EMITOR 451 by Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"

Emitor je redovno glasilo Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda godina xxv, broj 451, februar 05. tiraž: neverovatan ali istinit redakcija & saradnici: Petar Petrović, Žarko Milićević, Oto Oltvanji, Gavrilo Petrović, Ratko R Radunović, Vladimir Lazović, Ivan Nešić, Aleksandar Marković, Darko Tuševljaković, Pavle Zelić, Jovan Ristić, Miloš Cvetković -1-

u rukama držite zvanično glasilo kluba ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“

EMITOR №45 posvećen Rejmondu Daglasu Bredberiju, sa sledećim sadržajem:

sprečiti budućnost - {prekoputa} kratak tekst koji objašnjava ovaj broj. . . . . . . . . . . . . . . . 3 roman Plen Majkla Krejtona bio je povod za Vladimira Lazovića da se upita uzvraća li

tvrda naučna fantastika udarac?

Očekujte još eseja na ovu temu.. . . . . . . . . . . . 7

Ivan Nešić – „Posetilac iz La Manče“

„Ipak si došao... po još jednu priču, pretpostavljam.“ Dečak sleže ramenima. „Ne mogu da zaspim...”. . 15

Shvatio sam da ložim se na... Naslov

Redovna kolumna Otoa Oltvanjija sa samoobjašnjavajućim naslovom a u vezi onog genijalnog: Farenhajt 451. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 Književne vesti . . . . . . . . . . . . . . 35

Darko Tuševljaković – „Stvari Koje Želimo“ Kolin Lang je ćutao celim putem od železničke stanice do kuće. Martin je to osetio u trenutku kada su on i Nina konačno otvorili vrata popodnevnom kijametu kako bi, poput dva požrtvovana mornara, prebacili utopljenike preko palube na suvo. . . . 39

Max Darko i Sirova Koža

ovo je strip . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77

Petlja – Nova rubrika. ‚Nijedan čovek nije ostrvo‘ i te stvari... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 Bez Pouke: Autor ili Djelo?

Ratko R. Radunović raspreda ovo večno ﬁlosofsko klupko . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86

Aleksandar Marković - „Izlazak Zemlje“

Svet je, na kraju krajeva, možda ipak za svakoga drugačiji, ono što sâm vidiš. Ako je tako, gde je onda prauzorak? Gde je matrica? Postoji li uopšte? Osećamo je pod nogama, ali kako da znamo da li i drugi osećaju isto što i mi? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91

Rej Protiv Filmskih Monstruma

Nekolika iskustva koja je Rej Bredberi doživeo sarađujući sa Holivudom . . . . . . . . . . . . . . 101

-2-

Petar Petrović

ečak obučen u osamdesetogodišnje meso lagano se kotrlja u svojim kolicima ka mikrofonu. Pre nego što otpočne svoj diskurs, kao krunski dokaz, vadi modni magazin. Rej Bredberi, u devetoj deceniji života, neumorno obigrava svoju zemlju i drži predavanja, pokušavajući da spase što se spasti može. “Pogledajte”, kaže on, mašući magazinom, “slike, samo slike. Gde su reči? Kakve ljude mi odgajamo?”. Nakon inkvizicije i nacional-socijalizma više je nego jasno da spisi ne gore. Bulgakov je to tvrdio, kao i mnogi drugi. Uzimajući u obzir dokaz u rukama vremešnog delije, očigledno je da su se pojavile suptilnije metode za ograničavanje snage reči. Nema potrebe za spaljivanjem knjiga ako ih niko ne čita, kaže Bredberi. Iako je redovno proglašavan za najboljeg pisca naučne fantastike, od iste redovno pere ruke. “Ne predviđam budućnost, želim da je sprečim.” Kada je odlučeno da ovaj broj Emitora bude posvećen Bredberiju, odluka je doneta naprečac i proizvoljno, inspirisana, pre svega, jednim trocifrenim brojem. Ovo govori o snazi naslova. A, osim toga, svi vole Rejmonda (Daglasa Bredberija). Šta pisati o osobi koja je predmet članaka znatno duže nego što ja postojim na ovom svetu? Osnovne podatke, naravno: rođen je u Vokigenu, 22. 08. 1920 (vršnjaci su mu Frenk Herbert i Asimov), nije imao novca za fakultet, pa je posle završene srednje škole vreme uglavnom provodio po bibliotekama i knjižarama. U jednoj od njih je i upoznao Margeritu Meklur, svoju sadašnju ženu. Napisao je trideset romana i objavio neverovatan broj kvalitetnih kratkih priča. Ovo, uz činjenicu da ga navode kao jednog -3-

