s veoma razvijenim materinskim osećanjem, koja je vrlo mnogo radila u mladosti i smatrala da ima prava da se s vremena na vreme odmori i ode kod nekog na čaj; a pošto ju je nekad g. Woodhouse mnogo zadužio svojom dobrotom, činilo joj se da njemu za ljubav treba, kad god može, da napusti svoj prijatni salon ukrašen vezovima i ode da dobije ili izgubi dva-tri šilinga kraj njegova ognjišta.

Eto, te gospe je Emma vrlo često mogla da prikupi, i radi svog oca bila je srećna što to može, mada to njoj lično nije popunjavalo prazninu koju je ostavila gospođa Weston. Radovala se kad bi videla da joj se otac oseća ugodno i bila veoma zadovoljna sobom što sve to tako dobro izvodi, ali je posle dosadnih razgovora sa te tri žene osećala da svako veče provedeno na taj način odista spada među one duge večeri koje je ona sa strahom očekivala. Jednog jutra, dok je sedela pomišljajući kako će se upravo tako završiti i taj dan, primila je pisamce od gospođe Goddard, u kome je ova najučtivije molila za dopuštenje da sobom dovede i gospođicu Smith; ta je molba vrlo dobro primljena, jer je gospođica Smith bila devojka od sedamnaest godina koju je Emma vrlo dobro znala iz viđenja i koja joj je odavno pobudila pažnju svojom lepotom. Lepa domaćica poslala je veoma ljubazan poziv kao odgovor i nije se više plašila te večeri.

Harrieta Smith bila je nečija vanbračna kći. Pre više godina neko je nju smestio u školu gospođe Goddard, a nedavno ju je neko sa stepena učenice podigao na stepen stalne gošće. To je bilo sve što je svet znao o njenom poreklu. Nije se videlo da ima neke druge prijatelje sem onih koje je stekla u Highburyju i upravo se vratila posle dužeg boravka na selu kod nekih mladih devojaka s kojima je bila zajedno u školi. Bila je vrlo lepa, i to upravo onakve lepote kakvoj se Emma naročito divila: niska rastom, punačka i sveža, 



nežne puti i plavih očiju, svetle kose, pravilnih crta i veoma ljupka; još u toku večeri Emmi se svidelo njeno ponašanje isto koliko i njena ličnost te se rešila da produži to poznanstvo. Slušajući gospođicu Smith nije imala utisak da je naročito pametna, ali joj se činila, ukupno uzev, veoma privlačna: nije bila ni suviše stidljiva ni ćutljiva, a ipak daleko od toga da bude nametljiva; pokazivala je dužno, prikladno poštovanje i izgledala tako radosna i zahvalna što je primaju u Hartfield, i tako se bezazleno divila svemu što vidi, jer je bilo iznad onog na što je ona navikla, da se moralo zaključiti da ima zdravog razuma i zaslužuje da joj neko pruži podršku. Mora joj pružiti podršku. Te blage plave oči i sva ta prirodna ljupkost ne smeju se straćiti na niže društvo u Highburyju i okolini. Njena dosadašnja poznanstva nisu je bila dostojna. Prijatelji od kojih se tek rastala, mada vrlo dobri ljudi, mogli su joj samo škoditi.

To je bila neka porodica Martin, koju je Emma po čuvenju vrlo dobro znala, kao zakupce velikog imanja g. Knightleyja; živeli su u donvelskoj parohiji i, kako je verovala, uživali izvestan ugled. Znala je da g. Knightley o njima vrlo lepo misli, ali mora biti da je to grub, neuglađen svet, nepodesan da bude blisko društvo devojke kojoj je nedostajalo samo malo više znanja pa da bude savršena. Ona, Emma, istakla bi njenu vrednost, usavršila bi je, odvojila bi je od nižeg društva i uvela u više; uticala bi na njeno mišljenje i ponašanje. To bi bio zanimljiv i nesumnjivo veoma plemenit poduhvat, koji bi sasvim odgovarao njenom položaju, njenoj dokolici i njenim snagama. Toliko se divila tim blagim plavim očima, pričala i slušala i u međuvremenu sve to snovala, da joj je veče proletelo neobično brzo; nije ni zapazila kad su postavili, spremili i prineli kaminu sto za večeru kojom su se redovno završavali takvi prijemi i radi čega je ona uvek sedela i čekala na određeno vreme. Sa živahnošću većom od obične, mada je ona i dotle uvek polagala na to da sve uradi lepo i pažljivo, s istinskom revnošću nekoga ko se oduševio sopstvenim zamislima, vršila je sve dužnosti domaćice, nudila i preporučivala seckanu piletinu i kuvane ostrige, navaljujući 



onoliko koliko je odgovaralo ranim časovima i učtivim obzirima gostiju. U takvim prilikama g.Woodhouse se tužno borio sam sa sobom. Voleo je da sto bude postavljen, jer je to bio običaj iz njegove mladosti, ali pošto je bio ubeđen da su večere vrlo nezdrave, bilo mu je prilično krivo kad vidi ma šta na njemu; i dok bi tako u svom gostoljublju želeo da iznese sve pred svoje goste, u brizi za njihovo zdravlje žalostio se što će da jedu. Jedino što je mirne savesti mogao da preporuči bila je mala zdela retke kaše kakvu je sam uzimao; iako bi možda, dok su gospe bezbrižno tamanile bolje stvari, učinio napor da kaže: »Gospođo Bates, dopustite mi da vam ponudim da okušate jedno od ovih jaja. Vrlo meko skuvano jaje ne škodi. Serle se razume u kuvanju jaja bolje nego iko. Ne bih vam preporučio jaje koje neko drugi skuva, ne treba da se plašite, vrlo su mala, vidite, jedno od naših malih jaja neće vam škoditi. Gospođice Bates, dozvolite da vas Emma posluži jednim malim, vrlo malim komadom kolača. Svi naši kolači su s jabukama. Ovde nemate potrebe da strahujete od nezdrave turšije. Puding ne preporučujem. Gospođo Goddard, da li biste hteli samo pola čaše vina? Sasvim malo, pola čaše, sipano u čašu vode? Mislim da bi vam to prijalo«.

Emma je puštala oca da govori, ali je svoje posetioce gostila mnogo bolje; a te večeri bilo joj je naročito milo kad ih je ispratila zadovoljne.

Gospođica Smith je bila srećna tačno onako kako je ona želela.

Gospođica Woodhouse je uživala tako visok ugled u Highburyju da je pošla da se upozna s njom s isto toliko straha koliko i zadovoljstva; ali je skromna i zahvalna mlada devojka otišla od nje veoma razdragana, očarana ljubaznošću kojom se gospođica Woodhouse ophodila prema njoj cele večeri, a na rastanku su se čak i rukovale.





Harrieta Smith se uskoro sasvim odomaćila u Hartfieldu.

Brza i odlučna u svojim postupcima, Emma je odmah počela da je poziva, potstičući je da što češće dolazi; uporedo s razvijanjem njihova poznanstva, jedna drugoj su se sve više dopadale. Emma je brzo uvidela da joj Harrieta može biti vrlo korisna kao drugarica za šetnje. U tom pogledu gubitak gospođe Weston bio je težak. Njen otac nikad nije išao dalje od šumarka i tu su mu dva travnjaka bila dovoljna za dužu ili kraću šetnju, prema godišnjem dobu, tako da su od udaje gospođe Weston njene šetnje bile suviše ograničene. Jednom se osmelila da sama ode do Randallsa, ali se nije prijatno osećala, i zato bi Harrieta Smith, osoba koju je u svako doba mogla da pozove da prošetaju, dragoceno dopunila preimućstva koja joj je njen položaj davao. Ali što se češće viđala s njom, ona joj se i u svakom drugom pogledu sve više dopadala, te je u svojim plemenitim namerama postala još odlučnija.

Harrieta nesumnjivo nije bila naročito pametna, ali je po prirodi bila mila, krotka i zahvalna; nimalo uobražena, želela je samo da je vodi neko koga ceni. Bilo je mnogo ljupkosti u privrženosti koju je odmah pokazala prema Emmi, a sklonost dobrom društvu, sposobnost da ceni ono što je otmeno i umno, odavale su da ima ukusa, mada se nije smelo očekivati da ima i razumevanja. Sve u svemu, Emma je bila potpuno ubeđena da je Harrieta Smith upravo onakva mlada prijateljica kakvu je želela, upravo ono što je potrebno njenom domu. O prijateljici kakva je bila gospođa Weston nije moglo biti reći. Takve dve se nikad ne mogu naći. Takve dve ona nije ni želela. To je bilo nešto sasvim drugo, jedno zasebno, nezavisno osećanje. Gospođu Weston je Emma volela jer je prema njoj osećala i zahvalnost i poštovanje. Harrietu će voleti kao nekog kome može da 



bude korisna. Za gospođu Weston nije imala šta da učini, a za Harrietu sve. Njeni prvi pokušaji da joj bude korisna ogledali su se u nastojanju da pronađe ko su Harrietini roditelji; a ona to nije umela da kaže. Rado bi rekla sve što je u njenoj moći, ali je o toj stvari Emma uzalud postavljala pitanja. Ostalo joj je jedino da zamišlja šta hoće, ali nikako nije verovala da u sličnom položaju ona sama ne bi otkrila istinu. Harrieta nije bila pronicljiva. Zadovoljavala se da sluša i veruje ono što je gospođa Goddard nalazila za potrebno da joj kaže i dalje nije ispitivala. Sasvim prirodno, ona je ponajviše pričala o gospođi Goddard, učiteljicama, učenicama i uopšte događajima u školi, i to bi bilo sve da nije bilo njenog poznanstva s Martinovima, porodicom sa imanja Abbey-Mill.

Martinovi su dobrim delom obuzimali njene misli: provela je s njima dva vrlo srećna meseca i sad je volela da priča kako se prijatno osećala kod njih i da opisuje mnoge ugodnosti i krasote toga mesta. Emma je potsticala njenu govorljivost, zabavljajući se tom slikom jednog drukčijeg sveta i uživajući u mladalačkoj bezazlenosti kojom je Harrieta oduševljeno pričala kako gospođa Martin ima »dva salona, dva zaista vrlo dobra salona, od kojih je jedan velik kao salon gospođe Goddard; kako ima jednu domaćicu koja već dvadeset pet godina živi kod nje; kako imaju osam krava, od kojih su dve alderniške i jednu malu velšku kravu, jednu zbilja veoma lepu malu velšku kravu; i kako je gospođa Martin rekla, pošto joj se krava toliko dopala, da će je zvati njenom kravom; kako imaju vrlo zgodan hladnik u svom vrtu, gde će se jednog dana iduće godine svi okupiti na čaju, zgodan hladnik, dovoljno prostran da primi desetak osoba«.

Emmu je to izvesno vreme zabavljalo i nije pomišljala na nešto dalje. Ali kad se bolje upoznala s tom porodicom, probudila su joj se i druga osećanja. Stekla je pogrešnu pretstavu zamišljajući da se ta porodica sastoji od majke i kćeri, sina i sinovljeve žene, koji svi žive zajedno. Ali kad se ispostavilo da g. Martin, na koga se odnosio jedan deo pričanja i koga je Harrieta uvek pominjala ističući njegovu veliku dobrotu zato što je ovo ili ono uradio, nije oženjen, da tu ne 



postoji nikakva mlada gospođa Martin, nikakva supruga, Emma je posumnjala da sva ta gostoljubivost i ljubaznost može biti opasna po njenu malu sirotu prijateljicu i da bi možda mogla zauvek da se upropasti ako neko ne bi o njoj poveo računa.

Pomišljajući na ovo, počela je da se raspituje više i smišljenije; naročito je navodila Harrietu da podrobnije priča o g. Martinu, što ovoj očigledno nije bilo neprijatno. Harrieta je vrlo rado pričala o tome kako je i on s njima zajedno šetao po mesečini i učestvovao u veselim večernjim igrama, zadržavajući se mnogo na njegovoj dobroćudnosti i ljubaznosti. »Jednog dana je propešačio pet kilometara da bi joj doneo oraha, zato što je ona kazala da ih voli, a i u svemu ostalom je bio isto tako uslužan. Jedno veče doveo je u salon sina svog ovčara da joj peva. Ona vrlo voli pevanje. I on ume malo da peva. Ona veruje da je vrlo pametan i da sve razume. Ima vrlo lepo stado i dok je ona bila kod njih, nudili su mu za vunu više no ikome u tom kraju.

Ubeđena je da svako govori lepo o njemu. Njegova majka i sestre ga mnogo vole. Gospođa Martin joj je kazala jednom prilikom« (dok je ovo pričala, pocrvenela je) »da boljeg sina nema i zbog toga je bila uverena da će, kad se jednog dana oženi biti dobar muž. Nije baš naročito želela da se on oženi; nimalo joj se ne žuri«. »Odlično, gospođo Martin«, pomisli Emma. »Vi znate šta hoćete«. »A kad je odlazila, gospođa Martin je bila tako ljubazna da pošalje jednu divnu gusku gospođi Goddard. Najlepšu gusku koju je gospođa Goddard ikada videla. Gospođa Goddard je tu gusku priredila jedne nedelje i pozvala sve tri učiteljice, gospođicu Nash, gospođicu Prince i gospođicu Richardson da večeraju s njom«. »Gospodin Martin, verovatno, nije čovek koji zna mnogo više od onog što spada u njegov posao. On ne čita?« »O, da!... to jest, ne... ne znam... ali verujem da je mnogo pročitao, samo ne ono što biste vi cenili. On čita Zemljoradnički glasnik i neke druge knjige što leže u udubljenju kraj jednog 



prozora, ali te knjige čita sam. Međutim, ponekad bi nam uveče, pre no što bismo prešli na karte, pročitao naglas nešto iz Lepih odlomaka, nešto vrlo zabavno. A znam da je pročitao Vekfildskog sveštenika. Nije nikad pročitao Romansu šume, niti Decu Opatije.

Nije nikad ni čuo za te knjige pre no što sam mu ih ja pomenula, ali je rešio da ih sad što pre nabavi«.

Sledeće pitanje je glasilo: »Kako izgleda gospodin Martin?« »O, nije lep, nimalo nije lep. U početku sam smatrala da je sasvim ružan, međutim sad ne mislim da je tako ružan. Znate, posle nekog vremena, čovek se privikne. Ali zar ga nikad niste videli? On je svaki čas u Highburyju, redovno svake nedelje projaše idući u Kingston. On vas je vrlo često sretao«. »Može biti, a možda sam ga i ja pedeset puta videla nemajući pojma kako se zove. Neki mlad zemljoradnik, bilo na konju ili peške, nema zaista nimalo izgleda da privuče moju radoznalost.

Samostalan seljak spada upravo u onaj red ljudi s kojim osećam da ne mogu imati nikakve veze. Osobe koje bi bile stepen dva niže, a čiji bi mi izgled ulivao poverenje, mogle bi da privuku moju pažnju: nadala bih se da ću na neki način pomoći njihovim porodicama. Ali nezavisni seljak nema potrebe za mojom pomoći i zbog toga je u izvesnom smislu isto toliko iznad moje pažnje koliko je u svakom drugom ispod nje«. »Naravno. O, da, verovatno je da ga niste nikad zapazili; ali on vas zna vrlo dobro, zaista, mislim iz viđenja«. »Ne sumnjam da je on mladić koji zaslužuje poštovanje. Znam, zbilja, da je takav, i kao takvom želim mu svako dobro. Šta mislite, kojih je godina?« »Osmog juna je napunio dvadeset četiri godine, a moj rođendan je dvadeset trećeg: tačno dve nedelje i jedan dan razlike, što je veoma čudno«. »Samo dvadeset četiri. Suviše je mlad da se okući. Njegova majka je potpuno u pravu što se ne žuri. Izgleda da im je ovako sasvim dobro, a ako bi se potrudila da ga oženi, verovatno bi se 



pokajala. Kroz šest godina, ako bi našao kakvu valjanu mladu devojku istog staleža kao što je njegov i sa nešto novca, to bi već moglo biti vrlo dobro«. »Kroz šest godina! Draga gospođice Woodhouse, pa njemu će biti trideset«. »Pa da, ljudi koji rođenjem nisu već stekli novčanu nezavisnost, većinom ne mogu sebi dopustiti da se ranije ožene. Pretpostavljam da gospodin Martin tek treba da stiče sebi imanje, ne može biti da je već obezbedio svoj položaj u životu. Ma koliko da je nasledio posle očeve smrti, ma koliki bio njegov deo u porodičnoj imovini, verujem da je sve to nesređeno, uloženo u imanje, itd., i mada on, ako bude vredan i ima sreće, može s vremenom postati bogat, skoro je nemoguće da je ma šta već postigao«. »Sigurno je tako. Ali oni žive vrlo ugodno. Nemaju sluge za rad u kući, inače ne oskudevaju ni u čemu; gospođa Martin govori da će uzeti nekog dečka iduće godine«. »Ne bih želela, Harrieta, da dospete u neugodan položaj, kada se on bude oženio, mislim, da se upoznajete s njegovom ženom. Jer, mada se njegovim sestrama u pogledu višeg obrazovanja nema mnogo da prigovori, ne znači da bi se on mogao oženiti nekim ko bi imalo bio vredan vaše pažnje. Zbog nesrećnih okolnosti vašeg rođenja trebalo bi da naročito pažljivo birate svoje društvo. Nema sumnje da ste vi gospodska kći i morate se svim silama truditi da održite svoje pravo na taj položaj, inače će se naći dosta sveta koji će uživati da vas potcenjuje«. »Da, svakako, verujem da ih ima. Ali dokle god dolazim u Hartfield i dokle god vi budete tako ljubazni prema meni, gospođice Woodhouse, ne bojim se ni od koga«. »Vi prilično dobro shvatate kolika može da bude snaga izvesnog uticaja, Harrieta, ali ja bih htela da vas tako učvrstim u dobrom društvu da budete nezavisni i od Hartfielda i od gospođice Woodhouse. Hoću da steknete jake veze u boljem svetu, i zato bi bilo dobro da imate što manje nepriličnih poznanstava; i eto zato kažem, 



ako biste se još uvek nalazili u ovom kraju kad se gospodin Martin bude oženio, ne bi trebalo da se zbog svoje prisnosti s njegovim sestrama upletete u poznanstvo sa ženom koja će verovatno biti kći nekog običnog seljaka, i neobrazovana«. »Svakako. Da. Mada ne mislim da bi se gospodin Martin oženio nekom devojkom koja ne bi imala izvesno obrazovanje i ne bi bila vrlo lepo vaspitana. Ali ipak, vi bolje znate, i svakako neću želeti da se upoznam s njegovom ženom. Uvek ću poštovati gospođice Martin, naročito Elizabethu, i biće mi veoma žao da ih, napustim, jer su one obrazovane kao i ja. Ali ako se on oženi neobrazovanom i prostom ženom, sigurno je bolje da je ne posećujem, ukoliko mi to bude moguće«.

Dok se ona ovako kolebala u toku razgovora, Emma ju je posmatrala, ali nije zapazila nikakve uznemirujuće: znake ljubavi.

Taj mladić je njoj bio prvi udvarač, ali verovatno ničega više tu nije bilo, i sa Harrietine strane neće biti ozbiljnih teškoća koje bi preprečile put nekoj njenoj, Emminoj, prijateljskoj zamisli. Već idućeg dana, šetajući donvelskim putem, srele su gospodina Martina. Išao je peške i pošto je najpre s puno poštovanja pogledao nju, s potpuno neskrivenim zadovoljstvom pogledao je njenu drugaricu. Emma je volela što joj se pružila prilika da ga osmotri, i pošto se odmakla nekoliko koraka dok su, njih dvoje razgovarali njeno pronicljivo oko je dovoljno proučilo g. Martina. Bio je prijatne pojave i davao utisak razumnog mladića, ali drugih prednosti nije imao. Kad bi ga uporedili s nekim pravim gospodinom, mislila je da bi morao izgubiti svu naklonost koju je zadobio u Harriete. Harrieta je umela da ceni lepo ponašanje, sama od sebe je s poštovanjem i divljenjem zapažala ljubaznost njenog oca.

G. Martin je izgledao kao čovek koji ne zna šta je lepo ponašanje. Ostali su u razgovoru samo nekoliko minuta, da gospođica Woodhouse ne bi čekala, a onda je Harrieta dotrčala k njoj, nasmejana i razdragana. Gospođica Woodhouse se nadala da će ubrzo stišati to oduševljenje. 



»Zamislite samo te slučajnosti da ga sretnemo! Kako je to veoma čudno! Kaže da pukim slučajem nije išao okolo pored Randallsa. Nije mislio da mi ikad šetamo ovim putem. Mislio je da najčešće šetamo prema Randallsu. Još nije uspeo da nabavi Romansu šume. Imao je tako mnogo posla kad je poslednji put bio u Kingstonu da je potpuno zaboravio, ali sutra ide opet. Baš je čudno kako smo se sreli! Dakle, gospođice Woodhouse, je li onakav kakvog ste ga zamišljali? Kako vam se čini? Nalazite li da je ružan?« »On nije lep, nesumnjivo, nimalo nije lep; ali to i nije tako važno, važno je što nimalo nije uglađen. Nisam imala prava da mnogo očekujem i nisam ni očekivala, ali nisam imala pojma da on može da izgleda tako nezgrapno, tako neotmeno. Priznajem, zamišljala sam da je nešto malo uglađeniji«. »Svakako«, reče Harrieta utučeno, »on nije uglađen kao neki pravi gospodin«. »Mislim, Harrieta, da ste, otkako ste se upoznali s nama, bili vrlo često u društvu ljudi koji su toliko gospoda od glave do pete da i sami morate uvideti koliko je gospodin Martin drukčiji. U Hartfieldu ste sreli lepe uzore dobro obrazovanih i lepo vaspitanih mladića.

Iznenadilo bi me ako biste, pošto ste njih videli, mogli ponovo da se nađete s gospodinom Martinom a da ne opazite da je on nešto mnogo niže, i ako se samoj sebi ne biste čudili što ste ikad ranije i mislili da je on prijatan. Zar vam se već sad to ne čini? Zar vamnije palo u oči?

Sigurna sam da ste morali zapaziti kako je nespretan i neuglađen, kako mu je glas grub i bez ikakvih preliva, kao što sam čula dok sam ovde stajala«. »On izvesno nije kao gospodin Knightley. Ne izgleda i ne korača tako otmeno kao gospodin Knightley. Dovoljno jasno vidim razliku.

Ali gospodin Knightley je izvanredno otmen čovek!« »Gospodin Knightley tako izuzetno lepo izgleda da nije pravo upoređivati gospodina Martina s njim. Među stotinom nećete videti takvog kao što je gospodin Knightley, kome se odmah vidi da je pravi gospodin. Ali on nije jedini gospodin koga ste viđali u 



poslednje vreme. Sta kažete o gospodinu Westonu i gospodinu Eltonu? Uporedite gospodina Martina ma s kojim od njih. Uporedite njihov način držanja, hoda, govora, ćutanja. Morate uvideti razliku«. »O, da, postoji velika razlika. Ali gospodin Weston je već skoro star čovek. Gospodin Weston mora da ima između četrdeset i pedeset godina«. »Utoliko je veća vrednost njegovog lepog ponašanja. Što su ljudi stariji, Harrieta, sve je važnije da im ponašanje ne bude rđavo, svaka bučnost, grubost ili nespretnost postaje tada vidljivija i odvratnija.

Ono što kod mladića može da prođe, nepodnošljivo je u starijim godinama. Gospodin Martin je nespretan i neuglađen sada; kakav li će biti kad dođe u godine gospodina Westona?« »To se, zaista, ne može znati«, odgovori Harrieta prilično ozbiljno. »Ali može prilično dobro da se pogodi. Biće neotesan, prost seljak, potpuno nebrižljiv prema spoljašnosti i misliće samo o dobitku i gubitku«. »Zar će zbilja biti takav? To će biti strašno«. »Koliko ga već sad obuzimaju poslovi, jasno se vidi po tome što je zaboravio da se raspita za knjigu koju ste mu preporučili. Suviše je zanet pijacom da bi mislio na nešto drugo, a upravo takav i treba da bude čovek koji hoće da se obogati. Šta će njemu knjige? A ja ne sumnjam da će on uspeti i da će vremenom postati vrlo bogat; to što je nepismen i grub ne treba da nas uznemirava«. »Čudim se da se nije setio knjige«, bilo je sve što je Harrieta odgovorila, izražavajući tako ozbiljno nezadovoljstvo da je Emma to smatrala dovoljnim. Zbog toga neko vreme nije ništa rekla. Zatim otpoče ovako: »U izvesnom smislu je ponašanje gospodina Eltona možda bolje nego ponašanje gospodina Knightleyja i gospodina Westona.

Uglađeniji je. On bi se možda sigurnije mogao uzeti kao uzor. Kod gospodina Westona zapazićete iskrenost, hitru reč, skoro da kažem grubu otvorenost, to kod njega svi vole, jer u njoj ima puno 



dobroćudnosti, ali to se ne bi moglo podražavati. Isto tako ni ono neposredno, odlučno ponašanje gospodina Knightleyja ne bi bilo podesno za ugledanje, mada njemu vrlo dobro pristaje. Njegova pojava, izgled, položaj u društvu dopuštaju mu da se tako drži, ali ako bi neki mladić pokušao da ga podražava bilo bi nepodnošljivo. S druge strane, mislim da bi se mladom čoveku sa sigurnošću mogao preporučiti kao uzor gospodin Elton.

Gospodin Elton je dobroćudan, veseo, uslužan i pažljiv. Čini mi se da je u poslednje vreme postao naročito pažljiv. Ne znam da li ima neku nameru da se većom nežnošću dodvori jednoj od nas Harrieta, ali mi je palo u oči da se ponaša nežnije nego obično. Ako uopšte nešto smera, zacelo želi da se vama dopadne. Zar vam nisam ispričala šta mi je o vama neki dan rekao?« Ona ponovi nekoliko toplih pohvala njenim osobinama koje je bila izvukla od g. Eltona i sada ih osobito istakla, a Harrieta pocrvene, nasmeši se i reče kako je uvek mislila da je g. Elton veoma prijatan. G. Elton je bio upravo ona ličnost koju je Emma odabrala da njom istisne iz Harrietine glave mladog zemljoradnika. Mislila je da bi to bio odličan brak, čak tako očigledno pogodan, prirodan i verovatan da ona ne bi ni bila naročito zaslužna što ga je smislila. Činilo joj se da je to nešto na šta je svako morao da pomisli i da to pretskaže. Ali nije bilo verovatno da je ma ko mogao nju preteći u toj zamisli pošto joj je pala na um još prve večeri kad je Harrieta došla u Hartfield. Što je više o njoj mislila sve joj se umesnija činila.

G. Elton je po svom položaju bio veoma pogodan, bio je pravi gospodin, bez rodbinskih veza u nižim slojevima, a u isti mah nije poticao iz takve porodice koja bi s pravom mogla da zameri sumnjivim okolnostima Harrietinog rođenja. Mogao je da joj pruži ugodnu kuću i sasvim dovoljna sredstva za život, kako je Emma mislila, jer iako highburyska parohija nije bila velika, znalo se da on ima i neki lični prihod. Usto, ona ga je visoko cenila kao mladog čoveka vedre naravi, dobronamernog i uglednog, koji je dovoljno razborit i ume da se ophodi u društvu. Već se uverila da Harrietu 



smatra lepom devojkom, i to je po njenom mišljenju bilo dovoljno za početak s njegove strane, ako je bude često viđao u Hartfieldu. Što se tiče Harriete, nije moglo biti sumnje da će pomisao da mu se dopada imati uobičajenu snagu i dejstvo. A on je bio zbilja vrlo prijatan mladić, takav kakav bi se mogao dopasti svakoj ženi koja nije velika probiračica.

Smatrali su ga veoma lepim, i svi su mu se mnogo divili, mada ne i ona, jer mu je nedostajala otmenost crta što je njoj bilo neophodno. Ali devojku koju je mogao da oduševi Robert Martin, zato što je jurio okolo da joj donese oraha, g. Elton bi svakako mogao da osvoji svojim udvaranjem.





N

» eznam koje je vaše mišljenje gospođo Weston« reče gospodin Knightley »o ovom druženju gospođice Emme i Harriete ali mi se ne čini kao dobra stvar« »Iznenađujete me! Emma će sigurno koristiti Harrieti, a za Harrietu se može reći da će koristiti Emmi jer joj je pružila nešto novo čemu će ova posvetiti svoju pažnju. Meni je bilo izvanredno milo gledajući kako postaju prisne. Kako različito gledamo na stvari!

Ne mislite da će jedna drugoj koristiti! Ovo će, gospodine Knightley, svakako biti početak jedne od naših svađa oko Emme«. »Možda mislite da sam namerno došao da se prepirem s vama, znajući da je Weston izišao i da ćete morati sami da se borite«. »Gospodin Weston bi me zacelo podržao da je ovde, pošto on o tome misli tačno ono što i ja. Baš smo juče govorili o tome i složili se da je sreća za Emmu što u Highburyju ima takva devojka s kojom može da se druži. Gospodine Knightley, ne priznajem da je vaša ocena u ovom slučaju pravilna: toliko ste navikli na samački život da ne znate šta vredi imati druga i, možda nitko pa ni vi ne može biti dobar sudac udobnosti koju žena osjeća u društvu druge. Mogu zamislite vaš prigovor na Harriet Smith. Ona nije devojka tako visokih odlika kakve bi trebalo da ima Emmina prijateljica. Ali, s druge strane, kako je Emma želi vidjeti bolje informiranu, to će biti poticaj da se i sama više obrazuje. Oni će čitati zajedno. Ona to namerava, znam«. »Emma još od svoje dvanaeste godine namerava da više čita.

Video sam mnoge spiskove knjiga koje je u razna doba pravila s namerom da ih redom pročita od početka do kraja, i to su bili spiskovi vrlo dobro odabranih knjiga, i vrlo uredno sastavljeni, ponekad po azbučnom redu, a ponekad po nekom drugom pravilu. 



Sećam se da sam za spisak koji je napravila kad joj je bilo tek četrnaest godina mislio da toliko čini čast njenom rasuđivanju da sam ga izvesno vreme čuvao. Možda je i sad načinila neki lep spisak.

Ali prestao sam da očekujem od Emme neko postojano čitanje.

Nikad se ona neće latiti nečeg što zahteva marljivost, strpljenje i pokoravanje mašte razumu. Tamo gde gospođica Taylor nije uspela da pruži potstreka, mogu da se kladim da ni Harrieta Smith neće ništa učiniti. Nikad niste mogli da je ubedite da pročita ni pola onog što ste želeli. Znate i sami da niste«. »Verovatno sam tada tako mislila«, odgovori gospođa Weston smešeći se, »ali otkako smo se rastale, ne sećam se da je Emma ijednom propustila da učini ma šta što sam zaželela«. »Teško da bi se čovek usudio da potseća nekog ko ima pamćenje«, reče g. Knightley lagano kao da još misli šta će reći, i za trenutak dva zaćuta. »Ali ja«, dodade on ubrzo, »čija čula nisu bila tako začarana, moram još uvek da vidim, čujem i pamtim. Emma se razmazila zato što je bila najpametnija u porodici. S deset godina ona je, na nesreću, bila kadra da odgovori na pitanja koja su zbunjivala njenu sedamnaestogodišnju sestru, uvek je bila brza i sigurna u sebe, dok je Isabella bila spora i bojažljiva. A od svoje dvanaeste godine Emma je postala gospodarica i kuće i svih vas. Smrću svoje majke izgubila je jedinu osobu kadru da s njom iziđe na kraj. Nasledila je sposobnosti svoje majke, i mora biti da se njoj pokoravala«. »Teško meni. gospodine Knightley, da sam zavisila od vaše preporuke u slučaju da sam napustila porodicu gospodina Woodhousea i tražila neko drugo mesto. Ne verujem da biste ijednu lepu reč rekli za mene. Sigurno ste me uvek smatrali nepodesnom za dužnost koju sam obavljala«. »Da«, reče on smešeći se. »Ovo mesto vam bolje odgovara: vrlo ste sposobni za suprugu, ali nikako za vaspitačicu. A to je zato što ste se, za vreme dok ste boravili u Hartfieldu, pripremali da postanete izvrsna supruga. Emmi možda niste pružili onako 



potpuno obrazovanje kao što su vaše sposobnosti obećavale, ali ste vi od nje vrlo dobro vaspitani u onoj bitnoj stvari braka, da se pokoravate i činite onako kako se od vas zahteva. Da me je Weston zamolio da mu preporučim nekog za ženu, nesumnjivo bi mu predložio gospođicu Taylor«. »Hvala. Nije baš teško dokazati se dobra supruga čoveku kao što je gospodin Weston«. »Pa, pravo da vam kažem, čini mi se da su vaše sposobnosti pomalo uludo bačene, i da vi tako potpuno pripremljeni da trpite, nećete imati šta da trpite. Ali ne treba da očajavamo. Možda će Weston postati prgav iz obesti koja se javlja kad je čoveku dobro, ili će mu, možda, sin dosađivati«. »Nadam se da neće. Nije verovatno. Ne, gospodine Knightley, nemojte mi s te strane proricati nevolje«. »Ne proričem, niukoliko ne proričem. Samo nabrajam mogućnosti. Ne hvalim se da kao Emma imam dara da nagađam i predviđam. Od sveg srca se nadam da će taj mladić postati Weston po vrsnoći, a Churchill po bogatstvu. Ali Harrieta Smith, o njoj sam tek počeo da govorim. Mislim da je za Emmu to najgora vrsta drugarice koju bi mogla da ima. Sama ne zna ništa, a za Emmu veruje da zna sve. Uvek na neki način laska, a još gore je što je to nehotično. Njeno neznanje pretstavlja neprestano laskanje. Zar može Emma pomisliti da sama treba nešto da nauči, kad stalno gleda koliko je divno Harrieta ispod nje? A što se tiče Harriete, smem da tvrdim da ona ne može ništa dobiti od tog prijateljstva.

Hartfield će joj samo oduzeti volju za sva druga društva u koja stvarno spada. Postaće taman toliko otmena da se oseća nelagodno, tamo gde gospođa bi prema svom rođenju i prilikama trebalo da se oseća kao kod kuće. Ili se jako varam, ili Emmin nauk nije u stanju da dade duhovnu snagu i da pomogne nekoj devojci da se razumno prilagodi različitim uslovima svoga položaja u životu. Njime se stiče samo malo uglađenosti«.





»Ili ja imam više nego vi poverenja u Emmin zdrav razum, ili mi je više stalo da joj sad bude ugodno, jer ne mogu da žalim što je došlo do tog poznanstva. Baš je sinoć lepo izgledala«. »O, vi biste radije govorili o njenom liku nego o njenom duhu, zar ne? Vrlo dobro, ne poričem da je Emma lepuškasta«. »Lepuškasta! Recite da je divna. Možete li zamisliti nešto bliže savršenoj lepoti od Emminog celokupnog izgleda, lica i stasa?« »Ne znam šta bih mogao da zamislim, ali priznajem da sam retko video lice ili stas koji bi mi se više dopali. Ali ja sam pristrasan jer sam stari prijatelj«. »Kakve oči! Prave lešnikove boje, i kako su blistave! Pravilne crte, blag izraz, a boja kože o, kakvo zdravo rumenilo i kako je lepo izrasla i razvila se, tako čvrsta i prava tela! Ne samo iz rumenila, nego i iz izraza lica, glave, pogleda, izbija zdravlje. Ponekad kažu za neko dete da je »prava slika zdravlja«, i eto, Emma mi uvek ostavlja utisak savršene slike zdravlja odrasle osobe. Prekrasna je. Zar ne, gospodine Knightley?« »U tom pogledu ne mogu nikakvu manu da joj nađem«, odgovori on. »Mislim da je sasvim takva kakvom je opisujete.

Prijatno mi je da je gledam, i dodaću još jednu pohvalu: mislim da nije sujetna na svoju lepotu. Što se tiče njene lepote, izgleda da ona ne vodi o tome mnogo računa; sujetna je u drugom pogledu. Gospođo Weston, zalud se trudite da otklonite moje neraspoloženje prema njenoj prisnosti s Harrietom Smith i strahovanje da će im to obema škoditi«. »A ja sam, gospodine Knightley, isto tako čvrsto ubeđena da im to neće ništa naškoditi. Kraj svih sitnih mana, Emma je krasno stvorenja. Jeste li igde videli bolju, nežniju sestru ili iskrenijeg prijatelja? Ne, ne, ona ima osobine na koje se čovek može osloniti, nikad ona nikog neće povesti rđavim putem, nikakvu nepopravivu grešku neće učiniti; Emma jednom pogreši, a sto puta je u pravu«.





»Vrlo dobro, neću vas više jediti. Emma je anđeo, a ja ću svoju zlovolju zadržati za sebe do Božića, kada će doći John i Isabella. John voli Emmu razborito, dakle nije zaslepljen, a Isabella uvek misli kao i on, sem što više od njega strahuje za decu. Siguran sam da će se oni složiti sa mnom«. »Znam da je svi vi suviše volite da biste bili nepravedni ili neljubazni prema njoj, ali izvinite me, gospodine Knightley, što ću biti tako slobodna (smatram, znate, da pomalo imam prava da govorim onako kako bi Emmina majka mogla da govori) i nagovestiti da po mom mišljenju nikakvo dobro ne može proizići iz toga što biste mnogo raspravljali o prijateljstvu sa Harrietom Smith.

Oprostite, ali ako i pretpostavimo da bi se trebalo plašiti nekih neprijatnosti od te prisnosti, ne može se očekivati da bi Emma, koja ne polaže račun nikom do svom ocu, a on potpuno odobrava to prijateljstvo, prekinula s ovim sve dok joj ono pričinjava zadovoljstvo. Meni je, gospodine Knightley, dugo godina bila dužnost da dajem savete, pa ne treba da se čudite ovim malim ostacima te navike«. »Ni najmanje«, uzviknu on, »veoma sam vam zahvalan za njih.

Taj savet je vrlo dobar i doživeće bolju sudbinu nego mnogi vaši raniji saveti, jer će biti poslušan«. »Gospođa Johna Knightleyja se lako uznemiri i možda bi se ražalostila zbog svoje sestre«. »Umirite se«, reče on, »neću podići uzbunu; zadržaću svoje neraspoloženje za sebe. Ja se vrlo iskreno brinem za Emmu. Isabella mi nije ništa bliža od nje i nikad nije zauzimala više mesta u mojim mislima, možda i manje od nje. U onom što čovek oseća za Emmu ima izvesne brige i radoznalosti. Pitam se šta će biti s njom?« »I ja se to pitam«, reče gospođa Weston tiho, »vrlo često«. »Ona uvek izjavljuje da se neće nikad udavati, što, naravno, ne znači baš ništa. Ali nije mi poznato da je ona dosada uopšte naišla na nekog čoveka koji bi joj se dopao. Ne bi bilo rđavo za nju da se do ušiju zaljubi u nekog ko bi joj odgovarao. Voleo bih da se Emma 



zaljubi, a da bude pomalo u neizvesnosti da li joj je ljubav uzvraćena: to bi joj dobro činilo. Ali ovde nema nikoga ko bi je privukao, a ona vrlo retko odlazi u druga mesta«. »Izgleda, zaista, da ovde zasad nema baš nikog ko bi je doveo u iskušenje da odustane od svoje odluke«, reče gospođa Weston, »a dok joj je u Hartfieldu tako lepo, ne želim da pokloni nekom svoju ljubav, koja bi izazvala mnoge teškoće s obzirom na sirotog gospodina Woodhousea. Zasad ne bih preporučila Emmi da stupi u brak, mada, verujte mi, time ne mislim da ga omalovažavam«. Ovim rečima htela je, pored ostalog, da prikrije što više izvesne omiljene zamisli svoje i g. Westona o toj stvari. U Randallsu su gajili neke želje u pogledu Emmine sudbine, ali nisu hteli da ih neko nasluti. A kad je g. Knightley uskoro mirno prešao na pitanja: »Šta misli Weston o vremenu? Hoće li biti kiše?«, bila je ubeđena da on o Hartfieldu nema više šta da kaže, niti da išta sluti.





Emma nije ni za časak posumnjala da je Harrietinu maštu

uputila dobrim pravcem i da je probudila zahvalnost njene mlade taštine radi vrlo dobre stvari: nalazila je da ona sad očevidno više no ranije zapaža koliko je g. Elton vanredno lep čovek i veoma prijatnog ponašanja.

Kako se nije ustezala da je i dalje ljubaznim nagoveštajima ubeđuje da joj se on divi, bila je sigurna da će uskoro izazvati i kod Harriete isto toliko naklonosti za njega ako joj prilike budu dozvolile. Bila je čvrsto uverena da je g. Elton na najboljem putu da se zaljubi, ako već nije zaljubljen. Što se tiče njega nije bilo nikakve sumnje. Pričao je o Harrieti i tako ju je toplo hvalio da nije mogla pretpostaviti da tu išta nedostaje što vremenom neće samo po sebi doći. Uviđao je kako se Harrietino ponašanje upadljivo popravilo od onog dana kad je prvi put došla u Hartfield, a to je bio jedan od mnogih prijatnih znakova da mu se ona sve više sviđa. »Dali ste gospođici Smith sve što joj je bilo potrebno«, rekao je, »načinili ste je ljupkom i neusiljenom. Bila je divno stvorenje i kad je došla k vama, ali, po mom mišljenju, osobine koje ste vi dodali beskrajno su iznad onih koje joj je priroda dala«. »Milo mi je što mislite da sam joj bila od koristi, ali Harrietu je trebalo samo izvući iz njene povučenosti i dati joj malo, vrlo malo saveta. Imala je u sebi svu prirodnu ljupkost blage i bezazlene naravi. Ja sam učinila vrlo malo«. »Kad bi bilo dopušteno protivrečiti lepšem polu...«, reče uglađeni g. Elton. »Možda sam je načinila malo odlučnijom i naučila je da razmišlja o pitanjima koja joj ranije nisu padala na pamet«. 



»Tačno to, eto to mi je naročito palo u oči. Koliko nove odlučnosti u nje! Vešta je bila ta ruka«. »Veliko je bilo zadovoljstvo, to je sigurno. Nikad nisam naišla na nekog ko bi bio tako istinski krotak«. »Ne sumnjam u to«. Izrekao je te reči uzbuđeno i uzdišući, kao što čine zaljubljeni ljudi. Isto joj se tako dopao drugog jednog dana kad je podržao njenu želju koju je odjednom izrazila, da ima Harrietinu sliku. »Da li vas je nekad neko slikao, Harrieta?« upita on »Da li vam je neki slikar radio portret?« Harrieta je upravo htela da iziđe iz sobe i zastala je samo da bi s dirljivom prostodušnošću kazala: »O, ne, nikad«. Čim je otišla, Emma uzviknu: »Kako bi divno bilo imati lep Harrietin portret! Ne znam šta bih dala da ga imam. Skoro bih i sama pokušala da je slikam. Vi to verovatno ne znate, ali pre dve-tri godine mnogo sam volela da radim portrete i pokušala sam da naslikam nekoliko svojih prijateljica i prijatelja; smatrali su da imam uglavnom dobro oko, ali mi je, najzad, iz raznih razloga to dosadilo, pa sam digla ruke. Ali bih se zaista odvažila, ako bi Harrieta htela da mi sedi. Bilo bi divno imati njenu sliku!« »Molim vas«, uzviknu g. Elton, »to bi odista bilo divno, molim vas, gospođice Woodhouse, da taj očaravajući dar pokažete za ljubav vaše prijateljice. Znam kakvi su vaši crteži. Zar možete pretpostaviti da ih nisam video? Nije li ova soba puna predela i cveća koje ste vi naslikali? A u salonu gospođe Weston, u Randallsu, nalaze se neke sličice kojima je teško naći ravne«.

Da, dobri čoveče, mislila je Emma, ali kakve to veze ima s portretima? Ne razumete se u slikanju. Ne pravite se da se ushićujete mojim slikama. Pričuvajte svoje ushićenje za Harrietino lice. »Dobro, kad me tako ljubazno hrabrite, gospodine Eltone. pokušaću da uradim šta mogu. Harrietine crte lica su veoma nežne, i





zbog toga je teško raditi njen portret, a usto u obliku oka i oko usta ima nečeg naročitog što treba uhvatiti«. »Tačno to, u obliku oka i oko usta. Ni najmanje nesumnjam da će te uspeti. Molim vas, molim vas, pokušajte. Pošto ćete vi taj portret napraviti, biće odista, da upotrebim vaše sopstvene reći, divno da ga čovek ima«. »Ali, gospodine Eltone, bojim se da Harrieta neće hteti da je radim, ona tako malo ceni svoju lepotu. Zar niste zapazili kako mi je odgovorila? Kao da je htela reći: 'Zašto bi neko radio moj portret?'« »O, da, zapazio sam, budite uvereni, nije mi to promaklo. Ali ipak ne mogu zamisliti da neće pristati«.

Harrieta se ubrzo vrati i oni joj odmah učiniše taj predlog; nije bila u stanju da dugo odoleva kad su je ovo dvoje skolili. Emma je želela da odmah pređe na posao i stoga izvadi korice u kojima su se nalazili razni započeti portreti, jer nijedan nikad nije dovršila, da bi se rešili koja će veličina najbolje odgovarati Harrieti. Pokazala je svoje mnogobrojne pokušaje. Minijature, portreti do prsiju i u celoj dužini, radovi olovkom, kredom i vodenim bojama, na svemu se redom ogledala. Uvek je želela da sve proba i postigla je u crtanju i u muzici više uspeha no što bi drugi s tako malo truda mogli postići.

Svirala je, pevala i pokazala svoju veštinu u skoro svim vrstama crtanja, ali joj je istrajnost uvek nedostajala, te je u svemu ostala daleko od one izvrsnosti koju je želela i koju je trebalo da dostigne.

Nije se mnogo zavaravala u pogledu svoje umešnosti u slikanju i sviranju, ali nije razuveravala druge, niti joj je bilo krivo što u tim veštinama uživa veći glas no što zaslužuje. Svaki crtež imao je izvesne vrednosti, najmanje dovršen imao je možda najviše. Njen način rada odavao je mnogo poleta, ali i da ga je bilo mnogo manje, ili da ga je bilo deset puta više njena dva gosta podjednako bi se oduševljavala i divila.

Oboje su bili ushićeni. Portret svako voli da vidi, a ono što gospođica Woodhouse uradi, mora biti izvrsno.





»Nećete naći mnogo različitih lica«, reče Emma. »Nisam imala nikog drugog da radim sem svoje porodice. Evo slike moga oca, evo još jedne, ali već sama pomisao da treba da mi sedi da bih ga naslikala činila ga je razdražljivim, te sam morala samo krišom da ga crtam; zato nijedna nije sasvim slična. Opet gospođa Weston, opet i opet, vidite. Draga gospođa Weston, uvek, u svakoj prilici moja najbolja prijateljica. Pristajala je da mi sedi kad god bih je zamolila. Evo moje sestre: tačno ona, mala i otmena, a i lice je prilično slično. Napravila bih dobar portret da je htela duže da sedi; nije mogla da se smiri, neprestano se žurila da crtam njeno četvoro dece. A onda, evo svih mojih pokušaja da naslikam troje od ta četiri deteta, evo ih Henry i John i Bella, s jednog kraja lista do drugog, i svako od njih bi moglo da bude ma koje od onih ostalih. Toliko je želela da ih nacrtam da nisam mogla da odbijem, ali, znate, decu od tri i četiri godine ne možete naterati da stoje mirno, i nimalo nije lako da ih pogodite, može se dati samo izraz i boja, sem ako nisu grubljih crta nego ta deca koja liče na svoju majku. Evo skice četvrtog, koje je onda bilo beba. Izradila sam je dok je spavalo na divanu i ta glavica je pogođena kako se samo može poželeti.

Namestio je glavu veoma zgodno, ovo sasvim liči. Prilično se ponosim malim Georgeom. Ovaj kutak divana je vrlo dobar. A evo...« ona razvi jedan lep omanji crtež nekog gospodina u celoj dužini »Gospodin John Knightley. Nije trebalo mnogo da ga završim. Ali sam ga u nastupu jeda ostavila i zarekla se da nikad više neću raditi portrete. Morala sam da se naljutim. Posle sveg mog truda, kad sam odista napravila dobar portret (gospođa Weston i ja sasvim smo se složile da je veoma sličan), samo što je bio suviše lep, suviše laskav, ali to je greška koja ne vređa, eto, posle svega toga došlo je od jadne, drage Isabelle hladno priznanje: 'Da, liči nešto malo, ali, naravno, on je mnogo lepši'. Već smo imali mnogo muke dok smo ga ubedili da mi sedi. Učinio je to kao veliku milost. I sad je ovo prevršilo meru tako da nikad nisam htela da ga završim da se ne bi posle, u kući na Brusviškom trgu, izvinjavali svakom posetiocu što 



je portret neuspeo; kao što rekoh, tada sam se zarekla da neću više nikog slikati. Ali ću zbog Harriete, ili bolje reći zbog sebe same, i pošto ovde zasad nema muževa i žena, prekršiti tu odluku«.

Izgleda da se ova zamisao jako dopala i g. Eltonu i oduševila ga, jer je stao da ponavlja: »Odista, kao što ste primetili, ovde zasad nema muževa i žena. Tačno to. Nema muževa i žena«, i to je tako značajno podvlačio da je Emma pomislila ne bi li bolje bilo da ih odmah ostavi same. Ali pošto je želela da crta, s izjavom ljubavi moralo se još malo pričekati. Ubrzo se odlučila u pogledu veličine i vrste portreta. Trebalo je da bude u celoj dužini, rađen vodenim bojama kao portret g. Johna Knightleyja, i bilo mu je namenjeno, ako joj se dopadne, da zauzme vrlo ugledno mesto iznad kamina.

Slikanje otpoče; Harrieta se smešila, rumenila, plašila se da neće održati isti stav i izraz, a sigurnom oku umetnice pružala je ljupku mešavinu mladalačkih osećanja koja su joj se ogledala na licu. Ali se ništa nije dalo uraditi dok se g. Elton vrteo iza nje i motrio svaki potez.

Odavala mu je priznanje što je tako vesto zauzeo mesto odakle će moći da pilji u nju koliko mu je volja a da to ne izgleda drsko, ali je zaista bila prinuđena da ga prekine i zamoli da se premesti dalje.

Palo joj je tad na um da ga zaposli čitanjem. »Ako bi hteo da bude dobar i da im nešto čita, to će zaista biti veoma ljubazno! U toj zabavi ona će prebroditi teškoće svoga zadatka, a gospođici Smith će biti manje dosadno«.

G. Elton je to jedva dočekao. Harrieta je slušala, a Emma na miru crtala. Morala mu je dopustiti da joj i dalje često prilazi i pogleda sliku; da nije to činio začelo bi suviše malo odavao zaljubljenog čoveka. Čim bi Emma i za najkraće vreme spustila pisaljku bio je gotov da skoči, pogleda kako slika napreduje i da se ushiti. Nije se čovek mogao ljutiti na nekog ko se ovako oduševljavao, jer je on zbog svog divljenja uočavao sličnost skoro pre no što je to bilo moguće. Nije mogla da ceni njegovo oko ali se njegovoj ljubavi i ljubaznosti nije moglo ništa zameriti. Početak je 



uglavnom bio vrlo uspešan: bila je taman toliko zadovoljna onim što je tog dana nacrtala, da bi i zaželela da nastavi. Bilo je izvesne sličnosti, srećno izabrala stav, a pošto je imala nameru da malo popravi celokupnu pojavu, učini je malo višom i da joj znatno više otmenosti, čvrsto je verovala da će slika na kraju ispasti lepo u svakom pogledu da će popuniti mesto koje joj je namenjeno, služeći tu obema na čast, kao trajni spomenik lepote jedne od njih, veštine one druge i njihovog zajedničkog prijateljstva, potsećajući ih usto i na sve one prijatne stvari u vezi sa g. Eltonovom naklonošću koja tako mnogo obećava. Rešili su da Harrieta sutradan opet sedi, a g.

Elton je, upravo kao što je i trebalo, zamolio za dopuštenje da prisustvuje i da im opet čita. »Na svaki način. Biće nam vrlo milo da nam pravite društvo«.

Sutradan su se čule iste takve učtive i ljubazne reći, isti uspeh i zadovoljstvo pratili su slikanje koje je brzo i srećno napredovalo.

Slika se dopala svakom ko je video, a g. Elton se neprestano ushićavao i odbijao svaku nepovoljnu ocenu. »Gospođica Woodhouse je svojoj prijateljici dala upravo ono što je njenoj lepoti nedostajalo«, primeti gospođa Weston, ne podozrevajući ni najmanje da se obraća zaljubljenom čoveku. »Izraz očiju je veoma tačan, ali gospođica Smith nema te obrve i trepavice.

To i jeste mana njenog lica, što ih nema«. »Zar vam se tako čini?« upita on. »Ne mogu da se složim s vama. Meni se čini da je savršeno pogođena svaka crta. Nikad u životu nisam video takav portret. Znate, mora se imati u vidu dejstvo senke«.

Načinili ste je suviše visokom, Emma«, reče g. Knightley.

Emma je znala da je to učinila, ali nije htela da prizna, a g. Elton vatreno dodade: »O, ne, zaista nije suviše visoka, nije ni u kom slučaju suviše visoka. Uzmite u obzir da ona sedi, što prirodno daje drukčiju... što, ukratko, daje tačnu pretstavu, a srazmere se moraju očuvati, znate.





Srazmere, perspektivno smanjivanje predmeta, o, ne, ovo daje tačnu pretstavu o visini gospođice Smith, tačno to, odista«. »Vrlo je lep«, reče g. Woodhouse, »Baš lepo izrađen! Kao što su i ostali tvoji crteži, mila moja. Ne znam nikog ko tako dobro crta kao ti. Ne sviđa mi se jedino to što ona, izgleda, sedi napolju, ogrnuta samo jednim malim šalom: čoveku se čini da mora nazepsti«. »Ali, dragi tata, to treba da bude leto, topao letnji dan.

Pogledajte drvo«. »Ipak, nikad nije bezopasno sedeti napolju, mila moja«. »Vi, gospodine, možete da kažete šta hoćete«, uzviknu g. Elton, »ali ja moram priznati da smatram veoma srećnom tu pomisao što je gospođica Smith stavljena u prirodu; ovo drvo je tako neuporedivo pretstavljeno! Svako drugo mesto bi mnogo manje odgovaralo.

Bezazlenost držanja gospođice Smith, i sve ukupno o, divan je! Ne mogu oči da odvojim. Nikad nisam video takav portret«. Posle toga zaželeli su da sliku urame, i tu su iskrsle još neke teškoće. Trebalo je da poruče ram odmah, i to u Londonu, pa su morali da nađu neku razboritu osobu na čiji bi se ukus mogli osloniti. Isabelli, od koje su obično; tražili sve usluge, nisu se smeli obratiti zato što je bio decembar, a g. Woodhouse nije mogao zamisliti da ona izlazi iz kuće za vreme decembarskih magli. Ali g. Elton je otklonio tu brigu čim je za nju saznao. Ljubaznost mu uvek bila budna. »Kad bi njemu poverili da izvrši tu porudžbinu, učinili bi mu beskrajno zadovoljstvo! Može da odjaše u London u svako doba. Nije u stanju da iskaže koliko bi se radovao kad bi ga poslali da to svrši«. »On je isuviše dobar! Ona i ne pomišlja na to! Ni za šta na svetu ne bi mu dala tako mučan zadatak«, sve te reči izazvale su ga, što je i bila namera, da ponovi svoje molbe i uveravanja, te je za svega nekoliko časaka stvar rešena.

G. Elton je imao da odnese sliku u London, izabere okvir i izda uputstva. Emma je verovala da će moći da je uviju tako da je potpuno obezbede a da ipak g. Eltonu ne bude mnogo nezgodna za nošenje, dok je on, izgleda, uglavnom strahovao da mu neće biti 



dovoljno nezgodna. »Kakvu dragocenost mi poveravate!« reče on uzdišući nežno, kad su mu je predavali. »Ovaj čovek je skoro suviše ljubazan da bi bio zaljubljen«, pomisli Emma. »Tako bih rekla, ali verovatno da ima sto raznih načina na koji se ponašaju zaljubljeni ljudi. On je odličan mladić i savršeno bi odgovarao Harrieti; to bi bilo 'tačno to' kake on sam kaže.

Ali on uzdiše i čezne i iznalazi laskave reći malo više no što bih ja bila u stanju đa podnesem da sam ona kojoj je to upućeno. Kao pomagačica i ja dobijam priličan deo. Ali to je njegova zahvalnost zbog Harriete«.





Upravo onog dana kad je g. Elton otputovao u London, Emmi

se opet pružila prilika da se nađe na usluzi svojoj prijateljici.

Harrieta je, kao i obično, došla u Hartfield ubrzo po doručku, i posle nekog vremena otišla kući da bi se docnije vratila na ručak. Vratila se ranije no što su se dogovorile, uzbuđena i unezverena izgleda koji je kazivao da se desilo nešto izvanredno što žudi da ispriča. Za pola minuta istresla je celu torbu. Čim je stigla u dom gospođe Goddard, saopštili su joj da je sat ranije dolazio g. Martin; pošto je nije zatekao kod kuće, a nisu je ni očekivali, ostavio je za nju jedan mali omot koji je poslala jedna od njegovih sestara i otišao, kad je otvorila taj omot našla je, pored dve pesme koje je pozajmila Elizabethi da ih prepiše, jedno pismo upućeno njoj lično; to pismo bilo je od njega, g.

Martina, i sadržavalo je otvorenu bračnu ponudu. »Ko bi to mogao da pomisli! Tako je iznenađena da ne zna šta da čini. Da, prava bračna ponuda, a pismo je vrlo lepo napisano, bar joj tako izgleda. Piše kao da je zbilja veoma mnogo voli, ali ona ne zna i tako je došla što je brže mogla da upita gospođicu Woodhouse šta da radi« Emma se skoro zastide svoje prijateljice što izgleda tako zadovoljna i u nedoumici. »Boga mi«, uzviknu ona, »taj se mladić ne ustručava. Rešen je da se dobro oženi ako može«. »Hoćete li da pročitate pismo?« uzviknu Harrieta. »Molim vas pročitajte. Baš bih volela da pročitate«. Emmu nije trebalo dugo moliti. Pročitala je i iznenadila se. Način na koji je bilo napisano prevazilazio je sve što je očekivala. Ne samo da nije bilo gramatičkih grešaka, nego je bilo sastavljeno tako da ga se ni pravi gospodin ne 



bi postideo: reči proste, ali snažne i iskrene, izražavale su osećanja koja su piscu činila čast. Bilo je kratko, ali je iz njega izbijao zdrav razum, nežna odanost, širokogrudost, pristojnost, pa čak i tanana osetljivost. Ćutala je neko vreme gledajući pismo, dok je Harrieta strepeći očekivala njeno mišljenje, tražeći ga s nekoliko »Dakle, dakle«, kojima je najzad morala da doda i »Je li dobro napisano ili je suviše kratko?« »Da, zbilja je vrlo dobro napisano«, odgovori Emma, prilično polako; »tako je dobro napisano, Harrieta, da, uzevši sve u obzir, mislim da mu je sigurno pomogla jedna od sestara. Teško mogu da zamislim da bi onaj mladić kojeg sam neki dan videla kako razgovara s vama, bio u stanju da se tako lepo izražava, ako bi se oslanjao samo na sopstvenu sposobnost; pa ipak, nije ženski način pisanja, nesumnjivo nije: suviše je snažno i sažeto, da je od ženske ruke, bilo bi više rasplinuto. Vidi se da je razborit i verovatno ima prirodnog dara za to... misao mu je snažna i jasna... Kad uzme pero u ruku lako nađe prave reči da se izrazi. Ima toga kod nekih ljudi.

Da, razumem koje je vrste njegov duh: krepak, odlučan, donekle osetljiv, nije sirov. Napisano je, bolje, Harrieta, no što sam očekivala«, reče Emma vraćajući joj pismo. »Dobro«, reče Harrieta koja je još uvek nešto čekala, »dobro...i... i šta da radim sada?« »Šta da radite! U pogledu čega? Mislite u vezi s ovim pismom?« »Da« »Pa u čemu se tu dvoumite? Razume se da morate odgovoriti, i to što pre«. »Da. Ali šta da kažem? Posavetujte me, draga gospođice Woodhouse«. »O, ne, ne. Mnogo je bolje da sasvim sami napišete to pismo.

Sigurna sam da ćete se izraziti onako kako treba."Nema opasnosti da budete nejasni, a to je glavno. Ne sme biti dvosmislice u pogledu značenja vaših reči: nikakvih sumnji i kolebanja. A ubeđena sam da će vama i bez ikakvog potsticaja pasti na pamet potrebni izrazi 



zahvalnosti i brige zbog bola koji nanosite. Vas zaista ne treba učiti kako da napišete da izgleda da vam je žao što ste ga razočarali«. »Znači, mislite da treba da ga odbijem?« reče Harrieta gledajući u zemlju. »Da li treba da ga odbijete! Draga moja Harrieta, šta to znači?

Zar ste se u tom pogledu uopšte dvoumili? Mislila sam, ali izvinjavam se, možda sam pogrešila. Nesumnjivo sam vas rđavo razumela ako se vi dvoumite šta da mu odgovorite. Zamišljala sam da me vi samo pitate za savet kako da taj odgovor sročite«.

Harrieta je ćutala. Emma nastavi, malo uzdržano: »Vi nameravate da prihvatite njegovu ponudu, kako mi se čini«. »Ne, ne, to jest, ne nameravam... Šta da radim? Šta biste mi savetovali da učinim? Molim vas gospođice Woodhouse, recite mi šta bi trebalo da učinim«. »Ništa vam neću savetovati, Harrieta. Neću u to uopšte da se mešam. To je stvar koju moraju da reše vaša osećanja«. »Nisam ni pomišljala da mu se dopadam«, reče Harrieta, posmatrajući pismo. Emma je neko vreme još ćutala, ali bojeći se da bi to pismo moglo suviše snažno da deluje mađijom reči koje su laskale njenoj prijateljici, predomisli se i reče: »Smatram, Harrieta, da se treba držati ovog pravila: ako se žena dvoumi da li da pođe za nekog čoveka ili ne, onda nesumnjivo treba da ga odbije. Ako je u stanju da se koleba hoće li reći 'Da', treba odmah da kaže 'Ne'. U brak se ne sme ulaziti s nesigurnim osećanjem i s pola srca. Smatrala sam svojom dužnošću da vam toliko kažem, kao prijateljica i starija od vas. Ali nemojte misliti da želim da utičem na vašu odluku«. »O, ne, znam da ste vi suviše dobri da biste... ali kad biste samo hteli da me posavetujete šta da radim. Ne, ne, nisam to htela reći: kao što kažete žena mora da bude sasvim načisto sa sobom, ne bi smela da se koleba, to je vrlo ozbiljna stvar. Možda bi sigurnije bilo reći 'Ne'. Mislite li da je bolje da kažem 'Ne'?«





»Ni za šta na svetu ne bih vas savetovala ni u jednom ni u drugom pravcu«, reče Emma smešeći se dobrostivo. »Vi ćete najbolje znati gde leži vaša sreća. Ako vam se gospodin Martin sviđa više od svakog drugog, ako smatrate da je to najprijatniji čovek s kojim ste ikad bili u društvu, zašto biste se kolebali? Pocrveneli ste, Harrieta.

Da vas nije u ovom času takav opis potsetio na nekog drugog?

Harrieta, Harrieta, nemojte se obmanjivati, nemojte da vas ponesu zahvalnost i sažaljenje. Na koga ste sad pomislili?« Znaci su bili povoljni. Umesto odgovora, Harrieta se okrenu na drugu stranu, zbunjena, i stade zamišljeno pored kamina; pismo joj je još bilo u ruci, ali ga je sad gužvala nesvesno i nepažljivo. Emma je očekivala ishod nestrpljivo, ali s puno uzdanja. Najzad, ustežući se malo, Harrieta progovori: »Gospođice Woodhouse, pošto nećete da mi kažete svoje mišljenje, moram sama da se snađem kako najbolje znam. Ja sam sad uglavnom odlučila, ustvari, skoro sam se sasvim rešila, da odbijem gospodina Martina. Šta mislite, da li dobro činim?« »Savršeno, savršeno dobro, najdraža moja Harrieta, činite upravo ono što treba. Dok ste bili i najmanje neodlučni zadržavala sam svoje mišljenje za sebe, ali sad, kad ste tako rešeni, ne ustežem se ni najmanje da odobrim vašu odluku. Draga Harrieta, mnogo se radujem zbog toga. Ožalostilo bi me da izgubim vaše društvo, a to bi bila neminovna posledica vaše udaje za gospodina Martina.

Dok ste se i najmanje dvoumili nisam o tome ništa kazala, jer nisam htela da utičem na vas, ali bi za mene to značilo da gubim svoju prijateljicu. Ne bih mogla da posećujem gospođu Roberta Martina s imanja Abbey-Mill. Sad sam sigurna da vas imam za svagda«. Harrieta nije slutila u kakvoj se opasnosti nalazila, ta je pomisao snažno pogodi. »Ne biste mogli da me posećujete!« uzviknu ona prestravljeno. »Da, razume se da ne biste mogli. Ali to mi ranije nije palo na pamet.

To bi bile užasno! Ala sam se srećno izvukla! Draga gospođice





Woodhouse, ni zbog čega na svetu ne bih se lišila zadovoljstva i časti koje uživam, družeći se s vama«. »Zaista, Harrieta, jako bi me zabolelo ako bih vas izgubila, ali to bi bilo neizbežno. Vi biste sami sebe izbacili iz boljeg društva.

Morala bih da prekinem s vama«. »Teško meni! Kako bih ja to izdržala? Umrla bih kad nikad više ne bih mogla da dođem u Hartfield«. »Kako ste vi milo i nežno stvorenje! Zar vi da budete izgnani na imanje Abbey-Mill! Zar vi da celog života budete osuđeni da se družite samo s nepismenim i prostim svetom! Čudim se da je taj mladić imao smelosti da to traži. Mora da ima vrlo lepo mišljenje o samom sebi«. »Mislim da on nije uobražen, uopšte govoreći«, reče Harrieta, pošto joj se savest protivila toj pokudi. »U svakom slučaju vrlo je dobrodušan i ja ću mu uvek biti veoma zahvalna i duboko ću ga poštovati... ali to je nešto sasvim drugo od... i znate, mada mu se dopadam, ne znači da mora i on meni da se dopada... a nesumnjivo, moram priznati da sam upoznala još sveta otkako dolazim ovamo... i ako hoćemo da ih poredimo, ličnosti i ponašanje, nema uopšte poređenja, jer jedan je izvanredno lep i prijatan. Pa ipak, ja zaista mislim da je gospodin Martin veoma mio mladić i mnogo ga cenim; sem toga, on me toliko voli... , i napisao mi je ovako lepo pismo... ali vas da napustim, to ne bih učinila ni po koju cenu«. »Hvala vam. hvala vam, slatka moja mala prijateljice. Nećemo se rastati. Žena ne treba da se uda za nekog samo zato što je taj prosi, ili zato što je voli, što je kadar da napiše pristojno pismo«. »O, ne, naravno. A sem toga pismo mu je prilično kratko«.

Emma oseti kako njena prijateljica ne pokazuje dobar ukus, ali pređe preko toga rekavši: »Sasvim tačno. A ženi bi, za ono neotesano ponašanje koje bi je svakog časa vređalo, slaba uteha bila što zna da joj je muž u stanju da napiše lepo pismo«.





»O, da, zacelo ko mari za pisma? Važno je biti uvek zadovoljan u prijatnom društvu. Čvrsto sam rešila da ga odbijem. Ali kako? Šta da kažem?« Emma je uveri da odgovor neće pretstavljati nikakvu teškoću, i posavetova je da ga odmah napiše, sa čime se Harrieta saglasi, uzdajući se u njenu pomoć; mada je Emma tvrdila da tu njena pomoć nimalo nije potrebna, ustvari joj je pomogla pri sastavljanju svake rečenice. Harrieta se toliko raznežila kad je, radi odgovora, ponovo pročitala njegovo pismo, da je Emma smatrala neophodnim da je podrži s nekoliko odlučnih reči. A onda se brinula da ga ne ražalosti, mučilo je šta će njegova mati i sestre misliti i reći, strepela je da je ne osude kao nezahvalnicu, tako da se Emmi činilo da bi taj mladić ipak dobio njen pristanak da je samo tog časa naišao. Kraj sveg tog, pismo je napisano, zapečaćeno i poslato. Stvar je završena i Harrieta spašena. Bila je prilično snuždena celo to popodne, ali je Emma imala razumevanja za tu blagu tugu, pa bi je razvedravala čas govoreći joj o sopstvenom prijateljstvu, čas pominjući g. Eltona. »Nikad me više neće pozvati u Abbey-Mill«, reče Harrieta žalosnim glasom. »A kad bi vas pozvali, ne bih ja mogla izdržati bez vas, mila moja Harrieta. Suviše ste potrebni u Hartfieldu, da bismo vas mogli ustupati i puštati u Abbey-Mill «. »Uostalom, ubeđena sam da nikad neću zaželeti da tamo odem, jer se samo u Hartfieldu osećam srećna«. Malo zatim reče: »Mislim da bi se gospođa Goddard mnogo iznenadila kad bi znala šta se dogodilo. A za gospođicu Nash sam sigurna da bi se iznenadila, jer gospođica Nash smatra da se njena sestra vrlo dobro udala, mada joj je muž samo trgovac platnom«. »Bilo bi samo za žaljenje ako bi neka obična učiteljica pokazivala više gordosti ili istančanog ukusa, Harrieta. Verujem da bi vam gospođica Nash zavidela na ovakvoj prilici za udaju. U njenim očima bi čak i taj vaš uspeh izgledao ogroman. A sigurno i ne sanja da biste se mogli i bolje udati. O pažnji koju vam izvesna 



ličnost ukazuje, sumnjam da se već, priča u Highburyju. Mislim da smo zasada vi i ja jedini koji smo pogodili smisao njegovih pogleda i držanja«.

Harrieta pocrvene, nasmeši se i reče nešto o tome kako se čudi da se ona nekom toliko sviđa. Pomisao na g. Eltona zacelo ju je krepila, pa ipak, posle nekog vremena ona se opet razneži prema odbačenom g. Martinu. »Sad je dobio moje pismo«, reče ona tiho. »Šta li sad rade svi oni, da li njegove sestre znaju, ako je on žalostan i one će se rastužiti.

Nadam se da mu to neće pasti suviše teško«. »Hajde da mislimo na one naše otsutne prijatelje koji se sad nečim veselijim bave«, uzviknu Emma. »Možda u ovom času gospodin Elton pokazuje vašu sliku svojoj majci i sestrama i priča im koliko ste u stvarnosti još lepši; a onda, pošto su ga već pet-šest puta pitale, dopušta im da čuju vaše ime, vaše milo ime«. »Pokazuje moju sliku! Pa on je ostavio moju sliku da se urami u ulici Bond«. »On to učinio! Onda ja uopšte ne poznajem gospodina Eltona.

Ne, draga moja mala, skromna Harrieta, budite uvereni da će on odneti sliku u ulicu Bond tek sutra, pre no što bude uzjahao da se vrati. Cele ove večeri ona mu pravi društvo, teši ga, a on se njome naslađuje. Ta slika otkriva porodici njegove namere, uvodi vas u njihov krug, razvija među njima ona najprijatnija osećanja u nama, žudnu radoznalost i toplu naklonost. Da vam je sad videti maštu svih njih, kako je vesela, kako je uzbuđena, kako je podozriva, kako je užurbana!« Harrieta se opet nasmeši i osmesi joj postaše pouzdaniji.





Harrieta je te noći spavala u Hartfieldu. Posleđnjih nekoliko

nedelja provodila je skoro sve vreme tamo, pa je malo pomalo dobila tu i svoju stalnu spavaću sobu. Emma je smatrala da je u svakom, pogledu najbolje, najsigurnije i najljubaznije, da je zasada drži što više pored sebe.

Sutradan ujutru morala je da ode na sat-dva do gospođe Goddard, ali je tom prilikom trebalo da je obavesti da će se vratiti u Hartfield i ostati u gostima nekoliko dana. Kad je ona otišla, došao je g. Knightley i sedeo neko vreme s g. Woodhouseom i Emmom, dok g.

Woodhousea, koji je upravo bio rešio da iziđe u šetnju, nije njegova kći ubedila da je ne odlaže, te on, popustivši njihovom obostranom navaljivanju, ostavi g. Knightleyja, mada se to protivilo njegovom shvatanju učtivosti.

G. Knightley, koji nikad nije držao do kitnjastog ophođenja, pružao je svojim kratkim i odlučnim odgovorima zanimljivu suprotnost dugim izvinjavanjima i učtivim oklevanjima starog gospodina. »Pa dobro, čini mi se da ću, ako me vi, gospodine Knightley, izvinite, ako ne smatrate da činim nešto veoma nevaspitano, čini mi se da ću poslušati Emmu i izići na četvrt sata. Pošto ima sunca mislim da je bolje da malo prošetam dok mogu. Gospodine Knightley, ponašam se prema vama bez velikih učtivosti. Mi bolesnici smatramo da imamo neke povlastice«. »Dragi gospodine, ne postupajte sa mnom kao sa stranim čovekom«. »Tu je moja kći koja će me odlično zameniti. Emmi će biti veoma milo da vas zabavi. Prema tome, zamoliću vas za izvinjenje i poći ću da načinim svoja tri kruga, svoju uobičajenu zimsku šetnju«. 



»To je najbolje što možete učiniti, gospodine«. »Umolio bih vas da mi svojim društvom učinite zadovoljstvo, ali ja vrlo polako hodam, pa bi vam moj korak bio dosadan, a sem toga pretstoji vam dugo pešačenje do Donwella«. »Hvala, gospodine, hvala, i ja odmah polazim, a mislim da je za vas bolje da što pre krenete. Doneću vam kaput i otvoriću vam baštenska vrata«.

G. Woodhouse najzad iziđe, ali g. Knightley, umesto da i sam isto tako odmah krene, sede opet, želeći, kako je izgledalo, da još malo proćaska. Poče da govori o Harrieti. Emma ga nikad ranije nije čula da govori tako pohvalno. »Nisam u stanju da cenim njenu lepotu tako visoko kao vi«, reče on, ali ona je vrlo ljupko malo stvorenje, a o njenoj naravi stekao sam vrlo dobro mišljenje. Njene duševne osobine zavisiće od društva u kome se bude nalazila, ali u dobrim rukama ispašće valjana žena«. »Radujem se što tako mislite, a nadam se da će se dobre ruke naći«. »De, de«, reče on, »vidim da nestrpljivo očekujete pohvalu, i zato ću vam reći da ste je doterali. Izlečili ste je od šiparičkog kikotanja. Ona vam zaista služi na čast«. »Hvala. Bilo bi mi odista teško kad ne bih verovala da sam joj u nečem pomogla. Ali neće svako da kaže pohvalnu reč ni onda kad bi mogao. Vi me, naprimer, ne obasipate često pohvalama«. »Kažete da je jutros opet očekujete?« »Svakog časa. Zadržala se duže nego što je mislila.« »Dogodilo se nešto što je nju zadržalo, možda neki posetioci«. »Neke hajberijske torokuše! Dosadna ništavila!« »Možda Harrieta ne smatra dosadnim svakog onog koga biste vi smatrali«. Emma je znala koliko je to suviše tačno da bi mu mogla protivrečiti i zato ne kaza ništa. On uskoro dodade, osmehujući se: »Ne tvrdim da mogu da pretskažem kada i gde, ili vam moram reći da imam dovoljno razloga da verujem da će vaša mala prijateljica uskoro, čuti nešto vrlo povoljno«. 



»Stvarno! Kako? O čemu?« »O nečem veoma ozbiljnom, verujte mi«, reče on osmehujući se i dalje. »Veoma ozbiljnom! To može da bude samo jedno, ko se to zaljubio u nju? Ko vam se poverio?« Emma se ponadala da mu je g.

Elton nešto nagovestio. G. Knightley je nekako svima bio prijatelj i savetodavac, a znala je da ga g. Elton uvažava. »Imam razloga da verujem«, odgovori on, »da će Harrietu Smith uskoro neko zaprositi, i to neko kome se nema šta zameriti, reč je o Robertu Martinu. Izgleda da je njena poseta Abbey-Millu ovog leta ostavila snažan utisak na njega. Ludo se zaljubio i hoće da se oženi njom«. »Vrlo je ljubazan«, reče Emma, »ali je li siguran da ona hoće da se uda za njega?« »Dobro, dobro, onda, hoće da je zaprosi. Jeste li time zadovoljni? Preksinoć je došao u Donwell da se posavetuje sa mnom.

Zna da mnogo cenim i njega i njegovu porodicu i verujem da me ubraja među svoje najbolje prijatelje. Došao je da me upita mislim li da će postupiti nesmotreno ako tako mlad osnuje svoj dom, smatram li da je ona suviše mlada, jednom rečju, odobravam li potpuno njegov izbor; plašio se, možda, da ne smatram (naročito otkad joj vi poklanjate toliko pažnje) da ona pripada društvenom krugu koji je iznad njega. Sve što mi je rekao obradovalo me je. Ne znam razboritijeg čoveka od Roberta Martina. Uvek govori umesno, otvoreno, iskreno i vrlo razumno. Sve mi je ispričao: svoje prilike i namere i šta svi oni misle da učine u slučaju da se on oženi. To je krasan mladić, dobar je sin i brat. Bez kolebanja sam mu savetovao da se oženi. Dokazao mi je da može da izdržava porodicu, a kad je tako, ubeđen sam da je to najbolje što može da učini. Pohvalio sam i lepu gospođicu, pa je od mene otišao potpuno zadovoljan. Da dan ranije nije polagao na moje mišljenje, tog časa bi ga veoma cenio: verujem da je iz kuće izašao smatrajući me najboljim prijateljem i savetodavcem koga čovek samo može poželeti. To se desilo 



preksinoć. I pošto možemo; pretpostaviti da neće mnogo oklevati da govori s tom gospođicom, a kako izgleda da juče nije govorio, nije isključeno da se danas nalazi u domu gospođe Goddard; tako da ju je možda zadržao neki posetilac koga ona ne smatra dosadnim ništavilom«. »Molim vas, gospodine Knightley«, upita Emma, koja se u sebi smešila skoro sve vreme dok je on pričao, »otkud znate da gospodin Martin nije juče govorio s njom?« »Naravno da ne znam sasvim sigurno«, odgovori on začuđeno, »ali to može da se zaključi. Zar nije celog dana bila s vama?« »Čujte«, reče ona, »za ono što ste mi ispričali, kazaću i ja vama nešto. On je stvarno juče govorio, to jest, pisao joj je i ona ga je odbila«.

Morala je to ponoviti, jer g. Knightley nije mogao da veruje. On čak pocrvene, iznenađen i nezadovoljan, diže se sav ljut, govoreći: »Onda je veća guska nego što sam mislio. Šta zamišlja ta glupača?« »O, naravno, muškarci nikad ne mogu da shvate da žena može da odbije nekog ko je zaprosi«, uzviknu Em? »Muškarci uobražavaju da su žene spremne da se udaju za svakog ko ih zatraži«. »Gluposti! Ništa od svega toga muškarci ne uobražavaju. Ali šta sve to znači? Da Harrieta Smith odbija Roberta Martina! To je ludost, ako je tačno, ali se nadam da ste pogrešili«. »Videla sam njen odgovor: nije mogao biti jasniji« »Videli ste njen odgovor! Vi ste i napisali njen odgovor. Emma, to je vaše delo. Vi ste je nagovorili da ga odbije«. »Da sam to učinila (što, međutim, odlučno odričem) ne bih smatrala da sam pogrešila. Gospodin Martin je mladić dostojan svakog poštovanja, ali ne mogu da dopustim da je on ravan Harrieti, čak sam prilično iznenađena što se usudio da joj se obrati. Sudeći po vašem izlaganju, kao da se malo ustručavao. Šteta što nije ostao pri tome«. »Nije ravan Harrieti!« uzviknu g, Knightley vatreno, al nekoliko trenutaka kasnije dodade mirnije i jetko: on joj odista nije ravan, jer 



je daleko iznad nje i po pameti i po položaju. Emma, vi ste se zaneli tom devojkom i to vas zaslepljuje. Kakva prava ima Harrieta Smith, po svom rođenju, svojim osobinama i svom obrazovanju, da traži boljeg od Roberta Martina? Ona je vanbračna kći, niko ne zna čija, verovatno bez ikakvog imetka, a sigurno bez uglednih rođaka. Znaju je samo kao pitomicu jedne obične škole. Niti je pametna, niti raspolaže kakvim znanjem. Nisu je naučili ničem korisnom, a suviše je mlada i budalasta da bi sama nešto naučila. U tim godinama ne može imati iskustva, a s tom njenom malom pameti nije verovatno da će ikad steći neko iskustvo koje će joj koristiti. Lepa je, dobre je naravi i to je sve. Kad sam mu savetovao taj brak, ja sam se samo zbog njega dvoumio, jer on zaslužuje bolje i ne bi se dobro orodio.

Mislio sam da bi se vrlo verovatno mogao bogatije oženiti, i da nije mogao gore izabrati, ako je želeo razumnog druga ili korisnog saradnika. Ali nisam mogao da tako razlažem zaljubljenom čoveku, i bio sam voljan da se pouzdam u njenu bezazlenost, u narav koja će u dobrim rukama kao što su njegove lako biti upućena pravim putem, tako da će na kraju sve biti dobro. Mislio sam da bi u tom braku samo ona dobila i ni za čas nisam posumnjao (a ne sumnjam ni sada) da bi sve od reda zadivila njena izvanredna sreća. Čak sam bio siguran da ćete i vi biti zadovoljni. Palo mi je odmah na pamet da vam neće biti žao što vaša prijateljica napušta Highbury kad se tako dobro udaje. Sećam se kako sam u sebi govorio: Čak će i Emma, ma koliko da je pristrasna prema Harrieti, smatrati da je to dobar brak«. »Zaista se čudim kako malo poznajete Emmu kad ste tako nešto mogli pomisliti. Šta! Da ću smatrati da je jedan seljak (jer kraj sve svoje pameti i valjanosti gospodin Martin nije ništa drugo) pogodan muž za moju prisnu prijateljicu! Da mi ne bi bilo žao ako bi ona napustila Highbury da bi se udala za čoveka koga nikad ne bih mogla primiti kao svog poznanika! Čudim se kako ste mogli pretpostaviti da bih ja tako mislila o tome. Uveravam s da mislim sasvim drukčije. Vaše izlaganje ne čini mi se nimalo pravično.





Niste pravični prema Harrieti i njenim pravima. Ima ih koji bi o njima drukčije mislili, kao god i ja. Gospodin Martin je od njih dvoje možda bogatiji, ali što se tiče društvenog položaja, nesumnjivo je ispod nje. Krug u kome se ona kreće daleko je iznad njegovog. Ona bi se time ponizila«. »Ponizila bi se vanbračna kći i neznalica da se uda za uglednog i pametnog zemljoradnika!« »Što se tiče okolnosti pod kojima je rođena, ona pravnički možda se može smatrati kao Niko, ali se to protivi zdravom razumu.

Ne sme ona da ispašta tuđe grehe na taj način što će je držati ispod onih s kojima je odgojena. Nema skoro nimalo sumnje da joj je otac gospodin, i to imućan gospodin. Za nju se izdašno plaća, ništa joj se ne uskraćuje u pogledu obrazovanja i udobnosti. Meni je jasno da je ona gospodska kći, a pretpostavljam da niko neće poreći da se druži s gospodskim kćerima. Ona je iznad gospodina Roberta Martina«. »Ma ko da su njeni roditelji«, reče g. Knightley, »i ko god se starao o njoj, ne izgleda da je nameravao da je uvede u ono što biste vi nazvali boljim društvom. Pošto je dobila sasvim osrednje obrazovanje, ostavili su je kod gospođe Goddard da se tu snalazi kako zna, ukratko, da se kreće u krugu gospođe Goddard, da se druži s poznanicima gospođe Goddard. Njeni prijatelji su očevidno smatrali da je to za nju dovoljno, a zaista je bilo dovoljno. Ona sama nije želela ništa bolje. Dok vama nije palo pamet da se sprijateljite s njom, nije pokazivala da je mrzak krug u kom se kretala, niti je imala nekih žudnji da iziđe iz njega. Letos, kad je boravila kod Martinovih, nije mogla biti srećnija. Tada se nije osećala iznad njih.

Ako joj se sada čini da jeste, to je vaše delo, a prema Harrieti Smith se niste pokazali kao prijatelj. Robert Martin ne bi nikad preduzeo taj korak da nije bio uveren da mu je ona naklonjena. Poznajem ga dobro; Osećanja su mu suviše iskrena da bi se obratio devojci na sreću, oslanjajući se sebično samo na svoju ljubav. A što se tiče uobraženosti, ne znam čoveka koji bi je imao manje. Budite uvereni da ga je ona ohrabrivala«. 



Emmi je najzgodnije bilo da ne odgovori neposredno na to tvrđenje. Više je volela da opet uzme u odbranu svoju prijateljicu. »Vi ste vrlo vatren prijatelj gospodina Martina, ali, što sam već kazala, nepravični ste prema Harrieti. Harrietine osobine, na osnovu kojih ima prava da traži da se dobro uda, nisu toliko za potcenjivanje kao što ste ih vi prikazali. Ona nije oštroumna, ali ima više zdravog razuma nego što vi mislite, i ne zaslužuje da se o njenoj pameti tako uvredljivo govori. Međutim, ako i pređemo preko te tačke i pretpostavimo da je, kao što ste je vi opisali, samo lepa i dobre naravi, dopustite da vam kažem da te osobine, u onoj meri u kojoj je ona njima obdarena, nisu beznačajne za većinu sveta, jer je ona vrlo lepa devojka i sigurno je devedeset devet ljudi od sto smatraju takvom. A sve dok se ne pokaže da muškarci s veće visine posmatraju lepotu nego što se obično misli, sve dok ne počnu da se zaljubljuju u obrazovane umove umesto u lepa lica, sve dotle će devojka krasna kao Harrieta biti sigurna da će joj se diviti i tražiti je, da će moći da bira između mnogih i prema tome da će imati prava da mnogo zahteva. A i njena dobroudušnost nije tako beznačajna osobina, pošto obuhvata istinsku blagost naravi i držanja, izvanrednu ličnu skromnost, i gotovost da se složi s drugima. U velikoj sam zabludi ako muškarci uopšte ne smatraju da su takva lepota i narav najbolje osobine koje žena može da ima«. »Vere mi, Emma, slušajući vas kako zloupotrebljavate svoju razboritost, skoro ću i ja početi tako da mislim. Bolje je biti bez pameti nego je tako rđavo upotrebljaati kao što vi činite«. »Naravno«, uzviknu ona vragolasto, »znam da svi vi tako mislite. Znam da je devojka kao Harrieta upravo »ono o čemu svaki muškarac sanja, istovremeno mu zasenjuje čula i zadovoljava njegovu pamet. O, Harrieta može da bira. Ako jednog dana rešite da se oženite, ona je upravo žena za vas. I treba li joj se čuditi što u sedamnaestoj godini, kad tek ulazi u život, kad je još neznaju dovoljno, ne prihvata prvu ponudu koja joj je učinjena? Ne, ostavite joj, molim vas, vremena da se osvrne unaokolo«. 



»Uvek sam smatrao da je to vaše prijateljstvo sasvim budalasto«, reče sad g. Knightley, »mada sam to svoje mišljenje zadržavao za sebe, ali sad uviđam da će ono biti vrlo kobno za Harrietu. Toliko joj govorite o njenoj lepoti i o tome šta sve treba da očekuje da će s uobraziti, pa joj skoro niko iz njene okoline neće biti dobar. Taština uz slabu pamet može svakojako zlo načiniti. Ništa lakše mladoj devojci nego da počne gledati suviše visoko. Harrieti Smith se može desiti da ne dobije tako mnogo bračnih ponuda mada je vrlo lepa. Razumni ljudi, ma šta vi rekli, ne vole da imaju glupave žene. Ljudi iz dobre porodice neće rado uzeti devojku nepoznatog porekla, a većina opreznih ljudi plašiće se nezgoda i sramote koje bi ih mogle snaći kad se razjasni tajna njenog rođenja. Pustite je da se uda za Rober Martina, pa će biti sigurna, poštovana i srećna celog veka; ali ako je potstičete da očekuje neku sjajnu udaji i učite je da prihvati samo nekog vrlo značajnog i vrlo bogatog, može se desiti da do kraja života ostane u domu gospođe Goddard, ili bar (jer Harrieta Smith je devojka koja će se za nekog ipak udati) dok ne padne u očajanje i ne bude zadovoljna da uhvati sina starog učitelj pisanja«. »Gospodine Knightley, naša mišljenja o tome pitanju toliko se razilaze da ne vredi raspravljati. Samo ćemo se još više naljutiti jedno na drugo. A što kažete da je ja pustim da se uda za Roberta Martina, to je nemoguće: ona ga je odbila, i to tako odlučno, mislim, da je neće drugi, put zaprositi. Ma kakvo zlo da je načinila odbivši ga, ne može ga više popraviti. A što se tiče samo tog odbijanja, neću da tvrdim da nisam možda malo uticala, ali vas uveravam da tu ni ja niti ko drugi nije imao mnogo da se trudi. Njegova spoljašnost mu toliko škodi, ponaša se tako rđavo, da ga ona ne bi prihvatila čak da mu je ranije i bila naklonjena. Možda je mogla da ga podnosi pre no što je upoznala ma kog ko je bolji od njega. On je brat njenih prijateljica i potrudio se da joj se dopadne, a pošto dotle nikog boljeg nije srela (to je ono što mu je mnogo pomoglo) možda joj se i nije učinio neprijatan dok je bila u Abbey-Millu. Ali sad stvari stoje





drukčije. Sad zna šta su gospoda, i samo pravi gospodin po obrazovanju i ponašanju ima izgleda da uspe kod Harriete«. »Glupost, najveća glupost koju sam ikad čuo!« uzviknu g.

Knightley. »Robert Martin se ponaša razumno, iskreno i dobroćudno, a u njegovoj duši ima više istinske otmenosti nego što je Harrieta Smith u stanju da shvati«.

Emma ne odgovori ništa, trudeći se da izgleda vesela i ravnodušna, ali se ustvari osećala nelagodno i jedva je čekala da on ode. Nije se kajala zbog onog što je učinila; i dalje je verovala da bolje od njega rasuđuje u pitanjima ženskih prava i uglađenosti, ali se ipak bila navikla da obično s poštovanjem sluša njegovo mišljenje, pa joj je bilo krivo što joj se on tako odlučno usprotivio. Vrlo se neprijatno osećala dok je tako ljutit sedeo naspram nje. U tom nelagodnom ćutanju proteklo je nekoliko trenutaka i Emma je samo jednom pokušala da govori o vremenu, ali joj on nije odgovorio.

Razmišljao je. Ono što je pritom zaključio, izrazio je ovim rečima: »Robert Martin nije mnogo izgubio, ako je samo u stanju da tako misli, a nadam se da će to uskoro shvatiti. Vi najbolje znate šta nameravate s Harrietom, ali pošto ne kriiete svoju sklonost za sklapanjem brakova, slobodno mi je da nagađam šta imate u vidu, šta snujete i spremate. Samo ću vam kao prijatelj dati na znanje, ako pomišljate na Eltona, uzaludno se trudite«.

Emma se nasmeja, poričući. On nastavi: »Verujte mi, na Eltona ne vredi misliti. Elton je vrlo dobar čovek i uživa ugled kao paroh Highburyja, ali nimalo nije verovatno da će se nesmotreno oženiti.

Više nego mnogi drugi on ceni vrednost lepog prihoda. Elton će možda govoriti sentimentalno, ali će postupati razumno. On isto tako dobro zna svoju vrednost koliko vi znate Harrietinu. Svestan je da je veoma lep i svuda omiljen. A sudeći po onome kako obično govori u časovima iskrenosti, kad su samo muškarci prisutni, ubeđen sam da se neće nesmišljeno zaleteti. Čuo sam ga kako vrlo oduševljeno priča





o jednoj velikoj porodici mladih devojaka s kojima se druže njegove sestre i od kojih svaka ima po dvadeset hiljada funti«. »Veoma sam vam zahvalna«, reče Emma smejući se. »Da sam uvrtela sebi u glavu da gospodina Eltona ženim Harrietom, bilo bi vrlo ljubazno od vas što ste mi otvorili oči; ali zasad želim samo da Harrietu zadržim za sebe. Završila sam sa sklapanjem brakova. Ne mogu očekivati da ću ikad dostići ono što sam učinila u Randallsu.

Prekinuću dok mi dobro ide«. »Doviđenja«, reče on ustajući i ode naglo. Bio je vrlo ljut. Osećao je koliko se taj mladić morao razočarati, i teško mu je bilo što je i on tome doprineo svojim odobravanjem; a silno ga je jedila i uloga koju je, kako je verovao, Emma u toj stvari odigrala. I Emma je ostala ljuta, ali njeni razlozi nisu bili tako određeni kao njegovi. Nije se uvek osećala onako potpuno zadovoljna sobom kao g.Knightley, onako do kraja uverena da je njeno mišljenje tačno, a mišljenje protivnika pogrešno. On je otišao mnogo sigurniji u sebe nego ona.

Međutim i ona nije bila sasvim utučena, te je samo trebalo da prođe izvesno vreme i da se vrati Harriet pa da se sasvim umiri. Počela je da, se brine što se Harrieta tako dugo zadržala. Uznemirila se pri pomisli da je taj mladić možda došao jutros do gospođe Goddard sastao se sa Harrietom da bi je lično ubedio.

Malo je brinula da ova, posle svega, ipak ne popusti, i kad se Harrieta pojavila, vrlo dobro raspoložena, ne objašnjavajući takvim razlogom svoje dugo otsustvo, oseti izvesno zadovoljstvo koje je uspokoji i ubedi da, ma šta mislio i govorio g. Knightley, nije učinila ništa što se ne bi moglo opravdati osećanjima i prijateljstvom jedne žene za drugu.

Uplašio je malo onim što je rekao o g. Eltonu. Kad je razmislila da g. Knightley nije bio u stanju da posmatra kao ona, niti s onom pažnjom (mora joj se pustiti da to sebi kaže), uprkos razmetanju g.

Knightleyja i veštinom koju ona ima da uoči takve stvari, zatim da li je govorio u ljutini i ne mereći reči, poverovala je da je sve to rekao više zato što je u svojoj srdžbi želeo da tako bude, nego što je stvarno 



nešto znao. On je sa kako imao više prilike no ona, da čuje g. Eltona kad govori otvoreno, i g. Elton možda zaista nije neoprezan, nerazmišljen u novčanim pitanjima: moglo bi biti sasvim prirodno da je u tome osetljiv. Ali g. Knightley nije uzeo obzir uticaj silne ljubavi koja se suprotstavlja svim koristoljubivim pobudama.

G. Knightley tu ljubav nije video, razume se, nije razmišljao o njenom dejstvu. Ona je bila tolika, da nije mogla sumnjati da će ta ljubav savladati sva kolebanja koja bi izvesna umerena opreznost, možda u prvi mah nalagala; a bila je uverena da g. Elton nije preterano oprezan, nego umereno, onoliko koliko i treba.

Harrieta joj svojim veselim izgledom i držanjem povrati dobro raspoloženje: nije se vratila s mislima o g. Martinu, već sa željom da razgovara o g. Eltonu. Gospođica Nesh joj je nešto ispričala i ona to ponovi s velikim uživanjem, G. Perry je bio kod gospođe Goddard da pregleda jedno bolesno dete, video se s gospođicom Nash i ispričao joj kako je uoči toga dana, vraćajući se iz Klejton Parka, sreo g.Eltona i čuo, na svoje veliko iznenađenje, da se g. Elton uputio u London i misli da se vrati tek sutradan mada su ga to veče prijatelji očekivali na partiju vista, a nikad ranije nije izostajao; g.Perry ga je zbog toga prekorio i kazao mu kako nije lepo od njega, njihovog najboljeg igrača, što ih ostavlja, i svim silama je pokušao da ga nagovori da odloži svoj put samo za jedan dan, ali nije uspeo: g.Elton je bio rešen da produži i izjavio je, na neki zaista veoma neobičan način, da ide poslom koji ne bi odložio ni za šta na svetu, dodavši kako treba da svrši nešto vrlo prijatno i da nosi nešto vanredno dragoceno.

G. Perry nije mogao sasvim da ga razume, ali je posumnjao da se radi o nekoj gospođici i to mu je kazao, a g.Elton ga je samo pogledao vrlo zadovoljno, osmehujući se, i odjahao u odličnom raspoloženju. Gospođica Nash joj je sve to ispričala i mnogo joj je još pričala o g.Eltonu. Kazala je, gledajući vrlo značajno u nju, da ona »ne tvrdi da zna kakav je to posao, ali zna samo to da je žena koju je gospodin Elton izabrao najsrećnija žena na svetu jer nesumnjivo nema čoveka tako lepog i prijatnog kao što je g.Elton«. 



Ma koliko se na nju ljutio g. Knightley, Emma

se nije mogla ljutiti na samu sebe. Rasrdio se toliko da je prošlo više vremena no obično dok nije opet došao u Hartfield. A kad su se videli, njegov ozbiljni izgled pokazivao je da joj nije oprostio.

Njoj je bilo žao, ali nije bila u stanju da se kaje. Naprotiv, sledećih nekoliko dana stvarii su se tako razvijale da su joj se njene namere i postupci činili sve više opravdani i postajali joj sve draži.

Slika je prispela, lepo uramljena, ubrzo posle povratka g. Eltona, i pošto su je okačili iznad kamina sobe u kojoj se redovno sedelo, on je ustao da je pogleda, uzdišući izustio nedovršene rečenice pune divljenjai upravo kako je trebalo. Što se tiče Harrietinih osećanja ona su se očigledno razvijala u ljubav, onoliko jaku i postojanu koliko su to njena mladost i priroda dopuštale. Emma je uskoro zadovoljno zapazila da se Harrieta seća g. Martina samo onda kad hoće da ga uporedi s g. Eltonom, a to poređenje je uvek ispadalo izvanredno povoljno za ovog drugog.

Njena zamisao da dušu svoje mlade prijateljice obogati čitanjem i razgovorima nije nikad otišla dalje od nekoliko prvih poglavlja i namere da se sutradan produži. Mnogo je lakše bilo ćaskati nego učiti, mnogo prijatnije pustiti mašti na volju i snovati o Harrietinoj sreći, nego se truditi i razvijati njenu moć shvatanja ili vežbati je na činjenicama. Jedini književni posao kojim se sad bavila, jedina duhovna hrana koju je spremala za veče svog života, sastojao se u tome što je prikupljala sve moguće zagonetke do kojih je mogla doći i prepisivala ih u tanku svesku od glatke hartije koju joj je prijateljica načinila i ukrasila je šarama i grbovima. U ovom veku književnosti nisu retke takve zbirke, i to velikog obima, Gospođica Nash, glavna učiteljica u školi gospođe Goddard, ispisala je bar tri 



stotine zagonetki, a Harrieta, koja je kod nje prvi put to videla, nadala se da će, uz pomoć gospođice Woodhouse, prikupiti i mnogo više. Emma joj je koristila svojom dosetljivošću, pamćenjem i ukusom; a kako je Harrieta imala vrlo lep rukopis, postojali su svi izgledi da će zbirka biti odlična i po izgledu i po količini.

Gospodina Woodhousea je taj posao zabavljao skoro isto koliko i devojke, te je vrlo često pokušavao da se seti nečeg što bi vredelo da upišu. »Kad je bio mlad znao je silno mnogo oštroumnih zagonetki, čudi se kako ne može da ih seseti; ali nada se da će mu vremenom pasti na pamet«. I uvek se svršavalo sa: »Kitty, devojče lepo ali ledno «.

Ni njegov dobri prijatelj Perry, s kojim je govorio o tom pitanju, nije bio u stanju da se seti ničeg što bi ličilo na zagonetku. Ali je on Perryja zamolio da ima to na umu, pa je verovao, s obzirom da Perry viđa puno sveta, da bi s te strane moglo nešto da dođe. Njegova kći nimalo nije želela da pri ovome uposli sve umove Highburyja.

Tražila je samo pomoć g. Eltona. Pozvala ga je da im zabeleži sve uistinu zgodne zagonetke, pitalice ili šarade kojih bi se prisetio.

Gledala je sa zadovoljstvom kako se revnosno trudi da se doseti nečeg, a u isti mah zapažala je kako brižljivo pazi da mu preko usana ne pređe ništa što ne bi bilo otmeno, ništa što ne bi odavalo poštovanje prema lepom polu.

Njemu su imale da zahvale za dve-tri najučtivije zagonetke u svojoj zbirci. A kad se on radostan i oduševljen na kraju setio i s prilično osećanja izrekao onu poznatu šaradu:

Prvi deo boljku znači Od koje mi drugi pati, A celina, lek najbolji, Boljku ovu da prekrati.

Njoj je bilo iskreno žao što je morala priznati da je već prepisana na jednoj od prvih strana. »Što nam ne biste sami smislili 



neku pitalicu, gospodine Eltone?« zamoli ga ona. »Na taj način biće sasvim sigurno da je nova, a vama bi to bilo vrlo lako«. »O, ne, nije nikad, ili skoro nikad u svom životu napisao nešto te vrste. Užasno je glup! Boji se da ga čak ni gospođica Woodhouse«, on zastade za časak, »ili gospođica Smith, ne bi mogle nadahnuti«.

Pa ipak, već sutradan pojavio se jedan dokaz nadahnuća.

Svratio je na nekoliko trenutaka, koliko da im stavi na sto list hartije sa šaradom koju je, kako reče, neki njegov prijatelj uputio jednoj mladoj gospođici kojoj je poklonio svoje srce. Ali po njegovom držanju Emma je odmah osetila da je to on sastavio. »Ne prilažem je za zbirku gospođice Smith«, reče on »Pošto pripada mome prijatelju, nemam prava da je ni najmanje izlažem tuđim pogledima, ali će vas možda zanimati da je pročitate« Te reči su bile upućene više Emmi nego Harrieti, Emma je to shvatala: bio je vrlo zbunjen, pa mu je lakše bilo da sretne njen pogled nego pogled njene prijatiljice. Odmah zatim je otišao. Posle kraće počivke, Emma reče smešeći se i pružajući hartiju Harrieti: »Uzmite, to je za vas. Uzmite ono što vam pripada, ali Harrieta je sva drhtala i nije bila u stanju da je se dotakne, te je Emma, kojoj nikad nije bilo krivo da bude prva, morala sama da je pročita: Gospođici —

ŠARADA Sjaj, raskoš i silu prvi deo slika, K'o gospodar zemlje tu se čovek vidi; U drugomedelu, hučni morski vali Razmiču se pred njim, drhte sure hridi.

Al' to dvoje skupa, gle, promene velje! Čuvek, gordo biće, moli, kleči, pada, I nad tim silnikom, pred kojim svet strepi, Žena, divna žena, neumitno vlada.

Ti ćeš, dosetljiva, lako naći šta je, Nek' ti oko blago kaže da pristaje! 



Ona je pročita, razmisli, uhvati smisao, pročita je ponovo da bi bila sasvim sigurna da joj ništa nije promaklo u tim stihovima, a zatim je dodade Harrieti i ostade da se veselo smeši, govoreći u sebi, dok se Harrieta, sva zbunjena nadom i sporošću svog mozga trudila da odgonetne: »Vrlo dobro, gospodine Eltone, zaista vrlo dobro. Nije vam rđava šarada. UDVARANJE, odličan nagoveštaj. Odajem vam priznanje. Želite da ispitate šta možete da očekujete. Time jasno kažete: 'Molim vas, gospođice Smith, dopustite mi da vam se udvaram. Jednim svojim pogledom pokažite da odobravate i moju šaradu i moje namere'.

Nek' ti oko blago kaže da pristaje! To je upravo Harrieta. Blago, to je prava reč za njeno oko; od svih mogućih prideva to je najtačniji.

Ti ćeš, dosetljiva, lako naći šta je. Hm, Harrietina dosetljivost!

Utoliko bolje. Čovek mora zbilja da bude veoma zaljubljen pa da je tako opiše. Ah, gospodine Knightley, volela bih da vam ovo pokažem; verujem da bi vas to ubedilo. Jednom u životu morali biste priznati da ste se prevarili. Zaista izvrsna šarada, i veoma celishodna. Sad će se stvar ubrzo rešiti.

Nestrpljiva Harrietina zapitkivanja prinudila su je da prekine ova veoma prijatna razmišljanja, koja bi se još produžila. »Šta bi to moglo biti, gospođice Woodhouse? Šta bi to moglo biti?

Nemam pojma, nisam u stanju ništa da pogodim. Šta bi to moglo da bude? Pokušajte da rešite, gospođice Woodhouse. Pomozite mi.

Nikad nisam videla nešto tako teško. Da li je to kraljevstvo? Pitam se ko li je taj prijatelj, i ko bi mogla da bude ta mlada gospođica.

Mislite li da je ovo dobra zagonetka? Da nije to žena? Žena, divna žena, neumitno vlada. Da nije Neptun?... hučni morski vali Razmiču se pred njim ... Ili trozubac? Ili sirena? Ili ajkula? O, ne, ne može biti ajkula, nema dve reči. Mora da je nešto vrlo oštroumno, inače je ne bi doneo. O, gospođice Woodhouse, mislite li da ćemo ikad uspeti da je rešimo?« 



»Kakve sirene i ajkule! Gluposti! Draga moja Harrieta, gde vam je pamet? Što bi nam donosio šaradu koju je neki prijatelj smislio o sireni ili ajkuli? Dajte mi tu hartiju i slušajte.

»Za gospođicu —, čitajte gospođicu Smith.

Sjaj, raskoš i silu prvi deo slika, K'o gospodar zemlje tu se čovek vidi; To je DVOR.

U drugome delu, hučni morski vali Razmiču se pred njim, drhte sure hridi.

To je BROD, ne može biti jasnije. (UDVARANJE, znate već).

Složena reč po kojoj je sastavljena ova šarada jeste courtship (udvaranje) sastavljena od reči court (dvor) i ship (brod) A sad kao kruna svega:

Al" to dvoje skupa, gle promene velje! Čovek, gordo biće, moli, kleči, pada, I nad tim silnikom, pred kojim svet strepi, Žena, divna žena, neumitno vlada.

Ljubazne reči koje potpuno odgovaraju! A zatim dolazi molba, koju ćete, nadam se, draga moja Harrieta, lako razumeti. Pročitajte je natenane u sebi. Ne može biti sumnje da je napisana za vas i upućena vama«. Harrieta nije dugo odolevala tako slatkom ubeđivanju.

Pročitala je završne stihove i sva je ustreptala od sreće. Nije bila u stanju da govori. Ali od nje se nije ni tražilo da govori.

Dovoljno je što je osećala. Mesto nje je govorila Emma. »U ovim ljubaznim rečima značenje je tako jasno i određeno«, reče ona, »da ja ni časa ne sumnjam u namere g. Eltona. On vas želi da zadobije i uskoro ćete dobiti o tome savršen dokaz. Tako sam i mislila. Nisam verovala da bih se tu mogla prevariti, ali sad je 



sigurno: on je u duši isto onako opredeljen i odlučan kao što su moje želje u toj stvari bile od prvog časa kad sam vas upoznala. Da, Harrieta, još otada ja neprestano želim da se dogodi upravo ovo što se dogodilo. Nisam nikad bila u stanju da kažem da li brak između vas i g. Eltona više odgovara našim željama ili prirodnom toku stvari, toliko je to u jednakoj meri i verovatno i baš ono što treba da bude! Vrlo sam srećna. Čestitam vam, draga moja Harrieta, od sveg srca. Njegovom ljubavlju mogla bi svaka žena da se ponosi. Taj brak vam donosi samo dobra. Pružiće vam sve što vam je potrebno, ugled, nezavisnost, domaće ognjište, omogućiće vam da se nastanite u sredini gde se nalaze svi vaši iskreni prijatelji, blizu Hartfielda i mene, i za svagda će utvrditi našu prisnost. To je, Harrieta, brak zbog kojeg nijedna od nas nikad neće pocrveneti«. »Draga gospođice Woodhouse«, i opet »Draga gospođice Woodhouse«, bilo je sve što je Harrieta mogla da izusti, uz mnoge tople zagrljaje. Ali kad su najzad dospeli do nečeg što je ličilo na razgovor, njena prijateljica jasno vide da ona shvata, oseća, očekuje i oseća se, upravo onako kako treba. Vrline g. Eltona dobile su široko priznanje. »Što god vi kažete uvek je tačno«, uzviknu Harrieta »i zato pretpostavljam, verujem i nadam se da je tačno inače to ne bih mogla ni zamisliti. Prevazilazi sve što ja zaslužujem. Gospodin Elton, koji bi mogao dobiti koju hoće! O njemu zaista ne može biti različitih mišljenja. On je toliko iznad ostalih. Kad samo pomislim na te divne stihove... 'Gospođici'. Blagi Bože, kako je to lepo smišljeno! Da li je to zaista meni namenjeno?« »U to sam sigurna i neću ni da čujem takva pitanja. To je izvesno. Oslonite se na moj sud. Ovo je kao neka vrsta prologa za pozorišni komad, kao neki moto na knjizi; uskoro će za ovim stihovima doći vrlo sadržajnu proza«. »To je nešto što niko nije mogao očekivati, Pre mesec dana ni sama nisam na to pomišljala! Zaista se na svetu dešavaju najčudnije stvari!« 



»Zaista se dešavaju, i zbilja su čudne, kad se tako neka gospođica Smith upozna s nekim gospodinom Eltonom. Zaista se sasvim izuzetno događa, da ono što je tako očevidno, tako opipljivo pokazuje se kao nešto što bi trebalo poželeti, ono što drugi svet naročito udešava i priprema, bude tako samo od sebe, odmah i onako kako treba ostvariti. Po društvenom položaju vi i gospodin Elton upućeni ste jedno na drugo; sve okolnosti u vašem i njegovom životu čine da ste vi, kao stvoreni jedno za drugo. Vaš će brak biti isto onako pridodan kao onaj u Randallsu. Izgleda, zbilja, da u vazduhu Hartfielda ima nečeg što ljubavi tačno ukazuje pravac u kom treba da se razvija i vodi je upravo onim koritom kojim treba da teče. 'Prave ljubavi put nikad lak nije bio' Kad bi se u Hartfieldu priredilo jedno izdanje Šekspirovih dela, ono bi sadržalo dužu primedbu uz ovaj stih«. »Da se gospodin Elton zbilja zaljubi u mene, baš u mene kraj tolikih drugih, a na Miholjdan ga još nisam ni poznavala, i nisam mogla ni da razgovaram njim! I to on, najlepši čovek koji se može zamisliti, čovek koga svi uvažavaju, isto kao i gospodina Knightleya.

Toliko ga svi pozivaju da se priča kako nikada ne bi morao sam da obeduje ako neće, da ima više poziva no što je u sedmici dana, i kako je sjajan u crkvi! Gospođica Nash je zabeležila sve rečenice Jevanđelja po kojima je piopovedao otkako je došao u Highbury.

Blagi Bože! Kad se setim onog dana kad sam ga prvi put videla! Nije mi bilo ni na kraj pameti! Kad smo čule da će proći pored kuće, ja i dve gospođice Ebot otrčale smo u prednju odaju i virile kroz kapke; onda je naišla gospođica Nash, izgrdila nas, oterala i ostala sama da viri; pa ipak, ubrzo me je pozvala natrag i pustila da i ja gledam, tu se pokazala vrlo dobra. Učinio nam se divan! Išao je pod ruku s gospodinom Coleom!« »To je brak koji će morati da odobre vaši prijatelji, ma ko i ma šta oni bili, ako samo imaju zdravog razuma, a mi se na budale nećemo obazirati. Ako im je stalo da budete srećni u braku, evo čoveka čija prijatna narav to u dovoljnoj meri obećava; ako im je 



želja da boravite u istom kraju i krugu u koji su vas oni smestili, ona je ispunjena; a ako im je glavni cilj da se, kako se to obično kaže, dobro udomite, tu je eto i prilično imanje i ugledan položaj i uspon u društvu, koji ih moraju zadovoljiti«. »Da, sasvim tačno. Kako vi to lepo kažete! Volim da vas slušam.

Sve razumete... Vi i gospodin Elton ste podjednako oštroumni. A ova šarada! Da sam godinu dana učila, ne bih nikad mogla tako nešto da sastavim«. »Po načinu na koji je juče odbijao, odmah sam pomislila da će ipak ogledati svoju veštinu«, »Mislim, zaista, da je to, bez ikakvog izuzetka, najbolja šarada koju sam ikad pročitala«. »Sigurna sam da umesniju nisam čula«. »Dvaput je duža od svih koje smo dosad imali«. »Ne mislim da joj dužina ide naročito u prilog. Ovakve stvari obično treba da budu što kraće«. Harrieta se suviše zadubila u stihove da bi ovo čula. Padala su joj na pamet najpovoljnija poređenja. »Jedno je,« poče ona zažarenih obraza, »biti vrlo razborit, onako obično, kao i svi drugi, i onda, ako treba nešto reći, sesti, napisati pismo, kazati tačno ono što je neophodno, sasvim kratko, a sasvim je drugo nešto pisati stihove i šarade kao što, je ova«.

Emma ne bi mogla poželeti da Harrieta vatrenije odbaci prozu g. Martina, »Kako su ljupki ovi stihovi« nastavljala je Harrieta »Ova dva poslednja! Ali kako da mu vratim ovu šaradu Emma, i kako da kažem da sam je rešila? O, gospođice Woodhouse, šta da radimo?« »Prepustite to meni. Vi nemojte ništa da radite. On će, verujem, doći večeras ovamo i ja ću mu je onda vratiti; nas dvoje ćemo progovoriti nekoliko besmislica, vi se nećete izložiti. Vaše meke oči same će izabrati čas kada da zablistaju. Oslonite se na mene«. »O, gospođice Woodhouse, baš je šteta što ne smem da upišem ovu divnu šaradu u svoju svesku! Sigurna sam da nemam nijednu koja je i upola tako dobra«. 



»Izostavite poslednja dva stiha, i onda nema razloga da je ne upišete«. »O, ali ta dva stiha su...« » ... najbolja od svih. Slažem se. Ona su za lični uživanje, pa ih za lično uživanje i zadržite. Mada ih razdvajate, oni ostaju napisani.

Pesmica je i dalje ono što je, a i njen smisao ostaje isti. Samo, čim njih izdvojite nestaju određene namene, a ostaje vrlo lepa, ljupka šarada, koja može da uđe u svačiju zbirku. Budite uvereni da mu ne bi bilo milo ako biste prezreli njego šaradu, baš kao ni njegovu ljubav. Zaljubljenog pesnika treba ohrabriti u oba ta svojstva ili ni u jednom: Dajte mi svesku, ja ću je prepisati i onda vi nemate čega da se plašite«.

Harrieta se pokori, mada u duši nije mogla da razdvoji delove te pesmice, tako da nije bila sasvim sigurna da njena prijateljica ne upisuje u knjigu izjavu ljubavi. A taj dar izgledao je suviše skupocen da bi se izložio tuđim pogledima. »Nikad neću pustiti tu knjigu iz ruku«, reče ona. »Vrlo dobro«, odgovori Emma, »to je sasvim prirodno osećanje i što duže bude trajalo biće mu milije. Ali evo mog oca: nećete mi zameriti ako mu pročitam šaradu. Pričiniće mu veliko zadovoljstvo.

On voli sve takve pesmice, naročito kad se u njima odaje pošta ženi.

Gaji izvanredno nežna, viteška osećanja prema nama. Mora mi dopustiti da mu je pročitam«.