od najuticajnijih SF autora ikad, su opšte poznate činjenice. Sledeći nivo informacija me je iznenadio, zabrinuo i naveo da se zapitam koliko je uputno posvećivati ceo broj takvoj osobi. Dalja otkrića su me još više zabrinula, ali i učvrstila u uverenju da treba posvetiti broj Bredberiju. Naime, o čemu se radi? Rej Bredberi je čovek koji osuđuje internet, podržava Buša, buni se protiv liberala i svakog jutra pere ruke od naučne fantastike. Sarađivao je sa Diznijem, bio savetnik pri Džonsonovoj vladi, radio za NASA-u i sve vreme spavao u sobi sa dvometarskim plišanim dinusaurusom. Ovo me je zabrinulo. Dalje kopanje me je još više zabrinulo jer shvatio sam koliko je istina krhka, a informacije van konteksta podložne iskrivljivanju. Da, Bredberi osuđuje internet, da. Osuđuje sistem koji deci omogućava pristup informacijama, puni im glavu podacima, ali im ne daje nijednu referencu kako da te informacije povežu i upotrebe kao oruđe za opstanak. Osuđuje sistem koji najmlađe ne uči da misle, već ih uljuljkuje u učmalost. Uostalom, ništa lakše nego proćerdati sate i dane na internetu, u razgledanju. I ko zaista može reći da najveći protok podataka ne odlazi na pornograﬁju? Da, Rej Bredberi podržava Buša, da. Koliko god se trudio da budem apolitičan, nisam mogao a da se ne naježim na ovaj podatak. U krajnjem slučaju, šta povezuje jednog od najboljih pisaca današnjice sa osobom koja, u najmanju ruku, zvuči kao da ne zna da govori? San jednog od njih je politička kasica-prasica drugog. Tajna se odgoneta na Marsu. Bredberi podržava političara koji baca naglasak na svemirski program kakvog nije bilo od Kenedijeve administracije. Naravno, ne računam Regana koji je upirao svežnjevima nuklearki ka svemirskom bezdanu poput kromanjonca koji maše bakljom ka mraku na ulazu u pećinu. Za Bredberijevog života, jedan deo Marsovskih Hronika se ostvario. Dva čoveka. Prvi, najveći Marsovac na Zemlji i, drugi, koji kao da je pao sa Marsa. Da, buni se protiv liberala i redovno ga optužuju da je seksista i politički nekorektan. Evo jedne izjave -4-

politički nekorektnog seksiste: “Postoje dve vrste ljudi – muškarci i žene. Igračke i nauka inspirišu muškarca jer je njegova jedina svrha na svetu da se razmnožava. A to je funkcija koja mu ostavlja puno slobodnog vremena. Moraju da izmisle sebi zanimaciju. Oni nemaju svoju suštinu van razmnožavanja. Žene se, s druge strane, rađaju sa tom suštinom u sebi. One mogu da stvore univerzum, odgajaju ga, uče, hrane. Muškarci čitaju naučnu fantastiku da bi izgradili budućnost. Ženama to nije potrebno. One jesu budućnost.” Eto. U rodnoj grudi ovog pisca spremaju se obimni urednički zahvati na zaostavštini klasika. Spremaju se izdanja radova Marka Tvena, F. Skot Ficdžeralda, Hemingveja i ostalih, ali prilagođena. Politički korektovana. Nik neće sretati indijance, neće hladnokrvno loviti divljač i psovati u rovu, a Haklberi neće splavariti sa crncem već afroamerikancem. Bredberi je u grupi građana koja se bori protiv ovoga. Iako je svoju borbu počeo još pedesetih, sa Farenhajtom, u eri Makartizma. Kako će se ova era zvati u nekoj budućoj istoriji? Št o s e t i č e dvom e t ars ko g pl i š an o g dinosaurusa, ko zaista može da mu zameri? Kako to obično biva, Rusi su krivi za sve. Vatreni trag Sputnjika na nebu izmenio je ceo sistem vrednosti. Odjednom, naučna fantastika je delovala kao da poseduje odgovor na pitanja koja iskrsavaju. Takođe se može reći da od tog trenutka ona zvanično prestaje da postoji i seli se u literaturu glavnog toka. Od službenika opservatorija, ponekog naučnika i klinaca bujne mašte, publika se širi na sve generacije i socijalne statuse. Od marginalno poznatih imena Asimov, Bredberi, Klark, Hajnlajn, LeGvinova i Sterdžen postaju autori bestselera. Bredberi se možda i najmanje uklapao u nove trgovačke police sa naslovom SF. Svaka njegova pripovetka, svaki roman je poruka upozorenja zavrljačena u lice čovečanstva. Nije ga zanimalo na koji način će se čovečanstvo dogegati do Marsa već kako će se osećati kada tamo stigne. Kritikovao je rasiste, fašiste, sisteme ugnjetavanja i svaku drugu pojavu koju je smatrao za opasnu, bez ikakve opasnosti da oni -5-

to ikada primete. Zato je posezao za naučnom fantastikom. Međutim, u vremenu u kom nas okružuju fotograﬁje i stilizovani korporativni logotipi sa jednom ili čak i bez reči u sebi, može li se reći da Bredberija upozorenja nisu naišla na plodno tle? Da li smo ušli u vreme u kom nema potrebe spaljivati knjige?

-6-

Vladimir Lazović

rvobitno zamišljen samo kao prikaz knjige, ovaj tekst sada će nekima ličiti na ﬁlozoﬁranje (čitaj: smaranje). Međutim, pitanja čekaju, a još niko nije ponudio pošten, celovit odgovor: Zašto nam se desilo to što se desilo? Ali ne, ovo nije priča o ratu na Balkanu! Naučna fantastika, pametnija sestra čiste fantastike, polako se iskrala iz geta i, strpljivo radeći, stekla izvestan ugled i brojne poklonike. Tako je, početkom osamdesetih godina prošlog veka, svetski bestseler postao SF roman Isaka Asimova Druga zadužbina: nasilni nastavak relativno uspešnog serijala čija je pozornica galaksija doneo je autoru neverovatnih milion dolara i time ga približio dotle nedostižnom Haroldu Robinsu, iz sasvim drukčijeg žanra... Bolji SF pisci shvatili su da stil i lepota jezika nisu balast, oni najozbiljniji zaključili su da moraju temeljnije da upoznaju svemir i nove tehnologije, ako hoće da budu uverljivi... Prave priče nisu ni o događajima ni o stvarima, one su o ljudima. Zato Stanislav Lem piše o (ne)mogućnosti kontakta ljudskog i neljudskog, Filip Hoze Farmer šokira ljubavnom pričom između čoveka i ženskog entiteta sa druge planete, Ursula Legvin piše nešto za šta se svi slažu da je prava književnost... U prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka postojao je mesečni SF časopis Sirius: sa tiražom od preko trideset hiljada primeraka bio je peti (kratko vreme treći) među sličnim časopisima u svetu. Znate li gde je izlazio? U danas zaboravljenoj zemlji Jugoslaviji. Oni u zrelim godinama setiće se pomame koja je na beogradskom FEST-u pratila svaki SF film: obezbeđenje Doma sindikata imalo je muke da iz mračnih rupa pokupi i -7-