Harrieta je izgledala sumorna. »Draga moja Harrieta, ne smete suviše da se zanosite ovom šaradom. Odaćete svoja osećanja, a to neće biti pristojno, ako budete suviše zamišljeni i osetljivi i pridavali joj više značaja, ili čak i sav značaj koji joj se može pridati. Ne dajte da vas pomete taj mali znak divljenja. Da mu je naročito bilo stalo da to ostane u tajnosti, ne bi je ostavio kad sam ja bila prisutna: pružio ju je više meni nego vama. Ne treba tu stvar da uzimamo suviše ozbiljno. Dovoljno je ohrabren da može da nastavi dalje, i ne moramo neprestano da uzdišemo nad ovom šaradom«.





»O, svakako. Nadam se da se neću pokazati smešna zbog nje. Činite kako hoćete«.

G. Woodhouse uđe u sobu i ubrzo se opet povede razgovor o tom predmetu, pošto je ponovio svoje redovno pitanje: »Dakle, mile moje, kako napreduje vaša sveska? Jeste li dobile nešto novo?« »Jesmo, tata. Imamo nešto da vam pročitamo, nešto sasvim novo. Jutros smo našle na stolu list hartije (verujemo da ga je ispustila neka vila) s jednom vrlo zgodnom šaradom i ovog časa smo je prepisale«. Ona mu je pročita, upravo onako kako je on voleo da mu se čita, lagano i razgovetno, dva-triput, i objašnjavajući mu usput svaku strofu. Mnogo mu se dopala, i kao što je ona predvidela, naročito je na njega napravio utisak zaključak koji je odavao divljenje prema lepome polu. »Da, da, to je zbilja vrlo tačno; baš lepo rečeno. Veoma istinito. 'Žena, divna žena'. To je tako zgodna šarada, mila moja, da lako pogađam koja je vila nju donela. Niko drugi sem tebe, Emma, ne bi bio u stanju da nešto tako lepo napiše«.

Emma samo klimnu glavom i nasmeši se. Pošto je malo razmišljao i vrlo razneženo uzdahnuo, on dodade: »Ah, nije teško poznati na koga si. Tvoja draga mati bila je vrlo vešta u svim tjm stvarima. Kad bih samo imao njeno pamćenje. Ali ja ne mogu ničega da se setim, čak ni one zagonetke o kojoj sam vam govorio. Pamtim samo prvu strofu, a ima ih više:

Kitty, devojča lepo al' ledno, U srcu mome zapali plam.

U pomoć stiže dečak sa strelom, Oči mu behu vezane velom, Ah, bolje da sam ostao sam!

I to je sve što pamtim, ali i dalje je, do kraja, vrlo oštroumno.

Samo mi se čini, mila moja, da si kazala kako je već imate«. »Jeste, tata, upisana je na drugoj strani naše knjige. Prepisali smo je iz Lepih odlomaka. Znate, nju je sastavio Garrick«. 



»Da, to je tačno. Šteta što ne mogu da se setim kako ide dalje.

Kitty, devojče lepo ali ledno. To ime me potseća na jadnu Isabellu, jer njoj zamalo nismo dali ime Katarina, po babi. Nadam se da će iduće nedelje biti ovde kod nas. Jesi li mislila, mila moja, gde ćeš je smestiti, i koju ćeš sobu spremiti za decu?« »O, da, ona će, naravno, dobiti svoju sobu, onu koju uvek dobija, a za decu tu je dečja soba, kao i obično. Zašto bih nešto menjala?« »Ne znam, mila moja, ali odavno nije bila ovde, još od Uskrsa, a i tad je ostala samo nekoliko dana. Vrlo je nezgodno što je gospodin John Knightley advokat. Jadna Isabella! Vrlo je žalosno što je otrgnuta od svih nas. Sigurno će joj biti teško kad dođe i ne zatekne gospođicuTaylor«. »Ali, tata, to je neće iznenaditi«. »Ne znam, mila moja. Mene je mnogo iznenadilo kad sam prvi put čuo da će se udati«. »Kad Isabella dođe moraćemo pozvati na ručak gospodina i gospođu Weston«. »Da, mila moja, ako bude vremena. Ali...« (vrlo po tištenim glasom) »ona dolazi samo na nedelju dana. Nećemo ni za šta imati vremena«. »Šteta što ne mogu duže da ostanu, ali izgleda da drukčije ne može biti. Gospodin John Knightley mora da bude u gradu dvadesetosmog, a mi, tata, treba da budemo zadovoljni što ćemo dobiti sve vreme koje mogu da provedu van grada, što neće odvojiti dva-tri dana za Abbey. Gospodin Knightley obećava da ovog Božića neće tražiti da dođu kod njega, mada i sami znate da je više vremena prošlo otkako su bili kod njega, nego kod nas«. »Bilo bi zaista strašno, mila moja. kad bi jadna Isabella otišla negde drugde umesto u Hartfield«.

G. Woodhouse nikad nije hteo da dopusti da i g. Knightley ima prava na svog brata, niti da ma ko sem njega ima prava na Isabellu.

Neko vreme je sedeo i razmišljao, a da reče: 



»Ne vidim zašto bi sirota Isabella morala tako brzo se vrati, ako već on mora. Ja ću, Emma, pokušati da je ubedim da ostane duže kod nas. Ona i deca sasvim lepo mogu da ostanu«. »O, tata, to nikad niste mogli da postignete i mislim da nikad i nećete postići. Isabella neće hteti da ostane sama bez muža«.

To je bilo tako istinito da pogovora nije moglo biti. Ma koliko da mu to nije bilo prijatno, g. Woodhouseu ostade samo da uzdahne u znak mirenja sa sudbinom. Videći kako se snuždio pri pomisli da je njegova kći tako privržena svome mužu, Emma pređe odmah na nešto što će ga razvedriti. »Harrieta mora da bude što više s nama kad dođu moj zet i sestra. Ubeđena sam da će joj se dopasti deca. Mi se vrlo ponosimo tom decom, zar ne, tata? Ko li će joj se učiniti lepši, Henry ili John?« »E da, to se i ja pitam. Jadni mališani, kako će se radovati što dolaze ovamo! Oni mnogo vole da budu u Hartfieldu, Harrieta«. »Kako da ne. Ja zaista ne znam ko ne voli«. »Henry je krasan dečak, a John je sav na mamu. Henry je najstariji; ime su mu dali po meni, ne po njegovom ocu. A drugoga, Johna, nazvali su po ocu. Verujem da su se mnogi čudili što prvog sina nisu tako nazvali, ali je Isabella htela da se on zove Henry, i ja sam smatrao da je to vrlo lepo od nje. A on je zbilja veoma pametan.

Svi su oni veoma pametni i umiljati. Dođu, tako, stanu kraj moje stolice i kažu: 'Deda, hoćete da nam date parče kanapa?' a Henry mi je jednom tražio nož a ja sam mu rekao da su noževi samo za dede.

Možda je njihov otac često suviše grub prema njima«. »Čini vam se da je grub«, reče Emma, »zato što ste sami vrlo blagi, ali ako biste ga uporedili s drugim očevima ne biste ga smatrali grubim. On želi da njegovi dečaci budu živahni i krepki.

Ako nisu dobri, možda ih pokatkad izgrdi, ali je on nežan otac, gospodin John Knightley je nesumnjivo nežan otac. Deca ga vole«. »A njihov stric, kad dođe, baca ih uvis do tavanice, da čoveka strah uhvati«.





»Ali, tata, oni to vole, to najviše vole od svega. Toliko uživaju u tome da onaj koji je prvi na redu, ne bi nikad pustio drugog, da njihov stric nije postavio pravilo da ih baca naizmenično«. »Eto, ja to nisam u stanju da razumem«. »Tako je to sa svima nama, tata. Jedna polovina sveta nije u stanju da razume zadovoljstva druge polovine«.

Docnije, to prepodne, baš kad su devojke htele se odvoje da bi se spremile za ručak, koji je redovni služen u četiri sata, pojavio se opet junak one neuporedive šarade. Harrieta se okrete na drugu stranu, dok ga Emma dočeka svojim uobičajenim osmehom i svojim prodornim okom brzo sagleda u njegovom da je učinio korak napred, da je bacio kocku. Činilo joj se da je samo došao da vidi kakav je utisak načinio. Međutim, prividno je došao da upita hoće li g.

Woodhouse moći to veče bez njega da, sastavi svoju partiju karata, i hoće li i čemu, ma i najmanje, biti potreban u Hartfieldu. Ako bi bio potreban, sve drugo bi otpalo; ako, ne, njegov prijatelj Cole je toliko navalio da ručaju zajedno, mnogo mu je stalo do toga, te mu je on obećao da će doći ako bude slobodan. Emma mu zahvali i reče da ne može dopustiti da ožalosti svog prijatelja zbog njih; njen otac ima obezbeđenu partiju. On je ponovo navaljivao, ona ponovo odbijala i onda je izgledalo da će se pokloniti i otići, kad ona uze onaj list hartije sa stola i vrati mu ga. »O, evo ove šarade koju ste nam tako ljubazno ostavili. Toliko smo joj se divili, da sam se ja usudila da je upišem u zbirku gospođice Smith. Nadam se da vaš prijatelj neće zameriti. Naravno, prepisala sam samo prvih osam stihova«.

G. Elton nesumnjivo nije znao šta da kaže. Činilo se da je pomalo u nedoumici, pomalo zbunjen. Reče nešto o »časti«, pogleda Emmu i Harrietu, a potom, ugledavši otvorenu svesku na stolu, uze je i stade da je vrlo pomno pregleda. Da bi nekako prebrodila ovaj neugodni trenutak, Emma reče smešeći se:





»Morate me izviniti kod vašeg prijatelja, ali tako dobra šarada ne bi smela da ostane nepoznata. On može biti siguran da će naići na odobravanje svake žene dok pokazuje tako viteška osećanja«. »Ne ustežem se da kažem«, odgovori g. Elton, mada se prilično ustezao, »ne ustežem se da kažem, da bi, ukoliko moj prijatelj oseća onako kako ja osećam, da nimalo ne sumnjam da bi on, ako bi video kakva je čast ukazana njegovom malom izlivu osećanja, kao što ja to vidim« (on pogleda opet u svesku i vrati je na sto), »smatrao to najlepšim trenutkom svoga života«.

Posle tih reči on se izgubi što je mogao brže. Emma nije mislila da je to učinio suviše brzo, jer kraj svih njegovih dobrih i prijatnih osobina, imao je neki svečan način govora koji ju je terao na smeh.

Ona pobeže da bi dala oduške tom nagonu, ostavivši Harrietu da uživa u nežnim i uzvišenim osećanjima.





Mada je već bila sredina decembra,

vreme još nije ometalo mlade gospođice da manje-više redovno izlaze u šetnju; Emma je sutradan htela da obiđe jednu siromašnu porodicu s bolesnicima koja je stanovala malo dalje od Highburyja.

Da bi stigle do te usamljene kućice morale su da pođu crkvenim putem, koji se pod pravim uglom odvajao od široke, mada nepravilne, glavne ulice u selu, i kao što se može zaključiti, na njemu se nalazio, srećni stan gospodina Eltona.

Trebalo je da najpre prođu pored nekoliko manjih kućica a zatim, dve-tri stotine metara dalje, dizao se Parohiski dom: stara zgrada, ne baš u najboljem stanju, sasvim pored puta. Nije imala naročito zgodan položaj, ali ju je sadašnji vlasnik vrlo lepo doterao, i dve prijateljice nisu mogle da prođu pored nje a da ne uspore korak i osmotre je.

Emma primeti: »Evo je. Jednoga dana ovamo ćete doći i vi i vaša sveska sa zagonetkama«.

Harrieta reče: »O, kako je slatka kuća! Kako je lepa! Eno žutih zavesa kojima se gospođica Nash toliko divi«. »Sad ne šetam često na ovu stranu«, reče Emma kad su produžile dalje, »ali tad ću imati razloga, pa ću malo pomalo sasvim upoznati sve živice, kapije, bare i panjeve međaše u ovom delu Highburyja«.

Harrieta izjavi kako nikad u životu nije ušla u Parohiski dom; toliko je bila radoznala da ga vidi da je Emma u toj njenoj želji, sudeći po spoljnjim znacima i verovatnosti, mogla jedino da vidi 



dokaz ljubavi, kao i u onom mišljenju gospodina Eltona o njenoj dosetljivosti. »Volela bih kad bismo u tome uspele«, reče ona; ne mogu da smislim nijedan dovoljno jak razlog zbog koga bismo ušle unutra, niti da se raspitam kod domaćice o nekoj služavci, niti je moj otac šta poručio«. Premišljala je, ali nije bila u stanju da se ičeg seti.

Posle obostranog ćutanja koje je trajalo nekoliko trenutaka, Harrieta ovako otpoče: »Čudim se, gospođice Woodhouse, kako to da se vi, ovako divni, niste već udali ili verili«.

Emma se nasmeja i odgovori: »Harrieta, to što sam divna nije dovoljno da bih se rešila da se udam; moraju i drugi da budu divni, bar jedna osoba. I ne samo da zasad ne mislim na brak, već uopšte ne nameravam da se udajem«. »Ah, vi tako kažete, ali ja ne mogu da verujem«. »Trebalo bi da sretnem nekog ko bi bio daleko iznad svih koje sam dosad srela, pa da dođem u to iskušenje; gospodin Elton je van izbora, znate...« (pribravši se), »...i ne dolazi u obzir; ja i ne želim da nekog takvog sretnem. Više bih volela da ne dođem u iskušenje.

Zaista ne mogu da očekujem neku promenu na bolje u svom životu.

Ako se udam sigurno ću se pokajati«. »Bože blagi! Tako je čudno čuti da žena ovako govori!«. »Kod mene ne postoji nijedan od onih razloga zbog kojih se žene udaju. Kad bih se zaljubila, to bi, naravno, bila druga stvar, ali ja nikad nisam bila zaljubljena; nije to za mene niti sam za to stvorena, i mislim da se nikad neću zaljubiti. A, bez ljubavi, izvesno bih bila luda da ostavim svoj sadašnji život. Nije mi potrebno bogatstvo, nije mi potrebno da ispunim nečim svoje vreme, nije mi potreban ugled; verujem da je malo koja udata žena i upola toliko gospodarica u kući svoga muža koliko sam ja u Hartfieldu; nikad, nikad ne mogu očekivati da uživam toliku ljubav i ugled da u očima nekog čoveka budem uvek na prvom mestu i uvek u pravu kao što sam u očevim«. »Ali onda ćete na kraju ostati usedelica, kao gospođa Bates!« 



»To je, Harrieta najstrašnija slika koju ste mi mogli pokazati.

Kad bih verovala da ću ikad postati kao Gospođica Bates, tako budalasta tako zadovoljna, tako vedra, tako dosadna, tako neotmena i prosta, i da ću tako pričati sve o svakome iz moje okoline, sutra bih se udala. Ali ubeđena sam da takve sličnosti među nama nikad neće biti, sem u tome što ću biti neudata«. »Ali ipak ćete biti stara devojka, a to je strašno!« »Ne brinite se, Harrieta, ja neću biti siromašna usedelica, a samo siromaštvo starih devojaka izaziva prezir otmenog sveta.

Neudata žena s vrlo ograničenim prihodima mora biti smešna, neprijatna usedelica, s kojom mladići i devojke teraju šegu. Ali neudatoj, bogatoj ženi uvek ukazuju poštovanje, i smatraju je pametnom i prijatnom kao i sve druge. To razlikovanje ne znači da u svetu nema iskrenosti ni zdravog razuma, kao što se u prvi mah čini, jer vrlo mali prihod obično sužava duh i kvari raspoloženje. Oni koji jedva sastavljaju kraj s krajem, i koji su prinuđeni da žive u vrlo skromnom, i najčešće u vrlo neuglednom društvu, lako postaju uskogrudi i mrzovoljni. Ali to se ne odnosi na gospođicu Bates; ona je samo suviše dobroćudna i suviše budalasta da bi mi se dopala, inače svi je uglavnom vrlo vole, mada je neudata i siromašna. U nje siromaštvo nesumnjivo nije suzilo duh. Ubeđena sam da bi ona, kad bi imala samo deset para, polovinu bi dala drugome; nje se niko ne boji, a to mnogo znači«. »Bože, ali šta ćete da radite, čime ćete se baviti kad ostarite?« »Koliko poznajem sebe, Harrieta, duh mi je živ i vredan, kadar da se na više raznih načina zabavi, i ne vidim zašto bih bila besposlenija u četrdesetoj i pedesetoj nego u dvadeset prvoj godini.

Ono čime žena obično zanima oči, ruke i duh biće mi pristupačno tada kao i sada, ili s neznatnom razlikom. Ako budem manje crtala, više ću čitati; ako prestanem da sviram, počeću da vezem. A što se tiče onoga što će mi obuzimati pažnju, onoga čemu ću pokloniti svoju ljubav, bez čega, zaista, osećamo veliku prazninu, i čiji je nedostatak veoma teško izbeći kad se ne udamo, biću odlično zbrinuta, pošto ću 



imati svu decu sestre koju volim da se o njima staram. Biće ih verovatno toliko da će mi zadovoljiti sva osećanja koja se u starosti javljaju. Uvek ću imati nečem da se nadam i nečeg da se plašim; mada moja ljubav ne može biti ravna roditeljskoj, ona više odgovara onome kako ja zamišljam ugodan život nego da je vatrenija i slepa.

Imaću svoje sestriće i sestričine: često ću imati u gostima jednu sestričinu«. »Poznajete li sestričinu gospođice Bates? To jest, znam da ste je morali videti stotinu puta, ali, da li ste se upoznali s njom?« »O, da; kad god dođe u Highbury, uvek moramo da se upoznamo. Uzgred budi rečeno, to je skoro dovoljno pa da čovek ne poželi da ima sestričinu. Ne daj bože da upola toliko gnjavim ljude pričajući o svima Knightleyjevima zajedno, koliko ona o Jane Fairfax. Smučilo mi se i samo ime Jane Fairfax. Svako njeno pismo čita se po četrdeset puta: njeni pozdravi svima prijateljima kruže unaokolo, a ako samo pošalje svojoj tetki kroj neke bluze ili isplete par podvezica svojoj babi, ceo mesec dana slušamo samo to.

Gospođici Fairfax želim svako dobro, ali mi je strašno dosadila«.

Sad su se približile kućici kojoj su išle, pa su prekinule sve te beznačajne razgovore. Emma je bila vrlo milosrdna; siromasi u nevolji sigurno su mogli očekivati pomoć koju je činila svojom pažnjom i dobrotom, kao i novcem. Shvatala je njihove navike, nalazila opravdanja za njihovo neznanje i iskušenja, nije imala nikakve romantične pretstave o izvanrednoj vrlini onih koji su se tako malo obrazovali, slušala je njihove jade, uvek gotova da ih žali, i uvek im pomagala s isto toliko razumevanja koliko i dobre volje.

Ovoga puta, došla je da poseti i bolesne i siromašne; i pošto je ostala onoliko koliko je trebalo da im pomogne i posavetuje ih, napustila je kućicu s takvim utiskom o svemu što je videla da je odlazeći kazala Harrieti: »Dobro je kad čovek vidi ovako nešto, Harrieta. Kako sve drugo onda izgleda sićušno! Sad mi se čini da celog dana neću moći ni o





čemu drugom da mislim nego o tim jadnim stvorenjima; pa ipak, ko zna, možda ću sve to brzo zaboraviti?« »Sasvim tačno«, reče Harrieta. »Jadna stvorenja! Ne može čovek ni o čemu drugom da misli«. »Ustvari, ne mislim da će se taj utisak brzo izbrisati«, reče Emma, prelazeći preko niske živice i rasklimatanog stepenika kojim se završavala uzana, klizava staza kroz baštu kojom opet iziđoše na put, »Mislim da neće«, reče zastajući da bi još jednom pogledala na nemaštinu, koja se spolja ogledala na kući, i setila se one još veće unutra. »O da, neće«, reče njena prijateljica. Produžiše dalje. Put je malo zavijao; kad su prešle taj zavijutak, ugledaše g. Eltona, i to tako blizu da je Emma imala samo toliko vremena da doda: »Ah, Harrieta, evo nečeg što će staviti na probu postojanost naših dobrih misli. Uostalom« (osmehujući se), »nadam se da smo svojim milosrđem, ako nas je potstaklo da se potrudimo i olakšamo patnicima, učinile sve što je u suštini važno. Ako osećamo nešto prema tim jadnicima, dovoljno je da učinimo što možem , za njih, sve ostalo je prazno sažaljenje koje nas samo rastužuje«.

Harrieta je uspela da odgovori samo: »O da, tako je«, pre no što im je prišao g. Elton. Međutim, kad su se sastali, najpre su počeli da govore o oskudici i patnjama te siromašne porodice, i on je pošao da je obiđe. Sad je bio voljan da odloži tu posetu; započeli su veoma zanimljivu raspru oko toga šta može i šta treba da se uradi, te se g.

Elton vrati da bi ih otpratio. »Kad su se našli jedno s drugim na ovakvom poslu«, mislila je Emma, »kad su se sreli čineći dobra dela, to će i kod jednog i kod drugog izazvati još veću ljubav. Ne bih se čudila ako bi došlo do izjave. Da nisam ja tu, tako bi moralo da bude. Volela bih da sam negde dalje«. Želeći da se odvoji od njih što više, ubrzo skrenu jednom uskom stazom malo iznad puta, ostavljajući ih zajedno na glavnom putu. Ali nisu prošla ni dva minuta kad zapazi da se Harrieta, koja je navikla da se oslanja i ugleda na druge, penje 



takođe, i da će je oboje uskoro stići. To nije htela da dozvoli; odmah je stala pod izgovorom da treba nešto da popravi na svojim poludubokim cipelama, te je saginjući se zauzela potpuno stazu i zamolila ih da budu ljubazni i produže, i dodala da će ona doći odmah za njima. Oni učiniše kao što im je rečeno; kad je mislila da je prošlo dovoljno vremena da bi zavezala cipelu, pružila joj se mogućnost da još okleva, pošto ju je sustigla jedna devojčica iz one seoske kućice, koju su s krčagom poslali da donese čorbe iz Hartfielda. Bilo je sasvim prirodno što je pošla s devojčicom, pričajući i postavljajući pitanja, odnosno bilo bi prirodno da je sve to radila bez ikakve namere; na taj način njih dvoje su mogli da idu ispred nje ne osećajući se obavezni da je sačekaju. Ona ih je, međutim, i nehotice stigla, jer je devojčica brzo koračala, a oni prilično polako; a to je nju utoliko više zabrinulo što su oni očigledno razgovarali o nečem veoma zanimljivom.

G. Elton je govorio živo, Harrieta je slušala zadovoljno i pažljivo; pošto je devojčicu poslala napred, Emma je taman htela da izmisli razlog zbog kog bi se još malo zadržala, kad se oni oboje osvrnuše, te morade da im se pridruži. G. Elton je i dalje govorio i objašnjavao neke zanimljive pojedinosti; Emma se malo iznenadi kad je čula da svojoj lepoj pratilji samo podnosi izveštaj o sedeljci koju je njegov prijatelj Cole priredio prethodnog dana, i da je ona stigla na stiltonski i viltšajerski sir, maslac, celer, cveklu i slatkiše. »To bi, razume se, ubrzo odvelo do nečeg boljeg«, tešila se; »one koji se vole sve zanima, i sve služi kao uvod za ono što im leži na srcu. Da sam samo mogla da se duže zadržim«. Sad su lagano produžili zajedno dalje dok ne ugledaše pred sobom ogradu Parohiskog doma; rešivši se odjednom da Harrietu bar uvede u kuću, Emma pronađe opet da joj se cipela odrešila i zastade da bi je još jednom vezala. Tada otkide uzicu i, pošto je neprimetno baci u jarak bila je ubrzo primorana da ih umoli da stanu i izjavi im kako nije u stanju išta da učini da bi nekako mogla da ode do kuće.





»Otkinulo mi se parče uzice«, reče ona, »i ne znam šta da radim. Ja sam vam oboma zaista vrlo dosadna, ali se nadam da neću uvek biti ovako rđavo opremljena. Gospodine Eltone, moram vas zamoliti da svratim do vaše kuće i zatražim od vaše domaćice parče pantljike, kanapa ili ma čega čime bih vezala cipelu«.

G. Elton je zablistao od zadovoljstva kad mu je to predložila; nije mogao biti predusretljiviji i pažljiviji dok ih je uvodio u kuću i trudio se da im sve pokaže u najlepšoj svetlosti. Soba u koju su ušli bila je ona u kojoj se on najviše bavio i gledala je na ulicu; iza nje se nalazila još jedna, odvojena samo vratima koja su bila otvorena, i Emma s domaćicom pređe tamo da bi prihvatila njenu vrlo ljubaznu pomoć. Vrata je morala da ostavi otškrinuta, kao što ih je i našla; ali je pretpostavljala da će ih g. Elton zatvoriti. On ih, međutim, nije zatvorio, ostala su otškrinuta; ali nadala se da će razgovarajući neprestano s domićicom omogućiti njemu u susednoj sobi da kaže ono što želi. Deset minuta čula je samo sebe. Nije se više moglo odlagati. Morala je da završi i da se pojavi. Dvoje zaljubljenih stajali su kraj prozora. Njihov izgled dao joj je nade i, za časak, Emma se oseti ponosnom što je sve uspešno smislila. Ali nije bilo ničega: nije se izjasnio. Ponašao se ne može biti ljubaznije i prijatnije, ispričao je Harrieti kako ih je video kad su prošle, i kako je namerno pošao za njima; čula je i druge sitne ljubaznosti i nagoveštaje, ali ništa ozbiljno. »Oprezan, vrlo oprezan«, mislila je Emma; »ide napred stopu po stopu i neće da se odvaži ni na šta dok nije siguran u uspeh«.

Pa ipak, mada svojom veštinom i dosetljivošću nije postigla sve, morala je da bude zadovoljna sa sobom što je taj slučaj oboma pružio radost i što će ih sigurno približiti velikom događaju.





G. Elton je sad morao sam da se snalazi. Emma nije više bila

u mogućnosti da se brine o njegovoj sreći ili da ubrzava njegove korake. Približio se dolazak porodice njene sestre, pa je on sad zauzeo svu njenu pažnju, najpre dok ga je očekivala, a zatim kad se ostvario. Za vreme onih deset dana, koliko je trebalo da ostanu u Hartfieldu, nije se moglo očekivati, a i ona sama nije očekivala, da bi zaljubljenima mogla nešto više da pomogne, sem uzgredno i slučajno.

Ali ako budu hteli, moći će i sami brzo da napreduju; uostalom,hteli ili ne hteli, na neki način moraju ići napred. Gotovo nije ni želela da ima više slobodnog vremena za njih. Ima ljudi koji utoliko manje čine sami za sebe, ukoliko drugi više čine za njih.

Pošto je prošlo više vremena no obično otkako su gospođa i g.

John Knightley poslednji put bili u Surryu, njihov dolazak je sad pobudio više pažnje. Sve do ove godine oni su svaki veliki raspust provodili delom u Hartfieldu delom u Donwellu; ali ove jeseni sav odmor su proveli na moru da bi se deca kupala, tako da se sa svojim rođacima u Surryju već nekoliko meseci nisu sastali onako kao što su bili navikli, a g. Woodhouse ih uopšte nije video, jer se nije mogao nakaniti da ode do Londona, čak i radi sirote Isabelle. Zato se on sada pripremao za tu kratku posetu srećan, nestrpljiv i nespokojan.

Mnogo je mislio o tome kako će joj put biti težak, a pomalo je žalio i svoje konje i kočijaša, koji su imali da prevezu jedan deo tog društva od polovine puta. Pokazalo se, međutim, da je uzalud strahovao: gospođa i g.John Knightley, nijhovo petoro dece i dovoljan broj dadilja srećno su prevalili tih dvadesetak kilometara i živi i zdravi stigli u Hartfield. Užurbanost i radost koju takav dolazak izaziva, veliki broj onih koje je trebalo dočekati, razgovarati s njima, naći im se pri ruci, odvesti ih i smestiti na razne strane, sve je to 



proizvodilo takvu graju i zbrku kakvu njegovi živci ni u kakvom drugom slučaju ne bi mogli podneti, a ni u ovom nisu dugo izdržali.

Ali gospođa Knightley je veoma poštovala navike i osetljivost svoga oca, te uprkos materinskom staranju da svojim mališanima odmah omogući da se zabavljaju, da budu slobodni, da jedu i piju, spavaju i igraju se koliko god to žele, nikad nije puštala da ga deca duže uznemiravaju, bilo svojim prisustvom bilo time što bi se neprestano njima bavili.

Gospođa Johna Knightleyja bila je lepa i otmena ženica, blagog, mirnog držanja i izvanredno srdačne naravi, potpuno predana svojoj porodici, odana supruga, mati koja obožava svoju decu i tako duboko privržena svome ocu i sestri da se, s izuzetkom onih prvih i jačih veza, veća ljubav teško dala zamisliti. Ni u koga od njih nije bila u stanju da vidi neku manu. Nije bila žena velike i brze pameti: u tome je ličila na oca, a nasledila je i dosta njegovih telesnih osobina; i sama nežnog zdravlja, preterano se brinula za zdravlje svoje dece, mnogo je strahovala, mnogo se uznemiravala, i svog g. Wingfielda u gradu, visoko cenila kao i njen otac svog g, Perryja. Ličila je na njega i po dobrodušnoj naravi i po ukorenjenoj navici da poštuje sve stare poznanike.

G. John Knightley bio je visok čovek, gospodstvenog izgleda i vrlo razborit; u svom pozivu je napredovao, po ličnim osobinama bio je čestit čovek, voleo je domaći život, ali je u ophođenju bio prilično uzdržljiv, usled čega nije uvek bio prijatan, a ponekad je bio kadar i da pokaže svoje neraspoloženje. Nije se moglo reći da je prgav, nije tako često i bezrazložno praskao da bi zaslužio takav prekor, ali se nije mogao naročito podičiti svojom naravi. Uostalom, uz ženu koja ga je obožavala teško se moglo desiti da se urođene mane, ukoliko ih je imao, povećaju. Njena izvanredna blagost morala mu je ići na živce. On je imao onu jasnu i brzu pamet koja je njoj nedostajala i ponekad je bio u stanju da postupi neučtivo ili kaže oporu reč.

Njegova svastika ga nije mnogo volela. Njoj nije izmicala nijedna





njegova mana i teško je podnosila sitne nepravde nanete Isabelli, koje sama Isabella uopšte nije osećala.

Možda bi mu više progledala kroz prste da se prema njoj, Isabellinoj sestri, ponašao s više pažnje, ali se on držao samo mirno i ljubazno, kao rođak i prijatelj, ne hvaleći ništa i ne zatvarajući oči ni pred čim. Međutim, teško da bi ikoja njegova pohvala mogla učiniti da ona pređe preko onog što je smatrala najvećom greškom u koju je katkad upadao: Što nije uvek mogao da se uzdrži i ostane učtiv prema njenom ocu. Tu ponekad nije pokazivao strpljenje koje bi se moglo poželeti. Naročite osobenosti i nespokojna strahovanja g.

Woodhousea izazvali bi ga da rekne neku razboritu primedbu ili izbaci kakav oštar odgovor, a ni jedno ni drugo nije smeo da čini. To se nije često dešavalo, jer g. John Knightley je zaista visoko poštovao svog tasta i obično nije zaboravljao kakvu mu čast treba ukazivati, ali je za milosrdnu Emmu to ipak bilo suviše često, osobito kad se ima u vidu koliko je često ona strepela i kad do uvrede na kraju nije došlo. Ali u početku svake posete dolazila su do izražaja samo najpristojnija osećanja, te pošto je ova morala biti kratka, moglo se očekivati da će proteći u nepomućenoj srdačnosti. Čim su seli i malo se smirili, g. Woodhouse, odmahnu setno glavom i uzdišući, obrati svojoj kćeri pažnju na tužnu promenu koja se zbila u Hartfieldu otkako, je ona bila tu poslednji put. »Ah, draga moja«, reče on, »sirota gospođica Taylor, to je vrlo žalosno«. »O, da«, odgovori ona s puno saučešća, »mora da vam mnogo nedostaje! Pa i dragoj Emmi. Užasan gubitak za vas oboje! Mnogo mi je bilo žao zbog vas. Nisam bila u stanju da zamisiim kako uopšte možete bez nje. To je zbilja tužna promena. Ali nadam se da je njoj dobro?« »Dobro, draga moja, nadam se da joj je dobro. Ne znam samo da li joj to mesto prija«.

Na ovo g. John Knightley upita mirno Emmu postoji li sumnja da u Randallsu vazduh nije dobar. 



»O, ne, ni najmanje. Nikad nisam videla gospođu Weston zdraviju, nikad lepše nije izgledala. Tata samo hoće da kaže koliko žali za njom«. »To im zaista oboma služi na čast«, odgovori on ljubazno. »A da li je ipak često viđate?« upita Isabella bolećivim glasom, koji je taman odgovarao raspoloženju njenog oca.

G. Woodhouse se dvoumio. »Ni blizu toliko često, mila moja, koliko bih želeo«. »O, tata, otkako su se venčali nismo ih videli samo jednog celog dana. Svakog dana, sem tog jednog, bilo jutrom bilo popodne, viđali smo se i s gospodinom Westonom, ili s gospođom Weston, a obično s oboma, bilo u Randallsu, bilo ovde; a kao što već možeš pretpostaviti, Isabella, najčešće ovde. Oni su veoma, veoma ljubazni što nas tako posećuju. Gospodin Weston je zbilja isto toliko ljubazan koliko i ona.

Tata, ako budete tako žalostivo govorili, Isabella će dobiti pogrešnu pretstavu o svima nama. Svakome je jasno da nam gospođica Taylor mnogo nedostaje. Ali isto tako treba svakoga da uverimo da gospodin i gospođa Weston stvarno čine sve da ni izbliza ne osetimo taj nedostatak onoliko koliko smo sami očekivali, a to je cela istina«. »Upravo kao što i treba da bude«, reče g. John Knightley, »i upravo onako kako sam i po vašim pismima očekivao. Ne može biti nikakve sumnje da ona želi da se pokaže pažljiva prema vama, a sve je to olakšano time što on nema obaveza, a voli društvo. Uvek sam vam govorio, dušo moja, da se ta promena neće u Hartfieldu toliko opipljivo odraziti kao što ste se vi bojali, a sad, kad ste čuli Emmu, nadam se da ćete biti zadovoljni«. »O, pa da, razume se«, reče g. Woodhouse, »da, naravno, ne mogu poreći da gospođa Weston, jadna gospođa Weston, zaista prilično često dolazi k nama, ali, eto, uveče mora opet da ode«. »Kad ne bi otišla, ne bi bilo mnogo zgodno za gospodina Westona tata. Sasvim ste zaboravili na sirotog gospodina Westona«. »Zaista, čini mi se«, reče g. John Knightley veselo, »da i gospodin Weston ima neka mala prava. Vi i ja, Emma, odvažićemo se 



da uzmemo u zaštitu jadnog supruga. Pošto sam ja ženjen čovek, a vi niste udati, verovatno ćemo s istom snagom osetiti opravdanost njegovih zahteva. Što se tiče Isabelle, ona je već toliko dugo udata, da bi možda volela da svu gospodu Westone uklanja što češće može«. »Ja, dušo moja?« uzviknu njegova žena koja je samo delimično čula i razumela. »Govorite li o meni? Sigurna sam da niti sme niti može da bude većeg pobornika braka od mene, i da nije te nezgode što je napustila Hartfield, smatrala bih gospođicu Taylor najsrećnijom ženom na svetu. Ne pada mi na pamet da omalovažavani gospodina Westona, tog izvrsnog gospodina Westona, mislim da je on sasvim zaslužio da ima takvu ženu. Verujem da je malo ljudi bolje naravi nego što je njegova. Sem vas i vašeg brata, ne znam nikog ko mu je u tome ravan. Neću nikad zaboraviti kako je Henryju puštao zmaja onog strašno vetrovitog dana prošle godine o Uskrsu; a od septembra prošle godine, kad se pokazao osobito pažljiv i u ponoć mi napisao pismo ne bi li me uverio da nema šarlaha u Kobamu, ubeđena sam da na svetu nema osetljivije duše ni boljeg čoveka. Ako iko zaslužuje da ga dobije, to je svakako gospođica Taylor«. »A gde je sin?« reče John Knightley. »Je li dolazio ovamo tom prilikom?« »Nije još dolazio«, odgovori Emma. »Pouzdano su očekivali da će doći ubrzo posle venčanja, ali od toga nije bilo ništa. U poslednje vreme nisam čula da ga pominju«. »Ali trebalo bi da im kažeš za pismo, mila moja«, reče njen otac. »Napisao je pismo, i to veoma prikladno, lepo pismo, sirotoj gospođi Weston i čestitao joj. Ona mi ga je pokazala. Smatram da je to zaista vrlo lepo od njega. Da li se sam setio, znate, ne bi se moglo reći. On je još mlad, i možda je njegov ujak...« »Dragi moj tata, njemu je dvadeset tri godine. Zaboravljate kako vreme prolazi«. »Zar mu je zbilja dvadeset tri? Eto, ne bih to mogao pomisliti. A bilo mu je svega dve godine kad je izgubio svoju jadnu majku. Da, 



vreme zaista leti, a moje pamćenje je vrlo rđavo. U svakom slučaju to je izvanredno lepo pismo i pričinilo je veliko zadovoljstvo gospodinu i gospođi Weston. Sećam se da je pisano iz Weymoutha, dvadeset osmog septembra, a počinje ovako: 'Draga gospođo', ali sam zaboravio kako je dalje išlo. Potpisao je 'F.C. Weston Churchill', toga se savršeno dobro sećam«. »Kako je lepo i ljubazno postupio!« uzviknu dobrodušna gospođa Knightley. »Ubeđena sam da je vrlo mio mladić. Ali baš je tužno što ne živi kod svoje kuće s ocem! Strašno je to kad dete odvedu od roditelja i roditeljskog doma! Neću nikad razumeti kako je g. Weston bio u stanju da se odvoji od njega. Dati svoje dete! Zaista ne bih nikad mogla lepo da mislim ni o kom ko bi tako nešto predložio«. »Verujem da niko nije nikad ni mislio lepo o Churchillovima«, primeti hladno g. John Knightley. »Ali ne treba da zamišljate da je gospođin Weston osećao ono što biste vi osetili kad biste se odvajali od Henryja ili Johna. Gospodin Weston je čovek uglavnom lake, vesele naravi, i nije mnogo osetljiv. On prima stvari onakve kakve ih život donosi i na neki način nalazi u njima zadovoljstva, i to, kako mi se čini, oslanjajući se više na ono što se zove društvo, to jest na jelo i piće i igranje vista pet puta nedeljno sa svojim susedima, nego za porodična osećanja ili ma šta od onog što pruža domaće ognjište«.

Emmi se nije moglo svideti nešto što je ličilo na pokudu g.

Westona, i umalo se nije umešala, ali se savladala i oćutala. Htela je da održi mir, ako je mogućno, a zatim, bilo je nečeg dostojnog poštovanja, nečeg dragocenog, u onim snažnim domaćim navikama, onom svojstvu jedne porodice da je dovoljna samoj sebi, iz koje je poticala sklonost njenog zeta, da s visine posmatra obične društvene odnose, kao i one kojima su ovi bili važni. Tu je našla dosta razloga da se uzdrži.





Trebalo je da gospodin Knightley ruča s njima, pomalo protiv

volje g. Woodhousea; nije voleo da s nekim deli zadovoljstvo koje je osećao prvog dana kad bi Isabella došla. Preovladao je, međutim, Emmin smisao za pravičnost; pored obzira koje je dugovala jednom i drugom bratu, činilo joj je osobito zadovoljstvo da gospodinu Knightleyju, posle nedavnog nesporazuma između njega i nje, pošalje poziv. Nadala se da će opet biti prijatelji.

Smatrala je da je vreme da se pomire. Ustvari, ne da se pomire.

Ona, izvesno nije pogrešila, a on ne bi nikad priznao da je tako nešto učinio. O ustupcima nije moglo biti reči, ali je bilo vreme da pokažu kako su zaboravili da su se uopšte svađali; nadala se da će se to prijateljstvo lakše obnoviti, ako u trenutku kad on uđe u sobu bude imala kraj sebe jedno od sestrine dece, najmlađe, ljupku malu devojčicu, od osam meseci, koja je sad prvi put došla u Hartfield, i uživala dok je njena tetka, držeći je u naručju, skakutala unaokolo s njom. Tako je i bilo, jer kada je ušao bio je ozbiljan i postavljao kratka pitanja, ubrzo je popustio i govorio je o svima njima kao i obično; uzeo je dete iz njenog naručja potpuno neusiljeno, kao najbolji prijatelj. Emma oseti da su se izmirili; i pošto joj je to saznanje pružilo u prvi mah veliko zadovoljstvo, a od malo drskosti, nije se mogla uzdržati da ne kaže, dok se on divio detetu: »Kako je velika uteha što jednako mislimo o našim sestrićima i sestričinama, sinovcima i sinovicama... Što se tiče ljudi i žena, naša mišljenja se ponekad razlikuju; ali primećujem da se uvek slažemo kad su u pitanju ova deca«. »Kad bi vas u oceni ljudi i žena rukovodio prirodan zdrav razum i kad biste bili toliko malo pod uticajem mašte i ćudi u svojim





odnosima s njima, kao što ste kad se radi o ovoj deci, mogli bismo uvek da mislimo jednako«. »Naravno, uzrok našem neslaganju leži uvek u tome što ja nisam u pravu«. »Da«, reče on, osmehujući se, »a rasuđujete dobro. Kad ste se vi rodili meni je bilo šesnaest godina«. »Znatna razlika tada«, odgovori ona; »i vi ste u to vreme nesumnjivo bili mnogo pametniji od mene, ali nisu li se proteklom dvadeset jednom godinom naše sposobnosti shvatanja mnogo približile?« »Jesu, mnogo su se približile«. »Ali ipak ne u toj meri da bih mogla biti u pravu, kad ne mislimo jednako«. »Šesnaest godina iskustva i to što nisam lepa mlada žena i razmaženo dete još uvek mi daju preimućstvo nad vama. Hajde, draga Emma, da budemo prijatelji i ne govorimo više o tome. Reci svojoj tetki, mala Emma, da bi trebalo da ti pruži bolji primer umesto što podgreva stare sukobe i da sad nije u pravu ako je ranije možda i bila«. »To je tačno«, uzviknu ona. »Sasvim tačno. Mala Emma, kad porasteš, gledaj da budeš bolja od svoje tetke. Budi beskrajno pametnija i ni upola toliko uobražena. A sad, gospodine Knightley, još dve-tri reči, pa sam završila. Ukoliko se radi o dobrim namerama, mi smo oboje u pravu, i moram da kažem da se dosad nijedno moje tvrđenje nije pokazalo pogrešno. Htela bih samo da čujem da gospodin Martin nije veoma, veoma gorko razočaran«. »Ne bi mogao biti više«, glasio je njegov kratki i potpuni odgovor. »Ah! Odista mi je vrlo žao. Hajte, dajte mi ruku«. Upravo su stegli ruku jedno drugom, i to veoma srdačno, kad se pojavi John Knightley; »Kako si George?« i »Johne, kako si ti?«, ču se jedno za drugim kao kod pravih Engleza, dok su ispod mirnoće, koja je skoro ličila na ravnodušnost, skrivali istinsku privrženost zbog koje bi 



obojica, ako bude potrebno, učinili sve jedan za drugog. Veče je proteklo tiho, u razgovoru, pošto je g. Woodhouse odbio da igra karte, da bi na miru razgovarao sa svojom dragom Isabellom, te se malo društvo samo od sebe podeli na dvoje: na jednoj strani on i njegova kći, a na drugoj dva Knightleyja; predmeti njihovog razgovora bili su potpuno različiti ili su se vrlo retko dodirivali, a Emma bi se samo s vremena na vreme pridružila jednima ili drugima. Braća su razgovarala o svojim brigama i poslovima, ali uglavnom o onome što se ticalo starijeg brata, koji je bio mnogo otvoreniji i uvek više govorio. Kao sudija, obično je imao da se posavetuje sa Johnom u nekom pravnom pitanju, ili bar da ispriča neku zanimljivu pričicu; kao zemljoradnik, kao čovek koji upravlja porodičnim imanjem u Donwellu, imao je da kaže šta će na kojoj njivi iduće godine zasejati i da mu ispriča sve one mesne novosti, zanimljive za brata, koji je isto tako najveći deo svog života proveo na tom imanju i bio veoma vezan za njega.

John je, koliko god mu je njegovo hladno držanje dopuštalo, s velikom pažnjom slušao sva ta obaveštenja: šta treba preduzeti da se isuši jedan deo zemljišta i promeni ograda, kako da se poseče jedno stablo, na kom jutru da se poseje pšenica, a na kom repa i prolećni kukuruz; i kad bi i sam uspeo nešto da upita svog raspoloženog brata, njegova pitanja su čak imala prizvuk radoznalosti. Dok su se oni tako lepo zanimali, g. Woodhouse se srećan i zadovoljan pored svoje kćeri vajkao i pokazivao svoju miloštu punu strepnji. »Jadna moja mila Isabella«, rekao bi, uzimajući je nežno za ruku i prekidajući, za nekoliko časaka, njen rad za jedno od petoro dece, »kako si davno, davno, bila ovde! I kako mora da si umorna posle puta! Moraš rano leći, mila moja, i savetujem ti da uzmeš malo kaše pre spavanja. Nas dvoje uzećemo po tanjir kaše. Draga Emma, kako bi bilo da svima doneseš malo kaše«.

Emma je znala kako bi to bilo, pošto joj je bilo jasno da ni jednog ni drugog Knightleyja, kao ni nju, niko na to ne može 



naterati, te naredi da donesu samo dva tanjira. Posle nekoliko reči u pohvalu kaše, čudeći se pomalo što je svi ne jedu svako veče, nastavio je ozbiljna i zamišljena izraza: »Draga moja, bilo je opasno što ste, umesto da dođete ovamo, proveli jesen u South Endu. Nikad nisam dobro mislio o morskom vazduhu«. »Gospodin Wingfield nam je to najtoplije preporučio, oče, inače ne bismo išli. Preporučio je svoj deci, a naročito maloj Belli zbog njene gušobolje, i morski vazduh i kupanje«. »Ah, dete moje, ali Perry je sumnjao da će joj more koristiti; a što se mene tiče, odavno sam potpuno uveren, mada ti to ranije nikad nisam kazivao, da more vrlo retko nekom koristi. Ubeđen sam da me jednom zamalo nije ubilo«. »De, de«, uzviknu Emma, osećajući da je to opasan predmet, »moram da vas zamolim da ne govorite o moru. Postajem zavidljiva, ja koja ga nikad nisam videla. O South Endu ne smete da govorite, molim vas. Draga Isabella, nisam čula da si se raspitivala za gospodina Perryja; on tebe nikad ne zaboravi«. »O, kako je dobri gospodin Perry?« »Hm, prilično dobro, ali ne sasvim dobro. Jadni Perry pati od žuči, a nema vremena da se neguje; kaže mi da nema vremena da se neguje, što je vrlo žalosno, neprestano ga traže svuda unaokolo. Ne verujem da postoji negde neko ko ima toliko pacijenata. Ali nema nigde ni tako pametnog čoveka«. »A gospođa Perry i deca, kako su oni? Jesu li deca porasla?

Mnogo cenim gospodina Perryja. Nadam se da će nas skoro posetiti.

Biće mu milo da vidi moje mališane«. »Nadam se da će sutra doći, jer imam da ga pitam nekoliko važnih stvari o sebi. I, draga moja, ma kad došao, dobro bi bilo da vidi Bellino grlo«. »O, dragi oče, njeno grlo se toliko popravilo da mi gotovo i ne zadaje brige. Ili joj je mnogo pomoglo kupanje, ili je to možda učinila





odlična mast gospodina Wingfielda, koju smo joj od avgusta povremeno previjali«. »Nije mnogo verovatno da joj je kupanje koristilo; da sam znao da vam je potrebna neka mast, obratio bih se...« »Izgleda da si zaboravila, gospođu i gospođicu Bates«, reče Emma; »nisam čula da si i jednom upitala za njih«. »O, dobra gospođa i gospođica Bates, sram me bilo; ali ti ih skoro u svakom pismu pominješ. Nadam se da su dobro. Ta valjana gospođa Bates. Sutra ću je posetiti i povešću decu. One se uvek raduju da vide moju decu. A vrsna gospođica Bates! To su tako čestite žene! Kako su?« »Uglavnom dosta dobro, draga moja. Ali je, jadna gospođa Bates pre mesec dana imala vrlo jak nazeb«. »Veoma mi je žao! Nikad nije bila toliko nazeba koliko ove jeseni. Gospodin Wingfield mi je pričao kako se ne seća da je ikad toliko sveta ležalo od teškog nazeba, sem kad se radilo o pravoj influenci«. »To je, draga moja, dosta tačno, ali ne u toj meri kako si ti rekla.

Perry kaže da se mnogo sveta razbolelo, ali da ti nazebi nisu bili tako teški kao što se često dešava u novembru. Perry ne smatra da je to vreme sasvim nezdravo«. »Nije, ni gospodin Wingfield ga ne smatra vrlo nezdravim, sem...« »Ah, drago moje dete, stvar je u tome što je u Londonu uvek nezdravo vreme. U Londonu niko nije zdrav, niti može da bude.

Strašno je što moraš tamo da živiš; tako daleko! A vazduh je tako rđav!« »Nije. Mi zaista ne živimo u rđavom vazduhu. Naš kraj Londona je daleko bolji od drugih. Dragi oče, ne smete ga mešati s Londonom uopšte. Okolina Bruinsviškog trga se umnogome razlikuje od ostalih krajeva, Imamo mnogo vazduha! Priznajem da ne bih rado stanovala u nekom drugom delu grada, teško bih se zadovoljila da mi deca rastu negde drugde, ali je kod nas vazduh znatno bolji! Gospodin 



Wingfield drži da je u pogledu vazduha okolina Brunsviškog trga najbolja«. »Ah, draga moja, nije kao u Hartfieldu. Iskoristite ga što više, posle nedelju dana provedenih u Hartfieldu, svi se preobrazite; izgledate sasvim drukčije. A ne bih mogao reći da sada ijedno od vas dobro izgleda«. »Žao mi je što to čujem, oče, ali vas uveravam da se ja lično, izuzimajući one male živčane glavobolje i lupanja srca, osećam vrlo dobro; a ako su deca bila malo bleda pre spavanja, to je samo zato što su malo umornija no obično zbog puta i radosti koju im je pričinio dolazak ovamo. Nadam se da ćete sutra imati bolje mišljenje o njihovom izgledu; uveravam vas da mi je gospodin Wingfield kazao da nas nikad nije ispratio ovako zdrave. Verujem da bar za gospodina Knightleyja nećete smatrati da izgleda rđavo«, reče bacajući nežan i brižan pogled prema svome mužu. »Osrednje, draga moja; ne mogu da se izrazim pohvalno. Mislim da je gospodin John Knightley daleko od toga da dobro izgleda«. »Šta se desilo, gospodine? Jeste li meni nešto kazali?« uzviknu g. John Knightley, kad je čuo svoje ime. »Žao mi je, mili, što moj otac ne smatra da izgledate dobro, ali se nadam da je to samo otud što ste se malo umorili. Kao što znate, volela bih da vas je gospodin Wingfield pregledao pre polaska«. »Draga moja Isabella«, uzviknu on ljutito, »molim vas, ne brinite se kako ja izgledam. Zadovoljite se time da negujete i mazite sebe i decu, a mene pustite da izgledam kako ja hoću« »Nisam sasvim razumela šta ste govorili svome bratu«, uzviknu Emma, »o nameri vašeg prijatelja gospodina Greema da iz Škotske dovede upravitelja za svoje novo imanje. Ali hoće li to uspeti? Neće li stare navike biti isuviše snažne?« Govorila je dugo i uspešno, i kad je bila primorana da opet posveti pažnju svome ocu i sestri, nije više čula ništa opasnije, sem što se Isabella ljubazno raspitivala za Jane Fairfax; u tom času joj je bilo vrlo zgodno da je i sama pohvali, mada je nije mnogo marila. 



»Ta mila, ljubazna Jane Fairfax!« reče gospođa Johna Knightleyja. »Odavno je nisam videla, samo smo se ponekad slučajno srele u gradu; kako mora da su srećne njena baba i tetka, kad im ona dođs u posetu! Uvek mi je zbog drage Emme beskrajno žao što ne može duže da boravi u Highburyju; pretpostavljam da sad, kad im se kći udala, pukovnik i gospođa Campbell neće biti u stanju da se odvoje od nje. Bila bi tako krasna prijateljica za Emmu«.

G. Woodhouse se složi sa svim tim, ali dodade: »Naša mala prijateljica, Harrieta Smith, je isto tako ljupka mlada osoba.

Dopašće ti se Harrieta. Emma ne bi mogla da ima bolju drugaricu od Harriete«. »Veoma mi je milo što to čujem; ali mi znamo samo za Jane Fairfax kao devojku vrlo obrazovanu, otmenu i tačno Emminih godina«. Taj predmet su srećno prebrodili, a za njim su došli drugi slične važnosti, koje su raspravili sa sličnom jednodušnošću, ali se veče nije završilo bez malo uzbuđenja.

Doneli su kašu, o kojoj je imalo mnogo što-šta da se kaže, mnogo hvali i mnogo objašnjavanja, nepokolebljivo su izjavili kako je korisna za svačije zdravlje i prilično strogo osudiše mnoge kuće u kojima se nikad dobro ne sprema; ali na nesreću, među primerima koje je kći imala da navede, poslednji, i prema tome najistaknutiji, desio se njenoj kuvarici u South Endu, mladoj ženi koju su tamo uzeli i koja nije bila u stanju da shvati šta se podrazumeva pod zdelom dobre, raskuvane kaše, retke, ali ne suviše retke. Kad god bi je se zaželela i naredila joj da je spremi, nikad nije mogla da dobije nešto iole dobro. To je bio opasan početak. »Ah«, reče g. Woodhouse, vrteći glavom i zaustavljajući na njoj svoj pogled pun nežne brige. Taj uzvik u Emminom uvu značio je: »Ah, nema kraja žalosnim posledicama vašeg puta u South End. Čovek ne može ni da govori o tome«. Za časak je poverovala da neće o tome govoriti i da će mu biti dovoljno da ćuteći premišlja da bi se povratio i uživao u svojoj raskuvanoj kaši. Međutim, posle





nekoliko trenutaka on otpoče ovako: »Uvek će mi biti mnogo žao što ste jesenas išli na more, umesto da dođete ovamo«. »Ali zašto bi vam bilo žao, oče? Verujte mi, deci je vrlo mnogo koristilo«. »A sem toga, ako ste morali da idete na more, bilo bi bolje da to nije bio South End. South End je nezdravo mesto. Perry se iznenadio kad je čuo da ste se odlučili za South End«. »Znam da mnogi tako smatraju, ali je to ustvari vrlo pogrešno.

Tamo smo se odlično osećali, blato nam nije pričinilo nikakve neprijatnosti, a gospodin Wingfield tvrdi da je potpuno pogrešno smatrati to nešto nezdravim; sigurna sam da mu čovek može verovati, jer on odlično zna kakav je tamo vazduh, a njegov rođeni brat i porodica više su puta išli tamo.« »Trebalo je da odete u Kromer, draga moja, ako ste već hteli nekud da idete. Perry je jednom proveo nedelju dana u Kromeru i smatra da je to najbolje letovalište na moru. Divna pučina, kaže, i vrlo čist vazduh. I kako sam razumeo, tamo ste mogli da dobijete stan sasvim daleko od mora, pola kilometra daleko, vrlo zgodno.

Trebalo je da se posavetuješ s Perryjem«. »Ali, dragi oče, pomislite samo koliko bi put bio drukčiji. Sto pedeset kilometara, možda, umesto šezdeset«. »Ah, draga moja, kao što Perry veli, kad je u pitanju zdravlje, ništa drugo nije važno; kad čovek hoće da putuje, ne može da bira između šezdeset i sto pedeset kilometara. Bolje je da ne ide nikuda, bolje je da ostane u Londonu, nego da putuje šezdeset kilometara da bi se našao u gorem vazduhu. Perry je upravo to rekao. To mu se učinilo prilično nesmotreno«.

Emma je uzalud pokušavala da zaustavi oca; kad je on došao do te tačke, nije se začudila što je njen zet planuo. »Gospodin Perry«, reče on vrlo ljutitim glasom, »bolje bi uradio da svoje mišljenje zadrži za sebe kad ga niko ne pita. Zašto se petlja i čudi onom što ja činim? Što vodim svoju porodicu na ovaj ili onaj deo obale? Nadam, se da mi je slobodno da radim po svojoj pameti 



isto kao i gospodin Perry. Nisu mi potrebni njegovi saveti kao ni njegovi lekovi«. Zastade, i smirivši se zatrenutak, dodade zajedljivo i oporo, »kad bi gospodin Perry bio u stanju da mi kaže kako da sa ženom i petoro dece pređem rastojanje od sto pedeset kilometara bez većih troškova i nezgoda nego rastojanje od šezdeset, i ja bih kao on Kromer pretpostavio South Endu«. »Tačno, tačno«. uzviknu g. Knightley, spreman da se umeša i zagladi stvar, »sasvim tačno. To je, odista, razlog. Ali, Johne, što se tiče one moje namere da premestim stazu za Langam, da je skrenem više udesno da ne bi presecala livade, ne vidim nikakvu teškoću.

Ako bi to stvorilo teškoće za stanovnike Highburyja, ne bih ni pokušavao, ali ako zamisliš tačno kakav je danas pravac te staze...

Međutim, jedino, možemo da dokažemo ako pogledamo mape.

Nadam se da ćeš sutra ujutru doći u Donwell, pa ćemo ih tada pregledati i ti ćeš mi dati svoje mišljenje«.

G. Woodhousea je prilično uznemirio taj oštri sud o njegovom prijatelju Perryju, kome je on, ustvari, mada nesvesno, pripisivao mnoga svoja sopstvena osećanja i izjave, ali su kćeri svojom nežnom pažnjom postepeno otklonile tu nezgodu, a braća nisu dopustila da se to ponovi, jedan zato što je budno pazio, drugi zato što je bolje razmislio.





Teško da je bilo srećnijeg stvorenja na svetu od gospođe

Johna Knightleyja u toku ove kratke posete Hartfieldu; odlazila je skoro svako jutro sa svoje petoro dece svojim starim poznanicima, i svako veče sa svojim ocem i sestrom prepričavala šta je radila. I ništa drugo nije želela, sem da dani ne prolaze tako brzo. Bio je to divan boravak, izvanredan, ali samo suviše kratak. Oni su se sa prijateljima nalazili manje popodne, a više pre podne: ali nisu mogli izbeći jedan poziv na pravi ručak, i to van kuće, mada je bio Božić.

G. Weston nije dopuštao da ga odbiju; moraju jednoga dana da ručaju u Randallsu; čak su i g. Woodhousea ubedili da pođe, ističući i da je to bolje nego da se društvo razdvaja. Da je mogao, on bi pravio teškoće oko pitanja kako će se svi odvesti; ali pošto su se sada kola i konji njegovog zeta i ćerke nalazili u Hartfieldu, ostalo mu je samo da upita kako će to izvesti, a u tom pogledu nije moglo biti nikakve sumnje. Emmi nije trebalo mnogo vremena da ga ubedi da bi i za Harrietu mogli naći mesta u jednim kolima. Sem njih pozvani su samo još Harrieta, g. Elton i g. Knightley; trebalo je da dođu rano, a broj zvanica je bio mali. U svemu se vodilo računa o navikama i sklonostima g. Woodhousea. Već uoči ovog velikog događaja (jer je pretstavljalo da je vrlo veliki događaj što g. Woodhouse treba da na dan dvadeset četvrtog decembra ruča van kuće) Harrieta je provela u Hartfieldu i otišla je kući toliko klonula od nazeba da joj Emma ne bi dopustila da ode da nije Harrieta naročito želela da je neguje gospođa Goddard. Idućeg dana Emma ju je posetila i našla da od njenog odlaska u Randalls nema ništa. Tresla ju je groznica i grlo joj je bilo zapaljeno. Gospođa Goddard je bila veoma pažljiva i nežna; rešile su da pozovu g. Perryja, a sama Harrieta bila je suviše 



bolesna i slaba da bi se suprotstavila odluci kojom su je isključile iz tog divnog izlaska, mada o svom gubitku nije mogla da govori bez mnogo suza. Dokle god je mogla Emma je sedela s njom da bi je dvorila ako se gospođa Goddard udalji, i bodrila je izlažući kako će se g. Elton ražalostiti kada sazna za njeno stanje; najzad ju je napustila prilično utešenu, u prijatnom uverenju da će to za njega biti prilično nevesela poseta i da će ona svima vrlo mnogo nedostajati. Tek što je odmakla nekoliko koraka od vrata gospođe Goddard, srela je lično g. Eltona koji je očigledno dolazio u tom pravcu; i dok su nastavili polako zajedno, razgovarajući o bolesnici za koju je on, pošto je čuo za ozbiljnu bolest hteo da se raspita, da bi mogao o njoj odneti neke vesti u Hartfield.

Stigao ih je John Knightley vraćajući se iz svakodnevne posete Donwellu sa svoja dva najstarija sina, čija su zdrava, rumena lica pokazivala kakva je blagodet za decu da trče po polju; videlo se da će brzo slistiti pečenu ovčetinu i puding od pirinča, radi kojih su se žurili kući. Oni im se pridružiše i nastaviše put zajedno. Emma je upravo opisivala na šta se njena prijateljica žali: Veoma zapaljeno grlo, s jakom vrućicom, brzim pulsom itd.; ona je sa žaljenjem saznala od gospođe Goddard da Harrieta često pati od teških gušobolja i da ih je više puta uplašila zbog toga.

G. Elton je izgledao sav uznemiren, i uzviknu: »Gušobolja! Nadam se da nije zarazna. Nadam se da nije one gnojave, zarazne vrste. Da li ju je Perry pregledao? Zaista bi trebalo da pripazite koliko na svoju prijateljicu toliko i na sebe. Dopustite mi da vas zamolim da se ne izlažete opasnosti. Zašto je Perry ne pregleda?« Emma, koja se sama stvarno nije nimalo uplašila, umiri ovu preteranu bojazan uveravajući ga da je gospođa Goddard vrlo iskusna i da se dobro stara; ali, kako je u njega moralo ostati još brige koju nije mogla da otkloni, ili koju bi čak radije volela da pothrani i potstakne, ona uskoro zatim dodade, kao da govori o sasvim drugoj stvari: 



»Tako je hladno, vrlo hladno, a izgleda kao da će biti i snega; kad bi trebalo ići na ma koje drugo mesto ili u ma koje drugo društvo, zaista bih pokušala da ne izlazim danas i nagovorila bih svog oca da se ne izlaže opasnosti, ali pošto se on već odlučio, a izgleda da njemu samom nije hladno, neću da se mešam, jer znam da bi se gospodin i gospođa Weston mnogo razočarali. Ali, boga mi, gospodine Eltone, ja bih se na vašem mestu svakako izvinila. Čini mi se da ste već malo promukli; a kad pomislite na to koliko ćete se sutra zamoriti i morati da govorite, mislim da bi iz najobičnije opreznosti trebalo da ostanete kod kuće i da se večeras negujete«.

G. Elton je davao utisak čoveka koji ne zna šta da odgovori; a upravo je i bilo tako, jer, iako mu je veoma godilo što se tako lepa gospođica ljubazno brine za njega i mada nije voleo da se usprotivi ijednom njenom savetu, nije ustvari ni najmanje želeo da odustane od te posete. Ali se Emma, suviše revnosna i zauzeta svojim sopstvenim ranijim shvatanjima i pogledima da bi ga mogla nepristrasno saslušati ili jasno sagledati, potpuno zadovoljila kada je on promrmljao kako priznaje da je »veoma hladno, svakako veoma hladno«, te je išla dalje radujući se što ga je oslobodila obaveze da ide u Randalls i stvorila mu mogućnost da svakog sata u toku te večeri šalje nekoga da se raspituje za Harrietu. »Potpuno ste u pravu«, reče ona, »mi ćemo vas izviniti kod gospodina i gospođe Weston«. Ali tek što je to rekla, kad ču kako njen zet učtivo nudi mesto u svojim kolima ako g. Elton samo zbog rđavog vremena ne želi da ide, i kako g. Elton veoma spremno prihvata tu ponudu. Stvar je bila gotova: g. Elton će ići; njegovo široko lepo lice nije nikada izražavalo više zadovoljstva nego u tom trenutku, a osmeh mu nikad nije bio puniji niti su mu oči više likovale nego kada je odmah zatim pogledao u nju. »Ovo je veoma čudno!«, reče ona u sebi, »Pošto sam ga tako dobro izvukla, on se ipak odlučio da iziđe u društvo i ostavi bolesnu Harrietu! Zaista veoma čudno! Ali mislim da kod mnogih muškaraca, naročito kod neženjenih, postoji takva sklonost, takva 



strast da ručaju van svoje kuće; a poziv na ručak stoji tako visoko u nizu njihovih zadovoljstava, zanimanja, počasti i skoro dužnosti, da mu ništa ne ustupa, a tako je sigurno i s gospodinom Eltonom; on je nesumnjivo mlad čovek od vrednosti, veoma ljubazan i prijatan i mnogo je zaljubljen u Harrietu, ali ne može da odbije poziv, mora da ruča van kuće kad god ga pozovu. Kako je ljubav čudna stvar! U stanju je da Harrietu smatra dosetljivom, ali neće zbog nje da ruča sam«.

Uskoro zatim g. Elton ih napusti, i ona morade da prizna da je pri polasku sa mnogo osećanja u glasu pomenuo Harrietu i uveravao je da će svratiti do gospođe Goddard i raspitati se o njenoj lepoj prijateljici, pre no što bude dočekao sreću da se ponovo nađe s njom, a tada će je, kako se nadao, izvestiti da je bolesnici bolje, uzdahnuo je i nasmešio se pri oproštaju tako da je kod nje prevagnulo dobro raspoloženje prema njemu. Pošto su nekoliko trenutaka ćutali, John Knightley otpoče: »Nikada u životu nisam video čoveka kome bi više no gospodinu Eltonu bilo stalo da se pokaže prijatan. Kad su u pitanju žene on se prosto sav salomi. S muškarcima može da bude razborit i neusiljen, ali kad treba da ugodi ženama stavlja u pokret sve svoje sposobnosti«. »Ponašanje gospodina Eltona nije savršeno«, odgovori Emma; »ali ako neko želi da se dopadne, treba mu oprostiti i zaista se i oprašta vrlo mnogo. Ako neko svojim skromnim snagama čini sve što može, imaće prednost nad onim ko je jači od njega, ali je nemaran. Gospodin je toliko dobroćudan i ljubazan da se to mora ceniti«. »Da«, reče g. John Knightley odmah, naglašavajući »izgleda da je veoma ljubazan prema vama«. »Prema meni!« odgovori ona smešeći se začuđeno. Da ne zamišljate da se gospodin Elton meni udvara?« »Priznajem. Emma, da sam to pomislio; a ako vam to ikada dosada nije palo na um, bolje da o tome sada pomislite«. 



»Gospodin Elton zaljubljen u mene! Da čudne po misli!« »Ne kažem da je tako, ali dobro ćete uraditi da procenite da li je tako ili ne i da se prema tome vladate. Mislim da ga vi hrabrite svojim držanjem. Govorim Emma, kao prijatelj. Bilo bi bolje da promislite i utvrdite šta činite i šta nameravate da učinite«. »Hvala vam, ali uveravam vas da se potpuno varate. Gospodin Elton i ja smo vrlo dobri prijatelji i ništa više«.

Koračala je dalje, zabavljajući se mišlju o zabludama koje se često javljaju kad se samo delimično znaju okolnosti, i o greškama u koje uvek upadaju oni koji sebi prisvajaju pravo da sude o svemu; a pomalo se ljutila na svog zeta što smatra da je ona slepa i neznalica i da su joj potrebni saveti. On ne reče ništa više.

G. Woodhouse se tako odlučno rešio na taj izlazak da mu uprkos sve većoj hladnoći, nije padalo na pamet da od njega odustane, te je najzad, tačno na vreme, krenuo sa starijom ćerkom u svojim kolima, opažajući, izgleda, manje nego iko drugi da je vreme ružno; suviše se čudio što i sam ide, i uživao u zadovoljstvu koje će pričiniti u Randallsu, da bi uvideo da je hladno, a suviše su ga dobro zamotali da bi to i osetio. Hladnoća je bila oštra; i dok su druga kola krenula, počele su da padaju prve pahuljice snega, a na nebu se nagomilalo toliko oblaka da je samo trebalo da hladnoća malo popusti pa da se za kratko vreme sve zabeli.

Emma ubrzo vide da njen saputnik nije najbolje raspoložen.

Spremanje i odlazak po takvom vremenu, i pomisao da posle ručka neće biti sa svojom decom, pretstavljali su nezgode ili bar neprijatnosti preko kojih g. John Knightley nije mogao lako da pređe.

On od te posete nije očekivao ništa što bi vredelo truda, i za sve vreme, dok su se vozili do Randallsa, izražavao je svoje nezadovoljstvo. »Čovek koji zahteva od drugih da napuste svoju ognjište i da se bore s ovakvim vremenom da bi njega posetili«, reče on, »mora da o sebi vrlo lepo misli. Sigurno smatra sebe izvanredno prijatnim: ja ne bih mogao da učinim tako nešto.To je najveća besmislica, još po ovom 



snegu! Ludost je ne dopustiti ljudima da ostanu na miru kod kuće, a ludost je i to što ljudi ne ostaju lepo kod kuće kad mogu! Kad bismo morali po ovakvom vremenu izići uveče radi dužnosti ili posla, smatrali bismo to za veliku nevolju, a evo nas kako, verovatno slabije odeveni nego obično, žurimo dragovoljno, bez nekog razloga, uprkos glasu prirode koji čoveku govori kroz sve ono što vidi i oseća da ostane kod kuće i zadrži pod krovom koga god može; i eto, žurimo da provedemo pet dosadnih časova u tuđoj kući, da bismo rekli ili čuli sve ono što smo juče govorili ili što bismo opet mogli reći ili čuti sutra. Idemo po rđavom vremenu da bismo se verovatno vratili po gorem; četiri konja i četiri sluge izvedeni su napolje samo da bi otpratili pet besposlenih, prozeblih osoba u hladnije sobe i gore društvo nego što bi mogli imati kod kuće«.

Emma nije bila kadra da mu zadovoljno odobrava, na šta je on, zacelo bio navikao da podražava ono »sasvim tako, dragi moj«, koje je sigurno slušao od svoje redovne saputnice, ali je bila dovoljno odlučna da ne odgovori uopšte. Nije mogla da se složi s njim, a bojala se da ne bude džandrljiva; njeno junaštvo nije išlo dalje od ćutanja.

Pustila ga je da govori i da namešta naočari, i umotavala se ne otvarajući usta. Stigoše. Kola zaokrenuše, stepenik bi spušten, i u kola odmah uđe g. Elton, doteran, u crnom odelu i nasmešen. Emma sa zadovoljstvom pomisli kako će malo promeniti predmet razgovora.

Elton je bio ne može biti uslužniji i razdraganiji; bio je zaista toliko veseo pozdravljajući se s njom da njoj pade na um kako je morao primiti o Harrieti druikčije vesti od onih koje je ona čula. Još dok se oblačila, poslala je nekog iz kuće da se obavesti o njoj, a odgovor je glasio: »Uglavnom isto, nije bolje«. »Ono što je meni javila gospođa Goddard«, reče ona odmah, »nije bilo tako prijatno kao što sam se nadala: Meni su rekli da nije bolje«.

Lice mu se odmah izduži; odgovori joj glasom punim osećanja: »O da, vrlo mi je žao, baš sam hteo da vam kažem da su mi, kad sam ja svratio do gospođe Goddard, a to je bilo neposredno pre no što ću 



se vratiti kući da se obučem, rekli da gospođici Smith nije bolje, nimalo bolje, već pre gore. To me je veoma ožalostilo i uznemirilo, nadao sam se da joj mora biti bolje posle onakvog okrepljenja kakvo je jutros primila«.

Emma se osmehnu i odgovori: »Moja poseta je koristila njenim živcima, nadam se, ali ni ja nisam u stanju da izlečim gušobolju čarolijama; to je, zaista, veoma jak nazeb. Gospodin Perry je bio kod nje, kao što ste verovatno čuli«. »Da... mislio sam... to jest... nisam...« »On je navikao da je leči od te boljke, i nadam sa da će nam sutrašnje jutro doneti oboma mnogo utešniji izveštaj. Ali nemoguće je biti spokojan. Tako žalostan gubitak za naš današnji izlazak!« »Strašan! Tačno to, zaista. Nedostajaće nam svakog trenutka«.

To je bilo sasvim kako treba, uzdah kojim je te reč propratio izazvao je svako poštovanje. Ali da je samo duže trajalo. Emma se prilično iznenadila kad je on, samo pola minuta docnije, počeo da govori o drugim stvarima, veoma veselo i raspoloženo. »Baš su se ljudi zgodno dosetili«, reče on »da upotrebe ovčju kožu za kočije. Kako ih to čini udobnim; uz takve mere opreznosti ne može vam biti zima. Savremeni pronalasci načinili su gospodske kočije savršeno prijatnim. Toliko ste zaklonjeni i zaštićeni od nevremena da tu ni dašak vazduha ne može da se probije ako mu ne date. Postaje potpuno svejedno kakvo je vreme. Vrlo je hladno ovo popodne, ali u ovakvim kolima se to nimalo ne oseća. Ha! Veje pomalo, kako vidim«. »Da«, reče John Knightley, »i mislim da će ga biti dosta«. »Božično vreme«, primeti g. Elton. »Sasvim prema godišnjem dobu; i možemo smatrati da smo imali mnogo sreće što nije juče počelo da veje i što nam sneg nije onemogućio današnju zabavu; to je bilo sasvim moguće, jer da je mnogo snega napadalo, teško da bi se gospodin Woodhouse usudio da krene, ali sada to nije važno. Zaista ovo je pravo doba za prijateljske sastanke. O Božiću svako okuplja svoje prijatelje, i ljudi ne mare čak ni za najgore vreme. Jednom me 



je sneg zavejao u kući jednog prijatelja tako da sam morao ostati čitavu nedelju dana. Nikad se nisam tako prijatno proveo. Otišao sam samo da prenoćim, a mogao sam se vratiti tek nedelju dana kasnije«.

Izgledalo je da g. John Knightley ne shvata to zadovoljstvo, i samo hladno reče: »Ne bih želeo da u Randallsu ostanem zavejan nedelju dana«.

U nekoj drugoj prilici Emmu bi to zabavljalo, ali se sada suviše začudila dobrom raspoloženju g. Eltona da bi mogla osećati nešto drugo. Kao da je, pred izgledima na prijatnu zabavu, Harrieta potpuno zaboravljena. »Sigurni smo da će biti izvrsno zagrejano«, nastavi on, »i sve vrlo udobno. Divni ljudi, gospodin i gospođa Weston; gospođu Weston ne možemo dovoljno da pohvalimo, a on je tačno onakav čovek kakve cenimo. Veoma gostoljubiv i veoma voli društvo. Društvo će biti malo, ali ako su mala društva dobro odabrana, ona su, možda, najprijatnija od svih. U trpezariju gospodina Westona ne može udobno da se smesti više od deset osoba; što se mene tiče, u takvom slučaju radije bih pozvao dvoje manje, nego dvoje više. Mislim da ćete se složiti sa mnom« (obraćajući se Emmi blago), »mislim da ću svakako naići na vaše odobravanje, mada gospodin Knightley možda neće razumeti naša osećanja pošto je navikao na velika društva u Londonu«. »Ne znam šta su to velika londonska društva, gospodine, nikad ne ručavam u društvu«. »Zaista!« (sa čuđenjem i žaljenjem u glasu). »Nisam znao da je advokatura takvo robovanje. Ali ipak, gospodine, mora doći vreme kada će vam se sve to platiti, kada ćete imati malo da radite, a mnogo da uživate«. »Moje prvo uživanje«, odgovori g. Knightley, dok su prolazili kroz otvorenu kapiju, »biće kad se opet nađem živ i zdrav u Hartfieldu«.





Ulazeći u salon gospođe Weston, bilo je potrebno da i jedan i

drugi gospodin malo izmene svoj izraz; g. Elton morao je da obuzda svoju veselost, a g. John Knightley da rastera svoju mrzovolju.

G. Elton morao je da se smeška manje, a g. John Knightley više, da bi pristajali u tu odaju. Jedino je Emma mogla da se ponaša prirodno i pokaže svoje zadovoljstvo. Ona je istinski uživala u društvu Westonovih. G. Westona je mnogo volela, a na svetu nije bilo stvora s kojim bi tako otvoreno govorila kao s njegovom ženom; nijednoj drugoj osobi se nije tako obraćala u uverenju da će je saslušati i razumeti, i da će sitni događaji, namere, brige, i zadovoljstva u životu njenog oca i njenom biti za nju uvek zanimljivi i uvek jasni. Sve što bi ispričala o Hartfieldu izazvalo bi živu radoznalost gospođe Weston; stoga su obično i jedna i druga prvih pola sata uživale pričajući o svim tim sitnim stvarima od kojih zavisi svakodnevna sreća ličnog života.

Možda joj se u toku cele posete neće pružiti to zadovoljstvo, koje sadašnje pola sata izvesno nije omogućavalo, ali Emmi je bilo milo kad je samo ugledala gospođu Weston i njen osmeh, osetila njen dodir i čula njen glas, te je rešila da što manje misli o neobičnom ponašanju g. Eltona i svim drugim neprijatnim stvarima, a da što više uživa u svemu u čemu se može uživati. O Harrietinom nesrećnom nazebu već su prilično podrobno pretresali pre njenog dolaska, G. Woodhouse je već sedeo toliko dugo da je ispričao sve o njoj, o tome kako su on i Isabella došli, i kako Emma stiže za njima.

Upravo je govorio da mu je veoma milo što će James videti svoju kćer, kad se pojaviše ostali, te je gospođa Weston, koja je svu pažnju posvetila njemu, mogla da se odvoji j pozdravi svoju dragu Emmu.

Kad su svi zauzeli svoja mesta, Emmi, koja je želela da za neko 



vreme zaboravi g. Eltona, bilo je malo krivo što je on seo kraj nje.

Nije joj polazilo za rukom da izbije iz glave njegovu čudnu neosetljivost prema Harrieti, sve dok je on ne samo sedeo uz nju, već joj se i neprestano obraćao ozarena lica, pokazujući se svakom prilikom veoma pažljiv. Umesto da ga zaboravi, njegovo ponašanje bilo je takvo da je morala da se pita: »Je li moguće da je stvarno onako kako zamišlja moj zet. Je li moguće da ovaj čovek počinje da prenosi svoju naklonost sa Harriete na mene? Glupo i nepodnošljivo!« Pa ipak, on se toliko starao da joj bude toplo, toliko se trudio oko njenog oca i oduševljavao gđom Weston, i najzad počeo da se divi njenim crtežima tako usrdno i s tako malo poznavanja, da je sve to strašno ličilo na držanje nekog ko želi da se udvara, te je s velikim naporom uspevala da se ne ogreši o dobro vaspitanje. Zbog same sebe nije mogla da postupi grubo; a zbog Harriete, nadajući se da će sve ipak ispasti kako treba, bila je još učtivija. Ali je to pretstavljalo napor, naročito zato što su ostali, u trenutku kad ju je g. Elton najviše obasipao svojim budalaštinama, vodili razgovor koji je ona naročito htela da čuje.

Načula je samo toliko da g. Weston saopštava neke novosti o svome sinu; čula je kako je nekoliko puta ponovio reči »moj sin«, »Frank«, i opet »moj sin«; a po nekoliko drugih reči naslutila je da najavljuje skorašnju posetu svoga sina; ali pre no što je bila u stanju da ućutka g. Eltona, taj razgovor je bio davno završen, tako da bi bilo nezgodno da postavi neko pitanje kojim bi ga oživela. Uprkos njenoj odluci da se nikad ne udaje, bilo je nečeg u imenu, u samoj pomisli na g. Franka Churchilla, što je Emmu uvek privlačilo. Često je pomišljala, naročito posle ženidbe njegova oca s gospođicom Taylor, da bi joj on, ako bi se ikad udavala, odgovarao po godinama, naravi i društvenom položaju. Činilo joj se da joj on, usled tog srodstva između dveju porodica, gotovo pripada. Nametala joj se pretpostavka da svako ko ih paznaje sigurno pomišlja na taj brak.

Bila je duboko uverena da se g. i gospođa Weston bave tom mišlju. 



Mada nije imala nameru da zbog njega ili zbog ma kog drugog ostavi svoj sadašnji život, za koji je verovala da je mnogo bolji od svakog kojim bi ga zamenila, bila je veoma radoznala da ga vidi, čvrsto je odlučila da joj se dopadne, da se i ona njemu u izvesnoj meri svidi, osećajući neku vrstu zadovoljstva što ih njihovi prijatelji sjedinjuju u svojoj mašti. Kraj takvih misli, usrdna pažnja g. Eltona bila je strašno neumesna, ali se ona tešila time što se pokazala veoma uljudna, dok se u sebi ljutila, i što je misli da će od otvorenog g.

Westona do kraja posete sigurno opet čuti tu istu vest, jer, kad se srećno oslobodila g. Eltona i za ručak sela pored g. Westona, on je iskoristio prvi trenutak koji je kao domaćin mogao da odvoji, čim je isekao ovčji but, i kazao joj: »Nedostaju nam samo još dvoje pa da budemo u punom broju; voleo bih da vidim ovde još dve, vašu lepu, malu prijateljicu, gospođicu Smith i moga sina, a tada bih rekao da smo svi na okupu.

Mislim da niste čuli kad sam u salonu rekao kako očekujemo Franka. Jutros sam dobio pismo od njega, za petnaest dana biće kod nas«.

Emma izrazi svoja zadovoljstvo onoliko koliko se od nje očekivalo, i potpuno se složi s njegovom izjavom da bi g. Frank Churchill i gospođica Smith sasvim upotpunili njihovo društvo. »Još od septembra hteo je da nas poseti«, nastavljao je g.

Weston, »u svakom pismu je samo o tome govorio, ali on nije gospodar svoga vremena. Mora da ugodi onima kojima se mora činiti po volji, a koje (među nama budi rečeno) ponekad može da zadovolji samo ako mnogo što-šta žrtvuje. Ali sad ne sumnjam da ćemo ga videti ovde druge nedelje u januaru«. »Kako će to za vas biti veliko zadovoljstvo! A gospođa Weston toliko želi da se upozna s njim da je sigurno srećna kao i vi«. »Da, bila bi, kad ne bi mislila da će se opet odložiti. Ne računa toliko na njegov dolazak koliko ja; ali ona ne poznaje te ličnosti tako dobro kao ja. Radi se o tome, vidite, (ali ovo je samo među nama, nisam ni jednu reč progovorio u drugoj sobi, kao što znate, svaka 



porodica ima svoje tajne), radi se o tome što su neki prijatelji pozvani da posete Enscombe u januaru, i Frankov dolazak zavisi od toga hoće li njihovu posetu odložiti. Ako je ne odlože, on ne može da se makne. Ali znam da hoće, zato što je to porodica koju izvesna gospa, prilično značajna u Enscombeu, naročito ne mari; i mada smatraju kao obavezu da ih pozovu jednom u dve ili tri godine, uvek im otkažu kad do tog dođe. Ne sumnjam ni najmanje u ishod. Siguran sam da ću do sredine januara ovde videti Franka, kao što sam siguran da sam i sam tu; ali ona vaša dobra prijateljica (pokazujući glavom prema začelju trpeze) ima toliko malo svojih ćudi, i tako ih je malo videla u Hartfieldu, da nije u stanju da računa s njihovim dejstvom kao ja koji sam na njih navikao«. »Žao mi je što u ovom slučaju postoji ikakva sumnja«, odgovori Emma; »ali ja sam sklona da prihvatim vaše mišljenje, gospodine Westone. Ako vi verujete da će doći, verovaću i ja, jer vi poznajete Enscombe«. »Da, imam izvesno pravo da ga poznajem, mada nikad u životu nisam bio tamo. Čudna je to žena! Ali zbog Franka nikad ne govorim rđavo o njoj, jer verujem da ga ona mnogo voli. Nekad sam mislio da nije u stanju da voli ma kog do sebe samu, ali se prema njemu uvek pokazivala dobra (na svoj način, dopuštajući sebi sitne mušice i ćudi i očekujući da bude sve onako kako ona hoće). I, po mom mišljenju, njegova zasluga nije mala kad je zadobio njenu naklonost; jer, mada to ne bih nikom kazao, srce joj je kao od kamena prema ljudima uopšte, a narav joj je strašna«.

Emmi se taj razgovor toliko dopao da ga je pokrenula sa gospođom Weston, ubrzo pošto su prešle u salon, čestitajući joj, ali i primećujući da zna kako mora da strepi od tog prvog susreta.

Gospođa Weston se složi s njom, ali dodade kako bi joj bilo veoma milo kad bi bila sigurna da će u rečeno vreme prebroditi brižne trenutke prvog susreta, »jer nisam sigurna da će doći. Nisam u stanju da gledam tako ružičasto kao gospodin Weston.





Veoma se plašim da od svega toga neće biti ništa. Gospodin Weston vam je verovatno ispričao potanko kako stoje stvari«. »Jeste, izgleda da sve zavisi samo od mrzovolje gospođe Churchill, koja, verujem, ne može biti izvesnija«. »Emma!« odgovori gospođa Weston smešeći se, »zar je ćud ikad izvesna?« Zatim, okrećući se Isabelli koja ranije nije bila prisutna: »Draga moja gospođo Knightley, moram da vam kažem da po mom mišljenju nismo nimalo sigurni da ćemo videti gospodina Franka Churchilla, kao što smatra njegov otac. Sve zavisi od raspoloženja i volje njegove ujne; jednom rečju, od njene ćudi. Vama, svojim dvema kćerima, usudiću se da kažem istinu. U Enscombu gospodari gospođa Churchill, a to je žena veoma nezgodne naravi, te njegov dolazak sada zavisi od toga, da li će ona pristati da ga pusti«. »O, ta gospođa Churchill, svi znaju gospođu Churchill«, odgovori Isabella, »verujte mi da o tome mladiću uvek mislim s najvećim sažaljenjem. Mora da je strašno kad čovek stalno živi s nekom mrzovoljnom osobom. To srećom nikad nismo iskusili, ali mora biti da je to mučan život. Kakva sreća što nije imala dece!

Jadni mali, kako bi bili nesrećni!« Emma je želela da ostane sama s gđom Weston. Tada bi čula više: gospođa Weston bi govorila s njom otvorenije no što se usuđivala pred Isabellom; duboko je verovala da ne bi ni pokušala da sakrije od nje nešto što se tiče Churchillovih, sem onih namera s tim mladim čovekom za koje je ona, Emma, zahvaljujući svojoj mašti nagonski saznala. Ali u tom trenutku nije imalo više šta da se kaže.

G. Woodhouse je ubrzo došao, za njima u salon. Kad bi posle ručka dugo sedeo za stolom, osećao se kao u zatvoru i to nije mogao da izdrži. Nisu ga privlačili ni vino ni razgovori pa je rado prišao onima s kojima se uvek osećao prijatno.





Dok je razgovarao sa Isabellom, Emma je iskoristila priliku da pokrene razgovor sa gospođom Weston. »Dakle vi smatrate da je poseta vašeg posinka malo verovatna.

Ma kad se desilo, to upoznavanje, nije prijatno, pa je bolje svršiti s tim što pre«. »Da, i svaki put se odloži, čovek se boji da će se opet odložiti. Čak i ako otkažu gostoprimstvo toj porodici, tim Braithwaites ipak se plašim da će pronaći neki razlog za nedolazak da bi nas razočarali. Teško bi mi bilo da pretpostavim da on sam ovakav , ali sam uverena da kod Churchillovih postoji jaka želi da ga zadrže za sebe. To je ljubomora. Ljubomorni su na poštovanje koje ukazuje svome ocu. Jednom rečju nisam ubeđena da će doći, i volela bih da se gospodin Weston manje nada«. »Trebalo bi da dođe«, reče Emma. »Ako može da ostane makar dva-tri dana, trebalo bi da dođe; čovek gotovo nije u stanju da shvati da jedan mladić ne može bar toliko da učini. Mladu ženu, ako padne u zle ruke, mogu da kinje i drže daleko od onih s kojima ona želela da se viđa, ali se ne može razumeti da je mladić toliko pod nečijom vlašću da nije kadar da provede nedelju dana kod svoga oca, kad to zaželi«. »Treba čovek da poseti Enscombe i da upozna način života te porodice pre no što presudi šta on može da učini«, odgovori gospođa Weston. »Možda treba da budemo isto tako oprezni i kad procenjujemo druge ličnosti iz ma koje porodice; ali se Encombe držim, ne sme ceniti prema opštim pravilima: Ona, gospođa Churchill, je veoma nerazumna i sve se čini po njenoj volji« »Ali ona je veoma nežna prema svom nećaku; mnogo ga voli i čini za nj. I, prema onome kako ja zamišljam gospođu Churchill, ona za svog muža nikakvu žrtvu neće da učini da bi mu ugodila, i neprestano ga muči svojim ćudima, ali ugađa nećaku, kome ne duguje baš ništa«.





»Draga moja Emma, ne pokušavajte da rđavu narav razumete, ili da joj postavite pravila, morate je pustiti da radi šta hoće. Ne sumnjam da nekad ima priličan uticaj na nju; ali mu je nemoguće da unapred zna kad će ga imati«.

Emma sasluša, a zatim hladno reče: »Ja ću biti zadovoljna tek kad on dođe«. »On možda ima mnogo uticaja u nekim pitanjima«, nastavljala je gospođa Weston, »a među onima koje su izvan njegova uticaja verovatno se nalazi upravo ono pitanje, da bi nas posetio. Po svemu sudeći, možda je njegov dolazak upravo njegova prilika da pobegne od njih«.





G. Woodhouse je skoro bio spreman da popije svoj redovni čaj,

a kad ga je popio, bio je potpuno spreman da pođe kući. A to je bilo sve što je društvo s kojim je sedeo moglo da učini da ne bi primetio koliko je kasno, pre no što su se pojavila ostala gospoda. G. Weston je bio govorljiv, gostoljubiv i nikako nije voleo da se gosti rano dignu od stola, ali se društvo u salonu najzad povećalo. Jedan od prvih ušao je g. Elton, veoma razdragan. Gospođa Weston i Emma sedele su zajedno na sofi. On im se odmah pridruži, i skoro bez poziva sede između njih. I Emma je bila dobro raspoložena, jer se zabavljala razmišljajući kako će uskoro videti g. Franka Churchilla, te je bila voljna da zaboravi nedavno neprilično ponašanje g. Eltona i da bude s njim srdačna kao i ranije.

A kako je on odmah počeo razgovor o Harrieti, bila je gotova da ga sluša s najljubaznijim osmehom. Govorio je kako je izvanredno zabrinut za njenu prijateljicu, njenu lepu, divnu, ljupku prijateljicu. »Zna li nešto, je li čula nešto o njoj otkako su stigli u Randalls?

Mnogo se brine, mora priznati da ga je znatno uplašila vrsta njene boljke«. I u tom smislu je neko vreme nastavio sasvim kako treba, ne slušajući mnogo šta mu ona odgovara, ali uviđajući dovoljno kako je užasno kad je nekome grlo tako zapaljeno, i Emma se potpuno odobrovoljila. Ali se na kraju sve nekako obrnulo: učinilo joj se jednom kao da se on više zbog nje, nego zbog Harriete plaši da to ne bude neko ozbiljno zapaljenje, više se brine da se ona ne zarazi, nego što se nada da boles nije teška i zarazna. Stade veoma ozbiljno da je preklinje da za neko vreme ne posećuje više bolesnicu, da mu obeća da se na tako nešto neće odvažiti dok se on ne vidi sa g. Perryem i ne čuje njegovo mišljenje. Ona se trudila da sve to okrene na šalu i vrati razgovor na pravi put, ali njegovoj silnoj brizi za nju nije bilo 



kraja. Ona se na kraju naljuti. Odista je ostavljao utisak, to se nije mogle prikriti, upravo kao da se pravio da je zaljubljen u nju, umesto u Harrietu. Ako je ta prevrtljivost istinska, utoliko pre zaslužuje prezir i gnušanje! Teško je mogla da ostane mirna. On se okrete gospođi Weston da ga ona podrži: »Da li bi ona htela da mu pomogne? Ne bi li htele da mu se pridruži i zajedno s njim ubedi gospođicu Woodhouse da ne ide u dom gospođe Goddard dok ne bude izvesno da bolest gospođice Smith nije zarazna? On se neće smiriti dok ne dobije takvo obećanje, ne bi li ona uložila svoj uticaj da ga pribavi?« »Mnogo se stara za druge«, nastavljao je on, »a nemarna je prema samoj sebi. Želela je da ja danas zbog nazeba ostanem kod kuće, a meni neće da obeća da se neće izlagati opasnosti gnojavog zapaljenja guše. Zar je to lepo, gospođo Weston? Presudite sami. Zar nemam izvesnog prava što se žalim? Siguran sam da će te mi pružiti svoju ljubaznu potporu i pomoć«.

Emma primeti kako se gospođa Weston iznenadila, i oseti da se morala prilično začuditi tim njegovim rečima i ponašanju koji su bili takvi kao da on ima neko osobito pravo da se stara o njoj, a ona sama bila je suviše ljuta i uvređena da bi mogla ma šta odmah da kaže. Jedino je bila u stanju da na njega baci jedan pogled za koji je verovala da će ga morati osvestiti, a posle toga je ustala sa sofe i prešla na jedno sedište pored svoje sestre i obratila njoj svoju pažnju.

Nije imala vremena da vidi kako je g. Elton primio taj ukor, jer je odmah naišao nov predmet razgovora: g. John Knightley, koji je izišao da ispita kakvo je vreme, vratio se sad u sobu i obavestio ih da je sve pokriveno snegom koji još veje, a vetar jako duva i nanosi.

Zaključio je ovim rečima, upućenim g. Woodhouseu: »Ovo će biti veseo početak vaših zimskih izlazaka, gospodine.

Vaš kočijaš i konji imaće jedan nov doživljaj probijajući se kroz snežnu mećavu«.

Jadni g. Woodhouse zanemeo je od užasa, dok su svi ostali imali ponešto da kažu: neko je bio iznenađen, a neko nije, a svaki je 



hteo da nešto upita ili da kaže koju utešnu reč. Gospođa Weston i Emma svojski su se trudile da ga razvedre i odvrate mu pažnju od zeta koji je prilično, nemilosrdno nastavio da iskorišćava svoju pobedu. »Mnogo sam se divio vašoj odluci, gospodine«, reče on, »divio sam se što ste se usudili da iziđete po ovakvom vremenu, jer vi ste, razume se, videli da će uskoro početi da pada sneg. Svako je morao videti da se sprema sneg. Divio sam se vašoj srčanosti, a uostalom, verujem da ćemo sasvim dobro stići kući. Za sat-dva moći će još da se prođe drumom; imamo dvoja kola; ako jedna budu razneta prolazeći kroz onaj izloženi deo puta preko opštinskih livada, tu su druga.

Mislim, da ćemo još pre ponoći stići zdravi i živi u Hartfield«.

G. Weston je s drukčijom vrstom pobedničkog osećanja priznao da je već neko vreme znao da pada sneg, ali nije rekao ni reči da se ne bi g. Woodhouse uznemirio i požurio kući. Ali ako neko kaže da je napadalo ili da će napadati toliko snega da se neće moći vratiti kući, to je samo šala; nažalost neće naići na teškoće. On bi voleo kad bi put bio neprohodan, pa da ih sve zadrži u Randallsu; veoma srdačno ih je ubeđivao da bi se za sve našlo mesta, pozivajući svoju ženu da im potvrdi kako će, s malo snalažljivosti, svi moći da budu zadovoljeni, dok ona nije bila načisto kako bi to udesila, pošto je znala da imaju samo dve gostinske sobe. »Šta da se radi, draga moja Emma? Šta da se radi?« To je bio prvi uzvik g. Woodhousea, i neko vreme nije bio u stanju ništa više da kaže. Očekivao je od nje da ga uteši, i tek kad ga je ona uverila da su bezbedni, ukazala mu na to da su konji izvrsni, a isto tako i James, i da oko sebe imaju mnogo prijatelja, malo se povratio u život. Njegova starija kći uplašila se isto kao i on. U mašti je gledala samo strašnu mogućnost da ostane otsečena u Randallsu dok su joj deca u Hartfieldu. Zamišljajući da je put sad takav da smeli ljudi još mogu njime da prođu, ako ne oklevaju, navaljivala je da krene tako da njen otac i Emma ostanu u Randallsu, dok bi ona s mužem smesta krenula kroz sve nanose snega na koje će možda naići. 



»Naredite da se odmah spreme kola, mili moj«, reče ona, »Verujem da ćemo proći ako odmah krenemo. A ako zbilja naiđemo na velike teškoće, mogu da iziđem i pođem pešice. Nimalo se ne bojim. Ne bi mi bilo teško da otpešačim pola puta. Promenila bih cipele, čim stignem kući, a uostalom, ja od tako nečeg nikad ne nazebem«. »Zbilja!« odgovori on. »Onda je to, draga moja Isabella, nešto najneobičnije na svetu, jer vi inače nazebete od svačega. Pešice do kuće! Sjajno ste obuveni za pešačenje! Ni konjima neće biti lako«.

Isabella se okrete gospođi Weston: neće li ona odobriti tu zamisao. Gospođa Weston je mogla samo da odobri. Isabella se onda okrete Emmi, ali Emma nije htela sasvim da odbaci nadu da će svi zajedno uspeti da se izvuku. Još su o tome raspravljali, kad se u sobu vrati g. Knightley, koji je odmah posle prvog izveštaja svoga brata o snegu izišao, i reče im kako je bio napolju da ispita kako stoje stvari i da jemči da će bez ikakvih teškoća stići kući kad god budu želeli, bilo da pođu sada ili kroz jedan sat. Išao je neko vreme po drumu za Highbury, do iza zavijutka; sneg nigde nije bio debeo ni koliko palac, a na mnogo mesta jedva ga je bilo dovoljno da obeli zemlju. Sad padaju vrlo retke pahuljice, ali se oblaci razilaze i svi su izgledi da će sve to ubrzo proći. Razgovarao je s kočijašima i obojica su se složila s njim da nema nikakvog razloga za strahovanje.

Posle ovih vesti, Isabelli je bilo mnogo lakše, a Emma im se takođe obradovala zbog oca, koji se odmah umirio koliko je to dopuštala njegova nespokojna priroda, ali onaj strah koji se u njemu probudio nije se toliko stišao da bi i dalje mogao mirno da sedi u Randallsu. Verovao je da sad nema opasnosti za povratak, ali ga niko ne bi mogao ubediti da im se ništa neće desiti ako još ostanu.

Dok su mu ostali na razne načine dokazivali i uveravali ga, Knightley i Emma rešili su to ovako, u nekoliko kratkih rečenica: »Vaš otac se neće umiriti. Zašto ne pođete?« »Ja sam gotova, ako hoće ostali«. »Da zazvonim?« 



»Jeste, zazvonite«.

I tako on zazvoni i naredi da spreme kola. Kroz nekoliko minuta, nadala se Emma, ostaviće jednog nezgodnog saputnika pred njegovom kućom, da se otrezni i rashladi, a drugome će se povratiti vedrina i zadovoljstvo kad se svrši ova tegobna poseta. Kola dođoše.

U ovakvim prilikama g. Woodhouse je uvek bio prva briga, te ga g.

Knightley i g. Weston pažljivo otpratiše do njegovih kočija. Kad je ugledao sneg koji je stvarno napadao i otkrio da je noć tamnija nego što je očekivao, on se ponovo uznemiri i tu nikakva uveravanja njegovih pratilaca nisu pomagala. »Bojim se da će im vožnja biti vrlo naporna. Bojim se za sirotu Isabellu. A sirota Emma će biti u drugim kolima. Ne znam šta bi bilo najbolje da učine. Moraju se držati što je moguće više zajedno«.

Onda se obratio Jamesu i naredio mu da vozi vrlo polako i da sačekaju druga kola. Isabella se pope za ocem, John Knightley se, sasvim prirodno, pope za svojom ženom, zaboravljajući da nije bio u njihovim kolima, i tako se dogodi da Emmu do drugih kola odvede i za njom uđe g. Elton; ona vide da će se za njima neminovno zatvoriti vrata i da će ostati da se vozi s njim nasamo. Pre onih sumnji koje su joj se probudile upravo toga dana, ne bi joj to bilo naročito neugodno; naprotiv, bilo bi joj prijatno: pričala bi mu o Harrieti i taj kilometar vožnje proleteo bi začas. Ali bi sad više volela da se to nije desilo.

Verovala je da je on popio malo više dobrog vina g. Westona i da će sigurno pokušali da govori gluposti. Da bi ga što više obuzdala sopstvenim držanjem, spremi se da odmah povede savršeno miran i ozbiljan razgovor o vremenu i noći. Ali tek što je počela, tek sto su prošli kapiju na zavijutku i stigli prva kola, kad je g. Elton prekide, zgrabi joj ruku, zatraži da ga sasluša i stade ni manje ni više nego da joj vatreno izjavljuje ljubav.

Govorio je kako iskorišćava ovu dragocenu priliku da izrazi osećanja koja moraju već biti dobro poznata, kako se nada, strahuje, obožava, kako je gotov do umre ako ga odbije, ali laska sebi da njegova žarka odvažnost, neiskazana ljubav i besprimerna strast 



nisu mogle ostati bez ikakva dejstva, ukratko, čvrsto je rešio da što pre dobije njen povoljan odgovor na tu ljubav. Nije se varala. Bez ikakvih obzira, bez izvinjenja, bez mnogo vidnog ustručavanja, g.

Elton, taj koji voli Harrietu, izjavljivao je da voli nju, Emmu.

Pokušala je da ga zaustavi, ali uzalud: hteo je svakako da produži i kaže sve. Mada ljuta, kad je progovorila, palo joj je na um da je ipak bolje da se uzdrži: činilo joj se da pola te ludosti začelo dolazi od pića, pa se nadala da će brzo proći.

Prema tome, odgovori mu polu-ozbiljno i polu-šaljivo, u nadi da će to najbolje odgovarati njegovom dvojakom stanju: »Veoma se čudim, gospodine Eltone! Govorite meni, ali zaboravljate se, mešate me s mojom prijateljicom. Ako imate ma kakvu poruku za gospođicu Smith, biću srećna da joj prenesem, ali meni nemojte više takve stvari govoriti, molim vas«. »Gospođica Smith! Poruka za gospođicu Smith! Šta to treba da znači!« Ponavljao je njene reči s takvom sigurnošću, tako se pravio iskreno iznenađen da se ona nije mogla obuzdati da mu ne odgovori žustro: »Gospodine Eltone, vi se neverovatno čudno ponašate! Ja to mogu samo na jedan način da objasnim: niste pri čistoj svesti, inače ne biste mogli govoriti tako ni meni, ni o Harrieti. Savladajte se toliko da ućutite, a ja ću se potruditi da sve zaboravim«.

Ali vino koje je g. Elton popio samo je pojačalo njegovu srčanost, a ne i pomutilo svest. Jasno je znao šta hoće da kaže, i pošto je vatreno odbio njeno sumnjičenje kao izvanredno uvredljivo, i ovlaš pomenuo kako ceni gospođicu Smith kao njenu prijateljicu, ali, priznaje da se čudi zašto ju je uopšte pomenula, produži da govori o svojoj ljubavi, tražeći da mu odmah da svoj pristanak. Što je manje mislila da je pijan, utoliko je više mislila kako je prevrtljiv i drzak.

Sad se već manje trudila da bude učtiva, te odgovori: »Nemoguće mi je da i dalje sumnjam. Izrazili ste se suviše jasno. Gospodine Eltone, nemam reči da kažem koliko sam iznenađena. Posle onakvog ponašanja prema gospođici Smith, koje 



sam posmatrala posledn.jih mesec dana, one pažnje koju ste joj ukazivali i koju sam svakog dana mogla da zapazim, da se na ovakav način obratite, zaista nisam mislila da je takva nepostojanost moguća! Verujte, gospodine, da mi nimalo ne laska što dobijam takve izjave«. »Za ime božje!« uzviknu g. Elton. »Šta sve to treba da znači?

Gospođica Smith! Nikad nisam pomislio na gospođicu Smith u celom svom životu, nikad joj nikakvu izuzetnu pažnju nisam ukazao, sem kao vašoj prijateljici; nisam mario za nju ni koliko za lanjski sneg, sem kao za vašu prijateljicu. Ako je zamišljala da je drukčije, zavele su je njene sopstvene želje, i meni je veoma žao, izvanredno mi je žao. Ali kakva gospođica Smith! O, gospođice Woodhouse, ko može da misli na gospođicu Smith, kad je tu gospođica Woodhouse? Ne, časti mi, nema nikakve nepostojanosti. Mislio sam samo na vas. Odričem da sam i najmanju pažnju obratio na bilo kog drugog. Sve što sam rekao ili učinio u toku ovih nekoliko nedelja imalo je jedini cilj da pokaže koliko vas obožavam. Ne može biti da u to ozbiljno sumnjate.

Ne!« I značajno naglašavajući reči: »Siguran sam da ste vi to videli i shvatili me«.

Nemoguće je opisati Emmina osećanja kad je to čula, kao ni koje je od svih neprijatnih osećanja bilo prevladalo. Nju je ovo porazilo da nije bila u stanju da odmah odgovori; za g. Eltona, onako punog vere i nade, ta dva trenutka ćutanja pretstavljala su dovoljno ohrabrenje; on pokuša da joj opet uzme ruku i radosno uzviknu: »Divna gospođice Woodhouse! Dozvolite mi da protumačim ovo značajno ćutanje. Ono kazuje da ste me odavno razumeli«. »Ne, gospodine«, uzviknu Emma, »ne kazuje ništa slično. Ne samo da vas nisam odavno razumela, nego sam se sve do ovog trenutka nalazila u potpunoj zabludi u pogledu vaših namera. Što se mene tiče, veoma mi je žao što ste dali oduške svojim osećanjima.

Ali ja to ni je ne želim... vaša naklonost prema mojoj prijateljici Harrieti, vaše udvaranje (tako je izgledalo) ...ispunjavalo me je 



zadovoljstvom i svesrdno sam vam želela uspeha. Ali da sam pretpostavljala da vas u Hartfield ne privlači ona, zacelo bih smatrala da grešite što nas tako često posećujete. Treba li da verujem da nikada niste pokušavali da zadobijete naklonost gospođice Smith? Da nikad niste ozbiljno pomišljali na nju?« »Nikad, gospođice«, uzviknu on uvređeno. »Nikada, uveravam vas. Zar ja da ozbiljno pomišljam na gospođicu Smith! Gospođica Smith je veoma dobra devojka, i ja bih se radovao da se ona lepo udomi. Želim joj sve najbolje. Svakako, ima ljudi kojima neće smetati što... Svako prema sebi. Ali što se mene tiče, mislim da nisan baš dotle pao. Nisam toliko izgubio nadu da ću se oženiti sebi ravnom da bih se obratio gospođici Smith! Ne gospođice, ja sam dolazio u Hartfield samo zbog vas, ohrabrenje na koje sam naišao...« »Ohrabrenje! Zar sam vas ja hrabrila! Gospodine potpuno ste se prevarili ako ste to zamišljali. Ja sam na vas gledala samo kao na čoveka koji se udvara mojo prijateljici. U svakom drugom pogledu vi ste za mene samo običan poznanik. Beskrajno mi je žao, ali dobre je da se ta zabluda okonča. Da ste se i dalje tako ponašali, naveli biste gospođicu Smith da pogrešno protumači vaše namere, pošto verovatno ne bi bila svesna, isto kao ni ja, te velike nejednakosti na koju toliko pazite. Ovako, razočarenje je samo na jednoj strani i nadam se da neće biti dugotrajno. Zasad ne pomišljam na brak«.

On je bio suviše ljut da bi išta više rekao, a i njeno držanje bilo je suviše odlučno, te nije mogao pomislit da bi molbama mogao nešto postići. Tako su sve više ogorčeni i duboko potišteni, i jedno i drugo, morali da ostanu zajedno u kolima još nekoliko minuta, jer su usled plašljivosti g. Woodhousea konji vozili hodom. Da nije te srdžbe, osećali bi se očajno neugodno, ovako, njihovo jako i pravo uzbuđenje nije ostavljalo mesta za sitna vrdanja zbunjenih ljudi. Ne znajući kad su kola zavila ka Parohiskom domu, ni kad su se zaustavila, oni se najednom nađoše pred vratima njegove kuće i on iziđe pre no što je ijedno od njih i slova izustilo. Emma je smatrala neophodnim da mu poželi laku noć. On joj samo vrati isti pozdrav, hladno i gordo. 



Potom se ona, neopisivo razdražena, odveze u Hartfield. Tu je ushićeno dočeka njen otac, koji je drhtao zbog opasnosti kojoj se izložila vozeći se sama od Parohiskog doma, zavijajući za ugao na koji nije bio ustanju ni da pomisli, i to u stranim rukama, s nekim običnim kočijašom, a ne sa Jamesom. Sad se, izgleda, čekalo samo da se ona vrati pa da sve bude dobro: g, John Knightley, koji se postideo svoje zlovolje, sad je bio savršeno ljubazan i pažljiv, brinuo se da ugodi njenom ocu, pa iako nije bio rešen da se pridruži njegovoj činiji kaše, izgleda da je potpuno shvatao koliko je to zdravo. Tako se dan završio spokojno i prijatno za celo njihovo društvo, sem za nju. Ona još nikad nije bila tako pometena, i morala je mnogo da se napregne da bi izgledala pažljiva i vesela, sve dok joj uobičajeni čas kad su se povlačili na spavanje nije dopustio da se preda mirnom razmišljanju.





Pošto je uvila kosu i otpustila sobaricu, Emma tužne sede i

poče da razmišlja. Odista je to bilo strašno. Propalo je sve ono što je želela! Sve je ispalo naopako!

Užasan udar za Harrietu! To je bilo najgore od svega. Sve ovo nanosilo joj je neku vrstu bola i poniženja, ali u poređenju s Harrietinom nevoljom, sve je bilo lako: radije bi pristala da još teže oseti svoju grešku, svoju zabludu, sramotu što se prevarila, kad bi se posledice njenih glupih grešaka ograničile samo na nju. »Da nisam ubedila Harrietu da zavoli tog čoveka sve bih bila u stanju da podnesem. Prema meni je mogao da se pokaže i dvaput više uobražen, ali jadna Harrieta!« Kako se mogla tako prevariti! Branio se da nikad nije ozbiljno mislio na Harrietu, nikad! Pokušala je da se priseti, ali sve joj se pobrkalo. Ona je verovatno celu stvar smislila, i zatim sve prema tome tumačila. Ali mora biti da se on ponašao neodređeno, kolebljivo, nesigurno, inače je ne bi mogao dovesti u zabludu. A njen portret!

Kako se samo oduševio za portret! I šarada! I sto drugih okolnosti.

Izgledalo je jasno da sve ukazuje na Harrietu. Naravno, šarada, s onim »dosetljiva«, ali onda »blage oči«... ustvari nijedno nije odgovaralo; sve je to bila neukusna i neiskrena zbrka.

Ko bi bio u stanju da prozre te glupave besmislice. Njoj se često, naročito u poslednje vreme, činilo da se on prema njoj preterano ljubazno ophodi, ali je smatrala da je to njegov način, da je to samo nedostatak rasuđivanju, znanju i ukusu, jedan dokaz, između ostalih, da nije uvek živeo u najboljem društvu, da mu i pored toga što ume da se lepo izrazi ponekad nedostaje prava otmenost; ali sve do tog dana nije ni za čas posumnjala da u tome ima nečeg drugog





do poštovanja punog zahvalnosti, koje joj ukazuje kao Harrietinoj prijateljici.

Zahvaljujući g. Johnu Knightleyju pomislila je prvi put na tu mogućnost, prvi put ju je razmotrila. Niko nije mogao osporiti da su ta dva brata pronicljiva. Sećala se šta joj je g. Knightley jednom kazao o g. Eltonu, kako joj je savetovao da bude obazriva, kako joj je izrazio svoje uverenje da se g. Elton nikad neće oženiti nerazmišljeno. Pocrvenela je pri pomisli kako je dokazao da mnogo bolje od nje poznaje njegove osobine. Osetila se užasno uniženom; g.Elton se u mnogo čemu pokazao sasvim drukčiji no što je ona zamišljala i verovala. Da je zapravo: gord, nadmen, uobražen, smatrao je da ima prava na sve i nije mario za osećanja drugih.

Protivno onom kako se stvari obično odvijaju, g. Elton je pao u njenim očima kada je videla da želi da joj se udvara. Nije mu ništa pomoglo što joj je izjavio ljubav i otkrio svoje namere. Njegovoj naklonosti nije pridavala nikakvu vrednost, a njegove nade su je vređale. Želeo je da se dobro oženi, i pošto je imao drskosti da baci oko na nju, pravio se kao da se zaljubio; bila je savršeno mirna i uverena da nije pretrpeo neko razočarenje o kome bi trebalo voditi računa. Ni u rečima ni u ponašanju nije mu se ogledala iskrenost osećanja.

Uzdaha i laskanja bilo je u izobilju, ali nije bila u stanju da pronađe izraze i da zamisli boju glasa koji bi manje odavali stvarnu ljubav. Nije bilo potrebno da ga sažaljeva. On je samo hteo da postigne veći ugled i da se obogati. Ako gospođicu Woodhouse iz Hartfielda, naslednicu trideset hiljada funti, nije tako lako dobiti kao što je zamišljao, ubrzo će oprobati sreću kod neke druge gospođice s dvadeset ili deset hiljada; Ali se najviše naljutila što je rekao da ga je ona ohrabrila, što je smatrao da su joj poznate njegove namere, da se s njima složila i, jednom rečju, pristala da se uda za njega! Zamišlja da joj je ravan po porodičnim tezama i po pameti!

Na njenu prijateljicu gleda s visine, shvatajući veoma dobro razlike u društvenim položajima ispod sebe, a toliko je slep za sve što je 



iznad njega da veruje da se nije pokazao drzak, kad je pokušao da joj se udvara! Možda nije pravo što od njega očekuje da oseti koliko je slabiji od nje po obdarenosti i otmenosti duha. Upravo zato što joj u tome nije ravan, ne oseća da postoji ta razlika, ali je morao znati da je ona po bogatstvu i društvenom ugledu daleko iznad njega. Morao je znati da se više pokolenja Woodhousea rodilo u Hartfieldu, kao mlađa grana jedne veoma stare porodice, a da su Eltonovi niko i ništa. Nepokretno, imanje Woodhouseovih nesumnjivo nije vrlo veliko, pošto samo kao klin ulazi u dobro Donwell, kome pripada ceo ostali deo Highburyja, ali je njihovo bogatstvo koje potiče iz drugih izvora toliko da ih u svakom drugom pogledu stavlja odmah posle Donwella.

Woodhousi već odavno uživaju veliki ugled u celoj okolini, u koju se g. Elton doselio pre nepune dve godine, sa željom da se nekako probije, imajući porodične veze samo s trgovcima i oslanjajući se samo na svoj položaj i učtivo ponašanje. Ali je to uobrazio da se ona zaljubila u njega; očevidno se pouzdao u to. Pošto se malo zanosila razmišljajući kako ljubazno ophođenje i uobražena glava ne idu na prvi pogled jedno s drugim, Emma je bila primorana da pošteno zastane i prizna da se i ona ponašala prema njemu tako ljubazno i učtivo, s tako mnogo predusretljivosti i pažnje da je (pretpostavljajući da se njene prave pobude nisu videle) čovek prosečno pronicljiv i ne suviše tananih osećanja, kao što je g. Elton, mogao s razlogom uobraziti da joj se osobito sviđa. Ako je ona tako rđavo razumela njegova osećanja nije imala prava da se čudi što je on, zaslepljen svojom ličnom korišću, pogrešno protumačio njena.