izbaci sve koji bi se sakrili posle prethodnog filma, pokušavajući da pogledaju Odiseju u svemiru ili Paklenu pomorandžu... Flaš Gordon i Drumski ratnik igrali su mesecima u ovdašnjim bioskopima. Reći ćete: te filmove pratila je fama, ljudi ovde gledali su isto tako i Kuma i Velikog Getsbija... Tačno, ali u ovoj priči bitno je da su se tukli oko karte za SF film. Sedamdesete godine kod nas obeležila je edicija SF romana „Kentaur“, sa najširim shvatanjem žanra – od Asimova i Klarka, preko Orvela i Zamjatina, do Balarda, Lema i Legvinove, ali bez horora. Svi romani štampani su u tiražu od po osam hiljada primeraka – i rasprodati su. Već i ovaj podatak danas zvuči fantastično. Krajem osamdesetih bilo je jasno da se nešto dešava sa SF-om. Pošto smo preživeli Novi talas, većina promene nije shvatila ozbiljno. Mnogo ozbiljnije bilo je što su se ugasili časopisi Sirius i Alef, i edicija „Kentaur“: očigledno, ljudi su imali preča posla nego da čitaju to. Onda su došle devedesete (postoji nemački film Olovne godine koji ima sasvim drugu temu, ali naslov odgovara...). Manje–više, jasno je šta se desilo nama: ljudima koji su ostali ovde, sâm život bio je i previše interesantan da bi tražili još i SF. Ovdašnja horda čitalaca spala je na šaku fanova... Ali, šta se desilo sa ostatkom sveta? Zavladao je horor. Tako dolazimo do pravog pitanja, na koje bi vredelo čuti odgovore psihologa, i psihijatara, i teoretičara kulture. Svemir, prvi kontakt, budućnost i čitava grupa srodnih tema – odjednom nisu više zanimljivi većini onih što vole izvestan otklon od stvarnosti: horor, zatim i epska fantastika, stupili su bučno na pozornicu i za trenutak osvojili pažnju svih. Okej, za to vreme mi smo se ovde hvatali za guše, možda nam je taj novi žanr baš odgovarao – ali zašto su ga sa toliko žara prigrlili Amerikanci, Nemci ili Švajcarci? Nije se pucalo po šumama i gorama Kalifornije, nisu tamo uzimali suvenire sa mrtvih protivnika, nisu imali ni nezamislivu inflaciju ni krah svih -8-

vrednosti... Onda, zašto? Da li je čovek koji guta horor – uplašen? Zabrinut pred neizvesnom budućnošću? Zanimljivo je da se upravo u ovom periodu završava hladni rat, ruši berlinski zid, jedna supersila trijumfuje svojim vrednostima, mogućnost nuklearne apokalipse – dotle prilično realna – bar privremeno je skinuta sa spiska ljudskih briga... Eksplozija produkcije horora obeležiće kraj osamdesetih i najveći deo devedesetih. Čisti SF nije se ugasio, ali broj SF romana i antologija zaostaje za brojem sličnih horor izdanja. Izdavači se utrkuju: zbirke o duhovima, o Satani ili zombijima, o natprirodnom zlu ili zlu u čoveku... Kao u svakom poslu, postoje majstori i gomila epigona. Fantastika i strava prisutne su oduvek u književnosti, ali sada postaju planetarni trend. A pisanu reč pretiču horor ﬁlm, i potpuno nov medijum – kompjuterske igre: čovek i zlo, na razne načine, prirodne ili natprirodne. I mada ga i dalje pišu i čitaju – čisti SF je u defanzivi. Neki autori sačuvaće čast SF-u, kao Jan Mekdonald, Vilijem Gibson, ili rani Den Simons.... Ali ovaj tekst nije uporedna istorija žanrova, on samo postavlja pitanja. Na primer: da li smo u toj meri razočarani rezultatima tehnološkog napretka da se umesto priča o novim svetovima i budućnosti vraćamo proverenim temama – o onome što možda vreba u mraku, tik izvan kruga svetlosti naše male vatre? Futurolozi dvadesetog veka verovali su drukčije. Artur Klark (Profili budućnosti) i Herman Kan (Sledećih dvesta godina) očekivali su stalne baze na Mesecu i Marsu početkom dvadeset prvog veka, a mi mislili da je to odlična ideja. Skupa ideja, tačno, ali vredna truda. Šta se desilo? Umesto vizije sporog uspinjanja, osvajanja Sunčevog sistema – da li smo razmislili pa zaključili da nije vredno truda? Ili: ako je Kafka u svojim delima naslutio kako s e menja duh njegove Evrop e u -9-

predvečerje velikog klanja, kako tvrde neki teoretičari – onda šta je kog đavola naslutio Klajv Barker svojim Knjigama krvi?! Ta biblija strave zaslužila je da bude napisana, sasvim dobro brani sama sebe – međutim, zašto je bila toliko popularna? Šta to poručuje – o nama? Javna pogubljenja uvek su imala brojnu publiku. Umesto mesta u gledalištu, danas je dovoljno pročitati po neku priču: pornograﬁja nasilne smrti, kažu stručnjaci. Da li je osećanje nesigurnosti toliko prisutno u razvijenom svetu, da li su centri moći toliko udaljeni od pojedinca? Da li to podsvest poručuje... da je svakodnevica možda krhkija nego što izgleda? Naučna fantastika bila je poput „ključaonice“: radoznali su mogli kroz nju da provire u budućnost, da vide šta bi – možda, pod izvesnim uslovima – moglo da se desi sa nama. Gde je nestala radoznalost? Ili se pitanje više ne postavlja na taj način – otpalo je kolektivno „da se desi sa nama“? Međutim, sami izdavači učinili su najbolju stvar: hiperprodukcijom horora toliko su zamorili publiku da je i ovaj žanr počeo da stagnira. Poplava je završena. Čitaoci teško da su pametniji, ali prilično su umorni. Možda će se sada neki od njih okrenuti i posegnuti za SF knjigom... Roman Plen dobar je povod. Majkl Krajton (rođen 1942.) poznat je široj publici: Andromedin soj, Park iz doba Jure, Kongo, Mreža vremena... I mada bi cinici možda rekli, kao za Dejvida Brina – da sigurno nije bio kod kuće kad su ga pohodile Muze – svi njegovi romani izuzetno su čitljivi, i ne ispuštaju se iz ruku. Plen se u Americi pojavio 2002, ubrzo je na listi bestselera Njujork Tajmsa, u januaru 2003. je šesti na listi prodaje svih SF/F knjiga u Americi (prvi je Robert Džordan sa novim nastavkom Točka vremena). Još jedna konstanta – Majkl Krajton oduvek pokušava da bude aktuelan. Ovog puta sigurno je uspeo: tema Plena je nanotehnologija koja se otrgla kontroli, i preti da ugrozi čovečanstvo. - 10 -

Ne izgleda ozbiljno? Kako te sitne nanomašine mogu da nas ugroze? I koliko je uopšte ostvarljiva ta priča o nevidljivim robotizovanim mašinama, ne većim od molekula belančevine? Reči koje slede napisali su Dojn Farmer i Aleta Belin, žreci nanotehnologije, još 1992: „U sledećih pedeset do sto godina verovatno će se pojaviti nova vrsta organizama. Ti organizmi će biti veštački utoliko što će ih prvo osmisliti ljudi. Međutim, oni će se razmnožavati i evoluirati u nešto drukčije od svog osnovnog oblika. Biće živi u svakom razumskom značenju te reči... Uticaj na čovečanstvo i biosferu mogao bi biti ogroman, veći od industrijske revolucije, nuklearnog oružja i industrijskog zagađenja. Već sada moramo preduzeti mere kojima ćemo oblikovati nastanak veštačkih organizama.” Dok ne bude kasno. Mislite da preteruju? Potražite na Internetu naki od sajtova sa temom: nanotehnologija. Pronaći ćete prezentacije na kojima američka vojska obznanjuje nove uniforme: od speciﬁčnih ugljeničnih vlakana, na spoljašnju komandu menjaju poroznost i gustinu, prilagođavaju se temperaturi – ili zamenjuju nepraktični, teški neprobojni prsluk. Još uvek je reč o prototipu programabilne odeće, ali... Ili nova ispitivanja u kozmetici: na vidiku su zaštitni kremovi za sunčanje, gde nanoelementi u premazu menjaju orijentaciju prema jačini sunčevog zračenja... Budućnost je počela, šta je sledeće? Junak romana, Džek Forman, je softverski stručnjak koji je bez svoje krivice privremeno ostao bez posla, a njegova supruga Džulija je PR jedne kompanije za proizvodnju n anoteh nol o g ij e. Pr v i put su o č e n s a - 11 -