Prvu i najgoru grešku učinila je ona sama. Bilo je glupo, nije valjalo što se toliko zauzimala da zbliži dve osobe. Upustila se suviše daleko, primila ga uz sebe suviše, uzela olako ono što treba da bude ozbiljno, i od onog što treba da bude prosto napravila veštinu.

Zabrinula se i postidela, pa je odlučila da takve stvari više ne čini. »U ovom slučaju«, mislila je ona, »ja sam čak nagovorila sirotu Harrietu da zavoli tog čoveka. Da nije bilo mene, možda nikad ne bi 



ni pomislila na njega; a nesumnjivo nikad ne bi mislila o njemu s nekom nadom da je nisam uverila kako joj je privržen, jer je skromna i povučena, kao što sam verovala da je i on. Oh, da sam se samo zadovoljila time što sam je ubedila da odbije mladog Martina!

Tad sam bila potpuno u pravu: dobro sam učinila. Ali trebalo je da se tu zaustavim, a ostalo da ostavim vremenu i slučaju.

Uvela sam je u dobro društvo, pružila sam joj priliku da se dopadne nekome ko ima vrednosti; nije trebalo da pokušavam nešto više. Ali, jadna devojka, sad sam joj za neko vreme poremetila mir.

Bila sam joj samo upola prijateljica; ako joj to razočarenje ne padne mnogo teško, zaista ne vidim koga bih drugog mogla poželeti za nju: Williama Coxea, o ne, ne bih bila u stanju da podnesem Williama Coxea, tog drskog mladog advokata«.

Zastade crveneći i smejući se što je ponovila istu grešku, a zatim poče ozbiljno i skrušeno da razmišlja o onome što je bilo, što može da bude i što mora da bude. Razmišljala je o tugaljivom objašnjenju koje je dugovala Harrieti, o tome kako će jadna Harrieta patiti, kako će joj ubuduće biti neprijatno kad se sretne s njom i teško da produži ili prekine prijateljstvo, da savlađuje osećanja, prikriva ljutnju i izbegava bruku, i to je doprinelo da još neko vreme ostane nevesela; najzad leže u postelju ne rešivši ništa, ali uverena da je učinila strašnu grešku. Mladoj i po prirodi veseloj osobi kao što je Emma novi dan moraće da povrati raspoloženje, mada je u toku noći obrvala tuga.

Emma je sutradan ustala mnogo mirnija nego što je legla u postelju; nevolja koja joj je pretstojala izgledala joj je manje strašna, i imala je više nade da će se na neki način izvući iz nje. Tešila se time što g. Elton nije stvarno bio zaljubljen u nju, niti je toliko mio čovek da bi joj bilo neugodno što ga je razočarala, zatim Harrieta po svojoj prirodi nije pripadala onoj višoj vrsti ljudi, kod kojih su osećanja veoma snažna i dugotrajna; najzad, ne mora niko sem tri glavne osobe da zna šta se zbilo, a naročito njen otac ni za časak neće osetiti neprijatnost zbog toga. 



Te misli su je oraspoložile, a debeli pokrivač snega isto tako joj je pomogao, jer je dobrodošlo bilo sve zbog čega su njih troje imali izvinjenje da se za neko vreme ne viđaju. Vreme joj je odlično odgovaralo; mada je bio Božić, nije mogla da ode u crkvu.

G. Woodhouse bi pao u očajanje da je njegova kći to pokušala da učini, te je tako bila sigurna da neće ni ona kod drugih ni drugi kod nje pobuditi neprijatne i neprilične pomisli. Pošto je sneg pokrio zemlju, a vazduh se nalazio u onom neodređenom stanju između mraza i topljenja, koje je od svih najnepogodnije za šetnju, kad svako jutro počinje kišom, a svako se veče završava mrazom, više dana je ostala u časnom ropstvu.

Sa Harrietom je mogla da održava vezu samo preko pisama; u crkvu nije išla ni u nedelju kao ni na Božić; nije bilo potrebno da iznalazi opravdanja što g. Elton ne dolazi. Vreme je bilo takvo da je svaki s razlogom mogao da ostane kod kuće; mada se nadala i verovala da se i on ustvari teši u ovom ili onom društvu, bilo joj je vrlo prijatno kad bi njen otac sa zadovoljstvom izjavio kako je on pametan što sedi kod kuće i nikud ne ide, a isto tako i kad bi čula kako govori g. Knightleyju, koga nikakvo vreme nije bilo u stanju da odvoji od njih: »Ali gospodine Knightley, zašto ne ostanete kod kuće kao jadni gospodin Elton?« Da nije imala svoje lične nevolje, ovi dani provedeni daleko od sveta bili bi vanredno prijatni, pošto je ta osamljenost savršeno odgovarala njenom zetu, o čijim su osećanjima njegovi rođaci uvek vodili računa; sem toga, nestalo je potpuno one mrzovolje, koju je pokazao u Randallsu, i do kraja boravka u Hortfildu nije ga nijednom izneverila njegova ljubaznost.

Uvek je bio prijatan i predusretliiv i sa svima je veselo razgovarao. Ali je i pored sveg tog veselog raspoloženja, i olakšanja što se za neko vreme sve odlaže, Emma osećala da joj kao mač nad glavom stoji taj čas objašnjenja sa Harietom, te joj je bilo nemoguće da bude sasvim spokojna. 



Gospođa

i g. John Knightley nisu se dugo zadržali u

Hartfieldu.

Vreme se uskoro dovoljno popravilo, da su mogli da pođu oni koji su morali; g. Woodhouse je najpre, kao i obično, pokušao da nagovori svoju kćer da sa decom još ostane, ali je na kraju ipak ispratio celo to društvo i ostao da se opet vaika nad sudbinom jadne Isabelle. A ta jadna Isabella, koja je provodila život s onima koje je obožavala, ushićena njihovim vrlinama i slepa za njihove mane, prostodušna i marljiva, mogla je služiti kao uzor prave ženske sreće.

Uveče istog dana kad su oni otišli, stiglo je za g. Woodhousea jedno pismo od g. Eltona: dugačko, učtivo, zvanično pismo, kojim je, uz najbolje želje, g. Elton javljao da »namerava sutradan ujutro da otputuje iz Highburyja za Bat, gde je, na navaljivanje nekih prijatelja, obećao da će provesti nekoliko nedelja; jako žali što mu je nemoguće, iz raznih razloga, zbog rđavog vremena i poslova, da se lično oprosti od g. Woodhousea, čije će se prijateljske ljubaznosti uvek sa zahvalnošću sećati. Ako bi g. Woodhouse imao nešto da poruči, on će biti srećan da mu bude na usluzi«.

Emma se vrlo prijatno iznenadila. Odlazeći u ovom času iz Highburyja. g. Elton je učinio upravo ono što treba. Divila mu se što je to udesio, mada nije mogla odati priznanje načinu na koji je to saopštio. Teško bi jasnije ispoljio svoju srdžbu do ovakvim učtivim pismom njenom ocu, iz koga je ona tako vidno bila isključena. Čak je nije ni pozdravio. Nije uopšte pomenuo njeno ime. Sve je to ukazivalo na tako upadljivu promenu, njegovo zahvaljivanje i opraštanje bili su tako nepotrebno svečani da to, kako joj se činilo, neće promaći očevom podozrivom oku. Pa ipak je promaklo. Otac joj se sav pomeo od iznenađenja što se g. Elton tako naglo rešio na put, 



i od bojazni da možda neće stići zdrav i čitav, tako da nije zapazio ništa neobično u njegovim rečima. Pismo se pokazalo vrlo korisno, jer im je pružilo nešto novo o čemu će misliti i razgovarati u toku tog samotnog večera.

G. Woodhouse je govorio o svojim strepnjama, a Emma dobro raspoložena, ubeđivala ga je, hitro kao i obično, da su neosnovane.

Odlučila je da Harrieti otkrije istinu. Verovala je, s dosta razloga, da se ona skoro sasvim oporavila od nazeba, i želela je da joj da što je moguće više vremena da savlada i ovu drugu boljku pre no što se taj gospodin vrati. I tako već sutradan ode do doma gospođe Goddard da sve saopšti i pretrpi neminovno ispaštanje, koje je zaista bilo teško.

Morala je da razori sve nade koje je tako marljivo potkrepljivala, da se pojavi u nezahvalnoj ulozi žene koja ga je pridobila, da prizna kako se grubo prevarila i kako su sva njena razmišljanja o toj stvari, sva zapažanja, sva ubeđenja, sva predviđanja za poslednjih šest nedelja bila pogrešna.

Pri toj ispovesti ponovo se postidela kao i pre, a kad je ugledala Harrietine suze, pomislila je kako nikad neće sebi oprostiti.

Harrieta je vrlo dobro podnela tu vest, nije nikoga korila i pokazivala je u svemu takvu prostodušnost i skromno mišljenje o samoj sebi da je u tom času to moralo ići na ruku njenoj prijateljici. Emma se nalazila u raspoloženju u kome je najveću vrednost pridavala jednostavnosti i skromnosti; činilo joj se da Harrieta raspolaže svim što ženu čini ljupkom i privlačnom, dok ona sama toga nema, Harrieta nije smatrala da bi imala na nešto da se žali.

Ljubav čoveka kao što je g. Elton pretstavljala bi suviše veliku počast. Nikad ga ne bi bila dostojna; samo vrlo pristrasna i dobra prijateljica kao što je gospođica Woodhouse mogla je pomisliti da je to mogućno.

Prolila je mnogo suza, a tuga joj je bila tako iskrena i bezazlena da je u očima Emminim nikakvo dostojanstveno držanje ne bi činilo dostojnijom poštovanja. Slušala je i pokušavala da je uteši iz sveg srca, kako je najbolje umela, verujući stvarno u tom času da je od 



njih dve Harrieta vrsnija ličnost, i da bi, više od sve njene darovitosti i pameti za njeno sopstveno dobro i sreću bilo korisnije kad bi na nju ličila.

Sad je bilo malo kasno da postane prostodušna i neznalica, ali je od Harriete otišla čvrsto rešena da bude skromna i uzdržljiva i da do kraja života suzbija svoju maštu. Sad se njena druga dužnost, koja je ustupala samo pred dužnošću prema ocu, sastojala u tome da Harrietu što pre uteši i da svoju naklonost dokaže na neki bolji način, a ne provodadžisanjem.

Dovela je Harrietu u Hartfield i starala se bez prestanka o njoj, trudeći se da je zabavi i razonodi, ne bi li čitajući i razgovarajući zaboravila g. Eltona.

Znala je da treba vremena da bi u tome uspela; sebe samu morala je smatrati slabim sudijom u tim stvarima uopšte, a naročito nije imala dovoljno razumevanja za ljubav prema g. Eltonu; ali joj se činilo, imajući u vidu Harrietine godine, i nestanak svake nade, da se s razlogom može očekivati da će se do pavratka g. Eltona postići izvestan napredak u njenom duševnom smirivanju, koji bi omogućio da se oni opet sretnu kao stari poznanici, bez opasnosti da će odati svoja osećanja ili da će se ova pojačati.

Harrieta je zaista mislila da je on savršenstvo i smatrala da mu po lepoti ili vrlinama nema ravna, i pokazivala se ozbiljnije zaljubljena no što je Emma predviđala. Pa ipak, činilo joj se da će se ona prirodno, neminovno, odupirati takvoj naklonosti koja joj se ne uzvraća i nije mogla verovati da će ova i dalje ostati tako snažna.

Ako se g. Elton po svom povratku bude trudio da se pokaže onako jasno i nesumnjivo ravnodušan, kao sto je ona verovala da će se pokazati, ne može se zamisliti da će Harrieta i dalje nalaziti svoju sreću u tome što će ga viđati ili na njega misliti.

Za oboje, za sve troje, nije valjalo što su bili, čvrsto vezani za isto mesto. Nijedno od njih nije imalo mogućnosti da ode odatle ili da iole izmeni svoje društvo. Moraće i dalje da se sreću i da se pritom što bolje snalaze. 



Sem toga, na Harrietu je nepovoljno uticalo i ono što je slušala od svojih drugarica u domu gospođe Goddard. Sve učiteljice i odrasle devojke u školi obožavale sa g. Eltona. Tek u Hartfieldu ona je imala mogućnosti da čuje o njemu umerene i hladne reči ili neprijatnu istinu.

Gde je rana zadata, tu se, ako igde mora i lek naći. Emma je osećala da sama neće imati istinskog spokojstva dok ne bude videla da se Harrieta oporavlja.





G. Frank Churchill nije došao. Kad se

približilo određeno vreme, pokazalo se da su strahovanja gospođe Weston bila opravdana, jer je stiglo pismo kojim se izvinio. Zasada, mu nije moguće doći na njegovo »veliko nezadovoljstvo i žalost, ali ipak očekuje i nada se da će uskoro posetiti Randalls«.

Gospođa Weston bila je veoma razočarana, ustvari, mnogo više razočarana nego njen muž, mada je ona mnogo manje računala da će videti tog mladića. Ljudi pozitivne naravi, po prirodi uvek više očekuju dobrog nego što zaista dođe. Ovaj neuspeh je nije pokolebao pa je iznova krenula sa nadom u njegov dolazak.

Weston je bio iznenađen i ožalošćen, ali onda uvide kako je mnogo bolje da Frank dođe za dva-tri meseca, biće lepše doba godine, lepše vreme; i, bez sumnje, moći će da ostane kod njih mnogo duže nego kad bi došao ranije. Te misli ga brzo umiriše, dok je gospođa Weston, plašljivije prirode, predviđala da će se Frank opet izviniti i odložiti dolazak; pošto joj je bilo teško zbog toga što će njen muž da propati, ona je sama patila mnogo više.

Emma u to vreme nije bila u takvom raspoloženju da bi se uznemirila što g. Frank Churchill nije stigao, sem što joj je bilo žao zbog razočarenja koje će pretrpeti porodica u Randallsu. Za trenutak je nije privlačilo da se s njim upoznaje. Naprotiv, želela je da se smiri i ostane daleko od iskušenja; ali ipak, pošto je trebalo da se u svemu ponaša kao i obično, potrudila se da za taj događaj pokaže onoliko pažnje i da onako toplo učestvuje u razočarenju g. i gospođe Weston, koliko, su oni kao prijatelji, od nje, prirodno, očekivali...

Ona je prva saopštila tu vest g. Knightleyju; protiv Churchillovih koji su ga zadržali, ustala je onoliko koliko je bilo potrebno (ili, pošto je glumila, možda malo i više). Zatim je nastavila 



da govori mnogo više nego što je osećala, o preimućstvima koje bi takav gost doneo njihovom malom društvu u Surryu, o zadovoljstvu koje bi imali gledajući neko novo lice, o tome kako bi za ceo Highbury bio svečan dan u koji bi ga videli; završavajući opet primedbama o porodici Churchill, odjednom se nađe u prepirci s g. Knightleyjem, i na svoje veliko uveseljenje opazi da sama brani gledište suprotno svome i da se služi istim razlozima koje je gospođa Weston upotrebila u razgovoru sa njom. »Churchillovi verovatno greše«, reče hladno g. Knightley, ali bi on, da želi, nesumnjivo mogao da dođe«. »Ne znam zašto tako govorite. On neobično mnogo želi da dođe, ali njegov ujak i ujna neće da se odvoje od njega«. »Ne mogu da verujem da nije kadar da dođe, ako mu je do toga uistinu stalo. Suviše je neverovatno da bih poverovao ovako bez dokaza«. »Kako ste čudni! Šta je to gospodin Frank Churchill učinio da biste ga smatrali neprirodnim stvorom?« »Ne smatram ni najmanje da je neprirodan stvor ako podozrevam da je, možda naučio da se drži iznad svojih rođaka, zato što je živeo s onima koji su mu uvek davali taj primer, i ne mari ni za šta do za svoje zadovoljstvo. Daleko je prirodnije nego što čovek i pomišlja da mladić, koga su vaspitali oholi, raskošni i sebični ljudi, i sam postane ohol, raskošan i sebičan. Da je Frank Churchill hteo da vidi svog oca, on bi u tome uspeo od septembra do januara. Čovek njegovih godina, koliko mu je?, dvadeset tri ili četiri, mora naći načina da to učini. Nemoguće je da ne može« »Vama, koji ste uvek bili svoj gospodar, to je lako reći i lako osetiti. Gospodine Knightley, vi ste najgori sudija koji postoji kad se radi o teškoćama na koje nailazi čovek u zavisnom položaju vi znate šta znači kad čovek mora da ugađa raznim ćudima«. »Ne mogu da pojmim da čovek od dvadeset tri ili četiri godine nije toliko slobodan u mišljenju, i kretanju. Nemože biti da nema novaca, ne može biti da nema slobodnog vremena. Znamo, naprotiv, 



da i jednog i drugog ima toliko da je gotov da ih traći u mestima gde se najviše besposliči. Uvek slušamo da je sad u ovoj sad onoj banji; pre nekog vremena boravio je u Weymouthu. To dokazuje da može da napusti Churchillove«. »Da, ponekad može«. »A to biva onda kad on smatra da to vredi, kad ga mami neko zadovoljstvo«. »Nije pravo da čovek donosi sud o nečijem ponašanju ako izbliza ne poznaje njegov položaj. Niko ko nije ušao u život jedne porodice nije u stanju da kaže kakve su teškoće ma kog člana te porodice.

Treba da upoznamo Enscombe i narav gospođe Churchill, pre no što pokušamo da zaključimo šta je njen nećak kadar da učini. Neki put je možda u stanju da učini više, a neki put nije«. »Postoji jedina stvar, Emma koju je čovek u stanju uvek da uradi ako hoće, a to je dužnost. Franku Churchillu je dužnost da ukaže tu pažnju ocu. On je svestan toga, sudeći po njegovim obećanjima i porukama, ali da je želeo da to učim, mogao je kao čovek koji pravilno oseća odmah kazati gospođi Churchill prosto i odlučno: 'Uvek ću biti spreman da zbog vas žrtvujem svako zadovoljstvo, ali svog oca moram smesta da posetim. Znam da će se uvrediti ako ovom prilikom ne pokažem tu pažnju. Stoga ću sutra krenuti na put. Kad bi joj se tako obratio, odlučnim glasom koji dolikuje čoveku, niko se ne bi protivio njegovom odlasku«. »Ne bi« reče Emma smejući se, »ali bi se, možda, protivio njegovom povratku. Zar da čovek koji je u potpuno zavisnom položaju upotrebi takve reči! Niko sem vas, gospodine Knightley ne bi pomislio da je to moguće, ali vi nemate pojma šta se traži u slučajevima koji su potpuno suprotni vašem. Da gospodin Frank Churchill održi takvo slovo ujaku i ujni koji su ga podigli i treba da ga obezbede! Stojeći, valjda, nasred sobe i govoreći što glasnije može!

Kako možete da zamislite da bi takav postupak bio izvodljiv?« »Verujte mi, Emma, pametnom čoveku to ne bi bilo teško.

Osećao bi da je u pravu; a ta izjava, učinjena, razume se, kao što bi je 



mudar čovek učinio, više bi mu koristila, dala veći ugled, čvršće ga vezala za ljude od kojih zavisi, nego sva ta vrdanja i izgovori. Ne bi ga samo voleli nego i poštovali. Osećali bi da se mogu pouzdati u njega, da će njihov nećak koji je pažljiv prema ocu biti pažljiv i prema njima, jer znaju, kao što i on zna, kao što i ceo svet mora da zna, da on treba da poseti svoga oca; i dok podlo upotrebljavaju svoju moć da tu posetu odlože, u dnu duše nemaju bolje mišljenje o njemu zato što se pokorava njihovim ćudima. Ispravno ponašanje izaziva poštovanje kod svakog. Kad bi uvek postupao tako, načelno i dosledno, njihov sitni duh priklonio bi se pred njegovim«. »Nisam sasvim sigurna u to. Vi mnogo volite da savlađujete sitne duhove; ali kad sitni duhovi pripadaju bogatim i uglednim ljudima, čini mi se da umeju da se nadmu toliko da postaje isto tako teško izaći s njima na kraj kao i s velikim. Mogu da zamislim da biste vi, gospodine Knightley, ovakvi kakvi ste, kad biste se odjednom našli u položaju gospodina Franka Churchilla, bili u stanju da kažete i učinite ono što savetujete njemu; i to bi, možda, uspelo.

Churchillovi možda ne bi imali šta da odgovore, ali vi ne biste morali da kršite navike poslušnosti i poštovanja, stečene od rane mladosti. Njemu, koji bi to morao da učini, ne bi možda bilo lako da uskoči u potpunu nezavisnost i odbaci svu dužnu zahvalnost i poštovanje prema njima. On možda isto kao i vi oseća šta je pravo, ali, u naročitim okolnostima, nije kadar da prema tome postupi«. »Onda znači da ne oseća tako snažno. Ubeđenje mu nije isto ako ga ne potstiče da na isti način istupi«. »Oh, velika je razlika u položaju i navikama! Volela bih da se potrudite i razumete šta sve jedan mio mladić može da oseti kad se otvoreno usprotivi onima koje je još kao dete i dečko uvek slušao s poštovanjem«. »Vaš mili mladić je veliki slabić, ako je ovo prva prilika u kojoj treba da postupi ispravno protiv volje drugih. Trebalo bi da mu je dosad prešlo u naviku da se rukovodi onim što mu je dužnost, umesto da vodi računa o onome što je probitačno. Mogu da opravdam 



strah u deteta, ali ne i u čoveka. Kad je postao zreo čovek, trebalo je da strese sa sebe sve što je nedostojno u njihovoj vlasti. Trebalo je da se usprotivi kad su prvi put pokušali da ga navedu da uvredi svog oca. Da je počeo kako treba, sad ne bi bilo nikakve teškoće«. »Naša mišljenja o njemu nikad se neće složiti«, uzviknu Emma; »ali to nije ništa neobično. Ja i ne pomišljam da je on slabić. Sigurna sam da nije. Gospodin Weston bi morao da zapazi lakomislenost, makar ona bila i kod njegovog rođenog sina; ali on verovatno ima popustljiviju, poslušniju i blažu narav nego što to odgovara vašoj zamisli o savršenom čoveku. Verovatno je tako. I mada mu to uskraćuje izvesna preimućstva, daće mu mnoga druga«. »Da; sva preimućstva toga što sedi mirno, kad bi trebalo da dela, što provodi život u praznim zadovoljstvima i uobražava da je vanredno vešt u iznalaženju izgovora za to. Ume da sedne i napiše sjajno pismo, puno uveravanja i laži, i ubedi sebe da je našao najbolji način na svetu da održi mir u kući, a ocu uskrati svako pravo da se žali. Njegova pisma su mi odvratna«. »Vaša osećanja su čudna. Izgleda da ta pisma zadovoljavaju sve ostale«. »Sumnjam da zadovoljavaju gospođu Weston. Teško da mogu da zadovolje ženu razumnu i osetljivu kao što je ona: u položaju majke, ali bez materinske nežnosti koja bi je zaslepila. Radi nje je dvostruko obavezan da učini tu posetu Randollsu, i ona sigurno dvostruko oseća taj nemar. Da je ona neka značajna osoba, on bi bez sumnje došao, a ne bi ni bilo važno da li će doći ili ne. Možete li pretpostaviti da vaša prijateljica nije već tako razmišljala? Zar mislite da ona sve to često ne kazuje sama sebi? Ne, Emma; vaš mladić može biti mio samo u francuskom značenju te reči, a ne u engleskom. On je možda vrlo ljubazan, lepog ponašanja i vrlo prijatan u društvu; ali on ne može imati englesku osetljivost za osećanja drugih ljudi, u njemu odista nema ničeg milog«. »Vi ste se, izgleda, rešili da o njemu rđavo mislite«.





»Ja! Ni najmanje«, odgovori g. Knightley, malo ljutito, »ne želim da o njemu rđavo mislim. Više nego ikad spreman sam da odam priznanje njegovim vrlinama, ali nisam čuo ni za jednu, sem onih koje su čisto spoljne: da je dobro razvijen i lep, uglađen i slatkorečiv«. »Pa lepo, i kad ne bi imao nikakvu drugu prednost, ipak bi bio pravo blago za Highbury. Ne dešava nam se često da vidimo otmene mlade ljude, dobro vaspitane i prijatne. Ne smemo biti probirači i tražiti pored toga i sve druge vrline. Zar ne možete da zamislite, gospodine Knightley, kakvo će uzbuđenje proizvesti njegov dolazak?

Ni o čemu drugom neće se govoriti u parohijama Donwella i Highburyja, ništa drugo neće pobuđivati pažnju i radoznalost; sve će se vrteti oko gospodina Franka Churchilla; mislićemo i govorićemo samo o njemu«. »Izvinićete me što ne mogu da budem tako oduševljen. Ako mi njegov razgovor bude prijatan, biće mi milo što sam ga ipoznao, ali ako je on samo brbljivi gizdavac, neću se dugo ni baviti s njim niti razmišljati o njemu«. »Ja mislim da on ume da se prilagodi i razgovara prema svačijem ukusu, i da ne samo želi nego i može da se svima dopadne.

S vama će govoriti o zemljoradnji, sa mnom o muzici i slikarstvu, i tako dalje sa svakim, pošto ima ona opšta znanja o svim stvarima, koja će mu omogućiti da učestvuje u svakom razgovoru, ili da ga sam vodi, onako kako pristojnost bude zahtevala, i da o svemu izvanredno dobro govori; tako ga ja zamišljam«. »A ja mislim«, reče g. Knightley vatreno, »da će, ako bude iole ličio na tako nešto, biti najnepodnošljiviji stvor na svetu! Šta! Zar u dvadeset i trećoj godini da bude gospodar u društvu, veliki čovek, iskusni političar, koji će prozreti svakog kakav je, i iskoristiti svačiji dar da bi istakao svoju nadmoć: koji će milostivo deliti pohvale kako bi u poređenju s njim svi izgledali glupaci! Draga moja Emma, ako bi do toga došlo, ni vaš zdrav razum ne bi bio u stanju da podnese takvog praznoglavca«. 



»Neću više da govorim o njemu«, uzviknu Emma, »vi sve izvrćete. Mi smo oboje pristrasni; vi ste protiv, a ja za njega; i nema izgleda da ćemo se složiti pre no što on dođe ovamo«. »Pristrasni! Ja nisam pristrasan«. »Ali ja jesam vrlo mnogo i nimalo se ne stidim toga. Zbog ljubavi koju gajim prema gospođi i gospodinu Westonu nesumnjivo sam pristrasna prema njemu«. »Može da prođe ceo mesec dana pa da nikad ne pomislim na tog čoveka«, reče g. Knightley tako srdito da Emma odmah poče da govori o nečem drugom, mada nije bila u stanju da shvati zašto se naljutio. Bilo je zaista nedostojno stvarne širine njegovog duha koju mu je uvek priznavala, da ne mari nekog mladića samo zato što je izgledalo da je ovaj drukčije naravi; jer, i pored visokog mišljenja koje je imao o sebi, što mu je ona često prebacivala, nije nikad ranije ni za trenutak pretpostavila da bi se zbog tog mišljenja pokazao nepravedan prema vrednosti nekog drugog.





DEO



II



Emma i Harrieta šetale

su zajedno jedno pre podne i, po Emminom mišljenju, za taj dan su se dosta napričale o g. Eltonu.

Nije joj izgledalo da radi Harrietine utehe, ili zbog svojih sopstvenih grehova, treba još govoriti o njemu. Zato je pri povratku sve više izbegavala taj predmet, ali on opet iskrsnu kad joj se već činilo da je uspela; govorila je neko vreme o tome kako se sirotinja zacelo muči zimi, i kad je kao odgovor dobila samo jedno žalostivo: »Gospodin Elton je veoma dobar prema sirotinji!« zaključila je da mora da učini nešto drugo. Upravo su se približavale kući u kojoj su živele gospođa i gospođica Bates. Rešila se da ih poseti i potraži zaštite u širem društvu. Imala je dovoljno razloga da im ukaže tu pažnju: gospođa i gospođica Bates volele su da im se dođe, a znala je da ono malo osoba koje su se usuđivale da ponekad kroče kod nje smatraju da je ona prema njima pomalo nemarna, jer ne čini ništa da bi sa svoje strane unela malo razonode u njihov sumorni život.

G. Knightley joj je više puta ukazao na tu manu, a pokatkad i njeno sopstveno srce, ali ni jedno ni drugo nije bilo u stanju da je pokoleba u ubeđenju kako je to veoma neprijatno, čisto gubljenje vremena, te žene su dosadne, užasavala se pri pomisli da tu može sresti neke drugorazredne i trećerazredne stanovnike Highburyija, koji večito posećuju ove gospe i zato im se vrlo retko približavala. Ali sad najednom odluči da ne prođe pored njihovih vrata ne posetivši ih i predlažući Harrieti da svrate unutra, dodade kao, koliko je u stanju da proračuna, upravo ovih dana mogu biti sigurne da neće biti nikakvog pisma od Jane Fairfax.

Kuća je pripadala nekom trgovcu. Gospođa i gospođica Bates zauzimale su prvi sprat i tu su, u sobi veoma skromne veličine, koja 



je njima služila za sve, dočekale svoje gošće najsrdačnije, čak i zahvalno.

Tiha, uredna stara gospođa, koja je sa svojim pletivom sedela u najtoplijem kutu, htela je čak da ustupi mesto gospođici Woodhouse, a njena kći, življa i govorljiva, prosto ih je zbunila koliko se pokazivala pažljiva i ljubazna, zahvaljivala im na poseti, starala se za njihove cipele, brižno se raspitivala za zdravlje g. Woodhousea, radosno ih obaveštavala o zdravlju svoje majke i nudila im kolačiće koje je izvadila iz kredenca. »Baš je malopre bila ovde gospođa Cole. Svratila je samo na deset minuta i bila je tako dobra da je ostala ceo sat, i ona je uzela parče kolača i ljubazno je rekla da joj se veoma sviđa. Zato se nadam da će i gospođica Woodhouse i gospođica Smith biti tako ljubazne da pojedu po jedno parče«.

Bilo je sigurno da će posle gospođe Cole pomenuti g. Eltona. Oni su bili prisni prijatelji i g. Elton je pisao g. Coleu posle svog odlaska.

Emma je znala šta sad dolazi: počeće opet da pričaju o tom pismu, da računaju koliko već ima otkako je otišao, da pričaju kako ga zovu na sve strane, kako je omiljen gde god dođe i kako je svečana igranka bila mnogo posećena. Sve je to vrlo dobro izdržala, sa svom pažnjom i izrazima odobravanja koji su se od nje očekivali, starajući se da uzme učešća u razgovoru kako Harrieta ne bi morala da kaže ni jednu reč. Na to je bila spremna kad je ušla u kuću, ali je mislila da, pošto se priča o njemu lepo završi, neće više morati da podnosi nikakve neprijatne razgovore, već da će nadugačko i naširoko slušati o gospođama i gospođicama Highburyja i njihovim partijama karata.

Nije očekivala da će iza g. Eltona nastupiti Jane Fairfax.

Gospođica Bates je zaista brzo svršila s njim; prešla je naglo na razgovor o Coleovima, da bi mogla da pomene pismo svoje sestričine. »O, da... g. Elton kako sam shvatila... neosporno, što se tiče okretnih igara... gospođa Cole mi je pričala o igrankama u Batu... gospođica Cole je bila veoma ljubazna i sedela je neko vreme s nama pričajući o Jane. Čim ušla u sobu počela je da se raspituje za nju. 



Oni svi vole Jane. Kad god je ona kod nas, gospođa Cole je prosi zasipa ljubaznostima. A moram reći da Jane to zasližuje više no iko.

I tako je odmah počela da se raspituj o njoj, rekavši: 'Znam da niste mogli imati skoro vesti od Jane, jer još nije vreme da vam piše', a kad sam ja na to odmah odgovorila: 'Ali ustvari imamo vesti, jutros smo dobile pismo', mislim da nikad nisam videla nekog ko se tako iznenadio. 'Zbilja ste dobili? Časna reč?' kazala je ona. 'To je sasvim neočekivano. Ispričaj mi šta piše'«.

Emma nije izneverila učtivost, te joj smešeći se i pažnjom odmah reče: »Zar vam je tako skoro pisala gospođica Fairfax To me veoma raduje. Nadam se da je dobro?« »Hvala, vi ste veoma ljubazni!« odgovori lakoverna tetka dok je žurno tražila to pismo. »O, evo ga. Znala sam da nije nigde daleko, ali sam stavila na njega svoj torbicu za rad, vidite, a nisam ni primetila, pa se sasvim sakrilo, ali sam ga tako skoro imala u ruci da sam bila gotovo sigurna da mora biti na stolu. Čitala sam ga ponovo majci, jer za nju to pretstavlja veliko zadovoljstvo, pismo od Jane, pa joj nikad nije dosta da ga sluša. Zato sam znala da ne može biti daleko, i eto ga tu, upravo pod mojom torbicom za rad, a pošto ste vi tako ljubazni da želite da čujete šta piše... ali pre svega, da bih bila pravična prema Jane, moram je izviniti što je napisala tako kratko pismo, vidite, svega dve strane skoro ni dve, a ona obično ispuni celu hartiju i pola precrta. Moja mati se često čudi kako ja mogu tako dobro da se u njemu razaberem. Poneki put kaže čim otvorim pismo: 'E, Heti, sad ćeš imati da rešavaš rebuse', zar ne mama? A ja joj onda kažem da bi sigurno i ona sama uspela da ga razreši, kad ne bi imala nikog da to uradi mesto nje, svaku reč bi odgonetnula, ubeđena sam da bi buljila u pismo dok ne bi odgonetnula svaku reč. I zaista, mada moja mati nema tako dobre oči kao ranije pravo je čudo kako još, hvala Bogu, može lepo da vidi uz pomoć naočara. To je velika sreća! Zaista moja majka ima vrlo dobre oči, Jane često kaže kad je ovde: 'Bako sigurno ste imali veoma zdrave oči, kad sad tako 



dobra vidite, a koliko ste samo sitnog veza uradili! Volela bih da me moje oči tako dobro služe!'« Gospođica Bates je sve ovo izrekla izvanredno brzo, te je morala da zastane i udahne vazduha, a Emma je za to vreme rekla nešto vrlo učtivo o izvrsnom rukopisu gospođice Fairfax. »Vi ste veoma ljubazni«, odgovori gospođica Bates, kojoj je to vrlo laskalo. »Vi, koji umete da ocenite šta je lepo i koji i sami tako divno pišete. Nesumnjivo nam ničija pohvala ne bi pričinila veće zadovoljstvo od pohvale gospođice Woodhouse. Moja mati ne čuje, ona je znate, malo nagluva. Mama«, reče obraćajući se njoj, »Čujete li šta gospođica Woodhouse ljubazno kaže o rukopisu naše Jane?« Tako je Emma imala zadovoljstvo da još dvaput čuje svoju glupavu pohvalu, dok dobra stara gospođa nije uspela da shvati. U međuvremenu premišljala je kako bi pobegla od pisma Jane Fairfax a da ne ispadne suviše nepristojna, i skoro se odlučila da odmah, pod nekim beznačajnim izgovorom, žurno pođe kući, kad joj se gospođica Bates opet okrete i poče da joj priča. »Kao što vidite, moja mati je vrlo malo gluva, skoro nimalo.

Treba samo da povisim glas i kažem dva-triput ono što hoću, i ona će sigurno čuti. Ali ona je navikla na moj glas. A vrlo je čudno da uvek bolje čuje Jane nego mene. Jane veoma razgovetno govori! U svakom slučaju neće moći da kaže da joj stara majka gore čuje nego pre dve godine, a to mnogo znači u godinama u kojima je moja mati; znate, stvarno su prošle dve godine otkako je bila ovde. Nikad ranije nije prošlo toliko vremena da je nismo videli i, kao što sam rekla gospođi Cole, sad ćemo se prosto otimati oko nje«. »Očekujete li da će vam skoro doći gospođica Fairfax?« »O, da. Iduće nedelje«. »Zbilja! Mora da vam je veoma milo«. »Hvala, vi ste vrlo dobri. Da, iduće nedelje. Svi su veoma iznenađeni, i svi nam kazuju iste ljubazne reči. Sigurna sam da će i njoj biti milo da se vidi sa svojim prijateljicama u Highburyju, kao i njima da se vide s njom. Da, u petak ili u subotu; ona ne može tačno 



da odredi, jer će jednog od tih dana i pukovniku Kajnbelu biti potrebna kola. Baš je lepo od njih što joj daju kola sve dovde! Ali, znate, oni uvek tako čine, O, da, idućeg petka ili subote. O tome nam i piše. Zato i piše, kako mi to zovemo, preko reda, jer po pravilu ne bismo imale vesti od nje pre utornika ili srede«. »Da, tako sam i ja mislila. Nisam očekivala da ću danas imati sreće da čujem vesti o gospođici Fairfax«. »Vi ste veoma ljubazni! Da, ne bismo imale vesti da nije ove osobite okolnosti, što tako brzo treba da dođe ovamo. Mati je ushićena! Ostaće kod nas bar tri meseca. Tri meseca, tako ona kaže doslovno, kao što ćete čuti kad vam budem pročitala. Stvar je, vidite, u tome što Campbellovi odlaze u Irsku. Gospođa Dixon je ubedila svog oca i majku da treba odmah da dođu k njoj. Oni nisu nameravali da putuju pre leta, ali je ona nestrpljiva da ih opet vidi, jer, dok se nije udala prošlog oktobra, nije se nikad odvajala od njih ni za nedelju dana, tako da joj sad mora biti vrlo neobično da se nalaze, htedoh reći u različitim kraljevinama, ali ipak, u različitim zemljama. I zato jenapisala pismo majci, ili ocu, ne znam tačno kome, ali sad ćemo odmah videti kod Jane, napisala je u ime gospodina Dixona kao i u svoje, navaljujući da dođu što pre; oni će ih sačekati u Dablinu i onda ih odvesti na svoje poljsko imanje u Bali, to je, mislim, neko divno mesto. Jane je mnogo slušala o lepoti tog mesta, hoću reći slušala od gospodina Dixona, ne znam je li ikad od nekog drugog nešto čula o njemu ali, znate, bilo je vrlo prirodno što je on voleo da govori o svom zavičaju dok se udvarao a Jane je vrlo često izlazila s njima u šetnju, jer su pukovnik Campbell i njegova supruga pazili strogo da njihova kći ne izlazi često u šetnju sama s gospodinom Dixonom, na čemu im nimalo ne zameram: i razume se, čula je sve što je on pričao gospođici Campbell o svojoj kući u Irskoj. Čini mi se da nam je pisala kako im je pokazao neke crteže tog imanja, koje je sam izradio. Verujem da je izvanredno mio, krasan mladić. Slušajući ga kako priča, Jane je skoro zaželela da pođe u Irsku«. 



U ovom trenutku Emmi prođe kroz glavu jedna oštroumna sumnja u vezi Jane Fairfax, i tim krasnim g. Dixonom i tim što ona ne ide u Irsku, i potstače je da, ako je moguće, otkrije nešto, više: »Mora biti da ste vrlo zadovoljni što su gospođicu Fairfax upravo u to vreme pustili da dođe k vama. Imajući u vidu njeno osobito prijateljstvo s gospođom Dixon, mogli ste očekivati da će i ona poći s pukovnikom i gospođom Campbell«. »Sasvim tačno, zaista sasvim tačno. To je upravo ono čega smo se uvek pribojavale, jer ne bismo volele da mesecima boravi tako daleko od nas, ne bi mogla doći ako se nešto desi. Ali, vidite, sve je najbolje ispalo. Oni silno žele (gospođa i gospodin Dixon) da ona dođe s pukovnikom i gospođom Campbell, u to budite uvereni; njihov zajednički poziv ne može biti ljubazniji i usrdniji, kaže Jane, kao što ćete sad čuti. Gospodin Dixon ni najmanje ne zaostaje u pažnji prema njoj. To je zaista krasan mladić. Otkako je onako pomogao Jane u Weymouthu kad su izišli s društvom u šetnju čamcem, a onda se odjednom nešto među jedrima obrnulo i zamalo što je nije istog časa bacilo u more, i stvarno je već skoro bila u vodi, ali je on vrlo prisebno zgrabio za haljinu, uvek uzdrhtim kad se toga setim i eto, otkako smo čuli šta se tad desilo, mnogo volim gospodina Dixona«. »Ali i pored sveg navaljivanja njene prijateljice i njene sopstvene želje da vidi Irsku, gospođica Fairfax : više voli da svoje vreme posveti vama i gospođi Bates?« »Jeste, to je sasvim po njenoj volji, tako se sama rešila; a pukovnik i gospođa, Campbell nalaze da je u pravu, i oni bi joj to savetovali. Oni, zbilja, naročito žele da ona bude malo na vazduhu u svom rodnom kraju, pošto se u poslednje vreme ne oseća sasvim dobro«. »Žao mi je što to čujem. Mislim da oni pritom pametno rasuđuju, ali mora da je gospođa Dixon mnogo razočarana. Koliko sam čula, gospođa Dixon nije naročito lepa: ne može se nikako porediti s gospođicom Fairfax«. 



»O, ne, ne može. Vrlo ste ljubazni kad to kažete, to je zaista izvesno. One se ne mogu uporediti gospođica Campbell je uvek bila izrazito ružna, ali veoma otmena i prijatna«. »Da, svakako«. »Jane je navukla neki nazeb, sirotica, još sedmog novembra (kao što ću vam pročitati) i otada nikako nije dobro. To je baš dugo, zar ne, da se taj nazeb toliko vuče? Ranije nije to nikad pominjala da se ne bismo uplašile. Sasvim liči na nju! Puna je obzira! Ali eto, ona se ne oseća nimalo zdrava i njeni dobri prijatelji, Campbellovi, misle da je bolje da dođe svojoj kući i vidi kako će joj prijati vazduh koji joj je uvek dobro činio. Ubeđena sam da će se za tri ili četiri meseca u Highburyju potpuno oporaviti; a sigurno je bolje da dođe ovamo nego da ode u Irsku, ako joj nije dobro. Niko je neće negovati kao mi«. »Izgleda mi da ne može biti boljeg rešenja«. »I tako će nam ona stići idućeg petka ili subote, a u idući ponedeljak Campbellovi polaze za Holihed, kao što ćete videti iz pisma naše Jane. To je tako iznenada! Možete zamisliti, draga gospođice Woodhouse, koliko me je to uzbudilo! Samo još da nije te nezgode što je bolesna, ali, nažalost, moramo se pomiriti s tim da je vidimo omršavelu i slabu.

Ispričaću vam kakva mi se neprijatnost desila tim povodom.

Uvek se staram da prvo sama pročitam njena pisma, pre no što bi ih pročitala glasno majci; znate, plašim se da ne bude u njima nešto što bi je uznemirilo. Tako je Jane želela, pa tako uvek i radim. I danas sam počela s tom uobičajenom predostrožnošću, ali čim sam naišla na mesto gde kaže kako joj nije dobro, oteo mi se uplašen uzvik: 'Zaboga! Jadna Jane je bolesna a mati, koja je pazila šta ću pročitati, jasno je to čula i strašno se uznemirila. Međutim, koliko sam dalje čitala, videla sam da nije ni blizu tako rđavo kako sam isprva uobrazila, i ja joj sad to prikazujem kao nešto vrlo neznatno, da ne bi mnogo mislila o tome. Nisam u stanju da shvatim kako sam mogla biti tako nesmotrena! Ako se Jane uskoro ne oporavi, pozvaćemo gospodina Perryja. Nećemo gledati na izdatke; mada je 



on veoma širokogrud i mnogo voli Jane, i verujem da ne bi ništa naplatio za svoj dolazak, mi, znate, ne bismo mogle to dopustiti. On treba da izdržava ženu i decu i ne može da poklanja svoje vreme: E, pa sad, pošto sam vam samo malo nagovestila o čemu Jane piše, preći ćemo na njeno pismo; a ona, nema sumnje, priča o svojim stvarima mnogo bolje od mene«. »Nažalost, mi maramo požuriti kući«, reče Emma, pogledavši Harrietu i dižući se. »Moj otac nas čeka. Kad sam ulazila u kuću, nisam imala namere da ostanem više od pet minuta, jer više nisam ni mogla da ostanem. Svratila sam samo zato što nisam htela da prođem pored vaših vrata a da ne upitam kako je gospođa Bates, a eto, zadržala sam se u prijatnom razgovoru! Ali sad moramo da se oprostimo od vas i gospođe Bates«.

Nikakva navaljivanja nisu uspela da je zadrže. Izišla je na ulicu i, mada je morala mnogo da pretrpi i mada je ustvari čula celu sadržinu pisma Jane Fairfax, osećala se srećna što se spasla samog pisma.





Jane Fairfax je bila siroče, jedino dete mlađe kćeri gospođe

Bates. O braku poručnika Fairfaxa iz pešadijskog puka i gospođice Jane Bates u svoje vreme govorilo se mnogo; on joj je pružao zadovoljstva, davao nade i pobudio pažnju; ali sad je od svega ostala samo setna uspomena na njegovu pogibiju na bojnom polju daleko od zavičaja, na njegovu udovicu koja je ubrzo za njim uvela od sušice i bola, i ta devojka. Po rođenju pripadala je Highburyju; kad je u trećoj godini, izgubivši majku, prešla u ruke svoje babe i tetke i postala njihova briga, uteha i maza, izgledalo je vrlo verovatno da se zauvek tu nastanila, da će dobiti samo ono obrazovanje koje vrlo ograničena sredstva mogu da pruže, da će odrasti bez preimućstva viših rodbinskih veza i vaspitanja, i ostati s onim čime je priroda obdarila: ljupkošću, bistrinom i plemenitim, dobronamernim rođacima. Ali joj je milostivo srce jednog prijatelja njenog oca promenilo sudbinu. To je bio pukovnik Campbell, koji je veoma visoko cenio Fairfaxa kao odličnog oficira i vrlo ispravnog mladog čoveka; a, pored toga, bio mu je obavezan što ga je u vreme jedne jake rednje, groznice u vojsci negovao i, kako je verovao, spasao mu život. Taj dug nije zaboravio, mada je proteklo više godina, od smrti jadnog Fairfaxa, pre no što se vratio u Englesku i bio u mogućnosti da nešto učini. Kad se vratio, potražio je dete i obišao ga. Bio je oženjen i imao je jedinicu ćerku Janeinih godina; Jane je često odlazila k' njima ostajući dugo u gostima, te su je svi zavoleli. Kako ju je njegova kći mnogo volela, a on sam želeo da se pokaže kao istinski prijatelj, pre no što je navršila devetu godinu ponudio je da uzme na sebe sve troškove oko njenog vaspitanja. Ta ponuda je bila prihvaćena, i od tog vremena Jane je postala član porodice pukovnika Campbella i stalno je kod njih boravila, posećujući svoju 



babu samo s vremena na vreme. Dogovorili su se da je školuju i osposobe da uči druge, pošto nekoliko stotina funti, koje je nasledila od oca, nisu mogle biti dovoljne za život. Pukovnik Campbell nije bio u mogućnosti da je na drugi način zbrine, jer, mada je njegov prihod, koji se sastojao od plate i drugih dodataka, bio priličan, on nije imao veliki imetak i morao ga je celog ostaviti svojoj kćeri; ali nadao se da će joj školovanjem omogućiti da se docnije sama pristojno izdržava.

Takav je bio život Jane Fairfax.

Došla je u valjane ruke, poznala je samo dobrotu u kući Campbellovih i dobila je odlično vaspitanje. Živeći stalno sa obrazovanim i razboritim svetom, njen duh i um stekli su sve što se moglo steći od znanja i lepog ponašanja; a kako je pukovnik Campbell stanovao u Londonu, ona je kod prvorazrednih učitelja usavršavala sve ono za šta je imala dara. Njena narav, kao i njene sposobnosti, u punoj meri su zasluživale sve ono što su njeni prijatelji mogli da učine; i tako je ona u osamnaestoj ili devetnaestoj godini bila potpuno spremna za učiteljsku službu, ukoliko je tako mlada osoba sposobna da se stara o deci; ali su je suviše voleli da bi se mogli odvojiti od nje. Otac i mati nisu bili u stanju da je na to upute, a kći nije mogla da to podnese. Odložili su taj strašni dan.

Lako je bilo reći da je još mlada; tako je Jane ostala kod njih i učestvovala, kao druga kći, u svim razumnim zadovoljstvima otmenog društva, pametno združujući domaći život i razonodu, i samo su je pomisao na budućnost, kao i trezvenost njenog uma, potsećali da sve to uskoro može nestati.

Ljubav cele porodice, a naročito topla privrženost gospođice Campbell, služili su utoliko više na čast i jednoj i drugoj strani, što je Jane očigledno bila lepša i darovitija. Campbellova kći je morala videti da je priroda dala Jane lepše lice, a njeni roditelji morali su osetiti da ima jače umne sposobnosti od njihove kćeri. Nastavili su međutim, da zajedno žive u nesmanjenoj slozi i ljubavi sve do udaje gospođice Campbell, koja je, onim slučajem, onom srećom koja tako često prkosi predviđanjima kod udaja i ženidbi, i čini ono što je volja,, 



osvojila ljubav g. Dixona, bogatog i prijatnog mladog čoveka, skoro odmah čim su se upoznali, te se dobro i srećno udomila, dok je Jane Fairfax imala da zarađuje svoj hleb. To se dogodilo nedavno, tako skoro, da njena manje srećna prijateljica nije još ništa preduzela da bi pošla putem dužnosti, mada je sad navršila godine koje je sama odredila za početak.

Odavno je odlučila da će taj trenutak nastati u dvadeset prvoj godini. S hrabrošću posvećene iskušenice rešila je da u dvadeset prvoj godini učini žrtvu, napusti sva zadovoljstva života, zadovoljstva koja pružaju odnosi s dobro obrazovanim svetom, društvo koje joj je ravno, spokojstvo i nadu, da bi do smrti ispaštala i mučila se. Zdravi razum pukovnika i gospođe Campbell nije mogao da se usprotivi toj odluci, ali su se osećanja pobunila. Dok su oni živi, neće ona morati da radi, njihov dom može biti uvek i njen; zadržali bi je već radi svog ličnog zadovoljstva. Ali bi to bilo sebično: ono što mora biti, bolje da bude odmah. Možda su počinjali da shvataju kako bi od njih bilo plemenitije i pametnije da su odoleli iskušenju da odlože rastanak, i tako je poštedeli udobnog i dokonog života koji je sad morala da napusti.

Pa ipak, ljubav je rado grabila ma kakav razložan izgovor da se s tim žalosnim trenutkom ne brza. Nije se dobro osećala od udaje njihove kćeri; i, dok potpuno ne povrati snagu, moraju joj zabraniti da uzima na sebe obaveze koje se, kako izgleda, ne slažu nimalo, s oslabelim telom i promenljivim raspoloženjem i, da bi se mogle obavljati bez teškoća, zahtevaju, pod najpovoljnijim okolnostima, više nego savršeno stanje tela i duha. Što se tiče njenog izveštaja tetki o tome kako neće ići s njima u Irsku, kazala je samo istinu, mada je možda neke činjenice prećutala. Ona je sama odlučila da to vreme, dok su oni otsutni, posveti Highburyju; da provede možda poslednji mesec savršene slobode s onim svojim dobrim rođakama kojima je ona tako draga; Campbellovi su odmah pristali na tu odluku, ma kakve bile njihove pobude, i ma koliko ih bilo, jedna, dve ili tri, i kazali kako će joj 



nekoliko meseci provedenih na vazduhu rodnog kraja novratiti zdravlje pre no išta drugo. Bilo je izvesno da će doći, i da se Highbury, umesto da dočeka tu potpuno nepoznatu osobu koju su mu davno obećali, g. Franka Churchilla, mora zasad zadovoljiti i sa Jane Fairfax, koja je mogla da donese samo svežinu svog dugogodišnjeg otsustva. Emmi je bilo krivo što će puna tri meseca morati da se pokazuje ljubazna prema osobi koju ne mari, da uvek čini više no što želi, a manje no što bi trebalo! Možda je teško odgovoriti na pitanje zašto nije marila Jane Fairfax.

G. Knightley joj je jedanput kazao da je to zato što u njoj vidi istinski obrazovanu mladu devojku, kakvom bi želela da nju smatraju; mada je tu optužbu tada žustro odbacila, nailazili su trenuci samoispitivanja, kad njena savest nije mogla da je oslobodi kao potpuno nevinu. Ali nikada nije imala mogućnosti ni da je upozna, ne zna zbog čega, ali ona se ponašala tako hladno i uzdržano, tako joj je očigledno bilo svejedno da li se nekom dopada ili ne, zatim, njena tetka, govori bez prestanka! A svi joj strašno ukazuju pažnju! Uvek su zamišljali da će one biti veoma bliske jedna drugoj, a zato što su istih godina, svi su pretpostavljali da se moraju voleti. To su bili njeni razlozi; boljih nije imala. *** Ta netrpeljivost bila je tako malo opravdana, svaku manu koju joj je pripisivala, uvećavala je u svojoj mašti, da se nikada posle dužeg otsustva nije videla sa Jane Fairfax, a da joj se ne učini da joj je nanela nepravdu; i sad, kad je, po svom dolasku, učinila dužnu posetu, na nju su načinili utisak upravo taj izgled i ponašanje koje je ona pune dve godine omalovažavala.

Jane Fairfax je izgledala otmeno, vanredno otmeno, a ona sama veoma je cenila otmenost. Bila je lepog rasta, upravo takvog da je skoro svako smatra visokom, ali niko vrlo visokom; cela njena pojava bila je osobito ljupka; što se tiče punoće, bila je osrednja; ni debela ni mršava, mada je malo bolešljivi izgled kazivao koje je od 



ova dva zla verovatnije. Emma je sve to morala da uoči. A zatim, njeno lice, njene crte, u njima je bilo više lepote no što je ona upamtila; ta lepota, mada nepravilna, bila je veoma dopadljiva.

Njenim očima, tamno sivim, s crnim trepavicama i obrvama, nikad nije odrekla pohvalu; a koža, kojoj je nekad zamerala što nije svežija, bila je tako čista i nežna da joj jače rumenilo zaista nije bilo potrebno. Njena lepota bila je od one vrste kod koje se najviše ističe otmenost, i kao takvoj, po svim svojim načelima, morala joj se diviti ako je htela da bude poštena; takvu otmenost telesnu i duhovnu, retko je viđala u Highburyju.

Tu se odlikovao i sticao ugled, svako ko nije prost. Za vreme te prve posete sedela je i gledala u Jane Fairfax dvostruko zadovoljna sobom, što joj je prijatno i što je pravična, i odlučila je da je više ne mrzi. Kad se seti njenog života, položaja i lepote, kad razmisli šta čeka tu otmenost, na šta će spasti, kako će živeti, izgledalo je nemoguće da čovek oseti ma šta drugo sem sažaljenja i poštovanja; a naročito ako se uz sve te dobro poznate osobine, kojima je pobuđivala pažnju, doda i veoma verovatna okolnost da je kod nje postojala izvesna naklonost prema g. Dixonu, koju je sasvim prirodno i sama izazvala kod njega. U tom slučaju, nema ničeg žalosnijeg i časnijeg od žrtve na koju se rešila.

Emma je sad bila spremna da je oslobodi optužbe da je osvojila naklonost koju je g. Dixon gajio prema svojoj ženi, ili učinila drugo neko zlo, na koje je u prvi mah u svojoj mašti pomislila. Ako je i postojala ljubav, to je možda bila samo obična, jednostrana, nesrećna ljubav s njene strane. Možda je nesvesno upila taj tužni otrov dok je učestvovah u razgovoru između njega i svoje prijateljice; možda sad iz najboljih, najčistijih pobuda uskraćuje sebi tu posetu Irskoj, i donosi odluku da se potpuno odvoji od njega i njegovih rođaka time što će se uskoro odati svome pozivu, punom teških dužnosti.

Sve u svemu, Emma se rastala od nje s blažim, milosrdnim osećanjima, tako da je, vraćajući se kući, lupala glavu i vajkala se kako u Highburyju nema mladog čoveka koji bi bio dostojan da se 



gospođica Fairfax za njega uda, nema nikog koga bi poželela za nju.

To su bila divna osećanja, ali ne i trajna. Pre no što bi se Emma obavezala kakvom javnom izjavom o večnom prijateljstvu sa Jane Fairfax, ili učinila nešto više da se odrekne prošlih predrasuda i zabluda, sem što je kazala g. Knightleyju: »Ona je nesumnjivo lepa; ona je više no lepa!«, Jane je sa svojom babom i tetkom provela jedno veče u Hartfieldu i sve se vratilo na staro. Ono što joj je ranije smetalo, pojavilo se ponovo. Tetka joj je bila dosadna kao i uvek; još dosadnija, jer, pored toga što se divila Janeinim sposobnostima, sad se brinula i za njeno zdravlje. Morali su da je slušaju kako potanko opisuje koliko malo hleba i maslaca uzima za doručak, koliko malo parče ovčetine za ručak, kao i da razgledaju nove kapice i ručne torbice za njenu majku i za nju; tako je Jane opet bila kriva.

Hteli su da čuju malo muzike i Emma je morala da svira; način na koji joj je odmah zablagodarila i pohvalila je učinio joj se izveštačeno iskren, s visine, kao da jedino želi da istakne svoje mnogo bolje izvođenje. Sem toga, što je najgore od svega, bila je strašno hladna, strašno oprezna! Nije se dalo dokučiti šta stvarno misli. Uvijena u plašt učtivosti, kao da je bila rešena da ništa ne stavi na kocku.

Ponašala se s odvratnom, nepoverljivom uzdržljivošću. A kad se poveo razgovor o Weymouthu i Dixonovima, pokazala se još uzdržljivija, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Izgledalo je da ne želi da opisuje osobine g. Dixona, niti da kaže šta ona misli o njemu ili o tome da li je taj brak prikladan. Sve je odobravala i hvalila, ne raščlanjujući i ne ističući ništa. To joj, međutim, nije pomoglo.

Uzalud je bila oprezna. Emma je prozrela njenu izveštačenost i vratila se svojoj prvoj pretpostavci. Tu verovatno nije imala da se sakrije samo njena naklonost, nego još nešto više: možda je malo trebalo pa da g. Dixon zameni jednu prijateljicu drugom, ili se on rešio za gospođicu Campbell samo zbog budućih dvanaest hiljada funti. 



Isto se tako uzdržijiva pokazala i u drugim razgovorima. Ona i g, Frank Churchill boravili su u isto vreme u Weymouthu. Znalo se da se poznaju; ali Emma nije bila u stanju da određenije sazna kakav je on uistini. »Je li lep?« »Mislim da ga smatraju veoma otmenim mladićem«, »Je li prijatan?« »Svi veruju da jeste«. »Izgleda li da je pametan mladić, obrazovan mladić?« »U banji, kod običnog poznanika iz Londona, teško je utvrditi te stvari. Jedino se ponašanje može sigurno oceniti, i to pod uslovom da čovek poznaje nekog mnogo duže no oni gospodina Churchilla.

Verujem da se njegovo ponašanje svima dopada«.

Emma joj to nije mogla oprostiti.





Emma joj nije mogla oprostiti; ali g. Knightley, koji se nalazio

s njima u društvu, nije zapazio ni to izazivanje ni njenu srdžbu, i video je samo da se i jedna i druga strana ponašala kao što se i priliči, lepo i ljubazno, pa je sutradan ujutro, došavši opet u Hartfield zbog poslova s g. Woodhouseom, izjavio da mu se sve veoma dopalo. Nije govorio tako otvoreno kao što bi učinio da njen otac nije bio u sobi, ali dovoljno jasno da ga Emma razume. Često je nalazio da je nepravedna prema Jane, pa mu je sad činilo veliko zadovoljstvo da istakne kako se popravila. »Veoma prijatno veče«, poče on čim je g. Woodhousea ubedio u ono što je bilo potrebno i čuo da je ovaj sve razumeo, i čim je sklonio hartije, »izvanredno prijatno. Od vas i gospođice Fairfax čuli smo vrlo dobru muziku. Ne znam ima li većeg uživanja, gospodine, nego kad čovek udobno sedi, a dve mlade devojke zabavljaju ga celo veče, čas muzikom, čas razgovorom. Siguran sam da se gospođici Fairfax dopalo to veče. Učinili ste sve što treba. Radujem se što ste od nje tražili da što više svira, Jer joj je to moralo pretstavljati istinsko zadovoljstvo, pošto kod svoje stara-majke nema klavira«. »Milo mi je što vam se dopalo«, reče Emma, smešeći se, »ali nadam se da ne propuštam često da ukažem svu pažnju svojim gostima«. »Ne, draga moja«, reče smesta njen otac, »to sam siguran da ne propuštaš, nema nikog ko bi mogao da se meri s tobom po pažnji i učtivosti. Ako bi se nešto moglo primetiti, to je da si isuviše pažljiva.

Onaj sinoćni kolač, mislim da bi bilo dovoljno da si ga samo jednom poslužila«.





»Ne«, reče g. Knightley, skoro u isti mah, »ne propuštate često; ne propuštate često da je ukazujete, ni svojim ponašanjem ni razumevanjem. Mislim, stoga, da me shvatate«.

Njen vragolasti pogled je govorio: »Sasvim vas dobro shvatam«.

Ali je rekla samo: »Gospođica Fairfax je zatvorena«. »Uvek sam vam govorio da je malčice zatvorena, ali vi ćete brzo savladati onaj deo njene zatvorenosti koji treba da bude savladan, sve ono što ima svoj koren u bojažljivosti. A ono što potiče iz opravdanih obzira treba poštovati«. »Nalazite da je bojažljiva. Ja to ne vidim«. »Draga moja Emma«, reče on, prelazeći sa svoje stolice na stolicu kraj nje, »nećete mi, valjda, reći da se sinoć niste prijatno proveli?« »O, ne. Prijatno mi je bilo što sam uspela da onako istrajno postavljam pitanja i zabavljala sam se pomišljajući koliko sam malo saznala« »Razočarali ste me«, glasio je njegov jedini odgovor. »Nadam se da je sinoć svima bilo prijatno«, reče g. Woodhouse, spokojan kao i običnu. »Meni je bilo prijatno. Jedno vreme mi se činilo da je suviše toplo, ali onda sam odmakao malo stolicu od kamina, vrlo malo, i posle mi je bilo dobro. Gospođica Bates je mnogo pričala i bila je dobro raspoložena, kao i uvek, mada suviše brzo govori. Pa ipak, vrlo je mila, a i gospođa Bates, takođe, na drugi način. Volim stare prijatelje. A gospođica Jane Fairfax je vrlo lepa mlada gospođica, zbilja vrlo lepa i izvrsno ume da se ponaša. Moralo joj je biti prijatno s Emmom, gospodine Knightley«. »Tako je, gospodine. A i Emmi sa gospođicom Fairfax«.

Emma primeti da se zabrinuo i želeći da ga umiri, bar zasada, reče s iskrenošću u koju niko ne bi mogao posumnjati: »Ona izgleda tako otmeno da je teško odvojiti pogled. Uvek je gledam, divim joj se, i zbilja je od srca sažaljevam«.





G. Knightley je izgledao zadovoljniji no što je hteo da pokaže, ali pre no što je mogao išta odgovoriti, g. Woodhouse, koji je mislio na porodicu Bates, reče: »Velika je šteta što se one nalaze u tako oskudnim prilikama!

Velika šteta, odista! Često sam hteo... ali sve je to vrlo malo što se čovek usuđuje da učini... mali beznačajni pokloni, neki put kad nam se desi da imamo nešto neobičnije. Eto, sad smo zaklali svinju i Emma hoće da im pošalje but ili bubrežnjak. Svinja je vrlo mala i nije debela, hartfildska svinja nije kao druge svinje, ali ipak je to svinja i, draga moja Emma, ako nismo sigurni da će oni od toga praviti meso na žaru, ispržiti ga onako kako mi pržimo, bez i najmanje masti, a ne da ga peku, jer nema želuca koji može da podnese pečenu svinjetinu, mislim da je bolje da im pošaljemo but zar ne misliš i ti tako, mila moja«. »Dragi tata, poslala sam ceo zadnji čerek. Znala sam da biste vi to želeli. Tu imaju but koji mogu da stave u salamuru, što je vrlo ukusno, i bubrežnjak koji će spremiti odmah, kako god vole«. »Dobro, mila, vrlo dobro. Nisam se ranije toga setio, ali to je najbolje. Ne bi smeli da presole but. Ako nije presoljen i ako se potpuno raskuva, onako kako Seri kuva nama, i ako se jede vrlo umereno, s kuvanom repom i malo šargarepe ili paškanata, neće biti suviše teško za želudac«. »Emma«, reče sad g. Knightley, »imam jednu novost za vas. Vi volite novosti, a ja sam, dolazeći ovamo, čuo usput nešto što mislim da će vas zanimati«. »Novosti! O, da, uvek volim da čujem novosti. Šta je to? Zašto se tako smešite? Gde ste to čuli? U Randallsu?« Imao je vremena jedino da kaže: »Ne, ne u Randallsu, nisam bio blizu Randallsa...« kad se otvoriše vrata i u sobu uđoše gospođica Bates i gospođica Fairfax. Puna zahvalnosti i puna novosti, gospođica Bates nije znala šta pre da počne. G. Knightley je odmah video da je propustio svoj trenutak i da više nijedno slovo neće moći da saopšti. 



»O, dragi gospodine, kako se danas osećate? Draga gospođice Woodhouse, ne znam kako da vam zahvalim. Onako divan zadnji čerek! Vi ste suviše darežljivi! Jeste li čuli šta je novo? Gospodin Elton se ženi«.

Emma nije imala vremena ni da pomisli na g. Eltona, i tako se iznenadila da se i nehotice trgla i malo pocrvenela. »Eto, to je moja novost: mislio sam da će vas zanimati«, reče g.

Knightley uz smešak koji je kazivao kako je imao pravo u nečem o čemu su ranije razgovarali. »Ali gde ste vi to mogli da čujete?« uzviknu gospođica Bates. »Gde ste samo vi to mogli da čujete, gospodine Knightley? Jer nema ni pet minuta otkako sam primila pismo gospođe Cole, ne, ne može biti više od pet minuta, ili najviše deset, jer sam imala na sebi kapu i kratak kaput, spremna da iziđem i samo sam sišla da objasnim Pati kako da spremi taj čerek, Jane je stajala u hodniku, je li tako Jane?, jer se moja mati bojala da nemamo dovoljno veliku šerpu u kojoj bismo usolili but. Zato sam kazala da ću sići da vidim, a Jane je kazala: 'Da pođem ja? Jer, čini mi se da ste nazebli, a Pati je prala kujnu'. 'O, draga moja', rekoh ja, i eto, upravo tad stiže pismo. Neka gospođica Hawkins, to je sve što znam, neka gospođica Hawkins iz Bata. Ali gospodine Knightley kako ste vi mogli čuti? Gospođa Cole je sela i napisala mi pismo istog trenutka kad joj je gospodin Cole to ispričao. Neka gospođica Hawkins...« »Našao sam se s gospodinom Coleom pre sat i po zbog nekog posla, On je upravo pročitao Eltonovo pismo kad sam ja ušao i odmah mi ga pokazao«. »Šta kažete! To je sasvim... Verujem da nije nikad bilo novosti koja je toliko zanimala sav svet. Dragi gospodine, vi ste zbilja suviše darežljivi. Moja mati vas je najlepše pozdravila s mnogo poštovanja i mnogo zahvalnosti i kaže da ste je prosto zbunili«. »Smatramo da je naša hartfildska svinja«, odgovori g.

Woodhouse, »i to je sasvim tačno, bolja od svake druge, pa je za Emmu i mene bilo najveće zadovoljstvo... « 



»O, dragi gospodine, kao što moja mati kaže, naši prijatelji su suviše dobri prema nama. Ako je ikada, bilo ljudi koji, mada sami nisu vrlo bogati, imaju sve što god bi zaželeli, to smo nesumnjivo mi.

Možemo s pravom reći da nam je 'sudbina lepo nasleđe dodelila'.

Dakle tako, gospodine Knightley, vi ste baš videli pismo... e, to...« »Napisao je nekoliko redi, samo da to saopšti ali, naravno, radosno, oduševljeno«. Ovde obešenjački pogleda Emmu. »Kaže da je bio tako srećan da... zaboravio sam tačno reči, a nisu ni potrebne.

Obavestio ga je, kao što ste kazali, da će se uskoro oženiti nekom gospođicom Hawkins. Po načinu na koji je to saopštio, čini mi se da je to tek nedavno utvrđeno«. »Gospodin Elton se ženi!« reče Emma čim je mogla da progovori. »Svi ćemo mu poželeti sreću«. »Vrlo je mlad da bi osnovao svoj dom«, primeti g. Woodhouse. »Bolje da se ne žuri. Činilo mi se da i ovako vrlo dobro živi. Uvek nam je bilo prijatno kad dođe u Hartfield«. »Svi ćemo imati novu susetku, gospođice Woodhouse!« reče gospođica Bates radosno. »Mojoj majci je veoma milo; kaže kako ne može da gleda jadni, stari Parohiski dom bez gospodarice. Ovo je zaista velika novost, Jane. Ti nikad nisi videla gospodina Eltona, i nije čudo što si toliko radoznala da ga vidiš«.

Nije izgledalo da Jane baš gori od radoznalosti. »Da, nisam nikad videla gospodina Eltona«, odgovori ona, trgnuvši se. »Je li on... je li on visok?« »Ko će odgovoriti na to pitanje?« uzviknu Emma. »Moj otac bi rekao, 'Jeste', gospodin Knightley, 'Nije', a gospođica Bates i ja da je upravo na zlatnoj sredini. Kad budete malo duže ovde, gospođice Fairfax, shvatićete da je gospodin Elton u Highburyju primer savršenstva, telom i duhom«. »Vrlo tačno, gospođice Woodhouse, ona će to shvatiti. On je najbolji od svih mladih ljudi. Ali, draga Jane, ako se sećaš, juče sam ti rekla da je upravo istog rasta kao gospodin Perry. Gospođica Hawkins... svakako izvrsna mlada devojka. On je izvanredno pažljiv 



prema mojoj majci, rekao joj je da sedi u parohovoj klupi da bi bolje čula, jer, znate, moja mati je malo nagluva, ne mnogo, ali ne čuje od prve, Jane kaže da je i pukovnik Campbell malo nagluv. Mislio je da će mu kupanje dobro činiti, topla kupanja, ali ona kaže da mu to nije trajnije pomoglo. Znate, pukovnik Campbell je naš anđeo. A gospodin Dixon je, izgleda, krasan mladić, sasvim dostojan njega. Velika je sreća kad dobri ljudi naiđu jedan na drugog, a redovno naiđu. I sad ćemo ovde imati gospodina Eltona i gospođicu Hawkins, a tu su i Coleovi, veoma dobri ljudi, pa Perryjevi... ne verujem da ima srećnijeg ili boljeg para od gospodina i gospođe Perry. Znate, gospodine«, okrećući se g. Woodhouseu, »mislim da retko koje mesto ima takvo društvo kao Highbury. Uvek govorim kako je prava blagodet imati susede kakve mi imamo. Dragi gospodine, nema ničeg što moja mati tako osobito voli kao svinjetinu, pečeni svinjski bubrežnjak...« »Verovatno se još ništa ne zna ko je ili šta je ta gospođica Hawkins, ili koliko je vremena poznaje«, reč Emma. »To poznanstvo, kako izgleda, ne može biti vrlo staro. Tek je četiri nedelje otkako je otišao«. Niko nije mogao da pruži nikakva obaveštenja, i Emma, pošto se još malo raspitivala, reče: »Vi ćutite, gospođice Fairfax, ali nadam se da vas ova vest zanima. Vi koji ste u poslednje vreme toliki slušali o takvim stvarima i gledali ih, koji ste zbog gospođice Campbell morali dublje ući u sve to, ne možemo dopustiti da ostanete ravnodušni prema gospodinu Eltonu i gospođici Hawkins«. »Kad budem videla gospodina Eltona«, odgovori Jane, »zacelo će me zanimati, držim da je to kod mene potrebno. A kako je prošlo nekoliko meseci otkako se gospođica Campbell udala, utisci su mi, možda, malo izbledeli«. »Da, kao što kažete, gospođice Woodhouse, nema više od četiri nedelje otkako je otišao«, reče gospođica Bates, »juče je bilo četiri nedelje... Neka gospođica Hawkins... uvek sam zamišljala da će uzeti neku mladu devojku iz naše sredine. Nisam, istina, nikad... 



Gospođa Cole mi je jednom šapnula... ali ja sam odmah kazala, 'Ne, gospodin Elton je odličan mladić, ali... Ukratko, mislim da nisam naročito brza da otkrijem tako nešto. To i ne tvrdim. Što mi je pred očima, to vidim. Ali ipak, niko se ne bi začudio ako je gospodin Elton pomišljao... , Gospođica Woodhouse me dobroćudno pušta da brbljam.

Zna da ja ni za šta na svetu ne bih nekog uvredila. Kako je gospođica Smith? Izgleda da se sasvim oporavila. Jeste li imali skoro vesti od gospođe Johna Knightleya? O, što ima slatku dečicu! Znaš, Jane, uvek zamišljam da gospodin Dixon liči na gospodina Johna Knightleya. Mislim po izgledu, da je visok, takvog izraza i pomalo ćutljiv«. »Sasvim pogrešno, draga teto. Uopšte ne liče«. »Čudno! Ali nikad čovek ne može nekog unapred tačno da zamisli. Uvrtite nešto u glavu i to vam ostane. Kažeš da gospodin Dixon nije, strogo uzev, lep«. »Lep! O, ne, daleko od toga, nesumnjivo je ružan. Rekla sam vam da je ružan«. »Draga moja, rekla si da gospođica Campbell nije dala reći da je ružan, a da si i ti...« »O, što se mene tiče, moj sud ne znači ništa. Kad nekog cenim, uvek mi se čini da lepo izgleda. Ali kad sam rekla da je ružan, izrazila sam ono što verujem da je opšte mišljenje«. »Dobro, draga moja Jane, mislim da moramo da bežimo. Izgleda da se vreme kvari, a baka će biti nespokojna. Veoma ste ljubazni, draga gospođice Woodhouse, ali zbilja moramo da idemo. Ovo je zaista bila izvanredno prijatna vest. Moraću da svratim usput do gospođe Cole, ali neću se zadržati ni tri minuta; a ti, Jane, najbolje idi pravo kući, ne bih htela da te uhvati pljusak! Čini nam se da se već popravila u Highburyju. Hvala, zbilja nam se tako čini. Neću pokušati da posetim gospođu Goddard, jer uistinu mislim da ona voli samo kuvanu svinjetinu: kad uredimo but, biće druga stvar.

Doviđenja, dragi gospodine. O, i gospodin Knightley polazi. Pa to je





divno! Ako je Jane umorna, sigurno ćete biti tako ljubazni da je uzmete pod ruku. Gospodin Elton i gospođica Hawkins! Doviđenja«.

Kad je ostala sama s ocem, Emma ga je samo upola slušala kako se vajka što se mlad svet toliko žuri da stupi u brak, i to još s nepoznatim osobama, dok je drugu polovinu svoje pažnje poklonila sopstvenom razmišljanju o tom događaju. Vest je za nju bila zabavna i vrlo prijatna, jer je dokazivala da g. Elton nije dugo patio. Ali joj je bilo žao zbog Harriete: Harrietu će to zaboleti, mogla se samo nadati da će je poštedeti od toga da neočekivano od drugih čuje tu vest, i da će joj je sama saopštiti. Upravo je bilo vreme kad je ona obično dolazila. Ako sretne usput gospođicu Bates! A kad je počela da pada kiša, Emma je svakako očekivala da će je duže zadržati u domu gospođe Goddard i da će je tamo ta vest pogoditi odjednom, bez pripreme. Pljusak je bio jak ali kratak. Nije prošlo ni pet minuta otkako je prestao, kad uđe Harrieta, sva rumena i uzrujana, taman onakva kakva bi morala izgledati hitajući ovamo ojađena srca. I kad joj se odmah otelo iz grudi: »O, gospođice Woodhouse, znate li šta se desilo?«, u tom uzviku osetio se sav njen duševni nemir. Pošto je udarac već zadat, Emma je smatrala da te joj sad najveću dobrotu ukazati ako je sasluša. I tako Harrieta, neometana, bez predaha, ispriča ono što je imala da kaže. »Pošla je od doma gospođe Goddard pre pola sata, bojala se da će početi kiša, bojala se da će se svakog časa sručiti pljusak, ali je mislila da će stići do Hartfielda pre toga, žurila je što je brže mogla.

Ali kako je prolazila pored kuće u kojoj sedi jedna mlada žena koja joj šije haljinu, htela je da uđe samo za čas da vidi kako napreduje i, mada joj se činilo da tu nije ostala ni trenutak, kad je odatle izišla ubrzo je počela da pada kiša, i ona nije znala šta će. Potrčala je odmah što je brže mogla i ušla da se zakloni kod Forda«.

Fordova radnja bila je glavna trgovina suknom, platnom i rubljem, prva radnja u mestu po veličini i ugledu. »I tako je tu sedela, ne sluteći ništa pod milim Bogom punih deset minuta 



možda, kad najednom, ko da uđe, razume se, to je vrlo čudno, ali oni su uvek kupovali kod Forda, zamislite ko uđe, niko drugi nego Elizabetha Martin i njen brat! Draga gospođice Woodhouse, pomislite samo! Učinilo mi se da ću se onesvestiti. Nisam znala šta da radim. Sedela sam blizu vrata, Elizabetha me je odmah spazila, ali on nije, nešto je baratao oko kišobrana. Sigurna sam da me je videla, ali je odmah pogledala na drugu stranu i pravila se da me nije opazila. Oboje su otišli na drugi kraj radnje, a ja sam ostala gde sam sedela, kraj vrata. O, strašno sam se osećala! Ubeđena sam da sam bila bleda kao ova moja haljina. A znate, nisam mogla da odem. zbog kiše, mada ne znam šta bih tada dala da se nisam tu zatekla.

O, draga gospođice Woodhouse... i onda, najzad, čini mi se da se on osvrnuo unaokolo i ugledao me; jer umesto da produže da kupuju, počeli su da šapuću među sobom. Uverena sam da su o meni govorili, i sve mi se činilo da je on nagovara da mi priđe (Da li mislite da je to tačno, gospođice Woodhouse?), jer ona ubrzo zatim pođe k meni, pristupi mi i upita me kako sam i izgledalo je da je gotova da se rukuje ako budem htela. Ništa od toga nije činila onako kao ranije; videla sam da se izmenila, ali ipak kao da je pokušavala da bude srdačna, i tako smo se rukovale i neko vreme stojale i razgovarale, ali ne znam više šta sam govorila, sva sam drhtala! Sećam se da je kazala kako joj je žao što se više ne viđamo, a to, mi se učinilo skoro suviše ljubazno! Draga gospođice Woodhouse, užasno sam se osećala!

U to je kiša već počela da prestaje i ja sam rešila da bežim odatle po svaku cenu, i onda, pomislite samo!, ugledam njega kako i on dolazi k meni, polako znate, i kao da nije sasvim siguran šta treba da čini; i eto, on mi priđe i oslovi me, a ja mu odgovorih i tako sam stajala jedan minut, strašno mi je bilo, znate, to se ne može iskazati. A zatim sam skupila hrabrost, rekla da više ne pada kiša i da moram da idem, i krenula. A nisam odmakla ni tri metra od vrata, kad on dotrča za mnom, samo da bi mi kazao kako misli da je bolje da prođem okolo pored konjušnice gospodina Colea, ako idem u Hartfield, jer je bliži put sasvim pod vodom usled ove kiše. 



O, verujte, mislila sam da ću umreti! I ja mu onda rekoh da sam mu veoma zahvalna; znate ništa manje nisam mogla učiniti. On se onda vrati Elizabethi, a ja pođoh okolo, pokraj konjušnice, verujem da sam tuda išla, ali gotovo i ne znam kud sam išla, ili ma šta o tome. O, gospođice Woodhouse, volela bih više da sam ma šta drugo učinila, nego što se ovo desilo. Ali ipak, znate, osetila sam izvesro zadovoljstvo što sam videla da se on ponaša tako lepo i ljubazno. A Elizabetha isto tako. O, gospođice Woodhouse, recite mi nešto da se opet smirim«.

Emma je iskreno želela, ali nije odmah bila u stanju da to učini.

Morala je da pričeka i razmisli. Ni sama nije bila sasvim mirna.

Izgledalo je da držanje tog mladog čoveka i njegove sestre potiče iz istinskih osećanja, i ona je morala da ih sažaljeva. Onako kako je Harrieta opisala njihovo ponašanje, ono je odražavalo zanimljivu mešavinu uvređene ljubavi i iskrene pažnje.

Ali ona ih je i ranije smatrala dobronamernim i valjanim ljudima, pa zar bi zato taj brak bio manje rđav? Ludo je da se uznemirava zbog toga. Razume se da mu je žao što je gubi, svima im je, zacelo, žao: povređena mu je verovatno i želja za usponom u društvu, kao god i ljubav. Oni su se svi, verovatno, nadali da se preko Harriete uzdignu. A uostalom, šta vredi Harrietin opis? Njoj je lako ugoditi, ne ume mnogo da zapazi i šta onda znači kad ona nekog pohvali?

Učinila je napor i pokušala zaista da je umiri, gledajući na sve to što se desilo kao na beznačajnu sitnicu na kojoj se ne vredi zadržavati. »Trenutno ste se možda osećali nelagodno«, reče ona, »ali izgleda da ste se izvanredno lepo držali. To je prošlo i neće se, možda, nikad, ne može se nikad više ponoviti kao pri prvom susretu, i zato ne treba na to misliti«.

Harrieta reče: »Sasvim tačno, i kako ona »neće misliti o tome«.

Ali ipak je još govorila o tome, i ni o čem drugom nije mogla da govori, tako da je Emma na kraju, da bi joj izbacila Martinove iz 



glave, morala da požuri sa svojom vešću, koju je prethodno nameravala da saopšti vrlo nežno i obazrivo, ne znajući ni sama da li da se raduje ili ljuti, da se stidi ili samo zabavlja, zbog takvog duševnog stanja sirote Harriete, takvog završetka g. Eltonovog značaja za nju!

Ipak, g. Elton je postepeno povratio mesto koje mu je pripadalo.

Mada prvo saopštenje nije primila onako kako bi ga primila dan ranije, ubrzo je htela da čuje više, i pre no što se njihov prvi razgovor završio, ona je prošla kroz sve izražaje radoznalosti, čuđenja i žaljenja, bola i zadovoljstva, povodom te srećne gospođice Hawkins, koja je bila u stanju da potisne Martinove iz njene uobrazilje na mesto koje im odgovara.

Emmi je, na kraju, bilo milo što je došlo do tog susreta. Poslužio je dobro da ublaži prvi udar, ne ostavljajući nikakav uticaj koji bi opravdavao neku bojazan. Onako kako je Harrieta sad živela, Martinovi nisu mogli doći do nje, a da je ne potraže tamo gde je dosada nisu potražili, bilo zato što nisu imali hrabrosti, bilo što su suviše gordi: jer, otkako je odbila njihovog brata, sestre Martin nisu više dolazile u dom gospođe Goddard.

A proći će možda i godina dana dok ih slučaj opet ne sastavi tako da budu prinuđeni, ili čak da se uopšte nađu u mogućnosti da razgovaraju.





Ljudi su po svojoj prirodi veoma naklonjeni onima s kojima

se nešto zanimljivo dešava, i sigurno je da će ljubazno govoriti o mladoj osobi koja se ženi, udaje ili umire. Nije protekla ni nedelja dana otkako je ime gospođice Hawkins prvi put pomenuto u Highburyju, a već se, na ovaj ili onaj način, doznalo da ona ima sve odlike, telesne i duhovne, da je lepa, otmena, visoko obrazovana i vanredno ljubazna; i kad je sam g. Elton došao da bi likovao zbog buduće sreće, i raširio glas o njenim vrlinama, ostalo mu je malo da uradi, sem da kaže kako joj je kršteno ime i čiju muziku najčešće svira.

G. Elton se vratio vrlo srećan. Otputovao je odbačen i ponižen, razočaran kad se najviše nadao, posle mnogih ohrabrenja, kako se njemu činilo; i ne samo da je izgubio devojku koja bi upravo bila za njega, nego ga je još i unizila izjednačujući ga s onom koja mu nimalo ne odgovara. Otišao je duboko uvređen; vratio se veren s drugom, koja je, razume se, bila bolja od prve već zato što je u takvim okolnostima ono što se dobije uvek bolje od onog što se izgubi. Vratio se radostan i zadovoljan sobom, pun poleta i preduzimljivosti, ne hajući za gospođicu Woodhouse i prkoseći gospođici Smith.

Divna Augusta Hawkins, pored svih preimućstava koja daje savršena lepota i vrlina, raspolagala je imovinom koja joj je osiguravala udoban život i dostizala sumu za kom bi se uvek moglo reći da iznosi okruglo deset hiljada, a to je bilo važno ne samo radi lakšeg računanja, nego i zbog dostojanstva. Priča je ostavljala lep utisak: ne ženi se ma s kim, dobio je ženu sa oko 10.000 funti i zadobio je brzo kao u bajci; odmah, od prvog časa kad su se upoznali,





poklonila mu je naročitu pažnju. Ono što je ispričao gospođi Cole, kako je sve to počelo i razvijalo se, bilo je divno.

Vrlo se brzo napredovalo: od slučajnog susreta, do ručka kod gospođe Grin i zabave kod gospođe Braun, osmesi i rumenila bivali su sve značajniji, a sa njima su se obilno mešali zbunjenost i uzbuđenje, na devojku je tako brzo učinio utisak, bila je tako ljupka, bila je, ukratko, da se poslužimo najjasnijim izrazom, tako gotova da se uda za njega da su njegova taština i opreznost bile podjednako zadovoljne. Dobio je i ono stvarno i ono varljivo, bogatstvo i ljubav, i ponašao se upravo onako kako treba da se ponaša srećan čovek, govorio je samo o sebi i o svojim brigama, očekiva da mu čestitaju, bio spreman da mu se smeju i osmehivao se srdačno i smelo svima mladim devojkama, prema kojima bi se, pre nekoliko nedelja pokazivao opreznije ljubazan.

Venčanje nije bilo daleko pošto je zavisilo jedino od njihove volje, a čekali su samo da se završe neophodne pripreme; kad je opet pošao u Bat, svi su očekivali, a izvestan pogled gospođe Cole kao da nije to poricao, da će, kad idući put dođe u Highbury, dovesti svoju mladu. Za vreme njegovog kratkog boravka, Emma se samo za časak videla s njim, ali je to ipak bilo dovoljno da oseti da je prvi susret prebrodila i zapazi da mu taj novi uvređeni i uobraženi izgled ne pristaje. Ustvari, počinjala je da se čudi što je ikada smatrala da je on prijatan; on je nju toliko potsećao na neka vrlo neprijatna osećanja da bi bila zahvalna kada bi je neko uverio da ga više nikada neće videti, sem ako bi ga posmatrala u moralnoj svetlosti, kao ispaštanje, nauk, izvor korisnog ponižavanja njene pameti. Želela mu je svako dobro, ali je zbog njega patila; najviše bi je obradovalo kad bi se, u sreći i blagostanju, nalazio bar trideset kilometara daleko. Međutim, bol koji će joj nanositi boraveći stalno u Highburyju, nesumnjivo će se smanjiti njegovom ženidbom.

Otkloni će se mnoge uzaludne brige, izgladiti mnoge nezgode.

Gospođa Elton pružiće dobar izgovor za promenu odnosa; ranija prisnost može neopaženo da se izgubi. Počeće iznova život pun 



učtivosti. Samu tu devojku Emma je vrlo malo cenila. Bila je bez sumnje, dovoljno dobra za g. Eltona, dovoljno obrazovana za Highbury, dovoljno lepa, mada bi, verovatno, izgledala ružna pored, Harriete. Što se tiče porodičnih veza, tu je Emma bila potpuno mirna, ubeđena da, posle svih svojih razmetljivih postupaka i prezira prema Harrieti, nije ništa bolje našao. U tom pogledu, istina se mogla otkriti. Mora ostati neizvesno šta je ona, ali se može saznati ko je; ostavljajući po strani 10.000 funti, nije izgledalo da je ma u čemu iznad Harriete. Nije mu donosila ni ime, ni poreklo, ni visoko srodstvo. Gospođica Hawkins bila je mlađa kći jednog bristolskog trgovca, razume se da ga tako moramo nazvati; ali pošto je sva dobit koju je stekao u svom trgovačkom radu izgledala sasvim osrednja, nije nepravedno ako pretpostavimo da i vrsta trgovine kojom se bavio nije bila naročito ugledna.

Ova devojka je obično svake zime provodila jedno vreme u Batu, ali je živela u Bristolu, usred Bristola; otac i mati umrli su joj pre nekoliko godina, ali je tu imala ujaka u pravnoj struci: niko se nije usuđivao da kaže nešto određenije, što bi ga činilo dostojnim poštovanja, nego da je u pravnoj struci i kod njega je živela.

Emma je nagađala da taj ujak izgara kod nekog advokata, i da je suviše glup da bi se istakao. I sva veličina rodbinskih veza izgleda da je počivala na starijoj sestri, koja se »vrlo dobro udala« za jednog »velikog gospodina«, iz okoline Bristola, koji drži svoje kočije! To je bio završetak priče, time se ponosila gospođica Hawkins. Da je samo mogla da iskaže Harrieti sve što misli o tome! Ona je nju nagovorila da se zaljubi, ali avaj, nije bilo lako nagovoriti je da sve zaboravi.

Kad bi nešto ušlo u Harrietinu glavu, teško je bilo istisnuti to odatle. Njega je mogao da zameni neko drugi, i zameniće ga, sigurno, to je vrlo jasno; čak bi i Robert Martin bio dovoljan: ali, bojala se da je ništa drugo neće izlečiti. Harrieta je bila od onih koji, kad se jednom zaljube, moraju uvek da budu zaljubljeni. A sad, kad se pojavio g. Elton, jadnoj devojci bilo je znatno teže, uvek bi ga 



negde srela. Emma ga je samo jedanput videla, ali je Harrieta bila sigurna da će ga sresti dva-triput dnevno, ili se mimoići s njim, ili čuti njegov glas, ili mu videti ramena, ili će se dogoditi ma šta zbog čega će on ostati u njenoj mašti uzbuđenoj tim iznenađenjima i iščekivanjima. Sem toga, ona je stalno slušala o njemu, jer, kad ne bi došla u Hartfield, uvek se nalazila među onima koji g. Eltonu nisu ništa zamerali i koji su smatrali da nema ničeg zanimljivijeg od razgovora o njemu; stoga je svaka vest, svako nagađanje, sve što se već desilo, sve što bi moglo da se desi u vezi sa pripremama za njegov budući život, njegovim prihodima, poslugom i nameštajem, sve se to neprestano kovitlalo oko nje. Večite pohvale potkrepljivale su poštovanje koje je gajila prema njemu, a njena žalost nije mogla da umine, niti njena osećanja da se stišaju, kada je stalno slušala kako pričaju o sreći gospođice Hawkins i neprestano ističu kako je on mnogo voli!

Opisivali su kako je izgledao kad je prošao pored kuće, čak i kako je namestio šešir, što je sve pružalo dokaz koliko je zaljubljen!

Da to nije nanosilo bol njenoj prijateljici i prekore njoj samoj, i da je bilo dopušteno zabavljati se Harrietinim kolebanjima, Emmu bi zanimale te promene raspoloženja: nekad bi preovladavao g. Elton, nekad Martinovi; i uvek bi neko od njih poslužio da suzbije onu drugu stranu. Veridba g. Eltona izlečila ju je od uzbuđenja nastalog posle susreta sa g. Martinom. Tugu koju je izazvala vest o toj veridbi ublažila je poseta Elizabethe Martin gospođi Goddard nekoliko dana docnije. Harrieta nije bila kod kuće, ali je Elizabetha spremila pisamce i ostavila joj ga; bilo je napisano tako da je moralo tronuti, mešavina malo prekora s vrlo mnogo dobrote. Dok se nije pojavio sam g. Elton, mnogo je razmišljala o tome pismu, neprestano lupajući glavu šta da radi, želeći da učini više no što se usuđivala da prizna. Ali je g. Elton lično rasterao sve te brige. Dok se on nalazio u Highburyju, zaboravila je Martinove; i upravo onog jutra kad je on opet pošao u Bat.





Emma je, da bi ublažila žalost koju je taj odlazak izazvao, rešila da je najbolje da Harrieta vrati posetu Elizabethi Martin.

Kako da se izvede ta poseta, šta bi bilo potrebno, a šta bi bilo najsigurnije, o svemu tome je neko vreme neodlučno razmišljala.

Kad su je pozvali da dođe, bilo bi nezahvalno da ne pokaže ni najmanje pažnje prema njegovoj majci i sestrama. To ne sme da učini; a s druge strane, opasno je, jer se prijateljstvo može da obnovi!

Pošto je dugo premišljala, rešila je da je najbolje da Harrieta vrati posetu, ali na takav način, koji će im, ako su pametni, pokazati da to prijateljstvo treba da bude na otstojanju.

Imala je nameru da je poveze kolima, ostavi je kod Abbey-Milla, a ona se odveze dalje i dođe po nju tako brzo da im ne da vremena da je pridobiju ljubaznošću ili da se potsećaju na prošle dane, što bi bilo opasno, i time najjasnije obeleži koji stepen prisnosti treba ubuduće da vlada među njima.

Nije mogla da izmisli ništa bolje i mada je u tome bilo nečeg što u duši nije odobravala, nečeg što je ličilo na nezahvalnost, samo malo ulepšanu, to se moralo učiniti, jer šta bi inače bilo od Harriete?





Harrieti nije nimalo bilo do poseta. Samo pola sata pre no što

ju je njena prijateljica potražila kod gospođe Goddard, nju je zla kob dovela upravo do mesta gde se u tom času mogao videti jedan sanduk upućen na: PREČASNOG PHILIPA ELTONA HOTEL »BELI JELEN« BAT Sanduk su podizali na mesarova kolica koja su imala da ga prevuku do poštanskih kola. I tako za nju ništa više na svetu nije postojalo sem tog sanduka i adrese na koju je upućen. Pa ipak je pošla. A kad su stigli do majura, kad je trebalo da siđe na široku, urednu, šljunkom posutu stazu koja je između zasvođenog jabukovog drveća vodila ka glavnom ulazu, i kad je ugledala sve ono što joj je prošle jeseni pružalo toliko zadovoljstva, uzbudila se.

Pošto su se rastale, Emma opazi kako ona gleda unaokolo nekako radoznalo i plašljivo, i stoga se reši da nikako ne dopusti da se poseta produži preko predviđenih četvrt sata. Ona sama nastavi put, da bi u međuvremenu posetila svoju nekadašnju služavku, koja se udala i živela sad u Donwellu. Tačno četvrt sata docnije našla se opet pred belim vratnicama; kad je pozvala gospođicu Smith, ova je odmah izišla i nije je ispratio nikakav opasan mlad čovek. Sišla je sama pošljunčanom stazom, samo se jedna od gospođica Martin pojavila na vratima i oprostila s njom, kako je izgledalo učtivo i ukočeno. Harrieta nije bila u stanju da odmah sve jasno ispriča. Ta poseta je nju suviše uzbudila. Ali je Emma najzad prikupila od nje dovoljno obaveštenja da bi razumela kako je protekao susret i kakav je bol izazvao. Videla je samo gospođu Martin i njene dve kćeri. 



Primile su je uzdržljivo, ako ne i hladno, i skoro sve vreme govorile su samo o najobičnijim stvarima, sve do kraja, kad je gospođa Martin najednom, govoreći kako joj se čini da je gospođica Smith porasla, našla zanimljiviji predmet razgovora i stvorila srdačnije raspoloženje. U toj istoj sobi: merila se ona prošlog septembra sa svoje dve prijateljice. Na drvenom prozorskom ramu nalazili su se još olovkom zabeležene, belege i zapisi. To je on beležio. Izgleda da su se sve setile tog dana, časa, društva i prilike, da su im se javila ista osećanja i isti bol, da su bile gotove da se vrate onoj staroj slozi.

I taman su opet počele da se ponašaju kao nekad (Harrieta, kako je Emma podozrevala, spremnija od svih da bude srdačna i vesela), kad su se pojavile kočije i sve se prekinulo.

Tada su jasno shvatile šta znači ta kratka poseta, tako učinjena. Posvetiti četrnaest minuta onima s kojima je pre jedva šest meseci, puna zahvalnosti, provela šest nedelja! Emmi je sve to neminovno izišlo pred oči i osetila je koliko moraju biti s pravom ogorčene i kako je prirodno što Harrieta pati. Šteta. Šta ne bi dala ili pretrpela da bi porodicu Martin uzdigla na viši društveni položaj.

Imali su toliko dobrih osobina da bi bilo dovoljno da se samo malo više uzdignu. Ali ovako, zar je mogla postupati drukčije?

Nemoguće! Nije se mogla kajati. Oni se moraju razdvojiti, ali to je veoma bolno i to ovog puta i za nju, tako da ubrzo oseti potrebu da se malo uteši, te odluči da na povratku svrati u Randalls. Već joj je mučno bilo da misli na g. Eltona i Martinove. Osetila je neodoljivu želju da se osveži u Randallsu. Zamisao je bila dobra, ali kad su se dovezle do kapije saznale su da »ni gospodin ni gospođa nisu kod kuće« oboje su već ranije izišli; sluga je verovao da su otišli u Hartfield. »Ovo je baš glupo«, uzviknu Emma kad su krenuli dalje. »I sad ih više ni tamo nećemo zateći. Da čovek iskoči iz kože: ne znam kad mi se tako nešto neprijatno desilo«.

Ona se zavali u ugao da bi tu gunđala ili da bi se, razmišljajući, stišala: verovatno pomalo i jedno i drugo, pošto se tako najčešće 



zbiva u dušama koje nisu po prirodi zlovoljne. Kočije se ubrzo zaustaviše; ona podiže oči: zaustavili su ih g. i gospođa Weston, koji su želeli da joj nešto kažu. Obradovala se čim ih je ugledala, a još više kad ih je čula, jer joj je g. Weston odmah prišao s rečima: »Kako ste? Kako ste? Sedeli smo s vašim ocem, milo mi je što vidim da je tako dobro. Frank stiže sutra, jutros sam dobio pismo, sutra oko ručka sigurno ćemo ga videti. Danas je u Oksfordu, a ovde će ostati pune dve nedelje. Znao sam da će tako biti.

Da je došao za Božić, ne bi mogao ostati ni tri dana: bio sam zadovoljan što nije došao za Božić. Sad ćemo za njega imati vreme upravo kako treba, stalno lepo i suvo. Moći ćemo potpuno da uživamo u njegovom društvu. Sve je ispalo tačno onako kako bismo samo mogli poželeti«.

Takvoj vesti nije mogla odoleti, nije mogla izbeći uticaj tako srećnog lica kao što je bilo Westonovo, naročito kad je sve to njegova žena potvrdila rečima i držanjem: ona je govorila manje i mirnije, ali isto tako ubedljivo. Za Emmu je bilo dovoljno što ona smatra njegov dolazak sigurnim pa da i sama tako misli, i iskreno se radovala njihovoj radosti. Njen klonuli duh je sad sasvim oživeo. Prošlost, koja je već dosadila, potiskivala je svežina onog što je tek imalo da nastupi; u mislima koje joj u magnovenju proleteše kroz glavu, ona se ponada da se sad više neće govoriti o g. Eltonu.

G. Weston joj ispriča kako je došlo do takvog rasporeda vremena u Enscombeu, usled kojeg njegov sin sad ima pune dve nedelje na raspolaganju za njih, a takođe i kojim putem i kako putuje. Ona je slušala, smešila se i čestitala mu. »Ubrzo ću ga dovesti u Hartfield«, reče on završavajući. Emmi se učini da mu je kod tih reči žena dotakla ruku. »Treba da pođemo, gospodine Westone«, reče ona. »Zadržavamo devojke«. »Dobro, dobro, gotov sam«, i okrećući se opet Emmi, reče: »Ali ne treba da očekujete da ćete videti nekog izvanrednog mladića; znate, čuli ste samo ono što sam vam ja pričao o njemu, a mislim da on, ustvari, nije ništa naročito«. 



Međutim, u njegovim blistavim očima videlo se u tom času da sasvim drukčije misli. Emma je bila u stanju da izgleda savršeno ravnodušno i bezazleno, i da odgovori na način koji nije ništa odavao. »Mislite na mene sutra, draga Emma, oko četiri sata«, zamolila je gospođa Weston na rastanku. Brižno je izgovorila te reči, želeći da ih samo ona čuje. »Četiri sata! Budite uvereni, biće on ovde već do tri«, popravi je hitro g. Weston, i tako se završio ovaj veoma prijatni susret. Emma se razdragala toliko da se osećala skoro srećna. Sve je sad izgledalo drukčije; James i njegovi konji nisu joj se činili ni upola onoliko spori kao pre toga; kad je pogledala na živicu, pomislila je kako će zova uskoro procvetati, a kad se okrenula Harrieti, zapazila je čak i tu nešto što je potsetilo na proleće, neki nežni osmeh. »Da li će gospodin Frank Churchill proći i kroz Bat i kroz Oksford?« To pitanje, međutim, nije slutilo na dobro. Ali ni poznavanje zemljopisa ni spokojstvo duše ne mogu se odjednom postići, a Emma je sad bila sklona verovanju da će vremenom doći i do jednog i do drugog. *** Svanulo je jutro tog značajnog dana, a verna učenica gospođe Weston nije zaboravila ni u deset ni u jedanaest, ni u dvanaest časova, da u četiri treba da misli na nju. »Mila moja, mila, brižna prijateljice«, govorila je u sebi, silazeći niz stepenice iz svoje sobe, »uvek se preterano starate da svima bude udobno, a za sebe nikad kao da vas gledam onako nespokojnu, kako se neprestano vraćate u njegovu sobu da biste se uverili je li kako treba«.

Kad je prošla kroz predvorje, sat izbi dvanaest. »Dvanaest, neću zaboraviti da mislim na vas? Kroz četiri sata, a sutra u ovo doba, možda, ili malo kasnije, pomišljaću da će oni može biti, svi doći ovamo. Sigurna sam da će ga uskoro dovesti«.

Ona otvori vrata malog salona i ugleda dva gospodina gde sede s njenim ocem, g. Weston i njegov sin. Stigli su pre nekoliko minuta 



i g. Weston nije još ni prestao da objašnjava kako je Frank stigao dan ranije no što su očekivali, a njen otac je još bio usred svoje vrlo učtive dobrodošlice i čestitke, kad se ona pojavila da učestvuje u iznenađenju, pretstavljanju i zadovoljstvu.

Taj Frank Churchill, o kome se tako dugo pričalo, koji je pobudio toliku pažnju, nalazio se sad pred njom, pretstavili su joj ga, i nije joj se činilo da su ga preterano hvalili: mladić je zaista bio veoma lep; ni stasu, ni izrazu, ni držanju nije se moglo ništa zameriti, u ophođenju je imao dosta duha i živosti svoga oca, izgledao je bistar i razborit. Odmah je osetila da će joj se dopasti, a on se ponašao prirodno i neusiljeno, pokazivao se spreman da razgovara, što je nju ubedilo da je došao u nameri da je upozna i da će se uskoro dobro upoznati.

Stigao je u Randalls uoči tog dana. Svidelo joj se što se tako žurio da dođe, što je izmenio svoj raspored i putovao rano od zore do kasno u noć, kako bi dobio pola dana. »Rekao sam vam juče«, uzviknu g. Weston sav ushićen, »rekao sam vam juče svima da će stići pre određenog vremena. Setio sam se šta sam i sam nekad radio. Ne može čovek da mili na putu: prosto mora da stigne brže no što je zamislio. A kad banete pred prijatelje pre no što su počeli da vas izgledaju, to zadovoljstvo mnogo više vredi od ono malo napora kojim je postignuto«. »To je veliko zadovoljstvo, kad čovek sme da ga sebi dopusti«, reče mladić, »ali nema mnogo kuća prema kojima bih uzeo toliku slobodu. Međutim, osećao sam da mogu da činim što god hoću kad dolazim svojoj kući«. Na tu reč »svojoj kući« otac ga pogleda novim izrazom zadovoljstva. Emma je odmah uvidela da mladić zna kako da bude prijatan, a to ubeđenje pojačalo se još više onim što je zatim došlo. Veoma mu se dopadao Randalls, smatrao je da je ta kuća izvanredno lepo uređena, nije hteo da dopusti čak ni to da je vrlo mala, divio se njenom položaju, šetnji do Highburyja, samom Highburyju, a još više Hartfieldu, i izjavio da je za ovo selo osećao uvek onakvu radoznalost kakvu samo rodno mesto može da probudi, 



i mnogo je želeo da ga upozna. Emmi prođe kroz glavu podozriva pomisao, kako to da nikad ranije nije uspeo da zadovolji tu pohvalnu želju. Ali ako je to i bila laž, bila je prijatna laž i prijatno izrečena.

Njegovo držanje nije ostavljalo utisak nečeg smišljenog i izveštačenog. Izgledao je i govorio kao čovek koji je stvarno neobično radostan. Razgovarali su uglavnom o stvarima o kojima se razgovara kad se ljudi tek upoznaju. On je postavljao pitanja: »Da li jaše? Ima li prijatnih predela za jahanje? Ima li prijatnih šetnji? Imaju li mnogo suseda? U Highburyju, verovatno, ima dosta društva? U selu i okolini ima nekoliko vrlo lepih kuća. A igranke, imaju li igranke? Je li društvo muzički obrazovano?« A kad je dobio odgovore na sva ta pitanja i pošto su se tako bliže upoznali, uspeo je da ugrabi priliku, dok su očevi razgovarali među sobom, da pomene svoju maćehu i da o njoj govori s tolikim pohvalama, toplim divljenjem i zahvalnošću što je usrećila njegovog oca, a njega samog veoma ljubazno primila, pa je ovim pružio dokaz više da zna kako da se dopadne i da, izvesno, smatra vrednim da se potrudi kako bi se njoj dopao.

Nije rekao ni jednu pohvalnu reč više od onog što je ona znala da gospođa Weston zaslužuje. Ali nema sumnje, on nije mogao mnogo znati o tome. Shvatao je šta će biti dobro primljeno, za ostalo nije mogao biti siguran. »Njegov otac je vrlo pametno učinio«, rekao je, »kad se oženio: svaki prijatelj mora se tome radovati. A porodica iz koje je dobio takvu blagodet zadužila ga je za večita vremena«. Dospeo je skoro dotle da joj zahvaljuje za vrline gospođice Taylor, mada, izgleda, nije sasvim zaboravljao da bi, prirodno, pre trebalo pretpostavljati da je gospođica Taylor izgradila ličnost gospođice Woodhouse, a ne gospođica Woodhouse ličnost gospođice Taylor. A najzad, kao da je rešio da potpuno odredi svoje mišljenje, zaključi diveći se njenoj mladosti i lepoti: »Bio sam spreman da naiđem na osobu otmenog i prijatnog držanja«, reče on, »ali priznajem da, imajući sve u vidu, nisam 



očekivao ništa više nego da vidim ženu srednjih godina, vrlo pristojnog izgleda; nisam znao da ću u gospođi Weston naći lepu mladu ženu«. »Meni nikad nije dosta da slušam kako je gospođa Weston savršena«, reče Emma. »Sve kad bi vam se učinilo da joj je osamnaest, slušala bih vas sa zadovoljstvom. Ali ona bi se ljutila na vas zbog takvih reči. Ne dajte joj povoda da nasluti da ste o njoj govorili kao o lepoj, mladoj ženi«. »Nadam se da neću biti tako nespretan«, odgovori on. »Ne, budite uvereni« (s laskavim naklonom) »da ću obraćajući se gospođi Weston znati koga smem da hvalim, bez ikakve opasnosti da ona pomisli kako preterujem«.

Emma se pitala da li je i njemu prošlo kroz glavu isto ono podozrenje, koga ona nije mogla da se oslobodi, o tome šta se možda očekuje od njihovog poznanstva, i da li njegovo laskanje treba smatrati kao znak pristanka, ili kao dokaz otpora. Mora ga bolje upoznati da bi razumela njegovo držanje. Zasada oseća jedino da je prijatno. Nije bila u nedoumici o čemu g. Weston često misli.

Više puta je zapažala kako njegovo hitro oko baca na njih zadovoljan pogled; pa i onda kad bi on odlučio da ih ne gleda, bila je uverena da ih često sluša. Tešila se što njen otac, nesposoban za tu vrstu zapažanja i sumnji, nije ni pomišljao na nešto slično. Njemu je, srećom, isto toliko bilo teško da predvidi, koliko i da odobri neki brak. Mada je uvek zamerao svakoj ženidbi i udaji, nije nikad unapred patio strahujući od toga. Izgledalo je da nije u stanju da tako rđavo misli o pameti ma kojih dveju osoba, da bi pretpostavio da će se uzeti, sve dok se ne bi dokazalo da je zaista tako.

Blagosiljala je to slepilo koje joj je išlo na ruku. Bio je u stanju da, neometan ikakvom nepriličom slutnjom, ne očekujući nikakvu neveru od svoga gosta, pusti na volju svojoj prirodnoj, dobroćudnoj učtivosti, raspitujući se brižno kako je g. Frank Churchill putovao, kako je izdržao da dve noći spava po drumskim gostionicama, izražavajući vrlo iskrenu želju da sazna li siguran da nije dobio 



kijavicu, ne dozvoljavajući međutim, da u to bude sasvim siguran dok ne prođe još jedna noć. Pošto je proveo u poseti koliko treba, g.

Weston pođe da se sprema za polazak. »Mora da krene. Ima posla oko svog sena i mnogo što-šta da pokupuje kod Forda za gospođu Weston. Ali ne treba da se zbog njega i drugi žure«.

Njegov sin bio je suviše dobro vaspitan da bi poslušao ovaj nagoveštaj; on se odmah diže, govoreći: »Pošto vi idete dalje poslom, oče, iskoristiću tu priliku za jednu posetu koju svakako moram jednog dana da učinim, pa je bolje da je odmah svršim. Imam čast da poznajem jednu vašu susetku (okrećući se Emmi) jednu gospođicu koja stanuje u Highburyju ili u blizini to je neka porodica Fairfax. Nadam se da mi neće biti teško da nađem kuću, mada mislim da se oni u stvari ne zovu Fairfax, čini mi se da im je ime Barns ili Bates. Poznajete li neku porodicu tog imena?« »Razume se da poznajemo«, uzviknu njegov otac. »Gospođa Bates, prošli smo pored njene kuće, bila je na prozoru. Tačno, tačno, ti poznaješ gospođicu Fairfax. Sećam se da si se družio s njom u Weymouthu; to je krasna devojka. Svakako treba da je posetiš«. »Nije neophodno da je jutros posetim«, reče mladić, »mogao bih i nekog drugog dana, ali u Weymouthu smo tako često bili zajedno da...« »O, idi danas, idi danas. Nemoj odlagati. Što možeš učiniti danas ne ostavljaj za sutra, A usto, moram ti nešto napomenuti, Frank, brižljivo pazi da ovde, u ovom mestu, ne propustiš da joj ukažeš pažnju. Ti si je tamo viđao s Campbellovima, kad je bila na ravnoj nozi sa svakim s kim je dolazila u dodir, ali ovde je kod svoje siromašne stara-majke, koja jedva izlazi na kraj. Ako je ne posetiš brzo, uvredićeš je«. Sin je izgledao ubeđen. »Čula sam da je kazala da vas poznaje«, reče Emma. »Ona je vrlo otmena mlada devojka«. On se saglasi s tim mišljenjem, ali je svoje »Jeste« izrekao toliko bez naglaska, da je ona bila sklona da posumnja slaže li se on stvarno s njom; pa ipak, ako bi za gospođicu 



Fairfax smatrao da je samo osrednje otmena, onda mora da postoji neka naročita vrsta otmenosti za pomodni svet. »Ako ranije nije učinila naročiti utisak na vas«, reče ona, »verujem da će danas učiniti. Videćete da vrlo lepo izgleda; videćete je i čućete je, ne, bojim se da je nećete uopšte čuti, jer ima tetku koja ne zatvara usta«. »Vi poznajete gospođicu Fairfax, gospodine, je li tako?« reče g.

Woodhouse, koji je uvek poslednji razabirao o čemu se govori. »Onda mi dopustite da vam kažem da je to veoma prijatna mlada devojka.

Ona je ovde u gostima kod svoje stara-majke i tetke; veoma valjan svet, znam ih od vajkada. Biće im izvanredno milo da vas vide, ubeđen sam; jedan od mojih momaka poći će s vama da vam pokaže put«. »Nipošto, dragi gospodine; moj otac će me uputiti«. »Ali vaš otac ne ide dotle: on ide samo do »Krune«, a to je na drugoj strani ulice i ima vrlo mnogo kuća, pa se, možda, nećete lako snaći, I put je veoma kaljav, ako se ne držite pešačke staze, ali vam moj kočijaš može pokazati gde je najbolje da pređete ulicu«.

G. Frank Churchill je i dalje odbijao što je mogao ozbiljnije, a otac ga je u tome svesrdno podržavao, izjavivši: »Dragi prijatelju, to je potpuno nepotrebno. Frank ume da raspozna baricu kad je ugleda, a što se tiče kuće gospođe Bates, od »Krune« nema ni dva koraka«.

Dopustili su im da pođu sami, jedan srdačno klimnu glavom, i uz graciozan naklon drugog, dva gospodina iziđoše.

Emma je tim početkom poznanstva bila zadovoljna, i sad je o Randallsu mogla da misli u koje bilo doba dana, potpuno uverena da se tamo dobro osećaju.





G. Frank Churchill pojavio se opet sutradan ujutru. Došao je

sa gospođom Weston, koju je, kao i Highbury, izgleda, mnogo zavoleo. Sedeo je s njom kod kuće uprijatnom razgovoru, dok nije došlo uobičajene vreme za njenu šetnju; i kad ga je zamolila da izabere kuda će šetati, on se odmah odlučio za Highbury. »On ne sumnja da ima veoma prijatnih šetnji u svim pravcima, ali ako se njemu prepusti izbor, uvek bi izabrao isti. Uvek će ga privlačiti Highbury, to mesto je puno čistog vazduha, veselo, srećnog izgleda«. Za gospođu Weston Highbury je značio što i Hartfield; a verovala je da i za njega znači to isto. Uputiše se pravo tamo. Emma ih nije očekivala, jer g. Weston, koji je za trenutak svratio da bi čuo kako mu je sin vrlo zgodan mladić, nije znao za njihove namere; i stoga se prijatno iznenadila kad ih je ugledala kako zajedno, ruku pod ruku, prilaze kući. Želela je da ga vidi ponovo, a naročito da ga vidi u društvu gospođe Weston, jer je od njegovog ponašanja prema ovoj zavisilo njeno mišljenje o njemu. Da tu nije ispunio očekivanja, ništa mu ne bi moglo pomoći. Ali videvši ih zajedno, bila je savršeno zadovoljna.

Dužno poštovanje on joj nije odavao samo lepim rečima ili preteranim laskanjem: ništa nije moglo biti prikladnije ili dopadljivije od njegovog celokupnog ponašanja prema njoj, niti je išta moglo na prijatniji način izražavati njegovu želju da je smatra prijateljem i da stekne njenu naklonost. A Emma je imala dovoljno vremena da to razumno oceni, pošto su oni ostali sve do podne. Sve troje su dobar sat ili dva šetali zajedno, najpre po hartfildskom šumarku, a zatim po Highburyju: njega je sve oduševljavalo; dovoljno se divio Hartfieldu da bi ugodio g. Woodhouseu, a kad su odlučili da krenu dalje, on izrazi želju da se upozna s celim selom, 



zapažajući ono što je zanimliivo i za pohvalu mnogo češće nego što bi Emma očekivala. Izvesni predmeti za koje se naročito raspitivao ukazivali su da ima lepu dušu. Zamolio je da mu pokažu kuću u kojoj je njegov otac dugo živeo i koja je bila dom njegovog dede; a saznavši da je još živa neka stara žena koja mu je bila dadilja, išao je s jednog kraja ulice na drugi, tragajući za njenom kućicom. Iako u njegovom traganju ili zapažanju nije bilo naročite vrline, sve zajedno pokazivalo je dobru volju prema Highburyju uopšte, a to je, svakako, mnogo ličilo na vrlinu u očima onih u čijem se društvu nalazio.