sindromom tate sa punim radnim vremenom, do guše u pelenama i kuvanju za troje dece, Džek Forman moraće da se suoči i sa poslednjom američkom istinom: nezaposleni muškarac gubi ženino poštovanje. Džulija ga vara. Uvodni deo romana inače je vrlo uverljiv – taj Krajton zna o čemu piše! Dar s neba: iznenada, nude mu posao u struci – da pomogne oko nekih programa u ženinoj firmi. Na ovaj način biće blizu nje i proveriće svoje sumnje... Rečeno mu je samo da sa tim programima ima problema. Iznenadiće se kad bude video koliko problema. Krajton nas vrlo kompetentno vodi čak kroz dve tehnologije, a to nije ni suvoparno, ni dosadno: prvo, Džek Forman je stručnjak za specifične programe, tzv. agente – ti programi oponašaju biološke procese tako što bi u kompjuteru stvorili agente, a zatim puštali agente da sarađuju sa ostalim programima na rešavanju problema... Drugo, u Džulijinoj firmi izveli su veliki proboj: umesto da sklapaju molekule-mašine sporo, pomoću instrumenata, setili su se da koriste bakteriju E. coli kao mašinu, koja sama sklopi najveći deo traženog molekula... Samo što ovo sada predstavlja mešavinu genetskog inžinjeringa i nanotehnologije. Čistom nebrigom, deo otpada iz ovog procesa dospeće u atmosferu negde u pustinji Nevade: proizvedene molekularne mašine i bakterije koje omogućavaju njihovo repliciranje našle su se na slobodi. Svaka nanočestica ima mikromemoriju i rudimentarni program o interakciji sa drugim česticama. Na slobodi, ovi rudimentarni programi u interakciji stvaraju nešto što bi trebalo da bude kolektivna svest roja... A to je tek početak. I tako je oblak nanočestica – mikrorobota – pobegao iz laboratorije. Oblak koji sam sebe održava i može da se razmnožava. Inteligentan je i uči na osnovu iskustva. Praktično gledano, živ je. Programiran je kao lovac. Razvija se brzo i svakim satom sve je smrtonosniji. Propao je svaki pokušaj njegovog uništenja. A ljudska rasa je njegov plen. - 12 -

Kao inžinjer, uživao sam dok sam čitao ovo. Da li je ovo suviše tehnički za većinu čitalaca? Što nas vodi pitanju o ukusu većine... Naravno – kad Džek Forman stigne u laboratoriju ženine firme, počeće opsada. Krajton gradi napetost na način viđen u mnogim romanima i filmovima – grupa saboraca mora da izađe iz bezbednosti laboratorije napolje gde ih čeka to, a sebični gad u samoj laboratoriji sabotira ih, ne bi li sačuvao odbegli proizvod. Nema veze ako pri tom izloži opasnosti ostatak ljudskog roda, o tome će misliti sutra... Iako je ovakav zaplet viđen, dobro funkcioniše, a Krajton uspeva da originalno reši neke epizode... Druga polovina romana čita se bez predaha: uveren sam da neko već piše ﬁlmski scenario. Sigurno je: zajedno s Džekom Formanom i čitalac se šunja dugim hodnicima, ili trči preko vrelog peska pustinje. Situacije su potpuno uverljive. Likovi ostalih članova ekipe, čak i Džulije, nisu toliko slojeviti, ali to ne smeta: ovo nije ni bila priča o nevernoj ženi. Ovo je priča o kreaciji što će ugroziti tvorca. Priča o stranputicama tehnologije. I najvažnije – priča o sebičnosti i gluposti (dve prirodne sile koje su toliko puta promenile tok istorije). Za očekivati je da Džek Forman uspe, ali pitanje koga se ne možete osloboditi je – koliko je ova pobeda privremena? Da li je uopšte pobeda, ili samo odlaganje? Da li smo imalo spremni, ako nas zadesi ovo? Z a ne ver ne Tome, na k raju j e dat a bibliografija: dug spisak tekstova u kojima se prepliću genetika, nanotehnologija i distribuirana inteligencija. Tvrdi SF pronašao je pravu temu na početku novog veka. Nije baš Hamlet... ali romanopomena jeste, svakako. Kad završite, teško da ćete povratiti dobro raspoloženje. Da li roman čitaju nanoinžinjeri?

- 13 -

- 14 -

Kada smo u prostorijama Bridge Pub-a započeli razgovor sa Ivanom Nešićem sa namerom da mu zatražimo priču začinjenu bredberijevskim elementima, čovek je izvukao osmeh ispod svoje 40 days and 40 nights kapice i nekoliko papira iz svoje torbe. Spremite se da budete iznenađeni gotovo koliko i Ivan Nešić kada se pojavio…

Te večeri dečak je došao po još jednu priču.