Emma je posmatrala i zaključila da, s obzirom na osećanja koja sada pokazuje, ne bi bilo ispravno pretpostaviti da on svojevoljno nije dotada dolazio u Highbury; zaključila je isto tako da ne glumi, niti se razmeće izjavama koje nisu iskrene, i da g. Knightley, nesumnjivo, nije pravedan prema njemu.

Prvo su se zaustavili kod gostionice »Kruna«, osrednje kuće, mada najbolje u svojoj vrsti, gde su držana dva para poštanskih konja, više za potrebe suseda, nego za upotrebu na drumu. Njegove pratilje nisu očekivale da će ta zgrada pobuditi neku pažnju i zadržati ih, ali, prolazeći pored nje, ispričale su istoriju velike sobe koja je, kako se videlo, bila naročito dozidana. Sagrađena je pre mnogo godina kao dvorana za igranke i upotrebljavala se povremeno u takve svrhe dok je okolina bila gušće naseljena, sa dosta igrača. Ali ti slavni dani su davno prošli i sad je ta odaja mogla očekivati jedino da se u njoj sastaje društvo za igranje vista, koje su osnovala mesna gospoda i polugospoda. Odmah je ta prostorija privukla njegovu pažnju. Zanimala ga je zato što je ranije služila kao dvorana za igranke i, umesto da produži put, on zastade nekoliko trenutaka kod dva visoka prozora koja su bila otvorena, da pogleda unutra, oceni mogućnosti dvorane i zažali što je prestala njena prvobitna namena.

Nije joj našao nikakve zamerke, niti je priznao ijednu na koju su mu one ukazale. Ne, dvorana je dovoljno duga, dovoljno široka, dovoljno lepa. U njoj bi se udobno smestilo dovoljno sveta. Trebalo bi da zimi priređuju igranke bar svakih četrnaest dana. Zašto 



gospođica Woodhouse ne oživi nekadašnje dobre stare dane te dvorane? Ona koja može da učini sve u Highburyju. Pomenuše mu da u mestu nema boljih porodica i izraziše; svoje ubeđenje da se niko izvan mesta i njegove neposredne okoline ne bi rešio da dođe na igranku, ali se on time nije zadovoljio. Nisu ga mogle ubediti da tolike kuće lepog izgleda, koje je video oko sebe, nisu mogle dati dovoljan broj igrača; čak i kada su mu iznele pojedinosti i opisale sve porodice, on još nije hteo da prizna da bi takva mešavina mogla da bude naročito nepodesna, ili da bi bilo i najmanje teškoće da se idućeg jutra svako vrati na svoje društveno mesto.

Rasuđivao je kao mlad čovek koji veoma voli da igra, i Emma se pomalo iznenadila, videći da urođene osobine Westona tako odlučno preovlađuju nad navikama stečenim kod Churchilla. Izgledalo je da ima snagu i duh, veselost i društvenost svoga oca, a ništa od oholosti i nepristupačnosti onih iz Enscombea. Što se tiče oholosti, možda je zaista nije imao dovoljno; njegova ravnodušnost prema mešanju društvenih položaja gotovo se graničila s neotmenošću duha. On, međutim, nije mogao da donosi sud o zlu koje je potcenjivao. To je bio samo izliv živahnog raspoloženja.

Najzad su ga nagovorile da se odmakne od »Krune«.

Pošto su se nalazili u blizini kuće u kojoj su stanovale gospođa i gospođica Bates, Emma se seti da je on dan ranije nameravao da ih poseti i upita, ga da li je to učinio. »Da, o, da«, odgovori on, »baš sam hteo da vam to pomenem.

Veoma uspela poseta. Video sam sve tri gospe, i bio sam vam veoma zahvalan što ste mi skrenuli pažnju. Da me je govorljiva tetka uhvatila nespremnog, propao bih. Ovako sam se samo prevario i učinio jednu veoma nerazumnu posetu. Deset minuta bi bilo potpuno dovoljno, možda i potpuno prikladno, i ja sam rekao ocu da ću se svakako pre njega vratiti kući; ali nisam mogao da pobegnem, nije bilo zastoja. Kad je on najzad došao po mene (pošto me nigde na drugom mestu nije pronašao), zaprepastio sam se utvrdivši da sam





ustvari proveo s njima skoro tri četvrti sata. Dobra gospođa mi nije dala mogućnosti da se izvučem ranije«. »A kako vam izgleda gospođica Fairfax?« »Rđavo, vrlo rđavo; to jest, ukoliko jedna mlada gospođica sme da izgleda rđavo; ali taj izraz se ne sme upotrebiti, zar ne, gospođo Weston? Žene ne mogu nikada da izgledaju rđavo; a, ozbiljno govoreći, gospođica Fairfax je po prirodi tako bleda, da skoro uvek ostavlja utisak slabog zdravlja, velika šteta što nije svežija i rumenija«.

Emma se nije složila s njim i počela je usrdno da brani izgled gospođice Fairfax. »Nikada nije blistala od zdravlja, ali ona ne može da se složi da je bolešljive boje; ima neke nežnosti i mekoće u njenoj puti, što daje naročitu otmenost crtama njenog lica!« On je slušao s dužnim poštovanjem, pomenuo je da je čuo mnoge kako govore to isto, ali ipak mora priznati da njemu ne može ništa nadoknaditi nedostatak onog divnog sjaja koji pruža zdravlje.

Ako crte lica i nisu pravilne, prijatna boja kože daje im lepotu; a gde su one pravilne, dejstvo je, srećom ne mora da pokušava da opiše kakvo je to dejstvo. »Dobro«, reče Emma, »o ukusu se ne može raspravljati.

Uostalom, izuzimajući njenu put, ona vam se dopada«.

On odmahnu glavom i nasmeja se. »Ne mogu da odvojim gospođicu Fairfax od njene puti«. »Da li ste je često viđali u Weymouthu? Jeste li bili često u istom društvu?« U tom trenutku su se približili Fordovoj radnji i on uzviknu brzo: »Ha! Mora biti da je ovo ta radnja u koju svi svakodnevno odlaze celog svog života, kako mi reče moj otac. On kaže da i sam dolazi u Highbury šest puta nedeljno i da uvek ima posla kod Forda.

Ako vam to nije neugodno, molim vas uđimo da bih mogao da dokažem da i ja pripadam ovom mestu, da sam pravi građanin Highburyja.





Moram da kupim nešto kod Forda. To će mi dati pravo građanstva. Oni sigurno prodaju rukavice«. »O, da, rukavice i sve ostalo. Divim se vašem rodoljublju.

Obožavaće vas u Highburyju. Pre no što ste došli, bili ste veoma omiljeni zato što ste sin gospodina Westona, ali ostavite pola gvineje kod Forda, i postaćete omiljeni zbog sopstvenih vrlina«.

Oni uđoše; i dok su na tezgu iznosili i otvarali glatke, lepo uvezane kutije raznih vrsta robe, on reče: »Ali izvinite, gospođice Woodhouse, vi ste se obratili meni, rekli ste nešto u trenutku kada je izbio ovaj moj 'amor patriae'. To ne smem da propustim; uveravam vas da mi ni najveća slava u javnosti ne bi nadoknadila gubitak bilo kakve sreće u ličnom životu«. »Pitala sam samo da li ste dobro poznavali gospođicu Fairfax i njeno društvo u Weymouthu?« »Sada, pošto sam shvatio vaše pitanje, moram reći da je ono vrlo nezgodno. Ženi uvek pripada pravo da odredi stepen poznanstva.

Gospođica Fairfax se sigurno već izjasnila. Neću da se izložim neprilici tvrdeći nešto više od onoga što je ona rešila da kaže«. »Časna reč, odgovarate oprezno kao što bi ona sama učinila. A njen izveštaj o svemu ostavlja mnogo mesta nagađanju; ona je tako uzdržljiva, tako malo voljna da i nešto najmanje kaže bilo o kome, i ja zaista mislim da možete reći što hoćete o svom poznanstvu s njom«. »Mogu li, zaista? U tom slučaju reći ću istinu, a to mi i najbolje odgovara. Često sam je viđao u Weymouthu. Campbellove sam malo poznavao još iz Londona, a u Weymouthu smo vrlo često bili u istom društvu. Pukovnik Campbell je veoma prijatan čovek, a gospođa Campbell ljubazna, srdačna žena. Svi mi se sviđaju«. »Zaključujem da vam je poznat položaj gospođice Fairfax i zanimanje koje joj je suđeno«. amor patriae – rodoljublje (lat.)





»Da«, (sa izvesnim kolebanjem), »verujem da znam«. »Došli ste do osetljivih predmeta, Emma«, reče gospođa Weston smešeći se, »ne zaboravite da sam i ja ovde. Gospodin Frank Churchill gotovo ne zna šta da kaže kada govorite o zanimanju gospođice Fairfax. Ja ću odmaći malo dalje«. »Ja zaista o njoj mogu da mislim samo kao o prijateljici, najmilijoj prijateljici«, reče Emma. Izgledalo je da on potpuno razume i ceni takvo osećanje. Pošto su kupili rukavice i izišli iz radnje, Frank Churchill reče: »Da li ste ikada čuli kako svira ta mlada gospođica, o kojoj smo govorili?« »Da li sam ikad čula!« odgovori Emma »Zaboravljate koliko ona pripada Highburyju. Čula sam je svake godine otkako smo obe počele da učimo muziku. Ona divno svira«. »Tako mislite; zar ne? Želeo sam da čujem mišljenje nekoga ko je u stanju da to oceni. Meni je izgledalo da ona dobro svira, to jest s dosta osećanja, ali ja se sam ne razumem nimalo u tome. Muziku veoma volim, ali nemam ni znanja ni prava da donosim sud o bilo čijem izvođenju. Navikao sam da slušam kako joj se dive, i sećam se jednog dokaza za mišljenje da ona dobro svira: jedan čovek, i to vrlo muzikalan i zaljubljen u drugu devojku, veren s njom i pred brakom, ipak nije nikada molio tu devojku da sedne za klavir, ako bi gospođica o kojoj govorimo mogla da sedne umesto nje, nikada nije voleo da čuje onu prvu, ako bi mogao da čuje drugu. To je, po mom mišljenju, bio izvestan dokaz, jer je taj čovek bio poznat kao muzički obdaren«. »Još kakav dokaz!« reče Emma koju je to u najvećoj meri zabavljalo. »Gospodin Dixon je veoma muzikalan, zar ne? Od vas ćemo za pola sata saznati mnogo više o njima, nego što bi gospođica Fairfax blagoizvolela da kaže za pola godine«. »Da, gospodin Dixon i gospođica Campbell su te ličnosti; a ja sam to smatrao vrlo jakim dokazom«.





»Zaista je i bio vrlo jak; istinu govoreći, mnogo jači no što bi meni, da sam ja gospođica Campbell, mogao da bude prijatan. Ne bih mogla da opravdam čoveka koga je više privlačila muzika od ljubavi, koji je imao više osećajnosti za melodiju od mojih osećanja. »Znate, ona je njena vrlo dobra prijateljica«. »Slaba uteha!« reče Emma smejući se.»Radije bih da me potisne tuđinka nego vrlo dobra prijateljica; s tuđinkom, to bi moglo i da se ne ponovi; ali kakva je nevolja imati uvek kraj sebe vrlo dobru prijateljicu, koja sve radi bolje od vas! Jadna gospođa Dixon! Milo mi je što se udala i nastanila u Irskoj«. »U pravu ste. To nije bilo vrlo laskavo za gospođicu Campbell, ali je izgledalo da ona to zaista ne oseća«. »Utoliko bolje, ili utoliko gore; ne znam ni sama. Ali bila to kod nje blagost ili glupost, osetljivost za prijateljstvo ili otupelost osećanja, mislim da je postojala jedna osoba koja je to morala osećati, sama gospođica Fairfax. Ona je morala osećati kako je to njeno isticanje neprilično i opasno«. »Što se toga tiče... ja ne...« »O, nemojte zamišljati da i očekujem od vas ili ma od koga drugog da mi opiše osećanja gospođice Fairfax. Pretpostavljam da o njima ne zna ništa nijedno ljudsko biće, sem nje same, ali ako je ona i dalje svirala kad god bi je gospodin Dixon zamolio, čovek može da nagađa što god hoće«. »Izgleda da među svima njima vlada izvanredno dobro razumevanje...« otpoče on prilično brzo, ali se zaustavi i dodade: »Međutim, nemoguće mi je da kažem kakvi su odnosi stvarno vladali među njima, kako je sve to izgledalo iza kulisa. Mogu samo reći da je naoko vladala sloga. Ali pošto vi poznajete gospođicu Fairfax iz detinjstva, bolje ćete oceniti njenu ličnost i znaćete kako bi se ona držala u opasnim prilikama«. »Poznajem je još iz detinjstva, nesumnjivo; zajedno smo odrasle, i prirodno se moglo očekivati da ćemo biti prisne, da ćemo se družiti kad god ona bude dolazila u posetu svojoj porodici. Ali tako nikad 



nije bilo. Gotovo i ne znam kako se to dogodilo; možda sam ja tu pomalo kriva, jer nisam podnosila tu devojku koju su njena tetka i baba i celo njihovo društvo uvek toliko obožavali i uznosili. A onda, ta njena uzdržljivost. Nikada nisam mogla da se sprijateljim s nekim ko je tako potpuno uzdržljiv«. »To je, zaista, nešto što odbija«, reče on. »Često je vrlo zgodno, nesumnjivo, ali se nikada ne može svideti. Uzdržljivost je bezbedna, ali nije i privlačna. Uzdržljiva osoba ne može se voleti«. »Ne može, sve dok uzdržljivost ne prestane prema vama; a onda privlačnost može da bude mnogo veća. Ali, moralo bi mi biti mnogo teže bez prijateljice ili prijatne drugarice, mnogo teže nego dosada, da bih se trudila da pobedim ma čiju uzdržljivost i tako steknem prijateljicu. O prisnosti između gospođice Fairfax i mene ne može biti govora. Nemam razloga da rđavo mislim o njoj, ni najmanje, sem što takva krajnja i neprestana uzdržljivost u rečima i ponašanju, takva bojazan da se pruži određena pretstava o ma kome, može da izazove sumnju da postoji nešto što treba kriti«.

On se potpuno složi s njom; pošto su tako dugo zajedno šetali i tako slično mislili, Emmi se činilo da ga već vrlo dobro poznaje, i teško je mogla poverovati da su se tek drugi put videli. On nije bio baš onakav kakvog ga je ona zamišljala: manje svetski čovek u izvesnim svojim shvatanjima, manje bogatstvom pokvareno dete, i stoga bolji no što je očekivala.

Njegova mišljenja izgledala su umerenija, njegova ocena kuće g.

Eltona, koju je, kao i crkvu, otišao da pogleda; nije se složio s njima kada su joj one nalazile nedostatke. Ne, on ne može da je smatra rđavom kućom; svakako ne bi zbog nje trebalo žaliti onog čija je. On ne smatra da bi trebalo žaliti ma kog čoveka koji bi imao tu kuću, ako bi je delio s voljenom ženom.

Sigurno da u njoj ima dosta prostora za udoban život. Čovek bi morao biti glup kad bi želeo nešto više.





Gospođa Weston se nasmeja i reče mu da ne zna o čemu govori.

Pošto je sam navikao na prostranu kuću i nikada nije mislio o tome kolike prednosti i ugodnosti dolaze od njene veličine, on nije kadar da rasuđuje o lišavanjima koja su neminovna u maloj kući. Ali je Emma u duši zaključila da on dobro zna o čemu govori, i da pokazuje vrlo lepu sklonost da se rano okući i da se oženi iz časnih pobuda.

On možda nije bio svestan koliko nedostatak sobe za mlađe ili rđava ostava narušavaju domaći mir; ali je, bez svake sumnje, savršeno osećao da ga Enscombe ne može učiniti srećnim, i da bi se, kad jednom zavoli, rado odrekao većeg bogatstva da bi mogao da rano osnuje svoj dom.





Sutradan,

Emma se malo pokolebala u svom dobrom mišljenju o Franku Churchillu kad je čula da je otišao u London samo zato da bi se potšišao. Izgleda da mu je za doručkom najednom nešto ušlo u glavu: poslao je po dvokolice i krenuo, s namerom da se vrati za ručak, a nemajući, kako se činilo, nikakav važniji posao sem šišanja. Svakako, nije bilo ničeg rđavog u tome što je proputovao dva puta dvadeset četiri kilometra zbog takvog posla, ali je bilo nečeg kicoškog i besmislenog, što ona nije mogla da odobri. To se nije slagalo s razboritom smišljenošću, umerenosti u izdacima, ili čak nesebičnom toplinom srca, koje je, kako je verovala, uoči tog dana otkrila u njemu. Sada se moglo reći i za njega da je sujetan, rasipan, da voli promene, da je priroda koja mora nečim da se bavi, bilo to dobro ili zlo, da je nemaran prema svome ocu i gospođi Weston, kojima se to neće svideti, da je ravnodušan prema tome kako će ostali svet primiti njegovo ponašanje. Njegov otac ga je samo nazvao gizdavcem, smatrajući taj događaj vrlo zgodnim za pričanje; ali bilo je dovoljno jasno da se nije dopao gospođi Weston, koja je preko njega prešla što je moguće brže i jedino primetila da »svaki mladić ima svoje bubice«. Ako se izuzme ova mala mrlja, Emmi se činilo da je njena prijateljica, otkako je došao, stekla lepo mišljenje o njemu.

Gospođa Weston je rado govorila kako je pažljiv i prijatan u društvu i kako u njegovoj naravi uopšte zapaža mnogo čega što joj se sviđa.

Izgledalo je da je vrlo otvorene prirode, izvesno vrlo vesele i žive. U njegovim shvatanjima nije mogla da zapazi ničeg pogrešnog, a vrlo mnogo nesumnjivo pravilnog. O svom ujaku govorio je toplo i s uživanjem, voleo je da o njemu priča, rekao je da bi on bio najbolji čovek na svetu kad bi mogao da čini po svojoj volji; mada nije bio privržen svojoj ujni, sa zahvalnošću je priznavao njenu dobrotu i 



izgledalo je da želi da uvek s poštovanjem govori o njoj; sve je to davalo puno nade; i da mu nije onako nesrećno palo na pamet da se potšiša, ne bi bilo ničeg što bi ga činilo nedostojnim one naročite časti koju mu je ukazala njena uobrazilja, časti ako ne da se istinski zaljubi u nju, a ono bar da bude vrlo blizu tome, i sačuva od toga zahvaljujući jedino njenoj ravnodušnosti, (jer se ona još držala svoje odluke da se ne udaje), ukratko, časti da u očima svih njihovih zajedničkih poznanika bude označen kao njen suđenik. Sa svoje strane, g, Weston je ovom zbiru njegovih odlika dodao jednu vrlinu koja nije bila bez značaja.

Dao joj je na znanje da se Franku veoma dopala, da je on smatra vrlo lepom i vrlo privlačnom; a pošto se sve to moglo da kaže u njegovu korist, smatrala je da ne sme da sudi o njemu strogo i, kao što je primetila gospođa Weston, »svaki mladić ima svoje bubice«. Među njegovim novim poznanicima u Surryu nalazila se jedna osoba koja mu nije bila tako blagonaklono raspoložena. O njemu su u celoj donvelskoj i hajberiskoj parohiji sudili veoma ljubazno; male razuzdanosti velikodušno su opraštali tako zgodnom mladiću, mladiću koji se tako često smeškao i tako lepo klanjao. Ali među njima je bila jedna glava čiji oštri sud nisu mogla ublažiti ni klanjanja ni osmesi, g. Knightley. U Hartfieldu su mu ispričali šta se desilo; za trenutak je poćutao, ali odmah zatim Emma ga ču kako, preko novina koje je držao, govori za sebe: »Hm, neozbiljan, luckast mladić, kao što sam i mislio«.

Gotovo je htela da se naljuti, ali pogledavši ga za trenutak, uveri se da je on to rekao zaista samo zato da bi dao oduška svojim osećanjima, a ne da bi nekog izazvao, i zato oćuta. Iako g. i gospođa Weston u izvesnom pogledu nisu doneli dobre vesti, njihova je poseta ovog jutra u drugom smislu bila dobrodošla.

Dok su se oni bavili u Hartfieldu, desilo se nešto zbog čega je Emma zaželela đa čuje njihov savet; a još srećnija okolnost je bila što je ona želela upravo onakav savet kakav su joj i dali. Radilo se o ovome: već više godina Coleovi su živeli u Highburyju; bili su vrlo 



dobri ljudi, ljubazni, širokogrudi i skromni; ali, s druge strane, bili su niskog porekla, bavili su se trgovinom i nisu bili naročito obrazovani. Kad su se tek doselili u taj kraj, živeli su srazmerno svojim mogućnostima, mirno, u malom društvenom krugu i ne razmećući se; ali za poslednju godinu ili dve njihovo imanje se znatno povećalo, kuća u gradu donosila je veći prihod, i sreća im se osmehnula u svemu.

Uporedo s bogatstvom povećavale su se i njihove želje: bila im je potrebna veća kuća i težili su da prošire svoje društvo. Proširili su kuću, povećali broj slugu, kao i izdatke svake vrste, te su u to vreme, po bogatstvu i načinu života, dolazili odmah iza porodice u Hartfieldu. Znajući da vole društvo i da su uredili novu trpezariju, i svi su predviđali da će oni često davati ručkove; i zaista, već su priredili nekoliko prijema, uglavnom za neženje. Emma je teško mogla verovati da će se usuditi da pozovu poznate i najbolje porodice, one iz Donwell, Hartfielda i Randallsa. A ako bi to učinili, nju zaista ništa ne bi moglo, dovesti u iskušenje da ode; žalila je samo što, usled poznatih navika njenog oca, njeno odbijanje ne bi razumeli onako kako bi ona želela. Coleovi su uživali ugled u svom staležu, ali trebalo ih je naučiti da ne mogu oni da određuju kakvi će biti njihovi odnosi s porodicama iz višeg društva. Veoma se bojala da će im ovu lekciju samo ona dati; nije se mnogo uzdala u g.

Knightleyja, a nimalo u g. Westona. Ali ona je odlučila kako da dočeka tu drskost mnogo nedelja pre no što se ona dogodila, a kad je uvreda najzad došla, delovala je na nju sasvim drukčije. U Donwellu i Randallsu primili su pozive, ali njenom ocu i njoj još ništa nije stiglo. Objašnjenje gospođe Weston o tome: »Pretpostavljam da oni ne dopuštaju sebi tu slobodu prema vama, oni znaju da vi ne ručavate van kuće«, nije je sasvim zadovoljilo. Volela bi da ima mogućnosti da odbije. Docnije, pomišljajući neprestano kako će se društvo koje su pozvali sastojati upravo od onih koji su joj bili najdraži, nije znala da ne bi možda pala u iskušenje da prihvati.

Trebalo je da Harrieta i Batesove dođu tamo uveče. Dan ranije, dok 



su šetali kroz Highbury, govorili su o tome i Frank Churchill je žalio najiskrenije što ona neće biti prisutna. Kako bi bilo da završe to veče igrankom, pitao je on. Sama ta mogućnost dražila je još više, a to što su je ostavili u veličanstvenoj usamljenosti, čak i pod pretpostavkom da su je izostavili zato što je suviše visoko cene, pružalo joj je slabu utehu.

Zbog tog poziva, koji je stigao za vreme posete Westonovih Hartfieldu, bilo je njihovo prisustvo tako zgodno; jer, mada je odmah, pošto ga je pročitala, primetila: »Naravno, moramo odbiti«, ona ih je vrlo brzo upitala šta joj savetuju da učini, a oni su joj bez oklevanja savetovali da ide, na što je ona pristala. Priznala je da, uzimajući sve u obzir, nije sasvim protiv tog izlaska. Coleovi su se izražavali veoma pristojno, bilo je zaista mnogo istinske pažnje u načinu kako su je pozivali, mnogo poštovanja prema njenom ocu. »Oni bi ranije zamolili za tu čast, ali su čekali dok im stigne iz Londona paravan koji bi, kako su se nadali, sačuvao gospodina Woodhousea od promaje, tako da bi se lakše rešio da im učini čast svojom posetom«. Sve u svemu, nju je bilo lako ubediti; i pošto su ukratko utvrdili među sobom kako bi se to sve izvelo a da se ne poremeti udobnost g. Woodhousea, računajući kao sigurno da će mu gospođa Goddard, ako ne gospođica Bates, praviti društvo, nagovorili su ga da svoju kćer pusti da ode na ručak određenog dana i provede celo popodne bez njega. Što se tiče njegovog odlaska, Emma ga je uveravala da nije za njega: biće suviše kasno, a društvo suviše mnogobrojno. On se uskoro skoro sasvim pomirio s tim. »Ne volim da idem na ručkove«, reče on, »nikada ih nisam voleo. Isto teko ni Emma. Nije nam prijatno da ostanemo dockan. Žao mi je što gospodin i gospođa Cole priređuju taj ručak. Mislim da bi bilo mnogo bolje kad bi oni na leto došli jednoga dana popodne k nama, na čaj i pošli s nama u popodnevnu šetnju, što bi mogli učiniti, pošto mi to sve rano svršavamo, a da ipak stignu kući pre večernje vlage. Nikoga ne bih izlagao rosi letnje večeri. Međutim, pošto oni toliko žele da draga Emma ruča s njima, 



a pošto ćete vas dvoje biti tamo, kao i gospodin Knightley, da se starate o njoj, ne želim da to sprečavam, pod uslovom da vreme bude onakvo kako treba, ni vlažno, ni hladno, ni vetrovito«. Zatim, okrenuvši se gospođi Weston i gledajući je kao da je blago kori, reče: »Ah, gospođice Taylor, da se niste udali vi biste ostali sa mnom kod kuće«. »Dobro, gospodine«, uzviknu g. Weston, »pošto sam ja odveo gospođicu Taylor, dužan sam da popunim njeno mesto, ako mogu; skoknuću do gospođe Goddard odmah, ako želite«.

Ali pomisao na ma šta, što treba da se učini odmah samo je povećavala, a ne smanjivala uznemirenost g. Woodhousea. Gospe su bolje znale kako da je stišaju. Neka g. Weston bude spokojan, i sve će se polako udesiti. Ovakvim postupanjem g. Woodhouse se uskoro dovoljno pribrao da razgovara kao obično. »Bio bi srećan da vidi gospođu Goddard. Veoma poštuje gospođu Goddard; trebalo bi da Emma napiše nekoliko redaka i da je pozove.

James bi mogao da odnese poruke. Ali, pre svega, mora da odgovori gospođi Cole«. »Moraš me izviniti, draga moja, što je moguće učtivije. Reći ćeš da sam ja skoro pravi bolesnik, da nikud ne izlazim i da zbog toga moram da odbijem njihov ljubazni poziv; počećeš s mojim izrazima poštovanja, naravno. Ali ti ćeš učiniti sve kako valja. Ne moram da ti govorim šta treba da se učini. Ne smemo zaboraviti da obavestimo Jamesa da će nam kola biti potrebna u utorak. Neću se plašiti za tebe kad si s njim. Svega jednom smo išli tamo otkako je napravljen novi put, ali ipak znam da će te James sigurno odvesti; a kad stigneš tamo, moraš mu reći u koje vreme želiš da dođe po tebe, bolje bi bilo da kažeš neki raniji sat. Neće ti biti prijatno da ostaneš dugo. Bićeš vrlo umorna posle čaja«. »Ali, tata, vi ne biste želeli da se vratim pre no što se osetim umornom, zar ne?« »O, ne, mila moja, ali ti ćeš se brzo umoriti. Tamo će biti mnogo sveta i svi će uglas govoriti. Neće ti prijati ta galama«. 



»Ali, dragi gospodine«, uzviknu g. Weston, »ako Emma ode rano, rasturiće društvo«. »Nije nikakva šteta ako tako bude«, reče g. Woodhouse. »Za svako društvo je bolje da se što pre raziđe«. »Ali vi ne mislite kako bi to moglo izgledati Coleovima, Emmin odlazak odmah posle čaja mogao bi ih uvrediti. Oni su dobroćudni ljudi i ne misle mnogo o svom dostojanstvu, pa ipak bi im se moralo učiniti da za njih nije vrlo laskavo kad se neko žuri da ode, a kad bi to učinila gospođica Woodhouse, to bi ih više pogodilo nego kad bi to učinila ma koja druga osoba. Siguran sam da vi ne biste želeli da razočarate ili ponizite Coleove, gospodine, te ljubazne, dobre ljude kakvi se retko sreću, i koji su vam susedi već deset godina«. »Ne, ni za šta na svetu. Gospodine Westone, veoma sam vam zahvalan što ste me potsetili na to. Bilo bi mi veoma žao da ih ma čime uvredim. Znam kako su oni valjani. Perry mi kaže da gospodin Cole nikad ne pije pivo. Ne biste to rekli kad ga pogledate, ali on pati od žuči, gospodin Cole mnogo pati od žuči. Ne, ne bih želeo da im zadam neki bol. Draga moja Emma, moramo da razmislimo o tome.

Siguran sam da ćeš ti radije ostati malo duže no što bi želela, samo da ne bi slučajno uvredila gospodina i gospođu Cole. Nećeš se obazirati na to što si umorna. Znaš, bićeš potpuno sigurna među svojim prijateljima«. »O, da, tata. Ja se uopšte ne plašim za sebe; i da nije vas, ne bih marila da ostanem isto koliko i gospođa Weston. Bojim se samo da ćete sedeti i čekati me. Verujem da ćete se s gospođom Goddard osećati vanredno ugodno. Znate da ona voli piquet (kartaška igra), ali kad ona ode kući, bojim se da ćete sedeti sami, umesto da odete da spavate u svoje uobičajeno vreme, a pomisao na to bi mi potpuno pokvarila raspoloženje. Morate mi obećati da nećete sedeti«. Obećao je pod uslovom da i ona nešto obeća: da će se svakako dobro istrljati i ugrejati ako dođe kući prozebla; da će nešto pojesti ako bude gladna; da će njena sobarica sedeti i čekati je; i da će se Seri i sluga postarati da u kući sve bude u redu kao i obično. 



Frank Churchill se opet vratio; ako je oca pustio da ga čeka za

ručak, u Hartfieldu to nisu znali, jer je gospođa Weston mnogo želela da se on dopadne g. Woodhouseu, i čuvala se da ne oda svaku njegovu manu koja bi se mogla sakriti. Vratio se potšišane kose i veselo se smejao samom sebi, ali kao da se nije nimalo stideo onog što je učinio.

Nije bilo razloga da žali za dugom kosom, jer nije imao da krije zbunjeno lice, niti da žali za potrošenim novcem, jer mu raspoloženje nije moglo biti bolje. Bio je siguran u sebe i živahan kao i uvek.

Pošto ga je videla, Emma je ovako mudrovala u sebi: »Ne znam da li to treba da bude tako, izvesno je da budalaste stvari prestaju da budu budalaste ako ih bez ikakva stida rade pametni ljudi. Nevaljalstvo je uvek nevaljalstvo, ali ludost nije uvek ludost. Zavisi od toga kakvi su ljudi koji to rade. Gospodine Knightley on nije lakomislen i glupav mladić. Da jeste, on bi to učinio drukčije. Ili bi se hvalio onim što je uradio, ili bi se stideo. Ili bi se razmetao kao kakav kicoš, ili bi se služio izgovorima kao neko ko nema snage da brani svoju sujetu. Ne, potpuno sam sigurna da on nije ni lakomislen ni glupav«.

Osvanuo je utorak i ona je zadovoljna očekivala da ga opet vidi, i to na duže vreme no ranije, da ovom prilikom oceni njegovo ponašanje uopšte, i na osnovu toga razjasni njegovo ponašanje prema sebi, da proceni hoće li uskoro možda biti potrebno da se pokaže hladnija, i da zamišlja šta li će sve zapaziti oni koji će ih sad prvi put videti zajedno. Imala je nameru da bude veoma vesela, iako je sve to trebalo da se odigra kod g. Colea; a nije bila u stanju da zaboravi kako je nju, od svih mana g. Eltona, čak i u danima 



njegove milosti, najviše ljutila ta što je voleo da ide na ručak kod g.

Colea. Bila je sigurna da će se njen otac dobro osećati, pošto su gospođa Bates i gospođa Goddard mogle da dođu; pre no što je otišla od kuće, izvršila je poslednju prijatnu dužnost izrazivši im svoje poštovanje dok su zajedno sedeli posle ručka i dok je njen otac nežno zapažao kako joj je haljina lepa; poslužila je dve gospe velikom kriškom torte i punom čašom vina, i tako im naknadila, koliko god je mogla, svu štetu koju su pretrpele samoodricanjem koje im je on, u brizi za njihovo zdravlje, nametnuo za vreme obeda. Pripremila im je obilan ručak; želela je samo da zna da li im je bilo dopušteno da ga pojedu.

Pred vratima g. Colea ispred nje stadoše jedne kočije; bilo joj je milo kad je u njima ugledala g. Knightleyja, jer je g. Knightley, pošto nije držao konje, a imao malo suvišnog novca i vrlo mnogo zdravlja, i usto bio vrlo čio i samostalan, suviše često, po Emminom mišljenju, išao okolo kako stigne, ne služeći se kočijama onoliko koliko bj dolikovalo vlasniku Donwella.

Pružila joj se prilika da odmah izjavi kako mu odobrava, jer je on prišao i pomogao joj da iziđe. »Tako i treba da dolazite«, reče ona »kao gospodin. Veoma mi je drago što vas vidim«.

On joj se zahvali primećujući: »Sreća je što smo stigli u istom trenutku; jer, da smo se sreli tek u salonu, sumnjam da bi našli da sam veći gospodin no obično. Po mom izgledu i ponašanju ne biste raspoznali kako sam došao«. »Raspoznala bih, sigurna sam. Ljudi ulaze uvek nekako stidljivo ili užurbano kad dođu onako kako im ne priliči. Vi, sigurno, verujete da to vrlo dobro izvodite; ali kod vas je to nekako izazivački, pravite se nemarni. Ja to uvek zapazim kad god vas sretnem u takvim okolnostima. Sad nemate potrebe da se trudite. Ne plašite se da će neko pomisliti da se stidite. Ne pokušavate da izgledate viši od drugih. Sad ću zaista biti srećna da uđem s vama u istu sobu«.





»Luda devojko!« odgovori joj on, ali nimalo ljutito. Emma je imala isto toliko razloga da bude zadovoljna ostalim društvom kao i g. Knightleyjem. Dočekali su je srdačno i s poštovanjem, što joj se moralo dopasti, i ukazali su, joj svu čast koju je mogla poželeti. Kad su stigli Westonovi, i muž i žena uputili su joj svoje poglede pune nežne ljubavi i dubokog divljenja; sin joj je odmah prišao živo i veselo, i time je izdvojio kao naročiti predmet svoje pažnje, a za ručkom je seo pored nje; čvrsto je verovala da je u tome došla do izražaja i njegova veština. Društvo je bilo prilično veliko, pošto je obuhvatalo još jednu porodicu, pristojnu i besprekornu porodicu iz okoline, koju su Coleovi imali čast da ubroje među svoje prijatelje, kao i muške članove porodice g. Coxea, advokata iz Highburyja.

Manje ugledne žene trebalo je da dođu uveče, s gospođicom Bates, gospođicom Fairfax i gospođicom Smith; već za ručkom bili su suviše mnogobrojni da bi se mogao voditi opšti razgovor, i dok se govorilo o politici i g. Eltonu, Emma je svoju pažnju skoro sasvim posvetila svom ljubaznom susedu.

Prvi daleki zvuk na koji je morala da načulji uši bilo je ime Jane Fairfax. Izgledalo je da gospođa Cole priča o njoj nešto što je trebalo da bude veoma zanimljivo. Ona oslušnu i vide da vredi slušati. Taj vrlo mili deo Emme, njena mašta, dobio je nešto novo čime će se baviti. Gospođa Cole je pričala kako je posetila gospođicu Bates i kako joj je odmah, čim je ušla u sobu, pao u oči klavir, koji je vrlo otmeno izgledao; ne koncertni, već veliki četvrtasti klavir.

Suština priče, kraj celog razgovora koji je započeo njenim čuđenjem, pitanjima i čestitanjima, kao i objašnjenjima gospođe Bates, bila je da je taj klavir uoči toga dana poslala kuća Broadwood, na veliko iznenađenje i tetke i sestričine, potpuno neočekivano, da je, po rečima gospođice Bates, u prvi mah i sama Jane bila u nedoumici, potpuno zbunjena, ne znajući ko ga je mogao naručiti, ali su sad obe bile potpuno uverene da je mogao doći samo s jedne strane, razume se da je to učinio pukovnik Campbell.





»Ne može se ništa drugo pretpostaviti«, dodade gospođa Cole; »i samo sam se začudila što je uopšte moglo biti neke sumnje. Ali izgleda da je Jane skoro dobila pismo od njih, i nisu ni jednom rečju pomenuli klavir. Ona ih najbolje poznaje, ali ja iz njihovog ćutanja ne bih zaključila da ne nameravaju da joj učine poklon. Možda su želeli da je iznenade«. Mnogi se složiše s gđom Cole; svi koji su o toj stvari govorili bili su ubeđeni da je klavir morao poslati pukovnik Campbell, i podjednako su se radovali što joj je poklonio tako nešto; a bilo je mnogo njih koji su želeli ponešto da kažu, tako da je Emma mogla da razmišlja i da ipak sluša gospođu Cole. »Kažem vam da ne znam kad sam čula nešto što me je toliko obradovalo. Uvek mi je bilo krivo što Jane Fairfax, koja tako divno svira, nema klavir. Smatrala sam da je to sramota, naročito ako se uzme u obzir da se u mnogim kućama uzaludno nalaze divni klaviri.

Naravno to je šamar nama; baš sam juče kazala gospodinu Coleu kako me je sramota da pogledam u naš novi veliki klavir u salonu, jer se ja nimalo ne razumean u note, a naše ćerčice koje su tek počele, možda nikad neće ništa ni postići; a eto, jadna Jane Fairfax, koja je učiteljica muzike, nema ništa što bi ličilo na neki instrument, čak ni najbedniju staru citru, da bi se zabavila. To sam baš juče kazala gospodinu Coleu i on se potpuno složio sa mnom; samo on toliko voli muziku da nije mogao da se uzdrži da ne kupi klavir, u nadi da će neki od naših dobrih suseda možda biti ljubazan da ga s vremena na vreme bolje iskoristi nego mi; i to je ustvari razlog zašto smo ga kupili, inače bi zaista trebalo da se stidimo. Nadamo se da ćemo nagovoriti gospođicu Woodhouse da nam večeras nešto otsvira«.

Gospođica Woodhouse učtivo pristade i, pošto je videla da od gospođe Cole neće više ništa dokučiti, okrete se Franku Churchillu. »Zašto se smeškate?« upita ga. »A zašto vi?« »Ja! Smeškam se verovatno od zadovoljstva što je pukovnik Campbell tako bogat i darežljiv. To je zaista lep poklon« »Veoma lep«. 



»Malo se čudim što ga ranije nije učinio«. »Možda gospođica Fairfax nije nikad ranije tako dugo boravila ovde«. »Ili što joj nije dao da se služi njihovim klavirom, koji je sad sigurno zatvoren u Londonu i niko na njemu ne svira«. »To je koncertni klavir, pa možda smatra da je suviše velik za kuću gospođe Bates«. »Možete da kažete što god hoćete, ali na licu vam se čita da o toj stvari mislite skoro isto što i ja«. »Ne znam. Čini mi se da mi pridajete veću pronicljivost no što zaslužujem. Osmehujem se zato što se vi osmehujete, i verovatno ću podozrevati sve što vi budete podozrevali, ali zasad ne vidim šta nije jasno? Ako pukovnik Campbell nije to učinio, ko bi drugi bio?« »Šta kažete za gospođu Dixon?« »Gospođu Diskon! Sasvim tačno, odista. Nisam se setio gospođe Dixon. Ona sigurno zna, isto kao i njen otac, kako bi jedan klavir dobro došao; način na koji je to izvedeno, tajanstveno, iznenađenje, možda sve to više liči na mladu ženu nego na starijeg gospodina. To je nesumnjivo gospođa Dixon. Rekao sam vam da ću podozrevati ono što i vi«. »Ako je tako, onda morate proširiti svoje podozrenje i obuhvatiti i gospodina Dixona«. »Gospodin Dixon, odlično. Da, jasno mi je da je to zajednički poklon gospodina i gospođe Dixon. Pre neki dan smo govorili, sećate se, kako je on mnogo voleo da je sluša kad svira«. »Da, a ono što ste mi o tome kazali potvrđuje jednu moju raniju pretpostavku. Ne želim da dovodim u sumnju dobre namere bilo gospodina Dixona, bilo gospođice Fairfax, ali ne mogu da se otmem podozrenju da se njemu, pošto je zaprosio njenu prijateljicu, desila ta nesreća da se zaljubio u nju, ili da je osetio izvesnu naklonost s njene strane. Čovek može da nagađa dvadeset stvari, a da ne pogodi ni jednu, ali sam sigurna da postoji neki naročiti razlog zbog kog je rešila da dođe u Highbury, umesto da pođe s Campbellovima u Irsku. 



Ovde mora da vodi život pun teškoća i da se lišava mnogo čega, a tamo bi samo uživala. Što se tiče želje da oproba vazduh rodnog kraja, smatram da je to samo izgovor. Leti bi mogao da prođe, ali kako vazduh u rodnom kraju može da pomogne u januaru, februaru i martu? Dobra vatra i kočije najčešće bi mnogo više koristili onima koji su nežnog zdravlja, a nesumnjivo i njoj. Ne zahtevam od vas da prihvatite sve moje sumnje, mada tako velikodušno izjavljujete da to činite, ali vam iskreno kažem kakve su«. »I, vere mi, izgleda da su vrlo verovatne. Mogu da potvrdim da je gospodin Dixon očigledno više voleo da sluša nju nego njenu prijateljicu«. »A zatim, on joj je spasao život. Jeste li čuli za to? Izlet čamcem; ona nekim slučajem umalo nije pala u vodu. On je zadržao«. »Jeste, i ja sam s njima bio na tom izletu«. »Zaista ste bili? Lepo! Ali, razume se, ništa niste primetili, jer je za vas to, kako izgleda, sasvim nova pomisao. Da sam ja tamo bila, verujem da bih nešto otkrila«. »Ne sumnjam u to; ali ja, kako sam glup, video sam samo to da gospođica Fairfax zamalo nije ispala iz čamca i da je gospodin Dixon uhvatio, sve se odigralo u jednom trenutku. I mada smo se posle toga uplašili i dugo bili u velikom uzbuđenju, verujem da je prošlo čitavih pola sata dok smo se umirili, svi su bili toliko uznemireni da se neka naročita briga nije mogla primetiti. Ne želim, međutim, da kažem da vi možda ne biste napravili neka otkrića«.

Razgovor se tu prekinuo. Morali su da se pridruže ostalima u prilično dugom, neugodnom zastoju između dva jela i da budu strogo učtivi i pristojni. Ali kako je sto opet prekriven jelom, svaki tanjir stavljen na svoje mesto, i svi se vratili na posao, a nelagodnosti nestalo, Emma reče: »Za mene je dolazak tog klavira od presudnog značaja. Želela sam da saznam još nešto, i ovo mi je dosta. Verujte mi, uskoro ćemo čuti da je to poklon gospodina i gospođe Dixon«.





»A ako Dixonovi budu odlučno tvrdili da o tome ništa ne znaju, moraćemo zaključiti da su ga poslali Campbellovi.« »Ne, uverena sam da nisu Campbellovi. Gospođica Fairfax zna da nisu Campbellovi, inače bi odmah posumnjala na njih. Možda nisam ubedila vas, ali ja sam potpuno ubeđena da je u toj stvari glavna ličnost gospodin Dixon«. »Vi me odista vređate, ako pretpostavljate da me niste ubedili.

Vaši dokazi potpuno su me uverili. U prvi mah, dok mi se činilo da je, po vašem mišljenju, pukovnik Campbell darodavac, video sam u tome samo očinsku pažnju i smatrao sam da je to najprirodnija stvar na svetu. Ali kad ste pomenuli gospođu Dixon, osetio sam da je mnogo verovatnije da je taj poklon izraz toplog ženskog prijateljstva, A sad u tome vidim samo ljubavni dar«.

Nije imala prilike da tu stvar produbi. Činilo joj se da je on zaista uveren u to; izgledalo je da on tako oseća. Ona ne reče ništa više, pojavili su se drugi predmeti razgovora, i tako se ručak završio.

Izneli su slatkiše, ušla su deca s kojom su razgovarali i divili im se uz uobičajeni razgovor, čulo se nekoliko pametnih stvari, nekoliko savršeno glupih, ali većinom ni jedno ni drugo, ništa gore od svakodnevnih primedaba, dosadnih ponavljanja, starih vesti i tupih šala. Gospe nisu dugo sedele same u salonu, jer su uskoro pristigle i ostale gošće jedna za drugom. Emma je posmatrala ulazak svoje male prijateljice; ako nije mogla da se oduševi dostojanstvom i ljupkošću njenog držanja, volela je svežinu, blagost i prirodnost njenih pokreta, i iz sveg srca se radovala njenoj vedroj, veseloj naravi koja joj je omogućavala da u zabavi potraži olakšanje usred jada nesrećne ljubavi. Eto je, tu sad sedi, i ko bi posumnjao da je silne suze prolila poslednjih dana? Da bi u tom trenutku bila srećna, dovoljno joj je bilo što je u društvu, lepo obučena, gledajući drugi lepo obučen svet, što sedi, osmehuje se, lepo izgleda i ne govori ništa.

Jane Fairfax je imala više otmenosti i u izgledu i u kretnjama, ali je Emma nagađala da bi ova možda rado izmenjala osećanja sa Harrietom, vrlo rado bi kupila one patnje nesrećne ljubavi, makar i 



prema g. Eltonu, za sve ono opasno zadovoljstvo koje joj je pričinjavalo saznanje da je voli muž njene prijateljice. U tako velikom društvu nije bilo potrebno da joj Emma prilazi. Nije želela da govori o klaviru, smatrala je da je suviše upućena u tajnu i da bi njena radoznalost i pitanja bili neumesni, te je stoga namerno ostala daleko od nje; ali su drugi odmah počeli da govore o toj stvari, i videla je kako je ustručavajući se i rumeneći primala njihova čestitanja, kako je kao krivac pocrvenela kad je kazala »moj odlični prijatelj pukovnik Campbell«.

Plemenitu i muzikalnu gospođu Weston taj događaj je naročito zanimao, i Emma se silno zabavljala slušajući je kako se uporno zadržava na tom predmetu; a pošto je imala mnogo da kaže i pita o zvuku, mekoći udara i pedali, nije zapažala da lepa junakinja želi da o svem tom kaže što je moguće manje, što joj se jasno čitalo na licu.

Ubrzo im se pridružile i neki od gospode, a prvi od svih Frank Churchill. Ušao je u sobu, među svima prvi i najlepši, i pošto se usput pozdravio s gospođicom Bates i njenom sestričinom, uputio se pravo prema drugom kraju sobe, gde je sedela gospođica Woodhouse i nije hteo sesti dok nije mogao da sedne pored nje. Emma je pogađala šta svi prisutni pretpostavljaju. Udvara joj se i svi to sigurno vide. Ona ga pretstavi svojoj prijateljici gospođici Smith, a docnije je u zgodnom trenutk i čula šta jedno o drugom misle: »Nikad nije video tako divno lice, i očaran je njenom bezazlenošću« A ona: »Izvesno mu mnogo laska, ali zaista joj se čini da malo liči na gospodina Eltona«. Emma savlada svoju ljutinu i samo se bez i jedne reči okrete od nje.

Ona i Frank Churchill osmehnuše se jedno na drugo kao osobe koje se razumeju, čim su pogledali gospođicu Fairfax, ali im je opreznost nalagala da ne govore. On joj reče kako je bio nestrpljiv da napusti trpezariju, nije voleo da dugo sedi, uvek se prvi diže kad god može, kako su njegov otac, g. Knightley, g. Coxe i g. Cole ostali u razgovoru o parohiskim pitanjima, i kako mu je, dok je sedeo s 



njima, ipak bilo prijatno, jer su svi uglavnom otmeni i pametni ljudi: govorio je tako lepo o Highburyju uopšte, smatrao da ima mnogo prijatnih porodica, tako da Emma pomisli kako je suviše navikla da prezire to selo. Upita ga kakvo je društvo u Yorkshiru, koliko ima suseda oko Enscombea, i slično; iz njegovih odgovora zaključi da se u samom Enscombeu vrlo mirno živi, da posećuju nekoliko velikih porodica, od kojih nijedna ne živi u blizini, da se, čak i kad je dan zakazan i poziv prihvaćen, često dešava da se gospođa Churchill ne oseća dobro ili nije raspoložena da ide, da su kao pravilo uzeli da ne posećuju nove osobe, i da ponekad, mada on ima svoje lične obaveze, teško i s mnogo veštine uspeva da se izvuče ili dovede nekog prijatelja kući da provede s njim veče. Ona uvide da Enscombe nije u stanju da ga zadovolji, a da Highbury, kad je najprijatniji, može prilčno da se dopadne mladiću koji kod kuće živi povučenije no što bi želeo.

Njegov značaj u Enscombeu bio je očigledan. Nije se hvalio, ali se samo pokazalo da uspeva da ubedi svoju ujnu onda kad ujak nije u stanju ništa da postigne, a kad se ona nasmejala i to primetila, on priznade da veruje da bi je (izuzev u dve-tri stvari) vremenom mogao nagovoriti na šta god hoće.

Tada je pomenuo jednu od tih stvari u kojoj njegov uticaj nije uspeo. Imao je veliku želju da putuje u inostranstvo, žarko je želeo da mu dopuste da krene, ali ona nije htela ni da čuje. To se desilo pre godinu dana. Sad, rekao je, nema više istu želju. Nije pomenuo drugu stvar u kojoj nije imao uspeha, ali je Emma nagađala da on tu misli na svoj odnos prema ocu. »Otkrio sam nešto veoma tužno«, reče on posle kraće počivke. »Sutra je nedelja dana otkako sam došao, polovina mog vremena.

Nikad mi nisu tako brzo prolazili dani. Nedelja dana sutra! A nisam gotovo ni počeo da se zabavljam. Tek što sam se upoznao s gospođom Weston i ostalima. Teško mi je i da mislim na to«. »Možda ćete sada zažaliti što ste ceo jedan dan, od tako malo dana, straćili da biste se potšišali«. 



»Ne«, reče on osmehujući, se, »to neću zažaliti. Ne čini mi zadovoljstvo da se vidim sa prijateljima, ako nisam uveren da izgledam tako da me mogu videti«.

Pošte su sad i ostala gospoda ušla u sobu, Emma je bila primorana da se za trenutak odvoji od njega i sasluša g. Colea. Kad se g. Cole udaljio i ona mogla ponovo da pokloni svoju pažnju Franku Churchillu, ovaj je netremice gledao preko sobe u gospođicu Fairfax, koja je sedela pravo naspram njega. »Šta je bilo?« upita ona. On se trže. »Hvala vam što ste me probudili«, odgovori on. »Čini mi se da sam bio veoma neučtiv, ali vidite, gospođica Fairfax se tako čudno očešljala, tako vrlo čudno, da ne mogu oči da odvojim od nje. Nikad nisam video tako nešto preterano. Ti uvojci! To je sigurno sama izmislila. Niko ne izgleda kao ona. Moram da odem do nje i zapitam je nije li to irska moda, da li da idem? Da, hoću, baš hoću, videćete kako će me dočekati, da li će porumeneti«.

Otišao je odmah; Emma ga vide kad je stao ispred gospođice Fairfax govoreći joj nešto; ali, što se tiče utiska koji su njegove reči proizvele kod mlade devojke, nije bila u stanju ništa da otkrije, jer se on nesmotreno namestio tačno između njih, tačno ispred gospođice Fairfax. Pre no što se vratio na svoje mesto, prišla joj je gospođa Weston. »Ovo je prednost velikog društva«, reče ona. »Čovek može svakom da priđe i sve da kaže. Draga moja Emma, gorim od nestrpljenja da govorim s vama. Otkrila sam nešto i počela da smišljam, baš kao i vi, i moram da vam sve to ispričam dok je još sveže. Znate li kako su gospođica Bates i njena sestričina došle ovamo?« »Kako! Pozvali su ih, zar ne?« »O da, ali kako su stigle ovamo, na koji način?« »Pretpostavljam da su došle pešice. Kako bi drukčije mogle doći?«





»Sasvim tačno. Lepo, malopre mi je palo na um kako bi za Jane Fairfax bilo veoma žalosno da ovako kasno uveče ide pešice kući, a i večeri su sada hladne. Kad sam je pogledala, mada mi se čini da nije nikad lepše izgledala, zapazila sam da je zagrejana i da se stoga vrlo lako može desiti da nazebe. Jadna devojka! Teško mi je bilo i da pomislim na to. Čim je gospodin Weston ušao u sobu, prišla sam mu i rekla za kočije. Možete zamisliti kako se rado složio s mojom željom; pošto sam dobila njegov pristanak, uputila sam se pravo gospođici Bates da bih je obavestila kako će joj naše kočije stajati na raspolaganju pre no što mi krenemo kući; verovala sam da će je to odmah umiriti. Dobro stvorenje! Možete zamisliti kako je bila zahvalna; »Niko nema toliko sreće koliko ona!« ali se mnogo, mnogo zahvaljivala, »nema potrebe da nas uznemirava, jer su ih kočije gospodina Knightleyja dovezle i vratiće ih kući«.

Bila sam vrlo iznenađena. Razume se, veoma sam se obradovala, ali sam se zaista veoma iznenadila. Tako je ljubazan i pažljiv, tako predusretljiv, malo ljudi bi se setilo da to učini.

Ukratko, znajući njegove navike, vrlo sam sklona da verujem da je samo radi njihove udobnosti upotrebio svoja kola. Pretpostavljam da radi sebe ne bi uzimao konje, i da je to učinio samo da bi se njima našao na ruci«. »Vrlo verovatno«, reče Emma; »ništa nije verovatnije. Jedino je gospodin Knightley u stanju da tako nešto uradi, da se pokaže istinski dobar, koristan, pažljiv i milosrdan. On nije od ljudi koji vole da se pokažu naročito pažljivi prema ženama, ali je vrlo čovečan; kad se ima u vidu slabo zdravlje Jane Fairfax, za njega je to pitanje čovečnosti; malo od koga možete očekivati takav postupak pun nerazmetljive dobrote, kao od gospodina Knightleyja. Znam da je danas imao konje, jer smo zajedno stigli; malo sam mu se potsmehnula, ali on nije kazao ništa čime bi se odao«. »Lepo«, reče gospođa Weston, smeškajući se, »u ovom slučaju vi mu više no ja pripisujete jednostavno, nesebično milosrđe; jer, dok sam razgovarala s gospođicom Bates, jedna sumnja mi se uvrtela u 



glavu i nikako ne mogu da je se oslobodim. Što više o tome mislim, sve mi se čini verovatnije. Jednom rečju, vidim brak između gospodina Knightleyja i Jane Fairfax. Eto posledica mog druženja s vama. Šta kažete na to?« »Gospodin Knightley i Jane Fairfax!« uzviknu Emma. »Draga moja gospođo Weston, kako ste mogli da pomislite na tako nešto?

Gospodin Knightley! Gospodin Knightley se ne sme oženiti! Vi ne biste želeli da mali Henry izgubi Donwell. O, ne, ne, Donwell mora pripasti Henryju. Neću ni da čujem za ženidbu gospodina Knightleyja, a uverena sam da nema nikakvih izgleda za to. Čudim se kako ste mogli tako nešto da pomislite«. »Draga Emma, kazala sam vam šta me je navelo na tu pomisao. Ja ne želim taj brak, ne želim da oštetim dragog malog Henryja, ali prilike su mi nametnule tu pomisao; a kad bi gospodin Knightley stvarno želeo da se oženi, ne biste valjda hteli da se uzdrži od toga zbog Henryja, šestogodišnjeg dečka, koji o svemu tome ništa ne zna?« »Da, htela bih. Ne bih mogla da podnesem da neko istisne Henryja. Gospodin Knightley da se oženi! Ne, to mi nikad nije padalo na pamet, ne mogu ni sad da se s tim pomirim. I to da ne nađe nikog drugog nego baš Jane Fairfax!« »Ona je oduvek uživala njegovu osobitu naklonost, kao što znate«. »Ali to bi bio veoma nerazborit brak!« »Ne kažem da je razborit, samo da je verovatan«. »Ne vidim da je verovatan, sem ako nemate neke jače razloge od onih koje ste pomenuli. Kao što vam rekoh, njegova dobrota i čovečnost su potpuno dovoljni da se njima objasni zašto je uzeo konje. On veoma poštuje gospođu i gospođicu Bates, kao što znate, nezavisno od Jane Fairfax i uvek mu je milo da se prema njima pokaže pažljiv. Draga moja gospođo Weston, ne upuštajte se u sklapanje brakova. Ne ide vam od ruke. Jane Fairfax gospodarica





Donwella! O, ne, ne, sva osećanja mi se bune. Radi njega lično ne bih htela da učini takvu ludost«. »Možda nerazboritost, ali ne ludost. Izuzimajući nejednakost u imanju, i možda malo veću razliku u godinama, ne vidim ništa što mu ne bi odgovaralo«. »Ali gospodinu Knightleyju nije potrebno da se ženi. Uverena sam da mu to ne pada na pamet. Nemojte da mu stavljate tu bubu u glavu. Zašto bi se ženio? Ovako sam, on je ne može biti srećniji, ima svoje imanje, ovce, knjige, i poslove parohije. On mnogo voli decu svoga brata. Nema potrebe da se ženi, ispunjeno mu je i vreme i srce«. »Draga moja Emma, dok on tako misli, tako je; ali ako stvarno voli Jane Fairfax...« »Budalaštine! Nije mu stalo do Jane Fairfax. Kad je reč o ljubavi, uverena sam da nije. Učinio bi svako dobro za nju i za njenu porodicu, ali...« »Lepo«, reče gospođa Weston, smejući se, »možda bi im najveće dobro učinio ako bi Jane pružio tako ugledan dom«. »Ako bi to za nju bilo dobro, uverena sam da bi za njega bilo rđavo, orodio bi se veoma nedostojno i ponižavajuće. Kako bi podnosio gospođicu Bates kao rođaku? Da ne izbija iz Donwella i da mu po ceo dan zahvaljuje što je bio tako dobar da uzme Jane? »Tako dobar i ljubazan! Ali uvek je bio vrlo dobar sused!« A zatim, da u pola rečenice, pređe na staru donju suknju svoje majke. »Nije baš da je sasvim stara suknja, jer će još dugo da služi i, zaista, mora sa zahvalnošću da kaže da su sve njihove donje suknje bile vrlo jake«. »Sram vas bilo, Emma! Nemojte da joj se rugate. Moram da se nasmejem i protiv svoje savesti. I, boga mi, ne verujem da bi gospođica Bates mnogo uznemiravala gospodina Knightleyja. Sitne stvari ga ne ljute. Mogla bi da govori neprestano; a ako bi on sam hteo nešto da kaže, počeo bi samo da govori glasnije i ućutkao bi je.

Ali stvar nije u tome da li bi se on tim brakom rđavo orodio, već da li ga on želi; a ja verujem da ga želi. Čula sam ga, a sigurno i vi, kako 



najpohvalnije govori o Jane Fairfax! Kako se stara o njoj, uznemiruje zbog njenog zdravlja, brine što nema bolje izglede u budućnosti! Čula sam ga kako toplo govori o tim pitanjima! Kako sam voli da je sluša kad svira na klaviru ili kad peva! Čula sam kad je kazao da bi je neprestano mogao slušati. Oh, umalo ne zaboravih još nešto što mi je palo na um, taj klavir koji joj je neko poslao, mada smo se svi zadovoljili da ga smatramo kao poklon Campbellovih, da ga nije poslao gospodin Knightley? Moram da posumnjam na njega. Čini mi se da je upravo on to mogao da učini, čak i ako nije zaljubljen«. »Onda to ne može da bude dokaz da je zaljubljen. Ali ja ne mislim da je on to učinio. Gospodin Knightley ništa ne radi tajanstveno«. »Više puta sam čula kako je žali što nema klavir, češće no što bih od njega obično očekivala«. »Vrlo dobro; da je nameravao da joj ga pokloni, rekao bi joj«. »Možda se ustručavao, draga moja Emma. Imam snažno predosećanje da ga je on poslao. Znam pouzdano da je upadljivo ćutao dok nam je gospođa Cole za večerom o tome pričala«. »Vama se, gospođo Weston, dopadne neka zamisao i onda je ne puštate iz ruku, kao što ste i meni više puta prebacivali. Ne vidim nikakvog znaka naklonosti. Za klavir ne verujem, i samo će me dokazi ubediti da gospodin Knightley pomišlja da se oženi gospođicom Fairfax«.

Još neko vreme su se prepirale na isti način, i Emma je pomalo uspela da razuveri svoju prijateljicu, jer je gospođa Weston češće od nje navikla da popušta; a tad su osetile neko komešanje u sobi koje je pokazalo da je čaj gotov i da pripremaju klavir. U istom času priđe g.

Cole i zamoli gospođicu Woodhouse da im učini čast i otsvira nešto.

Frank Churchill, koga je, razgovarajući s gospođom Weston, videla samo kad je seo pored gospođice Fairfax, pridružio joj se odmah i zamolio je najusrdnije. A pošto je Emmi u svakom pogledu odgovaralo da vodi, ona dade pristanak onako kako je dolikovalo.

Vrlo je dobro znala dokle idu njene sposobnosti da bi pokušala više 



no što je bila u stanju da s uspehom izvede; u malim komadima, koje svi rado slušaju, pokazala je da ima i ukusa i darovitosti i umela je dobro da prati svoj glas. Prijatno se iznenadila kad je, pevajući jednu pesmu, začula da je tiho, ali pravilno prati još jedan glas, glas Franka Churchilla. Kad su završili pesmu, on je, kao što je bio red, zamolio da mu oprosti, a zatim je sve teklo kao i obično. Ona ga je nabeđivala da ima divan glas i da vanredno poznaje muziku, što je on poricao kako treba, tvrdeći da se u tome nimalo ne razume i da uopšte nema glasa. Otpevali su zajedno još jednu pesmu i tada Emma ustupi mesto gospođici Fairfax, koja je, kao što joj je uvek bilo jasno i pevala i svirala daleko bolje od nje.

Ispunjena različitim osećanjima sela je da sluša malo dalje od gostiju okupljenih oko klavira. Frank Churchill je opet pevao.

Izgleda da su pevali dva-tri puta zajedno u Weymouthu. Ali joj je ubrzo skoro svu pažnju privukao g. Knightley koji je veoma pažljivo slušao, te utonu u misli o nagađanjima gospođe Weston, koje je samo za čas prekidao prijatni zvuk udruženih glasova. I dalje je iznalazila prigovore ženidbi g. Knightleyja. U njoj je videla samo rđave strane.

Pretstavljala bi veliko razočarenje za g. Johna Knightleyja, a prema tome i za Isabellu. Oštetila bi njihovu decu, za sve njih bi značila užasnu promenu i gubitak imetka, vrlo mnogo bi poremetila svakodnevne navike i spokojstvo njenog oca, a što se nje same tiče, nije mogla da podnese pomisao da će Jane Fairfax biti gospodarica Donwella, gospođa Knightley koju će svi imati da propuste napred!

Ne, g. Knightley se ne sme nikada oženiti. Mali Henry mora da ostane naslednik Donwella.

G. Knightley se ubrzo osvrte, priđe i sede pored nje. U početku su razgovarali samo o sviranju. On se nesumnjivo divio, veoma oduševljeno, pa ipak joj se činilo da joj to, da nije bilo gospođe Weston, ne bi naročito palo u oči. Ali, da bi ga iskušala, poče da govori kako je bio ljubazan što je doveo tetku i sestričinu; mada je on svojim odgovorom pokazao želju da prekrati taj razgovor,





verovala je da to čini samo zato što ne voli da govori o svojoj ljubaznosti. »Često mi je krivo«, reče ona, »što u ovakvim prilikama ne smem da iskoristim naša kola. Nije da ne bih htela, ali znate kako bi moj otac držao da je nemoguće opteretiti Jamesa tim poslom!« »Ne dolazi u obzir, ne dolazi u obzir«, odgovori on, »ali sam ubeđen da vi to često želite«. I osmehnu se, tako očevidno zadovoljan tim ubeđenjem da je morala da pokuša još nešto. »A taj poklon Campbellovih«, reče ona, »vrlo su ljubazni što su joj dali taj klavir«. »Da«, odgovori on bez ikakve vidne zabune. »Ali bi bolje učinili da su je prethodno obavestili. Iznenađenja su glupave stvari.

Zadovoljstvo nije veće, a nezgode su često znatne. Računao sam da je pukovnik Campbell pametniji«.

Od tog časa Emma se mogla zakleti da g. Knightley nema veze s poklonjenim klavirom. Ali je još malo ostala u sumnji nema li prema njoj neku izuzetnu naklonost, da li je zbilja ne izdvaja nad svima drugima. Jane je drugu pesmu završila nešto malo promuklim glasom. »Dosta je«, reče on, kad je svršila, misleći glasno, »za večeras ste dosta pevali; sad se odmorite«. Međutim, uskoro su je zamolili da otpeva još jednu pesmu. »Još jednu, neće više ni za šta na svetu uznemiriti gospođicu Fairfax, i traže samo još jednu«.

Svi su čuli kad je Frank Churchill kazao: »Verujem da ćete ovo bez napora otpevati, prvi deo je veoma lak. Sav je naglasak u drugom delu«. G. Knightley se naljuti. »Taj mladić«, reče on srdito, »misli samo kako će da pokaže svoj glas... To ne sme da bude«.

I uhvativši za ruku gospođicu Bates, koja je u tom času prolazila pored njega, »Gospođice Bates, jeste li ludi da dopustite svojoj sestričini da peva ovako dok ne promukne. Idite tamo i umešajte se. Nemaju milosti prema njoj«. 



Gospođica Bates, brinući se istinski za Jane, nije zastala ni da mu se zahvali, već je pošla napred i prekinula svako dalje pevanje.

Tu se završio koncertni deo večeri, pošto su gospođica Woodhouse i gospođica Fairfax bile jedine mlade devojke koje su svirale i pevale; ali ubrzo (u roku od pet minuta) neko predloži da se igra, niko nije znao tačno ko je to učinio, što g. i gospođa Cole svesrdno prihvatiše, pa su sve brzo sklonili i napravili mesta. Gospođa Weston, koja je odlično znala narodne igre, sede za klavir i otpoče jedan neodoljivi valcer. Frank Churchill priđe Emmi ljubazno i učtivo, kao što je odgovaralo takvoj prilici, zamoli je da odigra s njim i povede je do mesta za igranje. Dok su čekali da se skupe ostali mladići i devojke, Emma nađe vremena da, i pored pohvala koje je slušala o svome glasu i ukusu, pogleda unakolo i vidi šta će učiniti g. Knightley. Ovo će biti proba.

Obično nije igrao. Ako sad bude vrlo hitar i zamoli Jane Fairfax da igra s njim, to bi mogao biti neki znak. Nije izgledalo da će to učiniti: razgovarao je s gđom Cole i posmatrao ravnodušno; Jane je pozvao neko drugi, a on je i dalje razgovarao s gospođom Cole.

Emma se nije više plašila za Henryja; njegovim interesima još nije pretila opasnost; zaigra dobro raspoložena i s uživanjem. Skupilo se samo pet parova. Ali se ona divno osećala upravo zato što ih je bilo tako malo i što je sve došlo neočekivano, a imala je i dobrog igrača.

Takav par je vredelo gledati. Nažalost, samo su im dve igre dopustili.

Bilo je kasno a gospođica Bates je želela da se radi svoje majke vrati kući. I tako su, pošto su pokušali da izmame dopuštenje da počnu ponovo, morali da zahvale gospođi Weston i tužno prekinu zabavu. »Možda je i bolje« reče Frank Churchill kad je ispratio Emmu do kola. »Morao bih da pozovem gospođicu Fairfax, a posle vas ne bi mi se svidelo njeno mlitavo igranje«.





Emma se nije kajala što je Coleove udostojila svoje posete.

Sutradan se sa zadovoljstvom sećala mnogih stvari, a sve što bi se moglo pretpostaviti da je izgubila od svoje dostojanstvene izdvojenosti obilno je nadoknadio sjajan utisak koji je načinila.

Nesumnjivo je očarala Coleove, a to su valjani ljudi, koje vredi obradovati i ostavila za sobom uspomenu koja neće izbledeti.

Savršena sreća se čak ni u sećanju ne nalazi često: uznemiravale su je dve stvari. Bila je u nedoumici nije li se ogrešila o dužnost žene prema ženi, otkrivajući Franku Churchillu svoja podozrenja o osećanjima Jane Fairfax.

Zacelo, nije ispravno postupila, ali joj se ta misao toliko bila uvrtela u glavu da joj se morala umaći; a on se slagao sa svim što je kazala, odajući time pohvalu njenoj pronicljivosti, i zato nije mogla da bude sasvim sigurna je li trebalo da ćuti. Druga okolnost koja je nju mučila bila je takođe u vezi sa Jane Fairfax, i tu nije bilo nedoumice. Bez pritvorstva i bez kolebanja žalila je što ne svira i ne peva tako dobro kao ona. Najiskrenije je korela sebe što kao dete nije više radila, a zatim je sela za klavir i sat i po uporno vežbala.

Prekinula je Harrieta kad je ušla; a kad bi je Harrietina pohvala mogla zadovoljiti, začas bi se utešila. »O, kad bih samo umela da sviram, kao vi i gospođica Fairfax!« »Ne stavljajte nas zajedno, Harrieta, Moje sviranje liči na njeno kao svetlost lampe, na sunce«. »Nemoguće, ja mislim da vi bolje svirate. Mislim da svirate isto tako lepo kao i ona. A svakako više volim vas da slušam. Svi su sinoć rekli kako lepo svirate«.





»Oni koji nešto znaju morali su osetiti razliku. Ustvari, Harrieta, ja sviram tek toliko dobro da mogu da me pohvale, dok Jane Fairfax svira daleko bolje«. »Ne znam, ali ću uvek smatrati da vi ne svirate nimalo gore od nje, ili, ako ima neke razlike, da je niko ne može zapaziti. Gospodin Cole je kazao kako svirate s puno osećanja; i gospodin Frank Churchill je mnogo govorio o vašoj osećajnosti i o tome kako više ceni osećajnost nego veštinu izvođenja«. »Da, Harrieta, ali Jane Fairfax ima oboje«. »Mislite? Videla sam da ima veštine u izvođenju, ali mi se nije učinilo da svira s osećanjem. Niko o tome nije govorio, a ja ne podnosim italijansko pevanje: ne možete ni reći da razumete. Sem toga, znate, ako ona zbilja tako lepo svira, od nje se to i očekuje, pošto će ona morati da uči druge. Coxeovi su sinoć govorili o njoj, pitajući se da li će uspeti da nađe mesto u nekoj uglednijoj porodici.

Kako su vam se učinili Coxeovi?« »Kao i uvek, vrlo prosti«. »Kazali su mi nešto«, reče Harrieta, malo neodlučno, »ali to nie ništa važno«.

Emma je morala da je upita šta su joj to kazali, mada se bojala da će iz toga iskrsnuti g. Elton. »Kazali su mi da je gospodin Martin prošle subote bio kod njih na ručku«. »Došao je nekim poslom do njihovog oca, a ovaj ga je zadržao na ručku«. »O!« »Mnogo su pričali o njemu, naročito Ana Coxe. Ne znam šta je time htela, ali me je upitala da li ću idućeg leta opet ići tamo u goste«. »Htela je da bude nepristojno radoznala, upravo kao što se i može očekivati od takve neke Ane Coxe«.





»Kazala je kako je on bio veoma prijatan toga dana, kad je ostao na ručku. Sedeo je pored nje. Gospođica Nash misli da bi se i jedna i druga Coxeova vrlo rado udale za njega«. »Vrlo verovatno; mislim da u Highburyju nema prostijih devojaka od njih«.

Harrieta je imala da nešto kupi kod Forda i Emma je smatrala da ne bi bilo rđavo da pođe s njom. Mogla je opet da slučajno sretne Martinove, a to bi, u njenom sadašnjem stanju, bilo opasno.

Harrietu je svaka stvar privlačila, a dovoljna je bila jedna reč da se pokoleba, tako da je uvek vrlo dugo kupovala. Dok se ona još bavila oko muslina i neprestano se predomišljala, Emma ode do vrata da se malo zabavi. I u ovom najživljem delu Highburyja nije se moglo mnogo očekivati od saobraćaja: videće možda g. Perryja gde žurno prolazi, g. Williama Coxea kako ulazi u svoju kancelariju, konje g.

Colea koje vraćaju u konjušnicu, ili dečka pismonošu na kakvoj tvrdoglavoj mazgi, to su bili najzanimljiviji prizori koje je smela da očekuje. I zato, kad je ugledala samo mesara koji je nosio meso, jednu urednu staricu koja se vraćala kući s punom kotaricom, dva psa koja su se otimala oko jedne prljave kosti, gomilu mangupčića koji su se okupili oko pekarovog malog izloga i buljili u medene kolače, znala je da nema razloga da se žali i dovoljno se zabavljala, sasvim dovoljno da bi i dalje ostala na vratima. Vedar i spokojan duh može podneti i da ništa ne vidi, a što god vidi nešto mu kazuje. Ona pogleda niz drum za Randalls. Prizor se uvećao pojavom dve osobe: gospođe Weston i njenog pastorka. Ulazili su pešice u Highbury, svakako su išli u Hartfield. Međutim, zaustavili su se najpre pred kućom gospođe Bates, koja se nalazila malo bliže Randallsu nego Fordova radnja, i upravo su hteli da zakucaju na vrata kad ugledaše Emmu.

Odmah pređoše preko ulice i priđoše joj. Sećanje na prijatno provedeno veče davalo je, izgleda, svežu čar tom susretu. Gospođa Weston joj reče kako je htela da poseti porodicu Bates, ne bi li čula novi klavir. 



»Jer, eto, moj pastorak mi kaže«, reče ona, »da sam sinoć obećala gospođici Bates da ću neizostavno doći danas pre podne. Ja sama nisam toga svesna, ne sećam se da sam odredila dan; ali pošto on kaže da jesam, onda idem«. »A dok se gospođa Weston bude bavila u toj poseti, nadam se da ćete mi dopustiti«, reče Frank Churchill, »da vam se pridružim i sačekam je u Hartfieldu, ako vi idete kući«.

Gospođa Weston nije bila zadovoljna. »Mislila sam da ćete i vi sa mnom. Njima bi bilo vrlo prijatno«. »Ja! Ja ću samo smetati. Ali možda ću i ovde isto tako smetati.

Izgleda da me gospođica Woodhouse ne želi. Moja ujna me uvek tera od sebe kad ide da kupuje. Kaže da je smrtno zamaram svojim nestrpljenjem a gospođica Woodhouse kao da bi skoro isto to rekla. Šta da radim?« »Ja nisam ovamo došla svojim poslom«, reče Emma. »Čekam samo svoju prijateljicu. Ona će, verovatno, uskoro svršiti i onda ćemo krenuti kući. Ali bolje da pođete s gospođom Weston i čujete klavir«. »Dobro, ako vi to savetujete. Ali...« (nasmešivši se), »ako je pukovnik Campbell obavio tu porudžbinu preko nekog nebrižljivog prijatelja, i pokaže se da mu je zvuk osrednji, šta da kažem? Gospođa Weston neće moći da se osloni na mene. Ona sama bi mogla vrlo dobro da se izvuče. Iz njenih usta i neka neprijatna istina ne bi bila gorka, dok sam ja vrlo slab kad treba reći neku učtivu laž«. »To vam ne verujem«, odgovori Emma. »Ubeđena sam da ste u stanju da budete isto tako neiskreni kao i drugi, kad je to potrebno.

Ali što biste pretpostavljali da je klavir rđav? Ustvari, sasvim je obratno, ako sam sinoć dobro razumela gospođicu Fairfax«. »Hajde, pođite sa mnom«, reče gospođa Weston, »ako vam to nije naročito neprijatno. Nećemo se dugo zadržati. A u Hartfield ćemo otići posle toga. Doći ćemo odmah posle njih u Hartfield. Zbilja želim da ih i vi sa mnom posetite, oni će to smatrati vrlo velikom pažnjom, a ja sam uverena da i vi želite da im je ukažete«.





Više nije mogao ništa da kaže i nadajući se Hartfieldu kao nagradi, vrati se s gđom Weston do vrata gospođe Bates. Emma ostade gledajući ih dok nisu ušli, zatim se pridruži Harrieti, koja je stajala kod one zanimljive tezge, i pokuša svom snagom sopstvenog uverenja da je ubedi kako nema smisla gledati šareni muslin ako želi jednobojan, i kako plava pantljika, ma koliko bila lepa, ipak nikad neće pristajati uz njenu žutu haljinu. Najzad se sve svršilo i došlo se do pitanja kuda da se pošalje paket. »Da li da ga pošaljem u dom gospođe Goddard, gospođice?« upita gospođa Ford. »Da... ne... da, kod gospođe Goddard. Ali haljina mi je u Hartfieldu. Ne, pošaljite ga, molim vas, u Hartfield. Samo, gospođa Goddard će želeti da vidi. A haljinu mogu svakog dana odneti kući.

Ali pantljika mi je odmah potrebna. I zato bolje pošaljite u Hartfield bar pantljiku. Mogli biste da načinite dva paketa, gospođo Ford, zar ne?« »Nema potrebe, Harrieta, da gospođu Ford mučite da vam šalje dva paketa«. »Da, zbilja nema potrebe«. »Nije to nikakva muka, gospođice«, reče ljubazna gospođa Ford. »O, ali ne, zaista bih želela da bude sve u jednom paketu. Zato, molim vas, pošaljite sve kod gospođe Goddard...ne znam...ne, mislim, gospođice Woodhouse, da je bolje da ga pošalju u Hartfield, a ja ću ga uveče poneti kući. Šta mi vi savetujete?« »Da ni trenutka više ne mislite o tome. Gospođo Ford, molim vas, u Hartfield«. »Da, to će biti najbolje«, reče Harrieta, sasvim zadovoljna. »Nikako ne bih volela da ga pošalju kod gospođe Goddard«. Neki glasovi se približiše dućanu, ili tačnije, jedan glas i dve gospe: na vratima susretoše gospođu Weston i gospođicu Bates. »Draga gospođice Woodhouse«, reče ova druga, »pretrčala sam preko ulice samo da vas zamolim da budete tako dobri i dođete da posedite malo s nama i kažete nam kako vam se čini naš novi klavir vi i gospođica Smith. Kako ste, gospođice Smith?« 



»Vrlo dobro, hvala«. »A zamolila sam gospođu Weston da pođe sa mnom, kako bih bila sigurna da ću uspeti«. »Nadam se da su gospođa Bates i gospođica Fairfax...« »Vrlo dobro, hvala na pitanju. Mati se odlično oseća, a Jane nije nazebla prošle noći. Kako je gospodin Woodhouse? Mnogo se radujem što čujem da je teko dobro. Gospođa Weston mi je kazala da ste ovde.

O, u tom slučaju, rekoh ja, moram da pretrčim do njih; uverena sam da mi gospođica Woodhouse neće zameriti ako prosto pretrčim i zamolim je da dođe. Moja mati će biti veoma srećna da je vidi, a pošto se skupilo tako zgodno društvo, neće moći da odbije. 'Da, učinite to, molim vas', rekao je gospodin Frank Churchill, Vredelo bi čuti šta gospođica Woodhouse misli o klaviru'. A ja sam kazala, sigurnije ću uspeti ako jedno od vas pođe sa mnom 'O', kazao je on, 'pričekajte samo trenutak dok svršim ovaj posao', jer, možete li verovati, gospođice Woodhouse, eno ga tamo, trudi se ne može biti uslužnije da pričvrsti sponu na naočarima moje majke. Znate, jutros je ispala ta spona. Baš je ljubazan! Jer, moja mati nije mogla da upotrebi svoje naočare, nije mogla da ih stavi. I, kad je reč o tome, trebalo bi da svako ima dva para naočara, zbilja bi trebalo. Jane je tako kazala. Htela sam da ih odnesem do Johna Sandersa odmah jutros, ali me je celo pre podne nešto ometalo, te ovo, te ono, znate, nema kraja. Jednom je došla Pati i kazala kako misli da je kuhinjski dimnjak zapušen i da ga treba pročistiti. O, rekoh joj, Pati, nemojte mi dolaziti s vašim rđavim vestima. Evo, ispala je spona iz naočara vaše gospođe.

Onda su stigle pečene jabuke: gospođa Valis ih je poslala po svom dečku. Valisovi su uvek izvanredno učtivi i ljubazni prema nama. Čula sam kako neki kažu da gospođa Valis ume da bude neučtiva i da grubo odgovori, ali prema nama su uvek bili izvanredno pažljivi. A tome može biti da je zato što smo mi dobre mušterije jer, koliko mi trošimo hleba? Ima nas samo troje. Sad je tu i naša draga Jane, a ona ustvari ništa ne jede, da se zgranete šta 



doručkuje, uplašili biste se da to vidite. Ne smem ni da kažem majci koliko malo jede; i tako neki put kažem jedno, drugi put drugo, i zabašurim. Ali oko podne ogladni, a više od svega voli te pečene jabuke: one su vrlo dobre za zdravlje, nekidan sam ugrabila priliku i upitala gospodina Perryja, slučajno sam ga srela na ulici. Ne kažem da sam ranije sumnjala. Vrlo sam često čula gospodina Woodhousea kako preporučuje pečenu jabuku. Mislim da gospodin Woodhouse smatra da je voće zdravo samo ako je tako spravljeno. Ali mi često pravimo i pitu s jabukama. Pati ume da pravi izvrsnu pitu s jabukama. Dakle, gospođo Weston, nadam se da ste uspeli i da će ove gospođice biti dobre da pođu s nama«.

Emma reče kako će joj biti »veoma milo da vidi gospođu Bates« i slično, te one najzad krenuše iz radnje, pošto ih je gospođica Bates zadržala još samo ovim recima: »Kako ste, gospođo Ford? Izvinite, nisam vas ranije videla. Čujem da ste dobili divne nove pantljike iz Londona. Jane se juče vratila sva ushićena. Hvala, rukavice su joj odlične, samo su malčice šire oko zglavka, ali Jane će ih suziti«. »O čemu sam ono govorila?« otpoče ona opet kad su sve izišle na ulicu. Emma se pitala na čemu li će se zaustaviti, od sve te zbrke. »Kažem vam, ne mogu da se setim o čemu sam govorila. O, da, o naočarima moje majke. Baš je ljubazan gospodin Frank Churchill!

'O', rekao je, 'mislim, zbilja, da mogu da pričvrstim tu sponu; mnogo volim takve poslove'. A tim se, znate, pokazalo da je on tako... zbilja moram reći, mada sam i ranije o njemu mnogo slušala, i mada sam mnogo očekivala, daleko nadmašuje sve što... Najtoplije vam čestitam, gospođo Weston. Izgleda da on ima sve što bi i najnežniji roditelj mogao... 'O', rekao je, 'mogu ja da pričvrstim sponu. Mnogo volim takve poslove'. Nikad neću zaboraviti kako je to rekao. A kad sam iznela iz ostave pečene jabuke i zamolila prijatelje da budu tako ljubazni i posluže se, on je odmah rekao 'O! nikakvo voće se ne može porediti s tim jabukama, a kod kuće pečene jabuke, lepše od ovih nisam nikad video'. I to je, znate, bilo veoma... A ubeđena sam, po 



tome kako je to rekao da nije samo iz učtivosti. To su zaista divne jabuke, a gospođa Valis ih s najvećom pažnjom peče, samo što ih mi ne pečemo više od dva puta, a gospodinu Woodhouseu smo morale obećati da ćemo ih peći tri puta; ali gospođica Woodhouse će biti tako dobra da to ne pomene. A te jabuke su od najbolje vrste za pečenje, tu nema nimalo sumnje, sve su iz Donwella, od onih što nam ih je gospođin Knightley tako obilno poslao.

Svake godine šalje nam po džak; a sigurno nema nigde jabuke koja se tako dugo održi kao ta s njegovih drveta, mislim da ih ima dve vrste. Moja mati kaže da je taj voćnjak bio čuven kad je ona bila mlada. Ali nekidan mi je zbilja bilo neprijatno: jer, jednog jutra svratio je gospodin Knightley dok je Jane jela te jabuke, pa smo počeli da govorimo o njima i ja sam rekla kako ih ona mnogo voli, a on je upitao jesmo li iscrpli zalihu. 'Sigurno ste već pri kraju', rekao je, 'poslaću vam još, jer imam mnogo više nego što mogu da potrošim. William Larkins mi je ostavio ove godine veću količinu no obično. Poslaću vam ih što pre dok se ne pokvare'. Ja sam ga zamolila da to ne čini jer, zbilja, što se tiče toga, ali smo naše potrošili, nisam mogla odlučno da kažem da ih još mnogo imamo, ustvari svega pet-šest, ali njih bi sve čuvala za Jane; nikako nisam mogla da dopustim da nam još pošalje, već je bio mnogo darežljiv, a tako je rekla i Jane. Kad je otišao, ona se skoro posvađala sa mnom: ne, ne bih rekla da se posvađala, jer mi se nikad u životu nismo svađale, ali je bila vrlo ljuta što sam priznala da jabuka gotovo više i nemamo. Krivo joj je bilo što ga nisam uverila da nam je još puno ostalo. O, kazala sam joj, draga moja, pa ja sam govorila koliko sam mogla. Međutim, isto veče dođe nam William Larkins s velikom korpom jabuka iste vrste, najmanje tridesetak kila. Osećala sam se veoma zahvalnom, sišla sam i razgovarala s Williamom Larkinsom i kazala sve što već možete pretpostaviti. William Larkins je naš stari poznanik! Uvek mi je milo da ga vidim. Ali ipak, posle sam čula od Pati kako je William rekao da su to sve jabuke te vrste koje njegov





gospodar ima; sve ih je doneo i njegovom gospodaru sad nije ostala ni jedna da je ispeče ili skuva.

Sam William nije, izgleda, mario za to; njemu je milo što je njegov gospodar prodao toliko jabuka, jer, znate, William više misli na dobit svog gospodara nego na išta drugo. Ali je kazao da se gospođi Hodges nije svidelo što on sad šalje sve jabuke. Nije se mogla pomiriti s mišlju da njen gospodar neće ovog proleća moći da ima još jedan kolač s jabukama. Kazao je to Pati, ali joj je napomenuo da se ne brine zbog toga i da nama svakako ništa ne govori, jer gospođa Hodžis mora s vremena na vreme da se naljuti; glavno je da su oni toliko džakova prodali, a nije važno ko će pojesti ostatak.

I eto, Pati mi je to ispričala, i meni je bilo strašno neprijatno!

Ne bih htela ni za šta na svetu da gospodin Knightley čuje nešto o tome! On bi se toliko... Htela sam da sakrijem to od Jane, ali, na nesreću, izrekla sam se nehotice«.

Gospođica Bates je taman završila, kad je Pati otvorila vrata; njene gošće su se sad pele uz stepenice, ne morajući da slušaju nikakvu dužu priču, i praćene samo isprekidanim odjecima njene dobrodušnosti: »Pazite, molim vas, gospođo Weston, ima jedan stepenik na zavijutku. Pazite, molim vas, gospođice Woodhouse, naše stepenice su prilično mračne, prilično mračne, i uže no što bi trebalo. Gospođice Smith, molim vas, pazite. Gospođice Woodhouse, brinem se, sigurno ste udarili nogu Gospođice Smith, pazite na stepenik kod zavijutka«.





Kad su ušle u malu sobu za sedenje, u njoj je vladao savršen

mir; gospođa Bates, lišena svog uobičajenog zanimanja, dremala je s jedne strane peći; Frank Churchill, za stolom pored nje, marljivo je baratao oko njenih naočara; Jane Fairfax, okrenuta leđima, bila se sva predala svome klaviru. Ma koliko da je bio zauzet, lice mladog čoveka ipak se ozarilo kad je opet ugledao Emmu. »To je odista zadovoljstvo«, reče on prilično tihim glasom, »došli ste bar deset minuta ranije no što sam očekivao. Zatekli ste me kako pokušavam da budem od koristi; recite mi, mislite li da ću uspeti«. »Šta!« reče gospođa Weston, »zar još niste svršili? Ne biste mnogo zaradili kao zlatar, ako biste tako brzo radili«. »Nisam neprestano radio«, odgovori on; »pomogao sam gospođici Fairfax da namesti klavir tako da se ne klati, jer nije čvrsto stajao; verovatno pod nije ravan. Vidite, podmetnuli smo malo hartije pod jednu nogu. Vrlo ste ljubazni što ste došli. Plašio sam se da ćete žuriti kući«.

Udesio je da Emma sedne pored njega i sve dok Jane Fairfax nije bila potpuno spremna da opet sedne za klavir, bio je zauzet birajući za Emmu najbolje ispečenu jabuku i pokušavajući da od nje dobije pomoć i savet u svom radu. Emma je pretpostavljala da Jane zbog stanja svojih živaca nije mogla odmah da svira. Taj klavir je bio suviše kratko njen da bi mu bez uzbuđenja prilazila; morala je razumom da se savlada, kako bi bila u stanju da svira Emma se morala sažaliti videvši takva osećanja, ma otkud poticala, i odlučila je da nikad više ne ukazuje na njih svome susedu.

Jane najzad otpoče i, mada su prvi udari bili slabi, postepeno je došla do izražaja vrednost ovog instrumenta. Gospođa Weston je opet bila oduševljena, Emma joj se pridruži s pohvalama i, pošto su 



iznele sve njegove osobine, složile su se da taj klavir, sve u svemu, mnogo obećava. »Osoba kojoj se pukovnik Campbell obratio, ma ko ona bila«, reče Frank Churchill, osmehujući se Emmi, »nije rđavo izabrala. U Weymouthu sam mnogo slušao o ukusu pukovnika Campbella; a uveren sam da bi on i celo to društvo naročito cenili meki zvuk ovih visokih tonova. Verujem, gospođice Fairfax, da je on sam dao podrobna uputstva svome prijatelju ili je pisao kući Broadwood . Ne mislite li i vi tako?« Jane se ne okrete. Možda nije ni čula. U tom času gospođa Weston joj je nešto govorila. »Nije pravo«, reče Emma šapatom, »ja sam nasumice nagađala.

Nemojte da je žalostite«.

On odmahnu glavom smeškajući se; izgledao je kao čovek koji ne sumnja mnogo i nema mnogo milosti. Ubrzo zatim on ponovo otpoče: »Koliko li vaši prijatelji u Irskoj moraju uživati u ovoj vašoj radosti, gospođice Fairfax. Verovatno često misle na vas i pitaju se koga dana, koga ćete tačno dana dobiti taj klavir. Mislite li da pukovnik Campbell zna da je klavir ovog trenutka već na svom mestu? Mislite li da je on tražio da ga odmah isporuče ili je možda, ne određujući vreme, poslao samo nalog, da ga izvrše kad im je moguće i zgodno?« On zastade. Morala ga je čuti; nije mogla da izbegne odgovor: »Dok ne dobijem pismo od pukovnika Campbella«, reče ona, trudeći se da govori mirno, »ne mogu ništa pouzdano da kažem. Sve su samo pretpostavke«. »Pretpostavke! Da, ponekad čovek tačno pretpostavlja, ponekad pogrešno. Voleo bih da sam u stanju da pretpostavim kad ću učvrstiti ovu sponu. Kako čovek koji se zadubi u posao govori gluposti, gospođice Woodhouse, ako hoće nešto da kaže; pravi radnici verovatno ćute; ali mi, gospodski rabotnici, ako se uhvatimo za neku reč... gospođica Fairfax reče nešto o pretpostavkama. Evo, 



gotovo je. Milo mi je, gospođo« (gospođi Bates), »što mogu da vam predam naočare, koje su zasad, opravljene«.

I majka i kći zahvališe mu se veoma usrdno; da bi malo pobegao od ove druge, on priđe klaviru i zamoli gospođicu Fairfax, koja je još tu sedela, da otsvira nešto. »Ako hoćete da budete ljubazni«, reče on, »izabraćete jedan od onih valcera koje smo sinoć igrali; voleo bih da ih još jednom proživim. Vi niste u njima uživali koliko ja; celo vreme ste izgledali umorni. Verujem da vam je bilo milo što nismo duže igrali, ali ja bih sinoć dao ne znam šta, dao bih sve što imam, za još jedno pola sata«.

Ona poče da svira. »Kako čovek uživa kad ponovo čuje melodiju koju je slušao kad se osećao srećnim! Ako se ne varam, to su svirali u Weymouthu«.

Ona za čas podiže oči k njemu, sva pocrvene i poče da svira nešto drugo. On uze neke note sa stolice pored klavira i, okrećući se Emmi, reče: »Ovo je sasvim novo za mene. Poznajete li to? Cramer. A evo i nove zbirke irskih pesama. To se moglo i očekivati s te strane. Sve je ovo došlo s klavirom. Pukovnik Campbell se svega setio, zar ne? Zna on da gospođica Fairfax ovde neće moći da kupi note. Tu njegovu pažnju naročito cenim; vidi se da je poklon učinjen iz sveg srca. Ništa nije urađeno na brzinu, ništa upola. To je moglo da potekne samo iz istinske ljubavi«.

Emma bi volela da je nije toliko peckao, a ipak je nalazila zabave u tome. Kad je, bacivši pogled na Jane Fairfax, uhvatila tračak osmeha, kad je videla da se ova osmehuje iz skrivenog zadovoljstva i pored toga što je sva porumenela od stida, nije se više ustezala, niti je zbog nje osećala grižu savesti. Ta ljubazna, čestita i savršena Jane Fairfax očigledno je gajila osećanja koja su zasluživala osudu. On joj donese sve note, te ih zajedno pregledaše.

Emma iskoristi tu priliku da prošapuće: »Suviše otvoreno govorite. Mora da vas razume«.





»Nadam se da je tako. Hoću da me razume. Ni najmanje se ne stidim onog što sam rekao«. »Ali, zaista, ja se malo stidim i volela bih da se nisam uhvatila za tu misao«. »Vrlo mi je milo što jeste, i što ste mi je saopštili. Sad imam ključ za sve njene čudne poglede i postupke. Stid prepustite njoj.

Ako greši, treba da ga oseti«. »Čini mi se da ga pomalo oseća«. »Ja ne vidim da ga mnogo pokazuje. Sad svira Robina Adera, njegovu omiljenu pesmu«.

Ubrzo zatim gospođica Bates, prolazeći pored prozora, zapazi g.

Knightleyja koji je dolazio na konju. »Gle, gospodin Knightley! Ako je ikako moguće, moram nešto da mu kažem, samo da mu se zahvalim. Neću ovde otvoriti prozor, nazebli biste; ali, znate, otići ću u sobu moje majke. Verovatno će ući kad čuje ko je ovde. Baš je divno što ste se svi tako okupili! Naša sobica je vrlo počastvovana!« Još dok je to govorila prešla je u susednu sobu i, otvorivši prozor, odmah dozvala g. Knightleyja, pa su svi jasno čuli svaku reč njihovog razgovora kao da se vodio u sobi gde su oni sedeli. »Dobar dan, dobar dan. Hvala, vrlo dobro. Hvala vam za kola, sinoć. Stigle smo upravo na vreme; moja majka nas je baš očekivala.

Molim vas, uđite. Naći ćete ovde neke svoje prijatelje«.

Tako je počela gospođica Bates; izgleda da je g. Knightley bio rešen da i on dođe do reči, jer pregovori vrlo odlučno i zapovednički: »Kako vam je sestričina, gospođice Bates? Hoću da čujem kako ste svi vi, a naročito vaša sestričina. Kako je gospođica Fairfax?

Nadam se da sinoć nije nazebla. Kako je danas? Kažite mi kako je gospođica Fairfax«.

Nije hteo da čuje ni za šta drugo dok mu gospođica Bates nije dala neposredan odgovor. Slušaoce je to veoma zanimalo; gospođa Weston značajno pogleda u Emmu. Ali Emma odmahnu glavom s nepokolebljivom nevericom. 



»Zahvalna sam vam, veoma sam vam zahvalna za kola«, nastavljala je gospođica Bates. On je prekide: »Idem u Kingston. Mogu li nešto da učinim za vas?« »O Bože, Kingston, je li? Gospođa Cole je neki dan govorila da joj treba nešto iz Kingstona«. »Gospođa Cole može da pošalje svoje sluge; mogu li da učinim nešto za vas?« »Ne, hvala. Ali uđite. Šta mislite ko je ovde? Gospođica Woodhouse i gospođica Smith; bile su tako ljubazne i posetile nas da bi čule novi klavir. Ostavite konja kod »Krune« i uđite«. »Pa«, reče on oklevajući, »na pet minuta, možda«. »Tu su i gospođa Weston i Frank Churchill! Divno; toliko prijatelja!« »Ne, neću sad, hvala vam. Ne mogu da se zadržim ni dva minuta. Moram što pre da produžim u Kingston«. »Oh, uđite. Biće im vrlo drago da vas vide«. »Ne, ne; vaša soba je već dovoljno puna. Svratiću drugog dana da čujem klavir«. »E pa, mnogo mi je žao! Oh, gospodine Knightley, sinoć smo provele divno veće! Kako je bilo prijatno! Jeste li ikad videli da se tako igra? Zar gospođica Woodhouse i gospodin Frank Churchill nisu divno igrali, nikad nisam videla tako nešto«. »O, odista divno: to moram da kažem, jer pretpostavljam da gospođica Woodhouse i gospodin Frank Churchill čuju svaku reč. I,« (govoreći još glasnije) »ne vidim zašto ne bismo pomenuli i gospođicu Fairfax. Smatram da gospođica Fairfax vrlo dobro igra; a gospođa Weston odlično svira narodne igre i nema joj ravne u Engleskoj. A sad, ako vaši prijatelji imaju imalo zahvalnosti, kazaće sa svoje strane glasno nešto lepo o vama i meni, ali ja ne mogu da ostanem da bih njih čuo«. »Oh, gospodine Knightley, samo još jedan trenutak; nešto važno, tako smo se uzrujale! Jane i ja smo se mnogo uzrujale zbog jabuka!« 



»Šta je to sad?« »Kad pomislim da ste nam poslali svu svoju zalihu jabuka.

Kazali ste kako ih imate mnogo, a sad vam nije ostala ni jedna.

Zaista smo se uzrujale! Gospođa Hodges ima pravo što se ljuti.

William Larkins, nam je to ispričao. Nije trebalo da to radite, zaista nije trebalo. Ah, ode. Nikad neće da me sasluša kad mu se zahvaljujem. Mislila sam da će sad ostati, a bilo bi šteta da nisam pomenula... Eto« (vraćajući se u sobu), »nisam uspela. Gospodin Knightley nije mogao da svrati. Ide u Kingston. Pitao me je može li nešto da učini...« »Da«, reče Jane; »čuli smo njegovu ljubaznu ponudu; sve smo čuli«. »O, da, draga moja, verujem da jeste; jer su, znate, vrata bila otvorena, i prozor je bio otvoren, a gospodin Knightley je glasno govorio. Sigurno ste sve čuli. 'Mogu li da učinim nešto za vas u Kingstonu?' upitao je on; i zato sam pomenula... O, gospođice Woodhouse, zar baš morate da idete? Čini mi se kao da ste sad došli; vrlo ljubazno od vas!« Emma izjavi da je vreme da ide kući, poseta je već dugo trajala.

Pošto su pogledali sat i videli da je jutro daleko odmaklo, gospođa Weston i njen pratilac, oprostivši se takođe, imali su vremena samo da otprate dve devojke do kapije Hartfielda, pre no što su krenuli u Randalls.





Nije

isključeno da se može živeti i bez okretnih igara. Ima primera da su mlađi ljudi i devojke proveli mnogo, mnogo meseci ne odlazeći ni na kakvu igranku, i da im usled toga ni duh ni telo nisu pretrpeli neku štetu. Ali kad se jednom počne, kad se jednom, makar i najmanje, oseti blaženstvo brzih pokreta, društvo koje ne bi tražilo još moralo bi biti vrlo tromo.

Frank Churchill je igrao jednom u Highburyju i žudeo je da igra opet. Kad su g. Woodhousea nagovorili da sa svojom ćerkom provede jedno veče u Randallsu, dvoje mladih su poslednjih pola sata te večeri smišljali kako da to ostvare. Zamisao je bila Frankova i on se najviše zauzimao da je sprovede u delo, dok je gospođica najbolje umela da proceni teškoće i najviše se brinula za pitanja smeštaja i izgleda. Ali ipak je bila voljna da svetu ponovo pokaže kako čarobno igraju g. Frank Churchill i gospođica Woodhouse, voljna da radi ono u čemu se neće postideti kad je uporede sa Jane Fairfax, i najzad, voljna prosto da igra, bez ikakvih zlih primesa sujete, te mu je pomogla prvo premeravajući koracima sobu u kojoj su se nalazili, da bi utvrdili koliko bi osoba moglo stati, a zatim mereći i drugi salon, u nadi da će pronaći da je malo veći, iako je g. Weston tvrdio da su tačno jednake veličine. On je isprva zamislio i predložio da se igranka, koja je počela u kući g. Colea, završi u Randallsu, da se skupi isto društvo s istim sviračem, što je odmah naišlo na odobravanje. G. Weston je prihvatio tu zamisao radujući se istinski, a gospođa Weston je pokazivala puno dobre volje da im svira dokle god budu želeli da igraju. Zatim je došao na red zanimljivi posao da se utvrdi tačno koga će sve pozvati i da se za svaki par obezbedi neophodni deo prostora.





»Vi i gospođica Smith i gospođica Fairfax, to su tri i dve gospođice Coxe, pet«, ponavljao je više puta. »A onda, biće dva Gillberta, mladi Coxe moj otac i ja, i gospodin Knightley. Da, to će biti sasvim dovoljno da bude prijatno. Vi i gospođica Smith i gospođica Fairfax to su tri, i dve gospođice Coxe, pet; a za pet parova biće dovoljno prostora«.

Ali ubrzo iskrsnu primedba s jedne strane: »Da li će biti dovoljno prostora za pet parova? Zbilja mi se čini da neće«.

S druge strane: »Ipak, ne vredi praviti sve to zbog pet parova. Pet parova, kad se ozbiljno razmisli, to je malo. Nema smisla ni pozvati samo pet parova. To smo samo u prvi mah mogli prihvatiti«.

Neko reče da gospođicu Gillbert očekuju u kući njenog brata, te da će i nju morati da pozovu s ostalima. Neko drugi je verovao da bi gospođa Gillbert igrala one večeri, da je i nju neko zamolio.

Pomenuše i drugog Coxeovog sina. A kad g. Weston na kraju navede neke rođake koji bi tu morali da učestvuju i neke veoma davnašnje poznanike koje ne bi smeli izostaviti, postade očevidno da će mesto pet parova biti najmanje deset, i svi počeše da se domišljaju kako bi se oni mogli smestiti. Vrata ove dve odaje nalazila su se upravo jedna naspram drugih. »Kako bi bilo da upotrebe obe odaje i da igraju preko hodnika?« To je izgledalo najbolje, pa ipak ne toliko dobro da drugi ne bi tražili nešto bolje. Emma reče da bi to bilo nezgodno; gospođa Weston se brinula gde bi se večeralo, a g. Woodhouse se ozbiljno protivio iz zdravstvenih razloga. Bilo mu je zaista vrlo žao, ali to se ne bi moglo prihvatiti. »O, ne«, reče on, »to bi bilo krajnje nesmotreno. Ja to ne bih mogao dopustiti zbog Emme! Emma nije otporna. Ona bi strašno nazebla. A isto tako i sirota, mala Harrieta. I svi vi. Gospođo Weston, vi biste zacelo pali u postelju; ne dajte im da govore o tako nerazumnim stvarima, molim vas, ne puštajte ih da govore o tome. 



Taj mladić« (tišim glasom) »vrlo je lakomislen. Nemojte reći njegovom ocu, ali taj mladi čovek nije sasvim kako treba. Večeras je vrlo često otvarao vrata i držao ih otvorena vrlo nepromišljeno. Ne pomišlja na promaju. Ne želim da kod vas stvaram neraspoloženje protiv njega, ali on zaista nije kako treba«.

Gospođi Weston je bilo žao zbog tog prekora. Znala je koliko je ta optužba važna i činila je sve što može da je odbije. Zatvorili su sva vrata, napustili ono rešenje s hodnikom i vratili se ponovo prvoj zamisli da se igra samo u odaji u kojoj su se nalazili. G. Frank Churchill se s mnogo dobre volje trudio da dokaže kako je onaj prostor, gde je pre četvrt sata smatrao da jedva može stati pet parova, ustvari sasvim dovoljan za deset. »Bili smo suviše raskošni«, rekao je. »Predvideli smo više prostora nego što treba. Ovde može vrlo lepo da stane deset parova«.

Emma je prigovarala: »To će onda biti guranje, neprijatno guranje; ima li nečeg goreg nego kad se igra, a čovek nema mesta gde da se okrene?« »Sasvim ste u pravu«, odgovori on ozbiljno, »to nikako ne valja«.

Ali je ipak produžio da meri i završio ovako: »Mislim da će ovde biti prilično mesta za deset parova«. »Ne, ne«, reče ona, »vi ste sasvim nerazboriti. Bilo bi strašno da stojimo tako zbijeni. Nema nikakvog zadovoljstva kad se igra u gomili, i to u gomili stisnutoj u maloj sobi«. »To je neosporno« odgovori on. »Potpuno se slažem s vama.

Gomila u maloj sobi, gospođice Woodhouse, vi zbilja umete da sa malo reči date celokupnu sliku. Izvrsno, baš izvrsno! Pa ipak, kad smo dotle došli, nema smisla dići ruke. Mom ocu bi bilo krivo... i uopšte uzev... nisam siguran da... ipak mi se čini da bi ovde moglo lepo da stane deset parova«.

Emma je uvidela da u ljubaznoj pažnji koju joj ukazuje ima i malo sebičnosti i da će joj se on radije usprotiviti, nego se lišiti zadovoljstva da s njom igra. Ali ona primi tu lasku, a ostalo oprosti.

Da je nameravala da se uda za njega, vredelo bi da ovde zastane, 



razmisli i pokuša da oceni koliko vredi njegova naklonost i kakva mu je narav; ali za ono što je očekivala od njihovog poznanstva bio je sasvim dovoljno prijatan.

Sutradan je još pre podne došao u Hartfield. Ušao je u sobu s ljubaznim osmehom koji je pokazivao da zamisao nije napuštena.

Ubrzo se videlo da je došao da joj javi kako je učinjen jedan korak napred: »Dakle, gospođice Woodhouse«, počeo je gotovo odmah, »nadam se da vas male odaje u kući mog oca nisu toliko uplašile da ste potpuno izgubili volju da igrate. Donosim jedan nov predlog, moj otac se toga setio i treba samo da se vi saglasite, pa da ga odmah izvedemo. Smem li se nadati da ćete mi učiniti čast i odigrati sa mnom dve prve igre na toj maloj igranci, koja će biti priređena, ne u Randallsu, nego u gostionici kod »Krune?« »Kod »Krune«!« »Da, ako vi i gospodin Woodhouse nemate šta da zamerite, a ja verujem da ne možete, moj otac se nada da će njegovi prijatelji biti tako ljubazni da ga tamo posete. Može da im obeća bolji smeštaj nego u Randallsu, a doček neće biti ništa manje srdačan. To je njegova zamisao. Gospođa Weston je saglasna, ako ste vi zadovoljni.

Svi se u tome slažemo. O, savršeno ste bili u pravu! Deset parova u ma kojoj sobi u Randallsu, to bi bilo nepodnošljivo, užasno! Celo vreme sam osećao da ste u pravu, ali sam mnogo želeo da pronađem makar šta, pa nisam popuštao. Zar nije ovo dobra izmena?

Pristajete, nadam se da pristajete?« »Izgleda da toj zamisli niko ne može prigovoriti, ako se gospodin i gospođa Weston slažu. Mislim da je to odlično i, ukoliko se mene tiče, biću izvanredno srećna... To mi izgleda jedino moguće rešenje. Tata, zar vam se ne čini da je to izvrsno rešenje?« Morala je da ponovi i objasni pre no što je on potpuno razumeo; a potom, da bi ga ubedila, bilo je neophodno da mu još jednom sve izloži, pošto je to bilo nešto sasvim novo.





»Ne, po njegovom mišljenju to nije nikakvo rešenje, vrlo rđava zamisao, mnogo gora od ranije. Prostorije u gostionici uvek su hladne i opasne; nikad nisu provetrene kako valja, niti su pogodne da se čovek u njima duže zadržava. Ako baš moraju da igraju, bolje da igraju u Randallsu. On nikad u životu nije bio u toj odaji kod »Krune«, ne zna ni iz viđenja te koji drže gostionicu. O, ne, to je vrlo loša zamisao. Gore bi nazebli kod »Krune«, nego ma gde«. »Upravo sam hteo da primetim, gospodine«, reče Frank Churchill, »kako je jedna od najvećih prednosti te promene što će tu biti veoma malo opasnosti da neko nazebe, mnogo manje opasnosti nego u Randallsu. Jedino bi gospodin Perry imao razloga da žali zbog te promene, ali niko drugi«. »Gospodine«, reče g. Woodhouse malo žustrije, »vi se veoma varate ako zamišljate da je gospodin Perry takav čovek. Gospodin Perry se mnogo brine kad god je neko od nas bolestan. Ali ja ne razumem kako je to vama odaja kod »Krune« sigurnija da nećete nazepsti, nego kuća vašeg oca?« »Zato što je veća, gospodine. Neće uopšte biti potrebe da otvaramo prozore, nijedanput za celo veče; a kao što vam je dobro poznato, svet se najčešće razboli zbog te strašne navike što otvara prozore i tako pušta hladan vazduh na zagrejana tela.« »Da se otvaraju prozori! Ali, gospodine Churchille, valjda u Randallsu ne bi niko ni pomišljao da otvara prozore. Niko ne bi mogao biti tako nesmotren! To je nešto nečuveno. Igrati kraj otvorenih prozora! Ubeđen sam da ni vaš otac ni gospođa Weston ne bi to trpeli«. »Eh, gospodine, ima lakomislenih mladih osoba, koje ponekad stanu iza zavese i otvore jedno krilo, a niko to i ne sluti. Često sam i sam to činio«. »Zbilja, gospodine? Zaboga, nikad to ne bih pomislio. Ali ja živim van sveta i često me iznenadi ono što čujem. Pa ipak, to je zaista izvestan razlog i, može biti, kad budemo to pretresli... ali o tim stvarima valja dobro promisliti. Ne može se u žurbi odlučivati. Ako 



bi gospodin i gospođa Weston bili tako ljubazni da dođu jedno pre podne k nama, mogli bismo da porazgovaramo o tome i da vidimo šta se može učiniti«. »Ali nesreća je, gospodine, što je moje vreme tako ograničeno...« »O«, prekide ga Emma, »imaćemo dovoljno vremena da o svemu porazgovaramo. Nema nikakve žurbe. Ako se može udesiti da to bude kod »Krune«, tata, biće veoma zgodno za konje. Biće vrlo blizu svoje konjušnice«. »Zaista, draga moja. To je važna stvar. James se, istina, nikad ne žali, ali treba štedeti konje kad se može. Kad bih bio siguran da će prostorije biti dobro provetrene...ali možemo li se osloniti na gospođu Stouks? Sumnjam. Ne znam je čak ni iz viđenja«. »Mogu da jemčim za sve što se tiče takvih stvari, gospodine, pošto će se za to starati gospođa Weston. Gospođa Weston se prima da sve uzme u svoje ruke«. »Eto, tata! Sad morate biti zadovoljili, naša draga gospođa Weston koja je oličenje brižljivosti. Sećate li se šta je gospodin Perry rekao pre mnogo godina kad sam ležala od boginja? 'Ako gospođica Taylor uzima na sebe da uvija gospođicu Emmu, onda ne treba ničeg da se plašite, gospodine'. I vi sami ste to mnogo puta pominjali, kao veliku pohvalu za nju!« »Da, vrlo tačno. Gospodin Perry je odista tako rekao. Nikad to neću zaboraviti. Sirota mala Emma! Bila si opasno bolesna od boginja, to jest bila bi opasno bolesna da se Perry nije onako usrdno starao. Nedelju dana je dolazio četiri puta dnevno. Odmah je rekao da je lakši oblik boginja i to nas je mnogo utešilo, ali boginje su užasna bolest. Kad mališani naše jadne Isabelle budu dobili boginje, nadam se da će ona pozvati Perryja«. »Moj otac i gospođa Weston nalaze se sada kod »Krune«,« reče Frank Churchill. »i razgledaju kakve mogućnosti pruža ta kuća.

Ostavio sam ih tamo i došao u Hartfield, u želji da što pre čujem vaše mišljenje i u nadi da ću vas nagovoriti da im se pridružite i na licu mesta date svoje savete. Oboje su želeli da vam to kažem. Za njih bi 



bilo najveće zadovoljstvo ako biste mi dopustili da vas otpratim donde. Bez vas neće moći ništa da učine kako treba«.

Emma je bila vrlo zadovoljna što su je pozvali na takvo savetovanje, i pošto je njen otac obećao da će o svemu promisliti dok ona bude tamo, dvoje mladih krenuše odmah zajedno do »Krune«.

Tu su ih čekali g. i gospođa Vestern, ushićeni što je došla i što se slaže s njihovom zamišlju, užurbani i vrlo srećni, svaki na svoj način. Ona je nalazila poneku manu, dok je on tvrdio da je sve savršeno. »Emma«, reče ona, »ova zidna hartija je gora nego što sam očekivala. Pogledajte! Ponegde je užasno prljava, a drvenarija je žuća i zapuštenija nego što bi se moglo zamisliti«. »Draga moja, vi suviše pazite na sitnice«, reče njen muž, »Zar je sve to važno? Pri svetlosti sveća ništa se od toga neće videti. Pri svećama će biti čisto kao u Randallsu. Na našim klubskim večerima mi ne opažamo ništa od svega toga«.

Gospe su na ovo, verovatno, pogledale jedna drugu, kao da su htele reći: »Muškarci nikad ne znaju kad je nešto prljavo, a kad nije«, a gospoda su, verovatno, mislila u sebi: »Žene ne mogu bez tih malih gluposti i izlišnih briga«. Međutim, iskrslo je jedno pitanje na koje gospoda nisu gledala olako: poveo se razgovor o prostoriji gde bi se večeralo. U vreme kad je sagrađena dvorana za igranje, nije se mislilo na večere, i uz nju je dodata samo mala soba za kartanje. Šta da se radi? Ta soba za kartanje biće potrebna za kartanje, ili, ako njih četvoro, da bi bilo zgodnije, izglasaju da su karte izlišne, nije li opet suviše tesna da bi se u njoj udobno večeralo?

Mogla bi se u tu svrhu dobiti jedna druga odaja, znatno prostranija, ali se ona nalazi na drugom kraju kuće i, da bi se do nje došlo treba proći kroz dugačak i nezgodan hodnik. Tu je ležala teškoća.

Gospođa Weston se plašila da mladiće i devojke ne uhvati promaja u tom hodniku, a ni Emma ni gospoda nisu se mirili s izgledom da budu neprijatno stešnjeni za večerom. Gospođa Weston 



predloži da ne služe pravu večeru, nego da u maloj sobi postave sto sa sendvičima i ostalim, ali taj predlog bi prezrivo odbačen. Izjavili su da bi i muškarci i žene bili sramno prevareni u svom očekivanju ako na domaćoj igranci ne bi seli za sto da večeraju i da gospođa Weston ne sme to više ni da pomene. Ona onda pokuša da na drugi način prebrodi teškoće i, zagledajući u tu sobu o kojoj su raspravljali, primeti: »Čini mi se da ipak nije toliko mala. Znate, neće nas, biti mnogo«.