Isprva je u svojoj sobi strpljivo čekao, osluškujući grane kako se taru o prozor i zid kuće pod naletom vetra, trudeći se da otkrije da li to stablo podignuto iz mrtvih pokušava da mu ispriča bajku za laku noć. Ali nijednu reč nije razumeo – drvo, očito, nije govorilo dečakovim jezikom. Sedeo je u krevetu, ispitujući tamu, očiju dovoljno priviknutih na mrak da bi zadržao pogled tu i tamo: njegove igračke – jedan plišani medvedić, potamneo od starosti i nasleđa, i nekoliko Transformersa – nisu bili sagovornici kakve je želeo, dok su ležali nemi i razbacani po ćoškovima. Uostalom, znao je sve njihove avanture i nije mu bilo ni na kraj pameti da ih ponovo sluša; bilo bi previše čak i za jednog šestogodišnjaka. On je, doduše, očekivao da će se starac dovesti u invalidskim kolicima i ispričati mu priču na čijim krilima će odleteti na Primordiju, magično ostrvo gde dečaci-pirati nikada ne spavaju; pa, možda skoro nikada. Ali starac se nije pojavio: stoga je dečak rešio da poseti njega. Ustao je i skliznuo u patike, zadrhtavši od dodira – bile su hladne i neprijatne, nimalo nalik očevim papučama s krznom. Voleo je da ih obuje i tapka po kući, najčešće gore-dole po stepenicama, ali isključivo kada je bio siguran da ovaj spava pred televizorom uz nekoliko praznih konzervi kraj sebe. Ali one su sada bile daleko, iako se nije mogao zakleti da ih je otac poneo kada je napuštao kuću. Žalio je za tim papučama koje su, za razliku od njihovog vlasnika, posedovale neku magiju u sebi. Iskrao se na prstima, pridržavajući vrata, - 15 -

lagano ih pritvorivši da bi izbegao škripanje, sav u strahu da će probuditi majku koja je spavala u sobi do njegove. Jedan klik i šmugnuo je niz hodnik, nečujan kao miš i skoro isto toliko brz, da bi se obreo pred vratima na kraju sprata. Prislonio je uho i poslušao... ne, ništa se nije čulo, čak su i kućni duhovi, oni koji teraju da parket pucketa i oglašavaju se utvarnim šumovima, neočekivano utihnuli. To je bilo dovoljno da ga obeshrabri, možda za trenutak, ali želja je bila jača i on pritisnu kvaku i uvuče se u sobu. Starac je ležao pod prek rivačima na prostranom krevetu, podsetivši ga na planinu koja se u besu uzdigla iznad doline i ostala tamo preteći da posmatra. On se zagleda u to prividno spokojno lice pod svetlošću noćne lampe kraj uzglavlja. Fizionomija usnulog čoveka bila je krta, kao da će se svake sekunde urušiti pod težinom bora. Dečak zakorači bešumno, jedan pa drugi korak, opčinjen maskom za kiseonik koja je čitavom prizoru davala neku nelagodnu ozbiljnost. Napravio je još jedan korak, ali kada je uhvatio drvenu kuglu na stranici ležaja, starčeva ruka pošla je ka licu. On skinu masku, i prošaputa: „Ipa k si došao... po još jednu priču, pretpostavljam.“ Dečak sleže ramenima. „Ne mogu da zaspim...” „Sedi“, reče starac, pomerivši se ka sredini kreveta, koji je bezmalo četrdeset godina delio sa suprugom, kako bi napravio prostor za iznenadnog gosta. „Mislim da imamo dovoljno vremena za jednu priču... mada, starost pokušava konačno da me nadigra, i svakog časa me na to podseća.“ Kada se smestio, dečak povuče kolena do brade i obgrli ih rukama. „Tako je dobro“, reče starac, nameštajući jastuk. Onda se pridiže u krevetu. „O čemu želiš da ti pričam? Možda o Bastijanovim dogodovštinama kada je otišao iz Fantazije da spasava drugi magični svet?“ Odmahivanje glavom umesto odgovora. „Ne, neću da slušam o Bastijanu Baltazaru - 16 -