A g. Weston je u isto vreme živo hodao hodnikom, krupnim koracima, i dovikivao: »Mnogo pričate o dužini ovog hodnika, draga moja, dok on ustvari nimalo nije dug; a sa stepenica nema promaje«. »Kad bih samo znala«, reče gospođa Weston, »šta bi naši gosti najviše voleli. Naš cilj mora biti da učinimo onako kako će se većini najviše dopasti, kad bi samo čovek znao kako?« »Da, sasvim tačno«, uzviknu Frank, »sasvim tačno. Želite da čujete mišljenje vaših suseda. Ne čudim vam se. Kad bi se moglo utvrditi šta oni glavni... na primer, Coleovi. Oni nisu daleko. Da li da odem do njih? Ili do gospođice Bates? Ona je još bliže. A gospođica Bates će možda bolje od ikog znati šta bi oni ostali voleli. Mislim da nam je zaista potreban širi savet. Kako bi bilo da odem i pozovem gospođicu Bates?« »Pa dobro, ako hoćete«, reče gospođa Weston, pomalo neodlučno, »ako mislite da će nam ona nešto koristiti«. »Ništa određeno nećete čuti od gospođice Bates«, reče Emma. »Ona će se ushićavati i zahvaljivati, ali vam ništa neće reći. Neće čak ni slušati šta je pitate. Ne vidim šta ćemo dobiti ako zapitamo za savet gospođicu Bates«. »Ali ona je zanimljiva, izvanredno zanimljiva! Veoma volim da slušam gospođicu Bates kad priča. A, znate, ne moram da dovedem celu porodicu«.

Ovde im priđe g. Weston i, pošto je čuo predlog, odlučno ga odobri. »Da, učini tako, Frank. Idi i dovedi gospođicu Bates, da 



jednom svršimo ovu stvar. Ubeđen sam da će joj se zamisao dopasti, i ne znam ko bi nam bolje pokazao kako da savladamo teškoće.

Dovedi gospođicu Bates. Počinjemo malo isuviše da izvoljevamo. Ona nam stalno pruža primer kako da budemo srećni. Ali dovedi ih obe.

Pozovi ih obe«. »Obe! Zar bi stara gospođa...?« »Stara gospođa! Ne, mlada gospođica, naravno. Smatraću te vrlo glupim, Frank, ako dovedeš tetku bez sestričine«. »O, izvinite, molim vas. Nisam se odmah setio. Nesumnjivo, ako vi to želite, potrudiću se da ih obe ubedim«. On otrča. Mnogo pre no što se opet pojavio prateći zdepastu, uredno obučenu tetku, koja je živo koračala, i njenu lepu sestričinu, gospođa Weston je, kao žena blage naravi i dobra supruga, ponovo ispitala hodnik i zaključila da su njegove nezgodne strane mnogo manje no što je ranije zamišljala, ustvari beznačajne, i da su s tim otklonjene sve teškoće.

Sve ostalo, je bar u mislima, izgledalo savršeno lako. Sve manje pojedinosti o stolu i stolicama, osvetljenju i muzici, čaju i večeri, rešene su same po sebi, ili su ih, kao sitnice, ostavili da se o njima postaraju gospođa Weston i gospođa Stouks. Svi pozvani će sigurno doći. Frank je već pisao u Enscombe, predlažući da ostane još koji dan preko one svoje dve sedmice, što mu, sigurno, neće moći da odbiju.

Biće to divna igranka. I gospođica Bates, kad je stigla, najsrdačnije se saglasila da će tako biti. Kao savetnik nije bila potrebna, ali kao osoba koja odobrava (uloga u kojoj je bila mnogo sigurnija) dobro je došla. Odobravala je uopšte i u pojedinostima, toplo i bez prestanka, i to je moralo biti prijatno. Šetali su tako svi još pola sata, tamo-amo po sobama, neki su predlagali, neki slušali, a svi su radosno uživali u onome što se spremalo. Pre no što se društvo razilšlo, Ema je junaku te večeri konačno obećala prve dve igre, a potom je čula kako je g. Weston šapnuo svojoj ženi: »Zamolio ju je za igra, mila. Tako i treba. Znao sam da će to učiniti«. 



Nedostajala je samo

jedna stvar pa da Emma u očekivanju zabave bude potpuno zadovoljna, da se ova zakaže u roku koji je određen Franku Churchillu za boravak u Surryu; jer je, uprkos pouzdanju g. Westona, pomišljala da nije nemoguće da Churchillovi ne dopuste svome sestriću da ostane i dan duže od dve nedelje. Ali se smatralo da to nije izvodljivo. Za pripreme je trebalo dosta vremena, ništa nije moglo biti gotovo do prvih dana treće nedelje, i tako su nekoliko dana morali predviđati, preduzimati mere i nadati se, u neizvesnosti, izlažući se opasnosti, kako je ona mislila, velikoj opasnosti da sve rade uzalud.

Enscombe se, međutim, pokazao milostiv, milostiv na delu, ako ne na rečima. Očevidno im se nije dopalo što on želi da ostane duže, ali se nisu usprotivili. Sve je bilo obezbeđeno i povoljno se razvijalo; pošto obično jedna briga ustupa mesto drugoj. Emma, sigurna sad u svoju zabavu, poče da se ljuti zbog nesnosne ravnodušnosti g.

Knightleyja. Bilo zato što on sam nije igrao, bilo zato što su sve to smislili ne pitajući ga za savet, kao da je doneo odluku da na sve to ne obraća ni najmanje pažnje, rešen da mu ta zabava ne pobudi radoznalost sada, niti da ga razonodi docnije.

Pošto mu je i bez pitanja sve saopštila, Emma nije mogla da dobije odgovor koji bi izražavao odobravanje: rekao ie samo: »Vrlo dobro. Ako Westonovi drže da vredi da se toliko trude radi nekoliko sati bučnog zabavljanja, nemam da kažem ništa protiv, sem to da mi oni neće birati zadovoljstva. O, da! Moraću da dođem; ne mogu da odbijem. Staraću se, koliko god mogu, da ostanem budan ali bih više voleo da ostanem kod kuće i pregledam nedeljne račune Williama Larkinsa; mnogo više, priznajem. Kakvo je to zadovoljstvo posmatrati druge kako igraju! Za mene, odista, nikakvo, ja ih, i ne 



gledam, ne znam ko to radi. Verujem da je lepo igranje, kao i vrlina, nagrada samom sebi. Oni koji stoje postrani obično misle nešto sasvim drugo«.

Emma oseti da su te reči upućene njoj, i to je mnogo naljuti.

Međutim, nije se pokazivao tako ravnodušan i tako ozlojeđen iz želje da ugodi Jane Fairfax; kad je govorio protiv te zabave, nije se rukovodio njenim osećanjima, jer se ona grdno radovala pomišljajući na nju.

Postala je živahna, govorljiva: kazala je sama od sebe. »Oh, gospođice Woodhouse, nadam se da se neće dogoditi nište što bi omelo zabavu! Ala bi to bilo razočarenje! Priznajem da je očekujem s veoma, veoma velikim zadovoljstvom«.

Prema tome, nije hteo da se umili Jane Fairfax kad je kazao da bi više voleo društvo Williama Larkinsa.

Sve više je bila uverena da se gospođa Weston prevarila u svojoj pretpostavci. On je prema njoj pokazivao prijateljstvo i sažaljenje, ali ne i ljubav. Ali avaj, uskoro nije bilo potrebno da se prepire s g. Knightleyjem. Pošto su se dva dana bezbrižno veselili, najednom se sve srušilo. Stiglo je pismo od g. Churchilla koji je od svog nećaka zahtevao da se odmah vrati.

Gospođa Churchill je bila slaba, suviše slaba da joj njegovo otsustvo ne bi teško padalo; vrlo se loše osećala (tako je pisao njen muž) kad je pre dva dana pisala svome nećaku, mada mu ništa nije pomenula, ne želeći, kao i obično, da nanosi bol, i navikla da ne misli na sebe; ali je njena bolest sada bila suviše ozbiljna, te mora da ga zamoli da bez odlaganja krene za Enscombe. Gospođa Weston je smesta javila Emmi bitnu sadržinu tog pisma, napisavši joj nekoliko reči. Njegov odlazak bio je neizbežan.

Morao je da pođe za nekoliko sati, mada nije osećao za ujnu nikakvu zabrinutost, koja bi mu to olakšala. Poznavao je njene bolesti; pojavljivale su se samo onda kad je njoj bilo zgodno.

Gospođa Weston je dodala da on »ima samo toliko vremena da posle doručka skokne do Highburyja i oprosti se s ono malo prijatelja 



za koje može da pretpostavi da im je stalo do njega, i da ga uskoro mogu očekivati u Hartfildu«.

To žalosno pisamce Emmi je prekratilo doručak. Kad ga je pročitala, nije joj ostalo ništa drugo sem da se žali i jadikuje. Gubi zabavu, gubi mladića i sve što je taj mladić, možda, osećao, sve je to isuviše žalosno! Kako bi to veče divno proveli! Svi bi bili srećni! A ona i njen igrač najsrećniji! Jedino joj je pružalo utehu ono njeno: »Kazala sam da će biti tako«.

Osećanja njenog oca bila su sasvim drukčija. Najviše je mislio o bolesti gospođe Churchill i želeo da zna kako je leče; što se zabave tiče, strašno je što se Emma razočarala, ali će svi biti sigurniji kod kuće.

Emma je očekivala svog posetioca već neko vreme pre no što se on pojavio; ali ako je to značilo da nije bio mnogo nestrpljiv da je vidi, njegov tužni izraz i utučenost iskupili bi ga kad je najzad došao. Taj odlazak mu je tako teško padao da nije mogao da govori o njemu. Njegova žalost bila je očigledna. Prvih pet minuta sedeo je zanet u misli; a kad se trgao, kazao je samo: »Od svih odvratnih stvari, rastanci su najgori«. »Ali vi ćete opet doći«, reče Emma. »Ovo neće biti vaša jedina poseta Randallsu«. »Ah!« (odmahujući glavom) »neizvesno je kad ću biti u stanju da se vratim! Revnosno ću nastojati da mi dopuste! Sve svoje misli i brige usretsrediću na to! A ako moj ujak i ujna budu proletos išli u London... ali bojim se... prošle godine nisu nikud mrdnuli... bojim se da su taj običaj zauvek napustili«. »Moramo dići ruke od naše jadne zabave«. »Ah, ta zabava, zašto smo uopšte čekali? Zašto nismo odmah zgrabili to zadovoljstvo? Kakve pripreme, glupave pripreme, često razruše sreću! Kazali ste nam da će tako biti. Oh, gospođice Woodhouse, zašto ste uvek u pravu?« »Odista mi je veoma žao što sam u ovom slučaju bila u pravu.

Mnogo bih više volela da sam bila vesela, a ne mudra«. 



»Ako budem mogao da opet dođem, priredi ćemo ipak našu zabavu. Moj otac mnogo polaže na to. Ne zaboravite šta ste mi obećali«.

Emma ga ljupko pogleda. »Kako su mi prošle te dve nedelje!« nastavljao je on, »Svaki dan draži i divniji od prethodnog! Svakog dana osećao sam se sve manje sposoban da živim u nekom drugom mestu. Blago onima koji mogu da ostanu u Highburyju!« »Pošto nam sad odajete tako puno priznanje«, reče Emma, smejući se, »usudiću se da vas upitam niste li se malo plašili kad ste došli? Nismo li malo prevazišli vaša očekivanja? Uverena sam da jesmo. Uverena sam da niste očekivali da ćemo vam se dopasti. Ne biste toliko oklevali da dođete da ste zamišljali da je Highbury prijatan«.

On se nasmeja malo zbunjeno; mada je poricao, Emma je bila ubeđena da je kazala istinu. »I još jutros morate na put?« »Da, moj otac doći će ovamo po mene: zajedno ćemo otpešačiti do kuće, a onda odmah polazim. Bojim se da će svakog časa naići«. »Nemate ni pet minuta za vaše prijateljice gospođicu Fairfax i gospođicu Bates? Kako je to nezgodno! Možda biste u snažnom i razložnom duhu gospođice Bates našli podrške«. »Da, već sam ih posetio; prolazio sam pored kuće i pomislio sam da je bolje da svratim. To je trebalo da učinim. Ušao sam na tri minuta, ali sam se zadržao zato što nisam zatekao gospođicu Bates.

Bila je izišla; morao sam da je sačekam dok se vratila. To je žena kojoj čovek može, kojoj mora da se smeje, ali koju ne bi želeo da uvredi. Bolje je što sam ih posetio, jer...« Zastade, diže se i priđe prozoru. »Jednom rečju«, reče on, »možda gospođice Woodhouse, verujem da ste morali posumnjati...« On je pogleda kao da je želeo da joj pročita misli. Nije znala šta da kaže. Učini joj se da te reči prethode nečem veoma ozbiljnom, nečem što ona nije želela. Stoga, u nadi da to otkloni, natera sebe da progovori, i mirno reče: 



»Potpuno ste u pravu; prirodno je što ste ih posetili, jer...« On je ćutao. Mislila je da gleda u nju; verovatno je razmišljao o onom što mu je kazala i pokušavao, da dokuči smisao. Ona ga ču kako uzdiše. Bilo je prirodno što je smatrao da ima razloga da uzdiše. Nije mogao da poveruje da mu ona daje nade. Pređe nekoliko nelagodnih trenutaka; on opet sede i, zauzevši odlučniji stav, reče: »Bilo mi je milo što sve preostalo vreme mogu da posvetim Hartfieldu. Ja veoma iskreno cenim vašu kuću...« Opet ućuta, opet ustade, izgledajući vrlo zbunjen. Emma pomisli da je više zaljubljen u nju no što je pretpostavljala; i ko zna kako bi se sve to završilo da se nije pojavio njegov otac? Odmah za njim uđe i g. Woodhouse; a on, pošto je morao da se savlada, umiri se. Međutim, samo nekoliko minuta docnije mučenje se završilo. G. Weston, uvek oran kad treba svršiti neki posao i isto tako nesposoban da odlaže zlo koje se ne da izbeći, kao i da predvidi neko koje nije izvesno, reče: »Vreme je da krenemo«. Mladi čovek, mada tužno i uzdišući, morade da se složi i ustane da se pozdravi. »Imaću vesti o svima vama«, reče on, »to mi je jedina uteha. Znaću sve što se ovde među vama zbiva. Zamolio sam gospođu Weston da mi piše. Bila je ljubazna da mi to obeća. Oh, kako je divno dobijati pisma od žene koja se istinski brine za otsutnoga! Ona će mi sve ispričati. Čitajući njena pisma, opet ću se naći u dragom Highburyju«.

Vrlo prijateljskim stiskom ruke i vrlo ozbiljnim »zbogom« završio se taj govor, i vrata se uskoro zatvoriše za Frankom Churchillom. Njegov odlazak došao je naglo, njihovo viđenje bilo je kratko; otišao je. Emmu je taj rastanak toliko ožalostio, predviđala je da će njihovo malo društvo toliko mnogo izgubiti njegovim otsustvom, da se već plašila da ne bude suviše ožalošćena i da joj sve to ne padne suviše teško. Promena je bila tužna. Otkako je došao, viđali su se skoro svakog dana. Njegov boravak u Randallsu nesumnjivo je dao živosti tim poslednjim dvema nedeljama, neopisive živosti; svakog jutra mislila je na njega i očekivala da ga vidi, znajući kako će biti pažljiv, raspoložen i prijatan u ophođenju! 



Te dve nedelje provela je veselo, i sigurno će se jadno osećati kad utone opet u svakodnevni život Hartfielda. Kao vrhunac svih tih prijatnosti, on joj je gotovo izjavio da je voli. Koliko je njegova naklonost jaka i postojana, to je druga stvar. Ali tog časa nije mogla da sumnja da joj se žarko divi i svesno je pretpostavlja drugima. To uverenje, zajedno sa svim ostalim, navelo je nju na misao da je i ona pomalo zaljubljena u njega, uprkos svemu što je ranije odlučila. »Sigurno jesam«, mislila je ona. »Postala sam rasejana, umorna, sve mi se čini glupo, nemam volje da sednem i prihvatim se nekog posla, sve u kući izgleda mi dosadno i prazno! Sigurno sam zaljubljena; bila bih najčudnije stvorenje na svetu da nisam, najmanje već nekoliko nedelja. Lepo, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Mnogi će kao i ja žaliti za zabavom, ako ne za Frankom Churchillom, ali će gospodin Knightley biti zadovoljan. Ako hoće, sad će moći da provede veče sa svojim dragim Williamom Larkinsom«.

G. Knightley, međutim, nije likovao od zadovoljstva. Nije mogao reći da je njemu lično žao; da je to učinio, veseli izgled njegovog lica bi pokazao da to nije tačno, ali je izjavio, i to vrlo ubedljivo, da mu je žao što su se drugi prevarili u svom očekivanju i s mnogo dobrote dodao: »Vi, Emma, koja imate tako malo prilike da igrate, nemate sreće; nemate baš nimalo sreće!« Prošlo je nekoliko dana pre no što se videla sa Jane Fairfax i pre nego što je mogla da oceni koliko iskreno ona žali zbog te tužne promene; ali kad su se srele, učinila joj se odvratno spokojna.

Međutim, treba reći da se nikako nije dobro osećala, patila je od tako jakih glavobolja da je njena tetka izjavila kako ne veruje da bi Jane bila u stanju da prisustvuje zabavi i da je održana; trebalo je, dakle, imati milosrđa i jedan deo njene neprilične ravnodušnosti pripisati malaksalosti koja je dolazila od slabog zdravlja.





Emma je i dalje bila uverena da je zaljubljena. Pitala se samo

koliko. Isprva je mislila da je mnogo zaljubljena, a docnije da je samo malo. Činilo joj je veliko zadovoljstvo da sluša kako govore o Franku Churchillu, i radi njega je, više no ikad, volela da se viđa s Westonovima. Često je mislila na njega i nestrpljivo je očekivala neko pismo iz kojeg bi saznala nešto o njemu, o njegovom raspoloženju, kako mu je ujna i ima li izgleda da na proleće opet dođe u Randalls.

S druge strane, nije mogla reći da je nesrećna, niti, kad je prvo jutro prošlo, da je manje orna za rad nego obično: ostala je kao i dotle vredna i vesela. Sem toga, ma koliko da joj se dopadao, ipak je bila u stanju da mu nađe i mana, a zatim, iako je toliko mislila na njega i, dok je crtala ili vezla, pronalazila hiljadu zgodnih načina na koje bi se razvijalo i završilo njihovo prijateljstvo, izmišljala zanimljive razgovore i otmeno napisana pisma, svaka zamišljena izjava ljubavi s njegove strane završavala se time što ga je ona odbijala. Ljubav im je uvek tiho prelazila u prijateljstvo. Rastanak bi im bio obeležen nežnim i divnim osećanjima, ali svakako bi se morali rastati.

Kad je to uvidela, palo joj je na pamet da zacelo nije mnogo zaljubljena; istina, ona se odavno čvrsto odlučila da nikad ne napusti svog oca, da se nikad ne uda, ali bi neka snažna ljubav morala ipak izazvati više borbe no što je ona predviđala u svom srcu. »Ne vidim da sam i jedanput upotrebila reč »žrtva«, razmišljala je.»Ni jednom od mojih oštroumnih odgovora, mojih blagih odbijanja, ne pominje se ni izdaleka da ja tu činim neku žrtvu.

Moram pretpostaviti da mi on stvarno nije neophodan da bih bila srećna.Utoliko bolje. Nesumnjivo neću ubeđivati sebe da osećam više 



no što je istina. Sasvim je dovoljno što sam ovoliko zaljubljena. Ne bih volela da sam više«.

Isto je tako, ukupno uzev, bila zadovoljna onim što je mislila o njegovim osećanjima. »Što se njega tiče, on je zacelo veoma zaljubljen, sve ukazuje na to, zaista je veoma zaljubljen! Kad opet dođe, ako njegova ljubav ostane ista, moram se čuvati da mu ne dajem nade. Bilo bi neoprostivo ako bih drukčije postupila, kad sam već sasvim rešena.

Ne verujem ni da je dosada mogao smatrati da mu pružam nade. Ne, da je iole mislio da delim njegova osećanja, ne bi bio tako nesrećan.

Da je verovao da se može nadati, drukčije bi izgledao i govorio na rastanku. Pa ipak se moram čuvati. To je pod pretpostavkom da njegova naklonost ostane onakva kakva i sad; ali nisam sigurna da će tako biti, ne izgleda mi da je od onih ljudi... ne bih se pouzdala u njegovu čvrstinu i postojanost. Srce mu je vatreno, ali zamišljam da bi moglo biti i pomalo nestalno. Ukratko, što više razmatram ovu stvar, utoliko sam zahvalnija što ne zadire dublje u moju sreću.

Posle nekog vremena sve će mi opet biti dobro a onda, biće lepo kad se to prebrodi: jer, kažu da se svako jednom u životu zaljubi, a ja ću ovde dosta olako proći«.

Kad je gospođa Weston dobila pismo od njega, pokazala ga je Emmi, a ova ga je pročitala s toliko zadovoljstva i divljenja da se isprva zabrinula za svoja osećanja pomislivši da je potcenila njihovu snagu. Pismo je bilo dugo i lepo napisano, u njemu je iznosio potanko kako je putovao i šta je osećao, izražavao svu svoju ljubav, zahvalnost i poštovanje, kao što je bilo prirodno i časno, i duhovito i verno opisivao sve što je usput zapazio u pojedinim mestima, a za šta bi se moglo pretpostaviti da je zanimljivo. Nije bilo nikakvih sumnjivih, kitnjastih izvinjavanja ili zabrinutosti: jezik kojim se obraćao gospođi Weston bio je prožet istinskim osećanjem. Prelaz iz Highburyja u Enscombe, razliku između tih mesta u pogledu nekih najvažnijih blagodeti društvenog života, dodirnuo je tek koliko da pokaže kako je to snažno osetio, i kako bi još mnogo više mogao o 



tome da piše da ga ne zadržavaju obziri pristojnosti. Nije nedostajala ni čar njenog imena u pismu. Više puta, javljala se »gospođica Woodhouse« i uvek u vezi s nečim prijatnim, bilo s nekom pohvalom njenom ukusu ili sećanjem na nešto što je ona kazala; a kad je poslednji put naišla na svoje ime, mada neukrašeno nikakvim velikim vencem laskavih reči, razaznala je ipak posledice svog uticaja i otkrila možda najlaskaviju izjavu od svih ranijih. U praznom uglu na kraju pisma nalazile su se zbijene ove reči: »U utorak, kao što vam je poznato, nisam imao nijednog slobodnog trenutka da bih se oprostio s lepom malom prijateljicom gospođice Woodhouse. Molim vas, izvinite me kod nje i isporučite joj moje pozdrave«.

Emma ni trenutka nije sumnjala da je to sve napisano ustvari za nju. Harriete se sećao samo kao njene prijateljice. Vesti o Enscombeu i njegovim namerama nisu bile ni bolje ni gore no što se očekivalo; gospođa Churchill se oporavljala i on se još nije usuđivao, ni u svojoj uobrazilji, da odredi vreme kad će opet doći u Randalls.

Pismo joj je pružilo mnogo zadovoljstva zbog osećanja koja je izražavalo, i mnogo duhovnog potstreka zbog opisa, pa ipak, pošto ga je savila i vratila gospođi Weston, zaključila je da je ono nije trajnije zagrejalo, da ona ipak može da se liši onog ko ga je napisao, i da se on mora navići da se liši nje. Namere joj se nisu izmenile.

Ostajala je pri odluci da ga odbije, i to je postalo još samo zanimljivije kad je usto zamišljala kako bi se on docnije utešio i našao sreću. Pozdrav koji je uputio Harrieti i reči kojima ga je izrazio »lepa mala prijateljica« naveli su je na misao da bi Harrieta mogla da je zameni u njegovom srcu. Je li to nemoguće? Ne. Harrieta je umno bila nesumnjivo mnogo slabija od njega, ali su njeno ljupko lice i srdačno, jednostavno držanje načinili na njega jak utisak, a pomoći će joj i sve okolnosti i društvene i prijateljske veze.

Za Harrietu bi to odista bilo laskavo i divno. »Ne smem da sanjam o tome«, reče ona u sebi, »ne smem da se upuštam u te misli. Znam koliko je opasno predati se takvim 



maštanjima. Ali dešavale su se i čudnije stvari. A kad se nas dvoje više ne budemo voleli kao sada, to će biti sredstvo kojim će se učvrstiti između nas ono istinsko, čisto prijateljstvo, koje već sad zadovoljno iščekujem«. Dobro je da ima spremno nešto čime bi tešila Harrietu, mada ne bi bilo mudro pustiti na volju svojoj mašti: jer tu je zlo bilo na domaku. Kao što je u highburyskim razgovorima dolazak g. Franka Churchilla zamenio veridbu g. Eltona i obraćanje pažnje poslednjoj novosti potpuno potisnu prvu, tako je sada, kad je Franka Churchilla nestalo, sve više i neodoljivo izbijalo staranje za sve što je u vezi sa g. Eltonom.

Saopšten je dan njegova venčanja. Uskoro će se opet naći među njima g. Elton i njegova mlada. Jedva su imali vremena da porazgovaraju o prvom pismu iz Enscombea, a već su svima bila puna usta o »g. Eltonu i njegovoj mladi« i Frank Churchill je pao u zaborav. Emmu bi spopadala muka kad bi čula to ime; tri nedelje je bila srećno oslobođena g. Eltona, a iz sveg srca se nadala da je i Harrieta u poslednje vreme duševno ojačala.

Dok su bar imali u izgledu igranku g. Westona, Harrieta nije mnogo marila za ostale stvari, ali je sad postajalo očigledno da još nije dostigla takvo spokojstvo s kojim bi mogla da izdrži njegov stvarni dolazak, nove kočije, brujanje zvona i sve ostalo. Sirota Harrieta sva je treperila i bila su joj dobrodošla sva ubeđivanja, smirivanja i svakovrsna pažnja koje je Emma mogla da joj pruži.

Emma je osećala da nikad neće moći suviše da učini za nju i da Harrieta s pravom očekuje od nje da joj pomogne svom svojom pameću i strpljenjem. Ali nije bilo lako neprestano ubeđivati a ne postizati nikakav uspeh; neprestano nailaziti na odobravanje, a nikad se ne složiti u mišljenju. Harrieta je slušala pokorno i govorila kako je to »vrlo tačno, upravo onako kako gospođica Woodhouse kaže, ne vredi misliti o njima, i ona više neće o njima misliti«. Ali ništa nije pomagalo što bi počele razgovor o nečem drugom: pola sata docnije ona se, isto kao i ranije, uznemiravala i brinula zbog Eltonovih. 



Na kraju, Emma preduze napad s druge strane. »Kad dopuštate sebi da vam ženidba g. Eltona ne izbija iz glave i da vas čini tako nesrećnom, vi, Harrieta, time ustvari meni najoštrije prigovarate. Ne biste me mogli jače prekoreti za grešku koju sam učinila. Znam da sam ja svemu kriva. Uveravam vas da to nisam zaboravila.

Obmanuvši sebe, ja sam, na nesreću, obmanula i vas. Uvek će mi biti mučno kad se toga setim. Ne mislite da ima opasnosti da ću zaboraviti«.

Harrietu je ovo duboko tronulo, te nije bila kadra da izusti ništa više do nekoliko žustrih usklika. Emma nastavi: »Ja nisam sebe radi kazala da se savladate, Harrieta, nisam sebe radi kazala da manje mislite, manje govorite o g. Eltonu: vas radi želela bih da tako bude, radi onog što je važnije od moje utehe, da biste se navikli da gospodarite sobom, da biste vodili računa o svojim dužnostima i pazili na pristojnost, trudili se da otklonite podozrenja, čuvali svoje zdravlje i svoj ugled i povratili svoj mir. To su razlozi u koje sam vas ubeđivala. Oni su vrlo važni i meni je žao što niste u stanju da ih dovoljno osetite da biste se njima rukovodili.

Sasvim u drugi red dolazi želja da mene poštedite bola. Ja hoću da se vi spasete većeg bola. Možda sam ponekad pomislila da Harrieta neće zaboraviti šta bi trebalo ili tačnije, šta bi bilo ljubazno da učini za mene«.

Obraćajući se tako njenom srcu, postigla je više no svim ostalim. Neko vreme Harrieta je bila nesrećna pomišljajući da se pokazala nezahvalna i bezobzirna prema gospođici Woodhouse, koju je zaista mnogo volela; a kad se malo utešila, bol je još ostao dovoljno jak da je uputi pravim putem i da je na njemu prilično podrži. »Vi ste najbolja prijateljica koju sam ikada imala! Zar prema vama da budem nezahvalna! Vama nema ravne i nikog ne volim kao vas! O, gospođice Woodhouse, kako sam se pokazala nezahvalna!« Posle ovih reči koje su bile potkrepljene svim onim što izraz lica i držanje mogu da učine, Emma je osetila da nikad nije toliko volela Harrietu, niti tako visoko cenila njenu ljubav. 



»Nema te čari koja je ravna nežnom srcu«, govorila je posle toga samoj sebi. »Ništa se s tim ne može porediti. Toplo i nežno srce, srdačno i otvoreno držanje biće uvek privlačnije od najoštroumnijih glava na svetu: ubeđena sam u to. Mog milog oca svi vole zbog njegovog nežnog srca, zbog njega je i Isabella tako omiljena. Ja ga nemam; ali znam kako da ga cenim i poštujem. Po čari i blaženstvu koje takvo srce pruža, Harrieta je iznad mene.

Mila Harrieta! Ne bih vas zamenila ni sa najoštroumnijim, najdalekovidijim, najpametnijim ženskim stvorenjem.

O, ona ledena Jane Fairfax! Harrieta vredi stotinu takvih. A za suprugu, suprugu razumnog čoveka, takvo srce je od neocenjive vrednosti. Neću nikog da pominjem, ali srećan će biti čovek koji Emmu zameni Harrietom!«





Gospođu Elton su prvi put videli u crkvi. Ali, mada su možda

prestali da se mole, nisu mogli zadovoljiti svoju radoznalost posmatrajući mladu u crkvenoj klupi, te je ostalo da prilikom zvaničnih poseta, koje su pretstojale, donesu odluku da li je odista vrlo lepa, samo lepuškasta ili nije nimalo lepa. Emma je, više iz ponosa i osećanja pristojnosti nego iz radoznalosti, odlučila da ne bude poslednja koja će joj čestitati; stavila je sebi u zadatak da povede i Harrietu, kako bi što pre preturila preko glave ono najgore.

Nije mogla opet ući u tu kuću, nije mogla sedeti u istoj sobi u koju se pre tri meseca uzaludnim lukavstvima sklonila da bi zavezala cipelu, a da se ne seti svega. Hiljadu neprijatnih misli padalo joj je na um. Laskanja, šarade i užasne zablude; nije se moglo pretpostaviti da sa i jadna Harrieta ne seća. Ali se ona vrlo dobro držala, bila je samo malo bleda i ćutljiva.

Poseta, naravno, nije dugo trajala, a Emma se tako nelagodno osećala i lupala glavu kako bi je još skratila, da nije htela da donosi konačan sud o toj gospi, i ni u kom slučaju da ga izrekne, sem ono nekoliko reči koje ništa ne znače: »ukusno obučena i vrlo prijatna«.

Ustvari, nije joj se dopala. Nije htela da prenagli nalazeći, joj mane, ali joj se činilo da nema otmenosti; lakoće u ophođenju da, ali otmenosti ne. Bila je gotovo ubeđena da za jednu mladu ženu, koja ih prvi put vidi, a koja je usto i nevesta, ima suviše lakoće u ophođenju. Bila je lepog stasa, nije imala ružno lice, ali joj ni crte, ni izgled, ni glas, ni ponašanje nisu imali ničeg otmenog. Emma je bar mislila da će se bar tako pokazati. Što se tiče g. Eltona, njegovo ponašanje nije izgledalo, ali ne, uzdržala se da ne kaže kakvu prenagljenu reč ili dosetku o njegovom





ponašanju. Te posete mladencima posle venčanja uvek su neugodne; muškarac mora da bude vanredno snalažljiv da bi odigrao tu ulogu. Žena je u boljem položaju; mogu da joj pomognu lepe haljine i pravo da bude stidljiva, ali muškarac mora da se osloni samo na svoju zdravu pamet. Pošto je razmislila kako je jadni g. Elton bio naročito zle sreće kad se našao u istoj sobi sa ženom kojom se tek oženio, ženom kojom je mogao da se oženi i ženom za koju se verovalo da će se njome oženiti, morala ga je opravdati što nije izgledao pametniji i što se ophodio s izveštačenom a ne istinskom lakoćom. »E pa, gospođice Woodhouse«, reče Harrieta, kad su izišle iz kuće i pošto je uzalud čekala da njena prijateljica progovori, »pa, gospođice Woodhouse« (uzdahnuvši lako), »šta mislite o njoj? Zar nije divna?« U Emmihom odgovoru bilo je malo kolebanja. »O, da... vrlo... vrlo dopadljiva mlada žena«. »Nalazim da je lepa, vrlo lepa«. »Vrlo lepo obučena, zaista; vanredno uspela haljina«. »Nimalo se ne čudim što se zaljubio«. »O, ne, nema tu čovek ničem da se čudi; lep miraz; a našla mu se tu pod rukom«. »Nesumnjivo«, odvrati Harrieta, uzdišući ponovo, »nesumnjivo ga mnogo voli«. »Možda, ali nije svakom čoveku suđeno da se oženi devojkom koja ga najviše voli. Možda je gospođica Hawkins želela da ima svoj dom i smatrala da je to najbolja prilika koja joj se može ukazati«. »Da«, reče Harrieta ozbiljno, »i nikakvo čudo, niko ne bi ni očekivao bolju. Lepo, iz sveg srca im želim da budu srećni. A sad, gospođice Woodhouse, čini mi se da mi neće biti teško da ih opet vidim. On je isto onako sjajan kao i uvek: ali, znate, sasvim je druga stvar sad, kad je oženjen. Ne, zaista, gospođice Woodhouse, ne treba da se plašite; u stanju sam da sedim i da mu se divim bez nekog naročitog jada. Velika mi je uteha što znam da se nije oženio devojkom nedostojnom sebe! Ona izgleda krasna žena, upravo 



onakva kakvu on zaslužuje. Srećno stvorenje! Zove je 'Augusta'.

Kako je to divno!« Kad su joj vratili posetu, Emma donese svoj sud. Tada je bila u stanju da više vidi i bolje oceni. Kako se Harrieta nije zadesila u Hartfieldu, a njen otac bio je prisutan i zabavljao g. Eltona, mogla je četvrt sata sama da razgovara s mladom gospom i posveti joj svu pažnju; to četvrt sata potpuno je uveri da je gospođa Elton sujetna žena, veoma zadovoljna sama sobom i uverena u svoj veliki značaj; da ima nameru da blista i da se ističe iznad svih, ali da joj je ponašanje, stečeno u nekoj rđavoj školi, drsko i suviše prisno; da su svi njeni pojmovi vezani za jedan krug ljudi i jedan način života; da je neznalica, ako ne i budalasta, i da g. Eltonu njeno društvo izvesno neće koristiti.

Harrieta bi bila bolja žena za njega. Mada sama nije pametna i obrazovana, uvela bi ga u društvo onih koji to jesu; gospođica Hawkins, kao što se lako dalo zaključiti po njenoj sigurnoj nadmenosti, bila je u svom krugu najbolja. U toj rodbini glavnu vrednost pretstavljao je bogati zet iz okoline Bristola, a njegova glavna vrednost bili su njegova kuća i kočije. Čim je sela, odmah je počela da govori o Maple Groveu. »To je dom moga zeta, gospodina Sucklinga«. Poredila je Hartfield s Maple Groveom. U Hartfieldu imanje nije veliko, ali je uredno i lepo; a kuća je nova i dobro građena. Na gospođu Elton je, izgleda, vrlo lep utisak ostavila veličina sobe, ulaska i svega što je videla i zamišljala. »Vrlo mnogo liči na Maple Grove! Odmah je uočila sličnost! Ta soba je istog oblika i veličine kao jutarnja soba u Maple Groveu, omiljena soba njene sestre«. Pozvala je u pomoć i g. Eltona. »Zar nije neverovatno slična? Odista, gotovo da zamisli da se nalazi u Maple Groveu«. »A stepenište! Znate, čim sam ušla, zapazila sam kako su stepenice vrlo slične; postavljene tačno u istom delu kuće. Zaista se nisam mogla uzdržati da ne uzviknem od iznenađenja! Gospođice 



Woodhouse, uveravam vas da mi je veoma prijatno što me sve to potseća na kuću koja mi je tako draga, kao što je Maple Grove.

Provela sam tamo mnogo srećnih dana!« (Uzdišući malo čežnjivo.) »Divna kuća, nesumnjivo. Svaki ko je vidi zadivljen je njenom lepotom; ali za mene je ona bila skoro kao sopstveni dom. Ako jednog dana pređete u drugu sredinu, kao ja, gospođice Woodhouse, razumećete kako je to divno kad čovek nađe nešto što ga potseća na ono što je ostavio za sobom. To vam je jedna od rđavih strana odaje«.

Emma odgovori što je kraće mogla, ali sasvim dovoljno za gospođu Elton, koja je želela da samo ona govori. »Toliko mnogo liči na Maple Grove. I to ne samo kuća; budite uvereni da je imanje, koliko sam bila u stanju da vidim, upadljivo slično. Maple Grove je isto tako bogat lovorovim drvećem i zasađeno je gotovo na istom mestu, odmah iza travnjaka; a videla sam malo dalje i neko divno, veliko drvo, s klupom oko stabla, koje mi je odmah probudilo uspomene! Moj zet i sestra biće ushićeni kad vide vašu kuću. Ljudima koji i sami poseduju veliko imanje, uvek pričinjava zadovoljstvo kad vide nešto slično«.

Emma je sumnjala u istinitost te tvrdnje. Bila je uverena da ljudi koji imaju veliko imanje slabo mare za tuđa velika imanja, ali nije vredelo osporavati tako očevidnu zabludu, te stoga samo odgovori: »Kad budete bolje upoznali ove krajeve, plašim se da ćete pomisliti kako ste precenjivali Hartfield. Surry je pun lepota«. »O, da, to mi je dobro poznato. To je, znate, bašta Engleske.

Surry je bašta Engleske«. »Da, ali ne smemo suviše polagati na tu odliku. Verujem da se mnoge pokrajine, isto kao i Surry, nazivaju baštom Engleske«. »Ne, ne mislim«, odgovori gospođa Elton, osmehujući se veoma zadovoljno. »Nisam čula da ijednu pokrajinu nazivaju tako sem Surrya«. Emma ućuta. »Moj zet i sestra obećali su nam da će nas posetiti najkasnije u proleće ili u leto«, nastavljala je gospođa Elton, »i tada ćemo ići na 



izlete. Dok oni budu u gostima nesumnjivo ćemo praviti mnogo izleta. Oni će se, razume se, dovesti u svojim velikim otvorenim kočijama, u koje mogu lepo da se smeste četvoro; prema tome da i ne pominjem naša kola, moći ćemo vrlo dobro da upoznamo sve lepote.

Mislim da u to doba godine neće doputovati u svojim lakim kolima.

Kad dođe vreme, svakako ću im preporučiti da uzmu otvorene kočije; to će biti mnogo zgodnije. Znate, gospođice Woodhouse, kad ljudi dolaze u ovako lepe krajeve, sasvim je prirodno što želim da vide što više; gospodin Suckling mnogo voli izlete. Prošlog leta smo dva-put išli u Kings Weston, odmah čim su kupili otvorene kočije; bilo je divno. Pretpostavljam da vi ovde, gospođice Woodhouse, svakog leta priređujete više takvih izleta?« »Ne, ne ovde u neposrednoj okolini. Prilično smo daleko od naročito lepih mesta koja bi bila pogodna za takve izlete; a čini mi se da spadamo u vrlo miran svet i više volimo da sedimo kod kuće nego da se upuštamo u razne zabave«. »Ah! najprijatnije od svega je sedeti kod kuće. Nema toga ko više od mene voli kuću. U Maple Groveu sam ušla u poslovicu.

Koliko bi puta Selina kazala, kad bi polazila za Bristol; »Nikako ne mogu da pokrenem tu devojku iz kuće. Moram da idem sama, mada mrzim, da se bez društva vozim u velikim kočijama. Ali Augusta se, verujem, ne bi nikad svojevoljno maknula dalje od ograde parka«.

Više puta bi to kazala; pa ipak, ja ne zastupam mišljenje da se treba potpuno zatvoriti. Naprotiv, verujem da je vrlo rđavo kad se ljudi potpuno odvoje od društva i da je mnogo pametnije izlaziti u svet, ne preterujući i živeći u njemu ni suviše mnogo ni suviše malo.

Ali ja sasvim razumem vaš položaj, gospođice Woodhouse« (gledajući u g. Woodhousea), »stanje zdravlja vašeg oca sigurno pretstavlja veliku prepreku. Zašto ne pokuša da ode u Bat? Zaista bi trebalo.

Dopustite da vam preporučim Bat. Ni najmanje ne sumnjam da će pomoći gospodinu Woodhouseu«.





»Moj otac je ranije više puta išao tamo, ali mu nije koristilo, a gospodin Perry, čije vam ime verovatno nije nepoznato, ne smatra da bi mu sad moglo biti od veće koristi«. »Ah, to je velika šteta; jer, uveravam vas, gospođice Woodhouse, kad voda prija, pravo je čudo koliko se čovek oporavi.

Dok sem živela u Batu, videla sam mnogo primera! A to je tako veselo mesto da bi moralo da koristi raspoloženju gospodina Woodhousea, koje je, kako sam čula, ponekad vrlo loše. A što se vas tiče, mislim da nije potrebno da se trudim i da vam preporučujem to mesto. Skoro svi znaju kakve prednosti pruža Bat mladom svetu. Tu bi vi, koji tako mirno živite, divno ušli u svet, a ja bih vam mogla odmah obezbediti najbolje društvo u tom mestu. Jedno moje pisamce donelo bi vam čitavu gomilu poznanika; a moja najbolja prijateljica, gospođa Patridž, kod koje sam uvek stanovala kad sam boravila u Batu, rado bi vam se našla na ruci i s njom bi vam bilo najpogodnije da izlazite«.

Emma više ne bi mogla da podnese a da se ne pokaže neučtiva.

Da bude zahvalna gospođi Elton za ono što ona naziva »ulaskom u svet« da izlazi u društvo pod okriljem neke prijateljice gospođe Elton, verovatno neke proste i nametljive udovice, koja izdajući sobe izlazi nekako na kraj!

Ugled gospođice Woodhouse iz Hartfielda je odista duboko pao!

Uzdržala se, međutim, da ne odgovori onako oštro kako je mogla, i samo se hladno zahvalila gospođi Elton, »ali uopšte ne dolazi u obzir da idu u Bat; nije sasvim ubeđena da bi njoj to mesto prijalo bolje no njenom ocu«, A zatim, da bi izbegla nove uvrede i ljutnju, odmah promeni predmet razgovora. »Ne pitam vas da li se bavite muzikom, gospođo Elton. U ovakvim prilikama, obično se o ženi čuje sve još pre no što stigne, i Highbury već odavno zna da, odlično svirate«. »O, ne, nije tačno. Moram da se pobunim. Odlično sviram!

Daleko od toga, verujte mi: uzmite u obzir koliko je pristrasna osoba od koje to obaveštenje potiče. Ja ludujem za muzikom, strasno je 



volim i prijatelji mi kažu da nisam potpuno bez dara; što se ostalog tiče, dajem vam časnu reč da sviram sasvim osrednje. Znam vrlo dobro da vi, gospođice Woodhouse, divno svirate. Verujte mi da sam osetila ogromno zadovoljstvo, utehu i radost kad sam čula da ću ući u društvo koje toliko neguje muziku. Ja prosto ne mogu bez muzike.

Neophodna mi je za život; i pošto sam navikla da uvek budem u društvu koje mnogo voli muziku, i u Maple Groveu i u Batu, učinila bih vrlo veliku žrtvu kad bih ovde morala da je se lišim. Isto to sam pošteno kazala gospodinu Eltonu kad mi je govorio o mom budućem domu i izražavao svoj strah da će mi povučen život biti neprijatan, pored toga što je i kuća manja a on je znao na šta sam navikla i razume se da je pomalo strepeo. Kad mi je tako govorio o mom budućem životu, pošteno sam kazala da "sveta" mogu da se odreknem, prijema, zabava, pozorišta, jer se ne plašim samoće.

Pošto sam obdarena tolikim duševnim bogatstvom, meni svet nije potreban. Lako mogu da prođem bez njega. Drukčije je za one koji nemaju. nikakvog duševnog bogatstva, ali mene moje čini nezavisnom. A što se tiče soba koje su manje od onih na koje sam navikla, na to stvarno nisam ni mislila. Nadala sam se da sam kadra da podnesem ma kakvu žrtvu te vrste. Naravno, u Maple Groveu sam navikla na svaku udobnost, ali sam ga uverila da za moju sreću nisu potrebna dvoja kola, niti velike odaje. »Ali«, kazala sam, »da budem sasvim iskrena, mislim da neću biti u stanju da živim bez društva koje se pomalo bavi muzikom. Ne postavljam nikakav drugi uslov, ali bez muzike život bi za mene bio prazan«. »Ne možemo pretpostaviti«, reče Emma osmehujući se, »da bi se gospodin Elton ustezao da vas uveri kako u Highburyju postoji društvo koje vrlo mnogo voli muziku; i nadam se da nećete otkriti da je prešao granice istine više no što mu se može oprostiti, s obzirom na pobudu«. »Nije, odista, u tom pogledu nemam nikakve sumnje. Očarana sam što sam ušla u ovakav krug: nadam se da ćemo imati mnogo krasnih malih koncerata. Mislim da vi, gospođice Woodhouse, i ja 



moramo da osnujemo jedan muzički klub i održavamo redovne nedeljne sastanke u vašoj ili našoj kući. Zar to ne bi bilo lepo? Ako se potrudimo, verujem da će nam se ubrzo i drugi pridružiti. Tako nešto bilo bi naročito zgodno za mene, kao potstrek da stalno vežbam; jer udate žene, znate... obično je žalosna ta priča, veoma lako prekidaju s muzikom«. »Ali za vas, koja je toliko mnogo volite, sigurno ne postoji opasnost«. »Nadam se da je tako; ali stvarno, kad pogledam okolo na svoje prijateljice, zadrhtim. Selina je potpuno prestala da svira, nikad i ne seda za klavir iako je vrlo lepo svirala. A isto se može reći za gospođu Jefry, Klara Patridž kao devojka: i dve Milmanove, sada gospođu Berd i gospođu Jamesa Kupera, i još neke koje bih mogla da nabrojim. Boga mi, to je dovoljno da mi zada strah. Nekad sam se strašno ljutila na Selinu, ali sad počinjem da shvatam da udata žena mora da se stara o mnogim stvarima. Jutros sam punih pola sata provela sa svojom kuvaricom«. »Ali sve će to«, reče Emma, »uskoro ući u svoj redovni tok...« »Uostalom, videćemo«, reče gospođa Elton smejući se. Videći da je rešena da zanemari sviranje, Emma nije imala ništa više da kaže; posle jednog trenutka ćutanja gospođa Elton izabra drugi predmet razgovora. »Posetili smo Randalls«, reče ona, »i zatekli smo ih oboje kod kuće; izgleda da su to vrlo prijatni ljudi. Mnogo mi se dopadaju.

Gospodin Weston izgleda sjajan čovek, kod mene je već zabeležen na prvom mestu, verujte. A ona izgleda istinski dobra, ima u njoj nečeg materinskog i plemenitog što čoveka odmah osvoji. Ona je bila vaša vaspitačica, mislim«.

Emma je skoro zanemela od čuda. Ali je gospođa Elton, ne sačekavši potvrdu, produžila. »Znajući to, malo sam se iznenadila kad sam videla kako joj je držanje gospodstveno. Ali ona je stvarno prava gospođa«.





»Gospođa Weston«, reče Emma; »uvek se vanredno lepo držala.

Njeno osećanje onog što se pristoji, njena jednostavnost i otmenost mogli bi biti najpouzdaniji uzor za svaku mladu ženu«. »I šta mislite, ko je došao dok smo kod nje sedeli?« Emma je bila u nedoumici. Po načinu na koji je to kazala pomislila je da se radi o nekom starom poznaniku, i kako bi mogla da pogodi? »Knightley!« nastavi gospođa Elton; »Knightley lično! Zar me nije poslužila sreća? Jer, kako nisam bila kod kuće kad je pre neki dan dolazio, nikad ga ranije nisam videla; i razume se, pošto je tako dobar prijatelj gospodina E. bila sam strašno radoznala. Tako je često pominjao svog prijatelja Knightleyja da sam zaista nestrpljivo očekivala da ga vidim; i mome caro sposo moram priznati da ne treba da se stidi svog prijatelja. Knightley je pravi gospodin; mnogo mi se dopada. Mislim da je neosporno vrlo otmen čovek«.

Srećom, došlo je vreme da ide.

Otišli su i Emma je odahnula. »Nepodnošljiva žena!« odmah je uzviknula. »Gora no što sam zamišljala. Sasvim nepodnošljiva! Knightley! Ne bih mogla verovati.

Knightley! Nikad ga u životu nije videla, a zove ga Knightley! I nalazi da je pravi gospodin! Mala skorojevićka, prostakuša sa svojim 'gospodin E.' i 'caro sposo', i svojim 'duševnim bogatstvom' i svojom drskom uobraženošću i prenemaganjem poluobrazovanog sveta. Čak je otkrila da je gospodin Knightley pravi gospodin!

Sumnjam da će joj on uzvratiti tu pohvalu i zaključiti da je ona gospođa. Da mi je ko pričao, ne bih verovala! I predlaže da se ona i ja udružimo i obrazujemo muzički klub! (Čovek bi pomislio da smo prisne prijateljice! A gospođa Weston! Čudi se što je osoba koja me je vaspitala prava gospođa!

Sve gore i gore. Nikad nisam srela nekog sličnog. Prevazilazi sva moja očekivanja. Harrietu bi svako poređenje s njom uvredilo. Šta bi Frank Churchill, da je ovde, kazao o njoj? caro sposo, dragi suprug (ital.)





Kako bi se naljutio i zabavljao! Ah, eto, odmah mislim na njega.

Uvek najpre pomislim na njega! Kako sam samu sebe ulovila, Frank Churchill mi redovno pada na um!« Te misli su joj brzo jedna za drugom proletele kroz glavu, pa je bila u stanju da sasluša oca kad se ovaj sredio i hteo da razgovara s njom posle užurbanosti koju je izazvao odlazak Eltonovih. »Lepo, draga moja,«, otpoče on polako, »s obzirom da je nikad ranije nismo videli, izgleda da je zgodna mlada žena, a verujem da si se i ti njoj, mnogo dopala. Govori malo suviše brzo. Malo brži govor vređa uvo. Ali ja sam verovatno suviše osetljiv, ne volim nepoznate glasove; a niko ne govori kao ti i jadna gospođica Taylor. Pa ipak, izgleda da je vrlo ljubazna i pristojna žena, i nesumnjivo će se pokazati dobra supruga. Mada mislim da bi bolje učjinio da se nije oženio. Izvinio sam se što sam bolje umeo što, nisam bio u stanju da posetim njega i gospođu Elton povodom tog srećnog događaja; kazao sam da se nadam da ću svakako to učiniti na leto. Ali trebalo je da odem ranije. Čovek se pokazuje vrlo nemaran ako ne učini svoje podvorenje mladi. Ah, to pokazuje kako sam veliki bolesnik! Ali ne volim onaj zavijutak kad se skreće u Crkvenu ulicu«. »Vaši razlozi su nesumnjivo naišli na razumevanje. Gospodin Elton vas poznaje«. »Da, ali mlada žena, nevesta, trebalo je da je pozdravim, ako je moguće. Tu sam se ogrešio«. »Ali, dragi tata, vi niste veliki prijatelj braka; prema tome, zašto biste se tako žurili da pozdravite neku nevestu? Za vas to ne bi trebalo ništa da znači. Daćete potstreka ljudima da se žene, ako im poklanjate toliku pažnju«. »Ne, draga moja, nikad nisam dao nekome potstreka da se oženi, ali uvek želim da se pokažem pažljiv prema ženi, a nevesta, naročito, ne sme se nikad zanemariti. Njoj se duguje mnogo više.

Znaš, draga moja, nevesta uvek zauzima prvo mesto u društvu, bez obzira ko su ostali«. 



»E pa, tata, ako to nije potstrek za ženidbu i udaju neznam šta je; i od vas nikad ne bih očekivala da date svoj blagoslov takvim taštim mamcima zarad jadne mlade žene«. »Draga moja, ne razumeš me. To je samo stvar učtivosti i dobrog vaspitanja, i nema nikakve veze s davanjem potstreka ljudima da stupaju u brak.

Emma nije imala više šta da kaže. Njen otac je postao razdražljiv i nije bio u stanju da je razume. Misli joj se vratiše uvredama gospođe Elton i dugo, vrlo dugo se bavila njima.





Ništa od onog što je docnije pronašla nije navodilo Emmu da

povuče svoje loše mišljenje o gospođi Elton. Ono što je zapazila pokazalo se prilično tačno. Onakva kakva joj se učinila pri tom drugom razgovoru, takva joj je izgledala kad god su se opet srele, nadmena, uobražena, preterano prisna, neznalica i nevaspitana.

Ima malo lepote i malo obrazovanja, ali i tako malo razboritosti da se drži kao osoba koja dobro poznaje sve i dolazi da, u jedno društvance koje živi van grada unese više živosti i uzdigne ga; zamišljala da je gospođica Hawkins u društvu zauzimala takav položaj koji može da prevaziđe jedino ugled gospođe Elton.

Nije bilo razloga za pretpostavku da g. Elton iole drukčije misli o svojoj ženi. Izgledalo je da je ne samo srećan nego i gord što je ima.

Kao da čestita samom sebi što je u Highbury doveo takvu ženu kojoj čak ni gospođica Woodhouse nije ravna. Veći deo njenih novih poznanika bio je njome vrlo zadovoljan: to su bili ljudi skloni da laskaju ili nenavikli da ocenjuju, koji su se povodili za mišljenjem dobroćudne gospođice Bates, ili su smatrali da nevesta mora biti onako pametna i prijatna kao što sama za sebe tvrdi.

I tako su se od usta do usta pronosile pohvale o gospođi Elton, a gospođica Woodhouse ih nije ometala, već je uvek bila gotova da ponovi ono što je sama u tom pravcu doprinela, govoreći ljubazno kako je ona »vrlo prijatna i vrlo lepo odevena«. U jednom pogledu gospođa Elton je postala čak gora no što je isprva izgledala. Izmenila su se njena osećanja prema Emmi. Verovatno uvređena što su njeni pokušaji da uspostavi prisniji odnos naišli na tako slab odziv, i ona se sa svoje strane povukla i postajala je sve više hladna i udaljena.

Ova posledica bila je Emmi ugodna, ali uzrok iz kojeg je poticala, zla volja, neminovno je činio Emmu još više netrpeljivom. A i prema 



Harrieti se, kao i g. Elton, ponašala neljubazno: držali su se potsmešljivo i nemarno Emma se nadala da će ovo brzo izlečiti Harrietu, ali ih je obe veoma tištalo što su slutile otkud potiče takvo ponašanje. Nije bilo sumnje da je ljubav sirote Harriete prineta na oltar supružanske iskrenosti, a veoma verovatno je ispričan i Emmin udeo u događaju, obojen onako kako je najnepovoljnije za nju, a najlaskavije za njega. I naravno, oboje su je mrzeli. Kad ništa drugo nisu imali da kažu, uvek im je moralo biti lako da ogovaraju gospođicu Woodhouse; neprijateljstvo, koje nisu smeli izraziti otvorenim nepoštovanjem prema njoj, nalazilo je oduške u prezrivom držanju prema Harrieti.

Gospođi Elton se mnogo dopala Jane Fairfax, i to od prve. Ne samo onda kad se već moglo pretpostaviti da će joj ratno stanje s jednom mladom ženom preporučiti onu drugu, već od samog početka. Nije se zadovoljavala da pokaže kako joj se, sasvim prirodno i opravdano, divi, već je želela da joj pomogne i pokaže se kao njena prijateljica, iako ioj niko ništa nije tražio, ili molio, niti je imala neka osobita prava. Emma je, pre no što će izgubiti njeno poverenje, otprilike prilikom njihovog trećeg susreta, čula njene viteške namere u tom pogledu. »Jane Fairfax je čarobna, gospođice Woodhouse, ja prosto ludujem za njom. Milo i zanimljivo stvorenje. Tako blaga i otmena i tako darovita! Verujte mi, ja mislim da je ona izvanredno obdarena.

Ne ustežem se da kažem da ona divno svira. Dovoljno se razumem u muzici da bi se o tome odlučno izjasnila. O, ona je zbilja čarobna!

Smejaćete se mome žaru ali, verujte mi, ja samo o Jane Fairfax govorim. A njen položaj je takav da čovek mora da se trone!

Gospođice Woodhouse, moramo se potruditi i pokušati da nešto učinimo za nju. Moramo je više istaći. Ne smemo dopustiti da tako obdarena devojka, ostane nepoznata.





Sigurno se sećate onih divnih stihova pesnikovih:

„Mnogom je cvetu suđeno da ni od kog neviđen cveta, i miris svoj da raspe u vazduh prazan i pust".

Ne bismo smeli dopustiti da se tako nešto obistini kod slatke Jane Fairfax«. »Izgleda mi da nema opasnosti«, odgovori Emma, mirno, »a kad budete bolje upoznali prilike gospođice Fairfax i shvatili u kakvoj je kući odrasla, kod pukovnika i gospođe Campbell, ne verujem da ćete pretpostaviti da bi njena obdarenost mogla ostati skrivena«. »O, draga gospođice Woodhouse, ali ona se sad strašno povukla, nalazi se u mraku, gurnuta je u zapećak. Kakva god da je preimućstva uživala kod Campbellovih, sad im je očevidno došao kraj! A mislim da ona to oseća. Sigurna sam. Vrlo je skromna i ćutljiva. Na njoj se vidi da trpi što nema podrške. Zbog tog je još više volim. Moram priznati da je to za mene preporuka: velika sam pobornica skromnosti a zbilja je čovek retko sreće u životu. Izuzev kod onih koji su u svemu niži od nas, skromnost izvanredno prijatno deluje. O! Verujte mi, Jane Fairfax je prekrasna i nisam u stanju da iskažem koliko pobuđuje moju pažnju«. »Izgleda da vam je mnogo stalo do toga; ali meni nije jasno kako biste vi, ili ma ko od ovdašnjih poznanika gospođice Fairfax, ma ko od onih koji je poznaju duže nego vi, mogli za nju da učinite ma šta drugo sem...« »Draga moja gospođice Woodhouse, mnogo se može učiniti, samo treba smeti. Vi i ja ne moramo da se plašimo. Ako mi damo primer, mnogi će poći za njim, koliko mogu, mada nisu svi u našem položaju.

Mi imamo kočije kojima je možemo dovesti k nama i vratiti kući; mi živimo na tako velikoj nozi da nikad ne može biti ni najmanje nezgodno da nam dođe i Jane Fairfax na ručak ili večeru. Ja bih se 



mnogo naljutila kad bi nam Wright spremio takav ručak na koji ne bih uvek smela da pozovem i još nekoga sem Jane Fairfax. Tako nešto uopšte ne mogu da zamislim. A to je razumljivo kad se ima u vidu na kakav sam život naučila. Za mene, u vođenju kuće veća opasnost leži, možda, na suprotnoj strani, da ću spremati preterano mnogo i da ću malo paziti na izdatke.

Verovatno ću se više no što bi trebalo ugledati na Maple Grove, jer mi se ne pretvaramo da u prihodima možemo da se merimo s mojim zetom, gospodinom Sucklingom. Ali, u svakom slučaju, ja sam odlučila da ukazujem naročitu pažnju Jane Fairfax. Ona će, besumnje, vrlo često biti moj gost, upoznaću je gde god mogu sa svojim prijateljima, priređivaču muzička posela da bih istakla njenu obdarenost, i stalno ću motriti ako se ukaže neko pogodno mesto za nju. Imam vrlo širok krug poznanstava i ne sumnjam da ću ubrzo čuti za nešto što bi joj odgovaralo. Razume se, pretstaviću je naročito svome zetu i sestri kad nam budu došli. Sigurna sam da će je oni mnogo zavoleti. A kad se malo više s njima upozna, nestaće njene boiažljivosti, jer će je oboje pridobiti svojim držanjem koje je veoma blago. Svakako ću je vrlo često pozivati dok oni budu boravili kod nas, a verujem đa ćemo ponekad naći jedno sedište za nju u njihovim otvorenim kočijama, kad budemo išli na izlete«. »Sirota Jane Fairfax!« pomisli Emma. »Ovo niste zaslužili. Što se tiče gospodina Dixona, možda ste pogrešili, ali ova kazna prevazilazi sve što ste mogli zgrešiti! Pod ljubaznim okriljem gospođe Elton! 'Jane Fairfax i Jane Fairfax'. Blagi Bože! Nadam se da se ne usuđuje da i mene u društvu naziva prosto Emmom Woodhouse! Ali, boga mi, izgleda da njen jezik ne zna ni za kakve granice!« Emma nije više morala da sluša takva razmetanja, bar ne tako isključivo njoj upućena, tako odvratno ukrašena onim »draga gospođice Woodhouse«.

Gospođa Elton je uskoro izmenila svoje držanje i ostavila je na miru. Nije bila prinuđena da postane najbolja prijateljica gospođe Elton, niti, rukovođena gđom Elton, okretna pokroviteljka Jane 



Fairfaxove, i jedino je, zajedno s ostalima, slušala šta gospođa Elton oseća, šta smišlja, šta radi. Pomalo se zabavljala posmatrajući sve to.

Zahvalnost gospođice Bates za dobrotu koju je gospođa Elton ukazivala njenoj Jane ispoljavala se s bezazlenom prostodušnošću i toplinom. Ušla je u red onih kojima se gospođica Bates divila, najljupkija, najljubaznija, prekrasna žena, upravo onako savršena duha i blagonaklona držanja kao što je gospođa Elton želela da je smatraju.

Emma se samo čudila što Jane Fairfax prima te ljubaznosti i trpi gospođu Elton, kao što je izgledalo. Slušala je o njoj kako je izišla u šetnju s Eltonovima, kako je sedela s Eltonovima, provela dan kod Eltonovih! To je bilo neverovatno! Da joj je ko rekao, ne bi verovala da gospođica Fairfax, istančana ukusa i ponosna, može podneti društvo i prijateljstvo kakvo je Parohiski dom bio u stanju da joj pruži. »Ona je zagonetka, prava zagonetka«, mislila je. »Više voli da ostane ovde, mesec za mesecom, lišavajući se mnogo čega, i više voli da je gospođa Elton unižava svojim ljubaznostima i da sluša njene bedne razgovore, nego da se vrati onom mnogo boljem društvu, gde su je uvek tako iskreno i velikodušno voleli«.

Jane je u Highbury došla, kako je izjavila, na tri meseca; Campbellovi su otišli u Irsku na tri meseca. Ali sad su Campbellovi obećali svojoj kćeri da će ostati do sredine leta, a nju su ponovo zvali da im se pridruži. Prema onome šta je govorila gospođica Bates, od nje se sve to saznalo, gospođa Dixon je u pismu mnogo navaljivala: ako bi Jane samo htela da pođe, ona bi stvorila sredstva, poslala bi sluge, pronašla prijatelje, nikakvih teškoća ne bi bilo za putovanje.

Ali ona je i dalje odbijala. »Mora da ima neki jači razlog što taj poziv odbija«, zaključila je Emma. »Zacelo izdržava neku vrstu kazne na koju su je osudili ili Campbellovi ili ona sama. Ima tu neki veliki strah, neka velika opreznost, velika odluka. Ona ne sme da ide kod Dixonovih: neko je izdao takvu naredbu. Ali zašto mora da se druži s Eltonovima? To je 



zagonetka za sebe«. Kad je Emma glasno izrazila svoje čuđenje o tom njenom postupku pred onim malim brojem prijatelja koji su znali šta ona misli o gospođi Elton, gospođa Weston je pokušala da ovako opravda Jane: »Ne verujem da ona nalazi velikog uživanja u Parohiskom domu, draga moja Emma, ali bolje je i to nego biti stalno kod kuće.

Tetka joj je dobra žena, ali ako je neprestano s njom, mora joj biti vrlo dosadna. Treba da uzmemo u obzir ono šta gospođica Fairfax napušta, pre no što bismo našli da nema ukusa, »zbog društva u koje ide«. »U pravu ste gospođo Weston«, reče g. Knightley vatreno. »Gospođica Fairfax je isto tako kadra, kao i svaki od nas, da tačno oceni gospođu Elton. Da je mogla da bira s kim da se druži, ne bi nju izabrala. Ali« (osmehujući se prekorno Emmi), »ona od gospođe Elton prihvata pažnju koju joj niko drugi ne ukazuje«.

Emma oseti kako joj gospođa Weston dobaci jedan brz pogled, a i sama se iznenadila njegovoj vatrenosti. Porumenevši malo, ona odmah odgovori »Zamišljala sam da bi gospođici Fairfax takva pažnja kakvu joj gospođa Elton ukazuje bila pre mrska no što bi je radovala. Nisam uopšte zamišljala da bi pozivi gospođe Elton mogli biti privlačni«. »Ne bih se čudila«, reče gospođa Weston, »ako je gospođicu Fairfax njena tetka, prihvatajući žurno u njeno ime ljubaznosti gospođe Elton, naterala da ode dalje no sto je sama želela. Sirota gospođica Bates je, možda, obavezala svoju sestričinu i gurnula je u naizgled veću prisnost od one koju bi njen razum odobrio, i pored vrlo prirodne želje za izvesnom promenom«.

Obe su žudno očekivale da čuju šta će on sad reći; a on, posle nekoliko trenutaka ćutanja, progovori: »Treba još nešto uzeti u obzir gospođa Elton ne razgovara s gospođicom Fairfax onako kako o njoj s drugima govori. Svi mi pa i najotvoreniji među nama, znamo kako se razlikuju zamenice on i ona i ti; svi mi, u ličnom dodiru jedan s drugim, osećamo uticaj još 



nečeg sem obične učtivosti, nečeg davno ukorenjenog. Nismo u stanju nikome da nagovestimo one neprijatne stvari koje smo možda sat ranije drugima opširno iznosili. Drukčije osećamo. A pored dejstva tog opšteg načela, budite uvereni da gospođica Fairfax uliva strahopoštovanje gospođi Elton svojim jačim umom i boljim ponašanjem, i da joj gospođa Elton, kad se nađe s njom licem u lice, ukazuje sve poštovanje na koje ona ima prava. Na devojku kao Jane Fairfax gospođa Elton verovatno nikad ranije nije naišla i, ma koliko da je uobražena, ona bar nesvesno, ako ne svesno, mora priznati da je ispod nje«. »Znam da vi visoko cenite Jane Fairfax«, reče Emma. Pomišljala je na malog Henrjja i u nekoj smesi straha i ustručavanja kolebala se da li da još nešto kaže. »Da«, odgovori on, »svako može da zna kako je ja visoko cenim«. »Pa ipak«, poče Emma brzo, vragolasta izraza, ali se odjednom zaustavi, zatim pomisli da je bolje da odmah sazna ono najgore, i produži žurno, »pa ipak, možda niste ni sami svesni koliko je visoko cenite. Jednog dana možda će vas iznenaditi jačina vašeg divljenja«.

G. Knightley se naprezao da zakopča donju dugmad svojih debelih, kožnih dokolenica i, da li usled tog napora ili nekog drugog uzroka, lice mu se zacrvenelo dok je odgovarao. »O! Tu smo dakle? Pa vi ste strašno zadocnili. Gospodin Cole mi je to nagovestio pre šest nedelja«. On zaćuta.

Emma oseti da je gospođa Weston gura nogom i ni sama nije znala šta da misli. Trenutak kasnije on produži. »Ali, uveravam vas da se to nikad neće desiti. Verujem da me gospođica Fairfax ne bi htela, ako bih je zaprosio, a siguran sam da je nikad neću zaprositi«.

Emma sad još jače očepi svoju prijateljicu i zadovoljno uzviknu: »Niste sujetni, gospodine Knightley, to vam se mora priznati«.

Izgledalo je da je on gotovo i ne čuje; bio je zamišljen i ubrzo zatim, na način koji je pokazivao da je nezadovoljan, reče: »I teko ste vi smislili da ja treba da se oženim gospođicom Fairfax«. 



»A, ne, to nikako nisam. Vi ste me dovoljno izgrdili zbog udešavanja brakova, i zacelo se ne bih usudila da prema vama budem tako slobodna. Ovo što sam maločas kazala to ne znači. Čovek govori takve stvari, razume se, ali pritom ne misli ništa ozbiljno. O, ne, dajem vam reč da ni najmanje ne želim da se vi oženite gospođicom Fairfax, ili ma kojom drugom. Da ste oženjeni ne biste nam dolazili i sedeli ovako lepo s nama«.

G, Knightley se opet zamislio. Evo šta je izišlo iz njegovog sanjarenja: »Ne, Ema, ne mislim da ću se ikad iznenaditi jačinom svog divljenja prema njoj. Uveravam vas da nikad nisam tako pomišljao na nju«. A ubrzo zatim: »Jane Fairfax je krasna mlada devojka. Ali ni Jane Fairfax nije savršena. Ima jednu manu. Nedostaje joj ona otvorenost koju bi čovek želeo da nađe kod svoje žene«.

Emma se morala radovati čuvši da Jane ima neku manu. »Dobro«, reče ona, »i vi ste, zacelo, brzo ućutkali gospodina Colea«. »Da, vrlo brzo. On mi je mirno napomenuo tako nešto, ja sam mu rekao da se vara, on me je zamolio za izvinjenje i više nije ništa kazao. Cole ne želi da bude pametniji ili duhovitiji od ostalih«, »Koliko je on, u tom pogledu, drukčiji od gospođe Elton, koja hoće da bude pametnija i duhovitija od celog sveta! Pitam se kako li ona govori o Coleovima, kako ih naziva? Kakvo bi im ime mogla pronaći kojim bi pokazala dovoljno prostačke prisnosti. Vas zove Knightley šta li onda kaže za gospodina Colea? I tako, dakle, ne treba da se čudim što Jane Fairfax prihvata njene ljubaznosti i pristaje da je posećuje. Gospođo Weston, vaši razlozi ponajviše ubeđuju. Mnogo mi je lakše da shvatim njenu želju da pobegne od gospođice Bates, nego da verujem kako je gospođa Elton pala pobeđena pred njenim umom.

Sumnjam da bi gospođa Elton priznala, bilo mišlju, bilo rečju ili delom, da je Jane bolja od nje, niti da bi je išta kočilo sem njenih sopstvenih, oskudnih pravila dobrog vaspitanja. Ne mogu zamisliti da ona ne vređa neprestano svoju gošću pohvalama, ohrabrenjima, 



nuđenjem svojih usluga; da ne ističe neprestano svoje veličanstvene namere, počev od one da joj pronađe neko stalno zapošljenje, pa do one da je uključi u one divne izlete koje će praviti u velikim otvorenim kočijama«. »Jane Fairfax je osetljiva«, reče g. Knightley. »Ne bih rekao da je neosetljiva. Čini mi se da je kadra da vrlo mnogo oseti; a njena izvrsne narav čini da je u stanju da se obuzda, da bude strpljiva, da gospodari sobom; samo, nedostaje joj otvorenost. Zakopčana je.

Mislim da je još više zakopčana nego ranije, a ja volim otvorene prirode. Ne, dok Cole nije nagovestio svoju pretpostavku da imam naročite naklonosti prema njoj, nikad mi to nije palo na pamet.

Viđao sam Jane Fairfax i razgovarao s njom uvek sa zadovoljstvom i divljenjem, ali ni na šta drugo nisam pomišljao« »Dakle, gospođo Weston«, reče Emma pobednički kad je on otišao, »šta sad kažete o mogućnosti da se gospodin Knightley oženi gospođicom Fairfax«. »Znate, draga Emma, kažem da on toliko razmišlja o tome kako nije zaljubljen u nju da se ne bih začudila ako bi se završilo saznanjem da je ipak zaljubljen. Još me niste ubedili«.





Svi stanovnici Highburyja i okoline koji su ikad posetili g,

Eltona želeli su da mu ukažu pažnju prilikom ženidbe. Za njega i njegovu gospu priređivani su ručkovi i zabave; a pozivi su tako pljuštali jedan za drugim da se ona uskoro, vrlo zadovoljna, plašila da više nijednog dana neće biti slobodni. »Jasno mi je šta me čeka«, govorila je ona. »Jasno mi je kakav ću život voditi među vama. Boga mi, sasvim ćemo propasti; Izgleda da se svi otimaju o nas. Ako je takav taj život na selu, onda nije nimalo strašan. Verujte da od ponedeljka do subote nemamo nijednog slobodnog dana I žena s manje duševnog bogatstva od mene ne bi morala da se dosađuje«.

Nijedan poziv nije joj bio nezgodan. Dok je živela u Batu, navikla se na večernje zabave, a Maple Grove joj je otvorio volju za ručkove. Malo je neprijatno bila dirnuta time što u Highburyju nisu imali po dva salona, što kolači pri večernjim sedeljkama nisu kao u gradu, što ne služe sladoled kad se igraju karte. Gospođa Bates, gospođa Perry, gospođa Goddard i ostale mnogo su zaostale i ne znaju običaje u svetu, ali će im ona uskoro pokazati kako sve to treba pripremiti. Uproleće mora da ih za uzvrat pozove na jedan vrlo otmen prijem, na kome će svaki sto za karte imati svoje svećnjake i neupotrebljeni špil karata, onako kako se to radi, i za to veče će najmiti poslugu i van kuće da služi jelo i piće tačno u propisano vreme i po propisanom redu.

U međuvremenu, Emma je smatrala da Eltonove mora da pozovena ručak u Hartfield. Ne bi smeli da učine manje no ostali, inače bi se izložili odvratnim sumnjama sveta, koji bi mislio da ona time pokazuje svoju nemoćnu srdžbu. Ručak se mora prirediti. Pošto je Emma deset minuta govorila o njemu, g. Woodhouse se nije 



usprotivio, samo je postavio uobičajeni uslov da ne sedi u dnu stola; kao i uvek, teško je bilo rešiti ko će tu sedeti mesto njega. Nije joj zadavalo mnogo brige koga će pozvati. Pored Eltonovih, mora da pozove Westonove i g. Knightleya; dotle se sve samo po sebi razumelo; a skoro isto tako je bilo neizbežno da pozove jadnu malu Harrietu, kako bi ih bilo osam. Ali taj poziv nije učinjen s istim zadovoljstvom, i Emmi je, iz više razloga, bilo osobito prijatno kad je Harrieta zamolila da ga, s njenim dopuštenjem, ne prihvati. »Volela bi da ne bude u njegovom društvu češće no što mora.

Nije u stanju da bez izvesnog nelagodnog osećanja vidi zajedno njega i njegovu divnu, srećnu ženu. Ako gospođici Woodhouse nije krivo, više bi volela da ostane kod kuće«. To je bilo tačno ono što bi i Emma želela, da je verovala da joj je moguće da želi. Nju je obradovala ta duševna snaga njene male prijateljice, jer je znala da joj je trebalo duševne snage da bi se odrekla društva i ostala kod kuće; a kao osmu osobu mogla je sad da pozove upravo onu koju je htela, Jane Fairfax. Otkako je poslednji put razgovarala s gospođom Weston i g. Knightleyjem, nju je grizla savest zbog Jane Fairfax više no ikad ranije.

Reči g. Knightley urezale su joj se u sećanje. Kazao je kako gospođa Elton ukazuje, gospođici Fairfax pažnju kakvu joj niko drugi ne čini. »To je potpuno tačno«, mislila je ona, »bar ukoliko se tiče mene. a to je i hteo da kaže, i sramota je. Istih smo godina i znamo se od detinjstva, pa bi trebalo da joj budem prijateljica. Sad me više neće voleti. Suviše dugo sam je zanemarivala. Ali ću se pokazati pažljivija nego dosada«.

Svi su prihvatili poziv. Svi su bili slobodni i radovali se Međutim, pripreme za taj ručak još nisu bile gotove. Desilo se nešto prilično neugodno. Dvoje starije Knightleyjeve dece obećali su da će u proleće doći u goste dedi i tetki na šest nedelja, i njihov tata je imao nameru da ih dovede i ostane ceo dan u Hartfildu, a taj dan, bio je upravo onaj za koji je zakazan ručak. Njegove poslovne 



obaveze nisu mu dopuštale da odloži put, ali su se i otac i kći uznemirili što se tako desilo.

G. Woodhouse je smatrao da njegovi živci ne mogu da podnesu više od osam osoba za ručkom, a biće ih devet. Emma se plašila da će ta deveta osoba biti vrlo ljuta što ne može da dođe u Hartfield ni na četrdeset osam sati, a da ne naiđe na goste na ručku. Utešila je svog oca bolje no što je bila u stanju da uteši sebe, objašnjavajući mu da buka neće biti ništa veća, iako će ih biti devet, pošto John nikad ne govori mnogo. Ustvari, mislila je kako će ta promena za nju biti tužna, pošto će umesto njegovog brata naspram nje sedeti on, ozbiljan i škrt na rečima.

Događaji su više išli na ruku g. Woodhousu nego Emmi. John Knightley je došao, ali su g. Westona iznenada pozvali u grad tako da je upravo tog dana morao da otputuje. Moći će da im se pridruži uveče, ali za ručak nikako. G. Woodhouse se potpuno umirio. Kad je to videla, i kad je, stigavši sa dečacima, njen zet s filozofskom mirnoćom čuo svoju sudbinu, nestalo je i Emmine najveće brige.

Osvanuo je urečeni dan, društvo se na vreme okupilo, i g. John Knightley je uložio sav svoj trud da bi se pokazao prijatan. Umesto da odvuče svog brata do prozora, dok su čekali na ručak, razgovarao je sa Jane Fairfax. Gospođu Elton, otmenu onoliko koliko su je čipke i biseri mogli takvom učiniti, posmatrao je nemo, želeći sam da dovoljno zapazi kako bi mogao da priča Isabelli, ali je Jane Fairfax bila stara poznanica i mirna devojke te je s njom mogao da razgovara. Sreo ju je tog jutre, pre doručka, kad se sa svoja dva sinčića vraćao iz šetnje baš kad je kiša počela da pada.

Bilo je prirodno što se učtivo raspitao kako je prošla: »Nadam ste da se jutros niste odvažili da odete daleko, gospođici Fairfax, inače biste sigurno pokisli. Mi smo jedva stigli na vreme kući. Nadam se da ste se odmah vratili«. »Otišla sam samo do pošte«, odgovori ona, »i vratila sam se kući pre jače kiše. To mi je svakodnevni posao, kad sam ovde, uvek idem





po pisma. To je prostije, a imam i razlog da iziđem. Dobro mi čini šetnja pre doručka«. »Ali ne i šetnja po kiši, pretpostavljam«. »Ne; ali nije mnogo padala kad sam pošla«.

G. John Knightley se osmehnu i odgovori: »To će reći, vi ste hteli da šetate, jer se niste udaljili ni šest metara od svojih vrata, kad sam imao zadovoljstvo da vas sretnem; a Henry i John su odavno primetili više kapljica nego što bi mogli izbrojati. Pošta za nas ima mnogo draži u jedno doba života. Kad dođete u moje godine, počećete da smatrate da pisma nikad ne vrede toliko da bi čovek po kiši išao da ih uzme«.

Malo je porumenela, a onda odgovori: »Ne smem da se nadam da ću ikad biti u položaju u kakvom ste vi, usred svojih najdražih rođaka, i prema tome ne mogu očekivati da ću postati ravnodušna prema pismima samo zato što ću ostariti«. »Ravnodušna! O ne, nisam ni pomenuo da biste mogli postati ravnodušni. Čovek nikad nije ravnodušan prema pismima; ona su obično prava napast«. »Vi govorite o poslovnim pismima; ja dobijam pisma od prijatelja«. »Često sam pomišljao da su ona gora«, odgovori on hladno. »Poslovi, znate, mogu da donesu novac, a prijateljstvo gotovo nikad«. »Ah, sad ne govorite ozbiljno. Suviše dobro poznajem gospodina Johna Knightleyja, duboko sam uverena da on više no ma ko drugi ceni vrednost prijateljstva. Lako mogu da verujem da za vas pisma ne znače mnogo, mnogo manje nego za mene, ali ta razlika ne potiče otud što ste vi deset godina stariji od mene; nisu u pitanju godine, nego okolnosti. Svi vaši najdraži uvek su pored vas, a ja ih, verovatno, nikad više neću imati kraj sebe; stoga verujem da će, sve dok u meni tinja iskra ljubavi, pošta imati snage da me natera da iziđem i po gorem vremenu no što je danas«. »Kad sam kazao da ćete se vremenom, tokom godina, promeniti«, reče John Knightley, »mislio sam na promenu u 



okolnostima koju vreme obično donosi. Smatram da jedno povlači za sobom drugo. Vremenom obično slabe sve naše naklonosti, sem prema onima koje svakodnevno viđamo, ali nisam na tu promenu mislio. Kao starom prijatelju, dopustićete mi da se nadam, gospođice Fairfax, da ćete za deset godina imati oko sebe onoliko predmeta kojima ćete pokloniti svoja osećanja koliko i ja«.

Rekao je to dobrodušno i nimalo uvredljivo. Jednim veselim »hvala« kao da je htela da te reči okrene na šalu, ali su rumenilo, zadrhtala usna i suza u oku pokazali da ih nije osetila samo kao šalu. Sad je morala da pokloni pažnju g. Woodhouseu, koji je, po svom običaju u takvim prilikama, prilazio svojim gostima, pozdravljao se sa svima ljubazno, a naročito s gospama, na kraju došao do nje i što je mogao blaže i učtivije kazao: »Veoma mi je žao gospođice Fairfax, što čujem da ste jutros pokisli. Mlade devojke treba da se čuvaju. Mlade devojke su nežne biljke. Treba da čuvaju svoje zdravlje i lepotu. Draga moja, jeste li promenili čarape?« »Jesam, gospodine, razume se; veoma sam vam zahvalna što se brinete za mene!« »Draga moja gospođice Fairfax, mlade devojke mogu biti sigurne da će se za njih uvek neko starati. Nadam se da su vaša baba i tetka dobro. Mi smo davnašnji prijatelji. Žao mi je što mi zdravlje ne dopušta da se pokažem bolji kao sused. Vi ste nam danas, neosporno, učinili veliku čast. Moja kći i ja visoko cenimo vašu ljubaznost i veoma nam je milo što vas vidimo u Hartfildu«.

Plemeniti, uglađeni starac mogao je tada da sedne, smatrajući da je izvršio svoju dužnost i da se svaka lepa gospa oseća dobro i prijatno. Dotle je šetnja po kiši stigla do ušiju gospođe Elton, i ona stade da kori Jane. »Draga moja Jane, šta to čujem? Išli ste na poštu po kiši!

Verujte mi, to ne smete da radite. Jadna devojko, kako ste mogli tako nešto da, uradite? Vidi se da ja nisam bila tamo da se brinem o vama«. 



Jane je vrlo strpljivo uveri da nije nimalo nazebla. »Oh, meni nemojte da govorite. Vi ste odista tvrdoglava devojka i ne umete da se starate o sebi. Kakva pošta! Gospođo Weston, jeste li ikada čuli tako nešto? Vi i ja moramo da upotrebimo bolje svoju vlast«. »Ja sam odista u iskušenju da vas posavetujem«, reče gospođa Weston blago, trudeći se da je ubedi. »Gospođice Fairfax, vi ne biste smeli da se tako izlažete. Pošto ste osetljivi na nazeb, trebalo bi da se više čuvate, naročito u ovo doba godine. Držim da se u proleće treba čuvati više no obično. Bolje je da sačekate svoja pisma sat-dva ili čak pola dana, nego da se izložite opasnosti da vam, se vrati kašalj. Zar vam se ne čini da je to bolje? Da, uverena sam da ste dovoljno pametni. Čini mi se da nećete opet učiniti tako nešto«. »Oh, ona ne sme da učini opet tako nešto«, vatreno se pridruži gospođa Elton. »Nećemo joj dopustiti da to ponovo uradi«, i značajno klimajući glavom, dodade »moramo da udesimo nešto, odista moramo. Govoriću s gospodinom E., momak koji svakog jutra ide po naša pisma (jedan od naših slugu, zaboravila sam kako se zove) potražiće i vaša i doneće vam ih. Eto, tako ćemo otkloniti sve teškoće.

Draga moja Jane, verujem da se nećete ustručavati da od nas primite tu uslugu«. »Vi ste izvanredno dobri«, reče Jane; »ali ne mogu da se odreknem svoje jutarnje šetnje. Savetovali su mi da provodim što više vremena na čistom vazduhu. Nekud moram da idem, a pošta pretstavlja neki cilj; a zaista, dosad skoro nikad nije bilo rđavo vreme«. »Draga moja Jane, ne govorite više o tome. Stvar je rešena, to jest« (smejući se usiljeno) »ukoliko mogu da uzmem na sebe da nešto odlučim bez učešća mog gospodara. Znate, gospođo Weston, vi i ja moramo paziti kako se izražavamo. Ali, draga moja Jane, ja sebi laskam da nisam sasvim izgubila svoj uticaj. Prema tome, ako ne naiđem na nepremostive teškoće, smatrajte da je ta stvar rešena«.





»Izvinite«, reče Jane ozbiljno, »ali ja nikako ne mogu da pristanem na tako nešto što će bez potrebe zadati posla vašem sluzi.

Da mi ta dužnost ne čini zadovoljstvo, mogla bi je svršavati sluškinja moje babe, koja to uvek i radi kad ja nisam tu«. »O, draga moja, Pati ima suviše posla! Učinićete nam ljubaznost ako iskoristite naše sluge«.

Izgledalo je kao da Jane nema nameru da popusti, ali umesto da odgovori, obrati se opet g. Johnu Knightleyju. »Pošta je izvanredna ustanova!« reče ona. »Kako se tu sve uredno i brzo odvija! Kad čovek samo pomisli šta sve tu ima da se uradi, i kako se sve to dobro obavi, to je pravo čudo!« »Nema sumnje da je vrlo dobro uređena«. »Tako retko nešto propuste ili pogreše, Tako se retko dešava da neko pismo, od hiljada koje neprestano kruže po zemlji, pogrešno dostave, a verujem da se nijedno od milion ne izgubi! I čovek se čudi još više, kad uzme u obzir koliko raznih rukopisa treba da protumače«. »Činovnici se izvešte tokom rada. Za početak moraju da imaju hitro oko i ruku, a docnije se izvežbaju. Ako hoćete još jedno objašnjenje«, nastavi on smejući se, »za to su i plaćeni. To je ključ za najveći deo sposobnosti. Svet plaća i traži da bude dobro uslužen«.

Zatim su govorili o raznolikosti rukopisa i izneli uobičajena zapažanja. »Čuo sam da tvrde«, reče John Knightley, »kako u jednoj porodici često preovlađuje ista vrsta rukopisa; to je prirodno u slučaju kad je učitelj isti. Ali iz tog razloga pretpostavljam da sličnost u rukopisu uglavnom obuhvata žene, jer dečaci samo u detinjstvu uče lepo pisanje, a docnije svaki piše kako mu je najlakše. Čini mi se da Isabella i Emma pišu vrlo slično. Ne mogu uvek da im razlikujem rukopis«. »Da«, reče njegov brat, kolebajući se, »slični su. Znam šta hoćeš da kažeš, ali Emmin rukopis je izrazitiji«.





»I Isabella i Emma divno pišu«, reče g. Woodhouse, »i uvek su divno pisale. A i jadna gospođa Weston isto tako«, malo uzdišući, malo se osmehujući na nju. »Nikad nisam videla neki muški rukopis«, otpoče Emma, pogledavši takođe u gospođu Weston, ali zastade, videći da gospođa Weston sluša nekog drugog, i ta počivka dade joj vremena da razmisli. 'A sad, kako ću da ga pomenem? Zar nisam u stanju da odmah izgovorim njegovo ime pred svim ovim ljudima? Zar je potrebno da upotrebim neki zaobilazni izraz? Vaš prijatelj iz Yorkshira, prijatelj koji vam piše iz Yorkshira; tako bi trebalo, pretpostavljam, kad bih bila zaljubljena do ušiju. Ne, u stanju sam da izgovorim njegovo ime bez muke. Izvesno je da se sve više oporavljam. A sad, napred'.

Gospođa Weston je bila slobodna i Emma ponovo poče: »Gospodin Frank Churchill ima najlepši muški rukopis koji sam videla«. »Ne dopada mi se«, izjavi g. Knightley. »Suviše je sitan, i nema izraza. Liči na rukopis neke žene«. Ni jedna ni druga žena nisu htele da se s tim slože. Branile su ga od te niske klevete. »Ne, ni u kom slučaju nije bez izraza, njegov rukopis nije krupan, ali je vrlo jasan i nesumnjivo izrazit. Nema li gospođa Weston neko pismo kod sebe da ga pokaže?« Nema, pre kratkog vremena dobila je pismo od njega, ali ga je sklonila pošto je odgovorila. »Da sam u drugoj sobi«, reče Emma, »da mi je tu moj pisaći sto, sigurno bih vam mogla pokazati jedan uzorak. Imam jedno njegovo pisamce. Sećate se, gospođo Weston, kako ste ga jednoga dana uposlili da piše umesto vas?« »To je on tako rekao da sam ga ja uposlila«. »Lepo, lepo, imam to pisamce i mogu da ga pokažem posle večere da bih ubedila gospodina Knightleyja«. »Kad jedan mlad čovek, tako pažljiv prema lepom polu, kao što je gospodin Frank Churchill«, reče g. Knightley suvo, »piše lepoj 



devojci, kao što je gospođica Woodhouse, on će se razume se, truditi da se pokaže što bolje može«.

Pozvali su ih da sednu za sto. Gospođa Elton bila je spremna, pre no što je iko stigao da joj to kaže; i pre no što joj je g. Woodhouse prišao s molbom da mu dopusti da je uvede u trpezariju, rekla je: »Zar ja moram da uđem prva? Zaista me je stid što sam uvek na čelu«.

Emmi nije promakla briga Jane Fairfax da sama ide po svoja pisma. Sve je čula i videla i bila je pomalo radoznala da čuje da je šetnja po kiši tog jutra urodila plodom. Podozrevala je da jeste; verovala je da se ona ne bi tako odlučno uputila da nije sa sigurnošću očekivala vesti od nekog vrlo dragog, i da to nije bilo uzalud, činilo joj se da izgleda srećnija no obično, blistala je i licem i raspoloženjem.

Mogla je da postavi dva-tri pitanja o brzini kojom stižu pisma, iz Irske i poštarini, bilo joj je na vrh jezika ali se uzdržala. Rešila je da ne izusti nijednu reč koja bi mogla da povredi osećanja Jane Fairfax; i tako su iz sobe izišle za ostalim gostima, ruku pod ruku, srdačna izgleda koji je odlično pristajao lepoti i ljupkosti jedne i druge.





Kad su se posle ručka gospođe i

gospođice vratile u salon, Emma nije bila kadra da spreči njihovo jasno podvajanje: produživši i dalje, da rđavo rasuđuje i da se rđavo ponaša, gospođa Elton je potpuno zaokupila Jane Fairfax, dok je nju sasvim zanemarila. Ona i gospođaWeston morale su gotovo neprestano ili da jedna s drugom razgovaraju, ili da zajedno ćute; gospođa Elton im nije omogućavala ništa drugo. Ako bi je Jane za neko vreme ućutkala, ubrzo bi počela opet, i mada su razgovarale većinom polušapatom, naročito gospođa Elton, uglavnom se čulo o čemu su razgovarale: pošta, nazeb, uzimanje pisama, prijateljstvo, o svemu tome se dugo raspravljalo. A za ovim je došlo ono što je isto tako moralo biti neprijatno za Jane, zapitkivanje je li već čula za neko mesto koje bi joj odgovaralo i izjava gospođe Elton o tome šta ona namerava da preduzme. »Evo i april je tu!« reče ona. »Već se brinem za vas. Začas će biti juni«. »Ali ja nikad nisam odredila ni juni, niti bilo koji drugi mesec, jedno sam imala u vidu leto uopšte«. »Pa zar zbilja niste još ništa našli?« »Nisam još ništa ni tražila. Neću još ništa da tražim«. »O, draga moja, neće biti suviše rano da počnemo. Ne znate koliko je teško naći baš ono što se želi«. »Ja ne znam!« reče Jane mašući glavom. »Draga gospođo Elton, zar je iko mislio o tome onoliko koliko ja?« »Ali vi ne poznajete svet tako kao ja. Ne znate koliko se ljudi grabe za najbolja mesta. Videla sam mnogo takvh slučajeva u okolini Maple Grovea.

Jedna rođaka gospodina Sucklinga, gospođa Brag, dobila je bezbroj ponuda: svako se upinjao da uđe u njenu porodicu, jer se ona 



kreće u prvom društvu. Sveće od voska u učionici! Možete misliti koliko je takvo mesto privlačno! Od svih engleskih kuća najviše bih volela da vas vidim u kući gospođe Brag«. »Pukovnik i gospođa Campbell vratiće se u London do sredine leta«, reče Jane. »Neko vreme moraću da provedem s njima; znam da će to želeti. Posle toga ću se, verovatno, odlučiti za nešto. Ali za sada ne bih želela da se trudite i ma gde raspitujete«. »Nije to nikakav trud! Znam ja vaše obzire: bojite se da mi ne zadajete posla. Ali verujte, draga moja Jane, teško da je i Campbellovima više stalo do vas nego meni. Pisaću za dan-dva gospođi Partridž i naložiću joj da budno pazi hoće li iskrsnuti nešto pogodno«. »Hvala, ali bih više volela da joj ništa o tome ne pominjete. Dok se to vreme ne približi, ne bih želela nikome da zadajem truda«. »Ali, drago dete, to vreme se bliži; evo ga april, a juni, ili recimo čak i juli, vrlo je blizu, a pred nama pune ruke posla. Mene prosto zabavlja koliko vi nemate iskustva! Mesto kakvo vi zaslužujete, i kakvo bi vaši prijatelji želeli da dobijete, ne javlja se svaki dan, ne dobije se čim se zatraži; ne, ne, moramo odmah početi da se raspitujemo«. »Oprostite, gospođo, ali ja to nikako ne bih htela. Ne raspitujem se ni sama i krivo bi mi bilo kad bi to činili moji prijatelji. Kad se budem konačno rešila u pogledu vremena, ne bojim se da ću dugo ostati nezaposlena. Ima u Londonu mesta, posredničkih radnji, gde se može brzo naći nešto kad se potraži, radnji koje prodaju, ne baš ljudsko meso, ali ljudski um«. »O, draga moja, ljudsko meso! Zgranjavate me. Ako ste hteli da udarite po trgovini robljem, uveravam vas da je gospodin Suckling uvek bio za ukidanje te trgovine«. »Nisam to htela reći, nisam mislila na trgovinu robljem«, odgovori Jane »U pameti sam imala samo trgovinu vaspitačicama, budite sigurni. Svakako, tu je krivica onih koji vode turgovinu daleko manja, ali ne znam koje su žrtve nesrećnije. Međutim, hoću 



samo da kažem da postoje uredi za oglašavanje i, kad se tamo prijavim verujem da ću brzo naići na nešlo pristojno«. »Nešto pristojno!« ponovi gospođa Elton. »To možda odgovara vašem skromnom mišljenju o samoj sebi; znam koliko ste smerni.

Ali vaši prijatelji neće biti zadovoljni ako vi prihvatite bilo šta, bilo koje obično mesto, u porodici koja se ne kreće u izvesnom krugu, ili koja nema sredstava da vodi otmen život«. »Veoma ste ljubazni, ali ja sam ravnodušna prema svemu tome.

Ne bi me privlačilo da budem kod bogataša: čini mi se, još više bih se osećala unižena, još više bih patila upoređujući svoj položaj.

Tražila bih samo da porodica bude otmena roda«. »Znam vas, znam vas, vi biste svašta prihvatili. Ali ja ću biti malo veća probiračica, a sigurna sam da će i oni dobri Campbellovi biti na mojoj strani. Vi, koji ste tako visoko obdareni, možete zahtevati da se krećete u prvom društvu. Već samo vaše muzičko obrazovanje dalo bi vam prava da postavite svoje uslove, da dobijete koliko hoćete soba i da se u krugu te porodice bavite koliko je vama volja; to jest... ne znam... kad biste znali da svirate harfu, sigurna sam da biste sve to mogli da zahtevate; ali vi i pevate i svirate, da zaista verujem da biste i bez harfe mogli da postavljate svoje uslove.

A ni Campbellovi ni ja nećemo se smiriti dok vama ne nađemo neko lepo, ugledno i udobno mesto«. »U pravu ste što vezujete zajedno lepotu, ugled i udobnost takvog položaja«, reče Jane; »verovatno će biti podjednaki. Ali ja najozbiljnije ne želim da se zasad ma šta pokušava za mene. Mnogo sam vam zahvalna, gospođo Elton, zahvalna sam svakome ko se brine za mene, ali najozbiljnije želim da se do leta ništa ne preduzima. Još dva-tri meseca ostaću tu gde sam«. »A i ja sam najozbiljnije odlučila, uveravam vas«, odgovori veselo gospođa Elton, »da neprestano pazim sama i preko svojih prijatelja, da nam ne promakne ništa što bi bilo zaista prvorazredno«. I tako je nastavljala u istom smislu i ništa je nije moglo zaustaviti, dok g. Woodhouse nije ušao u sobu. 



Time je njena sujeta stekla nov predmet zabavljanja i Emma je ču kako istim polušapatom govori Jane: »Gle, evo mog dragog sedog udvarača! Pomislite samo kako je laskavo što dolazi ovamo pre ostalih muškaraca! Baš je mio! Verujte da mi se silno sviđa. Divim se toj neobičnoj, starinskoj učtivosti; ona mi se više dopada od savremenog nemarnog ophođenja, koje mi je često odvratno. Ali da ste samo čuli tog dobrog, starog gospodina Woodhousea kako mi je laskao za ručkom! O, verujte pomislila sam da će moj caro sposo biti uistini ljubomoran. Čini mi se da sam njegova ljubimica. Zapazio je moju haljinu. Kako vam se sviđa?

Izabrala je Selina, mislim da je lepa, samo je, možda, suviše iskićena. Nikako ne volim da budem suviše nakićena, prosto se užasavam ukrasa.

Sada moram da stavim na sebe po koji ukras, jer se to od mene očekuje. Mlada nevesta, znate, mora da izgleda kao nevesta, ali po mom pravom ukusu ja sam za jednostavnost. Jednostavno skrojena haljina beskrajno je bolja od kitnjaste. Ali čini mi se da sam u manjini: malo ih je koji cene jednostavnost u oblačenju, svi vole nešto upadljivo i sa ukrasima. Premišljam se da li da stavim ovakav porub na moju belu i srebrnastu haljinu od puplina. Mislite li da će lepo izgledati?« Društvo se upravo opet okupilo u salonu, kad se među njima pojavi g. Weston. Vratio se kući kasno na, ručak i, čim je ručao, krenuo je pešice u Hartfield. Oni koji su ga dobro poznavali očekivali su da će doći; nisu bili iznenađeni, ali su se veoma obradovali. G. Woodhouse se skoro isto toliko obradovao što ga sad vidi , kao što mu ne bi bilo milo da je došao ranije. Samo je John Knightley zanemeo od čuda. Da neko ko je ceo dan svršavao poslove u Londonu, i mogao mirno da provede veče kod svoje kuće, iziđe ponovo i otpešači kilometar do tuđe kuće, da bi, sve dok ne pođe na spavanje, ostao u društvu u kome ima i žena i završio svoj dan naporima da se pokaže ljubazan, u buci i gomili, to ga je silno iznenadilo. Taj čovek je od osam časova ujutru na nogama i sad bi mogao da leži, govorio je 



dugo i sad bi mogao da ćuti, nalazio se s mnogo ljudi i sad bi mogao da bude sam! Taj čovek napušta mir i nezavisnost sopstvenog ognjišta i predveče, hladnog aprilskog dana sa susnežicom, juri opet napolje u svet! Kad bi mogao da na jedan znak smesta vrati svoju ženu kući, to bi bio neki razlog; ali više je verovatno da će društvo zbog njegovog dolaska ostati duže, a ne da će se rasturiti.

John Knightley ga je u čudu gledao, zatim je slegao ramenima i rekao: »Ne bih to verovao, čak ni za njega«.

Za to vreme, ne sumnjajući ni najmanje da izaziva takvo zgražanje, zadovoljan i veseo kao uvek, koristeći ono pravo da vodi glavnu reč, koje čoveku daje dan proveden negde van kuće, g.

Weston se trudio da bude prijatan. Pošto je odgovorio na ženina pitanja kako je ručao i ubedio je da posluga nije zaboravila nijedno od njenih brižljivih uputstava, i pošto je ispričao političke vesti koje je čuo, prešao je na jedno porodično saopštenje, za koje nije nimalo sumnjao da će biti vrlo zanimljivo za svakoga u sobi, mada je u prvom redu bilo upućeno gospođi Weston. Pružio joj je jedno pismo, bilo je od Franka, upućeno njoj, uzeo ga je usput na pošti i bio tako slobodan da ga otvori«. »Pročitajte ga, pročitajte ga«, reče on, »biće vam milo. Ima samo nekoliko redi, neće vam trebati mnogo vremena. Pročitajte ga Emmi«.

Dve žene uzeše da ga zajedno pročitaju, a on je sedeo smešeći se i pričajući im za sve to vreme, malo tišim glasom, ali su ga svi vrlo dobro čuli: »Dakle, vidite, dolazi. Dobra vest, mislim. Šta kažete na to?

Uvek sam vam govorio da će se on uskoro opet vratiti ovamo, zar nisam? Emma, draga moja, zar vam nisam uvek tako govorio, a vi niste hteli da mi verujete? Iduće nedelje, vidite, biće u Londonu i to najkasnije, besumnje, jer gospođa Churchill je đavolski nestrpljiva kad ma šta treba da se učini; vrlo je moguće da će stići tamo već sutra ili u subotu. Što se tiče njene bolesti, o njoj, razume se, ne vredi govoriti. Ali sjajno je što će Frank opet biti s nama, tako blizu, 



u Londonu. Kad već dođu, oni će duže ostati, a on će pola vremena provoditi kod nas. To sam upravo želeo. Dakle, prilično dobra vest, zar ne? Jeste li završili? Je li Emma sve pročitala?

Ostavite sad, ostavite, porazgovaraćemo lepo drugom prilikom, sad nije vreme. Samo ću, onako uzgred, pomenuti i ostalima tu okolnost«.

Gospođa Weston se veoma obradovala. Ništa je nije sprečavalo da pokaže tu radost i izgledom i rečima. Bila je srećna, znala je da je srećna i da treba da bude srećna. Izražavala je svoju radost toplo i otvoreno. Emma međutim, nije bila u stanju da bude tako rečita.

Ona je pomalo merila sopstvena osećanja pokušavala da oceni koliko je uzbuđena, i činilo joj se da je u priličnoj meri. Ali je g, Weston bio isuviše nestrpljiv da bi podrobno zapažao, suviše govorljiv da bi tražio od drugih da govore, te je bio vrlo zadovoljan onim što je kazala i ubrzo se odmakao dalje da bi i ostale prijatelje zadovoljio delimičnim saopštenjem onoga što je cela soba već morala čuti.

Dobro je što je bio siguran da se svako raduje, inače možda ne bi pomislio da su i g. Woodhouse i g. Knightley naročito ushićeni. Posle gospođe Weston i Emme, oni su prvi imali prava da ih obraduje. Od njih bi produžio do gospođice Fairfax, ali ona je tako duboko utonula u razgovor sa Johnom Knightleyjem, da bi je nesumnjivo prekinuo. I zato je, našavši se blizu gospođe Elton, koja nije bila zauzeta, morao s njom da otpočne razgovor o tome pismu.





N

adam se da ću uskoro imati zadovoljstvo da vam » pretstavim svog sina«, reče g. Weston. Puna vere da on, izražavajući tu nadu, želi da joj osobito polaska, gospođa Elton se osmehnu vrlo blagonaklono. »Verujem da ste čuli za nekog Franka Churchilla«, nastavi on, »i da znate da mi je on sin, mada ne nosi moje ime«. »O, da, biće mi veoma milo da se s njim upoznam. Sigurna sam da gospodin Elton neće propustiti da ga odmah poseti, a oboje ćemo se radovati da ga vidimo u našem domu«. »Vi ste vrlo ljubazni. Znam da će Franku biti vrlo milo. Iduće nedelje treba da dođe u London, ako ne i ranije. Danas nas je obavestio pismom. Jutros sam usput podigao pisma i, videvši na jednom rukopis svog sina, usudio sam se da ga otvorim, mada nije bilo upućeno meni, već gospođi Weston. Ona se najviše s njim dopisuje, verujte. Meni gotovo nikad ne piše«. »I tako ste vi despotski otvorili pismo upućeno njoj! O, gospodine Westone« (smejući se usiljeno), »moram da se bunim protiv toga. Veoma opasan primer, odista! Molim vas da ne dopustite svojim susedima da pođu vašim stopama. Boga mi, ako to treba da očekujem, onda ćemo mi udate žene morati da gledamo kako da se snađemo, gospodine Westone, to od vas ne bih očekivala!« »Da, mi muškarci ništa ne valjamo. Moraćete da se pripazite, gospođo Elton. U tom pismu nam kaže, vrlo je kratko, napisano u žurbi, samo da bi nas obavestio kaže nam da zbog gospođe Churchill svi odmah dolaze u London: cele zime se nije dobro osećala i misli da je u Enscombeu suviše hladno za nju; stoga će se, ne oklevajući, preseliti na jug«. »Istina! Iz Yorkshira, čini mi se. Enscombe je u Yorkshiru?« 



»Jeste, udaljeni su oko dve stotine osamdeset kilometara od Londona: priličan put«. »Da, boga mi, priličan. Sto kilometara dalje nego od Maple Grovea do Londona. Ali šta je daljina za bogate ljude, gospodine Westone? Iznenadićete se kad čujete kuda sve moj zet, gospodin Suckling, ponekad juri. Nećete mi verovati, ali jedne nedelje su on i gospodin Brag išli dvaput u London i vratili se menjajući četiri puta konje«. »Nezgodno je što je Enscombe tako daleko«, reče g. Weston, »jer gospođa Churchill, kako čujemo, nije bila u stanju ni nedelju dana da provede van postelje. Frank nam je u poslednjem pismu pisao kako se žali što je tako slaba da bez pomoći njegove i njegovog ujaka nije u stanju da ode u zimsku baštu. To, znate, pokazuje veliki stupanj slabosti: ali je sad tako nestrpljiva da što pre stigne u London, da će u putu samo na dva mesta prenoćiti, tako Frank piše.« »Ja sam uvek na strani žene; zaista je tako. Pazite se, otkrićete da sam u tom pitanju opasan protivnik. Uvek zastupam žene i, verujte mi, kad biste znali kako Selina sa strahom pomišlja na spavanje u nekoj drumskoj gostionici, ne biste se čudili što gospođa Churchill čini neverovatne napore da bi to izbegla. Selina kaže da je to užasno, a čini mi se da sam i ja primila malo te njene osetljivosti.

Ona uvek nosi na put svoje čaršave; to je odlična predostrožnost.

Radi li gospođa Churchill tako?« »Budite uvereni da i gospođa Churchill čini sve ono što i ostale razmažene gospe. Gospođa Churchill ne bi smela da zaostane ni za jednom gospom u Engleskoj...« Gospođa Elton ga živo prekide: »O, gospodine Westone nemojte me pogrešno shvatiti. Selina nije razmažena, verujte. Nemojte da zamišljate tako nešto« »Zar nije? Onda se ona ne može meriti s gospođom Churchill, koja je razmažena od glave do pete i nema joj ravne«.

Gospođi Elton se učini da je pogrešila što je tako žustro odricala. Nije ni u kom slučaju želela da se veruje kako njena sestra 



nije nimalo razmažena gospa; možda se na taj način pokazala neduhovita. Razmišljala je kako bi najbolje povukla svoje reči, kad g. Weston produži: »Ja ne marim mnogo gospođu Churchill, kao što možda nagađate; ali ovo je samo među nama. Ona mnogo voli Franka, te stoga neću rđavo da govorim o njoj. Sem toga, sad nije zdrava, a to je, ustvari, kako ona sama kaže, uvek bilo tako. Ne bih ovo svakome kazao, gospođo Elton, ali ne verujem mnogo u bolest gospođe Churchill«. »Ako je odista bolesna, zašto ne ide u Bat, gospodine Westone?

U Bat ili u Klifton?« »Uvrtela je sebi u glavu da je Enscombe suviše hladan za nju.

Ustvari, verujem da joj je Enscombe dosadio. Ovoga puta je ostala tamo duže no ikad ranije, i sad se zaželela promene. To je zabačeno mesto. Vrlo lepo, ali zabačeno«. »Da, kao Maple Grove, verovatno. Nema kuće koja je dalje od druma nego što je Maple Grove. Svuda unaokolo je ogromna šuma! čini vam se da ste otsečeni od sveta, potpuno usamljeni. A gospođa Churchill verovatno nema Selinino zdravlje i raspoloženje da bi uživala u toj vrsti samoće. Ili možda nema u sebi dovoljno duševnog bogatstva da bi bila kadra da živi na selu. Uvek sam govorila da žena ne može da ima suviše tog duševnog blaga i vrlo sam zahvalna što ga sama imam toliko da nimalo ne zavisim od društva«. »Frank je u februaru proveo ovde dve nedelje«. »Sećam se da su mi to kazali. Kad drugi put dođe, videće da se društvo u Highburyju obogatilo jednim novim članom; to jest, ako smem da kažem da se obogatilo. Ali on možda nikad nije čuo da u svetu postoji jedno takvo stvorenje«.

Tim rečima je i suviše glasno zatražila da joj se laska da bi prošle nezapažene, te g. Weston odmah uzviknu vrlo ljubazno: »Draga moja gospođo! Samo ste vi u stanju da zamislite tako nešto. Nije čuo za vas! Verujem da u pismima gospođe Weston u poslednje vreme nije bilo reči ni o čem drugom sem o gospođi Elton«. 



Izvršio je svoju dužnost i mogao je da se vrati svome sinu. »Kad je Frank otputovao«, nastavi on, »bilo je potpuno neizvesno kad ćemo opet moći da ga vidimo, i zbog toga nas je današnja vest dvostruko obradovala. Došla je sasvim neočekivano. To jest, ja sam uvek bio duboko uveren da će on uskoro opet doći ovamo; bio sam ubeđen da će se desiti nešto povoljno, ali mi niko nije verovao. I on i gospođa Weston bili su već sasvim klonuli duhom. 'Kako će naći načina da dođe? Kako bi se moglo očekivati da će njegov ujak i ujna hteti da se odvoje od njega?' i tako dalje. Ja sam uvek osećao da će se desiti nešto što će nam pomoći; taka je i bilo, vidite.

Gospođo Elton, u svom životu zapazio sam ovo: da kad stvari jednog meseca idu naopako, sigurno se popravljaju idućeg«. »Vrlo tačno, gospodine Westone, savršeno tačno. To isto sam uvek govorila izvesnom gospodinu u našem društvu u vreme kad se udvarao, kad je, zato što stvari nisu išle onako kako treba, nisu se razvijale onom brzinom koja je odgovarala njegovim osećanjima, bio sklon da očajava i tvrdi da ćemo se, ako tako produžimo, tek u maju okititi narandžinim cvetom. Oh, koliko sam muke imala dok sam odagnala te mračne misli i ulila mu veselije poglede! Pa kola, imali smo neka razočarenja zbog kola, sećam se, jednog jutra došao je sav očajan«.

Njenu priču je prekinuo slab napad kašlja i g. Weston istog časa ugrabi priliku da nastavi: »Pomenuli ste maj. Gospođi Churchill su preporučili, ili je sama sebi preporučila, da upravo maj provede u nekom toplijem mestu no što je Enscombe, ukratko, da ga provede u Londonu, i tako sa zadovoljstvom očekujemo da će nas Frank celog proleća često posećivati, tačno ono godišnje doba koje bi čovek izabrao za to: dani skoro najduži, vreme blago i prijatno, uvek mami čoveka da iziđe, a nikad nije suviše toplo za šetnju. Kad je prošli put bio, iskoristili smo vreme što smo bolje mogli, ali je bilo mnogo kišnih, vlažnih i sumornih dana; znate, uvek je tako u februaru, i nismo mogli da uradimo ni pola od onog što smo nameravali. Sad ćemo moći. To će 



biti potpuno uživanje; ne znam, gospođo Elton, nismo li možda srećniji onda kad je neizvesno da li će doći, kad ga neprestano očekujemo danas ili sutra, svakog časa, nego kad je stvarno u kući. Čini mi se da je tako. Čini mi se da nam to duševno stanje pruža više zadovoljstva i uzbuđenja. Nadam se da će vam se dopasti moj sin. Svi ga smatraju krasnim mladićem, ali ne očekujte neko čudo. Gospođa Weston mu je veoma mnogo naklonjena, i to mi je, kao što možete zamisliti, vrlo milo. Smatra da mu nema ravna«. »Uveravam vas, gospodine Westone, da ne sumnjam ni najmanje da ću o njemu steći povoljno mišljenje. Čula sam da mnogo hvale gospodina Franka Churchilla. Istovremeno treba da primetim da sam od onih koji uvek sami donose svoj sud i nikad se ne povode slepo za drugima. Opominjem vas da ću o vašem sinu misliti onako kakav utisak steknem. Ne volim da laskam«.

G. Weston se zaneo u misli. »Nadam se«, reče on odmah, »da se nisam pokazao strog prema jadnoj gospođi Churchill. Ako je bolesna, bilo bi mi žao da joj nanesem nepravdu, ali ona ima izvesne osobine zbog kojih mi je teško da o njoj govorim onako uzdržljivo kako bih želeo. Ne može biti da vi, gospođo Elton, ne znate da sam u srodstvu s tom porodicom i kako su sa mnom postupili; i, među nama, oni su krivi za sve.

Ona je bila potstrekač. Da nije bilo nje, Frankova majka nikad ne bi pretrpela uvrede do kojih je došlo. Gospodin Churchill je ohol, ali to nije ništa prema oholosti njegove žene; u njega je oholost mirna, lenja, dobro vaspitana, koja nikom ne škodi i samo njega čini malčice bespomoćnim i dosadnim; ali kod nje oholost prelazi u nadmenost i drskost. A čoveku je teže da to trpi, jer ona ne može da se pozove na svoje poreklo i porodične veze. Kad se udala za njega, bila je niko i ništa, jedva se moglo reći da joj je otac gospodin; čim je postala član porodice Churchill, sve ih je prevazišla gordim i uobraženim držanjem: ali ona, verujte mi, ona je skorojević«. »Pomislite samo! Da, to mora da vas strašno ljuti. Skorojevići su mi užasno odvratni. U Maple Groveu su mi se smučili ljudi takve 



vrste, jer u susedstvu živi jedna porodica koja je mom zetu i sestri dodijala svojom uobraženošću! Kad ste opisivali gospođu Churchill, potsetili ste me odmah na njih. To su neki Tampenovi, koji su se nedavno nastanili tamo, imaju mnogo siromašnih rođaka, ali se vrlo visoko drže i očekuju da budu na ravnoj nozi sa starim porodicama.

Ima najviše godina i po dana kako žive u Vest Holu; a kako su stekli bogatstvo niko ne zna. Doselili su se iz Birmingema, a znate, gospodine Westone, od tog mesta čovek ne može da očekuje mnogo.

Birmingem ne daje mnogo nade. Uvek kažem da nekako rđavo zvuči. Ali se o Tapmenovima sa sigurnošću ne zna ništa više, mada se mnogo što-šta nagađa, uveravam vas; pa ipak, sudeći po njihovom ponašanju, oni očigledno smatraju da su ravni mom zetu, gospodinu Sucklingu, koji je slučajno jedan od njihovih najbližih suseda. To je prosto strašno. Gospodin Suckling, koji jedanaest godina stanuje u Maple Groveu, i čiji je otac tu živeo pre njega, tako bar verujem, gotovo sam sigurna da je stari gospodin Suckling okončao kupovinu tog imanja pre svoje smrti«.

Tu su ih prekinuli. Služili su čaj, i g. Weston, pošto je kazao sve što je hteo, ubrzo iskoristi priliku da se udalji. Posle čaja g. i gospođa Weston i g. Elton sedoše s g. Woodhouseom da igraju karte. Ostalih petoro ostadoše prepušteni sami sebi; Emma se bojala da se neće najbolje zabavljati, jer nije izgledalo da je. g. Knightley najbolje raspoložen za razgovor. Gospođa Elton je želela da se na nju obraća pažnja, koju niko nije hteo da joj pokloni, a Emma je bila tako uznemirena da bi najviše volela da ćuti.

G. John Knightley pokazao se govorljiviji od svog brata. Trebalo je da sutradan rano otputuje, pa uskoro reče: »Pa lepo, Emma, čini mi se da nemam ništa više da vam kažem o dečacima; dobili ste pismo od svoje sestre, i tu je, možemo biti sigurni, sve potanko objašnjeno. Moja uputstva biće kraća od njenih i verovatno ne u istom duhu. Sve što bih imao da preporučim, obuhvaćeno je ovim: nemojte da ih mazite i nemojte da ih kljukate lekovima«. 



»Nadam se da ću vas zadovoljiti i u jednom i u drugom pogledu«, reče Emma; »jer ću učiniti sve što mogu da se dobro osećaju, što će za Isabellu biti dovoljno, a dobro osećanje isključuje lažnu popustljivost i lekove«. »A ako vam dosade, pošaljite ih kući«. »To će se vrlo verovatno desiti. Vi tako mislite, zar ne?« »Svestan sam da će možda biti suviše bučni za vašeg oca, ili će možda vama biti na teretu, ako vaše društvene obaveze budu i dalje rasle kao i dosada«. »Rasle!« »Naravno; sigurno uviđate da se za poslednje pola godine mnogo promenio način vašeg života«. »Promenio! Ne, zaista ne uviđam«. »Nema sumnje da češće izlazite u društvo nego ranije. Neka vam posvedoči ovo. Došao sam ovamo samo na jedan dan, a vi imate goste na ručku! Kad se to ranije događalo? Ili nešto slično? Broj vaših suseda se povećava i vi se više družite s njima. Nedavno ste u svakom pismu Isabelli opisivali neku novu zabavu; ručkove kod gospodina Colea ili igranje kod »Krune«. Samo već zbog Randallsa, broj vaših izlazaka je povećan«. »Da«, reče njegov brat brzo; »sve je to Randalls učinio«. »Vrlo dobro; i kako Randalls, pretpostavljam, verovatno neće imati manje uticaja no dosada, čini mi se da je moguće, Emma, da će vam Henry i John ponekad smetati. Ako se to desi, molim vas pošaljite ih kući«. »Ne«, uzviknu g. Knightley; »ne mora tako da se svrši. Pošaljite ih u Donwell. Ja ću sigurno imati slobodnog vremena«. »Boga mi, veoma ste zanimljivi«, uzviknu Emma. »Volela bih da čujem koliko ima tih mojih mnogobrojnih zabava na koje niste i vi pozvani: i zašto pretpostavljate da neću imati slobodnoo vremena da posvetim toj deci. A koji su ti silni moji izlasci? Jedan ručak kod Coleovih i jedna igranka o kojoj se govorilo, i do koje nikad nije došlo.Vas, mogu da razumem«, reče obraćajući se g. John Knightley 



»Imali ste sreću da ovde sretnete na okupu mnoge svoje prijatelje, i morali smo primetiti koliko vas je to obradovalo. Ali« (okrećući se g. Knightleyju) »nisam u stanju da zamislim zašto vi, koji znate kako sam vrlo, vrlo retko otsutna i dva sata iz Hartfielda predviđate takav niz razonoda za mene. A što se tiče mojih dragih malih sestrića, moram da kažem ovo: ako tetka Emma nema vremena za njih, ne verujem da bi se bolje provodili kod čika Knightleyja, koji je otsutan od kuće pet sati na njen jedan sat, i koji, kad je kod kuće, ili čita ili sređuje svoje račune«.

Izgledalo je da g. Knightley pokušava da se ne osmehne, i to mu je lako pošlo za rukom, čim mu se obratila gospođa Elton...





DEO III





Emmi nije bilo potrebno da dugo razmišlja,

pa da tačno utvrdi kakve je prirode bilo njeno uzbuđenje kad je čula tu vest o Franku Churchillu. Ubrzo se uverila da nije strahovala i nije se osećala nelagodno zbog sebe, nego zbog njega. Njena naklonost je stvarno opala i svela se gotovo ni na šta, nešto o čemu nije vredelo misliti. Ali bi bilo vrlo mučno ako bi se on, koji je od njih dvoje nesumnjivo, bio više zaljubljen, vraćao s istim vatrenim osećanjima koja je odavde poneo. Ako ga dva meseca otsutnosti nisu rashladila, njoj su pretstojale nevolje i opasnosti: biće potrebno da bude oprezna i radi sebe i radi njega.

Nije htela da se ponovo zaljubi, a savest joj je nalagala da ničim ne pruži nade njegovim osećanjima. Želela je samo da ga zadrži od otvorene izjave ljubavi. Time bi se vrlo bolno završilo njihovo sadašnje prijateljstvo. Pa ipak je nekako očekivala da će se nešto odlučno desiti. Imala je neko predosećanje da će proleće doneti neki preokret, neki događaj, nešto što će izmeniti njen sadašnji sređen i miran život. Nije prošlo mnogo vremena, mada više no što je g.

Weston predviđao, a ona je dobila mogućnost da stekne izvesno mišljenje o osećanjima Franka Churchilla.

Porodica iz Enscombea nije stigla u London tako brzo kao što se zamišljalo, ali je on vrlo brzo potom došao u Highbury. Dojahao je na nekoliko sati, još nije mogao da ostane duže. Ali kad je iz Randallsa odmah došao u Hartfield, mogla je da upotrebi svu svoju pronicljivost i da brzo utvrdi kakva su mu osećanja, i kako ona treba da postupa. Susret im je protekao izvanredno srdačno. Nije bilo sumnje da mu je veoma prijatno što je vidi. Ali je ona skoro u istom trenutku posumnjala da mu nije stalo do nje kao i ranije, da ne 



oseća onu istu nežnost. Pažljivo ga je motrila. Bilo je jasno da je manje zaljubljen nego pre. Udaljenost, a verovatno i ubeđenje da je ona ravnodušna, proizveli su tu veoma prirodnu i veoma povoljnu posledicu. Bio je veoma dobro raspoložen, spreman kao i uvek da priča i da se smeje. Ushićeno je govorio o svojoj ranijoj poseti, vraćao se na stare zgade, a nije mu nedostajalo ni izvesnog uzbuđenja. Nije po mirnoći zaključila da je sad ravnodušan: nije bio miran. Očigledno je bio kao na krilima i nije mogao da se smiri. Ma koliko da je bio živahan, kao da ga ta živost nije zadovoljavala. Ali njeno mišljenje se potpuno utvrdilo kad je videla kako je on posle četvrt sata napušta i juri da obavi druge posete u Highburyju. »Video je više starih poznanika prolazeći ulicom, nije se zaustavljao, zastao je samo na dve-tri reči, ali je uobražavao da će oni biti razočarani ako ih ne poseti; i tako, mada bi želeo da ostane duže u Hartfieldu, mora da beži«.

Nimalo nije sumnjala da je sada manje zaljubljen, ali ni njegov nemir, ni to što je tako brzo otišao, nisu ukazivali da se sasvim izlečio. Pomalo je bila sklona mišljenju da se u tome krije njegov strah da ona opet ne zavlada njim i da je potajno rešio da ne ostaje dugo s njom. Prošlo je deset dana i to je ostala jedina poseta Franka Churchilla. Često se spremao i nameravao da dođe, ali bi ga uvek nešto sprečilo, Njegova ujna nije mogla bez njega. Tako je bar on objašnjavao u Randallsu. Ako je bio sasvim iskren, ako se stvarno trudio da dođe, moralo se zaključiti da prelazak gospođe Čerčil u London nije doprineo ublaženju one upornosti i razdražljivosti koje su bile posledica njene boljke.

Da je ona odista bolesna, bilo je vrlo sigurno; on je u Randallsu izjavio da je u to ubeđen. Mada je dobar deo toga možda poticao iz uobraženja, on je bio uveren, kad se seti kako je ranije izgledala, da je sad slabijeg zdravlja nego pre pola godine. Verovao je da bi se to negom i lečenjem moglo otkloniti, ili bar da ona ima pred sobom još dosta godina života, ali, uprkos svim sumnjama njegovog oca, nije





dao reći da je njena bolest samo uobraženje, niti da je krepka kao i uvek.

Uskoro se pokazalo da joj London ne prija. Nije mogla podneti njegovu buku. Živci su joj neprestano bili uznemireni i patili su. Kad je proteklo deset dana u Randalls stiže pismo njenog nećaka koji je javljao o izmeni u njihovim namerama. Odlazili su odmah za Richmond. Gospođi Churchill su preporučili jednog čuvenog tamošnjeg lekara, a i inače joj se to mesto sviđalo. Najmili su nameštenu kuću na vrlo lepom mestu i očekivali da će ta promena dobro uticati na nju.

Emma je čula da je Frank oduševljeno pisao o tome, radujući se, izgleda, vrlo mnogo toj blagodeti što mu pretstoje dva meseca u kojima će biti tako blizu svojih dragih prijatelja, pošto su kuću najmili za maj i juni. Kazali su joj da je sad s najvećim pouzdanjem pisao kako će često biti s njima, skoro onoliko koliko bude želeo.

Emma je zapažala kako g. Weston tumači to njegovo radosno iščekivanje. Smatrao je da je ona izvor sve te sreće na koju njegov sin računa. Ona se nadala da nije tako. Za dva meseca moraće se pokazati šta je ustvari. Sam g. Weston je nesumnjivo bio srećan.

Plivao je u radosti. To je bilo baš ono što je mogao poželeti. Sad će zaista imati Franka u svom susedstvu. Šta je četrnaest kilometara za mladog čoveka? Sat jahanja. Stalno će dolaziti. U tom pogledu razlika između Richmonda i Londona značila je razliku između mogućnosti da se viđaju stalno i da se ne vide nikako. Dvadeset četiri kilometra, ne, dvadeset sedam, mora biti punih sedam do ulice Mančester, to je ozbiljna prepreka. I kad bi mu uspelo da se izvuče, ceo dan bi mu prošao u putu ovamo i natrag. Biti u Londonu, to nije ništa utešnije, baš kao da je u Enscombeu. Ali Richmond je upravo na onom udaljenju koje je zgodno za viđanje. Da je bliže, ne bi valjalo. Blagodareći ovom prelasku postalo je odmah sigurno da će se ostvariti jedna dobra stvar, igranka kod »Krune«.

Nisu ni ranije na nju zaboravili, ali su brzo uvideli da je uzaludno pokušavati da se odredi dan. Međutim, sad je igranka bila 



sasvim izvesna. Nastavljene u sve pripreme, a ubrzo posle prelaska Churchillovih u Richmond stiglo je od Franka pisamce u kojem je saopštavao da je promena već znatno prijala njegovoj ujni, i da će on svakako moći da dođe k njima na dvadeset četiri sata, kad god budu hteli, pa je navaljivao da odrede što skoriji dan.

Igranka g. Westona postaće stvarnost. Još vrlo malo dana razdvajalo je mladi svet u Highburyju od sreće. G. Woodhouse se pomirio sa sudbinom, godišnje doba olakšavalo mu je tu nevolju jer maj je u svakom pogledu bio bolji od februara.

Gospođu Bates su zamolili da provede to veče u Hartfieldu.

Jamesa su na vreme obavestili, a on se iz sveg srca nadao da ni dragom malom Henryju ni dragom malom Johnu, neće ništa biti dok draga Emma bude van kuće.





Nije nastupila nikakva nova nezgoda koja bi omela igranku.

Taj dan se približio, osvanuo, i Frank Churchill, koga su celo jutro brižno iščekivali, stigao je, on glavom, u Randalls još pre ručka, te je sve bilo obezbeđeno. On i Emma nisu se još videli po drugi put.

Trebalo je da se sretnu u dvorani kod »Krune«, a to je bilo bolje nego u gomili sveta. G. Weston ju je veoma usrdno molio da dođe ranije, da stigne odmah posle njih, da bi pre dolaska drugih ocenila da li su dvorane udešene onako kako treba; nije bila u stanju da ga odbije, i tako je morala da provede nekoliko tihih trenutaka u društvu njegovog sina. Trebalo je da ona doveze Harrietu, i njih dve stigoše pred »Krunu« na vreme, pošto je društvo iz Randallsa došlo dovoljno pre njih. Frank Churchill ih je, izgleda, očekivao; mada nije mnogo govorio, u očima mu se videlo da je rešen da se divno provede.

Zajedno su obišli sve prostorije da bi videli da li je sve u redu, a nekoliko minuta docnije stigoše još neki gosti. Emma se iznenađeno trgla kad je čula kočije. »Tako neučtivo rano!« htela je da uzvikne; ali ubrzo uvide da je to porodica jednog starog prijatelja, koja je, kao i ona, došla ranije, po naročitoj želji, da svojim mišljenjem pomogne g. Westonu; a za njima su ubrzo došla još jedna kola s rođacima, koje su umolili da stignu ranije, isto onako usrdno, ukazujući im time naročitu pažnju, tako da je izgledalo kao da će se uskoro možda polovina gostiju okupiti ranije da bi izvršila prethodni pregled.

Emma otkri da se g. Weston ne oslanja samo na njen sud i oseti da naklonost i prijateljstvo čoveka koji ima toliko drugih, prisnih prijatelja, ne pretstavlja najvišu počast na lestvicama taštine. Njoj se dopadalo njegovo otvoreno ponašanje, ali joj se činilo da bi bio jača ličnost da je malo manje prostosrdačan. Blagonaklonost prema 



svima, ali ne prijateljstvo sa svima, čini čoveka onakvim kakav treba da bude. Takav čovek mogao bi da joj se dopadne.

Gosti su obilazili unaokolo razgledali i ponovo izražavali pohvalno mišljenje; a zatim, pošto nisu imali šta drugo da rade, napraviše neku vrstu polukruga oko kamina, da bi do početka dragih razgovora na razne načine izneli svoje zapažanje kako je uveče vatra ipak vrlo prijatna, iako je maj. Emma saznade da nije g. Weston kriv što broj njegovih savetnika nije još veći. Oni su se bili zaustavili pred vratima gospođe Bates i ponudili da povedu tetku i sestričinu, ali su ove kazale da su Eltonovi obećali da će doći po njih. Frank je stajao kraj nje, ali se često udaljavao; nije bio u stanju da ostane na jednom mestu, što je pokazivalo izvesno nespokojstvo. Osvrtao se, prilazio vratima, osluškivao dolazak drugih kočija, nestrpljivo očekujući da zabava počne ili plašeći se da bude stalno pored nje.

Pomenuše gospođu Elton. »Mislim da uskoro treba da stigne«, reče on. »Veoma sam radoznao da vidim gospođu Elton, toliko sam slušao o njoj. Verujem da je nećemo dugo čekati«.

Začuše se neke kočije. On odmah polete, ali vrativši se reče: »Zaboravio sam da se ne poznajem s njom. Nikad nisam video ni gospodina ni gospođu Elton. Ne treba da se istrčavam«.

Pojaviše se g. i gospođa Elton i svi izmenjaše osmehe i učtive pozdrave. »A gospođica Bates i gospođica Fairfax?« upita g. Weston, osvrćući se. »Mislili smo da ćete ih vi dovesti«. Omaška je bila neznatna. Poslaše kola po njih.

Emma je radoznalo očekivala da čuje prvo Frankovo mišljenje o gospođi Elton; kakav su utisak ostavili na njega, smišljeno otmeni kroj njene haljine i njeni blagonakloni osmesi pošto su ga pretstavili, on joj je posvetio svu svoju pažnju i tako mu se pružila mogućnost da donese svoj sud. Za nekoliko trenutaka kola se vratiše. Neko pomenu kišu. »Postaraću se za kišobrane«, reče Frank svome ocu. Ne smemo da zaboravimo gospođicu Bates«, i otrča. 



G. Weston pođe za njim: ali ga zadrža gospođa Elton da bi mu pričinila zadovoljstvo i kazala šta misli o njegovom sinu, i to poče odmah, tako da je i mladi čovek, mada nije polako išao, još mogao da čuje. »Zaista, krasan mladić, gospodine Westone. Znate da sam vam otvoreno kazala da ću sama doneti svoj sud, i veoma mi je milo što mogu da kažem da mi se izvanredno dopada. Možete da mi verujete.

Ja nikad ne laskam. Držim da je vrlo lep mladić, a ponaša se upravo onako kako ja volim i tražim, pravi je gospodin, nema u njemu ničeg uobraženog ili fićfirićkog. Treba da vam kažem da su mi fićfirići užasno odvratni, jeza me hvata kad ih vidim. U Mapl Grouvu ih nikad nismo trpeli. Idu na živce gospodinu Sucklingu i meni, i ponekad smo im kazivali vrlo oštre reći. Selina ih mnogo bolje podnosi, ali ona je preterano blaga«.

Dok je govorila o njegovom sinu, g. Weston joj je poklonio svu svoju pažnju, ali kad je prešla na Mapl Grouv, seti se da su stigle gospe koje treba da pozdravi i veselo se osmehuiući žurno ode.

Gospođa Elton se okrete gospođi Weston. »To su sigurno naša kola s gospođicom Bates i Jane. Naš kočijaš i konji su vanredno brzi! Mislim da se mi vozimo brže no iko drugi. Kako je čoveku prijatno kad može da pošalje svoja kola po nekog prijatelja! Čula sam da ste bili ljubazni da ponudite svoja, ali drugi put će to biti sasvim nepotrebno. Možete biti sigurni da ću se o njima uvek pobrinuti«.

Gospođica Bates i gospođica Fairfax uđoše u sobu u pratnji dva gospodina; izgleda da je gospođa Elton smatrala da joj je isto kao i gospođi Weston dužnost da ih dočeka. Tako je mogao razumeti njene pokrete i korake svaki ko ih je posmatrao, kao Emma; ali se njene reči, reči svih njih, ubrzo izgubiše u neprekidnoj bujici gospođice Bates, koja uđe govoreći i završi svoj govor tek nekoliko minuta pošto je prišla onom krugu pored vatre. Čim su se otvorila vrata čuo se njen glas:





»Vrlo ste ljubazni! Ne pada nimalo. Ne mari ništa. Ne bojim se za sebe. Vrlo jake cipele. A Jane tvrdi... O!« (čim je prešla prag), »O! Ovo je odista sjajno! Ovo je divno! Odlično udešeno, boga mi. Ništa niste zaboravili. Nisam mogla zamisliti. Tako lepo osvetljeno Jane, Jane, pogledaj! Jesi li ikada videle ovako nešto? O, gospodine Westone, sigurno ste imali Aladinovu lampu. Dobra gospođa Stouks ne bi poznala svoju sobu. Videla sam je kad sam ušla; stajala je u hodniku. 'Oh, gospođo Stouks', rekoh, ali nisam imala vremena za više«, a kad joj priđe gospođa Weston. »Hvala, vrlo dobro, gospođo. Nadam se da ste dobro. Milo mi je što čujem tako sam se plašila da nemate možda glavobolju! Videla sam vas kako često prolazite i znam da ste morali imati mnogo posla. Veoma se radujem što to čujem... Ah, draga gospođo Elton, zahvaljujem vam mnogo na kolima, u pravi čas; Jane i ja smo bile sasvim spremne. Konji nas nisu ni trenutak čekali. Veoma udobne kočije. Oh, gospođo Weston, razume se da i vama dugujemo zahvalnost za isto to. Gospođa Elton je bila vrlo ljubazna i poslala Jane jedno pisamce, a inače bismo prihvatile vašu ponudu, ali dve takve ponude za jedan dan. Rekla sam svojoj majci: 'Boga mi, majko, nikad nije bilo takvih suseda. Hvala, moja mati je vanredno dobro.

Otišla je do gospodina Woodhousea. Naterala sam je da ponese šal, jer večeri nisu tople, svoj veliki, novi šal, koji joj je poklonila gospođa Dixon prilikom svoje udaje. Tako je dobra što se setila moje majke!

Kupljen je u Weymouthu, znate, izabrala ga je gospođa Dixon. Bila su još tri, Jane kaže, između kojih se malo dvoumila. Pukovniku Campbellu se više svideo jedan maslinaste boje. Draga moja Jane, jesi li sigurna da ti noge nisu vlažne? Pale su samo dve-tri kapi, ali ja se mnogo bojim: gospodin Frank Churchill bio je vanredno... a bila je i jedna asura na koju je stala... Nikad neću zaboraviti kako je bio učtiv. Gospodine Churchille, moram da vam kažem da se naočari moje majke nisu više kvarile; spona nije više ispadala. Moja majka često govori o vašoj dobroti, zar ne, Jane? Ne govorimo li često o gospodinu Franku Churchillu? Ah, evo i gospođice Woodhouse. 



Draga gospođice Woodhouse, kako ste? Vrlo dobro, hvala, sasvim dobro. Ova zabava kao da je u vilinskom carstvu. Tako je sve izmenjeno. Ne smem da laskam, znam« (gledajući u Emmu vrlo zadovoljno) »to bi bilo neučtivo; ali, boga mi, gospođice Woodhouse, vi izgledate... dopada li vam se kako se Jane očešljala? Vi prosudite.

Sama je uvila. Prekrasno ume da se očešlja! Mislim da nijedan frizer iz Londona ne bi to bio u stanju. Ah, gle, doktor Hughes i gospođa Hughes. Moram za trenutak da priđem doktoru i gospođi Hughes.

Kako ste? Kako ste? Vrlo dobro, hvala. Ovo je divno, zar ne? Gde je dragi gospodin Richard? O, evo ga. Nemojte da ga uznemiravate.

Mnogo mu je prijatnije da razgovara s mladim devojkama. Kako ste, gospodine Richarde? Videla sam vas pre neki dan kad ste projahali kroz grad. A gle i gospođa Otvej! I dobri gospođin Otvej, i gospođica Otvej i gospođica Karolina. Koliko prijatelja! I gospodin George i gospodin Arthur. Kako ste? Kako ste svi? Vrlo dobro, moram da kažem. Nikad bolje. Kao da čujem još neka kola? Ko to može da bude? Vrlo verovatno poštovani Coleovi. Boga mi, krasno je kad se čovek nađe ovako među prijateljima! A vatra je tako veličanstvena da sam se sva ispekla. Neću kafu, hvala; nikad ne pijem kafu. Malo čaja, molim vas, gospodine, docnije, nije hitno. O, evo ga donose. Sve je tako dobro!« Frank Churchill se vrati na svoje mesto kraj Emme, koja je, čim je gospođica Bates zaćutala, morala da čuje razgovor gospođe Elton i gospođice Fairfax, jer su stajale malo iza nje. On se bio zamislio.

Nije mogla da oceni da li i on čuje. Pošto, se veoma laskavo izrazila o Janeinoj haljini i izgledu, što je ova primila ćuteći i učtivo, gospođa Elton je očevidno želela da i sama dobije pohvale, pa otpoče: »Kako vam se dopada moja haljina? Kako vam se dopadaju ukrasi? Kako me je Wright očešljao?« i nastavi s mnogobrojnim sličnim pitanjima, na koje je Jane odgovarala strpljivo i učtivo.

Zatim, gospođa Elton reče: »Obično niko ne misli manje na odelo nego ja: ali u ovakvoj prilici, kad su sve oči uprte u mene, iz obzira prema Westonovima, koji su ovu zabavu nesumnjivo priredili 



uglavnom u moju čast, ne želim da zaostanem za drugima; vidim da, sem mene, malo njih ima bisere. Dakle, kako sam čula, Frank Churchill je savršen igrač. Videćemo hoćemo li se složiti u igri.

Frank Churchill je nesumnjivo krasan mladić. Mnogo mi se sviđa«.

U tom trenutku Frank poče da govori tako glasno da je Emma morala pretpostaviti da je čuo slavopojke o sebi i nije želeo da ih dalje sluša; glasovi ovih gospa za čas se izgubiše, da bi se u idućoj počivci opet začule reči gospođe Elton.

G. Elton im je upravo prišao, i njegova žena je uzviknula: »Oh, najzad ste nas pronašli u našem kutu, je li? Sad sam baš kazala Jane kako ćete nas sigurno tražiti«. »Jane!« ponovi Frank Churchill iznenađeno i nezadovoljno. »To je dosta slobodno, ali pretpostavljam da gospođica Fairfax nema ništa protiv«. »Kako vam se dopada gospođa Elton?« upita Emma šapatom. »Nimalo«. »Nezahvalni ste«. »Nezahvalan! Šta hoćete da kažete?« Zatim mu se lice razvedri u osmejak: »Ne, nemojte da mi govorite. Neću da čujem na šta ste mislili.

Gde je moj otac? Kad ćemo početi s igrom?« Emma nije bila u stanju da ga shvati; bio je nekako čudno raspoložen. Ode da potraži oca, ali se brzo vrati s njim i s gđom Weston. Zatekao ih je u maloj nedoumici koju je trebalo da izlože Emmi. Gospođi Weston je upravo palo na um kako treba da zamole gospođu Elton da otvori igranku; kako ona to verovatno očekuje, što kvari njihovu želju da Emmi daju tu počast; Emma hrabro sasluša tu žalosnu istinu. »A koga ćemo igrača izabrati za nju?« upita g. Weston. »Ona će smatrati da Frank treba da igra s njom«.

Frank se odmah okrete Emmi i pozva se na njeno ranije obećanje; pohvali se da je zauzet, što je naišlo na odobravanje njegovog oca, a tada se pokaza da je gospođa Weston želela da 



upravo g. Weston igra s gospođom Elton i da je na njima da ga na to nagovore, što su vrlo brzo i uspeli.

G. Weston i gospođa Elton počeše prvi da igraju, a za njima g.

Frank Churchill i Emma Woodhouse. Emma je morala da ustupi prvenstvo gospođi Elton, mada je uvek smatrala ja je zabava priređena naročito zbog nje. To je bilo skoro dovoljno da se reši na udaju. Ovoga puta, sujeta gospođe Elton nesumnjivo je bila potpuno zadovoljena; jer, mada je htela da počne s Frankom Churchillom, nije mogla ništa da izgubi ovom promenom.

G. Weston je možda ugledniji od svog sina. Međutim i pored te male neprilike, Emma se s uživanjem osmehivala, radosno gledajući kako se otmeni gosti pripremaju za igru i osećajući da joj pretstoji nekoliko časova neuobičajenog zabavljanja.

Uznemirila se kad je videla da g. Knightley ne igra. Stajao je tu, među posmatračima, gde mu nije mesto; treba da igra, a ne da se uvrsti među muževe, očeve i igrače vista, koji se prave da ih zanima igranka, dok ne počnu da igraju karte, tako mladalački izgleda!

Možda to nigde ne bi došlo do izražaja više nego tamo gde se postavio. Svojim visokim, snažnim i pravim stasom izdvajao se između krupnih oblika i povijenih ramena starijih ljudi, tako da se Emmi činilo da mora svakom pasti u oči. Mislila je kako među svim tim mladićima, izuzimajući njenog igrača, nema nijednog koji bi se mogao porediti s njim. On priđe bliže nekoliko koraka, i tih nekoliko koraka bili su dovoljni da pokažu kako bi kao pravi gospodin, s urođenom otmenošću igrao, kad bi se samo potrudio. Kad god bi mu uhvatila pogled, naterala bi ga da se osmehne, ali je uglavnom bio ozbiljan. Volela bi da je imao više volje za igranje i da mu se više dopadao Frank Churchill. Činilo joj se da je često posmatra. Ne sme da uobrazi da on misli o njenom igranju; ali se ne plaši, ako sudi o njenom ponašanju. Između nje i njenog igrača nije bilo ničeg što bi ličilo na udvaranje. Više su davali utisak veselih, dobrih prijatelja nego zaljubljenog mladića i devojke. Nije bilo sumnje da je Franku Churchillu stalo do nje manje no ranije. Na igranci je vladalo 



prijatno raspoloženje. Gospođa Weston se nije uzalud brižljivo starala i neprestano vodila računa o svemu. Svi su izgledali srećni; već u samom početku zabave više puta su se čule pohvale kako je divna, što se retko dešava pre no što se zabava završi. Nekih značajnijih događaja, koje bi trebalo zabeležiti, nije bilo više no što ih obično ima na takvim sastancima. Dogodilo se, međutim, nešto što je Emmi palo u oči. Počele su dve poslednje igre pred večeru, a Harrieta je ostala bez igrača, jedina mlada devojka koja je sedela; broj igrača i igračica dotle je bio podjednak, pa se čudila kako je neko mogao ostati van igre. Ali njenog čuđenja ubrzo nestade, kad ugleda g. Eltona kako se šetka unaokolo. Neće pozvati Harrietu da igra s njim, ako mu ikako bude moguće da to izbegne: bila je uverena da neće, i očekivala je da će svakog časa umaći u sobu gde su igrali karte. On, međutim, nije nameravao da umakne. Pređe u onaj deo dvorane gde su se okupili posmatrači, porazgovara s dvoje troje, prošeta se ispred njih, kao da je želeo da pokaže kako je slobodan i kako je rešen da to i dalje ostane. Nije propustio da prođe upravo ispred gospođice Smith i da priđe onima koji su se nalazili u njenoj blizini.

Emma sve to vide. Još nije igrala; prilazila je iz dna dvorane, i, prema tome, imala je vremena da pogleda oko sebe; okrenuvši samo malo glavu videla je sve. Kad je stigla na pola puta do prostora za igranje, celo to društvo nalazilo joj se iza leđa, te nije više htela da s okreće i posmatra. Ali je g. Elton stajao tako blizu da je mogla da čuje svaku reč razgovora koji su tog časa vodili on i gospođa Weston; zapazi da i njegova žena, koja se nalazila odmah pored nje, ne samo da sluša, već ga i potstiče značajnim pogledima. Dobra i ljubazna gospođa Weston ustala je da bi mu prišla i upitala ga: »Zar nećete da igrate, gospodine Eltone?« na šta joj on hitro odgovori: »Vrlo rado, gospođo Weston, ako vi hoćete da igrate sa mnom«. »Ja! O, ne, naći ću vam bolju igračicu no što sam ja. Ja ne umem da igram«. 



»Ako gospođa Gillbert želi da igra«, reče on, »učiniće mi veliko zadovoljstvo, verujte mi, jer će mi uvek biti veliko zadovoljstvo da zaigram s jednom starom prijateljicom kao što je gospođa Gillbert, mada već počinjem da se osećam kao davno oženjen ćovek za koga nije više igranje«. »Gospođa Gillbert nema nameru da igra, ali tu sedi jedna mlada devojka koju bih volela da vidim kako igra, gospođica Smith«. »Gospođica Smith, oh, nisam zapazio. Vi ste veoma ljubazni... i da nisam davno oženjen čovek... ali mene nije više igranje, gospođo Weston. Izvinite me. Drugo bih vrlo rado učinio kako naredite, ali za mene nije više igranje«.

Gospođa Weston ne reče više ništa; Emma je mogla da zamisli kako se iznenađena i ponižena vratila na svoje mesto. Eto to je taj g.

Elton! Taj prijatni, ljubazni, pažljivi g. Elton. Baci pogled oko sebe; prišao je g. Knightleyju, koji je stajao malo dalje, i spremao se za duži razgovor, izmenjujući sa svojom ženom vesele osmehe. Ne htede više da gleda. Sva je planula u duši, pa se plašila da joj se i lice ne zažari.

Trenutak kasnije ugleda jedan prijatniji prizor, g. Knightley je vodio Harrietu ka prostoru za igranje! Nikad nije bila više iznenađena, retko kad više ushićena, nego tog časa. Osetila je zadovoljstvo i blagodarnost, i radi Harriete i radi sebe, i s nestrpljenjem je očekivala da mu se zahvali. Mada se nalazila daleko da bi mu nešto kazala, njeno lice kazivalo je sve to, čim mu je opet uhvatila pogled. On je igrao upravo onako kako je i očekivala, vanredno dobro; izgledalo bi da je Harrietu suviše poslužila sreća, da nije bilo ranijih neprijatnosti, i da se na njenom licu nije sada videlo kako sva uživa i koliko ceni tu pažnju.

Pokazala se dostojna tog što je učinio za nju: poskakivala je više no ikad, letela do na sred sobe i neprestano se osmehivala. G. Elton se povukao u sobu gde su se igrale karte, vrlo glupog izgleda (kako je Emma pretpostavljala). Nije verovala da je okoreo koliko





njegova žena, mada je sve više ličio na nju; a ona izrazi nešto od svojih osećanja primetivši glasno svom igraču: »Knightley se sažalio na jadnu malu gospođicu Smith! Baš je dobrodušan«.

Pozvaše ih na večeru. Svi pođoše; od tog časa mogla se čuti gospođica Bates, koja je bez prestanka govorila sve dok nije sela za sto i uzela kašiku. »Jane, Jane, draga moja Jane, gde si? Evo ti tvoje marame.

Gospođa Weston te moli da metneš maramu. Kaže da se plaši da će biti promaje u hodniku, mada je sve učinjeno, jedna vrata zakovana, puno asura, draga moja Jane, zaista moraš. Gospodine Churchille, oh! Veoma ste pažljivi! Kako ste joj lepo stavili tu maramu! Tako sam zadovoljna! Krasna igranka! Da, draga, otrčala sam kući, kao što sam kazala, da bi pomogla stara-majki da legne, i opet sam se vratila, i niko nije opazio da me nema. Otišla sam ne govoreći ništa, kao što sam ti kazala. Stara-majka je vrlo dobro, provela je divno veče s gospodinom Woodhouseom. Najviše su ćaskali i igrali »dame«.

Pre no što je pošla, poslužili su je čajem, kolačićima, pečenim jabukama i vinom: imala je neverovatnu sreću u igri; raspitivala se mnogo za tebe, kako se zabavljaš, i s kim si igrala. 'Oh!' rekla sam, 'neću da preduhitrim Jane; kad sam otišla, igrala je s gospodinom Georgeom Otvejem; biće joj milo da vam sutra sve sama ispriča: prvo je igrala s gospodinom Eltonom; ne znam ko će je još pozvati, možda gospodin William Coxe'.

Dragi moj gospodine, vi ste suviše ljubazni. Zar nema niko drugi koga biste radije poveli? Mogu ja i sama. Gospodine, vi ste veoma dobri. Pogledajte, Jane s jedne, a ja s druge strane! Stanite, stanite, da se sklonimo malo, evo gospođe Elton; draga gospođa Elton, kako izglede! Otmeno, lepe li čipke! Sad ćemo svi za njom.

Prava kraljica večeri! Lepo, evo nas u hodniku. Dva stepenika, Jane, pazi, ima dva stepenika. Oh, ne, samo je jedan. Eto, bila sam ubeđena da su dva. Kako je to čudno! Bila sam uverena da su dva, a ima samo jedan. Nikad nisam videla nešto tako lepo i udobno 



udešeno, svuda sveće. Pričala sam ti o tvojoj babi, Jane, malo se ožalostila. Pečene jabuke i kolačići bili su na svoj način izvrsni, znaš, ali su prvo doneli paprikaš od telećih krezli sa švarglama, a dobri gospodin Woodhouse, smatrajući da švargle nisu dovoljno kuvane, sve je vratio. A majka najviše voli krezle i švargle i tako se malo ožalostila, ali smo se dogovorile da nikom ne govorimo o tome, da ne bi došlo do ušiju drage gospođice Woodhouse, koja bi se mnogo uznemirila!

A, ovo je sjajno! Zadivljena sam! Nisam mogla ni zamisliti ovako nešto! Sve je tako lepo i svega u izobilju! Nisam videla ništa slično otkako. Lepo, gde ćemo sesti? Gde ćemo sesti? Ma gde, samo da Jane ne bude na promaji. Nije važno gde ću ja sedeti. Oh, da li preporučujete ovu stranu? Eto, boga mi, gospodine Churchille... samo to izgleda suviše dobro... ali kako hoćete. Ono što vi naredite u ovoj kući ne može biti pogrešno. Draga Jane, kako ćemo se setiti i polovine onoga što smo jele da ispričamo babi? I supa! Bože! Ne bi trebalo da se tako brzo poslužim, ali odlično miriše i moram da počnem«.

Emma je tek posle večere imala prilike da govori sa g.

Knightleyjem; kad su se svi opet okupili u dvorani za igranje, njene oči su ga neodoljivo pozvale da joj priđe i primi njenu zahvalnost. Živo je osuđivao postupak g. Eltona; to je neoprostiva neučtivost: i pogledi gospođe Elton dobili su svoj deo prekora. »Nisu nameravali da uvrede samo Harrietu«, reče on. »Emma, zašto su vam oni neprijatelji?« Posmatrao ju je s osmehom i pronicljivo; i, ne dobivši odgovora, dodade: »Ona bar, izgleda, ne bi trebalo da se ljuti na vas, ma šta on činio. Na tu pretpostavku ne kažete ništa, razume se, ali priznajte, Emma, da ste želeli da se on oženi Harrietom«. »Jesam«, odgovori Emma, »i to ne mogu da mi oproste«.

On odmahnu glavom, ali se pritom blago osmehivao i reče samo: »Neću vas grditi. Ostavljam vas vašim sopstvenim mislima«. 



»Zar imate poverenja u te laskavce? Zar će mi moja sujetna priroda ikad reći da sam pogrešila?« »Ne vaša sujetna priroda, nego vaša ozbiljna priroda. Ako vas jedna navede da pogrešite, druga će vam to reći«. »Priznajem da sam se mnogo prevarila u gospodinu Eltonu. Ima u njemu nečeg sitnog što ste vi otkrili, a ja nisam: bila sam duboko uverena da je zaljubljen u Harrietu. Došla sam do tog zahvaljujući nizu glupih grešaka!« »Da bih vas nagradio što ste toliko priznali, reći ću vam da biste mu vi bolje izabali ženu no što je sam učinio. Harrieta Smith ima neke izvrsne osobine, kojih je gospođa Elton potpuno lišena.

Skromna, otvorena i neizveštačena devojka, svaki pametan čovek koji ima ukusa pretpostavio bi je takvoj ženi kakva je gospođa Elton.

Našao sam da je sa Harrietom mnogo lakše razgovarati no što sam očekivao«.

Emma je bila veoma zadovoljna. Prekinula ih je gospođa Weston, koja ih je sve užurbano pozvala da opet igraju. »Hajdete, gospođice Woodhouse, gospođice Otvej, gospođice Fairfax, šta radite? Hajdete,Emma, dajte primer svojim prijateljima.

Svi su se olenjili! Svi su zaspali«. »Spremna sam«, reče Emma, »kad god me pozovu«. »S kim ćete igrati?« upita je g. Knightley.

Očekivala je jedan trenutak, a onda odgovori: »S vama, ako me pozovete«. »Hoćete li?« reče on, pružajući joj ruku. »Naravno da hoću. Pokazali ste da umete da igrate i, najzad, mi nismo ustvari brat i sestra da to ne bi išlo«. »Brat i sestra! Svakako da nismo!«





To malo objašnjenje s g. Knightleyjem pričinilo je Emmi

veliko zadovoljstvo. Bila je to jedna od prijatnih uspomena s te igranke, u kojoj je sutradan ujutro uživala šetajući po travnjaku.

Mnogo se radovala što su se tako lepo saglasili u pogledu Eltonovih i što su im mišljenja i o mužu i o ženi tako slična; a naročite joj se dopalo što je hvalio Harrietu i priznao joj mnoge dobre osobine.

Ona nepristojnost Eltonovih, keja je nekoliko minuta pretila da joj upropasti to veče, poslužila je kao povod za jedno od najvećih zadovoljstava. A očekivala je od nje još jednu prijatnu posledicu da će se Harrieta izlečiti od svog zanosa. Način na koji je Harrieta govorila o ovom slučaju, pre no što su napustile dvoranu za igranje, ulivao joj je velike nade. Izgledalo je kao da je najednom progledala i uvidela da g. Elton nije ono više biće za koje ga je smatrala. Groznica je minula i Emma se nije morala plašiti da će njegova uvredljiva učtivost učiniti da joj srce brže zakuca. Oslanjala se na Eltonove i njihovu pakost, da će svojim otvorenim omalovažavanjem dovoljno izlečiti Harrietu.

I eto, Harrieta se opametila, Frank Churchill nije suviše zaljubljen, g. Knightley neće da se svađa s njom: kakvo joj srećno leto pretstoji! Tog jutra nije očekivala da će videti Franka Churchilla. Kazao je da neće moći da dopusti sebi to zadovoljstvo da se zaustavi u Hartfieldu, pošto mora da stigne kući do podne. Nije zažalila. Pošto je sva ta pitanja u glavi sredila, promislila o njima i rešila ih kako je najbolje umela, upravo je htela da se vrati u kuću i tako umirena da se postara za ona dva mališana i za njihovog dedu, kad se otvori velika gvozdena kapija i u vrt uđoše dve osobe koje nikad manje nije očekivala da vidi zajedno. 



Frank Churchill i Harrieta koja se oslanjala na njegovu mišicu stvarno Harrieta! Trenutak docnije postala je uverena da se nešto neobično desilo, Harrieta je bila bleda i uplašena, a on, je pokušavao da je razvedri. Od gvozdene kapije do ulaznih vrata nije imalo više od dvadeset metara; ubrzo se sve troje našlo u predvorju, gde se Harrieta odmah sruči u jednu naslonjaču i izgubi svest.

Kad mlada devojka padne u nesvest, treba je povratiti, treba dobiti odgovore na pitanja, treba razjasniti iznenađenje.

Takvi događaji su vrlo zanimljivi, ali neizvesnost ne može trajati dugo. Posle nekoliko minuta Emma je znala sve.

Gospođica Smith i gospođica Bickerton, isto tako učenica u domu gospođe Goddard, koja je takođe bila na igranci, izišle su zajedno u šetnju i pošle jednim putem, drumom za Richmond, koji je izgledao dovoljno živ da bi se osećale bezbedno, ali su se ipak na njemu uplašile. Otprilike na pola kilometra, iza Highburyja, ovaj put je naglo zavijao, a brestovi s obe strane pravili su gustu senku, te je u tom prilično dugom delu bio veoma zaklonjen. Pošto su mlade devojke zašle malo dublje, odjednom su, nedaleko od sebe, na jednom širem proplanku sa strane, ugledale neku cigansku družinu.

Jedno dete, koje je pazilo na put priđe tražeći milostinju; gospođica Bickerton, strašno uplašena, vrisnu glasno, pozva Harrietu da pođe za njom, potrča uz jednu strmu kosu, pređe preko niske živice i požuri što je mogla brže prečicom ka Highburyju.

Ali sirota Harrieta nije mogla za njom. Od igranja osećala je vrlo bolan grč u mišićima, i čim je pokušala da se uspne uz kosu, grč joj se povratio, tako jak, da je ostala stojeći sasvim bespomoćna; u takvom stanju, u užasnom strahu, nije mogla da se makne s mesta.

Pitanje je kako bi se skitnice ponašale da su se devojke pokazale hrabrije, ali ovakvom pozivu za napad nije se moglo odoleti: Harrietu je ubrzo opkolilo nekoliko dece kojima se na čelu nalazila jedna snažna žena i jedan odrasli dečak: Svi su oni vikali i ponašali se drsko, ako ne rečima, a ono pogledima. Plašeći se sve više i više, odmah reče da će im dati novaca, izvadi kesu, dade im jedan šiling i 



zamoli ih da ne traže više i da je ne diraju. Tad je već bila u stanju da se kreće, mada samo polako, i pošla je dalje. Ali su njen strah i kesa pretstavljali suviše jako iskušenje: cela rulja pođe za njom, ili tačnije, opkoli je, tražeći još.

U takvom položaju zateče je Frank Churchilll: ona je drhtala i pregovarala, oni su se drali i pretili. Izvanredno srećnim slučajem on je pošao iz Highburyja nešto docnije, i tako joj stigao u pomoć u tom najtežem času. Jutro je bilo prijatno, pa se rešio da pođe pešice, dok je konje ostavio da krenu drugim putem i sretnu ga na dva do tri kilometra po izlazu iz Highburyja. Kako je uoči tog dana bio uzajmio makaze od gospođice Bates i zaboravio da ih vrati, morao je da se zaustavi kod njene kuće i uđe na koji trenutak: zato je zakasnio više no što je nameravao. Pošto je išao pešice, niko ga od Cigana nije primetio dok im se nije sasvim približio. A tada sav strah koji su ona žena i dečak uterali u Harrietu pređe na Cigane.

Ostavio ih je potpuno uplašene. Harrieta se grčevito uhvatila za njega i, skoro onemela, imala je taman toliko snage da stigne do Hartfielda pre no što je uzbuđenje nije sasvim svladalo. Njemu je palo na pamet da je dovede u Hartfield; nije se setio ni jedne druge kuće.

To je bila cela priča, ono što je on saopštio i ono što je ona ispričala čim se osvestila i progovorila. On nije smeo da ostane duže, nego samo koliko da se uveri đa joj je dobro: već se više puta zadržao i nije više mogao ni trenutka da gubi.

Pošto je Emma obećala da će gospođi Goddard javiti da ne brine za Harrietu, i da će obavestiti G. Knightleyja da se u okolini nalaze takve osobe, on krenu dalje, praćen svim zahvalnim blagoslovima koje je ona stigla da izrekne u ime svoje i svoje prijateljice. Ovakva pustolovina, odličan mladić i divna devojka na ovaj način združeni, morala bi da pobudi izvesne pomisli i u najledenijem srcu i najstaloženijoj glavi. Tako se bar Emmi činilo. Zar bi i neki lingvista, gramatičar, pa čak i kakav matematičar bili u stanju, videvši ono što je ona videla, ugledavši ih kad su se onako zajedno pojavili i 



čuvši šta im se desilo, da ne oseti kako su to okolnosti delovale; da ih načine naročito zanimljivim jedno drugom? A tek jedno stvorenje žive uobrazilje kao ona, koliko je više moralo da bude obuzeto maštanjima i predviđanjima! Osobito onda, kad je ona u glavi već izgradila temelj za takve zamisli. To je bilo nešto izvanredno čudno!

Koliko se ona sećala, ništa slično se ranije nije desilo, nijednoj mladoj devojci u ovom mestu: nikakav sličan susret, nikakvo slično uzbuđenje. A sad se, eto, desilo, i to pravoj osobi, i baš u času kad je ona druga osoba slučajno prolazila tuda i izbavila je! Nema sumnje da je to veoma čudno! A znajući kako se oni oboje sad nalaze u pogodnom duševnom stanju, divila se još više. On je želeo da savlada svoju ljubav prema njoj, Emmi, a ona se upravo oporavljala od svoje zaluđenosti za g. Eltonom. Činilo joj se da sve to zajedno obećava najbolje posledice. Sigurno će ih ovakav događaj snažno zbližiti. Za ono nekoliko trenutaka što se s njim porazgovarala, dok je Harrieta bila još delimično u nesvesti, on joj je ispričao kako se prepala, kako je izgledala detinjasta, kako je žudno zgrabila njegovu mišicu i privila se uz njega; videlo se kako ga je to zabavljalo i ushićivalo. A na kraju, kad je i Harrieta ispričala šta se dogodilo, izrazio je najžešće ogorčenje zbog strašne ludosti gospođice Bickerton. Ali sve je moralo da ide sopstvenim tokom, bez ikakvog potstreka ili pomoći.

Rešila je da ni prstom ne makne, ni reči da ne izusti. Ne, ne, dosta se mešala u tuđe stvari. Od maštanja, običnog, golog maštanja, štete ne može biti. To je samo želja. Preko toga ni u kom slučaju neće ići. Emma je isprva odlučila da ocu ne kaže šta se desilo, znajući koliko bi ga to zabrinulo i uplašilo. Ali je ubrzo uvidela da se ovo neće moći sakriti. Za pola sata saznao je ceo Highbury. Taj događaj bio je najprivlačniji upravo za one što najviše pričaju, mlad svet i niži stalež. Sva omladina i sva posluga u Highburyju uskoro se naslađivala ovom strahovitom vešću.

Igranka od prethodne večeri izbledela je pred pričom o Ciganima. Jadni g. Woodhouse je drhtao dok je slušao i, kao što je Emma predviđala, nije se smirio dok mu nisu obećale da nikad više 



neće ići dalje od šumarka. Utešio se kad su mnogi u toku dana došli da pitaju kako su on i gospođica Woodhouse (jer njegovi susedi su znali da on voli da se raspituju za njegovo zdravlje), kao i kako je gospođica Smith. On je onda s uživanjem odgovarao da su svi prilično slabo. Ovo nije bilo sasvim tačno, jer se ona osećala savršeno dobro, a ni Harrieta nije bila mnogo gore, ali ga Emma ipak nije ispravljala. Kao dete takvog čoveka, ona je stvarno bila vrlo nezgodnog zdravstvenog stanja, jer gotovo nije znala šta znači biti bolestan: da on nije izmišljao bolesti, ne bi imao šta da kaže o njoj odgovarajući na raspitivanja.

Cigani nisu čekali da ih vlasti pojure: pobegli su navratnanos.

Mlade devojke Highburyja mogle su opet bez opasnosti da šetaju, još pre no što su stigle da se dobro uplaše, a ceo događaj uskoro se sveo na nešto beznačajno, izuzev za Emmu i njene sestriće: u njenoj mašti je on očuvao svoje mesto, a Henry i John su još, svakoga dana, tražili da im priča o Harrieti i Ciganima, i uporno su je ispravljali ako bi izmenila i najsitniju pojedinost u prvobitnoj priči.





Prošlo

je samo nekoliko dana posle tog doživljaja, kad Harrieta jednog jutra dođe Emmi noseći jedan paketić; pošto je sela i oklevala malo, otpoče ovako: »Gospođice Woodhouse, ako imate vremena, želela bih nešto da vam kažem; da učinim neku vrstu ispovesti, a onda, znate, biće svršeno«.

Emma se veoma iznenadi, ali je umoli da objasni. U Harrietinom držanju ogledala se izvesna ozbiljnost, iz koje je, isto koliko iz njenih reči mogla da nasluti da se dešava nešto izuzetno. »Dužna sam, a svakako i želim«, nastavi ona «da u ovoj stvari ne krijem ništa od vas. Pošto sam se, srećom u izvesnom smislu potpuno promenila, pravo je da vam to saopštim. Ne želim da govorim više no što je potrebno: isuviše me je stid što sam se onako pokazala slaba i verujem da me razumete«. »Da«, reče Emma, »nadam se da razumem«. »Kako sam mogla tako dugo da uobražavam...« uzviknu vatreno Harrieta. »Kao da sam bila luda! Sad u njemu ne vidim ništa naročito. Nije mi stalo da li ću ga sresti ili ne, ali mi je ipak milije da ga ne vidim; odista, zaobišla bih ne znam koliko samo da ga ne sretnem. Ali ni najmanje ne zavidim njegovoj ženi: niti joj se divim, niti joj zavidim, kao ranije. Ona je vrlo ljupka, nesumnjivo, i tako dalje, ali smatram da je rđava i neprijatna; nikad neću zaboraviti kako me je gledala one večeri. Pa ipak, verujte mi, gospođice Woodhouse, ne želim joj zlo. Ne; neka budu srećni do kraja života, neće me to nijednog časa zaboleti; i da bih vas uverila da govorim istinu, sad ću uništiti, ono što je trebalo odavno da uništim, što nije trebalo ni da čuvam, znam to vrlo dobro« (porumenela je dok je to 



govorila). »Pa ipak, sad ću uništiti sve, a naročito želim da to učinim u vašem prisustvu, da biste mogli videti kako sam se opametila. Zar ne možete da pogodite šta ima u ovom paketu?« upita ona stidljivo. »Nemam pojma. Je li vam nekad nešto dao?« »Nije, ne mogu da to zovem poklonima; ali to su stvari koje sam vrlo mnogo cenila«.

Pruži joj paket, i Emma pročita ove reči na njemu:

»Najdraže dragocenosti« Zagolicala joj je radoznalost. Harrieta uze da razvije paket a ona je nestrpljivo posmatrala. Uvijena u mnogo srebrne hartije, nalazila se jedna lepa drvena kutijica, izrađena u Tanbridžu, i Harrieta je otvori: bila je sva obložena najmekšim pamukom, ali, sem pamuka, Emma vide samo jedno parčence flastera. »Sad se sigurno sećate«, reče Harrieta. »Ne, zaista se ne sećam«. »Bože! Nisam mislila da ste mogli zaboraviti šta se u ovoj istoj sobi desilo u vezi sa flasterom jednog od poslednjih dana kad smo se u njoj našli. Bilo je to samo nekoliko dana pre no što sam se razbolela od gušobolje, uoči polaska gospođe i gospodina Johna Knightleyja; čini mi se upravo te večeri. Zar se ne sećate kako je posekao prst vašim novim perorezom, i kako ste mu savetovali da stavi flaster? Ali, pošto ga vi niste imali kod kuće, a znali ste da ga ja imam, želeli ste da mu ja dam; i tako sam izvadila svoj flaster i otsekla mu parče, ali je bilo suviše veliko, te je on otsekao još malo i, pre no što mi je vratio ostatak, igrao se neko vreme njim. A ja, u svojoj, gluposti, nisam se mogla uzdržali da ga ne čuvam; sklonila sam ga da ga nikad ne upotrebim i smatrala kao veliko uživanje da ga s vremena na vreme pogledam«. »Draga moja Harrieta!« uzviknu Emma pokrivši lice rukama i skočivši na noge. »terate me da se stidim same sebe više no što mogu da podnesem. Sećam li se? Da, sad se svega sećam; svega, svega sem toga da ste vi sačuvali tu uspomenu; do ovog časa nisam o tome ništa znala, oh, moji gresi, moji gresi! A za sve to vreme imala 



sam mnogo flastera u džepu! Jedna od mojih besmislenih prevara.

Zaslužujem da celog veka crvenim zbog toga. Pa onda,« (sedajući opet) »produžite; ima li još nešto?« »Zar ste odista imali pri ruci flastera? Verujte mi da nisam nimalo posumnjala, kazali ste to tako prirodno«, »I tako ste, znači, čuvali taj komadić flastera kao uspomenu na njega«, reče Emma, oslobađajući se malo svog stida i čudeći se i zabavljajući se istovremeno; a u sebi dodade: »Bože blagi, kad bih ja pomislila da stavim u pamuk komadić flastera koji je bio u rukama Franka Churchilla! Nikad ne bih bila kadra da to učinim«. »Evo«, nastavi Harrieta, vraćajući se opet svojoj kutiji, »evo nečeg što je još dragocenije, hoću da kažem što je bilo dragocenije, jer je to stvar koja mu je stvarno pripadala, dok flaster nije nikada«.

Emma je bila radoznala da vidi to još veće blago. Bio je to ostatak neke stare pisaljke, onaj deo bez grafita, »Ovo je odista bilo njegovo«, reče Harrieta. »Zar se ne sećate kako je jednog jutra, zaboravila sam tačno kog dana, ali možda je bio utorak ili sreda pre onog večera, hteo da nešto zapiše u svoju beležnicu; nešto o pivu od omorike. Gospodin Knightley mu je govorio kako se spravlja pivo od omorike, pa je hteo da to pribeleži; ali je u njegovoj pisaljci bilo tako malo grafita da ga je ubrzo istrošio i nije mogao da piše, pa ste mu vi uzajmlli drugu, a ova je ostala na stolu kao neupotrebljiva, je ja nisam ispuštala iz vida i čim sam se usudila, uzela sam je i sačuvala«. »Sećam se«, Emma je povikala, »Savršeno se sjećam toga, pričali su o pivu od omorike. Oh! da, g.Knightley i ja smo se složili oko toga da je ukusno, odlično se sećam, stani, g. Knightley je stajao baš ovdje, zar ne?« »Ah! Ne znam. Ne mogu da se setim, ali g. Elton je sedeo ovdje, gdje sam ja sada i... « »Nastavi dalje«.





»Oh! to je sve. Nemam više što da vam pokažem, ili kažem osim da ću ih sve baciti u vatru, i želim da me vidite kako to činim«. »Jadna moja Harriet!« »Moram se riješiti ovih stvari i tu je kraj, hvala nebesima, gospodina Eltona«. »Tako je!« reče Emma, a u sebi pomisli 'Neće li to biti biti početak g. Churchilla?', imala je razloga da misli da je početak već učinjen, zahvaljujući ciganima.

Nakon minute šutnje Harriet se oglasi vrlo ozbiljnim tonom: »Nikad se neću udati«.

Emma je pogleda i odgovori: »Nikad se nećeš udavati! To je nova odluka i nadam se da nije proizašla...da nije neki kompliment gospodinu Eltonu?« »Kakav gospodin Elton!« uzviknu Harrieta srdito. »O, ne...« i Emma samo uhvati ove reči, »...toliko iznad gospodina Eltona.« Tad se malo duže zamisli. Da li da produži dalje? Da li da pređe preko toga i napravi se kao da ni u šta ne sumnja? Ako tako učini, možda će Harrieta pomisliti da je neosetljiva ili ljuta; ili će, možda, ako ne progovori; ni reči, to samo potstaći Harrietu da joj kaže isuviše, ali bila je odlučno protiv svega što bi ličilo na onu neuzdržanost koja je ranije postojala, na one otvorene i česte razgovore o izgledima i mogućnostima.

Smatrala je da, je za nju pametnije da odmah kaže i čuje sve što ima da se kaže i čuje. Prav put je uvek najbolji. Već je bila rešila dokle će ići, ako bi se počeo takav razgovor. Bolje će biti za obe da što pre izrazi svoje razumno gledište.

Odluči se i otpoče ovako: »Harrieta, neću se pretvarati da mi nije jasno šta ste hteli da kažete. Vi ste naumili ili, bolje reći, ve verujete da se nikada nećete udati zato što vam se čini da bi osoba koja će vam se možda svideti, po svom položaju bila daleko iznad vas i ne bi vas uzela. Je li tako?« »On, gospođice Woodhouse, verujte mi, ne usuđujem se da pretpostavljam... nisam toliko luda, odista. Ali mi čini zadovoljstvo 



da mu se divim izdaleka, da razmišljam kako je beskrajno bolji od svih ostalih, sa zahvalnošću, ushićenjem i poštovanjem, koje on toliko zaslužuje, naročito od mene«. »Nimalo vam se ne čudim, Harrieta. Usluga koju vam je učinio bila je dovoljna da vam zagreje srce«. »Usluga! Oh, to je bilo nešto što mu nikad ne mogu zaboraviti!

Kad se samo setim toga i šta sam sve osetila u tom času kad sam ga ugledala da mi prilazi, kako je gospodski izgledao, a ja sam se, pre no što se pojavio osećala tako jadna. Kakva promena! Kakva promena u jedan čas! Od savršene nesreće go savršene sreće!« »To je sasvim prirodno. Prirodno je i časno. Da, mislim da je časno izabrati tako i s takvom zahvalnošću. Ali ne bih bila u stanju da obećam da će taj izbor biti srećan. Ne savetujem vam, Harrieta, da se zanosit njime. Ni najmanje ne jemčim da će naklonost biti uzajamna. Razmislite šta ćete. Možda bi bilo najpametnije da savladate svoja osećanja dok još možete: u svakom slučaju, nemojte dopustiti da vas odvedu daleko, ako niste uvereni da mu se sviđate.

Promatrajte ga. Neka vam njegovo ponašanje bude putokaz za vaša osećanja. Dajem vam taj savet sada, zato što vam nikad više neću o tome govoriti. Rešila sam da se ni u šta ne mešam. Otsad ne želim ništa da znam o toj stvari. Neka ničije ime ne pređe preko naših usta. Ranije smo mnogo grešile; sad ćemo biti oprezne. On je iznad vas, nema sumnje, i izgleda da tu postoje zamerke i prepreke vrlo ozbiljne prirode; ali ipak, Harrieta, i čudesnije stvari su se dešavale; bilo je brakova gde je nesklad bio veći. Ali, čuvajte se, ipak ne bih htela da gajite veliku nadu, i ma kako se završilo, budite uvereni da ste time što ste svoje misli podigli k njemu pokazali da imate ukusa, a to ću uvek ceniti«.

Harrieta je poljubi u ruku u nemoj i pokornoj zahvalnosti.

Emma je čvrsto verovala da takva ljubav ne bi bila rđava za njenu prijateljicu. Podigla bi i oplemenila njenu dušu i morala bi je spasti od opasnosti poniženja.





U tim maštanjima, nadama i priželjkivanju osvanuo je u

Hartfieldu i mesec jun. U samom Highburyju nije time došlo ni do kakvih vidnih promena. Eltonovi su još govorili kako će im Sucklingovi doći u posetu i objašnjavali kako će upotrebiti njihove velike otvorene kočije.Jane Fairfax se još nalazila kod svoje staramajke, a pošto su Campbellovi opet odložili svoj odlazak iz Irske i umesto sredine leta odredli da pođu u avgustu, trebalo je, verovatno, da i ona ostane tu puna dve meseca duže, to jest, ukoliko uspe da izbegne usluge preduzimljive gospođe Elton i spase se da je protiv njene volje ne nateraju da primi neko divno mesto.

G. Knightleyju se iz nekog razloga, koji je sam najbolje znao, nesumnjivo još od početka nije dopao Frank Churchill, a sad mu se sve manje i manje sviđao. Posumnjao je na njega da u svom udvaranju Emmi nije sasvim pošten.

Izgledalo je neosporno da želi da zadobije Emminu naklonost.

Sve je ukazivalo na to: pažnja koju joj je posvećivao, nagoveštaji njegovog oca, uzdržljivo ćutanje njegove maćehe, sve se slagalo jedno s drugim, reči, držanje, uzdržljivost, neuzdržljivost, sve je pričalo istu priču. Ali dok su ga mnogi tako namenjivali Emmi, a sama Emma ga poklanjala Harrieti, g. Knightley je posumnjao da on hoće da se zabavlja i sa Jane Fairfax. On nije shvatao šta tu ima, ali je zapazio znake neke veze između njih, tako se bar njemu činilo, znake divljenja s njegove strane, za koje nije mogao sebe da ubedi da nemaju nikakvog značaja, ma koliko želeo da izbegne greške Emmine uobrazilje.

Emma nije bila prisutna kad mu se podozrenje prvi put probudilo. Nalazio se na ručku s porodicom iz Randallsa i Jane kod Eltonovih; tu je primetio njegov pogled upućen gospođici Fairfax, više 



no jedan pogled, koji je nekako izgledao nepriličan od čoveka koji se udvara gospođici Woodhouse. Kad se docnije opet nalazio u njihovom društvu, nije mogao da zaboravi ono što je video; a nije se mogao oteti ni zapažanjima koja su mu, sem ako i s njim nije bilo kao s Kuperom i njegovim Ognjem u suton: Ono što videh sam sam stvorio, budila još jače sumnje da između Franka Churchilla i Jane postoji neka tajna naklonost, čak neki tajni sporazum.

Jednog dana posle ručka otišao je do Hartfielda, kao što je često činio, da tamo provede veče. Emma i Harrieta pošle su u šetnju i on im se pridruži. Pri povratku sretoše jedno šire društvo koje je, kao i oni, smatralo pametnim da ranije iziđe u šetnju, pošto je izgledalo da će pasti kiša: to su bili g. i gospođa Weston sa sinom, gospođica Bates i njena sestričina, koji su se slučajno našli.

Sad su svi pošli zajedno i, kad su stigli do kapije Hartfielda, Emma ih je sve pozvala da uđu i popiju čaj, znajući da će se njen otac obradovati upravo takvoj poseti. Oni iz Randallsa su odmah pristali, a i gospođica Bates je posle dužeg govora, koji je malo njih slušalo, zaključila da može da prihvati taj izvanredno ljubazni poziv mile gospođice Woodhouse. Dok su ulazili u imanje prođe g. Perry jašući. Gospoda počeše razgovor o njegovom konju. »Da, zbilja«, reče pritom Frank Churchill gospođi Weston, »šta je s namerom gospodina Perryja da kupi kola?« Gospođa Weston se začudi i reče: »Nisam uopšte znala da je to nameravao«. »Kako, pa od vas sam i čuo. Pisali ste mi o tome pre tri meseca«. »Ja! Nemoguće!« »Zbilja ste pisali. Savršeno se sećam. Pomenuli ste to kao nešto što će se zacelo vrlo skoro ostvariti. Gospođa Perry je to nekome kazala i bila je veoma srećna. Ona ga je ubedila, nalazeći da mu mnogo škodi kad ovako izlazi po rđavom vremenu. Mora biti da se sad sećate?« »Verujte mi, do ovog časa nikad nisam čula o tome«.





»Nikad! Zbilja nikad! Zaboga, kako to može biti? Sigurno sam onda sanjao, ali potpuno sam bio ubeđen... Gospođice Smith, kao da ste se zamorili. Mora da vam je milo što stižemo do kuće«. »Šta je to? Šta je to«, viknu g. Weston, »o Perryju i njegovim kolima? Zar će Perry da kupi kola, Frank? Radujem se što mu sredstva to dopuštaju. Jesi li to od njega čuo?« »Ne, oče«, odgovori mu sin, smejući se, »izgleda da nisam ni od kog čuo. Vrlo čudno! Zaista sam bio ubeđen da je gospođa Weston pomenula to u jednom od pisama koje mi je pisala u Enscombe, pre više nedelja, sa svim tim pojedinostima, ali pošto ona kaže da nije ni slova o tome čula ranije, onda svakako mora da sam sanjao. Mnogo sanjam. U snovima vidim sve osobe u Highburyju, kad nisam tu, i kad završim s najboljim prijateljima, onda počinjem da sanjam gospodina i gospođu Perry«. »Pa ipak je čudno«, primeti njegov otac, »da si sanjao tako sređen, povezan san o ljudima o kojima sumnjam da si mislio u Enscombeu. Perry kupuje kola, žena ga nagovara na to brinući se za njegovo zdravlje, tačno ono što će se, ubeđen sam, jednog dana i dogoditi; samo je još nešto malo rano. Kako neki put san izgleda verovatan! A drugi put je pun besmislica! U svakom slučaju, Frank, tvoj san pokazuje da misliš na Highbury i kad si daleko od njega.

Emma, vi mnogo sanjate, zar ne?« Emma ga nije mogla čuti. Požurila je ispred svojih gostiju da pripremi oca za njihov dolazak, tako da je ovaj nagoveštaj g.

Westona nije mogao dostići. »Znate, da istinu kažem«, viknu gospođica Bates, koja je poslednja dva minuta uzalud pokušavala da dođe do reči, »ako već moram da govorim o tome, ne može se poreći da je gospodin Frank Churchill možda...neću da kažem da on to nije sanjao... nema sumnje, i ja neki put sanjam najneobičnije snove... ali, ako me pitate, moram priznati da je takva namera postojala ovog proleća: sama gospođa Perry pomenula je to mojoj majci, a i Coleovi su znali, kao i mi ali to je bila tajna, niko drugi nije znao, i samo su se tri 



dana bavili tom mišlju. Gospođi Perry je bilo mnogo stalo da on ima svoja kola i jednog jutra je divno raspoložena došla mojoj majci, misleći da ga je ubedila. Jane, zar se ne sećaš kako nam je to baka pričala kad smo stigle kući? Zaboravila sam gde smo to bile izišle u šetnju, verovatno do Randallsa; da, mislim do Randallsa.

Gospođa Perry je uvek osobito volela moju majku, a zaista ne znam ko je ne voli i pomenula joj je to u poverenju. Naravno, nije imala ništa protiv da ona kaže nama, ali nije trebalo da ide dalje: i od tog dana pa do danas nisam nikom živom kazala. Ipak, neću baš da tvrdim da nikad nisam ništa nagovestila, jer znam da mi neki put nešto izleti a da i ne primetim. Pričljiva sam, znate, prilično sam pričljiva, i ponekad mi se omakne nešto što ne bi trebalo. Nisam kao Jane; volela bih da sam takva.

Mogu da jemčim da ona nikad ni najmanju stvar nije izbrbljala.

Gde je ona? O! tu je iza nas. Savršeno se sećam kad je došla gospođa Perry. Zbilja neobičan san!« Ulazili su u predvorje. Još pre gospođice Bates, g. Knightley je pogledao na Jane. Od lica Franka Churchilla na kojem je, kako mu se učinilo, pročitao zabunu prigušenu ili prikrivenu smehom, okrenuo se i nehotice njenom licu: ali ona je zaista izostala i suviše se zabavila oko svog šala. G. Weston je ušao. Druga dva gospodina sačekala su na vratima da je propuste.

G. Knightleyju se činilo da je Frank Churchill rešen da uhvati njen pogled, izgledalo je da je motri pažljivo, ali uzalud, ako je zaista tako bilo. Jane prođe između njih u predvorje i ne pogleda ni jednoga.

Nije bilo vremena za dalje primedbe ili objašnjenja.

G. Knightley se morao pomiriti s pričam o snu i sesti s ostalima oko velikog, modernog, okruglog stola, koji je Emma unela u Hartfield i koji je samo ona bila kadra da tu stavi i ubedi oca da se služi njim, umesto malim »Pembrokom« na kojem su se skoro četrdeset godina tiskali tanjiri prilikom njegova dva svakodnevna obeda. Čaj je protekao u ugodnom raspoloženju i niko se nije žurio da pođe. »Gospođice Woodhouse« reče Frank Churchill, pošto je 



pregledao jedan sto iza svojih leđa, koji mu je bio na dohvatu ruke, »jesu li vaši sestrići odneli svoje azbučne kocke, onu kutiju sa slovima? Obično je ovde stajala. Gde je? Ovo veče izgleda sumorno i više potseća na zimu nego na leto. Jedno jutro sam se grdno zabavljao s tim slovima. Želeo bih da vam opet postavljam zagonetke za rešavanje«.

Emmi se svideo predlog. Donela je kutiju i po stolu se ubrzo rasuše slova s kojima su, izgleda, uglavnom samo njih dvoje hteli da se zabavljaju. Brzo su sastavljali zagonetke jedno drugom, kao i svakom ko je hteo da ih rešava. G. Woodhouseu, koji se često žalostio kad bi g. Weston ponekad uvodio neke življe igre, ova igra se naročito dopadala zato što je bila tiha, i on je sad zadovoljno sedeo i setno se vajkao što su »jadni mali dečaci« otišli, ili je s puno nežnosti, dohvativši koje bilo slovo koje bi zalutala blizu njega, pokazivao kako ga je Emma lepo ispisala.

Frank Churchill stavi jednu reč pred gospođicu Fairfax. Ona se obazre ovlaš oko stola i poče da rešava. Frank je sedeo do Emme, Jane naspram njih, a g. Knightley ih je sa svoga mesta sve gledao i trudio se da što više vidi, a da se što manje primeti da on posmatra.

Gospođica Fairfax pronađe traženu reč i, osmehnuvši se lako, gurnu je od sebe. Ako je htela da je odmah izmeša s drugim slovima i skrije od pogleda, onda je trebalo da gleda na sto umesto preko stola; ovako, reč je ostala nepomešana i Harrieta, koja je žudno tražila nove reči za rešavanje i nije ih nalazila, uze odmah ovu i dade se na posao. Sedela je do g. Knightleyja i obratila se njemu za pomoć. Tražena reč bila je GREŠKA. Kad je to Harrieta oduševljeno proglasila, Jane se zarumenela, čime je ova reč dobila izvestan smisao koji se inače nije video. G. Knightley je to povezao s onim snom, ali nije mogao da shvati šta sve to znači. Kako je njegovu ljubimicu mogla tako da izneveri uzdržljivost i opreznost! Bojao se da se nije zaljubila. Na svakom koraku nailazio je na neiskrenost i pretvaranje. Ta slova su samo sredstvo za udvaranje i obmanu. Tu dečju igru Frank Churchill upotrebljava da bi prikrio neku svoju, 



tajanstveniju igru. Produžio je da ga posmatra, vrlo ogorčen; a posmatrao je i njegove dve zaslepljene prijateljice s velikim strahom i nepoverenjem. Primetio je kako je on spremio za Emmu jednu kraću reč i pružio je, gledajući u nju smerno i lukavo. Video je kako je Emma brzo odgonetnula i kako joj se to učinilo nešto vrlo zabavno, mada je našla da zbog nečeg treba da ga prekori, jer je kazala: »Gluposti! Stidite se!« čuo je kako je Frank Churchill zatim rekao pogledavši prema Jane: »Da joj dam, šta mislite?« i isto tako jasno je čuo kako se Emma vatreno i uz smeh protivi; »Ne, ne, ne smete, nikako ne smete«. Ipak je učinio.

Ovaj zaljubljivi mladić, koji je, kako izgleda, voleo bez nežnosti i udvarao se ne pokazujući želju da se dopadne, pruži odmah ovu reč gospođici Fairfax i naročito ozbiljne i učtivo zamoli je za rešenje.

G. Knightley, strašno ljubopitljiv da dokuči koja je to reč, grabio je svaki trenutak da baci na nju pogled, i nije dugo prošlo dok je video da je rešenje DIXON. Jane Fairfax je, izgleda, pogodila kad i on; ona je, nema sumnje, više razumevala ono skriveno značenje, onaj viši smisao tih šest tako poredanih slova. Očevidno joj to nije bilo milo. Digla je pogled i, videvši da je posmatraju, pocrvenela je više no što je ikad imao prilike da je vidi i rekla samo: »Nisam znala da su i lična imena dopuštena«. Gurnula je ljutito slova od sebe, kao rešena da se više ne upušta u pogađanje bilo koje reči koju bi joj ponudili. Okrenula je glavu od onih koji su izvršili taj napad i pogledala svoju tetku. »Da, sasvim tačno, mila moja«, uzviknu ova, mada Jane nije izustila ni reči. »Upravo sam isto to htela da kažem. Zbilja je vreme da pođemo. Spušta se veče i stara-majka će se pitati gde smo. Dragi gospodine, vi ste veoma ljubazni. Zaista moramo već da vam poželimo laku noć«. Jane je bila spremna da krene, kao što je njena tetka i zamišljala. Odmah se diže i htede da se udalji od stola, ali su u istom času ustali i drugi, pa nije mogla da se izvuče. G. Knightleyju se učinilo da joj je neko pažljivo pružio još nekoliko 



slova, ali ih je ona odlučno odgurnula ne pogledavši. Potom je potražila svoj šal i Frank Churchill ga je tražio. Spuštao se mrak, u sobi su se svi pokrenuli, te g. Knightley nije zapazio kako su se rastali. On je ostao u Hartfieldu pošto su svi otišli, glave pune onog što je video: toliko pune da mu se učinilo, kad su se sveće pojavile da mu pomognu u posmatranju, da mora, jeste, nesumnjivo mora, kao prijatelj, brižan prijatelj, da nagovesti nešto Emmi, da je ponešto upita. Nije mogao da je gleda u takvoj opasnosti a da ne pokuša da je sačuva. To mu je dužnost. »Molim vas, Emma«, reče on, »smem li da upitam, kakva se to velika zanimljivost i bolna žaoka krila u onoj poslednjoj reči koju ste vi i gospođica Fairfax dobile da rešite? Video sam tu reč i rado bih da znam kako je to ona tako zabavna jednoj osobi, a tako neugodna drugoj?« Emma se strašno zbunila. Nije mogla da mu kaže pravo objašnjenje, jer, mada njene sumnje ni najmanje nisu otklonjene, u stvari se stidela što ih je uopšte ikad iznela. »O!« uzviknu ona, očevidno pometena. »Ništa to nije značilo: obična šala među nama«. »Izgleda da je to bila šala samo za vas i gospodina Churchilla«, odgovori on ozbiljno. Nadao se da će ona još nešto reći, ali je ona ćutala. Lakše joj je bilo da se načini uposlena oko ma čega, nego da govori. Neko vreme sedeo je u nedoumici. Pomišljao je na razne nezgode. Ovo je uplitanje u tuđe stvari, beskorisno uplitanje. Iz tog što se Emma zbunila, i što je priznala izvesnu prisnost između njih, moglo se zaključiti da je svoje srce već poklonila. Ipak je hteo da govori s njom. Dužan je da se, radi njenog dobra, izloži ma čemu što bi došlo kao posledica neželjenog uplitanja; radije će sve podneti, nego da se docnije seća kako je propustio da joj pomogne u takvoj stvari.»Draga moja Emma«, reče on najzad, ozbiljno i blago, »mislite li da vam je savršeno jasno u kojem se stepenu prijateljstva nalaze gospodin i gospođica o kojima smo govorili?«





»Gospodin Frank Churchill i gospođica Fairfax? O, da, savršeno.

Zašto sumnjate u to?« »Zar nikad niste imali povoda da pomislite da se ona njemu naročito sviđa, ili on njoj?« »Nikad, nikad!« viknu ona živo, bez ikakvog oklevanja. »Nikad, ni za dvadeseti deo sekunde nije mi takva misao proletela kroz glavu. A kako je to vama moglo pasti na pamet?« »U poslednje vreme učinilo mi se da zapažam znake naklonosti između njih; izvesne značajne poglede, koji, kako mi se činilo, nije trebalo da budu primećeni od ostalih«. »O, vi me sjajno zabavljate! Ushićena sam što,vidim da ponekad i svojoj mašti, dopuštate da luta. Ali nije tako, žao mi je da vas zaustavljam pri vašem prvom pokušaju, ali zbilja nije tako, Uveravam vas da nema naklonosti između njih; a oni prividni znaci koji su vas prevarili, nastali su iz izvesnih osobitih okolnosti, iz osećanja sasvim druge prirode, ali mi je nemoguće da ih tačno objasnim; ima u tome dosta besmislice, a ono što se može saopštiti, što, ima smisla, je ovo: nema ni govora o nekoj naklonosti ili divljenju jednog prema drugom. To jest, ja pretpostavljam da je tako s njene strane, a mogu da tvrdim da je tako s njegove. Tvrdim da je gospodin ravnodušan«.

Govorila je tako pouzdano da se g. Knightley pokolebao, tako zadovoljno da je ućutao. Veoma se raspoložila i želela je da produži razgovor, da čuje pojedinosti o njegovom podozrenju, da joj on opiše svaki pogled i kaže potanko sve, gde je i kako je bilo, jer se time silno zabavljala. Ali on nije bio tako veseo. Zaključio je da nije kadar da joj pomogne, a suviše sp uzrujao da bi mogao da razgovara. Da ne bi ta uzrujanost prešla u pravu vrućicu, kraj vatre koja je kod razneženog g. Woodhousea morala da gori skoro svake večeri u godini, on se ubrzo žurno oprosti i pođe pešice svom hladnom i samotnom domu u Donwellu.





Pošto je dugo živelo u nadi da će ga g. Suckling posetiti,

highburysko društvo je moralo da pretrpi razočarenje kad je čulo da ovi neće moći da dođu pre jeseni. Zasada njihova duhovna riznica neće imati prilike da se obogati takvim novostima sa strane.

U svakodnevnoj izmeni vesti moraće opet da se ograniče na one druge predmete, koje je za kratko vreme dopunio dolazak Sucklingovih: poslednje izveštaje o gospođi Churchill, o čijem se zdravlju svakog dana čulo nešto drugo, i stanje gospođe Weston, čiju će sreću, kao što se svako mogao nadati, dolazak deteta uvećati, kao što su svi njeni susedi bili srećni kad su saznali da se očekuje taj događaj.

Gospođa Elton bila je veoma razočarana. To je značilo da se moraju odložiti mnoga zadovoljstva i svečanosti. Moraće da pričeka s pretstavljanjem i upoznavanjem, a o svim nameravanim izlascima može samo da priča. Tako joj se u prvi mah učinilo ali, pošto je malo razmislila, uvide da se ne mora sve ostaviti za kasnije. Zašto ne bi napravili izlet do Box Hilla, iako Sucklingovi nisu došli. Na jesen opet mogu tamo da odu s njima.

Rešeno je da idu do Box Hilla. Svi su odavno znali da se sprema taj izlet, on je čak dao povoda za još jedan. Emma nije nikad bila na Box Hillu; želela je da vidi ono što su svi smatrali da vredi videti, pa se ona i gospođa Weston složiše da izaberu jedno lepo jutro i da se odvezu tamo. Pustile bi samo dvoje troje izbranih da im se pridruže, i sve je trebalo da se obavi tiho, nerazmetljivo i gospodski.

Beskrajno otmenije od bučnih priprema Eltonovih, koji su obavezno nosili jelo i piće i sve što treba da bi svečano ručali na travi. O tome su se tako lepo sporazumele, da se Emma morala iznenaditi i malo 



naljutiti, kad joj je g. Weston saopštio da je predložio gospođi Elton pošto su je njena sestra i zet izneverili, da se dva društva udruže i pođu zajedno.

Pošto je gospođa Elton to vrlo rado prihvatila, tako će i biti, ako ona nema ništa da zameri. Ali, pošto je ona mogla da zameri samo zbog toga što ne trpi gospođu Elton, što je g. Weston morao vrlo dobro da zna, nije vredelo da to ponovo ističe, ne bi mogla ništa da kaže da njemu ne prebaci, a to bi ožalostilo njegovu ženu, te je, prema tome, bila primorana da pristane na nešto što bi veoma želela da izbegne, nešto što će je verovatno izložiti čak i tom poniženju da je smatraju članom društva gospođe Elton!

Bila je uvređena u svim svojim osećanjima;pokazala se uzdržljiva i naizgled se pokorila, ali je zato u sebi strogo sudila o tvrdoglavoj i dobroćudnoj naravi g. Westona. »Radujem se što odobravate ono što sam učinio«, reče on mirno. »Verovao sam da će tako biti. Ovakvi izleti ne vrede ništa ako nema mnogo učesnika. Društvo nikada ne može da bude suviše veliko.

Veliko društvo je sigurno da će se zabavljati. A ona je na kraju krajeva dobra žena. Ne bismo mogli da je ne pozovemo«.

Emma ništa glasno ne odreče, a u sebi se ni sa čim ne složi.

Bila je sredine juna i vreme lepo; gospođa Elton je nestrpljivo očekivala da se odredi dan i da se s g. Westonom dogovori o piti s mesom i hladnoj jagnjetini, kad jedan povređeni konj baci sve u žalosnu neizvesnost. Možda će proteći nedelje, a možda samo nekoliko dana dok konj ne ozdravi, i zato se nisu usuđivali da se pripremaju, pa svuda zavlada čama. Duševno bogatstvo gospođe Elton nije pomoglo u ovom iznenadnom slučaju. »Zar to nije strašno neprijatno, Knightley?« uzviknu ona. »Vreme je divno za izlete! Ta odlaganja i razočarenja baš su odvratna. Šta da radimo? Ako ovako nastavimo, leto će proći i nećemo ništa učiniti. Verujte mi, prošle godine u ovo vreme već smo napravili divan izlet iz Maple Grovea u Kings Veston«.





»Najbolje napravite izlet do Donwella«, odgovori g-Knightley. »To možete i bez konja. Dođite da probate moje jagode: brzo će sazreti«.

Ako g. Knightley nije počeo ozbiljno, morao je tako da nastavi, jer je njegov predlog oduševljeno prihvaćen i njeno: »Oh! To bih od svega najviše volela« jasno se ogledalo ne samo u rečima nego i u držanju.

Donwell je bio čuven sa svojim lejama s jagodama, koje su poslužile kao izgovor za poziv. Ali nikakav izgovor nije bio potreban: dovoljne bi bile i leje kupusa da privuku ovu gospođu koja je samo želela da nekud ide. Nekoliko puta mu je obećala da će doći, mnogo više no što je bilo potrebno, bila je vanredno zadovoljna tim dokazom prisnosti, tim laskavim rečima kojima je izdvajao nju od drugih, kako je ona smatrala. »Možete računati na mene«, reče ona; »sigurno ću doći. Odredite dan i doći ću. Dopustićete mi da dovedem Jane Fairfax?« »Ne mogu da odredim dan«, reče on, »dok ne razgovaram još s nekima, koje bih želeo da pozovem kad i vas«. »O, ostavite sve to meni; dajte mi samo carte blanche. Ja ću biti pokroviteljka. Za sve ću se postarati. Dovešću svoje prijatelje«. »Nadam se da ćete dovesti Eltona«, reče on; »ali vas neću uznemiravati da pozivate ostale«. »O, sad izgledate vrlo prepredeni; ali razmislite, ne treba da se plašite da na mene prenesete svoju vlast. Ja neću odabrati društvo onako kako bi to neka mlada devojka učinila. Udate žene, znate, možete bez ikakve opasnosti da ovlastite. Za sve ću se postarati.

Prepustite sve meni. Ja ću vam pozvati goste«. »Ne«, odgovori on mirno, »postoji samo jedna žena na svetu kojoj bih dopustio da pozove koga hoće u Donwell, a ta je...« »Gospođa Weston, valjda«, prekide ga gospođa Elton malo uvređeno. »Ne, gospođa Knightley; i, dok nje još nema, sam ću se brinuti za te stvari«. 



»Ah. Čudno ste vi stvorenje!« uzviknu ona, zadovoljna što joj nikog nije pretpostavio. »Vi ste šaljivdžija, ali možete da kažete šta hoćete. Pravi šaljivdžija. Dobro, dovešću Jane, Jane i njenu tetku.

Ostale prepuštam vama. Nemam ništa protiv da se nađem s porodicom iz Hartfielda. Nemojte se ustezati, znam da ste im privrženi«. »Vi ćete ih izvesno naći kod mene, ako uspem da ih nagovorim, a vraćajući se kući svratiću kod gospođe Bates«. »To je nepotrebno; viđam Jane svakog dana, ali kako hoćete.

Znate. Knightley, treba da dođemo pre podne; sasvim jednostavno.

Ja ću staviti veliki šešir a u ruci ću imati korpicu. Evo, evo verovatno ovu korpicu s ružičastom vrpcom. Ništa ne može biti jednostavnije, vidite. A Jane će imati istu takvu. Neće biti ukočeno i svečano, neka vrsta zabave u prirodi. Šetaćemo po vašem vrtu, sami brati jagode i sedeti pod drvećem. A ako još nečim budete hteli da nas poslužite, iznećemo sve to napolje, sto ćemo postaviti negde u senci, znate. Što je moguće prirodnije i jednostavnije. Zar i vi ne mislite tako?« »Ne sasvim. Ja smatram da je prirodno i jednostavno da sto postavim u trpezariji. Mislim da će gospoda i gospe najbolje održati prirodnost i jednostavnost u ponašanju ako jedu u sobi, okruženi poslugom i nameštajem. Kad vam dosadi da jedete jagode u vrtu, naći ćete hladnog pečenja u kući«. »Dobro, kako hoćete; samo nemojte da spremate nešto mnogo. I još nešto; možemo li vam ja i moja domaćica pomoći svojim savetima?

Molim vas, budite iskreni, Knightley. Ako hoćete da govorim s gospođom Hodges, ili da pregledam nešto...« »Nemam nikakvu želju u tom pogledu, hvala vam«. »Dobro, ali ako iskrsnu neke teškoće, moja domaćica je vanredno vešta«. »Zakleo bih se da i moja smatra sebe isto tako veštom i da bi prezrivo odbila ma čiju pomoć«.





»Volela bih da imamo magarca. Lepo bi bilo da svi dođemo na magarcima, Jane. gospođica Bates i ja, a moj caro asposo da pešači pored nas. Moram stvarno da mu pomenem da kupimo magarca.

Kad čovek živi na selu čini mi se da jue to potrebno jer, neka žena ima koliko god hoćete duševnog bogatstva, nemoguće joj je da ostane uvek zatvorena u kući; a dugačke šetnje znate... leti je prašina, a zimi blato«. »Između Donwella i Highburyja nećete naći ni jedno ni drugo.

Donwellski put nikad nije prašnjiv, a sad je savršeno suv. Dođite na magarcu, ipak, ako to više volite. Možete da ga uzajmite od gospodina Colea. Želeo bih da sve bude što više po vašem ukusu«. »Sigurna sam da je tako. Odaću vam priznanje, dragi moj prijatelju. Znam da ispod te naročite vrste suvog i grubog ponašanja kuca najtoplije srce. Kao što uvek kažem gospodinu E., vi ste savršen šaljivdžija. Da; verujte mi, Knightley, svesna sam da celom tom stvari želite da se pokažete pažljivi prema meni. Pronašli ste upravo ono što volim«.

G. Knightley je imao drugi razlog zašto je izbegavao sto u senci drveta. Želeo je da ubedi g. Woodhousea i Emmu da i oni dođu; znao je da bi se on neizbežno razboleo kad bi ma ko sedeo i jeo napolju.

G. Woodhouse ne sme biti izložen mukama pod varljivim izgovorom da ga vode u jutarnju šetnju i posetu Donwellu. Pozvan je s dobrom namerom. Nije bilo nikakvih skrivenih užasa zbog kojih bi se posle kajao što je bio tako lakoveran. Pristao je. Već dve godine nije bio u Donwellu. »Jednog vrlo lepog jutra, on, Emma i Harrieta rado će doći; on će mirno sedeti s gđom Weston dok se drage devojke budu šetale po vrtu. Ne veruje da je sada vlažno, usred dana. Mnogo bi želeo da opet vidi staru kuću, i bilo bi mu milo da se nađe s gospodinom i gospođom Elton i sa svim drugim susedima. Ne vidi nikakve prepreke da on, Emma i Harrieta jednog lepog jutra odu donde.





Smatra da je gospodin Knightley vrlo dobro učinio što ih je pozvao; vrlo ljubazno i pametno. Mnogo pametnije nego da ih pozvao na ručak. Ne voli da ručava van kuće«.

G. Knightley je imao sreće i kod svih je naišao na povoljan prijem. Poziv su svuda rado prihvatili; izgleda da su svi, kao i gospođa Elton, taj izlet protumačili nekom naročitom ljubaznošću prema sebi. Emma i Harrieta kazale su kako očekuju da će se vrlo lepo zabaviti; g. Weston, mada mu to niko nije tražio, obeća da će javiti Franku da i on dođe, ako je moguće; a taj dokaz njegovog odobravanja i zahvalnosti nije mu bio potreban.

G. Knightley je tad bio primoran da izjavi kako će se radovati da ga vidi, a g. Weston se obavezao da će mu smesta pisati i upotrebiti sve razloge da bi ga nagovorio da dođe. U međuvremenu, povređeni konj se tako brzo oporavljao da su opet počeli da pregovaraju o izletu na Box Hill; najzad je Donwell zakazan za jedan dan, a Box Hill za sutradan, pošto je vreme bilo upravo kako treba.

Pod blještavim zracima podnevnog sunca, skoro usred leta, g.

Woodhouse se lepo odvezao u svojim kolima na kojima je jedan prozor bio spušten, da bi učestvovao u tom izletu u prirodi; smestili su ga u jednu od najudobnijih soba u Donwellu, u kojoj je zbog njega celog jutra gorela vatra; tu se vrlo dobro osećao, bio je spreman da govori kako je zadovoljan tim izletom i svima je savetovao da sednu pored njega i da se ne premaraju.

Gospođa Weston koja je, kako izgleda, namerno došla pešice da bi se umorila i sedela celo vreme s njim, ostala je kraj njega i strpljivo ga slušala i odobravala mu, kad su ostale pozvali ili ubedili da iziđu napolje. Emma je tako davno bila u Donwellu da je ostavila svog oca čim se uverila da se dobro namestio i otišla da razgleda imanje; želela je da osveži i ispravi svoje sećanje pažljivim pregledom i tačnijom ocenom kuće i imanja, koji će za nju i njenu porodicu sigurno uvek biti vrlo značajni. Osećala je istinski ponos i zadovoljstvo, koje je sasvim moglo da opravda njeno srodstvo sa 



sadašnjim i budućim vlasnikom, dok je posmatrala uglednu veličinu i stil zgrade, njen podesan, prijatan i osobit položaj, nizak i zaklonjen; njen prostrani vrt koji se pružao do livada, potok koji ih je zapljuskivao i koji se iz Donwella gotovo nije ni video, jer se nekad nije mnogo marilo za izgled i obilje stabala duž staza i drvoreda, koje ni moda ni raspikućstvo nisu posekli.

Kuća je bila veća od Hartfielda, potpuno različita nepravilna oblika i puna skrivenih kutova, s mnogo udobnih soba i dve-tri vrlo lepe, i pokrivala je dobar deo zemljišta. Bila je tačno onakva kakva je trebalo da bude, a tako je i izgledala; Emma oseti kako je sve više poštuje, kao dom stvarno otmene porodice, čija se krv i shvatanja nisu izopačili. Johnu Knightleyju se moglo ponešto zameriti u pogledu naravi; ali je Isabellina udaja u društvenom pogledu bila besprekorna.

U njenoj novoj porodici nije bilo ni ljudi, ni imena, ni mesta zbog kojih bi mogla pocrveneti. To su bila prijatna osećanja, i ona se šetala unaokolo razmišljajući tako sve dok nije morala da se pridruži ostalima i da bere jagode. Celo društvo bilo je na okupu, sem Franka Churchilla koga su svakog trenutka očekivali iz Richmonda; gospođa Elton, u svojoj opremi u kojoj se osećala srećnom, veliki šešir i korpica, bila je gotova da predvodi u svemu, da bere jagode, prima ih od drugih i razgovara. Sad se moglo misliti i govoriti samo o jagodama. »Najbolje englesko voće, svi ga najviše vole, uvek je zdravo. Ovo su najlepše leje i najlepša vrsta. Divno je kad ih čovek sam bere, to je jedini način da uživa u njima. Pre podne je besumnje najpogodnije vreme, nije niko umoran, svaka je vrsta dobra 'Otboj' su beskrajno bolje, neuporedivo, druge se jedva mogu jesti, 'Otboj' su vrlo retke više voli 'čili', 'Hvajt vud' imaju najprijatniji ukus, u okolini Bristola ima ih u izobilju, kad treba obnavljati leje, baštovani sasvim drukčije misle o tome, nema opšteg pravila, baštovane čovek nikad ne može da odvikne, divno voće, samo je suviše sočno da bi se jelo u većoj količini, slabije od trešanja, ribizle više osvežavaju, nezgodno je 



samo to što čovek mora da se sagne kad bere jagode, sunce je upeklo, strašno umorna, ne mogu više da izdržim, moram da sednem u hladovinu«.

Takvi, su se razgovori vodili jedno pola sata; samo, odjednom ih je prekinula gospođa Weston, koja, brinući se za svog pastorka, iziđe iz kuće i upita da li je stigao; malo se uznemirila. Brinula se zbog njegovog konja. Našli su gde će da sede u senci i Emma je sad bila primorana da sluša gospođu Elton i Jane Fairfax. Govorile su o jednom mestu vaspitačice, mestu koje se samo poželeti može.

Gospođi Elton je tog jutra stigla vest i bila je sva u zanosu. To nije bilo kod gospođe Suckling, a ni kod gospođe Brag, ali, izuzev kod njih dve, nigde ne bi bila srećnija i u većoj raskoši; to je kod jedne rođake gospođe Brag, poznanice gospođe Suckling, gospe koju u Maple Groveu dobro znaju.

Divno, privlačno, odlično, najbolji krugovi, društvo, poreklo, ugled, sve: gospođa Elton je pošto-poto htela da se ta ponuda odmah prihvati. Ona je sa svoje strane pokazala oduševljenje, polet i radost zbog tog uspeha; odlučno je odbijala da primi odrečni odgovor svoje prijateljice, mada ju je gospođica Fairfax neprestano uveravala da trenutno ne želi nigde da se zaposli, ponavljajući iste razloge koje je i ranije navodila. Gospođa Elton je ipak navaljivala da je ovlasti da sutradan napiše da pristaje.

Emma se pitala kako je Jane u stanju da sve to podnosi.

Izgledala je ljuta; govorila je oštro; i najzad, s odlučnošću koja je kod nje bila neobična, predloži da se dignu. »Da prošetaju malo. Da li bi gospodin Knightley hteo da im pokaže vrt, sve delove vrta. Želi sve da vidi«.

Upornost njene prijateljice prevršila je meru koju je ona mogla da izdrži. Nastala je vrućina; pošto su neko vreme šetali po vrtu, svaki za sebe, tako da ni troje nisu išli zajedno, nesvesno su pošli jedno za drugim u pravcu vrlo prijatne senke u širokom, malom drvoredu lipa, koji je, protežući se iza vrta uporedo s rekom, završavao ovaj park. Nije nikud vodio; na kraju se video samo nizak 



kameni zid s visokim stubovima, a ovi kao da su bili podignuti da daju utisak prilaza kući koja tu nikad nije postojala. Ma koliko da se dalo raspravljati da li je taj završetak lep, staza sama po sebi bila je krasna, a vidik na njenom kraju vanredno prijatan. Padina, u čijem je podnožju ležao Donwell, postepeno je bivala sve strmija iznad imanja; a na daljini od pola kilometra, obala je bila prilično okomita i visoka, sva pokrivena šumom.

Ispod te obale, na lepom i sklonjenom mestu, nalazilo se imanje Abey Mill, ispred koga su bile livade koje je reka jednim lepim lukom okruživala. Prijatan je bio taj vidik, prijatan za oko i za dušu.

Englesko zelenilo, engleska zasađena polja, engleska udobnost posmatrani pod zracima sunca, toplog ali ne i teškog. Na toj stazi Emma i g. Weston nađoše okupljeno celo društvo: ona odmah zapazi g, Knightley i Harrietu, kako su se odvojili od ostalih i polako idu ispred njih ka tom vidiku.

G. Knightley i Harrieta! Čudan tet-a-tete, ali joj je bilo milo kad ga je videla. Nekad bi prezrivo odbio da bude u njenom društvu i okrenuo bi se od nje bez mnogo ustručavanja. Sad su, izgleda, vodili prijatan razgovor. Nekad bi i njoj bilo krivo da vidi Harrietu na mestu odakle imanje Abey Mill tako lepo izgleda; ali se sad nije plašila. Mogla je bez opasnosti da ga posmatra sa svim okolnim blagostanjem i lepotom, bogatim pašnjacima i stadom, voćnjacima u cvetu i tankim stubom dima koji se dizao u nebo. Pridružila im se kad su stigli do zida, i videla da su više zauzeti razgovorom nego posmatranjem okoline. On je objašnjavao Harrieti kako se obrađuje zemlja i slično; Emmi je bio upućen osmeh koji kao da je govorio: »Ovo je moja stvar. Imam prava da govorim o tim stvarima, a da me ne osumnjiče da počinjem razgovor o Robertu Martinu. Ona ga nije sumnjičila. To je bila odviše stara priča, Robert Martin verovatno ne misli više na Harrietu. Zajedno prođoše nekoliko puta stazom. U senci je bilo vrlo mnogo svežine i Emmi se činilo da su joj to najprijatniji časovi tog dana. Posle toga uputiše se kući, svi su morali da uđu i posluže se. Seli su i počeli da jedu, a Frank 



Churchill se još nije pojavio. Gospođa Weston je izgledala i izgledala uzalud. Njegov otac nije hteo da prizna da se zabrinuo i smejao se njenom strahu, ali je ona i dalje želela da on proda tu svoju crnu kobilu. Kazao je da će doći, mnogo odlučnije nego obično. »Njegovoj ujni je mnogo bolje, pa je siguran da će doći«.

Stanje gospođe Churchill, međutim, lako se moglo promeniti, kao što su je mnogi odmah potsetili, i zahtevati od nećaka da, sasvim prirodno, ostane kraj nje; gospođu Weston najzad ubediše da misli, ili da samo tako kaže, kako ga je slabost gospođe Churchill morala sprečiti da dođe. Dok se o tom raspravljalo, Emma pogleda u Harrietu; vrlo dobro se držala i nije pokazala da je uzbuđena.

Posle hladne zakuske, trebalo je da se gosti još jednom prošetaju i vide ono što još nisu videli, stare ribnjake; možda da odu čak i do livada pod detelinom, koja je sutradan imala da se kosi, ili, u svakom slučaju, da osete ono zadovoljstvo koje čovek ima kad se ugreje i posle toga rashladi.

G. Woodhouse, koji je već napravio malu šetnju u najvišem delu vrta, gde čak ni po njegovom mišljenju nije moglo biti vlage sa rečice, nije se više nikud micao; Emma odluči da ostane pored njega, kako bi gospođu Weston njen muž mogao da odvede da se prošeta i razonodi, što je za njeno raspoloženje bilo potrebno. G. Knightley je učinio sve što je mogao da bi zabavio g. Woodhousea. Knjige s bakrorezima, kutije pune ordenja, kameja, korala i školjki, i sve druge porodične zbirke koje je imao u ormanima, sve je to izneo pred svog starog prijatelja da bi mu ovo prepodne brže prošlo; ta ljubaznost je savršeno uspela. G. Woodhouse se odlično zabavljao.

Gospođa Weston mu je sve to pokazivala, a on je sad hteo da sve pokaže Emmi; srećom, ličio je na kakvo dete samo po tome što nije bio kadar da s ukusom razlikuje ono što bi video, a inače je postupao sporo, postojano i smišljeno.

Međutim, pre no što je počeo da ih drugi put pregleda, Emma iziđe u predvorje da bi za časak na miru razgledala ulaz i zemljište na kome se nalazi kuća, i tek što je izišla kad se pojavi Jane Fairfax, 



dolazeći žurno iz vrta, kao da beži. Ne očekujući da odmah tu sretne gospođicu Woodhouse, u prvi mah se malo trgla; ali, ustvari, tražila je upravo gospođicu Woodhouse. »Hoćete li biti ljubazni«, reče ona, »kad primete da me nema, da kažete da sam otišla kući. Idem ovog časa. Moja tetka nema pojma da je tako kasno, niti da smo davno otišle od kuće; sigurna sam da će nas tražiti i rešila sam da odmah idem. Nisam o tome nikom ništa kazala. Samo bih kvarila društvo. Neki su otišli do ribnjaka, a neki do drvoreda lipa. Dok se svi ne vrate, niko neće opaziti da me nema; a kad opaze, hoćete li biti dobri da kažete da sam otišla?« »Razume se, ako vi to želite; ali nećete valjda sami pešice do Highburyja?« »Hoću; šta će mi biti? Brzo idem. Za dvadeset minuta ću biti kod kuće«. »Ali zaista je suviše daleko da potpuno sami pešačite. Neka naš sluga pođe s vama. Narediću da spreme naša kola. Biće ovde za pet minuta«. »Hvala, hvala, neću nikako. Više volim da idem pešice. Zar da se bojim da idem sama, ja koja ću možda uskoro morati da čuvam druge!« Govorila je veoma uzbuđeno i Emma joj, dirnuta odgovori: »To ne može biti razlog da se sada izlažete opasnosti. Moram da naredim da spreme kola. Čak je i ova vrućina opasna. Već ste umorni«. »Jesam«, odgovori ona, »umorna sam; ali to nije ona vrsta zamora... brz hod ća me osvežiti. Gospođice Woodhouse, svi mi ponekad osetimo šta znači duševni zamor. Ja sam, priznajem, potpuno klonula. Ućinićete mi najveću dobrotu ako me pustite da uradim kako hoću i kažete da sam otišla tek kad to bude neophodno«.

Emma nije više mogla da se protivi. Sve je pronikla; shvativši njena osećanja, pomože joj da smesta iziđe iz kuće i isprati je





predano kao prijateljica. Jane je pogleda na rastanku vrlo zahvalno; a njene reči kad su se rastale: »O, gospođice Woodhouse, kako je nekad prijatno biti sam!« kao da su se otele iz prebolnog srca pokazujući kako ona stalno mora da podnosi muke čak i od onih koji je najviše vole. »Zaista, ona kuća! Ona tetka!« govorila je Emma u sebi. vraćajući se u predvorje. »Sažaljevam vas. I ukoliko budete više pokazivali da vam teško padaju te strahote utoliko ću vas više voleti«. Nije prošlo ni četvrt sata otkako je otišla Jane, i tek što su pregledali neke slike trga sv. Marka u Veneciji, kad Frank Churchill stupi u sobu.

Emma nije mislila na njega; zaboravila ga je, ali se vrlo obradovala kad ga je ugledala, Gospođa Weston će se umiriti. Nije bila kriva crna kobila. Pravo su imali oni koji su kao razlog pomenuli gospođu Churchill. Zadržalo ga je trenutno pogoršanje njene bolesti, živčani napad, koji je trajao nekoliko časova.

Nije više ni mislio da će doći, sve do poslednjeg trenutka, i da je znao kako će jahati po zapari, i kako će zakasniti pored sve žurbe, veruje da ne bi ni dolazio. Velika je vrućina nikad nije tako nešto osetio, skoro bi voleo da je ostao kod kuće, ništa ga nije zamaralo tako kao vrućina, može da podnese i najveću hladnoću, ali vrućina je nepodnošljiva; i sede, vrlo žalosna izgleda, što je mogao dalje od poslednjih ostataka vatre koja je bila naložena za g. Woodhousea. »Ako mirno sedite, brzo ćete se rashladiti«, reče Emma. »Čim se rashladim, idem natrag. Biću potreban kod kuće, ali toliko se polagalo na to da dođem! Vi ćete zacelo skoro kući; celo društvo će se razići. Dolazeći ovamo sreo sam jednog člana. Ludost po ovakvom vremenu! Prava ludost! Emma je slušala i gledala ga, i ubrzo uvide da se stanje Franka Churchilla najbolje da opisati onom rečju »mrzovoljan«, koja tako mnogo kaže. Neki ljudi su uvek ljuti kad im je vrućina. Možda je i on takvog telesnog sastava; i pošto je znala da se jelom i pićem najčešće leče takve male slabosti,





preporučila mu je da se malo prihvati; u trpezariji će naći svega u izobilju, i ona mu milosrdno pokaza trpezariska vrata. »Ne, ne treba da jede. Nije gladan; samo će se više ugrejati«.

Međutim, posle dva-tri minuta popusti u svoju korist i, mrmljajući nešto o pivu od omorike, iziđe iz sobe. Emma posveti svu svoju pažnju ocu, govoreći u sebi: »Milo mi je što više nisam zaljubljena u njega. Ne dopada mi se čovek koga jedno toplo prepodne tako brzo poremeti. Harrietinoj blagoj naravi to neće smetati«.

U trpezariji je ostao toliko dugo da je imao vremena da se dobro okrepi i vratio se sasvim drukčiji, nije mu više bilo vrućina, lepo se ponašao, kao i uvek, privukao je stolicu blizu njih, pokazao da ga zanima ono čime su se bavili i izrazio žaljenje, na razuman način, ali očigledno se trudio da ga popravi; i, najzad, poče vrlo veselo da govori o beznačajnim stvarima. Razgledali su slike iz Švajcarske. »Čim mi ujna ozdravi, idem u inostranstvo«, reče on. »Neću se smiriti dok ne vidim neka od tih mesta. Poslaću jednoga dana svoje crteže da ih gledate, ili svoj opis puta da ga čitate, ili svoju pesmu.

Učiniću nešto da se istaknem«. »Možda, ali ne crtežima iz Švajcarske. Nikad nećete otići u Švajcarsku. Vaš ujak i ujna vam nikad neće dopustiti da napustite Englesku«. »Možda će i oni morati da idu. Možda će joj preporučiti toplije podneblje. Gotovo očekujem da ćemo svi otputovati u inostranstvo.

Uveravam vas da mi se tako čini. Jutros sam duboko uveren da ću uskoro poći na put. Trebalo bi da putujem. Dosta mi je nerada.

Potrebna mi je promena. Ozbiljno govorim, gospođice Woodhouse, ma šta vaše pronicljive oči zamišljale, sit sam Engleske, i sutra bih je napustio kad bih mogao«. »Siti ste blagostanja i preteranog uživanja. Zar niste u stanju da pronađete sebi nešto malo rada, pa da zadovoljni ostanete ovde?«





»Ja sit blagostanja i preteranog uživanja! Ne smatram, niti da živim u blagostanju niti da preterano uživam. Ni u čem što stvarno vredi nemam uspeha. Ne smatram ni najmanje da sam srećan«. »Pa ipak, niste tako tužni kao kad ste tek stigli. Hajde, pojedite i popijte još malo, pa ćete se vrlo dobro osećati. Još jedan zalogaj hladnog pečenja, još jedan gutljaj Madere s vodom skoro će vas izjednačiti s nama ostalima«. »Ne, neću se maći. Sedeću pored vas. Vi ste moj najbolji lek«. »Sutra idemo na Box Hill; i vi ćete s nama. To nije Švajcarska, ali će ipak biti nešto za jednog mladića kome je toliko potrebna promena. Hoćete li da ostanete do sutra i pođete s nama?« »Ne, svakako da neću; vratiću se kući večeras po hladovini«. »Ali možete opet da dođete sutra po jutarnjoj hladovini«. »Ne, to ne vredi. Ako bih došao, bio bih ljut«. »Onda, molim vas, ostanite u Richmondu«. »Ali ako to učinim, biću još više ljut. Biće mi teško kad pomislim da ste svi tu bez mene». »To su teškoće koje morate sami da rešite. Izaberite sami koliko hoćete da budete ljuti. Neću vas više nagovarati«.

Ostali počeše da se vraćaju, te se uskoro svi okupiše. Neki se veoma obradovaše kad ugledaše Franka, drugi to primiše sasvim hladnokrvno, ali su s svi ožalostili i uznemirili kad im je rečeno da ih je gospođica Fairfax napustila. To je sve potsetilo da je vreme da idu; posle kratkog dogovaranja za sutrašnji dan, raziđoše se. Ono malo sklonosti Franka Churchilla da ostane van društva sad se toliko smanjilo da su njegove poslednje reči Emmi glasile: »Dobro, ako vi želite da ostanem i da se pridružim društvu, ostaću«.

Ona mu se osmehnu u znak pristanka, i sad ga je samo hitan poziv iz Richmonda mogao naterati da ode pre sutrašnje večeri.





Imali su divan dan za Box Hill, a i sve ostale okolnosti u vezi

sa pripremama, smeštajem u kolima i tačnošću obećavale su da će to biti prijatan izlet. G. Weston je upravljao celom stvari, posredovao između Hartfielda i Parohiskog doma i svi su došli na vreme. Emma i Harrieta su pošle zajedno, gospođica Bates i njena sestričina s Eltonovima, gospoda na konjima.

Gospođa Weston je ostala sa g. Woodhouseom. Trebalo je još samo da budu srećni kad tamo stignu. Prešli su deset kilometara očekujući veliko zadovoljstvo i, kad su tek stigli, svi su uskliknuli diveći se, ali sve u svemu ceo taj dan nije mnogo uspeo. Osećao se neki zamor, neraspoloženje, nedostatak jedinstva, koji se nisu dali savladati. Suviše su se podvajali. Eltonovi su šetali za sebe, g.

Knightley se starao za gospođicu Bates i Jane, a Emma i Harrieta su pripale Franku Churchillu.

G. Weston je uzalud pokušavao da ih bolje uskladi. Isprva je izgledalo da je ova podela slučajna, ali se ona do kraja u suštini nije izmenila. Ustvari, g. i gospođa Elton bili su voljni da se mešaju s ostalima i budu ljubazni koliko mogu; ali, za ta dva sata koja su proveli na brdu, ni lep vidik, ni hladna užina, ni veseli g, Weston nisu bili u stanju da uklone težnju onih ostalih za podvajanjem.

Emmi je isprva bilo užasno dosadno. Nikad nije videla Franka Churchilla tako nezanimljivog i tako glupog. Nije rekao ništa što je vredelo da se čuje, gledao je, a nije video, divio se bez razumevanja, slušao ne znajući o čemu ona govori. Dok se on ponašao tako tupo, nikakvo čudo što je i Harrieta bila tupa: oboje su bili nepodnošljivi.

Kad su svi zajedno seli, bilo je nešto bolje, po njenom mišljenju mnogo bolje, jer je Frank Churchill postao razgovoran i veseo, obraćajući se prvenstveno njoj. Ukazivao joj je svu moguću pažnju. 



Izgledalo je da mu je jedina briga da je zabavi i da joj bude prijatan, a Emma je volela da se raspoloži i nije se ljutila da čuje koju laskavu reč, ponašala se isto tako veselo i živo, prijateljski ga potsticala i prihvatala njegovo udvaranje, više no i u ono prvo i najuzbudljivije vreme njihovog poznanstva. U njenim očima to sad nije više ništa značilo, ali, po oceni većine onih koji su posmatrali, moralo je ličiti na ono što se može dobro opisati samo engleskom rečju flert. »G.Frank Churchill je mnogo flertovao sa gospođicom Woodhouse«.

Izlagali su se da budu obeleženi tom rečenicom, koju će jedna gospa uputiti u Maple Grove, a druga u Irsku. A Emmina veselost i lakomislenost nije dolazila otuda što se ona osećala istinski srećnom; ne, nego pre zato što se osećala manje srećnom no što je očekivala.

Smejala se zato što se razočarala. I, mada su joj se njegove ljubaznosti sviđale i činile joj se sve izvanredno umesne, bilo da su učinjene iz prijateljstva, u udvaranju ili u šali, one joj nisu ponovo osvojile srce. Gledala je u njemu samo prijatelja. »Mnogo sam vam zahvalan«, reče on, »što ste me pozvali da dođem danas! Da nije bilo vas, sigurno bih izgubio sve zadovoljstvo koje sam doživeo na ovom izletu. Već sam bio odlučio da se vratim«. »Da, bili ste vrlo mrzovoljni, a ne znam zbog čega, sem ako nije zato što ste zadocnili za najbolje jagode. Pokazala sam se bolji prijatelj no što ste zaslužili. Ali bili ste skrušeni. Molili ste da vam zapovedim da dođete«. »Nemojte reći da sam bio mrzovoljan. Osećao sam se umoran.

Vrućina me slomila«. »Danas je toplije«. »Za mene nije. Danas mi je sasvim prijatno«. »Prijatno vam je zato što ste savladani«. »Što ste me vi savladali?, Da«. »Možda sam želela da to kažete, ali sam mislila, na samosavlađivanje. Juče ste na neki način raskinuli lance i utekli od sopstvene vlasti; ali danas ste se opet vratili, a pošto ja ne mogu 



uvek da budem s vama, bolje je da vam narav bude pod vašom vlašću nego pod mojom«. »Svodi se na isto. Ja ne mogu da vladam sobom bez neke pobude. Vi mi zapovedate, govorili ili ne. A uvek možete da budete sa mnom. Uvek ste sa mnom«. »Počev od juče u tri sata. Moj stalni uticaj nije mogao ranije početi, inače ne biste bili toliko neraspoloženi pre toga«. »Jače u tri sata! To je po vašem računu. A meni se čini da sam vas prvi put video u februaru«. »Na tu vašu lasku zaista se ne može ništa odgovoriti. Ali« (spustivši glas), »samo mi govorimo, a nema smisla pričati gluposti da bismo zabavljali sedmoro što ćute«. »Ja ne govorim ništa čega bih se stideo«, odgovori on sa živahnom bezočnošću. »Prvi put sam vas video u februaru. Neka me čuju svi na ovom brdu. Neka mi glas dopre do Majklema na jednoj strani, a na drugoj do Dorkinga. Prvi put sam vas video u februaru«.

A potom šapćući: »Naše društvo je užasno glupo. Šta da učinimo da ih razbudimo? Dobro će doći ma kakva budalaština. Moraće da progovore. Gospođe i gospodo, gospođica Woodhouse mi naređuje (a ona ma gde bila, uvek je prva) da kažem kako želi da zna o čemu svi vi mislite«.

Neki se nasmejaše i odgovoriše dobroćudno. Gospođica Bates reče vrlo mnogo stvari; gospođa Elton se napela kad je čula kako je gospođica Woodhouse prva; g. Knightley je odgovorio najjasnije: »Je li gospođica Woodhouse sigurna da bi volela da čuje o čemu svako od nas misli?« »O, ne, ne!« uzviknu Emma smejući se vrlo bezbrižno, »ni za šta na svetu. U ovom času to je poslednja stvar koju bih želela da izdržim. Bolje da čujem ma šta drugo, nego li o čemu svi vi mislite.

Neću reći baš svi. Ima možda jedno ili dvoje« (pogledajući na gospodina Westona i Harrietu) »od čijih misli ne bih strahovala«. »Tako nešto«, uzviknu gospođa Elton uzrujana, »ja ne bih smatrala da imam prava da pitam. Iako možda kao chaperon 



(pratilja) ovog društva, ja nikad nisam bila u nekom društvu... na izletu... mlade gospođice... udate žene...« To mrmljanje uglavnom je upućivala svome mužu, a on progunđa kao odgovor: »Sasvim tačno, mila moja, sasvim tačno. Tačno to je nešto nečuveno... ali ima žena koje svašta mogu da kažu. Pustite bolje da to prođe kao šala. Svakom je poznato kakvi se obziri vama duguju«. »Ne pomaže«, prošapta Frank Emmi. »Većina se uvredila.

Napašću ih veštije. Gospođe i gospodo, gospođica Woodhouse mi naređuje da kažem, kako odustaje od svog prava da sazna tačno o čemu svi vi mislite i zahteva samo da svako od vas ispriča nešto vrlo zabavno. Ovde je vas sedmoro, sem mene (koji sam, kako ona ljubazno veli, već veoma zabavan) i ona samo traži da od svakog od vas čuje nešto vrlo duhovito, bilo u prozi ili u stihu, bilo sopstveno ili tuđe; ili ako ne to, a onda dve stvari osrednje duhovite, ili tri stvari sasvim bez duha. Obavezuje se da će se od srca nasmejati svemu«. »O, vrlo dobro!« uzviknu gospođica Bates. »Onda ne treba da se plašim. 'Tri stvari sasvim bez duha'. To je, znate, taman za mene.

Sigurna sam da ću reći tri stvari bez duha čim otvorim usta, zar ne?« (Ona pogleda unaokolo, računajući veoma dobroćudno da će se svi saglasiti.) »I vi svi, zacelo, mislite da ću to moći da učinim?« Emma nije mogla odoleti. »Eh, gospođice, možda to neće biti tako lako. Oprostite, ali postoji ograničenje u pogledu broja, samo tri stvari«. Zavarana njenom potsmešljivom učtivošću, gospođica Bates nije odmah shvatila smisao ovih reci; a kad se dosetila, nije se naljutila, samo je lako rumenilo pokazivalo da je to možda boli. »A, da, razume se. Da, vidim šta hoće da kaže« (okrećući se g.

Knightleyju); »trudiću se da zadržim svoj jezik. Mora biti da sam koji put vrlo nesnosna, inače ona ne bi rekla tako nešto jednoj staroj prijateljici«.





»Sviđa mi se vaša zamisao«, uzviknu g. Weston. »Prima se, prima se. Ja ću se potruditi što bolje mogu. Smišljam jednu zagonetku. Kako će se ceniti zagonetka?« »Slabo, nažalost, vrlo slabo«, odgovori mu sin, »ali bićemo širokogrudi, naročito prema onom ko počne«. »Ne, ne«, reče Emma, »neće se slabo ceniti. Zagonetka koju načini gospodin Weston biće dovoljna da se oduži i za sebe i onog do sebe. Hajdete, gospodine, da čujemo«. »Ni sam ne znam je li mnogo duhovito«, reče g. Weston. »Zagonetka je suviše poznata, ali evo: Koja dva slova u azbuci izražavaju savršenstvo?« »Dva slova! Izražavaju savršenstvo! Pojma nemam«. »Eh, vi nećete nikad pogoditi. Vi« (govorio je Emmi) »sigurno nećete nikad pogoditi. Reći ću vam. M i A. EM, A, shvatate li?« Shvatila je i nagradila ga u istome času. Možda to nije bilo ništa naročito duhovito, ali se Emma mnogo smejala i veselila, a takođe i Frank i Harrieta. Ostalo društvo kao da nije bilo isto tako ushićeno; neki su izgledali kao da ništa nisu razumeli, a g. Knightley je ozbiljno rekao: »Sad je jasno kakva se vrsta duhovitosti traži, i gospodin Weston se ovim odlično pokazao, ali svakako je izbacio iz igre sve ostale. Savršenstvo nije trebalo tako brzo da se pojavi«. »O, što se mene tiče, mene morate izviniti«, reče gospođa Elton. »Ja zbilja ne mogu da pokušavam...nimalo ne volim takve stvari; Jednom sam dobila akrostih s mojim imenom, ali mi se ništa nije svideo. Znala sam ko ga je poslao. Neki strašan fićfirić. Znate na koga mislim« (klimnuvši glavom svome mužu). »Te su stvari zgodne o Božiću, kad se sedi oko kamina, ali, po mom mišljenju, sasvim su neumesne u leto, prilikom izleta u prirodu. Gospođica Woodhouse će morati da me izvini. Nisam od onih koji imaju spremne duhovitosti za svačiji ukus. Ne tvrdim da sam duhovita. Prilično sam živa duha na svoj način, ali mi se zaista mora dopustiti da sama procenim kad treba da govorim, a kad da ćutim. 



Ne računajte na nas, molim vas, gospodine Churchille. Ne računajte na gospodina Eltona, Knightleyja, Jane i mene. Nemamo ništa duhovito da kažemo, niko od nas«. »Da, da, molim vas, na računajte na mene«, dodade njen suprug s izvesnom podrugljivom skromnošću. »Ja, zaista, nemam ništa da kažem što bi moglo da zabavlja gospođicu Woodhouse ili ma koju mladu gospođicu. Davno oženjeni čovek, nikakve vajde od njega.

Hoćemo li da prošetamo, Augusta?« »Od sveg srca. Zamara me kad na izletu ovako dugo sedim na jednom mestu. Hodite, Jane, uzmite me pod ruku s druge strane«.

Međutim, Jane nije prihvatila poziv, te muž i žena odoše sami da prošetaju. »Srećan par!« reče Frank Churchille čim ga više nisu mogli čuti. »Divno pristaju jedno uz drugo! Baš su imali sreće, s obzirom da su se onako uzeli tek što su se upoznali u nekoj banji! Mislim da su se poznavali svega ono nekoliko nedelja u Batu! Izvanredno srećni! Zar se mogu oceniti nečije osobine u Batu ili u ma kojoj banji? Ne mogu, ništa se ne može znati. Tek kad čovek vidi ženu u njenom domu, sred njenog društva, onakvu kakva je uvek, tek onda može da stekne neko pravilno mišljenje. Bez toga, sve je nagađanje i sreća, i to obično zla sreća. Koliko je ljudi koji su se vezali posle jednog kratkog upoznavanja a kajali celog života« Gospođica Fairfax, koja je pre toga retko šta govorila, izuzev sa članovima svog užeg društva, sad progovori: »Nema sumnje, takve se stvari dešavaju«. Tu se zakašlja i prekide.

Frank Churchill joj se okrete da bi čuo. »Nešto ste rekli«, reče on ozbiljno. Ona dođe opet do glasa: »Htela sam samo da primetim da, iako takve nesrećne okolnosti zadese ponekad i muškarce i žene, verujem da nisu vrlo česte. Može da se rodi neka naklonost naglo i neoprezno, ali obično čovek ima vremena da se od nje izleči. Hoću da kažem da će samo slabe, neodlučne osobe (čija sreća uvek stoji na milost i nemilost slučaju) 



trpeti da im neke nesrećno poznanstvo zauvek stvara neprilike i patnje«.

On ne odgovori, već je samo pogleda i pokloni se pokorno. Ubrzo zatim reče veselo: »Eto, ja se tako malo oslanjam na svoj sud, da se nadam, ako se kad budem ženio, da će neko drugi izabrati ženu za mene. Hoćete li vi?« (On se okrete Emmi.) »Hoćete li da mi izaberete ženu? Ubeđen sam da će mi se svideti svaka koju biste vi izabrali. Znate, vi se i inače brinete za moju porodicu« (osmehujući se svome ocu). »Nađite mi nekog. Ja se ne žurim. Usvojite je, vaspitajte je«. »I da je načinim sličnom sebi?« »Svakako, ako samo možete«. »Vrlo dobro. Prihvatam taj zadatak. Imaćete divnu ženu«. »Mora biti vrlo živahna i imati oči lešnikove boje. Sve ostalo mi nije važno. Ja ću ići u inostranstvo na dve, tri godine, a kad se vratim, doći ću do vas po svoju ženu. Upamtite«.

Nije bilo opasnosti da će Emma zaboraviti. Taj zadatak probudio je u nje mnoge omiljene misli. Ne bi li Harrieta mogla da bude ta osoba, tako opisana? Izuzev očiju lešnikove boje, za dve godine mogla bi da se pretvori u sve što on želi. Možda već i u ovom trenutku pomišlja na Harrietu, ko zna? To se moglo izvesti iz toga što njoj prepušta vaspitanje. »Kako bi bilo da pođemo do gospođe Elton?« reče Jane svojoj tetki. »Kako hoćeš, mila moja. Vrlo rado. Kad god zaželiš. Bila sam i ranije gotova da pođem s njom, ali svejedno brzo ćemo ih stići. Eno je tamo, ne, to je neko drugi To je jedna od onih gospođa iz društva u irskim kolima, ne liči nimalo na nju. E pa, mislim...« One odoše dalje, a za njima posle pola minuta pođe g. Knightley. Ostali su samo g. Weston, njegov sin, Emma i Harrieta. Mladić se sad toliko razdragao da je to postalo skoro neprijatno. Čak i Emmi su najzad dosadili njegovo laskanje i vesele dosetke; požalila je što mesto toga ne šeta mirno po okolini ma s kim drugim iz društva, ili ne sedi 



sama i bez ikakvog udvarača, mirno posmatra divan predeo ispred sebe. Obradovala se kad se pojaviše sluge koje su ih tražile da im jave za kola, pa je i onu užurbanost, dok su prikupili društvo i pripremili se za polazak, i brigu gospođe Elton da njena kola budu prva, lako podnela imajući u izgledu mirnu vožnju kojom će se završiti sumnjive radosti ovog dana posvećenog veselju. Nadala se da se nikad više neće prevariti da učestvuje u takvom pothvatu, s tako rđavo usklađenim društvom.

Dok je čekala na kola, priđe joj g. Knightley. On se osvrte da bi se uverio da nikog nema u blizini, i onda reče: »Emma, moram još jednom da govorim s vama onako kako sam to ranije činio, mada mi vi to pravo možda ne dajete rado, nego ga preko volje trpite; pa ipak, moram ga, upotrebiti. Ne mogu da gledam kad rđavo postupate, a da vam ne ukažem na to, Kako ste mogli biti onako neosetljivi prema gospođici Bates? Kako ste mogli da budete onako surovo duhoviti prema ženi njenih osobina, njenih godina i njenog položaja? Emma, nisam mislio da je to moguće«.

Emma se seti, pocrvene, bi joj žao, ali pokuša da okrene na smeh. »Ali kako bih se uzdržala da ne kažem ono što sam kazala?

Niko se ne bi mogao uzdržati. Nije bilo baš toliko rđavo. Zacelo me nije razumela«. »Uveravam vas da jeste. Osetila je sve što ste hteli reći. Govorila je posle o tome. Žao mi je što niste čuli koliko je govorila, s kakvom smernošću i velikodušnošću. Žao mi je što niste čuli kako vas ceni što ste imali toliko strpljenja i mogli da joj ukazujete toliko pažnje, i vi i vaš otac, kad je ona sigurno veoma nesnosna u društvu«. »O!« uzviknu Emma, »znam da na svetu nema boljeg stvora, ali morate priznati da je u njoj, nažalost, dobrota pomešana s mnogo smešnoga«. »Pomešana je«, reče on, »slažem se; i da je ona »ružna, mogao bih dopustiti da ponekad smešno prevagne nad dobrim. Da je bogata, ne bih se brinuo šta će se dogoditi s njenim bezazlenim 



besmislicama i ne bih vama zamerao, ma kako se nepažljivo prema njoj ponašali. Da vam je ona ravna po položaju... ali, Emma, pomislite koliko je daleko od toga. Ona je sirota. Pala je sa visine ugodnog života na kojoj je rođena i, ako pogreši verovatno će pasti još dublje.

Nalazi se u stanju koje bi trebalo da pobudi vaše sažaljenje. Ono baš nije bilo lepo! Znala vas je još detetom, gledala vas kako rastete onda kada je značilo počast da ona nekog obilazi, a vi ste joj se sad lakomisleno i oholo potsmehnuli, ponizili je, i to pred njenom sestričinom a i pred drugima, od kojih će mnogi, a neki sigurnog slepo podražavati vaše ponašanje prema njoj.

Ovo van nije prijatno, Emma, a i meni nije ni najmanje prijatno ali moram i hoću, hoću da vam kažem istinu dok mogu.

Zadovoljan sam ako vam svojim iskrenim savetim dokažem da sam vam prijatelj, a verujem da ćete me jednog dana razumeti bolje no što možete sada«.

Razgovarajući tako približili su se kolima; ova su bila spremna; i pre no što je ona bila kadra ponovo da progovori on joj pomože da se popne. Pogrešno je tumačio osećanja usled kojih je okrenula lice na drugu stranu i ćutala. Ona su se sastojala samo od ljutnje na samu sebe, potištenosti i duboke zabrinutosti.

Nije bila u stanju da nešto kaže i, kad je ušla u kola, za čas je pala na sedište kao slomljena. Zatim, prebacujući sebi što se nije oprostila, nije mu zahvalila, što je otišao zlovoljna izgleda, izviri napolje želeći da popravi rečju i rukom, ali je već bilo dockan. On je otišao daleko a konji su krenuli. Osvrtala se još, ali uzalud: ubrzo brzinom koja joj je izgledala neobična, prešli po niz breg i sve je ostalo daleko iza njih. Nije se moglo iskazati koliko se jedila, skoro više no što je mogla da prikrije. Nikad u životu nije se osetila toliko uzbuđena, snuždena, ojađena. Njegove reči su je teško pogodile. Nije mogla poreći istinitost njegove primedbe. Sve joj je govorilo koliko su tačne. Kako je mogla biti tako surova, tako svirepa prema gospođici Bates! Kako je mogla da ode dotle da neko, koga ceni, stekne o njoj 



tako rđavo mišljenje! I kako je mogla dopustiti da se rastane s njim a da mu nijednom rečju ne zahvali, ne odobri, ma šta ljubazno ne kaže!

Vreme je nije uspokojilo. Što je više razmišljala sve se više mučila.

Nikad se nije osećala tako jadna. Srećom nije morala da govori.

Kraj nje je bila samo Harrieta koja je i sama izgledala neraspoložena, zamorena i vrlo voljna da ćuti. Iako je Emma, skoro celim putem do kuće osećala kako joj suze teku niz obraze, nije se trudila da ih zadrži, mada su bile tako neobjašnjive.





Taj nesrećni izlet na Box Hill, Emmi celo veče nije izlazio iz

glave. Nije znala šta su ostali iz društva o njemu mislili. Oni, svaki u svome domu, i na svoj način, možda su ga se sa zadovoljstvom sećali; ali njoj se činilo da nije nikad gore provela jedno prepodne, da joj izlet nije pružio nikakvog uživanja i da će ga zadržati u neprijatnoj uspomeni.

U poređenju s njim, veče koje je provela igrajući »dame« sa svojim ocem bilo je pravo blaženstvo.

Tu se, odista, krilo pravo zadovoljstvo, jer je radi njegove zabave žrtvovala najslađe časove dana; osećala je da joj se, ma koliko možda ne zaslužuje njegovu nežnu ljubav i poštovanje puno poverenja, ne može ništa ozbiljno zameriti u pogledu ponašanja uopšte. Verovala je da kao kći nije bez srca. Verovala je da niko ne bi bio u stanju da joj kaže: »Kako možete da budete tako svirepi prema svome ocu?, Moram, hoću da vam kažem istinu dok mogu«. Gospođica Bates neće nikad više... ne, nikad! Ako u budućnosti ljubaznost bude u stanju da izbriše prošlost, može se nadati da dobije oproštaj. Često se pokazivala nepažljiva, tako joj je savest govorila; nepažljiva možda više u mislima nego na delu; podrugljiva, neučtiva.

Ali tako više nije smelo da bude. Zagrejana istinskim kajanjem posetiće je već sutra ujutru, i to će biti početak, s njene strane, redovnih i ljubaznih odnosa na ravnoj nozi. Sutradan njena rešenost nije popustila, i otišla je rano, kako je ništa ne bi omelo. Nije nemoguće, mislila je da će usput Sresti g. Knightleyja ili će on možda naići dok ona bude u poseti. To joj ne bi smetalo. Neće se postideti što izgleda da se kaje, jer to čini iz srca i osećajući svoju krivicu. Dok je koračala, bacala je poglede prema Donwellu, ali ga ne vide. 



»Gospođe su kod kuće«.

Nikad se ranije nije obradovala tim rečima, niti je ulazila u hodnik i pela se uz stepenice sa željom da pričini zadovoljstvo, već samo da ispuni obavezu, niti da ga sama oseti, sem docnije kad se bude potsmevala. Kad je naišla, nastala je neka trka, čuli su se užurbani koraci i govor. Do nje je dopro glas gospođice Bates; nešto je trebalo da se brzo uradi; služavka je izgledala uplašena i zbunjena; zamolila je da pričeka jedan čas, a zatim je uvela prerano.

Tetka i sestričina pobegoše u susednu sobu. Jasno je videla Jane, i učinila joj se veoma bolesna; a, pre no što su se vrata zatvorila za njima, čula je kako gospođica Bates kaže: »Dakle, tako, draga moja, ja ću reći da si legla, a nema sumnje da si dovoljno bolesna«. Jadna stara gospođa Bates, učtiva i skromna kao i uvek, kao da nije shvatala šta se oko nje dešava. »Nažalost, Jane se ne oseća najbolje«, reče ona, »ali ne znam; kažu mi da je dobro. Verujem da će moja kći odmah doći, gospođice Woodhouse. Nadam se da ćete naći stolicu. Samo da Heti nije izišla.

Nisam u stanju... imate li stolicu, gospođice? Je li vam udobno gde sedite? Sigurno će se odmah vratiti«.

Emma se ozbiljno nadala da će se vratiti. Za trenutak se uplaši da je gospođica Bates izbegava. Ali se gospođica Bates uskoro pojavi: »Veoma joj je milo i mnogo zahvaljuje«, ali je Emmi savest govorila da to nije ona ranija, vesela govorljivost, a u izrazu i ponašanju bilo je više usiljenosti. Nadala se da će se možda povratiti staro raspoloženje, ako se vrlo prijateljski raspita za gospođicu Fairfax. To je odmah postigla. »Ah, gospođice Woodhouse, kako ste dobri! Pretpostavljam da ste čuli, i da ste došli da učestvujete u našoj radosti. Meni se to, odista, ne čini kao neka radost« (trepćući suznim očima), »ali biće nam vrlo teško da se rastanemo s njom, pošto je toliko vremena provela kod nas; sad je strašno zabolela glava, pisala je celo jutro: morala je da napiše duga pisma, znate, pukovniku Campbellu i gospođi Dixon. 'Draga moja', rekla sam joj, 'oslepećeš', jer su joj oči 



neprestano bile pune suza. Nije čudo, nije čudo. To je velika promena; mada je imala vanrednu sreću, takvo mesto, verujem, nije dobila nijedna mlada devojka na prvom koraku; nemojte misliti, gospođice Woodhouse, da smo nezahvalne za tu iznenadnu sreću« (opet lijući suze), »ali, jadnica, kad biste samo videli kako je boli glava. Kad čoveka nešto muči, nije u stanju da oseti nikakvu sreću kao što treba. Strašno je neraspoložena. Gledajući je, niko ne bi pomislio kako je ushićena i oduševljena što je dobila takvo mesto. Vi ćete je izviniti što nije izišla pred vas, nije u stanju, otišla je u svoju sobu. Terala sam je da legne u krevet. 'Draga moja', kazala sam, 'reći ću da si legla'; ali, međutim, nije to učinla; šeta po sobi. Ali kaže da će joj biti bolje sada, kada je napisala ta pisma. Biće joj vrlo žao što vas nije videla, gospođice Woodhouse, ali vi ćete biti dobri i izvinićete je. Čekali ste na vratima, sramota me je, ali nekako smo se užurbale.

Desilo se da nismo čule kad ste kucali, i dok niste pošli uz stepenice nismo znale da neko dolazi. 'To je sigurno gospođa Cole', kazala sam, 'niko drugi ne bi došao tako rano'., 'Pa dobro', reče ona, 'jedanput moramo i to da izdržimo, pa je bolje da to bude sad'. Ali tad uđe Pati i reče da ste vi. 'O!' rekoh ja, 'to je gospođica Woodhouse, sigurno će ti biti milo da je vidiš'., 'Ne, ne mogu nikog da vidim', reče ona, ustade i pođe iz sobe; i zbog toga smo vas pustile da čekate; mnogo nam je žao i krivo. 'Ako moraš da iziđeš, draga', rekoh ja, 'a ti idi, a ja ću kazati da si legla u postelju'«.

Emma je s najvećom pažnjom slušala. Srce joj je u poslednje vreme omekšalo prema Jane; a ta slika njenih sadašnjih patnji delovala je kao lek za sve ranije neplemenite sumnje, te je ostalo samo sažaljenje. Sećajući se svojih manje pravednih i manje plemenitih osećanja u prošlosti, morala je priznati da Jane može sasvim prirodno da se odluči da vidi gospođu Cole, ili ma koju drugu vernu prijateljicu, a da ne želi da vidi nju. Kazala je ono što je osećala, iskreno ožalošćena i zabrinuta, želeći iz sveg srca da taj korak na koji se, kako je čula od gospođice Bates, sad rešila, donese gospođici Fairfax što više koristi i udobnosti, »Mora biti da je to bolno 



za sve njih. Ona je razumela da će se cela stvar odložiti do povratka pukovnika Campbella«. »Tako ste dobri«, odgovori gospođica Bates, »ali vi ste uvek dobri«. Nije mogla da podnese to »uvek« i da ne bi slušala njene reči zahvalnosti, koje su je mučile, Emma otvoreno upita: »A kuda, ako smem da pitam, ide gospođica Fairfax?« . »Kod neke gospođe Smallridge, krasna žena, veoma otmena. staraće se za njene tri devojčice, divna dečica.

Nijedno mesto ne bi bilo zgodnije, ako izuzmemo možda porodicu gospođe Suckling i gospođe Brag; gospođa Suckling je s obema u prijateljskim odnosima i stanuje sasvim blizu, živi samo šest kilometara od Maple Grovea. Jane će biti samo šest kilometara daleko od Maple Grovea« »Gospođa Elton je, pretpostavljam, osoba kojoj gospođica Fairfax duguje...« »Da, naša dobra gospođa Elton. Najneumornija, prava prijateljica. Nije htela da čuje da Jane odbije. Nije joj dopustila da kaže 'Ne', jer je Jane, kad je čula (to je bilo prekjuče, upravo onog jutra kad smo bili u Donwellu), kad je čula, bila čvrsto rešena da ne primi tu ponudu, i to iz razloga koje ste pomenuli; tačno kao što kažete, odlučila je da ne počinje ništa do povratka pukovnika Campbella, i da je zasad ništa neće naterati da ulazi u neke obaveze, i to je više puta ponovila gospođi Elton, i, verujte mi, nisam imala pojma da će promeniti mišljenje, ali ta dobra gospođa Elton, koja uvek pametno rasuđuje, bolje je videla nego ja. Ne bih se svaki tako protivio i odbijao da primi Janein odgovor, ali je ona odlučno izjavila da neće odmah juče, kao što je Jane želela, javiti da odbija; čekaće, i eto, juče uveče rešeno je da Jane ide. Potpuno iznenađenje za mene! Nisam imala pojma! Jane je odvela u stranu gospođu Elton, i kazala joj odmah da je razmislivši o preimućstvima koja pruža zaposlenje kod gospođe Suckling, odlučila da prihvati ponudu. Nisam znala ništa od svega toga dok se nije rešila«. »Bili ste sinoć kod gospođe Elton?« 



»Da, svi mi; gospođa Elton nas je pozvala. To je bilo rešeno još na brdu, dok smo šetali s gospodinom Knightley. 'Svi morate da dođete večeras kod nas', kazala je, 'Moram da vas nateram da svi dođete'«. »I gospodin Knightley je bio, zar ne?« »Ne, nije; odmah je odbio; mada sam verovala da će doći, jer je gospođa Elton izjavila da ga neće pustiti da ode, nije se pojavio, ali smo, moja majka, Jane i ja, sve tri bile i provele smo vrlo prijatno veče. S tako dobrim prijateljima, znate, gospođice Woodhouse, uvek je prijatno, mada su svi izgledali malo umorni posle jutarnjeg izleta.

Znate, i zadovoljstvo zamara, i ne bih mogla reći da je iko od njih mnogo uživao. Pa ipak, meni će ostati u sećanju kao vrlo prijatan izlet, i beskrajno sam zahvalna dobrim prijateljima koji su me pozvali«. »Gospođica Fairfax je, mada vi to niste zapazili, celog jutra razmišljala kakvu odluku da donese«. »Svakako«. »Ma kad se to desilo, i njoj i svima njenim prijateljima mora biti teško, ali, nadam se da će u svojoj službi naići na sve moguće olakšice, mislim u pogledu naravi i ophođenja te porodice«. »Blagodarim, draga gospođice Woodhouse. Da, odista, dobiće sve što god bi je moglo učiniti srećnom na takvom poslu. Izuzev porodica Suckling i Brag, među svima poznanicima gospođe Elton nema nijedne kuće gde bi se tako otmeno živelo i s vaspitačicom tako širokogrudo postupalo. Gospođa Smallridge je vanredna žena!

Kod nje se živi skoro kao u Maple Groveu, a što se tiče dece, sem malih Sucklingovih i malih Bragovih, nigde nema tako otmene i slatke dečice. Prema Jane će se ponašati s mnogo poštovanja i dobrote. Imaće samo zadovoljstva, život će joj biti pun zadovoljstava.

A njena plata, zaista se ne usuđujem da vama, gospođice Woodhouse, kažem koliku će platu imati. Čak i vi koji ste navikli na velike svote, teško ćete verovati da jedna mlada osoba kao što je Jane može toliko da dobije«.





»Ah, gospođo«, uzviknu Emma, »ako su ostala deca iole onakva kakva sam ja bila, smatram da je i pet puta veća plata od najveće za koju sam dosad čula, mučno zarađena«. »Vi ste vrlo plemeniti«. »A kad gospođica Fairfax treba da otputuje?« »Vrlo brzo, vrlo brzo, nažalost; to je najgore od svega. Za dve nedelje. Gospođi Smallridge se mnogo žuri. Jadna moja majka ne zna kako će to podneti. I zato pokušavam da joj odvratim pažnju od tih misli, pa joj govorim, 'De, de, majko, ne mislite više o tome'«. »Svima njenim prijateljima biće zacelo žao što će je izgubiti. A zar pukovniku i gospođi Campbell neće biti žao kad budu čuli da se uposlila pre njihovog povratka?« »Hoće, Jane je uverena da će im biti žao; međutim, to je mesto takvo da nema razloga da ga odbije. Strašno sam se iznenadila kad mi je saopštila šta je kazala gospođi Elton, i kad mi je gospođa Elton istog trenutka prišla i izjavila kako se raduje. Bilo je to pre čaja, čekajte, ne, nije moglo biti pre čaja, jer se sećam da sam pomislila... o, ne, sad sam se setila, sad znam; nešto se dogodilo pre čaja, ali ne to. Pre čaja su pozvali gospodina Eltona i on je izišao iz sobe; sin starog Johna Abdija je hteo da s njim razgovara. Jadni John, vrlo ga mnogo cenim; dvadeset sedam godina je bio pisar kod mog jadnog oca; a sad taj jadni starac ne može da se digne iz postelje, mnogo pati od kostobolje, danas moram da ga obiđem; i Jane će sigurno poći ako bude uopšte izlazila. Sin jadnog Johna došao je da govori s gospodinom Eltonom o nomoći koju daje parohija; on sam nije siromašan, znate, pošto je glavni sluga kod »Krune«, konjušar i sve drugo, ali ipak nema dovoljno sredstava da sam izdržava svog oca. I tako nam je gospodin Elton, kad se vratio, ispričao šta mu je kazao konjušar John, kako su iz Randallsa poslali po dvokolice da odvezu Franka Churchilla u Richmond. To se odigralo pre čaja. A Jane je razgovarala s gospođom Elton posle čaja«. Gospođica Bates nije davala vremena Emmi da kaže kako za taj događaj nije uopšte čula.

Ali to nije bilo važno, pošto je, i ne misleći da Emma nije možda 



upoznata sa svima pojedinostima o odlasku Franka Churchilla, nastavila da ih sve iznosi. Ono što je g. Elton o tog stvari saznao od konjušara zasnivalo se na onome što je čuo sam konjušar i sluge u Randallsu i svodilo se na ovo: ubrzo pošto su se vratili s izleta na Box Hill, došao je glasnik iz Richmonda, a, uostalom, nisu se mnogo iznenadili dolasku tog glasnika; g. Churchill je poslao svom nećaku kratko pismo u kome ga je uglavnom izvestio o prilično nepovoljnom stanju zdravlja gospođe Churchill i zamolio ga da se vrati najdalje do sutradan u jutru.

Ali g. Frank Churchill se rešio da se odmah vrati, ne čekajući ni časa, i pošto je njegov konj nazebao, smesta su poslali Toma kod »Krune« po njihove dvokolice; konjušar je bio napolju i video ih kad su prošle i kako je momak vozio brzo i gonio konja. U svemu tom nije bilo ničeg što bi Emmu iznenadilo i probudilo joj radoznalost; privuklo joj je jedino pažnju što je bilo u vezi s pitanjem kojim su se već bavile njene misli. Na nju je ostavljalo jak utisak koliko različito znače u svetu gospođe Churchill i Jane Fairfax; jedna je bila sve, a druga ništa. Sedela je tako razmišljajući o tome kako su sudbine za žene različite, potpuno nesvesna u šta se zagledala, kad je trgoše reči gospođice Bates: »Da, vidim o čemu mislite, o klaviru. Šta će biti s njim. Sasvim tačno. Jadna Jane je malopre o njemu govorila.

'Moraćeš da odeš', kazala je, 'ti i ja moramo da se rastanemo. Nema razloga da ostaješ ovde. Pa ipak, neka ostane', kazala je. 'čuvajte ga dok se ne vrati pukovnik Campbell. Razgovaraću s njim o tome; on će odlučiti šta da radim; on će me izvući iz svih teškoća'. Verujem da ni dan danas ne zna da li joj ga je poklonio on ili njegova kći«.

Emma je sad morala do pomisli na klavir; bilo joj je neprijatno kad se setila svega što je sasvim neosnovano i nepravedno pretpostavljala, pa je uskoro zaključila da je dovoljno sedela; pošto se ponovo usudila da izrazi svoje najbolje želje, koje su zaista dolazile iz srca, oprosti se i ode.





Neprestano zadubljena u te misli, Emma je došla do

kuće, ali kad je ušla u salon, zatekla je osobe koje su je morale začuditi.

G. Knightley i Harrieta došli su dok je ona bila van kuće i sedeli su s njenim ocem.

G. Knightley je odmah ustao i glasom koji je, nesumnjivo bio ozbiljniji no obično, rekao: »Nisam hteo da odem pre no što bih vas video, ali žurim i zato moram odmah poći. Odlazim u London da provedem nekoliko dana sa Johnom i Isabellom. Imate li što da im pošaljete ili poručite, sem pozdrava?« »Baš ništa. Ali to je kod vas nešto iznenadno?« »Da... prilično... pomišljao sam na to već neko vreme«.

Emma je bila sigurna da joj nije oprostio: nije izgledao kao obično. Ali vremenom će uvideti, mislila je da treba opet da budu prijatelji. Dok je on stajao kao da hoće da pođe, a nije polazio, otac poče da je zapitkuje. »Dakle, draga moja jesi li dobro stigla tamo? Kako je moja uvažena stara prijateljica i njena kćer? Verujern da im je moralo biti veoma milo što si ih obišla. Emma je išla da poseti gospođu i gospođicu Bates: gospodine Knightley, kao što sam vam već kazao.

Ona je uvek veoma pažljiva prema njima«.

Emmu obli rumen zbog te nezaslužene pohvale, pa smešeći se i odmahujući glavom značajno pogleda u g. Knightleyja.

Izgledalo je da je u njegovim očima istog trenutka načinila povoljan utisak, kao da su ove dokučile istinu iz njenih, shvatile i odale poštu dobroti kojom se ispunilo njeno srce. Gledao je blistavim, toplim pogledom, kojim se osećala bogato nagrađena, a trenutak docnije još više, zbog jednog njegovog pokreta koji je pokazivao veću 



srdačnost no obično. Uze je za ruku; je li ona sama učinila prvi pokret, ne bi mogla reći, možda je ona nekako pružila, u svakom slučaju on joj uze ruku, stište je, i nesumnjio je hteo da je prinese svojim usnama, tada mu, izgleda, nešto pade na um, pa je popusti.

Zašto se uzdržao, zašto se predomislio kad je već skoro dovršio pokret, nije mogla da shvati. Mislila je da bi pametnije učinio da se nije zaustavio. Ali namera mu je bila nesumnjiva; i da li zato što se u njegovom ponašanju uopšte uvek vrlo malo osećalo udvaranje, ili iz bilo kog drugog uzroka, činilo joj se da mu izvanredno dobro pristaje.

On je to činio veoma prosto i u isti mah veoma dostojanstveno. S velikim zadovoljstvom mislila je na taj pokušaj koji je izražavao savršeno prijateljstvo.

Odmah potom on ih napusti, nestade ga za tren oka. Uvek se kretao hitro, kao čovek koji ne ume da bude neodlučan niti da okleva, ali sad iščezao s još više naglosti no obično. Emmi nije moglo biti krivo što je išla kod gospođice Bates ali je žalila što nije pošla od nje deset minuta ranije; bilo bi joj veliko zadovoljstvo da s g.

Knightleyjem razgovara o zaposlenju Jane Fairfax.

Nije joj bilo krivo ni što će otići porodici na Brunsviškom trgu, jer je znala koliko će ih obradovati, ali bolje da se to desilo u pogodnije vreme, a bilo bi prijatnije i da je ranije znala, ipak rastali su se kao pravi prijatelji; nije se mogla varati u značenju njegovog držanja i njegovog nedovršenog laskavog čina: učinio je to da bi je uverio da o njoj ponovo ima isto dobro mišljenje kao i ranije. Saznala je da je sedeo s njenim ocem već pola sata. Šteta što se nije ranije vratila. Želeći da odvrati oca od neprijatnih misli o g. Knightleyju koji odlazi u London, i to tako naglo, i još na konju, što će on sve, znala je, oceniti kao vrlo rđavo, Emma mu saopšti šta je čula o Jane Fairfax i vide da nije pogrešila računajući na dejstvo te vesti pokazala se kao vrlo korisna protivteža, zanimala ga je, a nije uznemiravala. On se odavno svikao na misao da će Jane Fairfax otići za vaspitačicu i mogao je o tome





da govori vedro, dok je odlazak g. Knightleyja za London delovao kao neočekivan udar. »Iskreno se radujem, mila moja, što će ona dobiti tako ugodno mesto. Gospođa Elton je veoma dobrodušna i prijatna žena i verujem da su i njeni poznanici sasvim kako treba. Nadam se da tamo nema vlage i da će se lepo starati za njeno zdravlje. To treba da im bude prva stvar, kao što je za mene uvek bilo na prvom mestu zdravlje sirote gospođice Taylor. Znaš, mila moja, ona će toj gospođi biti ono što je za nas bila gospođica Taylor. I nadam se da će joj u jednom pogledu biti bolje, i neće pasti u iskušenje da ode iz kuće koja je toliko godina bila njen dom«.

Sledećeg dana stiže iz Richmonda vest koja sve ostale baci u zasenak. U Randalls je stigao naročiti glasnik da javi da je umrla gospođa Churchill. Mada njen nećak nije imao naročitog razloga da zbog nje požuri natrag, ona je poživela samo još trideset šest sati po njegovom povratku. Iznenadan udar, drukčiji od svega što se moglo predviđati na osnovu njenog opšteg stanja, odneo je s ovog sveta posle kraće borbe. Velike gospođe Churchill nije više bilo. Javila su se osećanja koja takvi događaji neminovno izazivaju. Svi su u izvesnom stepenu bili sumorni i tužni, puni žalosti za onom koja je otišla i brige za preživele prijatelje, a posle pristojnog vremena zaželeli su da znaju gde će biti sahranjena.

Gold Smith nam kaže, kad lepa žena izgubi glavu, ne ostaje joj drugo nego da umre; onoj koja postane nesnosna može se to isto preporučiti da bi popravila svoj rđav glas. O gospođi Churchill, koju bar dvadeset pet godina niko nije voleo, sad se govorilo sa žaljenjem.

U jednom pogledu su joj potpuno dali za pravo. Nikad ranije nije se priznavalo da je ona ozbiljno bolesna. Ovaj događaj oslobodio je optužbe da je uobražena bolesnica, ćudljiva i sebična kao sve takve bolesnice. »Sirota gospođa Churchill! Nema sumnje da je mnogo patila: više no što je iko ikad pretpostavljao, a od neprestanih bolova često se izmeni narav. Tužan događaj, veliki udar, kraj svih njenih mana. 



Šta će gospodin Churchill bez nje? Taj gubitak: će za gospodina Churchilla biti zaista užasan.

Gospodin Churchill je nikad neće prežaliti« čak je i g. Weston odmahivao glavom, svečana izgleda, govoreći: »Ah, ta jadna žena, ko bi to pomislio!« i rešio je da je što dostojnije ožali. Njegova žena je uzdišući i razmišljajući o životu sedela nad svojim ručnim radom, i pokazivala puno sažaljenja i istinske, mirne razboritosti. Oboma je jedna od prvih pomisli bila kako će to delovatj na Franka.

I Emma je odmah o tome razmišljala. Narav gospođe Churchill, žalost njenog muža, ona pređe u pameti i jedno i drugo s poštovanjem i sažaljenjem, a zatim se s više vedrine zadrži na mislima kako bi na Franka mogao da utiče ovaj događaj, kako bi mu mogao koristiti, osloboditi ga. U času je sagledala sve moguće dobro.

Sad naklonost prema Harrieti Smith ne bi naišla na prepreke. Niko se nije bojao g. Churchilla koji više ne zavisi od svoje žene: on je bio mek čovek, koji se da voditi i koga bi njegov nećak moga da privoli na što god hoće.

Ostajalo je samo da se u nećaka stvori ta naklonost, a Emma se, kraj sve svoje dobre volje u toj stvari, nije osećala sigurna da je ova već stvorena. Harrieta se u ovoj prilici držala izvanredno dobro i odlično je vladala sobom. Ako joj se i probudila neka nova nada, nije ništa pokazala. Emma je s radošću posmatrala taj dokaz njene pojačane volje, izbegavajući da nagovesti ma šta što bi je moglo dovesti u opasnost. Zato su o smrti gospođe Churchill razgovarale s uzajamnom uzdržljivošću.

U Randalls su stizala pisma od Franka, kratka pisma u kojima je javljao sve o njihovom stanju i namerama što je imalo neposrednijeg značaja. G. Churchill se osećao bolje no što se moglo očekivati; kad posmrtni ostaci budu preneti u Yorkshir, oni će preći prvo u kuću nekog njegovog starog prijatelja u Windsoru, kome je g.

Churchill poslednjih deset godina stalno obećavao da će doći u goste.

Zasad nije imalo šta da se čini za Harrietu. Emma je mogla samo da joj poželi sve najbolje za budućnost. 



Preče je bilo da se ukaže pažnja Jane Fairfax, pred kojom su se izgledi na sreću zatvarali, dok su se pred Harrietom otvarali, i čije pretstojeće zaposlenje sad nije ostavljalo mnogo vremena svakom onom u Highburyju koji bi hteo da se pokaže ljubazan prema njoj, a u Emme je to postala glavna želja.

Nije se skoro ni zbog čeg toliko kajala, koliko zbog svoje ranije hladnoće. Sad je želela da obaspe svim mogućim znacima obzira i naklonosti upravo onu osobu koju je više meseci zanemarivala. Želela je da joj bude od koristi, da joj pokaže da ceni njeno društvo i posvedoči svoju poštu i uvaženje. Rešila se da je pozove na jedan dan u Hartfield. Napisala joj je pisamce, ali je poziv odbijen i to usmenom porukom: »Gospođici Fairfax nije dobro i zato nije mogla da piše«.

Kad je g. Perry istog jutra došao u Hartfield pokazalo se da je ona zbilja bolesna, jer je on morao da je obiđe, iako protiv njene volje, da pati od teških glavobolja i živčane groznice, toliko da on sumnja da će u određeno vreme biti u stanju da ode gospođi Smallridge. Zasad joj je zdravlje izgledalo sasvim poremećeno, izgubila je želju za jelom, i mada nije bilo naročito opasnih znakova, ničeg u plućima, čega se porodica uvek bojala, g. Perry nije bio spokojan.

Smatrao je da je uzela na svoja pleća više no što je kadra da podnese, da to i sama oseća samo neće da prizna. Kao da je izgubila svaku hrabrost. Sredina u kojoj se sada nalazi, mora da primeti, nije pogodna za živčane slabosti; ograničena je stalno na jednu sobu, on bi voleo da je to drukčije, a za njenu dobru tetku mora priznati, iako je to njegova stara prijateljica, da nije baš najbolja družbenica za takvu bolesnicu.

Nema sumnje da se ona stara za nju i da je neguje: stvar je upravo u tome što preteruje. Bojao se da ta nega gospođici Fairfax više škodi nego koristi; Emma ga je slušala veoma brižno; sve joj je više bilo žao nje i lupala je glavu da pronađe kako bi joj mogla koristiti. Možda bi joj dobro činilo da se odvoji bar sat-dva, od njene tetke i da promeni malo vazduh i okolinu, u mirnom, razboritom 



razgovoru, makar i za sat-dva. Sutradan ujutru napisala joj je opet pismo u kome joj je što je moguće nežnije javila da će doći po nju kolima u svako doba koje ona odredi, napominjući da se posavetovala s g. Perryjem koji smatra da će takva šetnja sigurno dobro činiti njegovoj bolesnici.

Kao odgovor stigla je samo ova kratka beleška: »Gospođica Fairfax pozdravlja i zahvaljuje, ali nije u stanju da izdrži nikakvu šetnju«.

Emmi se činilo da je njeno pismo zasluživalo nešto bolji odgovor, ali nije mogla da se ljuti na reči koje su, ispisane drhtavim, nejednakim rukopisom, jasno ukazivale na bolest, pa je mislila samo kako bi najbolje mogla da savlada taj njen otpor svakoj poseti ili pomoći. Zato je, uprkos onakvog odgovora, naredila da se spreme kola i odvezla se do gospođice Bates, nadajući se da će privoleti Jane na šetnju, ali uzalud. Gospođica Bates je došla do kola puna zahvalnosti, saglasivši se najozbiljnije da bi izlazak na vazduh činio Jane mnogo dobra, i Emma je, poručujući po njoj, pokušala sve što je mogla da ubedi Jane, ali se ništa nije moglo učiniti. Gospođica Bates se vratila bez uspeha.

Jane se nije dala nagovoriti, izgleda da joj je pozlilo već od samog predloga da iziđe na vazduh. Emma bi volela da je i sama vidi i pokuša svoje sposobnosti, ali upravo kad je htela da nagovesti tu želju, gospođica Bates reče nešto kao da je obećala svojoj sestričini da nipošto neće pustiti unutra gospođicu Woodhouse. »Zaista, istinu da kažem, sirota Jane ne može nikoga da podnese, baš nikoga, istina, gospođu Elton nisu mogle da spreče, a gospođa Cole je toliko bila uporna, a gospođa Perry je toliko navaljivala, ali sem njih, Jane zbilja nije htela nikoga da primi«.

Emma nije želela da je svrstaju s ženama kao što su gospođa Elton, gospođa Perry i gospođa Cole, koje su u stanju da se svuda nametnu; a nije mogla osećati da ona sama ima neko izuzetno pravo, te se povinova i samo još upita gospođicu Bates šta bi njena





sestričina volela da jede i šta joj je preporučeno, želeći da tu, ako je moguće, pomogne.

O tome se gospođica Bates mnogo vajkala i naširoko pričala: Jane skoro ništa neće da jede, g. Perry je preporučio jaku hranu, ali što god su uspeli da nabave (a niko nikad nije imao tako dobre susede) ona ne može da okusi. Čim je stigla kući, Emma pozva svoju domaćicu, pregleda šta sve ima u ostavi i gospođici Bates posla odmah teglu američkog slatkog korena, odlične kakvoće, s jednim vrlo srdačnim pismom. Pola sata docnije slatki koren je stigao natrag, s mnogo zahvalnosti od gospođice Bates, ali »Draga Jane nije mogla da se smiri dok se to ne vrati; ona to ne može da jede, a sem toga, naglasila je da naročito kaže da njoj ništa nije potrebno«.

Kad je posle toga čula da su Jane videli kako luta poljanama prilično udaljenim od Highburyja, i to popodne onog istog dana kada je, pod izgovorom da ne može da izdrži nikakvu šetnju, onako odlučno odbila da se izveze s njom kolima, Emmi je moralo biti jasno, pošto je sve povezala u svojoj glavi, da Jane neće od nje, Emme, da primi nikakvu ljubaznost.

Bilo joj je žao, veoma žao. Srce je bolelo što se Jane nalazi u takvom stanju koje je još žalosnijim činila ta razdražljivost, nedoslednost u postupcima i nedovoljna snaga; a bolelo je što Jane tako malo veruje iskrenosti njenih osećanja i tako malo ceni njeno prijateljstvo.

Tešila se što je znala da su joj namere dobre i što može reći da g.

Knightley ovog puta ne bi našao ništa da joj zameri, ako bi bio upućen u sve njene pokušaje da pomogne Jane Fairfax, čak ako bi zavirio i u njeno srce.





Jednog

jutra, deset dana otprilike posle smrti gospođe Churchill, Emmu je pozvao g. Weston da siđe, koji je u žurbi i ne može da ostane ni pet minuta ali bi želeo da govori s njom lično.

Presreo je na salonskim vratima i čim se pozdravio odmah je tišim glasom, da ga ne bi čuo njen otac, kazao: »Možete li u bilo koje vreme ovog jutra da dođete do Randallsa? Dođite, gospođa Weston želi da vas vidi. Mora da vas vidi«. »Da joj nije zlo?« »Ne, ne, ni najmanje, samo se malo uznemirila. Naredila bi da spreme kočije i došla bi vama, ali mora da vas vidi nasamo, a to, znate« (pokazujući glavom prema njenom ocu), »hm, možete li da dođete?« »Razume se. Ovog časa, ako hoćete. Nemoguće mi je da odbijem nešto što na takav način tražite, ali šta se moglo desiti? Je li stvarno da nije bolesna?« »Imajte poverenja u mene, ali ne pitajte ništa više. Sve ćete čuti kad bude trebalo. Vrlo neobjašnjiva stvar! Ali, pst, pst!« Čak ni Emma nije bila u stanju da pogodi šta je sve to značilo.

Njegov izraz lica nagoveštavao je nešto odista važno.

Ali, pošto je njena prijateljica bila zdrava, nastojala je da se ne brine, i saopštivši ocu da će se sad prošetati, ubrzo izađe iz kuće s g.

Westonom i uputi se brzim koracima Randallsu. »A sad«, reče Emma, pošto su prilično odmakli od kapije, »sad mi, gospodine Westone, recite šta se desilo«. »Ne, neću«, odgovori on ozbiljno. »Ne pitajte me. Obećao 'sam svojoj ženi da ću sve prepustiti njoj.. Ona će vam tu vest pažljivije saopštiti nego ja. Ne budite nestrpljivi, Emma; sve ćete to isuviše rano saznati«. 



»Pažljivije saopštiti!« uzviknu Emma i stade kao ukopana od straha. »Blagi Bože! Gospodine Westone, kažite mi omah. Dogodilo se nešto na Brunsviškom trgu. Znam da jeste. Recite mi, zahtevam da mi ovog časa kažete šta je bilo«. »Nije ništa, vi se varate«. »Gospodine Westone, nemojte da se igrate sa mnom. Razmislite koliko meni dragih osoba živi na Brunsviškom trgu. Koja je od njih?

Preklinjem vas svim što je najsvetije da mi ništa ne sakrijete«. »Dajem vam reč, Emma«. »Dajete mi reč! Zašto se ne zakunete! Zašto se čašću ne zakunete da se ne radi ni o jednom od njih? O, Bože moj! Šta to ima da mi se saopšti što se ne odnosi ni na jednog člana te porodice?« »Časti mi«, reče on veoma ozbiljno, »ne odnosi se ni na jednog od njih. Nije ni u najmanjoj vezi s nekim ljudskim stvorom koje se zove Knightley«. Emmi se vrati hrabrost i pođe dalje. »Pogrešio sam«, nastavi on, »što sam kazao da će vam pažljivije saopštiti tu vest. Nije trebalo da upotrebim taj izraz. Ustvari, ne tiče se vas, tiče se samo mene; to jest, tako se nadamo. Hm! Ukratko, draga moja Emma, nema razloga da se uznemiravate. Ne kažem da ta stvar nije neprijatna, ali bi moglo biti mnogo gore. Ako budemo brzo išli, uskoro ćemo stići u Randalls«.

Emma uvide da će morati da čeka; to je zahtevalo od nje da se malo savlada. Nije više postavila nijedno pitanje, samo je njena mašta radila a tako joj se uskoro učini moguće da se radi o nekoj novčanoj stvari, nečem što je tog časa iskrslo i bilo neprijatno za njegovu porodicu; nečem što je izišlo na videlo posle nedavnog događaja u Richmondu. Glava joj je bila puna pretpostavki. Ima možda, pola tuceta vanbračne dece, i jadni Frank Churchill neće ništa naslediti. Mada je to vrlo nezgodno, ne bi je nimalo žalostilo.

Izazvalo je samo malo veću radoznalost. »Ko je onaj gospodin na konju?« upita ona dok su pešačili dalje; progovorila je više da bi pomogla g. Westonu da sačuva svoju tajnu, nego iz kakvog drugog razloga. 



»Ne znam. Jedan od Otvejevih. Nije Frank; uveravam vas da nije Frank. Njega nećete videti. Sad je već prešao pola puta za Windsor«. »Znači da je vaš sin bio kod vas?« »Jeste; zar niste znali? Da, da, uostalom nije važno«. Ućuta za trenutak, a zatim dodade, mnogo opreznijim i odmerenijim glasom: »Da, Frank je došao jutros samo da vidi kako smo«. Požuriše napred i uskoro stigoše u Randalls. »Eto, draga«, reče on kad su ušli u sobu, »doveo sam je, a sad se nadam da će vam biti lakše: ostaviću vas same. Ne vredi odlagati.

Neću biti daleko, ako vam budem potreban«.

Emma je jasno čula kad je tišim glasom dodao, pre no što je izašao iz sobe: »Održao sam reč. Nema pojma«.

Gospođa Weston je vrlo rđavo izgledala, lice joj je odavalo da je uzrujana, te se Emma još više uznemiri: čim su ostale same, živo je upita: »Šta je, draga moja prijateljice? Vidim da desilo nešto vrlo neprijatno; recite mi odmah šta je. Dolazeći ovamo, bila sam u potpunoj neizvesnosti. Mi obe mrzimo neizvesnost. Molim vas, prekratite moju. Biće vam lakše ako budete govorili o svojoj nevolji, pa ma šta to bilo«. »Zar, zaista, ne znate ništa?« upita gospođa Weston drhtavim glasom. »Zar ne možete, draga moja Emma, zar ne možete da naslutite šta ćete čuti?« »Naslućujem da je to nešto što se tiče gospodina Franka Churchilla«, »U pravu ste. Tiče se njega, i odmah ću vam reći«, (uzimajući svoj vez, rešena da ne diže pogled). »Jutros je bio zbog jedne izvanredno čudne stvari. Nemoguće mi je da iskažem koliko smo se iznenadili. Došao je da govori sa ocem o svojoj nameri, da mu saopšti svoju naklonost...«





Zastala je da predahne. Emma prvo pomisli na sebe, a onda na Harrietu. »Više nego naklonost«, nastavi gospođa Weston: »veridbu, stvarnu veridbu. Šta ćete vi, Emma, reći, šta će ceo svet reći, kad se sazna da su se Frank Churchill i gospođica Fairfax verili; ne, nego da su odavno vereni?« Emma potskoči od iznenađenja i užasnuta povika: »Jane Fairfax! Blagi Bože! Ne govorite ozbiljno? Šalite se?« »Naravno da se čudite«, odgovori gospođa Weston, još ne dižući očiju i govoreći brzo, kako bi Emma imala vremena da se pribere, »naravno da se čudite. Ali tako je. Svečano su se obećali jedno drugom još u oktobru, kad su boravili u Weymouthu, i držali su to u tajnosti od svih. Niko nije ništa znao, ni Campbellovi, ni njena porodica, ni njegova. To je tako neobjašnjivo da mi se čini nemoguće, mada sam potpuno uverena da je tačno. Prosto ne mogu da verujem.

Mislila sam da ga poznajem«.

Emma gotovo nije ni čula šta je gospođa Weston govorila. Dve stvari su joj potpuno obuzele misli: njeni razgovori s njim o gospođici Fairfax i jadna Harrieta; za neko vreme je samo uzvikivala i tražila da joj potvrdi tu vest. »Da!« reče ona najzad, pokušavajući da se pribere; »o tom događaju treba da razmišljam bar pola dana da bih bila u stanju da ga iole shvatim. Šta! Veren s njom cele zime, pre no što je i jedno od njih došlo u Highbury?« »Veren još od oktobra, tajno veren. To me je mnogo uvredilo, Emma. A uvredilo je i njegovog oca. Izvesne njegove postupke ne možemo opravdati«.

Emma se za trenutak zamisli, pa onda odgovori: »Neću se praviti da vas ne razumem i, da bih vas utešila koliko god mogu, uveravam vas da pažnja koju mi je ukazivao nije izazvala ništa od onog, čega se vi plašite«. Gospođa Weston podiže oči s nevericom; ali je Emmino lice bilo mirno kao i reči. »Da bi vam bilo lakše da poverujete da sam sad savršeno ravnodušna prema njemu«, nastavi ona, »reći ću vam i to da mi se u početku našeg poznanstva 



jedno vreme dopadao, tada sam bila vrlo sklona da se zaljubim; ne, čak sam bila i zaljubljena, i možda je čudno kako je toga osećanja nestalo. Ali, srećom, nestalo ga je. U poslednje vreme, već tri meseca najmanje, za mene stvarno više ne znači ništa. Možete da mi verujete, gospođo Weston. To je sušta istina«.

Gospođa Weston je poljubi sa suzama radosnicama; kad je bila kadra da progovori, uveri je kako ta izjava za nju znači više no ma šta drugo na svetu. »Gospodin Weston će se obradovati isto koliko i ja«, reče ona. »U tom pogledu smo se ožalostili. Naša je najveća želja bila da se vas dvoje zavolite i bili smo ubeđeni da je tako. Zamislite kako nam je bilo teško zbog vas«. »Ja sam se spasla; vi i ja možemo se sa zahvalnošću diviti kako sam se spasla. Ali njega to ne oslobađa, gospođo Weston, i moram vam reći da ga ja smatram velikim krivcem. S kakvim je pravom došao među nas, kada je svoju ljubav i vernost obećao, a ponašao se kao potpuno slobodan čovek? S kakvim je pravom nastojao da se dopadne, što je nesumnjivo činio, i izdvajao ma koju mladu ženu svojom istrajnom pažnjom, što je nesumnjivo činio, dok je ustvari pripadao drugoj? Otkud je mogao znati da ne čini možda zlo? Otkuda je mogao znati da se ja možda neću zaljubiti u njega? Vrlo rđavo, odista vrlo rđavo«. »Iz nečeg što je kazao, draga moja Emma, ja pretpostavljam...«. »A kako je ona bila u stanju da podnese takvo ponašanje?

Hladnokrvnost najvećeg stepena! Da posmatra kako on na njene oči neprestano poklanja pažnju drugoj ženi i da to ne shvati kao uvredu.

Toliko spokojstvo nisam u stanju ni da razumem ni da poštujem«. »Među njima je dolazilo do nesporazuma, Emma; to je izričito kazao. Nije imao vremena da ulazi u opširnija objašnjenja. Zadržao se ovde samo četvrt sata, a bio je tako uzbuđen da nije iskoristio potpuno ni ono vreme, koliko je ostao, ali je jasno kazao da je nesporazuma bilo. Ustvari, izgleda da su ti nesporazumi izazvali





sadašnji preokret, a oni su verovatno nastali zbog njegovog nepriličnog držanja«. »Nepriličnog! O, gospođo Weston, to je vrlo blag prekor. Mnogo, mnogo više no neprilično! To ga je survalo u mojim očima. Nimalo ne liči na ono kakav čovek treba da bude! Nema ni trunke čestitosti ni poštenja, one stroge privrženosti istini i načelima, onog prezira prema prevari i niskosti, koje čovek treba da pokaže u svakoj prilici u životu«. »Ne, draga Emma, sad moram da ga uzmem u odbranu; mada je u ovom slučaju pogrešio, poznajem ga dovoljno dugo i jemčim vam da ima mnogo, vrlo mnogo dobrih osobina, i... « »Blagi Bože!« uzviknu Emma, ne saslušavši je. »A gospođa Smallridge! Jane se već spremila da pođe kod nje kao vaspitačica! Šta je samo hteo s tom užasnom grubošću? Da je pusti da se uposli, da je pusti čak i da pomisli na takav korak!« »O tome nije ništa znao, Emma. U toj stvari mogu potpuno da ga opravdam. Ona je sama donela odluku i nije mu je saopštila ili bar ne na način koji bi ga uverio. Kaže da sve do juče nije ništa znao o njenim namerama. Saznao ih je iznenada, ne znam kako, iz nekog pisma ili poruke, i kad je otkrio šta hoće da uradi, šta je naumila, odlučio se da odmah otvoreno istupi, prizna sve svome ujaku i prepusti se njegovoj dobroti, i, ukratko, učini kraj tom mučnom skrivanju koje je tako dugo trajalo«.

Emma poče da sluša pažljivije. »Treba uskoro da mi piše«, nastavi gospođa Weston. »Na rastanku mi je kazao da će mi se ubrzo javiti; rekao je tako kao da mi obećava mnoge pojedinosti koje jutros nije mogao da mi ispriča.

Prema tome, sačekajmo njegovo pismo. Možda će ono doneti izvinjenja za mnogo što-šta. Možda će nam postati jasne i opravdane mnoge stvari, koje sad ne možemo da razumemo. Ne smemo da budemo strogi; ne smemo da se žurimo i da ga osudimo. Treba, da imamo strpljenja. Ja moram da ga volim; sad, kad sam se umirile u jednom pitanju, jednom važnom pitanju, iskreno želim da se sve 



dobro svrši i nadam se da će tako biti. Oni su oboje sigurno mnogo propatili, dok su tako krili i ćutali«. »Njegove patnje«, odgovori Emma suvo, »izgleda da mu nisu mnogo naškodile. A kako je gospodin Churchill sve to primio?« »Vrlo blagonaklono prema svom nećaku, dao je svoj pristanak skoro bez ikakve teškoće. Zamislite šta su za nedelju dana događaji učinili u toj porodici? Dok je jadna gospođa Churchill bila u životu, verovatno ne bi bilo nikakve nade, izgleda, mogućnosti, a tek što su njeni zemni ostaci spušteni u porodičnu grobnicu na počinak, njenog muža su ubedili da postupi tačno suprotno od onog što bi ona zahtevala. Velika je sreća kad nepogodni uticaj neke osobe ne preživi njenu smrt! Nije ga trebalo mnogo ubeđivatj da pristane«. »Ah!« pomisli Emma, »i za Harrietu bi to isto učinio«. »To je noćas rešeno, i Frank je krenuo jutros čim je svanulo.

Zadržao se malo u Highburyju kod Batesovih, pretpostavljam, a zatim je došao ovamo, ali se toliko žurio da se vrati ujaku, kome je upravo sad potrebniji nego ikad, da je, kao što vam rekoh, ostao kod nas samo četvrt sata. Bio je vrlo uzbuđen, veoma mnogo, toliko da je izgledao sasvim drukčije nego ikad ranije. Pored sveg ostalog, zgranuo se kad je nju zatekao tako slabu, o čemu nije imao pojma, i po svemu sudeći to ga se mnogo kosnulo«. »I da li vi odista verujete da je sve to ostalo u potpunoj tajnosti?

Da ni Campbellovi, ni Dixonovi nisu znali za veridbu?« Emma nije mogla da izgovori ime Dixon a da malo ne pocrveni. »Niko, ni jedno od njih. Jasno je kazao da niko živi sem njih dvoje nije znao«. »Lepo«, reče Emma. »Pretpostavljam da ćemo se postepeno pomiriti s tom mišlju i ja im želim svaku sreću. Ali ću uvek smatrati da se vrlo ružno poneo. Zar sve to nije bilo niz pretvaranja i obmana, uhođenja i prevara? Došli su među nas i na jeziku bili su otvoreni i iskreni, a u tajnosti su se udružili da o svima nama donose sud! Tako su nas cele zime i proleća vukli za nos; dok smo svi mi zamišljali da su nam ravni po osećanju istinitosti i časti, ta dva stvorenja u našoj 



sredini možda su se dogovarala, vršila poređenja i izricala sud o utiscima i rečima koje nikad nisu smeli oboje da čuju. Moraju snositi posledice, ako je jedno od njih čulo da se o onom drugom ne govori najbolje!« »U tom pogledu sam sasvim spokojna«, odgovori gospođa Weston. »Uverena sam da nikad nisam kazala jednome nešto o onom drugom, što oboje ne bi mogli čuti«. »Imate sreće. Jedinu vašu grešku čula sam samo ja, onda kad vam se činilo da je jedan naš prijatelj zaljubljen u tu gospođicu«. »Tačno. Ali pošto sam uvek imala dobro mišljenje o gospođici Fairfax, nikad nisam mogla, ni u kakvoj zabludi, da rđavo govorim o njoj; a što se njega tiče, o njemu nisam sigurno rđavo govorila«.

U tom času na malom otstojanju od prozora pojavi se g.

Weston, koji ih je očevidno posmatrao. Njegova žena dobaci mu pogled kojim ga pozva unutra; dok je on obilazio unaokolo, dodala je: »A sad, draga Emma, recite, a neka vam se to vidi i na licu, sve što bi ga moglo umiriti i skloniti da bude zadovoljan tom ženidbom.

Treba da se pomirimo s tim, a, uistinu, o njoj se s pravom može reći sve najbolje. Neće se oroditi naročito visoko, ali ako to ne smeta gospodinu Churchillu, zašto bi smetalo nama? A to može biti vrlo srećna okolnost za njega, za Franka, mislim, što se zaljubio u devojku, tako čestitu i razboritu, kakvu sam nju uvek smatrala, i sad sam sklona da je takvom smatram, uprkos ovog jednog velikog otstupanja od strogog pravila ispravnosti. A u njenom položaju čak i za tu grešku može se naći mnogo opravdanja!« »Odista mnogo!« uzviknu Emma srdačno. »Ako se ikad može izviniti žena koja misli samo na sebe, to je onda kad se nalazi u položaju u kome je Jane Fairfax. O takvim ženama se skoro može reći da 'svet nije njihov, niti zakoni koji važe za svet'«.

Kad je g. Weston, ušao, presrela ga je nasmejana lica, uzviknuvši: »Lepo ste me prevarili, boga mi! To ste, pretpostavljam, izmislili da biste se zabavljali mojom radoznalošću i vežbali moju sposobnost 



pogađanja. Ali ste me stvarno uplašili. Pomislila sam da ste izgubili bar polovinu svoga imanja. A eto, umesto da vam izjavim saučešće, ispalo je da treba da vam čestitam. Čestitam vam, gospodine Westone, iz sveg srca, što ćete za snahu dobiti jednu od najlepših i najobrazovanijih devojaka u Engleskoj«.

Dva-tri pogleda koje je izmenjao sa ženom ubediše ga da je sve u redu, kao što je i taj govor kazivao; to je odmah blagotvorno delovalo na njegovo raspoloženje.

U licu i glasu povrati mu se njegova uobičajena veselost; srdačno i zahvalno joj steže ruku i poče da govori o toj veridbi na način koji je pokazivao da mu je sad potrebno samo da prođe malo vremena i da se navikne, pa da je ne smatra sasvim rđavom. Njegova žena i Emma pomenuše samo ono što je moglo da ublaži nesmotrenost tog koraka i otkloni zamerke; kad su sve to zajedno pretresli, i kad je opet sve pretresao s Emmom, vraćajući se s njom u Hartfield, potpuno se pomirio i nije bio daleko od pomisli da je to najbolja stvar koju je Frank mogao da uradi.





H

» arrieta, jadna Harrieta«, To su bile reči; u njima su ležale mučne misli kojih se Emma nije mogla da oslobodi, i koje su za nju pretstavljale glavnu nesreću u toj stvari. Frank Churchill se prema njoj poneo rđavo, vrlo rđavo u mnogo čemu, ali ona se na njega nije toliko ljutila zbog njegovog, koliko zbog svog sopstvenog ponašanja.

Njegov prestup činio joj se naročito crn zbog nezgodnog položaja u koji je nju stavio naspram Harriete.

Jadna Harrieta! I po drugi put da bude prevarena zahvaljujući njenim pogrešnim zaključcima i laskanjima.

G. Knightley je proročki govorio kada je jednom rekao: »Emma, vi niste prijatelj Harrieti Smith« Bojala se da joj je samo nanela zlo. Istina, da u ovom slučaju nije morala sebe da optužuje kao u prethodnom, da je ona jedina i prva upala u tu grešku i da je u Harrieti pobudila osećanja kakva možda nikada inače ne bi obuzela njenu maštu; jer Harrieta je priznala da se divi i gaji naklonost prema Franku Churchillu, pre no što je ona i nagovestila nešto o tome. Ali se osećala stvarno krivom što je potsticala ono što je mogla da suzbije.

Mogla je da spreči da ta osećanja ne uzmu maha i ne ojačaju.

Njen uticaj bi bio dovoljan. A sada je bila sasvim svesna da je trebalo da ih spreči. Osećala je da je bez dovoljnih razloga izlagala opasnosti sreću svoje prijateljice. Da je slušala zdrav razum, morala bi joj reći da ne sme misliti o njemu, i da je verovatnoća pet stotina prema jedan da mu se ona nikad neće dopasti. »Ali«, dodade ona, »nažalost, imala sam vrlo malo zdravog razuma«.

Strašno se ljutila na sebe. Bilo bi užasno da nije mogla istovremeno da se ljuti i na Franka Churchilla. Što se tiče Jane 



Fairfax, sad je bar mogla da se oslobodi svakog staranja o njoj.

Harrieta joj je zadala dovoljno brige. Ne treba više da se žalosti zbog Jane, njene nevolje i rđavo zdravlje, pošto potiču iz istog uzroka, sigurno se sad istovremeno popravljaju. Nije više bila ni beznačajna ni nesrećna. Uskoro će se osećati dobro, biće srećna i imaće uspeha.

Emma je sad shvatala zašto je njena sopstvena pažnja nailazila na prezir.

Ovim otkrićem razjasnila je i mnoge manje stvari. Besumnje je to bilo zbog ljubomore. U Janeinim očima ona je bila suparnica, i nikakvo čudo što je odbijala sve što joj je nudila kao pomoć ili pažnju. Vožnja njenim kolima pila bi mučenje, a slatki koren iz hartfieldske ostave morao je bili otrov. Razumela je sve to i, ukoliko se njen razum mogao otrgnuti od nepravedne i sebične ljutine, priznavala je da se Jane Fairfax ne uzdiže i ne postaje srećnija više no što zaslužuje.

Ali se mnogo brinula zbog jadne Harriete! Malo joj je saučešća ostajalo za ma koga drugog. Emma je bila tužna i bojala se da će ovo drugo razočarenje biti mnogo jače od prvog. S obzirom da je ličnost bila mnogo značajnija, trebalo bi da bude tako; a sudeći po njenom, naizgled jačem dejstvu na Harrietin duh, jer je kod nje izazvala uzdržljivost i samosavlađivanje, tako će i biti.

Međutim, mora da joj saopšti bolnu istinu što je moguće pre. G. Weston je na rastanku između ostalog naložio da to sačuva kao tajnu. »Zasada cela stvar treba da bude potpuna tajna. Gospodin Churchill je, to naročito zahtevao, kao znak poštovanja prema ženi koju je tako nedavno izgubio i svako je to primio jedino kao dužnu pristojnost«.

Emma je obećala; pa ipak, za Harrietu se mora učiniti izuzetak.

To je bila njena najpreča dužnost. Uprkos svojoj muci, bilo joj je smešno što je imala da izvrši istu bolnu i osetljivu dužnost prema Harrieti, koju je gospođa Weston upravo izvršila prema njoj. Vest koju su joj tako brižno saopštili, trebalo je da sada brižno saopšti 



drugome. Srce joj je zalupalo brže kada je čula Harrietin korak i glas; pretpostavljala je da se i gospođa Weston tako osećala kada se ona približavala Randallsu. Da li bi ishod tog otkrića mogao da bude isto tako sličan? Nažalost, za to nije moglo biti nikakvog izgleda. »Dakle, gospođice Woodhouse«, uzviknu Harrieta ulazeći žurno u sobu, »nije li ovo najčudnija novost koju smo ikada čuli?« »Na kakvu novost mislite«, uzvrati Emma, koja nije mogla da po izgledu i glasu pogodi da li je Harrieti zaista nešto nagovešteno. »O Jane Fairfax. Da li ste ikada čuli tako nešto čudno? O, ne morate se bojati da mi poverite, jer mi je gospodin Weston lično kazao. Upravo sam ga srela. Rekao mi je da to mora ostati stroga tajna; i zbog toga ne bih pomislila da kažem ikom drugom, sem vama, ali on reče da vi već znate«. »Šta vam je rekao gospodin Weston?« reče Emma, još uvek u nedoumici. »O, rekao mi je sve; da Jane Fairfax i gospodin Frank Churchill treba da se venčaju, i da su već odavno tajno verenu. Kako je to čudno!« Zaista je bilo čudno, Harrietino držanje je bilo tako izvanredno čudno, da Emma nije znala kako da ga shvati. Izgledalo je da se potpuno izmenila. Kao da se odlučila da ne pokaže zbunjenost niti da je to otkriće naročito zanima. Emma ju je posmatrala, nemajući moći da išta kaže. »Da li ste ikad pomislili«, uzviknu Harrieta, »da je on u nju zaljubljen? Vi ste, možda, pomišljali. Vi« (ona pocrvene govoreći ovo), »koji umete da vidite šta je u svačijem srcu, ali niko drugi«. »Boga mi«, reče Emma, »počinjem da sumnjam da imam takvu sposobnost. Zar možete da me pitate ozbiljno, Harrieta, jesam li mislila da voli neku drugu ženu u isto vreme kad sam vas, prećutno ako ne otvoreno, hrabrila da date maha svojim osećanjima? Nikada, do poslednjeg časa, nisam ni najmanje sumnjala da gospodin Frank Churchill ima i malo ljubavi prema Jane Fairfax. Možete biti sasvim sigurni da bih vas opomenula, da sam u to posumnjala«. 



»Mene!« uzviknu Harrieta iznenađeno i porumeni. »Zašto biste mene opominjali? Ne mislite, valjda, da mi je stalo do Franka Churchilla«. »Oduševljena sam što čujem da govorite tako čvrsto o toj stvari«, odgovori Emma, smešeći se; »ali nećete poreći da je bilo jedno vreme, čak ne tako davno, kad ste mi davali povoda da razumem da vam je stalo do njega?« »Do njega! Nikada, nikada. Draga gospođice Woodhouse, kako ste mogli da me tako pogrešno razumete?« (Ona se okrenu na drugu stranu). »Harrieta«, uzviknu Emma posle trenutnog zastoja; »šta time mislite? Gospode! Šta mislite? Rđavo vas razumela! Treba li onda da pretpostavim...?« Nije mogla da kaže. Izgubila je glas; i ona sede, čekajući u velikom užasu da Harrieta odgovori. Harrieta, koja je stajala malo dalje okrenuta leđima, ne odgovori ništa odmah; a kad je progovorila, glas joj je bio isto tako uzbuđen kao i Emmin. »Smatrala sam da nije mogućno«, poče ona, »da ste me pogrešno razumeli! Znam da smo se složile da ga nikad ne imenujemo, ali s obzirom na to koliko je on beskrajno iznad svih drugih, ne bih verovala da će neko pretpostaviti da sam mislila na ma koju drugu osobu. Kakav gospodin Frank Churchill! Ne znam ko bi ikad pogledao njega u društvu onog drugog. Nadam se da nisam tako luda da bih pomišljala na Franka Churchilla, koji pored onog drugog nije niko i ništa. Neverovatno je kako ste se vi tako prevarili!

Svakako, da nisam bila ubeđena da mi vi odobravate i da me hrabrite u mojoj naklonosti, smatrala bih isprva da sam suviše uobražena čak i što se usuđujem da mislim, o njemu. Isprva, da mi niste rekli kako su se dogodile i mnogo čudesnije stvari, da je bilo brakova gde je nesklad bio veći, (to su tačno bile vaše reči), ne bih se usudila da dam maha... ne bih pomislila da je moguće... Ali kada vi, koji ste ga oduvek poznavali...«





»Harrieta«, uzviknu Emma pribravši se odlučno, »da se bar sada razumemo, da ne bude daljih grešaka. Da li vi govorite o... gospodinu Knightleyju?« »Naravno. Nikad nisam mogla pomisliti na ma koga drugog i tako sam verovala da vi to znate. Kada smo govorile o njemu, nije moglo biti jasnije«. »Ne, sasvim«, odvrati Emma, primoravajući se da bude mirna; »jer mi je sve što ste tada rekli izgledalo da se odnosi na drugu osobu. Skoro bih mogla da tvrdim da ste kazali ime gospodina Franka Churchilla. Sigurna sam da smo govorile o usluzi koju vam je učinio gospodin Frank Churchill, kad vas je zaštitio od Cigana«. »O, gospođice Woodhouse, kako vi zaboravljate!« »Draga moja Harrieta, savršeno se sećam suštine onoga što sam tom prilikom kazala. Rekla sam vam da se ne čudim vašoj naklonosti, da je, uzimajući u obzir uslugu koju vam je učinio, to sasvim prirodno; i vi ste se složili s tim i izražavajući se vrlo toplo kazali ste da mnogo cenite tu uslugu; pomenuli ste čak koliko ste se uzbudili kad ste ga videli kako vam dolazi u pomoć. Dobro se sećam svojih tadašnjih utisaka«. »Zaboga«, uzviknu Harrieta, »znam sad čega ste se setili, ali ja sam tada mislila na nešto sasvim drugo. Nisam mislila ni na Cigane, ni na gospodina Franka Churchilla. Ne!« (s izvesnim dostojanstvom) »imala sam u glavi jedan mnogo dragoceniji slučaj, kako je gospodin Knightley došao i zamolio me da igram s njim, kad gospodin Elton nije hteo da mi priđe, i kad nije bilo ni jednog drugog igrača. To je bilo ono dobro delo, to je bila ona plemenita blagonaklonost i velikodušnost, to je bila ona usluga usled koje sam počela da osećam koliko je on iznad svih drugih ljudi«. »Blagi Bože!« uzviknu Emma. »To je bila užasno nesrećna i kobna greška! Šta da se radi?!« »Znači, da ste me razumeli, vi me ne biste hrabrili. Ali, najzad, ne može mi biti gore nego što bi bilo da je onaj drugi bio u pitanju, ali sada. ... moguće je...« 



Ona zastade nekoliko trenutaka. Emma nije bila u stanju da govori. »Ne čudim se gospođice Woodhouse«, nastavi ona, »što osećate veliku razliku između njih dvojice, bilo u odnosu na mene ili u odnosu na ma kog drugog. Svakako smatrate da je jedan od njih pet stotina miliona puta više iznad mene nego drugi. Ali nadam se, gospođice Woodhouse, pretpostavljajući... ako... ma kako čudno to izgledalo... Ali vi znate da su to bile vaše sopstvene reči, da su se dogodile čudesnije stvari, sklapani su brakovi između ličnosti među kojima je bio veći nesklad nego između gospodina Franka Churchilla i mene; i zbog toga izgleda kao da se ovako nešto moglo da dogodi i ranije; i ako bih ja bila tako neiskazano srećna, da, ako bi gospodin Knightley zaista... ako on ne mari za taj nesklad, nadam se, gospođice Woodhouse, da se nećete tome protiviti niti pokušati da pravite smetnje. Ali isuviše ste vi dobri za tako nešto, ubeđena sam«.

Harrieta je stajala kraj jednog prozora. Emma se okrete da bi je pogledala, zapanjena, i žurno reče: »Zar vam se čini da vam gospodin Knightley uzvraća naklonost?« »Da«, odgovori Harrieta skromno, ali ne bojažljivo; »moram reći da mi se tako čini«.

Emma je odmah spustila pogled i sedela je nekoliko trenutaka razmišljajući ćutke, potpuno nepomična. Nekoliko trenutaka joj je bilo dovoljno da upozna sopstveno srce. Um, kao što je njen, kad bi jednom posumnjao, brzo je išao napred: dotakla je, prihvatila, priznala celu istinu. Zašto je bilo tolike gore što je Harrieta zaljubljena u g. Knightleyja umesto u g. Franka Churchilla? Zašto se zlo tako strašno povećalo time što se Harrieta pomalo nadala da joj se ljubav uzvraća?

Kao strela proleti joj kroz glavu misao da g. Knightley ne sme da se oženi nijednom drugom sem nje!

Za tih nekoliko minuta videla je pred sobom svoje sopstveno ponašanje, kao i sopstveno srce! Sagledala ih je jasno, čime nikada 



dotle nije mogla da se pohvali. Kako se neprilično ponela prema Harrieti! Kako se držala nesmotreno, nepažljivo, nerazumno, neosetljivo! Kako je mogla postupati tako slepo i ludo! To je užasno bolno osetila i bila je gotova da sebe najstrože osudi.

Međutim, izvesno samopoštovanje, uprkos svem tom rđavom držanju, izvestan obzir prema, sopstvenom ugledu i jaka želja da bude pravična prema Harrieti (ne bi bilo potrebno sažaljevati devojku koja veruje da je g. Knightley voli, ali ne bi bilo pravično da je učini nesrećnom pokazujući se hladna), naterali su Emmu da sedi i podnosi i dalje mirno, čak i na izgled ljubazno.

Zaista, njoj samoj je bilo korisno da ispita što više Harrietine nade. A Harrieta nije učinila ništa da bi izgubila ono poštovanje i pažnju koji su tako dragovoljno stvoreni i održavani ili da zasluži prezrenje osobe čiji je saveti nisu nikad pravilno vodili. Zato se, pošto se trgla iz razmišljanja i savladala svoje uzbuđenje, okrenu opet Harrieti, i s više topline produži započeti razgovor. Što se tiče predmeta kojim je razgovor počeo, one čudne priče o Jane Fairfax, sasvim su ga napustile i zaboravile. Obe su mislile samo o g. Knightleyju i sebi. Harrieti, koja je srećno sanjarila bilo je ipak vrlo milo što je iz tih snova budi sada i bodri neko ko tako dobro rasuđuje i ko joj je tako dobar prijatelj, kao gospođica Woodhouse.

Samo je čekala poziv pa da s velikim zadovoljstvom, mada sva uzdrhtala, ispriča kako su nastale njene nade. Emma je svoju drhtavicu, dok je pitala i dok je slušala, bolje skrivala od Harriete, mada ona nije bila manja. Glas joj se nije kolebao: ali njen duh bio je sav uznemiren kao što je i moralo biti kod takvog otkrivanja same sebe, takve navale zla koje preti, takve zbrke iznenadnih i zamršenih osećanja.

Slušala je Harrietino izlaganje o pojedinostima pateći mnogo u sebi, ali veoma uzdržana spolja. Nije se moglo očekivati da Harrietino pričanje bude smišljeno, lepo sređeno ili vrlo dobro izloženo. Ali kada se ostavi po strani sva slabost i nepotrebno 



ponavljanje, suština te priče bila je u stanju da je obeshrabri; naročito kada se uzmu u obzir okolnosti kojih se sama sećala, a koje su potkrepljivale uverenje da se mišljenje g. Knightleyja o Harrieti znatno poboljšalo. Harrieta je osetila razliku u njegovom držanju posle one dve presudne igre. Emma je znala da je on tom prilikom našao da Harrieta prevazilazi njegova očekivanja. Od te večeri, ili bar od trenutka kada je gospođica Woodhouse nju ohrabrila da misli na njega, Harrieta je zapažala da on razgovara s njom mnogo više no što je to činio ranije, i da se prema njoj zaista sasvim drukčije ponaša:, blago i ljubazno.

U poslednje vreme je bila sve više svesna toga. Kada su šetali svi zajedno, on je vrlo često prilazioi, šetao kraj nje i divno razgovarao! Kao da je želeo da je bolje upozna. Emma je znala da je to sve u mnogome tačno: ona je često primećivala promenu, skoro u istoj meri. Harrieta ponovi njegove izraze odobravanja i pohvale, a Emma oseti da se to gotovo potpuno slaže s njegovim mišljenjem o Harrieti koje je njoj bilo poznato. Hvalio je Harrietu zato što nije bila nameštena ni izveštačena, što su joj osećanja bila jednostavna, poštena i plemenita. Pričao joj je o tome više puta. Mnogo stvari kojih se Harrieta sećala, mnoge sitne pojedinosti o njegovoj pažnji, neki pogled, poneka reč, premeštanje s jedne stolice na drugu, prikrivene pohvale, postupci kojima je pokazivao da nju pretpostavlja drugima, Emma nije zapažala, jer nije ništa podozrevala.

Okolnosti čiji se značaj mogao povećati dotle da se o njima priča pola sata, i koje su sadržavale mnogostruke dokaze za onu koja ih je videla, nije uočila ona koja je sada za njih čula. Ali je i sama Emma bila donekle svedok dva poslednja događaja koja je Harrieta pomenula, ona dva koja su joj davala najviše nade.

Prvi je bio pod lipama u Donwellu, gde su šetali izvesno vreme pre no što je prišla Emma, i kada se on naročito potrudio (kako je ona bila uverena) da je odvoji od ostalih; najpre joj je počeo govoriti neobičnije nego ikad ranije, zaista veoma neobično (Harrieta se nije 



mogla toga setiti a da ne porumeni). Skoro se činilo da je pita je li već poklonila nekom svoju naklonost. Ali čim je ugledao da će ona (gospođica Woodhouse) da im priđe, on je promenio predmet razgovora i počeo da govori o zemljoradnji.

Drugi slučaj je bio kada je on sedeo i razgovarao s njom skoro pola sata pre no što se Emma vratila iz posete, baš onog jutra kad je poslednji put bio u Hartfieldu, mada je, čim je ušao, rekao, da ne može ostati ni pet minuta i kada joj je rekao u toku razgovora da, iako mora da ide u London, napušta kuću teška srca, što je bilo mnogo više (kako je Emma osećala) od onoga što je njoj, Emmi, priznao.

Zabolelo je što je ovim pokazao da se Harrieti više poverava. Što se tiče prvog od ova dva događaja, ona se, posle malo razmišljanja, usudi da postavi sledeće pitanje: »Nije li možda... zar nije moguće da je on, dok vas je, kako ste vi mislili, pitao o vašim naklonostima, možda ciljao na gospodina Martina... možda je imao u vidu želje gospodina Martina?« Ali Harrieta odlučno odbi ovu sumnju. »Gospodin Martin! Zaista ne! Nije bilo nikakvog nagoveštaja o gospodinu Martinu. Nadam se da nisam više toliko glupa da marim za gospodina Martina, ili da drugi mogu da to sumnjaju«.

Kad je Harrieta završila svoj iskaz, zamoli dragu gospođicu Woodhouse da joj kaže ima li opravdanih razloga da se nada. »Da nije bilo vas, nikada se ne bih usudila da o tome mislim u početku«, reče ona, »vi ste mi rekli da ga pažljivo posmatram i da svoje ponašanje podesim prema njegovom, i ja sam tako učinila. Ali mi se sada čini da ga možda i zaslužujem, i da, ako me izabere, to ne bi bilo mnogo čudesno«.

Ovaj govor Emma je gorko osetila, veoma gorko, i bio joj je potreban krajnji napor da bi bila u stanju da odgovori: »Harrieta, usudiću se samo da izjavim ovo: gospodin Knightley je poslednji čovek na svetu koji bi namerno pobudio kod neke žene pomisao da prema njoj oseća više nego što ustvari oseća«. 



Harrieta je bila spremna da obožava svoju prijateljicu zbog tako povoljnog mišljenja; i samo je bat očevih koraka spasao Emmu ushićenja i izliva nežnosti, koji bi za nju u tom trenutku, pretstavljali strašno ispaštanje. On je dolazio kroz predvorje.

Harrieta je bila suviše uzbuđena da bi se srela s njim. »Ne može da se pribere...gospodin Woodhouse bi se uznemirio... bolje da ode«; i zato, dok joj je prijateljica rado odobravala, iziđe kroz druga vrata. Tek što je otišla, Emmina osećanja nezadrživo se izliše u uzviku: »O Bože! Kamo sreće da je moje oči nisu nikad videle!« Celog tog dana i noći nije mogla da se oslobodi tih misli. Bila je zbunjena, usred zbrke svega što se sručilo na nju u toku poslednjih nekoliko sati. Svakog trenutka doživljavala je novo iznenađenje; a svako iznenađenje donosilo joj je stid. Kako da razume sve to! Kako da razume obmane kojima je izlagala samu sebe i u kojima je živela!

Glupe greške, slepilo njene sopstvene glave i srca! Sedela je mirno, šetala okolo, pokušavala da sedi u svojoj sobi i da šeta po šumarku, na svakom mestu, u svakom položaju uviđala bi da je postupala vrlo rđavo, da su je drugi obmanuli toliko da se stidela same sebe, da je obmanjivala samu sebe još stidnije, da je nesrećna i da će, verovatno, ovaj dan biti tek početak novih nesreća.

Prvo se potrudila da u tančine shvati sopstveno srce. Tome je posvetila svaki slobodan trenutak koji nije morala da pokloni ocu, kao i svaki trenutak nehotične rasejanosti. Koliko ima otkako joj je g. Knightley postao tako drag, kako joj to sada otkriva svako njeno osećanje? Kada je njegov uticaj, takav uticaj otpočeo. Kada je uspeo da zauzme ono mesto u njenom srcu, koje je jednom, za vrlo kratko vreme, zauzimao Frank Churchill?

Sećala se; poredila je njih dvojicu, poredila ih je onakve kakvi su po njenoj oceni bili uvek, otkako je upoznala ovog poslednjeg i kako ih je morala porediti u svako doba, da joj je, oh, nekom blagoslovenom srećom palo na pamet da pristupi tom poređenju.

Uvidela je da je uvek smatrala g. Knightleyja beskrajno iznad onog 



drugog, i da joj je njegova pažnja uvek bila najdraža. Uvidela je da je, uveravajući sebe u suprotno, uobražavajući i postupajući tako, bila potpuno u zabludi, jer nimalo nije poznavala sopstveno srce, ukratko, uvidela je da nije uopšte nikada istinski marila za Franka Churchilla. To je bio zaključak prvog niza misli. Toliko je upoznala sebe pri prvom pitanju koje je razmotrila, i za to joj nije trebalo mnogo vremena. Bila, je veoma tužna i ozlojeđena. Stidela se svega što je sagledala osim jednog, svoje ljubavi prema g. Knightleyju.

Gadila se svega ostalog u sebi. S nepodnošljivom sujetom je verovala da je upućena u tajnu svačijeg srca; s neoprostivom naduvenošću htela je da reši svačiju sudbinu. Pokazalo se da je u svemu grešila; a ne može se reći da nije ništa učinila, jer je učinila zlo. Nanela je zlo Harrieti, samoj sebi i, kako se naročito plašila, g.

Knightleyju. Ako se ostvari taj najneprikladniji od svih brakova, na nju će pasti sav prekor što je omogućila da do njega dođe, jer je verovala da je njegovu naklonost izazvalo jedino saznanje o Harrietinoj naklonosti; a čak da to i nije bio slučaj, nikada ne bi ni upoznao Harrietu da nije bilo njene ludosti.

G. Knightley i Harrieta Smith! To je brak koji bi prevazišao svako čudo te vrste.

Veridba Franka Churchilla i Jane Fairfax postaje nešto obično, otrcano, staro u poređenju s ovim, ne izaziva više nikakvo iznenađenje, ne pretstavlja nikakav nesklad, o njoj ništa nema da se kaže ili pomisli. G. Knightley i Harrieta Smith! Koliki uspon za nju!

Koliko spuštanje za njega! Emmi je bilo strašno pomišljajući kako bi ga taj brak ponizio u očima sveta, predviđajući kako bi se osmehivali, rugali, smejali na njegov račun, kako bi mu brat bio potišten i prezirao ga, i hiljadu neprijatnosti koje bi doživeo. Može li to biti?

Ne, nemoguće je. A ipak je bilo daleko, veoma daleko od nemogućeg.

Zar je nešto novo da čoveka prvorazrednih sposobnosti privuče nešto znatno niže?

Je li novo kad neko, ko je možda suviše zauzet da traži, padne kao nagrada devojci koja ga potraži? 



Je li novo da ma šta na ovom. svetu bude nejednako, nedosledno i neskladno, ili da slučaj i okolnosti (kao drugostepeni uzroci) upravljaju ljudskom sudbinom? Oh! Da nikada nije uvela Harrietu u društvo! Da ju je ostavila tamo gde je trebalo, i gde joj je baš on rekao da treba da je ostavi!

Da ona, onako glupo kako se nikakvim rečima ne može izraziti, nije sprečila Harrietu da se uda za besprekornog mladića, koji bi je učinio srećnom i poštovanom u sredini kojoj i treba da pripada, sve bi bilo u redu; ne bi bilo ovih strašnih posledica. Kako se Harrieta mogla ikada osmeliti da se u svojim mislima uzdigne do g.

Knightleyja?

Kako se mogla usuditi da zamišlja sebe kao izabranicu takvog čoveka dok nije u to sigurna! Ali Harrieta nije bila onako skromna niti je imala onoliko obzira kao ranije. Činilo se da vrlo malo oseća koliko mu nije ravna ni u pogledu obrazovanja ni u pogledu društvenog položaja. Ranije je, izgleda, bila svesnija da bi se g. Elton spustio uzimajući nju, nego da bi sada tako bilo s g. Knightleyjem.

Avaj! Nije li i to njeno sopstveno delo?

Ko se trudio da Harrieti ulije samouverenost, ako ne ona? Ko je nju ako ne ona, naučio da treba sebe da uzdigne ako je moguće, i govorio joj da ima prava na visok položaj u svetu? Ako je skromna Harrieta postala sujetna, to je takođe njeno delo.





Sve dok joj nije zapretila opasnost

da ga izgubi, Emma nije znala koliko je za njenu sreću važno da bude prva za g. Knightleyja, prva u njegovim mislima i njegovom srcu. Ubeđena da je tako i smatrajući da joj to mesto s pravom pripada, uživala je u svemu bez razmišljanja; tek kad se uplašila da će je neko istisnuti, uvidela je kako je to bilo neizrecivo važno.

Davno, vrlo davno je osetila da je na prvom mestu; pošto nije imao ženskih srodnika u svojoj porodici, samo je Isabella imala pravo na njegovu naklonost, pravo koje bi se moglo porediti s njenim, a uvek je tačno znala koliko on voli i ceni Isabellu. Ona, Emma, za poslednjih nekoliko godina bila mu je najbliža. Nije to zasluživala; često se pokazivala nemarna i tvrdoglava, nije poštovala njegove savete, čak mu se i uporno protivila, nije zapažala ni polovinu njegovih vrlina i ljutila se na njega što nije hteo da joj prizna one koje je ona sebi pogrešno i drsko pripisivala, pa ipak, zahvaljujući porodičnim vezama, navici i plemenitosti svoje duše, on je nju voleo i bdeo nad njom još od njenog detinjstva, trudeći se da je popravi i starajući se da ona uvek postupi kako treba, što niko drugi nije činio.

I pored svih svojih mana, znala je da mu je draga; mogla bi reći, veoma draga. Međutim, kad su se zatim neminovno pojavili nagoveštaji nade, nije se usuđivala da ih prihvati. Harrieta Smith možda misli da nije nedostojna da je g. Knightley izuzetno, isključivo i strasno voli. Ona to nije mogla. Nije mogla uobražavati da joj je slepo privržen. Nedavno joj je dao dokaz koliko je nepristrasan.

Kako ga je rasrdilo njeno ponašanje prema gospođici Bates. Kako se samo otvoreno i strogo izrazio o tome! Ne suviše strogo s obzirom na uvredu, ali veoma strogo, suviše strogo da bi te reči poticale iz nekog nežnijeg osećanja a ne samo iz nepokolebljive pravičnosti i budne 



dobrote. Nije imala nade, ničeg što bi zasluživalo to ime, da on prema njoj gaji tu vrstu osećanja na koju je sad mislila, ali je postojala nada (čas neznatna, čas jača) da se Harrieta možda vara, da precenjuje pažnju koju joj on ukazuje. To mora želeti, zbog njega, pa makar i ne bilo nikakvih posledica za nju, sem što će on do kraja života ostati neženjen.

Uistinu, verovala je da bi bila potpuno zadovoljna, kad bi mogla biti sigurna da se neće nikad oženiti. Neka samo bude i dalje isti g.

Knightley za nju i njenog oca, isti g. Knightley za ceo svet; neka samo Donwell i Hartfield ne izgube ništa od svojih dragocenih prijateljskih odnosa i poverenja, pa će ona biti savršeno mirna.

Brak, ustvari, nije za nju. Udaja ne bi išla zajedno s onim što duguje svom ocu i što oseća za njega.

Ni za šta se ne bi odvojila od oca. Neće se udavati, čak ako je i zaprosi g. Knightley. Mora iz sveg srca želeti da se Harrieta razočara; nadala se da će, kad ih bude videla zajedno, moći da utvrdi ima li bar izgleda za to. Ubuduće će ih vrlo pažljivo posmatrati; ma koliko da je dotle rđavo razumela čak i one na koje je motrila, nije bila u stanju da prizna da se i ovde može prevariti. Svakog dana su očekivali da se on vrati. Brzo će joj se pružiti mogućnost da posmatra, užasno brzo, činilo joj se ponekad, kad bi joj misli pošle jednim pravcem. A u međuvremenu, rešila je da ne viđa Harrietu.

Neće biti od koristi ni jednoj ni drugoj, neće biti od koristi ni za tu stvar, ako produže da o njoj govore. Odlučila je da ne veruje, sve dok još može da sumnja, a s druge strane, nije imala osnova da pobija Harrietino uverenje. Samo bi se razdražila, ako bi s njom razgovarala. Stoga joj je napisala pismo i ljubazno, ali odlučno, zamolila je da za neko vreme ne dolazi u Hartfield, izjavljujući da je po njenom mišljenju bolje da izbegavaju svaki dalji, poverljivi razgovor o jednom predmetu, u nadi da će, ako prođe nekoliko dana pre no što se opet sretnu, izuzev u društvu drugih, jedino nije želela da se nasamo vide, možda biti u stanju da se ponašaju tako kao da





su zaboravile šta su razgovarale uoči tog dana. Harrieta se pokorila, složila i ostala zahvalna.

Emma je upravo rešila to pitanje, kad dođe jedna gošća da joj odvoji misli od jedinog predmeta koji ih je poslednja dvadeset četiri časa obuzimao, i u snu i na javi gospođa Weston, koja je posetila svoju buduću snahu i svratila u Hartfield, koliko iz obzira prema Emmi toliko i radi svog uživanja, da bi ispričala sve pojedinosti tog zanimljivog viđenja.

G. Weston je otpratio svoju ženu do gospođe Bates i veoma ljubazno učestvovao u toj neophodnoj pažnji. Ali pošto je nagovorila gospođicu Fairfax da iziđe s njom ušetnju, imala je po povratku mnogo više da priča, mnogo više i sa zadovoljstvom da priča, nego da je provela četvrt sata u sobi gospođe Bates, ometana raznim nelagodnim osećanjima. Emma nije bila mnogo radoznala; i trudila se da što pažljivije sluša svoju prijateljicu.

Gospođa Weston je pošla u posetu vrlo uzbuđena; u prvi mah je želela da za sada uopšte ne ide, već da umesto toga samo napiše pismo gospođici Fairfax i da zvaničnu posetu odloži za neko vreme, dok g. Churchill ne pristane da se veridba objavi. Uzevši sve u obzir, smatrala je da ne može učiniti tu posetu a da ne izazove razne priče.

Ali je g. Weston mislio drukčije; bio je jako nestrpljiv da gospođici Fairfax i njenoj porodici pokaže da on odobrava veridbu svoga sina i nije zamišljao da će ta poseta izazvati neku sumnju, a ako izazove, nije nimalo važno, jer se »takve stvari«, kako je primetio, »uvek raščuju«.

Emma se osmehnu i pomisli da g. Weston ima dovoljno razloga što to kaže. Ukratko, otišli su; devojka se očevidno mnogo pomela i zbunila. Gotovo nije bila u stanju ni reči da progovori, a svakim pogledom i pokretom pokazivala je koliko se nelagodno oseća.

Spokojno, iskreno zadovoljstvo stare gospe, razdragano oduševljenje njene kćeri, koja se suviše radovala da bi govorila kao obično, pružali su prijatan, skoro čak dirljiv prizor. Obe su bile tako istinski dobre u svojoj sreći, tako nesebične u svakom osećanju, 



toliko su mnogo mislile na Jane i na svakog, a tako malo na sebe, da su pobuđivale sva milostiva osećanja. Nedavna slabost gospođice Fairfax poslužila je gospođi Weston kao zgodan povod da je pozove u šetnju; najpre je ustuknula i odbila, ali kad su stali da je ubeđuju, pristala je.

Za vreme vožnje, gospođa Weston je blagim potsticanjima toliko savladala njenu zbunjenost da ju je navela da govori o tom značajnom predmetu. Počela je, kao što je bilo neophodno, izvinjavajući se što je njeno ćutanje, kad su oni došli, moglo izgledati neljubazno, i najtoplije izražavajući zahvalnost koju je uvek osećala prema njoj i g. Westonu. Ali kad su svršile s tim izlivima, dugo su razgovarale o sadašnjim i budućim pitanjima oko veridbe. Gospođa Weston bila je uverena da je taj razgovor pretstavljao veliko olakšanje za njenu pratilju, pošto je tako dugo sve skrivala u sebi, i veoma je bila zadovoljna svim što je ova o tom predmetu kazala. »Vrlo se ubedljivo izrazila o svojim patnjama za ovih nekoliko meseci dok su sve krili«, nastavi gospođa Weston. »Ovo su, između ostalog, bile njene reči: 'Neću da kažem da nisam imala srećnih trenutaka otkako sam se verila, ali mogu da kažem da nisam imala nijednog spokojnog sata'; Emma, drhtave usne, koje su te reči izgovorile, svedočile su da je to istina i ja sam ih do dna duše osetila«. »Jadna devojka!« reče Emma. »Ona, dakle, smatra da je pogrešila što je pristala na tajnu veridbu?« »Pogrešila! Verujem da je niko ne bi mogao prekorevati više no što ona sama sebe kori. 'Kao posledica svega', kazala je, 'za mene su nastale neprestane muke; tako je i trebalo. Ali i pored kazne koju rđavo ponašanje povlači za sobom, to je ipak rđavo ponašanje. Patnja nije isto što iskupljenje. Nikad ne mogu biti besprekorna. Postupila sam protivno svom shvatanju ispravnosti; a za srećni obrt stvari i dobrotu koja mi se ukazuje, savest mi veli da ih nisam zaslužila.

Nemojte zamišljati, gospođo', nastavljala je ona. 'da su me rđavo vaspitali. Neka nijedna senka ne padne na, načela i staranje 



prijatelja kod kojih sam odrasla. Greška je samo moja; verujte mi da se, i pored svih izvinjenja koje sadašnje okolnosti možda naizgled pružaju, ipak bojim da sve ispričam pukovniku Campbellu!« »Jadna devojka!« reče Emma opet. »Ona, ga, znači, vrlo mnogo voli. Sigurno je samo iz ljubavi prema njemu mogla da pristane na tu veridbu. Srce joj je sigurno nadvladalo razum«. »Da, nimalo ne sumnjam da ga vrlo mnogo voli«. »Nažalost«, odgovori Emma, uzdišući, »ja sam joj morala često zagorčavati život«. »Vi ste to, draga moja, sasvim nehotično činili. Ali je ona verovatno imala tako nešto u glavi, kad je pomenula nesporazume koje je on nagovestio ranije. Prirodna posledica zla u koje se ona upustila«, reče gospođa Weston, »bila je što je postala nerazumna.

Svest da je rđavo postupila, izložila je hiljadi briga i načinila je zakeralom i razdražljivom u toj meri da mu je moralo... da mu je bilo teško da podnosi. 'Nisam vodila računa', rekla je, 'a to je trebalo da uradim, o njegovoj naravi i raspoloženju njegovom krasnom raspoloženju, onoj veselosti, onom nestašluku koji bi me, sigurna sam, u svim drugim okolnostima, neprestano očaravali kao što je i bilo u početku'. Zatim je počela da govori o vama, i velikoj dobroti koju ste pokazali prema njoj dok je bila bolesna: i porumenivši, što mi je pokazalo kako je sve to stajalo u vezi, zamolila me da vam zahvalim, kad mi se ukaže prilika, ne mogu dovoljno da vam zahvalim, za svaku želju i svako nastojanje da joj pomognete. Svesna je da od nje nikad niste dobili dužno priznanje«. »Kad ne bih znala da je sada srećna«, reče Emma ozbiljno, »što mora biti, uprkos svih sitnih prepreka koje stavlja njena bojažljiva savest, ne bih mogla da podnesem tu zahvalnost, jer, gospođo Weston, ako bi se sveo račun dobra i zla koje sam nanela gospođici Fairfax. Dobro« (obuzdavajući se i pokušavajući da bude veselija), »zaboravimo sve to. Vrlo ste ljubazni što ste mi ispričali sve te zanimljive pojedinosti: pokazuju sve što je najbolje u njoj. Sigurna





sam da je vrlo dobra: nadam se da će biti vrlo srećna. Pravo je što on donosi bogatstvo, jer verujem da svu vrlinu donosi ona«.

Gospođica Weston nije mogla da propusti a da ne odgovori na taj njen zaključak. O Franku je imala dobro mišljenje skoro u svakom pogledu, a sem toga, volela ga je vrlo mnogo, te ga je zato ozbiljno branila. Govorila je vrlo razumno i bar isto toliko toplo, ali je od Emmine pažnje tražila isuviše: ona je brzo odlutala do Brunsviškog trga i Donwella.

Zaboravila je da se potrudi da sluša; i kad gospođa Weston završi sa: »Još nismo dobili pismo koje tako željno očekujemo, znate, ali se nadam da će uskoro stići«, morala je da se zamisli pre no što je odgovorila, i najzad je morala da odgovori nasumice, jer nije bila u stanju da se seti koje su to pismo tako željno očekivali. »Osećate li se dobro, Emma?« upita je gospođa Weston na rastanku. »O, odlično. Ja sam uvek zdrava, kao što znate. Neizostavno me izvestite o pismu čim ga dobijete«.

Ono što joj je gospođa Weston saopštila navelo je Emmu na nova neprijatna razmišljanja, uvećavajući njeno poštovanje i sažaljenje prema gospođici Fairfax kao i osećanje da je ranije bila nepravedna. Gorko je žalila što se nije potrudila da se više zbliži s njom, i pocrvenela je zbog zavisti koja je nesumnjivo, u izvesnoj meri, bila tome uzrok.

Da je poslušala g. Knightleyja, i ukazala gospođici Fairfax onu pažnju koja joj je u svakom pogledu pripadala, da je pokušala da je bolje upozna, da je sa svoje strane učinila nešto da se s njon sprijatelji, da je nastojala da u njoj stekne prijateljicu umesto u Harrieti Smith, vrlo verovatno bi bila pošteđena sveg jada koji je sad pritiskivao. Jednu su joj i poreklo, i obdarenost, i vaspitanje preporučivali za drugaricu, koju bi trebalo sa zahvalnošću da prihvati; a druga, šta je ona bila? Pretpostavljajući čak da nikad ne bi postale prisne prijateljice, da joj se gospođica Fairfax ne bi nikad 



poverila u toj značajnoj stvari, što je vrlo verovatno, pa ipak, da je upoznala kao što je trebalo, i kao što je mogla, sigurno bi se sačuvala od odvratnih sumnji o nekoj nepriličnoj naklonosti prema g. Dixonu, koja joj se ne samo tako budalasto rodila i uvrežila u glavi, već koju je i tako neoprostivo saopštila drugome.

Mnogo se bojala da je usled lakomislenosti i nemarnosti Franka Churchilla, osetljivu Jane teško mučila ta pomisao. Od svega što je ovoj zadavalo bola, otkako je došla u Highbury najviše je, kako je verovala, poteklo od nje. Morala je gledati u njoj svog stalnog neprijatelja. Nikad se njih troje nisu sreli da ona nije hiljadu puta narušila spokojstvo Jane Fairfax; a na Box Hillu, možda su te duševne muke postale nepodnošljive.

Tog dana popodne u Hartfieldu bilo je dugo i tužno. I vreme je doprinelo tom sumornom raspoloženju. Spustila se hladna kiša s vetrom, i da je mesec juli videlo se samo po drveću i žbunju, koje je vetar ogoleo, i dužini dana, zbog koje se taj bolni prizor duže video.

Vreme je uticalo na g. Woodhousea, i samo je njegova kći, neprestanom pažnjom i naporima koji joj nikad ranije nisu ni upola tako teško padali, bila u stanju da ga donekle umiri.

To ju je potsetilo na ono popodne kad se udala gospođa Weston i oni prvi put žalosno sedeli sami, ali tada se, ubrzo posle čaja, pojavio g. Knightley i rasterao sve tužne misli. Avaj! Možda će uskoro doći kraj tim divnim dokazima privlačnosti Hartfielda, koje su takve posete pružale. Zamišljala je da će im zima biti vrlo samotna, ali se to pokazalo pogrešno; niko od prijatelja ih nije napustio, nijedno zadovoljstvo nisu izgubili. Ali se plašila da njene sadašnje slutnje neće ostati tako neostvarene.

Izgledi koje je imala pred sobom bili su tako mračni da ih nije mogla potpuno potisnuti, čak možda ni delimično razvedriti. Ako se u krugu njihovih prijatelja dogodi sve što se može očekivati, Hartfield će manje-više opusteti, i ona će ostati da bodri svog oca, dok će sama osećati da joj je sreća skrhana. Dete koje je trebalo da se rodi u Randallsu sigurno će biti mnogo draža veza no što je ona; 



gospođa Weston će mu pokloniti svu ljubav i vreme. Nju će izgubiti, a verovatno, dobrim delom, i njenog muža. Frank Churchill neće više dolaziti; moglo se s razlogom pretpostaviti da gospođica Fairfax neće više pripadati Highburyju. Oni će se venčati i nastaniti u Enscombeu ili u njegovoj blizini. Nestaće sveg što je bilo dobro; ako se tim gubicima doda i gubitak Donwella, šta će ostati od veselog ili od obrazovanog društva u njihovoj okolini?

G. Knightley neće više dolaziti uveče da bi se razonodio. Neće se više u svako doba pojavljivati, kao da stalno želi da svoj dom zameni njihovim! Kako će to podneti? A ako ga izgube zbog Harriete, ako se ubuduće bude smatralo da mu sem Harriete ničije društvo nije potrebno ako Harrieta bude izabrana, prva, najdraža prijateljica, supruga od koje očekuje sve blagodeti u životu, šta bi Emmin jad moglo uvećati više nego pomisao, koja joj nikad ne izbija potpuno iz glave, da je sve to sama učinila?

Kad bi u svojim razmišljanjima dostigla tu tačku, ne bi se mogla uzdržati a da se ne trgne, duboko uzdahne ili čak prošeta po sobi nekoliko trenutaka, a utehu i spokojstvo mogla je jedino crpsti iz odluke da će se bolje ponašati i nade da će je iduća i svaka druga buduća zima, ma koliko bila manje zanimljiva i vesela nego u prošlosti, ipak zateći razumnu, s boljim poznavanjem same sebe, i da će joj kad prođe, ostaviti manje razloga da se kaje.





Celog sutrašnjeg dana vreme je ostalo isto, a i u Hartfieldu

kao da je vladalo isto takvo osećanje pustoši, ista takva tuga. Ali posle podne se razvedrilo, vetar se stišao, oblaci se razišli, sunce se pojavilo i opet je postalo lepo. Kao što obično biva pri takvim promenama, Emma je žudela da što pre izađe iz kuće. Nikad je jače nije privlačio divan izgled i miris prirode, koja je posle bure blistala spokojna i topla. Čeznula je za vedrinom koju bi sve to moglo postepeno da probudi u njoj; kad je ubrzo po ručku došao g. Perry, koji je imao jedan sat slobodnog vremena da posveti njenom ocu, ona ne časeći časa požuri u vrt. Tu se prošetala nekoliko puta, bolje raspoložena i vedrijih misli, kad najednom ugleda g. Knightleyja kako ulazi na baštenska vrata i ide k njoj. Dotle nije uopšte znala da se vratio iz Londona. Trenutak ranije mislila je o njemu kao o čoveku koji se, bez ikakve sumnje, nalazi dvadeset četiri kilometara daleko. Jedva je imala vremena da najhitnije sredi misli.

Mora da ga dočeka staložena i pribrana. Posle pola minuta bili su zajedno. Pozdravili su se mirno i uzdržano, i jedno i drugo.

Upitala ga je za zajedničke rođake; svi su bili dobro. Kad ih je ostavio? Tek jutros. Mora da je pokisao jašući. Jeste. Videla je da on želi da šeta s njom. »Samo je provirio u trpezariju i kako tamo nije bio potreban, više je voleo da iziđe na vazduh«. Činilo joj se da niti izgleda niti govori veselo; a ona u svom strahovanju, kao prvi mogući uzrok, pomisli da je tamo saopštio bratu svoje namere i da pati što ih je ovaj rđavo dočekao. Šetali su.

On je ćutao, činilo joj se da češće pogleda na nju i pokušava da joj vidi lice više no što je njoj bilo zgodno da ga pokaže. Verujući u to, 



pojavi se druga bojazan: možda želi da joj govori o svojoj naklonosti prema Harrieti; možda motri hoće li ga ona ohrabriti da počne. Nije se osećala kadra, nije bila u stanju da povede razgovor o takvoj stvari. Moraće sam da počne. Ali nije mogla da podnese ovo ćutanje.

S njegove strane ono je bilo izvanredno neprirodno. Ona razmisli, reši se i trudeći se da se nasmeši reče: »Sad kad ste se vratili, čućete izvesne novosti koje će vas prilično iznenaditi«. »Zbilja?« reče on mirno, gledajući u nju. »Kakve su vrste te novosti?« »O, najbolje vrste na svetu, o jednom venčanju«. Posle jednog trenutka, kao da je hteo da se uveri da ne namerava ništa više da kaže, on odgovori: »Ako mislite na gospođicu Fairfax i Franka Churchilla, to sam već čuo«. »Kako je moguće?« uzviknu Emma, okrećući mu svoje zažarene obraze: jer, palo joj je na pamet, dok je govorio, da je možda usput svratio u dom gospođe Goddard. »Jutros sam dobio od gospodina Westona pismo povodom nekih parohiskih poslova, u kome mi je na kraju ispričao ukratko šta se desilo«.

Emmi je laknulo, pa, je bila u stanju da nešto sređenije kaže: »Vi ste se možda manje iznenadili nego ma ko od nas, jer ste već nešto podozrevali. Nisam zaboravila kako ste jednom pokušali da me opomenete. Žao mi je što to nisam ozbiljnije uzela, ali« (tišim glasom i uzdahnuvši duboko) »izgleda da sam bila osuđena da ništa ne vidim«. Ćutali su dva-tri trenutka, i ona nije zapažala da je izazvala neku naročitu pažnju, dok nije osetila kako joj je uzeo ruku i pritisnuo na svoje grudi, i čula kako joj govori, vrlo nežno i tiho: »Vreme, mila moja Emma vreme će zalečiti ranu. Zatim vaš izvrsni razum, staranje za vašeg oca, znam da nećete dopustiti da





se...« On joj opet stište ruku i dodade iskidanim prigušenim glasom »Osećanje najtoplijeg prijateljstva... ogorčenje... užasan nitkov!« Zatim završi snažnije i čvršće: »Uskoro će otići. Uskoro će oni biti u Yorkshiru. Nje mi je žao.

Ona zaslužuje bolju sudbinu«.

Emma ga shvati, i čim se povratila od prijatnog uzbuđenja koje je izazvala ta njegova nežna briga za nju, odgovori: »Veoma ste ljubazni, ali se varate i moram da vas ispravim.

Nije mi potrebno saosećanje te vrste. Usled svog slepila ja sam se prema njima ponašala na način kojeg ću uvek morati da se stidim i vrlo lakomisleno sam bila navedena da kažem i učinim mnogo čega, što je moglo dati povoda neprijatnim nagađanjima, ali nikakvog drugog razloga nemam da žalim što ranije nisam znala za tu tajnu«. »Emma«, uzviknu on, pogledavši je žudno, »je li zbilja tako?« Ali se odmah savlada. »Ne, ne, razumem vas, oprostite mi, milo mi je što ste mi to kazali. Zaista, to nije čovek za kojim treba žaliti i nadam se da neće dugo proći a vi ćete to uvideti ne samo razumom. Sreća je što vam srce ne pati jače. Priznajem da po vašem držanju nikad nisam mogao da budem siguran dokle su išla vaša osećanja, jedino sam bio siguran da vam se više sviđa od svakog drugog, a nikad nisam verovao da on to zaslužuje. On sramoti ceo muški rod. I zar ga treba nagraditi onom ljupkom mladom devojkom? Jane, Jane, jadna će vam biti sudbina!« »Gospodine Knightley«, reče Emma, pokušavajući da izgleda vesela, ali je stvarno bila zbunjena, »nalazim se u veoma neobičnom položaju. Ne mogu vas pustiti da ostanete u toj zabludi, a s druge strane, pošto se iz mog ponašanja mogao steći takav utisak, možda bi trebalo da se isto toliko stidim priznajući da nikad nisam bila zaljubljena u ličnost o kojoj govorimo koliko bi, prirodno, trebalo da se stidi žena koja priznaje nešto sasvim suprotno. Ali zaista, nikad u njega nisam bila zaljubljena«.





Slušao je ne govoreći ništa. Želela je da on nešto kaže ali on je ćutao.

Pretpostavljala je da mora nešto više reći pre no što stekne pravo na njegov oproštaj, a teško joj je bilo što je prinuđena da se još više ponizi u njegovim očima pa ipak je nastavila: »Vrlo malo imam da kažem u odbranu svog ponašanja. Njegova pažnja dovela me je u iskušenje i dopustila sam sebi da izgledam kao da mi ona godi. To je, verovatno, stara priča, čest slučaj, ono što se već desilo stotinama žena; ali ne znači da to može opravdati onu koja kao ja polaže na svoj razum. Mnoge okolnosti pojačale su ovo iskušenje. On je sin gospodina Westona, neprestano je dolazio ovamo, uvek mi se činio vrlo prijatan, i ukratko« (s uzdahom), »jer ma koliko dovitljivo pronalazila razloge oni se svi svode na ovaj poslednji: laskao je mojoj sujeti, pa sam mu dopustila da se udvara.

Međutim, u poslednje vreme, ustvari već duže vremena, nisam njegovom udvaranju pridavala nikakav značaj. Smatrala sam to navikom, igranjem, nečim što ne treba uzimati ozbiljno. On me je obmanuo, ali me nije ranio. Nikad nisam osetila ljubav prema njemu. A sad sam u stanju da prilično razumem njegovo držanje.

Nikad nije ni želeo da zadobije moju ljubav. To je bila samo zavesa kojom je hteo da prikrije svoj stvarni odnos s drugom. Cilj mu je bio da zaslepi sve oko sebe, a svakako više od svih bila bih zaslepljena ja, ali se desilo da ja nisam bila zaslepljena da sam imala sreće, ukratko, da on, na neki način, za mene nije bio opasan«.

Nadala se da će sad dobiti neki odgovor, da će on s nekoliko reči kazati da se njeno držanje može bar razumeti, ali on je ćutao i, koliko je mogla da zaključi, duboko se zamislio. Najzad reče, manje više svojim običnim glasom: »Nikad nisam imao visoko mišljenje o Franku Churchillu.

Međutim, ne isključujem da sam ga potcenio. Poznajem ga veoma malo. Pa čak i ako nije bolji no što se meni učinio, može još da se dobro pokaže. Pored takve žene, ima dosta izgleda. Nemam povoda





da mu želim zla, a radi nje, čija će sreća zavisiti od njegove naravi i držanja, nesumnjivo ću mu želeti dobro«. »Ubeđena sam da će biti srećni«, reče Emma, »verujem da se vrlo iskreno vole«. »On je izvanredno srećan«, odvrati g. Knightley odlučno. »Tako mlad, u dvadeset trećoj godini, doba u kome čovek, ako bira sebi ženu, obično izabere rđavo. Izvući takav zgoditak u dvadeset trećoj godini! Koliko godina sreće stoje pred tim čovekom, prema svim ljudskim proračunima! Siguran da ga takva žena voli, nesebično voli, jer narav Jane Fairfax svedoči o njenoj nesebičnosti; sve kako treba, položaj jednak, mislim ukoliko se tiče društva i svih onih navika i običaja koji su važni jednakost u svem sem u jednom, a to jedno, pošto se ne može sumnjati u čistotu njenih osećanja, neminovno pojačava njegovu sreću, jer mu otvara mogućnost da joj pruži ono jedino preimućstvo koje joj nedostaje. Svaki čovek želi da svojoj ženi pruži dom udobniji od onog iz kojeg je odvodi; onaj koji je u stanju da to učini, a ne sumnja u ženinu ljubav, sigurno je najsrećniji smrtnik. Franku Churchillu je sreća zaista naklonjena.

Sve mu ispada kako treba. Upoznaje se s jednom mladom devojkom u nekoj banji, zadobija njenu ljubav, ne uspeva čak ni da joj dosadi svojim nemarnim držanjem, a da su on i njegova porodica širom sveta tražili za njega savršenu ženu, ne bi mogli naći bolju.Ujna mu stoji na putu. Ujna umire. Treba samo da kaže šta mu je na srcu.

Prijatelji hitaju da pomognu njegovoj sreći. Prema svima se ružno poneo, svi mu ushićeno opraštaju. Zaista srećan čovek!« »Govorite kao da mu zavidite«. »I zbilja mu zavidim, Emma. U jednom pogledu mu zavidim«.

Emma nije više ništa mogla da kaže. Izgledalo je da je tog časa zaustio da kaže nešto o Harrieti, a ona je odmah zaželela, ako je moguće, da izbegne taj predmet razgovora. Smislila je da počne o nečem sasvim različitom o deci njene sestre na Brunsviškom trgu, i čekala je samo da predahne pa da počne, kad je g. Knightley trže, rekavši: 



»Nećete da me pitate u kom mu pogledu zavidim. Vidim da ste rešili da se ne pokazujete radoznali. Pametni ste, ali ja nisam u stanju da budem pametan. Emma, moram vam reći ono što nećete da me pitate, makar se idućeg trenutka pokajao što sam to kazao«. »O, onda ne govorite, ne govorite«, uzviknu ona žurno. »Pričekajte malo, razmislite, nemojte da prenaglite«. »Hvala vam«, reče on duboko potišten i više ne izusti ni slova.

Emmi je bilo teško što mu zadaje bol. Želeo je da joj se poveri, možda da je upita za mišljenje. Saslušaće ga, ma koliko to stajalo.

Mogla bi mu pomoći da se odluči, ili da se sa odlukom pomiri; mogla bi pravično pohvaliti Harrietu, ili ga, time što bi mu ukazala na njegovu nezavisnost, osloboditi one neodlučnosti koja takvoj prirodi kao što je njegova mora biti nepodnošljivija od ma kakvog rešenja.

Dospeli su do kuće. »Vi ćete, verovatno, unutra«, reče on. »Ne«, odgovori Emma, koju je potištenost njegova glasa sasvim rešila, »volela bih da se još malo prošetam. Gospodin Perry nije još otišao«.

I pošto je učinila nekoliko koraka, dodade: »Maločas sam vas neljubazno prekinula, gospodine Knightley, i bojim se da vas je to zabolelo. Ali ako želite da sa mnom otvoreno govorite kao s prijateljem, ili da me upitate za mišljenje o ma čemu što možda nameravate, ja vam, kao prijatelj, zaista stojim uvek na raspolaganju. Saslušaću što god hoćete. Reći ću vam tačno šta mislim«. »Kao prijatelj!« ponovi g. Knightley. »Emma, bojim se da je ta reč... ne, ne želim. Stanite, da, što bih oklevao? Već sam suviše daleko otišao da bih to sakrio. Emma, primam vašu ponudu, mada to možda izgleda neobično, primam je i obraćam vam se kao prijatelju.

Recite mi, dakle, zar nemam nikakva izgleda da uspem?« On se zaustavi, ozbiljan, da istakne ovo pitanje, a izraz njegovih očiju pogodi je u srce.





»Emma, najdraža moja«, reče on, »jer ćete mi uvek biti najdraža, ma kakav bio ishod ovog razgovora, Emma, najdraža, najvoljenija, recite mi odmah. Recite 'Ne', ako mora da se kaže«.

Ona nije bila u stanju ništa da izusti. »Vi ćutite«, uzviknu on, veoma uzbuđen, »potpuno ste nemi!

Zasada ne tražim više«.

Emma se zamalo nije srušila od uzbuđenja koje je tog trenutka doživela. Među njenim osećanjima možda se najsnažnije izdvaja da se ne probudi iz ovog najsrećnijeg sna. »Ne umem da držim govore, Emma«, produži on ubrzo glasom u kojem se osećala iskrena, odlučna i razumna nežnost kadra da ubedi. »Da vas manje volim, možda bih mogao više o tome da govorim.

Ali vi znate kakav sam. Od mene čujete samo istinu. Korio sam vas i čitao vam pridike, i vi ste to podnosili onako kako nijedna druga žena ne bi podnela. Podnesite i istine koje sam sad hteo da vam kažem, Emma, najdraža, isto onako dobro kao što ste podneli i te prekore. Možda vam se neće dopasti način na koji su rečene. Dobro znam da nemam dara za udvaranje. Ali vi me razumete. Da, vi vidite, vi razumete moja osećanja, i uzvratićete ih ako možete.

Zasada, želim samo da čujem, da čujem jednom vaš glas«.

Dok je on govorio Emma je žurno razmišljala, i uz svu čudesnu brzinu misli uspevala, i to ne izgubivši ni jednu njegovu reč, da prozre i shvati tačnu istinu o celoj stvari, da uvidi kako su Harrietine nade sasvim neosnovane, da se Harrieta prevarila i upala u zabludu, isto onako potpunu zabludu kao što su bile njene, da Harrieta za njega ne pretstavlja ništa, a sama ona pretstavlja sve, da je ono što je govorila i što se odnosilo na Harrietu, on shvatio kao izraz njenih osećanja i da je iz sveg onog njenog uzbuđenja, kolebanja, ustručavanja, odbijanja, zaključio da to ona njega odbija.

I ne samo da je imala vremena da se u to uveri i oseti se srećnom, nego je imala vremena i da se raduje što nije odala Harrietinu tajnu, pa reši da to ne treba i neće uraditi. To je jedina usluga koju je u stanju da učini svojoj jadnoj prijateljici; jer u Emmi 



sad nije bilo nikakvog junačkog osećanja koje bi je potsticalo da njega pozove da svoju ljubav prenese na Harrietu, kao mnogo dostojniju od njih dve, niti da donese još jednostavniju, uzvišenu odluku da ga odbije jednom za svagda, ne navodeći nikakva razloga, pošto se ne može oženiti i jednom i drugom. Žao joj je bilo Harriete i kajala se zbog nje, ali joj nije padala na pamet nikakva luda velikodušnost, koja bi se suprotstavljala svemu što je verovatno i razumno. Zavela je stranputicom svoju prijateljicu i to će sebi uvek prebacivati; ali joj je rasuđivanje ostalo snažno isto koliko i osećanja, pa je snažnije no ikad ustajalo protiv takvog braka koji bi za njega bio nepriličan i unižavajući.

Njen put se video jasan, mada ne sasvim ravan. I zato, kad je on onako zamolio, ona progovori. Šta je kazala? Razume se ono što je trebalo reći. Od otmene gospođice drugo, se ne može očekivati. Rekla je dovoljno da bi mu pokazala kako nema potrebe da očajava i pozvala ga da on sa svoje strane kaže nešto više. On je zaista jedno vreme očajavao: čuo je opomenu da se uzdrži i ne govori, što mu je za nekoliko časaka slomilo svaku nadu. Jer, ona isprva nije htela da ga sasluša. Promena je, možda, nastupila naglo, moglo se učiniti neobično kad je predložila da još malo prošetaju, kad je obnovila razgovor koji je trenutak ranije sama prekinula.

Osećala je da je to nedosledno, ali je g. Knightley bio tako ljubazan da se s tim zadovolji i ne traži bliža objašnjenja. Retko, veoma retko, otkrivaju ljudi celu istinu; retko se dešava da ponešto nije malčice prerušeno ili malčice pogrešno shvaćeno. Ali tamo gde je pogrešno shvaćeno samo držanje a ne i osećanja, kao u ovom slučaju, to ne mora da bude naročito važno.

G. Knightley se nije mogao prevariti i videti u Emme toplije srce no što ga je imala, niti srce spremnije da prihvati njegovo.

Stvarno, nimalo nije slutio koliko on znači za nju. Pošao je za njom u vrt i ne pomišljajući da to ispita. Brižan da sazna kako je podnela veridbu Franka Churchilla, nije došao ni s kakvim sebičnim namerama, ni s kakvim namerama uopšte, sem da pokuša, ako mu 



ona dopusti razgovor o tome, da je uteši i posavetuje. Sve ostalo je nastupilo kao delo trenutka, neposredno dejstvo njenih reči na njegova osećanja. Kad se, ushićen, uverio da je ona sasvim ravnodušna prema Franku Churchillu, da joj srce, ničim nije vezano za njega, rodila mu se nada da će vremenom sam, možda, zadobiti njenu naklonost. Ali ta nada nije bila u sadašnjosti, on je samo, kad je nestrpljenje za časak odnelo pobedu nad razumom, žudeo da od nje čuje da se neće protiviti ako on pokuša da zadobije njenu naklonost.

Utoliko su čarobnije bile one veće nade koje su sepostepeno otvarale pred njim. Ta naklonost koju je želeo da probudi u nje i tražio dopuštenje da to pokuša, već mu je pripadala. Za pola sata on je iz krajnje potištenosti prešao u nešto što je toliko ličilo na savršenu sreću da se nikojim drugim imenom ne bi moglo nazvati. I kod nje je nastupila ista promena. To pola sata dalo je i jednom i drugom dragocenu sigurnost da se vole, u istoj meri oslobodilo i jedno i drugo neizvesnosti, ljubomore i nepoverenja. S njegove strane postojala je davnašnja ljubomora, još od dolaska, ili čak otkad se počeo da očekuje dolazak Franka Churchilla.

Od tog vremena, otprilike, bio je i zaljubljen u Emmu i ljubomoran zbog Franka Churchilla, pri čemu mu je, verovatno, ovo drugo osećanje bacilo svetlost na ono prvo. Zbog Franka Churchilla je otputovao.

Posle izleta na Box Hill rešio se da ode. Hteo je da poštedi sebe i skloni se da ne bi još jednom morao da gleda takvo udvaranje koje ona dopušta i potstiče. Otišao je ne bi li se naučio da postane ravnodušan. Ali nije izabrao dobro mesto. U kući njegova brata osećalo se mnogo domaće sreće, žena se tu videla u veoma privlačnoj slici, Isabella je mnogo ličila na Emmu, razlikovala se samo u nekim osobinama u kojima je bila upadljivo slabija i usled kojih mu je uvek izlazila pred oči u punom sjaju ona druga, i tako nije bilo moguće da mnogo postigne, čak i da je duže ostao. A on je, ipak, sedeo istrajno, dan za danom, dok mu tog jutra nije stiglo pismo s vestima o Jane Fairfax. 



Tada je pored radosti koju je morao osetiti, koje se čak nije stideo, jer je uvek verovao da Frank Churchill nimalo ne zaslužuje Emmu, njime ovladala nežna briga i silno nespokojstvo zbog nje, i nije bio u stanju da duže ostane. Odjahao je kući po kiši, i odmah po ručku došao da vidi kako to najslađe i najbolje stvorenje, besprekorno uprkos svih mana, podnosi to otkriće. Zatekao ju je uznemirenu i snuždenu. Frank Churchill je nevaljalac.

Izjavila je kako ga nikad nije volela. Frank Churchill bi se još, možda mogao popraviti.

Kad su se vraćali u kuću, dala mu je i ruku i reč postala je njegova Emma. Da je tada mogao da se seti Franka Churchilla, možda bi smatrao da je to vrlo zgodan mladić.





Kako

su se Emmina osećanja, kad se vratila u kuću, razlikovala od onih s kojima je iz nje izišla! Tad je jedva smela da se nada da će joj se patnje malo ublažiti; sad je sva treperila od sreće, i to od takve sreće za koju je verovala da mora biti još veća kad ta ustreptalost prođe.

Seli su da popiju čaj, isto društvo oko istog stola, kako su se često tako okupljali! I kako joj se često pogled zaustavljao na istom žbunju na travnjaku i zapažao isti divni otsjaj sunca na zahodu! Ali nikad u takvom duševnom stanju, nikad nije bilo ni slično! S velikim naporom je uspela da se pribere, kako bi bila kao i obično pažljiva domaćica, pa čak i pažljiva kći.

Jadni g. Woodhouse nije ni slutio kakva se zavera sprema protiv njega u grudima tog čoveka koga je tako srdačno dočekao, raspitujući se brižno da nije nazebao na putu. Da je mogao da mu vidi srce, ne bi se mnogo brinuo za pluća. Ali i ne sanjajući kakvo mu zlo pretstoji, i ne zapažajući ništa neobično u izgledu i ponašanju i jednog i drugog, ponavljao im je vrlo mirno sve novosti koje mu je saopštio g. Perry i nastavio da priča, vrlo zadovoljan sobom, nimalo ne sumnjajući šta bi oni njemu mogli reći. Sve dok je g. Knightley sedeo s njima, Emmina groznica nije popuštala, ali kad je on otišao, ona se malo pomalo smirila i savladala, i u toku besane noći, kojom je platila takvo veče, razmišljala je o dva-tri vrlo ozbiljna pitanja, zbog kojih je uviđala da čak i njena sreća mora malo da se pomuti.

Njen otac i Harrieta. Čim je ostala sama, osetila je svu težinu obaveza koje je dugovala svakome od njih; pitanje se sastojalo u tome kako da što više očuva spokojstvo i jednog i drugog. U pogledu svog oca, brzo je našla odgovor. Još nije znala šta će g. Knightley zahtevati, ali pošto je vrlo kratko pregovarala sa svojim srcem, 



donela je čvrstu odluku da nikad ne napušta svog oca. Čak se i zaplakala pri toj pomisli, smatrajući je grešnom. Dok je on u životu, biće samo verena, ali se nadala da će ta odluka, ako nema opasnosti da zbog nje ode iz kuće, možda doprineti njegovom spokojstvu. Teže joj je bilo da reši kako da postupi prema Harrieti: kako da je poštedi nepotrebnog bola, kako da joj pruži neko ublaženje, kako da se što manje pokaže kao njen neprijatelj.

Te stvari su je najviše zbunile i zadale joj najviše muke, i opet je sebi gorko prebacivala i tužno žalila kao nikad ranije. Najzad je bila u stanju da reši samo to da će i dalje izbegavati da se s njom sretne i da će joj sve što ima da kaže saopštiti pismeno. Mislila je da bi bilo izvanredno zgodno kad bi Harrieta sad za neko vreme otišla nekud iz Highburyja, i, upuštajući se u novu zamisao, skoro je rešila da nekako udesi da je pozovu u kuću na Bronsviškom trgu.

Isabelli se dopala Harrieta, a ona će se malo zabaviti ako provede nekoliko nedelja u Londonu. Verovala je da bi na Harrietu novi prizori i promena, ulice, radnje i deca svakako dobro delovali. U svakom slučaju, time bi pokazala pažnju i dobrotu, a ona ih zaista duguje, odvojile bi se zasada, i odložio bi se neprijatni čas kad će svi opet morati da budu zajedno.

Ustala je rano i napisala pismo Harrieti. Kad ga je završila, bila je tako ozbiljna, gotovo tužna, da g. Knightley, koji je u Hartfield došao na doručak, nije ipak stigao suviše rano: ono pola sata koje je zatim ukrala da bi s njim, šetajući onim istim stazama ponovo, pretresla iste one stvari, bilo joj je neophodno da bi se opet vratila u srećno raspoloženje koje je uoči tog dana osetila.

Nije prošlo dugo otkako je on otišao, ni u kom slučaju toliko dugo da bi poželela da misli na ma kog drugog, kad joj donesoše pismo iz Randallsa vrlo debelo pismo; pogodila je šta se u njemu zacelo nalazi i namrštila se što mora da ga pročita.

Sad je želela svako dobro Franku Churchillu. Nisu joj bila potrebna nikakva objašnjenja, potrebno joj je bilo samo da





nesmetano razmišlja, bila je ubeđena da neće biti u stanju da razume ma šta od onog što je on napisao. Pa ipak, morala je da pročita.

Otvorila je pismo; razume se da je tako, pisamce gospođe Weston upućeno njoj, služilo je kao uvod u Frankovo pismo gospođi Weston. »Draga moja Emma, s najvećim zadovoljstvom vam šaljem priloženo pismo. Znam kako ćete ga pravilno oceniti i gotovo ne sumnjam u njegovo povoljno dejstvo. Verujem da se više nikad naša mišljenja o piscu neće bitno razilaziti, ali neću da vas zadržavam dugim uvodom. Mi smo vrlo dobro. Ovo pismo je odagnalo onaj nemir koji sam u poslednje vreme osećala. Nije mi se mnogo svidelo kako ste izgledali u utorak, ali i dan s bio sumoran; mada nikad nećete da priznate da vreme utiče na vas, čini mi se da svi osećamo severoistočni vetar.

U utorak posle podne i juče ujutru, dok je besnela oluja, mnogo sam mislila na vašeg oca, ali sam se sinoć umirila kad sam čula od g.

Perryja da mu zdravlje nije poremećeno.

Vaša A. W.«.

(Gospođi Weston) Windsor, jula »Draga gospođo, ako sam se juče jasno izrazio, vi očekujete ovo pismo, ali očekivali ga ili ne, znam da ćete ga čitati nepristrasno i milostivo. Vi ste sušta dobrota, a verujem da će vam biti potrebna sva vaša dobrota pa da opravdate neke moje ranije postupke Ali oprostila mi je ona koja ima još više da mi zameri.

Dok evo pišem, hrabrost mi se vraća. Onome koji je srećan teško je da bude skrušen. Već sam dva puta uspeo kad sam zatražio oproštaj, pa sam možda u opasnosti da se suviše uzdam u vaš i onih vaših prijatelja koji su imali nekog razloga da se uvrede. Vi svi morate nastojati da shvatite kakav je tačno bio moj položaj kad sam 



tek došao u Randalls; morate imati u vidu da sam imao tajnu koju je trebalo sačuvati po svaku cenu. To je osnovna činjenica. Drugo je pitanje jesam li imao prava što sam se stavio u položaj koji zahteva takvo skrivanje. O njemu sad neću raspravljati. One koji bi zamerili što sam pao u iskušenje da to smatram svojim pravom, upućujem na jednu kuću od opeka, s malim prozorima dole, a velikim gore, u Highburyju.

Nisam se usuđivao da joj se otvoreno udvaram. Teškoće koje sam imao zbog tadašnjeg stanja u Enscombeu suviše su dobro poznate da bi bilo potrebno da ih objašnjavam; imao sam sreće da, pre no što smo se rastali u Weymouthu, najčestitiju devojku na svetu nagovorim da mi učini milost i pristane na tajnu veridbu. Da je odbila, poludeo bih. Ali vi ćete odmah reći, čemu ste se nadali kad ste to činili? U šta ste se uzdali? U ma šta, u sve, u vreme, slučaj, okolnosti, u lagano dejstvo, i u iznenadno otkriće, u istrajnost i zamor, zdravlje i bolest.

Sve mi je izgledalo da će biti dobro, a postigao sam prvu sreću, kad mi je obećala da će me čekati i da će mi pisati. Ako vam je potrebno još neko objašnjenje, imam čast, draga gospođo, da budem sin vašeg muža, i prednost što sam nasledio takvu narav da se uvek nadam dobru, a to vredi neuporedivo više od kuća i imanja.

Posmatrajte me, dakle, u tim okolnostima, kad sam prvi put došao u Randalls; svestan sam svoje krivice, jer sam tu posetu mogao i ranije da učinim. Setićete se i videćete da nisam došao dok gospođica Fairfax nije stigla u Highbury; pošto ste vi bili ta kojoj sam naneo uvredu, znam da ćete mi odmah oprostiti; moj otac sažaliće se na mene kad ga potsetim da sam sve dotle dok nisam došao u njegovu kuću, bio lišen sreće da vas upoznam.

Nadam se da se mom ponašanju za te dve vrlo srećne nedelje koje sam proveo s vama, nije imalo šta da prebaci, sem u jednom pogledu. A sad sam došao do svog glavnog, jedino važnog postupka dok sam boravio kod vas, koji mi zadaje brigu i zahteva da ga vrlo pažljivo objasnim. S osećanjima najvećeg poštovanja i iskrenog 



prijateljstva pominjem gospođicu Woodhouse; moj otac će možda pomisliti da bi trebalo da dodam i najdublje skrušenosti. Iz nekoliko reči koje je juče kazao znam šta misli i priznajem da ima prava što me osuđuje za neke stvari.

Moje ponašanje prema gospođici Woodhouse kazivalo je, mislim, više no što je trebalo. Da bi što bolje sačuvao tajnu koja je za mene bila tako važna, došao sam u iskušenje da tu bliskost, u kojoj smo se odmah našli, iskoristim više no što je dopušteno. Ne mogu da poreknem da sam se, prividno, udvarao gospođici Woodhouse, ali nisam uveren da ćete mi verovati kad izjavim da me nikakvi sebični razlozi ne bi nagnali da nastavim, da nisam bio ubeđen u njenu ravnodušnost.

Ma koliko da je prijatna i divna, gospođica Woodhouse nikad nije davala utisak mlade devojke koja može da se zaljubi a da nije pokazivala nikakvu sklonost da se zaljubi u mene, to sam podjednako verovao i želeo. Moju pažnju primala je kao u šali, prirodno, vedro i prijateljski, što mi je savršeno odgovaralo. Izgledalo je da se razumemo. S obzirom na naše odnose, trebalo je da ona tu pažnju dobije i tako je i smatrala. Ne mogu da kažem da li je gospođica Woodhouse počela stvarno da me razume pre no što su protekle te dve nedelje; kad sam došao da se oprostim s njom, sećam se da joj zamalo nisam priznao istinu, a onda mi se učinilo da nešto podozreva. Ali sam uveren da me je posle toga prozrela, bar u izvesnoj meri. Možda nije naslutila sve, ali je, onako pronicljiva, morala nešto otkriti. U to ne mogu da sumnjam. Videćete da se neće mnogo iznenaditi kad nestane sadašnjih prepreka da se o toj stvari govori. Često mi je to nagoveštavala. Sećam se kako mi je na igranci kazala da treba da sam zahvalan gospođi Elton što se tako stara o gospođici Fairfax. Nadam se da će ove pojedinosti o mom držanju prema njoj mnogo ublažiti ono sto ste vi i moj otac pogrešno ocenili.

Dok ste držali da sam kriv pred Emmom Woodhouse, nisam, mogao da očekujem ništa ni od jednog ni od drugog. Oslobodite me te optužbe i pribavite mi, kad to bude mogućno, oproštaj i dobre želje 



te Emme Woodhouse, na koju gledam s toliko bratske nežnosti da joj želim da se i ona istinski i srećno zaljubi kao i ja. Sad imate ključ za sve neobjašnjive stvari koje sam govorio i činio za te dve nedelje.

Srce mi je bilo u Highburyju: trudio sam se da mi i telo što češće, ne izazivajući nikakve sumnje, bude tamo. Ako se setite ma kakvih čudnih postupaka, objasnite ih sve prema ovome. Smatram samo da je potrebno da kažem da sam klavir, o kome se toliko govorilo, poručio bez znanja gospođice F. koja mi nikad ne bi dopustila da joj ga pošaljem, da je bilo ostavljeno njoj na volju. Što se tiče otmenosti duše koju je pokazala otkako smo se verili, draga moja gospođo, nemam reči da joj odam dovoljno priznanje. Vi ćete je, iskreno se nadam, uskoro i sami bliže upoznati. Nikakav opis ne može da je opiše. Mora vam sama reći kakva je, ali ne rečima, jer nema stvorenja koje tako namerno krije svoje vrline.

Pošto sam počeo ovo pismo, koje će biti duže no što sam predviđao, dobio sam pismo od nje. Javlja da je sa zdravljem dobro, ali, pošto se ona nikad ne žali, ne usuđujem se da se na te njene reči oslonim. Želeo bih da čujem od vas kako izgleda. Znam da ćete je uskoro posetiti; sa strahom očekujem taj susret. Možda ste je već videli?

Javite mi se što pre. Nestrpljiv sam da čujem hiljadu pojedinosti.

Setite se kako sam se malo zadržao u Randallsu, i kako sam bio pometen i uzrujan: još nisam mnogo bolje, još sam lud, ili od sreće ili od jada. Kad pomislim na dobrotu i ljubav na koju sam naišao, na njenu valjanost i strpljenje i na plemenitost moga ujaka, lud sam od sreće. Ali kad se setim svih nevolja koje sam joj zadao i kako malo zaslužujem da mi oprosti, lud sam od besa. Samo kad bih mogao da je opet vidim! Ali još ne smem na to da pomišljam: moj ujak se pokazao suviše dobar, ne treba da pređem meru.

Moram da dodam još nešto ovom dugom pismu. Niste čuli sve što treba da čujete. Juče nisam bio u stanju da vam dam bliže pojedinosti, ali je potrebno da objasnim kako je iznenada, i u izvesnom smislu, u nevreme, cela stvar izbila, jer mada mi je događaj od dvadeset šestog ovog meseca, kao što ćete zaključiti, odmah 



otvorio srećnije vidike, ne bih se odvažio na tako prerane korake; da nije bilo naročitih okolnosti koje su zahtevale da ne oklevam ni časa.

I sam bih se ustručavao da istupim tako žurno, a ona bi sve moje obzire prihvatila s još mnogo većom snagom i osetljivošću, ali izbora nisam imao. Nagla odluka da stupi u službu one žene...

Ovde sam, draga gospođo, bio primoran da prekinem najednom da, bih se pribrao i smirio. Prošetao sam se po poljima i sad sam, nadam se, dovoljno priseban da završim pismo kako treba. To mi je, ustvari, najbolnija uspomena. Poneo sam se sramno. I sad mogu da priznam da sam za svoje ponašanje prema gospođici Woodhouse, kad sam se pokazivao neljubazan prema gospođici Fairfax, zaista zaslužio prekor. Ona ga je osudila, što je trebalo da bude dovoljno.

Mojim izgovorom da tim krijem istinu, nije se zadovoljila. Naljutila se; meni se činilo da se bezrazložno naljutila; bezbroj puta mi se učinilo da je preterano savesna i oprezna, nalazio sam čak da je hladna. Ali je ona uvek bila u pravu. Da sam se povinovao njenom rasuđivanju i savladao svoju nestrpljivu narav u onoj meri koliko je ona cenila da treba, izbegao bih najveći bol. Posvađali smo se.

Sećate li se prepodneva koje smo proveli u Donwellu? Tamo su se zaoštrila sva ranija sitna nezadovoljstva. Zadocnio sam; sreo sam je kad se pešice sama vraćala kući i hteo sam da pođem s njom, ali mi ona nije dopustila. Odlučno je odbila, što se meni činilo veoma bezrazložno. Sad, međutim, u tome vidim samo sasvim prirodnu i doslednu opreznost. Dok sam se ja, sat ranije suviše ljubazno ponašao prema drugoj ženi, kako bih pred svetom prikrio našu veridbu, zar da ona odmah zatim pristane na predlog usled kojeg bi možda lanija opreznost postala uzaludna?

Da nas je neko video kako se zajedno šetamo između Donwella i Highburyja, morao bi naslutiti istinu. Međutim, ja sam bio toliko lud da sam se uvredio. Posumnjao sam u njenu ljubav. Sumnjao sam još više sutradan na Box Hillu, kad mi je, izazvana takvim mojim ponašanjem, bezobzirnim nemarom koji sam prema njoj pokazivao,





očevidnim udvaranjem gospođici W. kakvo nijedna razborita žena ne bi mogla da otrpi, savršeno jasnim rečima kazala da sam je uvredio.

Ukratko, draga moja gospođo, za tu svađu ona nije nimalo kriva, dok sam se ja pokazao odvratno; vratio sam se u Richmond istog večera, mada sam mogao da ostanem s vama do sutradan ujutru, samo zato da bih što više pokazao kako sam ljut na nju. Ali i tada, nisam bio tolika budala da ne mislim da se kroz neko vreme pomirim, ali sam smatrao da je ona mene uvredila, uvredila me svojom hladnoćom, i otišao sam rešen da ona učini prvi korak za izmirenje. Uvek će mi biti milo što niste pošli na taj izlet na Box Hill.

Da ste bili svedok mog tamošnjeg ponašanja, teško mogu da pretpostavim da biste još nekad o meni lepo mislili. Kako je ono delovalo na nju, vidi se iz odluke koju je odmah zatim izazvalo: čim je saznala da sam stvarno otišao iz Randallsa, prihvatila je ponudu te uslužne gospođe Elton, čiji su me postupci uopšte, uzgred budi rečeno, uvek dovodili do ogorčenja i besa.

Ne smem da zameram trpeljivosti, koja se tako izdašno protegla na mene, inače bih se glasno pobunio protiv one koju je pokazala prema toj ženi. »Jane« molim vas! Zapazićete da još nisam sebi dopustio da je, čak ni pred vama, zovem tim imenom. Pomislite, onda, šta sam morao trpeti slušajući Eltonove kako ga jedno drugom dobacuju, i prostački nepotrebno ponavljaju, drsko pokazujući svoje uobraženje da su iznad nje. Imajte strpljenja, brzo ću završiti. Prihvatila je tu ponudu, rešivši da sa mnom potpuno prekine, i sutradan mi napisala da se nikad više nećemo sresti. Smatra da je ta veridba izvor kajanja i jadna za nas oboje, i raskida je.

To pismo sam dobio upravo onog jutra kad je umrla moja jedna ujna. Odgovorio sam u roku od jednog sata, ali, kako sam bio pometen i kako sam odjednom imao da posvršavam mnoge stvari, umesto da sam taj odgovor poslao s ostalim mnogobrojnim pismima tog dana, zaključao sam ga u svoj pisaći sto. Verujući da sam dovoljno napisao, mada samo nekoliko redova, nisam bio nimalo 



uznemiren. Malo sam se razočarao što mi se nije odmah javila, ali sam joj našao izvinjenje, a bio sam i mnogo zauzet. I smem li da dodam, suviše veselo gledao u budućnost da bih bio sitničar.

Prešli smo u Windsor. Dva dana docnije primio sam od nje jedan paketić, sva moja pisma! Istovremeno stiglo je nekoliko redi u kojima izražava svoje veliko iznenađenje što nije dobila ni najkraći odgovor na svoje poslednje pismo, i usto, pošto se ćutanje o jednoj takvoj stvari ne može drukčije razumeti i pošto oboje sigurno podjednako želimo da se sve uzgredne stvari što pre svrše, šalje mi, preporučeno, sva moja pisma i traži da njena, ukoliko mi nisu pri ruci da bih ih za nedelju dana poslao u Highbury, posle tog vremena uputim na... : ukratko, zaprepašćeno sam pročitao punu adresu g.

Smallridgea, kod Bristola.

Znao sam za to ime i mesto, znao sam sve, i odmah sam video šta je uradila. To se savršeno slagalo s njenom odlučnošću koja mi je bila poznata a krijući svoju nameru u ranijem pismu, pokazala je svoju duševnu otmenost. Ni za šta na svetu ne bi htela da izgleda kako mi preti. Zamislite taj udar; zamislite kako sam, dok nisam stvarno otkrio svoju glupu grešku, besneo zbog aljkavosti pošte. Šta sam mogao da radim? Samo jedno. Morao sam da razgovaram sa svojim ujakom. Nisam se mogao nadati da će me ona saslušati, ako nemam njegov blagoslov. Razgovarao sam; okolnosti su mi išle na ruku; nedavni događaj omekšao je njegovu oholost, i pre no što sam očekivao, sasvim se pomirio i pristao, i najzad mi je, jadnik, duboko uzdahnuvši, zaželeo da u braku budem srećan kao što je i on bio.

Mislim da će moja sreća biti drukčija. Jeste li voljni da me sažaljevate zbog svega što sam morao pretrpeti dok sam mu izložio stvar, zbog neizvesnosti dok je sve još bilo u pitanju? Ne; nemojte me sažaljevati dok nisam došao u Highbury, i video kako se razbolela zbog mene. Nemojte me sažaljevati dok nisam video njen bledi i bolešljivi lik. Stigao sam u Highbury u vreme kad sam sigurno imao izgleda da je zateknem samu, znajući da obično kasno 



doručkuju. Nisu me prevarile nade, a najzad me nisu prevarile ni u onome radi čega sam prešao taj put. Morao sam da je ubeđujem i otklonim njenu ljutinu koja je dobrim delom bila razložna i opravdana. Ali sam uspeo; pomirili smo se draži, mnogo draži jedno drugome, nego ikad ranije, i više nikad ni jednog časa ne može nastupiti nesporazum među nama. A sad, draga gospođo, oslobađam vas, ali ranije nisam mogao da završim.

Hiljadu i hiljadu puta hvala za svu dobrotu koju ste mi ukazali, i deset hiljada puta za pažnju koju ćete, slušajući svoje srce, učiniti njoj. Ako mislite da sam na neki način srećniji no što zaslužujem, slažem se s vama. Gospođica W. kaže da sam dete sreće. Nadam se da je u pravu. U jednom pogledu, moja sreća je nesumnjiva, što mogu da se potpišem kao Vaš zahvalni i nežni sin, F. C. Weston Churchill«.





To pismo je moralo tronuti Emmu. Bila je prinuđena da mu,

uprkos svom predubeđenju, oda puno priznanje, kao što je gospođa Weston i predviđala. Od trenutka kad je naišla na svoje ime nije više mogla odoleti: svaki red koji se odnosio na nju bio je zanimljiv i skoro svaki prijatan. A kad je te draži nestalo, sadržaj je i dalje bio zanimljiv, jer joj se prirodno vratilo staro poštovanje prema piscu tih redova, a usto je svaka slika ljubavi, u tom času za nju morala biti veoma privlačna.

Pročitala ga je na dušak. Mada je bilo neosporno da se poneo rđavo, pokazalo se, ipak, da je to bilo manje rđavo no što je pretpostavljala. A napatio se, kajao se, bio mnogo zahvalan gospođi Weston i toliko zaljubljen u gospođicu Fairfax, a i ona sama bila je tako srećna da nije mogla da bude stroga. Da je tad ušao u sobu, rukovala bi se s njim srdačnije no ikad. Pismo joj se toliko dopalo da je g. Knightleyja, kad je opet došao, zamolila da ga pročita. Bila je uverena da gospođa Weston želi da ga saopšti drugima, naročito g.

Knightleyju koji je toliko zamerao njegovom držanju. »Vrlo rado ću ga pročitati«, reče on, »ali izgleda dugačko. Poneću ga večeras kući«. Ali nije moglo da bude tako, jer će g. Weston doći uveče i treba po njemu da ga vrati. »Više bih voleo da razgovaram s vama«, odgovori on, »ali pošto to ispada kao neko pitanje pravičnosti prema njemu, ućiniću«.

On poče da čita, ali se skoro u istom času zaustavi da bi rekao: »Da su mi pre nekoliko, meseci ponudili da pogledam neko pismo tog gospodina svojoj maćehi, ne bih ga uzeo ovako ravnodušno«.

Nastavio je da čita u sebi, zatim osmehujući se, primeti: »Ih! Kitnjast i laskav uvod. Ali tako on piše; ne moraju svi da pišu na isti način. Nećemo biti strogi«. 



»Imam običaj«, dodade on uskoro, »da čitajući kazujem glasno šta mislim. Na taj način ću osećati da se nalazim pored vas.

Izgubiću manje vremena, ali ako vam se ne sviđa...« »Naprotiv. Baš bih volela«.

G. Knightley se živo vrati na čitanje. »Ovde pokušava da se izvlači«, reče on, »govoreći o iskušenju.

Zna da nije u pravu i nema ništa razložno da kaže u svoju odbranu.

Slabo. Nije trebalo da se veri. 'Očeva narav'. Međutim, nije pravedan prema svom ocu. Narav gospodina Westona, puna pouzdanja u život, blagoslovila je njegov ispravni i časni trud, ali gospodin Weston je sve ono u čem sad uživa zaradio pre no što je takvu narav stekao.

Sasvim tačno: nije došao dok gospođica Fairfax nije bila ovde«. »Nisam zaboravila«, reče Emma, »kako ste bili sigurni da bi on mogao da dođe ako hoće. Vrlo širokogrudo prelazite preko toga, ali bili ste savršeno u pravu«. »Nisam bio sasvim nepristrasan u prosuđivanju, Emma; ali ipak, mislim da mu ne bih verovao ni u slučaju da niste vi bili u pitanju«.

Kad je stigao do gospođice Woodhouse, morao je sve naglas da pročita, sve što se odnosilo na nju, smeškajući se, gledajući je, vrteći glavom, kazujući po koju reč u znak odobravanja ili negodovanja, ili prosto u znak svoje ljubavi, prema tome šta bi pročitao. Ali pošto je mirno razmislio, zaključak mu je bio ozbiljan: »Vrlo rđavo, mada je moglo biti i gore. Upustio se u izvanredno opasnu igru. Suviše duguje slučaju što je dobro prošao. Ne rasuđuje pravilno kako se prema vama poneo. Ustvari, uvek je bio zanet sopstvenim željama i nije mario ni za šta, sem za ono što je njemu zgodno. Zamišljao je da ste pronikli njegovu tajnu! Sasvim prirodno, kad je sam smutljivac, što je posumnjao da su i drugi takvi! Te tajne ta lukavstva, kako čovek usled njih izopačeno shvata stvari!

Mila Emma, ne nalazite li da sve dokazuje kako je lepo da u odnosima s ljudima budemo otvoreni i iskreni?«





Emma se saglasi i pocrvene sećajući se Harriete, ali za to rumenilo nije mogla da pruži nikakvo iskreno objašnjenje. »Hajde, nastavite«, reče ona. On nastavi, ali se vrlo brzo opet zaustavi da bi rekao: »Klavir! Eh, to je postupak veoma, veoma mladog čoveka, suviše mladog da bi razmislio ne čini li time više neugodnosti nego zadovoljstva. Prava dečačka zamisao! Ne mogu da razumem čoveka koji hoće da pruži ženi neki dokaz svoje ljubavi, za koji zna da joj neće biti prijatan: a on je znao da bi ga ona sprečila da pošalje klavir, samo da je mogla«.

Posle toga čitao je neko vreme bez prekida.

Kad je naišao na mesto gde Frank Churchill priznaje da se sramno poneo, zastao je prvi put da kaže nešto više od po koje uzgredne reči. »Savršeno se slažem s vama, gospodine«, primetio je. »Zaista ste se poneli vrlo sramno. To je najtačnije što ste napisali«.

A pošto je pročitao ono što je odmah zatim nailazilo, kako je došlo do neslaganja među njima i kako je on uporno produžio da postupa suprotno od onog što je Jane Fairfax smatrala ispravnim, on zastade malo duže da bi rekao: »Ovo je vrlo rđavo. Sebe radi naveo je nju da dođe u izvanredno težak i neprijatan položaj pa je trebalo da se prvenstveno stara za nju da što manje pati. Pri održavanju prepiske s njim ona je morala naići na mnogo više teškoća nego on. Da je imala i neke nerazložne obzire, trebalo je da ih poštuje; ali svi njeni obziri bili su razložni.

Da bismo se nekako pomirili s tim što je onako bila kažnjena, moramo se vratiti na jedinu njenu grešku i setiti se da nije dobro učinila što je pristala na tu veridbu«.

Emma je znala da sad nailazi izlet na Box Hill i uznemirila se.

Tamo se ponašala vrlo neprilično! Iskreno se stidela i pomalo se pribojavala kako će je sad pogledati. Međutim, on je sve to pročitao mirno, pažljivo i bez ijedne reči; samo je jednom za trenutak





pogledao u nju i odmah skrenuo pogled, plašeći se da ne nanese bola, kao da se uopšte nije sećao tog izleta. »Ne hvali mnogo pažljivost naših dobrih prijatelja, Eltonovih«, primeti on zatim. »Njegova osećanja su razumljiva. Šta! Stvarno se rešila da potpuno raskine! Činilo joj se da se zbog te veridbe i on i ona kaju i pate, i ona je raskinula. Tu se lepo vidi koliko je nju mučilo njegovo ponašanje! On mora da je izvanredno...« »Ne, ne, čitajte dalje. Videćete koliko on pati«. »Nadam se da pati«, odgovori g. Knightley hladno i produži da čita. »Smallridge! Šta to znači? Šta je to?« »Primila se da ide za vaspitačicu dece gospođe Smallridge, jedne drage prijateljice gospođe Elton blizu Maple Grouva, uzgred budi rečeno, kako li gospođa Elton podnosi to razočarenje?« »Ne govorite ništa, mila Emma, dok čitam, čak ni o gospođi Elton. Još samo jednu stranu. Uskoro ću, svršiti. Ala taj opširno piše!« »Volela bih da to pismo čitate s više blagonaklonosti prema njemu«. »E, ovde zbilja ima osećanja. Izgleda da mu je bilo teško kad je nju zatekao bolesnu. Svakako, ne može biti sumnje da je voli. 'Draži, mnogo draži, no ikad'. Nadam se da će dugo osećati koliko je dragoceno to izmirenje. Vrlo širokogrudo zahvaljuje, na hiljade i desetine hiljada. 'Srećniji no što zaslužujem'. E, tu pokazuje da poznaje sebe. 'Gospođica Woodhouse kaže da sam dete sreće'. Tako je rekla gospođica Woodhouse, je li? Lep završetak, i eto gotovog pisma.

'Dete sreće!' Vi ste ga tako nazvali, zar ne?« »Izgleda da vas njegoyo pismo nije onako zadovoljilo kao mene, ali ipak, zbog tog pisma ćete začelo, ja se bar nadam, bolje misliti o njemu. Nadam se da ga je ono unekoliko podiglo u vašim očima«. »Da, nesumnjivo ga je podiglo. Učinio je velike greške, učinio ih je iz bezobzirnosti, lakomislenosti. Savršeno se slažem s njegovim mišljenjem da je, verovatno, srećniji no što zaslužuje. Ali ipak, s obzirom da on, nema sumnje, istinski voli gospođicu Fairfax, i 



uskoro će, nadajmo se, imati preimućstvo da bude stalno s njom, gotov sam da verujem da će se popraviti i primiti od nje onu čvrstinu i istančanost u načelima koja mu nedostaje. A sad, dopustite da vam govorim o nečem drugom. Sad mi je mnogo stalo do dobra druge jedne ličnosti, te ne mogu više da mislim o Franku Churchillu. Otkako sam vas jutros ostavio, Emma, neprestano premišljam o jednoj stvari«.

On izloži šta je to: jasno, iskreno, jezikom pravog engleskog gospodina, kojim je g. Knightley govorio čak i sa ženom u koju je zaljubljen, pitao se kako da je zaprosi a da ne naruši sreću njenog oca. Već pri prvoj reči, Emma je imala spreman odgovor. »Dok je njen mili otac u životu, njoj je nemoguće da menja svoj položaj. Nikad ne bi mogla da ga napusti«.

Međutim, on je prihvatio samo jedan deo tog odgovora. G. Knightley je isto tako snažno kao i ona osećao da joj je nemoguće da napusti oca, ali se nije saglašavao da ne može biti nikakve promene u njenom životu. On je duboko i pažljivo razmislio; isprva se nadao da će nagovoriti g. Woodhousea da pređe u Donwell; voleo bi da je to ostvarljivo, ali poznavajući g. Woodhousea, nije se mogao zavaravati tom nadom; sad je priznao da bi takvom seobom izložili opasnosti udobnost njenog oca, a možda i njegov život, a time se ne smeju igrati. Zar g. Woodhousea da odvedu iz Hartfielda! Ne, osećao je da to ne treba pokušavati. Ali, pošto je tu nameru odbacio, smislio je nešto drugo i veruje da njegova mila Emma neće naći tome zamerke.

Smislio je, da njega prime u Hartfield! Dokle god sreća njenog oca drugim rečima njegov život, bude zahtevala da Hartfield ostane njen dom, biće i njegov. I Emmi je već prolazilo kroz glavu kako bi bilo da svi pređu u Donwell. Kao i on, razmislila je o tome i odustala, ali ova druga mogućnost nije joj pala na pamet.

Shvatala je da on time pokazuje veliku ljubav. Uviđala je da, napuštajući Donwell, sigurno žrtvuje mnogo od svoje nezavisnosti, slobodne upotrebe svog vremena i svojih navika, i da će, živeći stalno s njenim ocem, u kući koja nije njegova, morati mnogo, vrlo 



mnogo da podnosi. Ona obeća da će razmisliti o tome i posavetova ga da i sam još jednom razmisli.

Ali je on bio ubeđen da nikakvo razmišljanje ne bi moglo da izmeni njegove želje ili gledište u ovoj stvari. Uveravao je da je o tome dugo i mirno promislio: celog jutra sklanjao se od Williama Larkinsa da bi mogao u miru da razmišlja. »Aha! Eto jedne teškoće koju nismo rešili«, uzviknu Emma. »Sigurna sam da se Williamu Larkinsu to neće svideti. Morate prvo da dobijete od njega pristanak, pre no što ga zatražite od mene«.

Međutim, obećala je da će razmisliti, i što je još više, gotovo je obećala da će o tome razmišljati s namerom da sve prihvati kao vrlo dobro. Zanimljivo je da Emmi, koja je sad s mnogih, vrlo mnogih tačaka gledišta razmišljala o Donwellu, nijednom nije palo na pamet da će oštetiti svog sestrića Henrya, o čijim je pravima budućeg naslednika ranije onako budno vodila računa.

Moralo joj je proći kroz glavu da će to možda imati nekog značaja za jadnog malog dečka, pa ipak se samo osmehnula u sebi svesno i vragolasto, zabavljajući se što je pronašla stvarni uzrok zbog kojeg joj je bilo mrsko da se g. Knightley oženi gospođicom Fairfax, ili bilo s kojom drugom, dok je u ono vreme to pripisivala samo svojoj svesrdnoj brizi za dobro svoga sestrića. Što je više razmišljala, sve joj se više dopadao taj njegov predlog, ta zamisao da se uda a da ostane u Hartfieldu. Činilo joj se da se umanjuju nevolje koje bi on trpeo, da se uvećavaju njena preimućstva, a njihovo zajedničko dobro preteže nad svim nezgodama. Imaće takvog druga u brižnim i neveselim danima koji će naići!

Takvog saradnika u svim onim dužnostima i poslovima koji će vremenom postajati sve tužniji! Bila bi savršeno srećna da nije jadne Harriete: svaka njena radost povlači sobom i uvećava patnje njene prijateljice, koju će sad čak morati da isključi iz Hartfielda...

Sirota Harrieta, iz čiste, milosrdne opreznosti mora ostati daleko od divnog porodičnog kruga koji je Emma sada sebi 



obezbedila. Gubi u svakom pogledu. Emma nije žalila što je ubuduće neće viđati, jer nije mislila da će time njene radosti biti okrnjene: u tom novom krugu, Harrieta bi, uglavnom, bila na teretu. Ali je za samu tu jadnu devojku bilo svirepo što mora da podnosi kaznu koju nije zaslužila.

Razume se, vremenom će zaboraviti g. Knightleyja to jest, potisnuće ga drugi. Ali nije se moglo očekivati da se to vrlo skoro desi.

Za razliku od g. Eltona, sam g. Knightley neće ništa doprineti tom isceljenju. G. Knightley koji je uvek prema svakom, tako ljubazan, osetljiv, pun iskrenih obzira, nikad manje no sada neće zasluživati da ga ona obožava.

S druge strane, bilo bi suviše kad bi se, čak i od Harriete, očekivalo da se zaljubi u više od tri čoveka u toku jedne godine.





Emma se osetila mnogo lakše kad je otkrila da Harrieta, kao

i ona, izbegava da se sretnu. Mučno im je bilo i da se dopisuju. Kako bi tek bilo da su morale da se sastanu! Harrieta se izražavala lepo, kao što se moglo očekivati, ne zamerajući ništa, niti pokazujući da smatra da se s njom rđavo postupa; pa ipak, Emmi se po njenim rečima činilo da je malčice uvređena, ili nešto vrlo slično, usled čega je još više želela da se ne viđa s njom. Možda joj je to samo govorila njena savest, ali joj je izgledalo da se samo anđeo ne bi uvredio posle takvog udara. Nije joj bilo teško da od Isabelle dobije poziv za Harrietu, a razlog, srećom, nije morala da izmišlja, pošto je imala jedan dovoljan: postojao je jedan pokvaren zub.

Harrieta je odista već neko vreme želela da ode zubnom lekaru.

Gospođa Johna Knightleyja bila je očarana što može da joj pomogne: sve što se ticalo lečenja neobično je poštovala, i mada zubnog lekara nije volela onoliko koliko g. Wingfielda, rado se primila da se stara o Harrieti. Pošto je uredila sve sa sestrom, Emma je predložila to Harrieti i lako je ubedila. Rešeno je da Harrieta otputuje; pozvali su je na dve nedelje najmanje; odvešće se kolima g. Woodhousea.

O svemu su se dogovorili, sve je izvršeno i Harrieta se sad nalazila na sigurnom mestu, u kući na Brunsviškom trgu.Tek sad je Emma mogla zaista da uživa u posetama g. Knightleyja; mogla je da govori i da sluša, istinski srećna, a da je ne koči ono osećanje nepravde, krivice, nečeg veoma bolnog, koje bi je obuzelo kad bi se setila da se jedno teško razočarano biće nalazi u njenoj blizini, i da možda u tom trenutku silno pati srce koje je ona sama zavela stranputicom. Možda se Emmi neopravdano činilo da ima neke razlike da li je Harrieta kod gospođe Goddard ili je u Londonu, ali je mislila da će joj u Londonu sigurno mnoge stvari pobuditi 



radoznalost i zabaviti je, odvratiti je od prošlosti i sprečiti da misli o sebi.

Nije htela da neka druga briga odmah stupi na mesto koje je u njenoj glavi dotle zauzimala Harrieta. Jedna dužnost je čekala na nju: saopštenje koje bi samo ona imala prava da učini, da obavesti oca da se verila, ali zasad nije htela da priđe tom zadatku. Rešila je da to otkriće odloži dok gospođa Weston ne bude dobro. U tom trenutku nije smela da unosi nove razloge za uznemirenje među one koje voli, niti je htela da samu sebe unapred muči teškoćama pre no što kucne čas. Želela je da bar dve nedelje provede slobodno i spokojno, i tako još punije oseti ove snažne i uzbudljive radosti. Uskoro je odlučila da, iz dužnosti i radi zadovoljstva, pola sata tog duševnog odmora posveti Jane Fairfax i poseti je. Trebalo je da ode do nje, a i želela je da je vidi, pošto joj se naklonost prema njoj, pored ostalih pobuda, uvećala i sličnošću njihovih sadašnjih okolnosti.

U tome će naći neku vrstu skrivenog zadovoljenja, a znajući kako slične stvari očekuju od budućnosti, još pažljivije će slušati ono što će Jane hteti da saopšti. Otišla je, jednom se uzalud odvezla do tih vrata, ali u kuću nije ulazila od onog jutra posle izleta na Box Hill, kad je jadna Jane bila onako tužna da se sažalila na nju, mada one njene najteže patnje nije ni slutila. Plašeći se da im neće biti milo što dolazi, sačekala je u hodniku i zamolila da ih obaveste o njenom dolasku, iako je sigurno znala da su kod kuće čula je kako je Pati kazala njeno ime, ali nije nastala onakva trka kao ranije, koju je jadna gospođica Bates onako vešto objasnila. Ne, ništa nije čula, sem usrdnog odgovora: »Zamolite je da se popne«, a trenutak docnije, na stepenicama je presrela sama Jane, prilazeći joj žurno, kao da je smatrala da drukčiji doček ne bi bio dovoljan. Emma je nikad nije videla tako svežu, lepu i privlačnu. Bila je zbunjena, živahna i srdačna, na licu i u ponašanju ogledalo joj se sve što joj je nekad možda nedostajalo.

Prišla je, pružila ruku i kazala tihim, ali veoma uzbuđenim glasom: 



»Zaista vrlo ljubazno! Gospođice Woodhouse, nisam u stanju da izrazim... Nadam se da ćete verovati.., izvinite me što ne mogu da nađem reči«.

Emma je bila zadovoljna i ubrzo bi pokazala da joj reči nisu potrebne, da je nije zadržao glas gospođe Elton iz sobe i naterao da sva svoja prijateljska i radosna osećanja sažme u jedan vrlo, vrlo srdačan stisak ruke. Gospođa Bates i gospođa Elton sedele su zajedno. Gospođica Bates je bila izišla, što je objašnjavalo onu tišinu u početku. Emma je mogla poželeti da gospođa Elton nije tu, ali je bila tako raspoložena da je imala trpeljivosti prema svima. A kako ju je gospođa Elton dočekala neobično ljubazno, nadala se da im taj susret neće teško pasti.

Ubrzo je bila uverena da je prozrela gospođu Elton i razumela zašto je, kao i ona sama bila dobro raspoložena; gospođica Fairfax joj se poverila, pa je zamišljala da zna ono što je za druge još tajna.

Emma je to odmah videla po izrazu njenog lica, i dok se pozdravljala s gđom Bates i naizgled slušala odgovore dobre starice, vide kako ona, kao da želi da se naročito pokaže tajanstvena, savija pismo koje je verovatno čitala na glas gospođici Fairfax i vraća ga u purpurnozlatnu torbicu pored sebe, govoreći i značajno klimajući glavom: »Znate, možemo drugi put da završimo. Vi i ja ćemo uvek imati prilike. Ustvari, čuli ste ono najvažnije. Htela sam jedino da vam pokažem da gospođa S. prima naše izvinjenje i ne ljuti se. Vidite kako divno piše. Ah, ona je krasno stvorenie! Oduševili biste se njom da ste otišli. Ali ni reči više. Budimo oprezni, ponašajmo se što bolje umemo. Pst! Sećate se onih stihova, sad ne mogu da se setim cele pesme: Kad je neka gospa u pitanju, tada, Znate već dobro, sve drugo pada.

A sad ja kažem, draga moja, u našem slučaju, umesto gospa, čitajte... ćut! Pametnom je dosta jedna reč. Sjajno sam raspoložena, zar ne? Ali hoću da vas umirim u pogledu gospođe S. Kao što vidite, potpuno se zadovoljila kad sam se ja zauzela i objasnila joj«. 



Čim se Emma okrenula samo da pogleda pletivo gospođe Bates, ona dodade opet, polušapatom: »Nisam nikog pomenula, kao što vidite. O, ne! Oprezna sam kao kakav ministar. Vanredno sam izvela!« Emma nije sumnjala. Gospođa Elton se razmetala i ponavljala to svakom mogućom prilikom. Pošto su neko vreme sve zajedno razgovarale o vremenu i gospođi Weston, ona joj se najednom obrati ovako: »Zar vam se ne čini, gospođice Woodhouse, da se ova naša mala obešenica divno oporavila? Ne mislite li da njeno ozdravljenje služi na čast Perryju?« (Tu ispod oka značajno pogleda u Jane.) »Boga mi, Perry je nju izlečio za vanredno kratko vreme! O, da ste je videli, kao ja, kad je najgore izgledala!« Kad je gospođa Bates kazala nešto Emmi, ona prošapta još: »Nećemo reći nijednu reč o pomoći koju je Perry možda dobio: nijednu reč o nekom mladom lekaru iz Windsora. O, ne, zasluga će biti samo Perryjeva«. »Gospođice Woodhouse, gotovo nisam imala zadovoljstvo da vas vidim posle izleta na Box Hill«, otpoče ona, malo kasnije. »Vrlo prijatan izlet. Pa ipak, čini mi se da je nešto nedostajalo. Nije izgledalo... to jest, izgledalo je kao da neki nisu najbolje raspoloženi.

Tako se bar meni činilo, ali možda sam se prevarila. Međutim, smatram da nas je dovoljno zadovoljio da bismo ponovo poželele da idemo. Šta vas dve mislite o tome da skupimo isto društvo i opet napravimo izlet na Box Hill, dok još traje lepo vreme? Mora biti isto društvo, znate, potpuno isto, bez ijednog izuzetka«.

Ubrzo potom uđe gospođica Bates i Emma se zabavljala slušajući je kako joj zbunjeno odgovara, jer je, kako je pretpostavljala, bila u nedoumici šta može da kaže i nestrpljiva da ispriča sve. »Hvala, gospođice Woodhouse, vi ste sušta ljubaznost.

Nemoguće je reći... da, odista sasvim razumem... budućnost drage Jane... to jest, hoću da kažem... Ali divno se oporavila. Kako je gospodin Woodhouse? Milo mi je... Nije u mojoj moći. Kako smo se 



lepo okupile ovde. Da, zacelo. Krasan mladić!... to jest... tako je ljubazan; mislim na dobrog gospodina Perryja! Tako pažljiv prema Jane!« A po velikom, zahvalnom oduševljenju koje je više no obično izražavala gospođi Elton kad je ugledala, Emma nasluti da su se u Parohiskom domu malo ljutili na Jane i da je to sad milostivo izglađeno. Odista, posle nekoliko prošaptanih reči koje su rasterale svaku sumnju, gospođa Elton reče glasnije: »Da, evo me, dobra moja prijateljice; sedim odavno i da sam kod nekog drugog, smatrala bih da je red da se izvinim, ali, pravo da kažem, čekam svog muža i gospodara. Obećao je da će doći po mene da bi vam izrazio svoje poštovanje«. »Šta kažete! Zar ćemo imati zadovoljstvo da nas poseti gospodin Elton? To je zaista velika pažnja, jer znam da gospoda ne vole prepodnevne posete, a gospodin Elton je toliko zauzet«. »Boga mi i jeste, gospođice Bates. Zauzet je od jutra do mraka.

Neprestano mu dolaze ljudi zbog ovog ili onog. Sudije, staratelji i crkveni tutori, uvek žele da čuju njegovo mišljenje. Izgleda da nisu u stanju ništa da učine bez njega. 'Zaista, gospodine E.', često mu kažem, 'bolje vi nego ja. Ne znam šta bi bilo od mog crtanja i sviranja, kad bi me i upola toliko posećivali'. I ovako je rđavo, jer sam zanemarila i jedno i drugo, toliko da je to neoprostivo. Verujem da za poslednje dve nedelje nisam otsvirila ni jedan takt. Pa ipak će doći, verujte mi; da, samo da bi vas pozdravio«.

I dižući ruku da bi zaklonila svoje reči od Emme: »Da čestita, znate. O, da, to mora«. Gospođica Bates se, sva srećna, osvrte oko sebe. »Obećao je da će doći čim bude mogao da se izvuče od Knightleyja; on i Knightley zatvorili su se i zadubili u neki posao.

Gospodin E. je Knightleyjeva desna ruka«.

Emma se ni za šta na svetu ne bi osmehnula, i samo reče: »Je li gospodin Elton otišao pešice u Donwell? Biće mu vrućina«. 



»O, ne, to je sastanak kod »Krune«, redovan sastanak. Weston i Cole će takođe doći, ali, naravno, čovek pominje obično samo one koji su glavni. Verujem da uvek biva onako kako hoće gospodin E. i Knightley«. »Da niste pobrkali dan?« upita Emma, »Skoro sam sigurna da je sastanak kod »Krune« zakazan tek za sutra. Gospodin Knightley je juče bio u Hartfieldu i govorio je o suboti«. »O, ne, sastanak je sigurno danas«, glasio je njen otsečni odgovor, koji je pokazivao da gospođa Elton ne može da pogreši. »Mislim«, nastavi ona, »da je ovo najzamornija parohija koja postoji.

U Maple Grouvu nikad nismo čuli za tako nešto«. »Vaša parohija je bila mala«, reče Jane. »Verujte, draga moja, ne znam, jer se o tome nikad nije govorilo«. »Ali to se vidi iz malog broja đaka u školi o kojoj ste mi pričali da je pod pokroviteljstvom vaše sestre i gospođe Brag; to je jedina škola, a ima samo dvadeset pet učenika«. »Ah, vi pametni stvore, sasvim tačno. Kako vam radi mozak!

Slušajte, Jane, kad bi smo se vi i ja spojile, načinile bismo savršenu ličnost. Moja živost i vaša temeljitost stvorile bi savršenstvo. Ali time ne želim da kažem da vas izvesni ljudi ne smatraju već savršenstvom. Ali pst... ni reči, molim vas«.

Ta opomena bila je nepotrebna; Jane je htela da govori, ne s gđom Elton, već s gospođicom Woodhouse, kao što je ova poslednja jasno videla. Očevidno je želela da joj, ukoliko je učtivost dopuštala, ukaže naročitu pažnju, mada se često sve završavalo jednim pogledom. Pojavi se g. Elton. Njegova gospa ga dočeka živahno i veselo. »Lepo, boga mi, gospodine; poslali ste me ovamo da smetam svojim prijateljima, dok nas vi ne udostojite da dođete. Ali znali ste s kakvim pokornim stvorenjem imate posla. Znali ste da se neću mrdnuti dok se ne pojavi moj muž i gospodar. Evo već čitav sat sedim ovde i ovim mladim gospođicama dajem primer prave 



supružanske poslušnosti, jer ko zna, možda će im skoro biti potreban«.

G. Elton se toliko zajapurio od vrućine i toliko umorio da je sva ta duhovitost promašila. Morao je da se pozdravi s ostalim gospama, ali je odmah zatim počeo da se vajka kako mu je vrućina i kako je uzalud pešačio. »Kad sam stigao u Donwell«, reče on, »Knightleyja nigde nisu mogli da nađu. Vrlo čudno i vrlo neobjašnjivo, kad sam mu jutros poslao pisamce i on odgovorio da će sigurno biti kod kuće do jednog sata«. »Donwell!« uzviknu njegova žena. »Dragi moj gospodine. Eh, niste bili u Donwellu, hoćete, valjda, da kažete kod »Krune«; dolazite sa sastanka kod »Krune«. »Ne, ne, to je sutra. Naročito sam želeo da vidim Knightleyja danas, upravo zbog tog sastanka. Užasno toplo jutro! I to sam išao preko polja« (govoreći mučeničkim glasom), »pa je bilo još gore. A onda ga nisam zatekao kod kuće! Verujte mi, nisam nimalo zadovoljan. Nije ostavio nikakvo izvinjenje, nikakvu poruku.

Domaćica je izjavila da ne zna da me je očekivao. Vrlo neobično.

Niko nije imao pojma kuda je otišao. Možda u Hartfield, možda u Ebey Mill, možda u svoju šumu. Gospođice Woodhouse, to ne liči na našeg prijatelja Knightleyja. Umete li vi da objasnite?« Emma se zabavljala uveravajući ga da je to odista vrlo neobično i da ona nema nijednu reč da kaže u njegovu odbranu. »Nisam u stanju da zamislim«, uzviknu gospođa Elton (ogorčeno kao što se i očekuje od supruge), »nisam u stanju da zamislim kako je tako mogao da postupi, i to prema vama! Niko nikad ne bi očekivao da će baš vas zaboraviti! Dragi moj gospodine E., morao je ostaviti poruku za vas, uverena sam da je morao. Čak ni Knightley ne bi mogao da bude tako nastran; posluga je zaboravila. Verujte mi da je tako: a slugama u Donwellu se to lako moglo desiti, svi su, kao što sam često zapazila, vrlo nespretni i nemarni. Ni za šta na svetu ne bih trpela pored trpeze onakvo stvorenje kao što je njegov Harry. A 



što se tiče gospođe Hodges, Wright je nimalo ne ceni. Obećala mu je neki recept i nikad ga nije poslala«. »Sreo sam Williama Larkinsa«, nastavljao je g. Elton, »kad sam došao blizu Donwella i on mi je kazao da neću zateći kod kuće njenovog gospodara, ali mu nisam poverovao. William je izgledao nešto neraspoložen. Ne zna šta je u poslednje vreme njegovom gospodaru, rekao je, ali nikad ne može da razgovara s njim. Ne tiče me se šta hoće William Larkins ali je odista veoma važno da danas vidim Knightleyja, i vrlo mi ie neugodno što sam po ovoj vrućini išao i ništa nisam postigao«.

Emma pomisli da će najbolje uraditi ako se odmah vrati kući.

Tamo je, vrlo verovatno tog istog časa očekuju, a g. Knightleyja će možda zadržati da ne zgreši još više, bar prema g. Eltonu, ako ne prema Williamu Larkinsu. Kad se pozdravljala, bilo joj je prijatno videći da gospođica Fairfax hoće da je isprati iz sobe i da je sišla s njom niz stepenice; tako joj se pružila prilika koju je odmah iskoristila, rekavši: »Možda je i bolje što mi se nije ukazala mogućnost da više razgovaram s vama. Da niste bili okruženi drugim prijateljima, mogla sam doći u iskušenje da otpočnem razgovor o jednoj stvari, da pitam, da govorim otvorenije no što bi, strogo uzev, bio red. Osećam da bih se, zacelo, pokazala nepristojna«. »O!« uzviknu Jane, rumeneći i dvoumeći se, što joj je beskrajno bolje pristajalo nego sva otmenost njenog obično spokojnog držanja, »tu ne bi bilo nikakve opasnosti. Postojala bi jedino opasnost da budem dosadna. Niste mi mogli pričiniti veće zadovoljstvo nego kad ste izrazili želju da... Odista, gospođice Woodhouse«, (govoreći pribranije), »znajući kako sam se rđavo ponela, tešim se naročito kad čujem da me oni moji prijatelji, do čijeg mi je dobrog mišljenja najviše stalo, nisu suviše omrznuli... Nemam vremena da kažem ni polovinu onog što bih htela. Želim da se opravdam, izvinim, da objasnim svoje ponašanje. Osećam da to dugujem. Ali, nažalost... ukratko, ako se vaše milosrđe ne opire da sa mnom budete prijatelj«. 



»O, vi ste isuviše savesni, odista jeste«, uzviknu Emma toplo, uzimajući je za ruku. »Ne dugujete mi nikakva izvinjenja a svi kojima ih, kako se možda očekuje, dugujete, savršeno su zadovoljni, čak oduševljeni...« »Vi ste vrlo ljubazni, ali znam kako sam se prema vama ponašala. Hladno i usiljeno. Uvek sam morala da se pretvaram. Život mi je bio pun prevara! Znam da sam vam morala biti odvratna«. »Molim vas, ne govorite više. Smatram da jedino ja treba da se izvinim. Oprostimo odmah jedna drugoj. Moramo svršiti što pre sve što ima da se učini, i verujem da naša osećanja tu neće gubiti vreme.

Nadam se da imate dobre vesti iz Windsora?« »Vrlo dobre«. »A iduća novost koju ćemo čuti biće, pretpostavljam, da vas gubimo, upravo kad sam počela da vas bolje upoznajem«, »O, što se toga tiče, razume se da još ništa ne može da se misli.

Ostaću ovde dok me ne pozovu pukovnik i gospođa Campbell«. »Možda još ništa ne može da se reši«, odgovori Emma smešeći se, »ali, izvinite me, mora da se misli«.

Jane joj se osmehnu takođe i odgovori: »Sasvim ste u pravu: mislili smo. Priznaću vam (uverena sam da ćete ćutati) da je rešeno toliko da ćemo živeti s gospodinom Churchillom u Enscombeu, Duboka žalost trajaće bar tri meseca, ali posle toga verujem da nećemo imati više šta da čekamo«. »Hvala, hvala. U to sam upravo želela da se uverim. O, ne znate koliko volim sve što je određeno i otvoreno! Zbogom, zbogom«.





Prijatelji Gospođe Weston su bili sretni jer je njeno zdravlje dobro i ako se moglo povećati zadovoljstvo, to je bilo jer je postala majka male devojčice. »Nema u meni, više one gorčine naspram razmažene dece koju sam ranije osećao, mila moja Emma. Kad svu svoju sreću vama dugujem, bio bih strašno nezahvalan ako bih prema njima bio strog, zar ne?« Emma se nasmeja i odgovori: »Ali vi ste mi, svojim naporima, pomogli da suzbijem ono što su drugi popuštanjem načinili. Sumnjam da bi se bez toga sama, svojim razumom, popravila«. »Sumnjate? Ja ne sumnjam. Od prirode ste dobili razboritost, od gospođice Taylor načela. Morali ste se dobro razviti. Svojim uplitanjem ja sam mogao da nanesem štete kao i koristi. Sasvim prirodno ste mogli reći, kakva prava ima on da mi pridikuje? I bojim se da vam se to, sasvim prirodno, moglo učiniti neprijatnim. Ne verujem da sam vam nešto koristio. Koristio sam samo sebi time što sam vas najnežnije zavoleo. Misleći tako mnogo o vama, morao sam da vas ludo zavolim, sa svim vašim manama; maštajući o vašim mnogim nedostacima, zaljubio sam se u vas još kad vam je bilo trinaest godina«. »Sigurna sam da ste mi koristili«, uzviknu Emma. »Često ste vrlo dobro uticali na mene, češće no što sam u to doba priznavala.

Sasvim sam sigurna da ste mi koristili. A ako jadnoj maloj Anni Weston preti opasnost da bude razmažena, pokazaćete se vrlo plemeniti ako učinite za nju onoliko koliko ste učinili za mene, jedino se nemojte zaljubiti kad joj bude trinaest godina«. »Kao devojčiča vrlo često biste mi kazali, pogledavši me vragolasto kako vi to umete, 'Gospodine Knightley, učiniću to i to, tata kaže da smem', ili 'Dopustila mi je gospođica Taylor', a to je bilo nešto što ste znali da ja ne odobravam. Kad sam se u takvim 



slučajevima umešao, imali ste dva neprijatna osećanja umesto jednog«. »Ali sam bila dobra! Nije čudo što se tako nežno sećate mojih reči«. »'Gospodine Knightley', uvek ste me zvali 'gospodine Knightley'. i usled navike to ne zvuči više tako zvanično. Ali ipak je zvanično.

Voleo bih da me zovete drukčije, ali ne znam kako«. »Sećam se da sam vam jednom kazala 'George', u jednom od mojih izliva ljubaznosti, pre deset godina otprilike, misleći da ćete se uvrediti; ali pošto vi niste niste zamerili, nisam više ponovila«. »A zar sad nemožete da me zovete George?« »Nemoguće! Mogu za svagda da vas zovem samo gospodin Knightley. Ne obećavam ni da ću dostići gospođu Elton i onako otmeno skraćivati na 'gospodin K.' Ali obećavam« dodade ona odmah, smejući se i pocrvene, »da ću vas jedanput nazvati vašim krštenim imenom. Ne kažem kada, ali možda ćete pogoditi gde, u zgradi u kojoj se ljudi zavetuju da će živeti zajedno u dobru i u zlu«.

Emma je žalila što ne može otvorenije da mu zahvali na onoj velikoj usluzi koju je svojim razboritim savetima hteo da joj učini, na onoj opomeni koja bi je spasla najgore od svih njenih ženskih ludosti, njene tvrdoglave prisnosti sa Harrietom Smith. Ali taj razgovor bio joj je mučan i nije bila u stanju da ga pokrene. Vrlo retko su razgovarali o Harrieti. On se možda nije pomirio s tim prosto zato što nije mislio na nju. Ali je Emma to tumačila kao znak njegove pažnje i podozrenja, na osnovu nekih znakova, da njihovo prijateljstvo malaksava. I sama je znala da bi njih dve, da su se rastale ma pod kojim drugim okolnostima, sigurno više pisale jedna drugoj, i da ona ne bi crpla svoja obaveštenja, kao sada, skoro isključivo iz Isabellinih pisama. On je to mogao zapaziti. Bolelo je što mora nešto da krije od njega, skoro isto onoliko koliko ju je bolelo što je Harrietu unesrećila.

Izveštaji koje je Isabella pisala o svojoj gošći bili su povoljniji no što se moglo očekivati. Isprva, kad je tek stigla, učinila joj se 



neraspoložena, što je izgledalo savršeno prirodno, pošto je trebalo da ide zubnom lekaru. Ali kad se taj posao završio, ona je nalazila da je Harrieta drukčija nego što je bila ranije. Isabella, naravno, nije imala vrlo oštro oko, ali ipak, ne bi joj promaklo ako Harrieta ne bi bila u staniu da se igra s decom. Emmi je bilo vrlo prijatno i pružalo joj je više utehe i nade što će Harrieta ostati duže: njene dve nedelje verovatne će se pretvoriti bar u mesec dana. Trebalo je da gospođa i g. John Knightley dođu u avgustu, pa su nju pozvali da dotle ostane kod njih i da se s njima zajedno vrati. »John i ne pominje vašu prijateljicu«, reče g. Knightley. »Evo njegovog odgovora, ako vas zanima«.

To je bio odgovor na njegovo pismo kojim mu je saopštio kako namerava da se ženi. Emma ga zgrabi vrlo žudno, nestrpljiva da sazna šta će John reći, ne hajući nimalo što ne pominje njenu prijateljicu. »John bratski učestvuje u mojoj sreći«, nastavio je g. Knightley, »ali on nije čovek koji deli pohvale. Mada mi je poznato da i vas voli kao sestru, on to ne izražava rečima, pa bi svaka druga mlada žena smatrala da je prilično hladan u svojim pohvalama. Ali sam uveren da ćete vi umeti da pročitate šta stvarno piše«. »On piše kao razborit čovek«. odgovori Emma kad je pročitala pismo. »Cenim njegovu iskrenost. Sasvim je jasno da on smatra da ja više dobijam ovom veridbom, ali gaji ipak izvesnu nadu da ću vremenom postati onoliko dostojna vaše ljubavi, koliko vi mislite da već jesam. Da je ma šta rekao što bi se moglo drukčije tumačiti, ne bih mu verovala«. »Draga Emma, ne misli on tako. On samo misli...« »On i ja vrlo bi se malo razilazili ocenjujući nas dvoje«, prekide ga ona osmehujući se ozbiljno, »možda mnogo manje nego što i on misli, ako bi o tome mogli da razgovaramo slobodno, bez ustručavanja«. »Emma, draga moja Emma...«





»O!« uzviknu ona, znatno veselije, »ako zamišljate da vaš brat nije pravičan prema meni, sačekajte samo dok moj dragi tata bude posvećen u tajnu i saslušajte njegovo mišljenje. Budite uvereni da će on još manje biti pravičan, ali prema vama. Smatraće da je na vašoj strani sva sreća, sva dobit, a sve vrline na mojoj. Znam da ću za njega odmah postati 'jadna Emma'. Njegovo nežno sažaljenje prema podjarmljenoj vrlini ne može ići dalje«. »Ah«, uzviknu on, »voleo bih da mogu vašeg oca upola onako lako da ubedim, kao što ću ubediti Johna, da imamo sve pravo koje jednaka vrednost pruža da budemo srećni jedno s drugim. Zanima me jedan deo Johnovog pisma, jeste li zapazili, tamo gde kaže da ga moja vest nije sasvim iznenadila da je pomalo i očekivao da tako nešto čuje«. »Ako sam dobro razumela vašeg brata, to se odnosilo samo na vašu nameru da se ženite uopšte. Nije imao pojma o meni. Izgleda da je u tom pogledu bio potpuno nepripremljen«. »Da, da, ali me zanima kako je toliko pronikao moja osećanja.

Na osnovu čega je ocenjivao? Ne sećam se da je po nekoj razlici u mom raspoloženju ili razgovoru mogao zaključiti da ću se oženiti. Ali mora da je ipak nečeg bilo. Mislim da je bilo izvesne razlike kad sam pre neki dan bio kod njih. Čini mi se da se nisam igrao s decom onako kao obično. Sećam se da su jadni mali rekli jedne večeri: »Čika je, izgleda, sad uvek umoran«.

Bližilo se vreme kad je trebalo da se novost dalje razglasi i vidi kako će je druge ličnosti primiti. Čim se gospođa Weston dovoljno oporavila da je mogla da primi g. Woodhausa, Emma je rešila, imajući u vidu da će u toj stvari moći da iskoristi njeno blago ubeđivanje, da vest saopšti najpre u svome domu, a zatim u Randallsu.

Ali kako da kaže ocu?

Obećala je da to učini u određeno vreme kad g. Knightley ne bude prisutan, a zatim bi došao g. Knightley i nastavio tamo gde je ona počela, da nije bilo toga izgubila bi hrabrost u poslednjem času 



i morala bi sve da odloži. Morala je da govori, i to da govori veselo.

Ne sme da mu svojim tužnim glasom učini tu stvar još žalosnijom.

Ne sme izgledati kao da to smatra nesrećom. Skupivši svu svoju srčanost, ona ga pripremi prvo da čuje nešto neobično, a zatim, u nekoliko reči, saopšti mu da ona i g. Knightley nameravaju da se uzmu, pod uslovom da dobiju njegov pristanak i blagoslov, a uzdaju se da će im on odobriti pošto će na taj način svi biti srećni.

Hartfield će se obogatiti stalnim prisustvom te ličnosti koju, kao što je njoj poznato, on, posle svojih kćeri i gospođe Weston, najviše voli.

Jadni čovek!

U prvi mah doživeo je priličan udar i pokušao je ozbiljno da je odvrati od te namere. Potsetio je više puta da je uvek govorila kako se nikad neće udavati, uveravao je da bi za nju bilo mnogo bolje da ostane neudata i pričao joj o jadnoj Isabelli i jadnoj gospođici Taylor.

Ali to nije pomagalo. Emma se svijala oko njega s puno ljubavi, osmehivala se i govorila da tako mora biti i da ne sme da je uvrsti u isti red s Isabellom i gđom Weston, koje je brak otrgao iz Hartfielda i time zaista izazvao tužnu promenu: ona ne odlazi iz Hartfielda, uvek će tu ostati, ne stvara nikakve promene koje mu ne bi bile prijatne, i u pogledu broja ukućana i u pogledu udobnosti. Uverena je da će biti mnogo srećniji kad bude imao g. Knightleyja uvek pored sebe, treba samo da se svikne na tu misao. Zar on ne voli vrlo mnogo g. Knightleyja? Sigurna je da to neće odricati. S kim uvek želi da se posavetuje o poslovima, nego s g. Knightleyjem? Ko mu je toliko koristan, ko uvek spreman da piše njegova pisma, ko mu tako rado pomaže? Ko je tako veseo, pažljiv, pun ljubavi prema njemu? Zar ne bi voleo da ga uvek ima u kući?

Da. Sve je to vrlo tačno. Nikad mu se ne bi učinilo da g.

Knightley dolazi suviše često; voleo bi da ga viđa svakog dana: ali i ovako ga viđaju svakog dana. Što ne bi produžili ko dosad?

G. Woodhouse se nije mogao brzo pomiriti s tom mišlju, ali je ono najgore bilo svršeno, čuo je za tu nameru, vreme i neprestano 



ponavljanje učiniće ostalo. Za Emminim molbama i uveravanjima, došlo je isto to od g. Knightleyja, koji je Emmu tako toplo hvalio da je g. Woodhouseu taj razgovor s njim čak i prijao. Uskoro se svikao da mu svakom zgodnom prilikom i jedno i drugo govore o toj nameri.

Isabella im je pomagala koliko god je mogla, pismima u kojima je iz sveg srca odobravala tu stvar, a gospođa Weston je bila spremna da je pri prvom viđenju s njim izloži u najpovoljnijoj svetlosti, prvo kao nešto već rešeno, a zatim kao nešto odlično, znajući dobro koliko su obe ove okolnosti podjednako značajne za g.

Woodhousea. Složili su se da će se taj brak ostvariti. A pošto su ga svi koje je navikao da pita za savet uveravali da će on i njegovoj sreći doprineti, a i sam je pomalo priznavao da je tako, počeo je da misli kako jednoga dana, možda za godinu dve, neće biti baš vrlo rđavo ako se i venčaju.

Gospođa Weston nije glumila, nije se pretvarala ni u čem što mu je govorila u korist ovog događaja. Ona se silno iznenadila, više no ikad, kad joj je Emma ispričala sve o toj veridbi; smatrala je da će time svi biti samo srećniji i nije se ustezala da ga što više ubeđuje.

Toliko je cenila g. Knightleyja da je mislila da on zaslužuje čak i njenu dragu Emmu, a toj udaji se ni u kom pogledu ne može naći zamerke: sve je upravo kao što treba, sve odgovara, a u jednom pogledu, jednoj izvanredno važnoj stvari, taj brak je tako osobito pogodan, tako se neobično srećno poklapa s onim što je potrebno, da je njoj sad izgledalo kako se Emma nikad ne bi smela zaljubiti u nekog drugog, i kako je ona sama najgluplje stvorenje što nije odavno pomišljala na taj brak i želela ga.

Kako bi malo ljudi, od onih koji bi po svom društvenom položaju mogli da zaprose Emmu, napustili svoju kuću da bi prešli u Hartfield! A ko drugi sem g. Knightleyja tako dobro poznaje g.

Woodhousea i podnosi njegove osobenosti, da bi takav zajednički život trebalo želeti! Kada su ona i njen muž snovali o ženidbi Franka s Emmom, uvek su nailazili na tu teškoću: šta da se radi sa g.

Woodhouseom. Kako da se pomire suprotni zahtevi Enscombea i 



Hartfielda, to je smetnja na koju su stalno nailazili, koju je ona uviđala više no g. Weston, ali čak ni on nikad nije umeo bolje da zaključi takav razgovor nego rečima: »To će se već samo od sebe urediti: mladi će naći neki izlaz«.

A ovde nema ničeg za šta bi brigu trebalo prebaciti na neizvesnu budućnost. Ovde je sve pravo, otvoreno, usklađeno.

Nijedna strana ne čini nešto što bi se moglo nazvati žrtvom. Taj brak pruža najveće nade na sreću, a nema nijedne stvarne, razložne teškoće koja bi ga sprečila ili odložila.

Predajući se ovakvim mislima, gospođa Weston sa svojom bebom u krilu, osećala se najsrećnijom ženom na svetu. Njeno blaženstvo bilo bi veće samo kad bi zapazila da će bebi uskoro postati tesne njene prve košuljice.

Novost je izazvala opšte iznenađenje. I g. Weston je pet minuta bio iznenađen, ali je to vreme bilo dovoljno njegovom hitrom duhu da se navikne na tu misao.Uvideo je preimućstva tog braka i radovao mu se iskreno kao i njegova žena. Ubrzo se nimalo nije čudio i sat docnije gotovo je verovao kako je on to uvek predviđao. »To, naravno, treba držati u tajnosti«, reče on. »Te se stvari uvek drže u tajnosti dok se ne otkrije da ih već svi znaju. Recite mi samo kad smem da govorim. Pitam se da li Jane nešto sluti?« Idućeg jutra otišao je u Highbury i uverio se. Kazao joj je novost Nije li ona njemu kao kći, njegova starija kći? Njoj mora da kaže. A pošto je i gospođica Bates bila prisutna, vest je, razume se, odmah zatim saopštena gospođi Cole, gospođi Perry i gospođi Elton.

Uostalom junaci ove vesti ništa manje nisu ni očekivali: sračunali su za koje će se vreme ta vest, od časa kad je saopštena u Randallsu, rasprostrti po Highburyju, i vrlo mirno su pomišljali kako će te večeri pretstavljati glavni predmet udivljenja u mnogom porodičnom krugu.

Njihova veridba je uglavnom veoma dobro primljena. Neki su možda mislili da tu više sreće ima on, a drugi su mislili ona, neki su preporučivali da svi pređu u Donwell, a Hartfield da ostave za 



porodicu Johna Knightleyja, dok su drugi pretskazivali da će im se posluga posvađati, ali ukupno uzev, nije istaknuta nikakva ozbiljna zamerka sem u jednoj kući, u Parohiskom domu.

Tu nikakvo zadovoljstvo nije ublažilo udar ove iznenadne vesti.

U poređenju sa svojom ženom, g. Elton se nije mnogo uznemirio zbog te stvari. Nadao se samo da će »ohola gospođica sad biti zadovoljna«, i pretpostavljao da je ona »uvek ciljala da upeca Knightleyja ako može«; što se tiče zajedničkog stanovanja u Hartfieldu smelo je uzviknuo: »Bolje on nego ja!« Ali gospođa Elton se zaista mnogo uzrujala. »Siromah Knightley! Jadnik! Rđavo mu se piše. Ona je izvanredno zabrinuta: mada je priličan osobenjak, ipak ima hiljadu dobrih osobina. Kako se tako dao uloviti? Nije joj se nimalo činilo da je zaljubljen, ni najmanje. Siromah Knightley! Neće se više onako prijatno družiti s njim! Kako mu je pričinjavalo zadovoljstvo da dođe kod njih na ručak kad god bi ga zvali! Ali svega toga više neće biti.

Jadnik! Neće više priređivati izlete u Donwell za nju. O, ne.

Postojaće gospođa Knightley koja će sve politi hladnom vodom.

Užasno neprijatno! Ali nije joj nimalo krivo što je nekidan izgrdila njegovu domaćicu. Strašno glupa zamisao da žive zajedno. To je nemoguće. Ona zna jednu porodicu u blizini Maple Grovea gde su tako nešto pokušali i morali su da se raziđu pre no što su prošla tri meseca«.





Vreme je prolazilo. Još nekoliko dana pa će stići porodica

iz Londona. Jednog jutra Emma je razmišljala o toj promeni koje se plašila, jer je verovala da će se sigurno mnogo uzbuditi i ožalostiti, kad najednom uđe g. Knightley i sve te tužne misli iščezoše. Pošto su neko vreme veselo razgovarali, on ućuta, a zatim, ozbiljnijim glasom, otpoče: »Imam nešto da vam kažem, Emma; jednu novost«. »Dobru ili rđavu?« upita ona brzo i zagleda se u njega. »Ne znam kako treba da je nazovem«. »O, dobra je, uverena sam. Vidim vam na licu. Uzdržavate osmeh«. »Bojim se«, reče on uozbiljivši se, »vrlo mnogo se bojim, draga moja Emma, da se nećete osmehivati kad je budete čuli«. »Stvarno! Ali zašto? Ne mogu da zamislim da nešto što vama godi i zabavlja vas, neće i meni goditi i zabavljati me«. »Postoji jedna stvar«, odgovori on, »nadam se da je samo jedna, o kojoj ne mislimo jednako«. Zastade opet za čas, osmehujući se i ne skidajući očiju s njenog lica. »Zar vam ništa ne pada na um? Ničeg se ne sećate? Harrieta Smith«.

Obrazi joj se zajapuriše kad je čula to ime i uplaši se nečeg, mada nije znala čega. »Jeste li jutros imali vesti od nje?« uzviknu on. »Verujem da jeste i da sve znate«. »Ne, nisam: ne znam ništa; molim vas, recite mi«. »Spremni ste na najgore, vidim, a i jeste vrlo rđavo. Harrieta Smith se udaje za Roberta Martina«. 



Emma se trže, jer na to nije bila spremna; njene razrogačene oči govorile su: »Ne, to je nemoguće!« ali joj usta ostadoše zatvorena. »Tako je«, nastavljao je g. Knightley, »kazao mi je sam Robert Martin. Pre pola sata je bio kod mene«. Još je gledala u njega jasno pokazujući da se čudi. »Kao što sam se i plašio, to vam se ne dopada mnogo, Emma, voleo bih kad bi se naša mišljenja slagala. Ali to će vremenom doći.

Vreme će, možete biti sigurni, jedno od nas naterati da misli drukčije a dotle, ne moramo mnogo da govorimo o toj stvari«. »Pogrešno ste me razumeli, sasvim ste me pogrešno razumeli«, odgovori ona, čineći izvestan napor. »Ne znači da bi me sad takav događaj ožalostio, nego prosto ne mogu da verujem. Čini mi se nemoguće! Nećete valjda da kažete da je Harrieta Smith pristala da se uda za Roberta Martina. Nećete da kažete da je on ponovo zaprosio, još ne. Mislite samo da on to namerava da učini«. »Hoću da kažem da je on to već uradio«, odgovori g. Knightley smešeći se odlučno i nepokolebljivo, »i da je ona pristala«. »Blagi Bože!« uzviknu ona. »Lepo!« A zatim, nalazeći utočište u torbici za rad i time opravdanje što saginje glavu i skriva sve ono zadovoljstvo i radost, koje je znala da joj se mora čitati na licu, dodade: »Lepo, a sad mi sve ispričajte, objasnite mi. Kako, gde, kad?

Obavestite me o svemu. Nikad se nisam više iznenadila, ali se nisam ožalostila, uveravam vas. Kako, kako je to bilo moguće?« »Vrlo prosta priča. Pre tri dana otišao je poslom u London, a ja sam ga zamolio da ponese neke isprave za Johna. Predao je te isprave Johnu u njegovoj kancelariji, a ovaj ga je pozvao da te večeri pođe s njima u cirkus Astli. Hteli su da izvedu dva starija sina u cirkus. Trebalo je da pođu moj brat i vaša sestra, Henry, John, i gospođica Smith.

Moj prijatelj Robert nije mogao da odoli. Svratili su po njega, svi su se odlično zabavljali, sutradan ga je moj brat pozvao na ručak, on je došao i za vreme te posete (kako sam shvatio) ugrabio je priliku 



da razgovara s Harrietom; nesumnjivo nije uzalud razgovarao.

Svojim pristankom učinila ga je srećnim upravo koliko i zaslužuje.

Vratio se juče poštanskim kolima, a jutros je odmah po doručku došao do mene da me izvesti šta je svršio, najpre o mojim poslovima, a onda o svojim. To je sve što mogu da kažem kako, gde i kad. Vaša prijateljica Harrieta ispričaće vam opširnije kad se vidite s njom.

Daće vam sve najsitnije pojedinosti, koje samo ženski jezik ume da prikaže zanimljivo. Mi muškarci držimo se samo onoga što je bitno.

Međutim, moram reći da je Robert Martin izgledao presrećan, ne mogući ni preda mnom da zadrži svoju radost. Bez ikakve veze s ostalim, pomenuo je kako je moj brat, pošto su izišli iz lože kod Astlija, pošao sa svojom gospođom i malim Johnom, a on, gospođica Smith i Henry za njima; i kako su se u jedan mah našli u takvoj gužvi da se gospođica Smith skoro uplašila«.

On zastade. Emma se nije usuđivala da mu odmah odgovori.

Ako bi govorila, bila je uverena da će odati koliko se mnogo raduje.

Mora da sačeka koji trenutak, inače će pomisliti da je poludela.

Njeno ćutanje ga uznemiri i pošto je neko vreme posmatrao, dodade: »Emma, ljubavi moja, kazali ste da vas taj događaj neće ožalostiti, ali plašim se da vam je zadao više bola no što ste očekivali. Njegov društveni položaj smeta, ali morate voditi računa da je vaša prijateljica zadovoljna, i jemčim da ćete sve bolje i bolje misliti o njemu kad ga upoznate; oduševićete se njegovim zdravim razumom i ispravnim načelima. Što se tiče njegovih osobina, ne biste mogli poželeti da vam prijateljica dođe u bolje ruke. Kad bih mogao, promenio bih njegov društveni položaj, a time kažem veoma mnogo Emma, verujte mi. Smejete mi se zbog Williama Larkinsa, ali bih se isto tako teško lišio Roberta Martina«. Želeo je da ga ona pogleda i da se osmehne; pošto se savladala da se ne osmehne suviše zadovoljno, ona to i učini i veselo odgovori: »Ne morate da se trudite da biste me pridobili za taj brak. Smatram da je Harrieta odlično postupila. Njena porodica je možda gora od njegove: po svojoj ispravnosti nema sumnje da je gora. Zaćutala sam 



samo zato što sam se začudila, vrlo mnogo začudila. Ne možete zamisliti koliko me je to iznenadilo, koliko nisam bila spremna, jer sam imala razloga da verujem da je u poslednje vreme mnogo odlučnija da ga odbije, mnogo više nego ranije«. »Vi verovatno najbolje poznajete svoju prijateljicu«, odgovori g.

Knightley, »ali ja bih rekao da je ona devojka dobre naravi i meka srca, i sumnjam da bi vrlo, vrlo odlučno odbijala ma kog mladića koji bi joj rekao da je voli«.

Emma je morala da se nasmeje, odgovarajući mu: »Boga mi, čini mi se da je poznajete isto tako dobro kao i ja. Ali, gospodine Knightley, jeste li sasvim sigurni da je ona bezuslovno i konačno pristala? Mogla bih pretpostaviti da bi vremenom pristala, ali je li moguće da je to već učinila? Da ga niste pogrešno razumeli?

Razgovarali ste o drugim stvarima: o poslovima, izložbi stoke ili novim spravama za sejanje, i niste li ga možda, u toj zbrci tolikih predmeta, pogrešno razumeli? To što je govorio nije se odnosilo na Harrietinu ruku, nije tvrdio da je za nju siguran, nego za meru nekog odličnog vola«.

Emma je u tom času tako živo osećala razliku izraza i držanja g.

Knightleyja i Roberta Martina, i tako se živo sećala svega što joj je Harrieta nedavno kazala, u ušima su joj još zvonile one tako odlučno izgovorene reči: »Ne, nadam se da više nisam tako glupa da mislim na Roberta Martina«, da je zbilja očekivala da će se ta vest u izvesnoj meri pokazati prerana. Nije moglo biti drukčije. »I vi se usuđujete da to kažete?« uzviknu g. Knightley. »I vi se usuđujete da me smatrate takvim zevzekom koji nije u stanju da shvati o čemu neko govori? Šta zaslužujete?« »O, ja uvek zaslužujem da se sa mnom najbolje ponaša, jer drugo ne bih trpela; i zato mi morate odgovoriti jasno i neposredno.

Jeste li sasvim sigurni da ste razumeli kakvi su sad odnosi između gospodina Martina i Harriete?«





»Sasvim sam siguran«, odgovori on, vrlo razgovetno, »da mi je kazao da je pristala, a u rečima kojim se poslužio nije bilo ničeg nejasnog, ničeg dvosmislenog. Mogu vam pružiti dokaz da je zaista tako. Upitao me je šta bi sad trebalo da uradi. Nije znao kome bi se, sem gospođe Goddard, obratio radi obaveštenja o njenoj rodbini ili prijateljima. Da li bih mu mogao savetovati išta pogodnije nego da ode do gospođe Goddard? Uverio sam ga da ne bih znao ništa bolje.

U tom slučaju, rekao je, potrudiće se da je još danas poseti«. »Savršeno sam zadovoljna«, odgovori Emma, osmehujući se vrlo veselo, »i najiskrenije im želim da budu srećni«. »Iz osnova ste se izmenili otkako smo poslednji put o toj stvari razgovarali«. »Nadam se, jer tada sam bila budala«. »I ja sam se promenio, jer ću vam sad vrlo rado priznati da Harrieta ima mnogo dobrih osobina. Zbog vas i zbog Roberta Martina (za koga sam uvek s razlogom verovao da nije prestao da je voli) potrudio sam se da je bolje upoznam. Razgovarao sam s njom često i dugo. To ste morali zapaziti. Ponekad mi se čak činilo, posumnjaćete da se zalažem za jadnog Martina, što nikad nisam radio. Ali iz svega što sam video, uverio sam se da je ona bezazlena, ljupka devojka, vrlo zdravih pojmova i ozbiljnih načela, i da svu sreću očekuje od ljubavi i ugodnosti koju bi joj pružio porodični život.

Dobar deo toga nesumnjivo duguje vama«. »Meni!« uzviknu Emma, vrteći glavom. »Ah, jadna Harrieta!« Pa ipak se uzdrža i mirno podnese malo više pohvala no što je zaslužila.

Ubrzo je naišao njen otac i razgovor im se završi. Nije joj bilo krivo. Želela je da bude sama. Sva je bila ustreptala i zadivljena i nije mogla da se pribere.

Htela je da igra, da peva, da kliče; dok ne bude prošetala i razgovarala sama sa sobom, smejala se i razmišljala, neće biti kadra da razborito postupa. Njen otac je došao da javi da je James otišao da upregne konje radi njihove, sada svakodnevne, vožnje do Randallsa; imala je, stoga, izgovor da se odmah izgubi. Može se 



zamisliti njena radost, zahvalnost i neizrecivo ushićenje. Pošto je sada, videći da je Harrieta našla svoju sreću, nestalo onog što joj je jedino kvarilo raspoloženje i mučilo je, nalazila se odista u opasnosti da ne poludi od radosti. Šta je još imala da želi? Ništa, sem da bude dostojnija onog čoveka čije su se namere i rasuđivanje uvek pokazali toliko iznad njenih.

Ništa, sem da, poučena svojom ranijom ludošću, ubuduće postane smernija i opreznija. Njena blagodarnost i te odluke bile su ozbiljne, vrlo ozbiljne; pa ipak, ponekad je usred tih misli morala da se nasmeje. Morala je da se smeje tom završetku, tom kraju onog bolnog razočarenja od pre pet nedelja, tom srcu, toj Harrieti!

Sad će joj njen povratak pričiniti zadovoljstvo; sve će sad biti zadovoljstvo; biće veliko zadovoljstvo da upozna Roberta Martina.

Na uglednom mestu u nizu njenih najozbiljnijih i najiskrenijih radosti stajalo je uverenje da uskoro neće biti potrebno da išta krije od g. Knightleyja.

Možda vrlo skoro neće više biti izgovora, dvosmislenosti i tajni, kojima je mrzela da se služi. Sad je mogla očekivati da će mu sve, do kraja, poveravati, a to je njena narav oberučke prihvatila kao dužnost. Radosnija i srećnija krenula je s ocem, ne slušajući ga uvek, ali odobravajući uvek ono što je govorio; bilo rečima, bilo ćutke podržavala ga je u uverenju da svakog dana mora da ode do Rendolsa, jer bi se inače gospođa Weston ožalostila.

Stigli su. Gospođa Weston je sedela sama u salonu. Ali tek što ih je obavestila o bebi i zahvalila g. Woodhouseu što je došao, kao što je on očekivao, kad kroz kapke ugledaše dve prilike koje prođoše pored prozora. »To su Frank i gospođica Fairfax«, reče gospođa Weston. »Baš sam htela da vam kažem kako nas je jutros prijatno iznenadio kad je došao. Ostaje do sutra, pa smo nagovorili gospođicu Fairfax da provede kod nas ovaj dan. Nadam se da će sad ući«.

Za pola minuta uđoše u sobu. Emmi je bilo izvanredno milo što ga vidi, ali su se i on i ona osećali malo zbunjeno i nelagodno zbog 



izvesnih uspomena. Pozdravili su se radosno i s osmehom, ali ustručavajući se malo, usled čega u prvi mah nisu mnogo govorili.

Pošto su svi opet seli, zavladao je tajac, i Emma je počela da sumnja hoće li još želja koju je odavno osećala i koja se sad ispunila, da Franka Churchilla vidi još jednom i to da ga vidi sa Jane, pružiti ono zadovoljstvo koje je očekivala. Ali kad im se pridružio g. Weston i kad su doneli bebu, nestalo je ćutanja i mrtvila, a Frank Churchill se odvažio i iskoristio priliku da joj priđe bliže i kaže: »Moram da vam zahvalim, gospođice Woodhouse, na ljubaznim rečima kojima ste mi oprostili u jednom pismu gospođe Weston.

Nadam se da vremenom niste postali manje voljni da praštate; nadam se da nećete povući ono što ste kazali«. »Zaista neću«, uzviknu Emma, vrlo zadovoljna što može da progovori. »Ni najmanje. Osobito mi je milo što sam vas videla i stegla vam ruku i što mogu lično da vam kažem koliko se radujem«.

On joj zahvali iz sveg srca i nastavi da govori ozbiljno o svojoj blagodarnosti i sreći. »Zar ne izgleda dobro?« upita on, okrećući pogled prema Jane, »bolje nego ikad? Vidite kako je oduševila mog oca i gospođu Weston«.

Postepeno on se razveseli kao nekad, i s osmehom u očima, pošto je pomenuo da očekuje uskoro Campbellove, izgovori ime Dixon. Emma pocrvene i zabrani mu da ga pred njom izgovara. »Kad god ga se setim« uzviknu ona, »uvek se strašno zastidim«. »Samo ja treba da se stidim«, reče on, »ili bi bar trebalo. Ali zar je moguće da niste ništa posumnjali? Mislim, u poslednje vreme: u početku znam da niste«. »Nikad ni najmanje, verujte«. »To je vrlo čudno. Jednom umalo što nisam... a žao mi je što nisam; bolje bi bilo. Mada sam uvek pravio pogreške, ove o kojima govorimo bile su vrlo rđave pogreške i mnogo su mi škodile. Greh bi bio mnogo manji da sam prekršio zavet ćutanja i sve vam ispričao«. »Sad ne vredi žaliti«, reče Emma. 



»Imam nade«, nastavi on, »da ću ubediti svog ujaka da poseti Randalls; on želi da se upozna s njom. Kad se Campbellovi vrate, viđaćemo se s njima u Londonu, i tako ćemo produžiti sve dok ne budemo mogli da je povedemo na sever. Ali sad sam veoma daleko od nje, zar nije to teško, gospođice Woodhouse? Otkako smo se pomirili, nismo se videli sve do jutros. Zar me ne sažaljevate?« Emma mu tako ljubazno reče kako ga žali da on, setivši se najednom nečeg veselog, uzviknu: »Ah! jel'te«, a onda tišim glasom i trenutno bezazlena izgleda, »nadamo se da je gospodin Knightley dobro?« On upita, ona porumene i nasmeja se. »Znam da ste pročitali moje pismo i verujem da se sećate šta sam vam poželeo. Dopustite da sad ja vama čestitam: Verujte da me je ta vest vrlo obradovala. To je čovek koga ja nisam dostojan da hvalim«.

Emma je bila ushićena i želela je samo da nastavi u istom duhu, ali se njemu trenutak docnije misli vratiše njegovim brigama i njegovoj Jane, pa reče: »Jeste li ikad videli takvu put? Tako glatku, nežnu, a u stvari nije svetle boje. Ne može se reći da je svetla. Ima vrlo neobičnu boju, uz tamne trepavice i kosu, tako otmeno izgleda! Ima nečeg gospodstvenog. A rumenila ima taman toliko da bude lepa«. »Ja sam se uvek divila njenoj puti«, odgovori Emma vragolasto, »ali, čini mi se da ste joj nekad zamerali što je tako bleda? Kad smo prvi put razgovarali o njoj. Zar ste zaboravili?« »O, nisam! Ala sam bio bezobrazan! Kako sam se usuđivao... « Ali se tako srdačno smejao sećajući se toga da je Emma morala reći: »Čini mi se da ste se, i pored neugodnog položaja u kome ste se, tada nalazili, grdno zabavljali što nas sve obmanjujete. Uverena sam da jeste. Uverena sam da ste se time tešili«. »O, ne, ne, nisam! Kako možete da mi pripisujete tako nešto?

Bio sam najveći nesrećnik«. »Ali ne toliki nesrećnik da ne biste želeli da se smejete. Zacelo vam je pričinjavalo veliko zadovoljstvo da nas sve varate. Možda 



sam sklona toj sumnji jer, istinu govoreći, verujem da bi se i ja u takvom položaju malo zabavljala. Čini mi se da između nas ima izvesne sličnosti«.

On se pokloni. »Ako nema sličnosti u našim naravima«, dodade ona ubrzo, pogledavši ga iskreno i toplo, »ima je u našim sudbinama, u sudbinama koje će nas vezati s dve osobe, mnogo bolje od nas«. »Tačno, tačno«, odgovori on svesrdno. »Ne, za vas nije tačno. Od vas nema bolje osobe, ali je sasvim tačno za mene. Ona je pravi anđeo. Pogledajte je. Nije li joj svaki pokret kao u anđela? Gledajte kako joj je lep vrat. Posmatrajte njene oči dok gleda u mog oca. Biće vam milo da čujete« (sagnuvšj glavu i šapćući ozbiljno) »da će joj moj ujak pokloniti sav nakit svoje žene. Daće da se preradi. Rešio sam da napravim i neki ukras za glavu. Divno će izgledati u njenoj tamnoj kosi, zar ne?« »Zacelo će divno izgledati«, odgovori Emma; rekla je to tako ljubazno da je on zahvalno uzviknuo: »Radujem se što vas opet vidim i što tako divno izgledate! Ni za šta na svetu ne bih se odrekao ovog susreta. Da niste došli, sigurno bih vas posetio«.

Ostali su razgovarali o detetu, gospođa Weston je pričala kako se prethodne večeri malo uplašila, jer joj se učinilo da dete nije sasvim zdravo. Sigurno je bila luda, ali se uplašila i zamalo nije pozvala g. Perryja. Možda bi trebalo da se stidi, ali i g. Weston se uznemirio skoro koliko, i ona. Međutim, za deset minuta, detetu nije viša ništa bilo. Ta njena priča naročito je zanimala g, Woodhousea, koji je pohvalio što je htela da pozove g. Perryja i samo je žalio što to nije učinila. »Treba uvek da pozove Perryja čim joj se čini da detetu nešto nije dobro. Čak i ako to traje jedan trenutak. Ne može se čovek suviše rano uplašiti niti pozivati Perryja suviše često. Možda je šteta što prošle noći nije došao: mada dete sad izgleda zdravo, sasvim zdravo, verovatno bi bilo bolje da ga je Perry pregledao«. 



Frank Churchill ču to ime. »Perry!« reče on Emmi, pokušavajući da uhvati pogled gospođice Fairfax dok je govorio. »Moj prijatelj, gospodin Perry! Šta kažu za gospodina Perryja? Je li jutros dolazio ovamo? A kako se sad kreće?

Je li nabavio kola?« Emma se ubrzo seti i razumede; dok se zajedno s njim smejala. kod Jane se na licu videlo da ga i ona čuje, mada se pravi gluva. »Kako je neobičan bio taj moj san!« uzviknu on. »Kad god se setim, moram da se nasmejem. Čuje nas, čuje nas, gospođice Woodhouse. Vidim joj po licu, osmehu i uzaludnom pokušaju da se namršti. Pogledajte je. Zar ne vidite da joj je ovog časa pred očima onaj deo njenog pisma u kome mi je saopštila tu vest, da se seća one moje glupe greške, i da nije u stanju ništa drugo da sluša, mada se pravi da sluša ostale?« Jane je bila primorana da se za trenutak osmehne; taj osmeh se malo zadržao kad mu se okrenula i stidljivim, tihim, ali čvrstim glasom kazala: »Čudim se kako možete da podnesete te uspomene! Ponekad čovek ne može da ih se oslobodi, ali kako možete da uživate u njima?« Imao je mnogo što-šta da joj odgovori, i to vrlo duhovito, ali se Emma u toj raspri uglavnom slagala sa Jane. A kad je napustila Randalls i sasvim prirodno, uzela da upoređuje ta dva čoveka, mada joj je bilo prijatno što je videla Franka Churchilla i gledala ga kao prijatelja, činilo joj se da nikad nije jače osetila koliko ličnost g.

Knightleyja otskače.

Tako je sreća tog izvanredno srećnog dana dovršena uzbudljivim razmišljanjem o njegovoj vrsnoći, koja se isticala pri tom poređenju.





Iako se Emma i dalje pokatkad brinula zbog Harriete uvidela

je da se ona zaista izlečila od svoje ljubavi prema g. Knightleyju i da zbilja u stanju da naglo pođe za drugog čoveka.

Kroz nekoliko dana stiglo je društvo iz Londona. Čim je imala priliku da samo jedan sat ostane nasamo sa Harrietom, savršeno se uverila, ma koliko to bilo neobjašnjivo, da je Robert Martin sasvim potisnuo g. Knightleyja i da ova u njemu sad vidi svu svoju sreću.

Harrieta je s velikim ushićenjem ispričala kako su išli u cirkus i kako je on bio na ručku sledećeg dana. Uživala je u pojedinostima.

Ali šta je sve to bilo, koje je objašnjenje? Emma je sad shvatila da se Harrieti uvek sviđao Robert Martin. I svakog dana je stizalo nešto novo što je Emmu sve više uveravalo da je g. Martin dobar izbor. Saznalo se za Harrietu da je ona kći jednog trgovca, upravo toliko bogatog da bi joj pružio onaj udoban život kojim je živela, i toliko pristojnog da je uvek želeo da očuva tajnu.

Eto, to je bila ta plemenita krv za koju je ranije Emma bila spremna da jemči! Možda nije bila gora od krvi mnoge gospode, ali ipak, zar je takvom htela da orodi g. Knightleyja, ili Churchillove, ili čak i g. Eltona! Mrlja nezakonitog rođenja, koju ne bi sprali ni plemeniti rod, ni bogatstvo, bila bi istinska mrlja.

Otac nije ništa zamerao udaji. Prema mladoženji se pokazao širokogrudo i sve je bilo kao što treba. A kad se Emma upoznala s Robertom Martinom, koji je sad dolazio u Hartfield, uverila se da on ostavlja utisak razumnog i valjanog čoveka, koji uliva najbolje nade za njenu malu prijateljicu.

Nije sumnjala da bi Harrieta bila srećna sa svakim čovekom dobre naravi. Ali s njim, u sreći koju joj on pruža, bilo je nade za nešto više: biće obezbeđena, spokojna, s lepom budućnošću. Živeće 



među onima koji je vole, a koji su razumniji od nje; dovoljno povučena da bi bila van opasnosti, i dovoljno zaposlena da bi bila vesela. Neće nikad doći u neko iskušenje, niti će iskušenju biti omogućeno da je pronađe. Biće poštovana i srećna. Emma je smatrala da je Harrieta najsrećnije stvorenje na svetu što je u takvom čoveku izazvala tako čvrstu i postojanu ljubav; ili, ako ne najsrećnije, onda odmah iza nje.

Harrietu su sad odnosi s porodicom Martin neminovno odvlačili na drugu stranu, sve manje se viđala u Hartfieldu, a to nije trebalo žaliti.

Prisnost između nje i Emme morala je da popusti; njihovo prijateljstvo moralo se izmeniti u mirniju vrstu dobrog poznanstva, i srećom, to što je trebalo i moralo da bude, kao da je već otpočinjalo, sasvim postepeno i prirodno.

Pre no što je prošao septembar, Emma je ispratila Harrietu do crkve, gde je prisustvovala njenom venčanju s Robertom Martinom: njena radost tom prilikom bila je tako potpuna da je nikakve uspomene nisu mogle pomutiti, čak ni one vezane za Eltona koji je stajao pred njima. Ustvari, možda tog časa nije ni videla g. Eltona drukčije nego samo kao sveštenika koji će uskoro i nju blagosloviti pred oltarom.

Robert Martin i Harrieta Smith, koji su se poslednji verili, prvi su se venčali.

Jane Fairfax je već napustila Highbury i vratila se u svoj udobni i omiljeni dom kod Campbellovih a g. Frank Churchill se nalazio takođe u Londonu i čekali su samo na mesec novembar.

Emma i g. Knightley odlučili su se za oktobar, ukoliko su se uopšte usuđivali da odrede vreme.

Rešili su da se venčaju dok su John i Isabella još u Hartfieldu, tako da bi mogli da odu na dve nedelje na more, kao što su nameravali. John i Isabella i svi ostali prijatelji slagali su se s tim.

Ali problem je bio g. Woodhouse.





Kako da dobiju pristanak g. Woodhousea? On je dosad uvek pominjao njihovo venčanje samo kao neki daleki događaj. Kad su prvi put pokušali da ga upitaju o tome, tako se ožalostio da su gotovo izgubili svaku nadu. Međutim, kad su pomenuli drugi put, manje ga je zabolelo.

Počeo je da misli da će se to jednom dogoditi i da on to ne može da spreči, a taj korak na putu njegovog pomirenja sa sudbinom mnogo je obećavao. Pa ipak nije bio srećan, naprotiv, izgledao je toliko nesrećan da se njegova kći obeshrabrila.

Nije mogla podneti da on pati, da zamišlja da ga zapostavljaju.

Mada se razumom skoro sasvim saglašavala s obojicom Knightleyja da će njegov jad proći kad se to jednom dogodi, ipak se ustezala, nije bila u stanju da učini korak dalje. U toj neizvesnosti došla im je pomoć: ne otuda što bi g. Woodhouseu najednom nešto puklo pred očima, niti što bi se čudesno izmenili njegovi živci, već upravo zbog delovanja tih živaca u drugom jednom pravcu.

Jedne noći iz živinarnika gospođe Weston nestale su sve ćurke, očevidno delo ljudskih ruku i dovitljivosti. Nanesena je šteta i drugim živinarnicima u susedstvu. Za strašljivog g. Woodhousea ove sitne krađe značile su što i razbojništva. Bio je vrlo nespokojan i da se nije osećao zaštićen prisustvom svoga zeta, ne bi ni jedne noći mogao da spava od straha.

Mogao se potpuno osloniti na snagu, odlučnost i prisebnost jednog i drugog gospodina Knightleyja. Dok je bilo koji od njih štitio njega i njegovo dobro, Hartfield je bio siguran. Ali g. John Knightley je morao da se vrati u London do kraja prve nedelje novembra.

Eto, ta je muka omogućila njegovoj kćeri da utvrdi dan za svoje venčanje, i on je dao svoj pristanak s mnogo više volje i radosti no što se ona ikad nadala da će u tom času biti moguće.





I tako su, mesec dana po venčanju g. i gospođe Roberta Martina, pozvali g. Eltona da sastavi ruke g. Knightleyja i gospođice Woodhouse. Venčanje je bilo veoma slično drugim venčanjima čiji učesnici ne vole raskoš i sjaj. Saznavši od muža za sve pojedinosti, gospođa Elton je smatrala da je venčanje ispalo strahovito siromašno, daleko slabije od njenog. »Veoma malo belog atlasa, veoma malo čipkanih koprena; vrlo bedno! Selina će se zaprepastiti kad bude čula«.

Ali uprkos tih nedostataka, želje, nade, uzdanja, predviđanja malog kruga istinskih prijatelja koji su prisustvovali toj svečanosti, potpuno su se ispunili.

Brak im je bio savršeno srećan.

KRAJ

MMXIII