Buksu“, reče dečak. „Večeras želim tvoju priču.“ Težak sagovornik, onaj koji ne priznaje kompromise, pomisli starac. Pa dobro, moguće je da mu duguje tu jednu, ultimativnu priču, i večeras će je, zašto da ne, i dobiti. „U životu svakog čoveka dođe dan kada mora da napusti ovaj svet“, reče starac. „Je l’ to priča?“ „Da, to je priča, i ako me budeš prekidao zapitaću se da li ti je uopšte stalo da je čuješ.“ Dečak je ućutao, bar privremeno, a on je mogao da nastavi. „Kao što sam rekao, dok me nisi prekinuo“, reče starac naizgled strogo i namignu mu, „svaki čovek u nekom trenutku dođe do poslednje stranice knjige svog života. To je kao kad sklopiš korice, recimo, Alise u zemlji čuda – iza njih nema ničega... jedino praznina i upamćeni prizori iz pročitanog dela koji će, vrlo je verovatno, kad-tad izbledeti. Ali niko od nas nije siguran kada će se to dogoditi sve dok te ne poseti tajanstveni gost.“ Napravio je pauzu da bi video kakav je utisak ostavio: dva širom otvorena oka posmatrala su ga preko skupljenih kolena. Dobro je, pridobio je slušaočevu pažnju; konačno, to je ono što svaki pripovedač želi. „Gost je niko drugi do glasnik, i njegov jedini zadatak je da ti saopšti mesto na koje moraš otići ukoliko želiš da stigneš u tu magičnu zemlju gde svi odlazimo nakon života...” „Šta se dešava sa onima koji ne stignu tamo?“ nije mogao da izdrži dečak. „Šta se dešava? Hmm, pretpostavljam da lutaju ovim svetom kao duhovi i prepadaju dojučerašnje rođake. Dobro pitanje, ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim šta se sa njima zaista događa. Upitaćemo nekog od njih ako ih ikada sretnemo. Važi?“ Dečak potvrdi klimanjem glave. „Dobro, neka pravila smo ustanovili, a to je vrlo bitno za priču.“ Njegov dah mirisao je na pepermint, ali dečak je kroz njega osetio gorčinu lekova i jedan jači, opojniji miris kome - 17 -

nije mogao da utvrdi poreklo. Napolju, kišne kapi dobovale su po simsu u ritmu koji je pozivao na igru – čak i u ovo doba – šljapkanje po baricama i, to je više nego izvesno, porinjivanje papirnatih brodova niz stvorene potoke kraj ivičnjaka. Starac nije znao da pravi brodove od papira, naslućivao je dečak, ali bio je nenadmašan u pripovedanju, i njemu je to bilo više nego dovoljno. „Posetilac uvek zvoni dva puta“, reče starac, „kao poštar u romanu Džejmsa Kejna, ali, nagađam, proći će godine pre nego što budeš otkrio njega, ili Rejmonda Čendlera i Dešijela Hemeta.“ „Oni znaju da pričaju priče?“ upita dečak, i bojažljivo dodade: „Bolje od tebe?“ „O, da, daleko bolje od mene. Ali u to ćeš se jednog dana i sâm uveriti. Bilo kako bilo, bolje ti je da budeš tu kada Posetilac dođe ili si osuđen na ono o čemu smo govorili...” „Da se pretvoriš u duha?“ reče dečak sa strahopoštovanjem. „Da, bićeš osuđen da ostaneš u ovom svetu kao duh.“ „A odakle on dolazi?“ „Hej, ko priča ovu priču? Ti ili ja?“ Starac se nakašlja i, kada je dobrano pročistio grlo, reče: „Tajanstveni Posetilac dolazi iz La Manče...” „Ah, kao Don Kihot!“ „Tako je, ali ovaj Don Kihot sa sobom ne vodi Sanča Pansu.“ Na trenutak, dečakov pogled odlutao je kroz prozor, u mrklu, oktobarsku noć, ali tamo se nije imalo bogzna šta videti. Ipak, sa dovoljno mašte, ugledao je priliku ogrnutu dugim kišnim mantilom, čiju je glavu krasio šešir širokog oboda. Stranac je imao tamne oči, kao dve rudarske jame, i bio je svetlog, skoro ispijenog tena, možda kao Klint Istvud u Bledolikom jahaču. Daleko od Servantesovog viteza, ali priče koje je čuo od starca i nisu imale preterane veze sa originalom. Međutim, bila je to pripovedačeva tajna. Kada dečak jednog dana bude otkrio prevaru, ovaj će biti daleko i nikakve žalbe se neće prihvatiti. „Mesto sa kojeg polaziš uvek je negde u - 18 -

blizini, a u posebnim slučajevima čak i ne moraš da napuštaš kuću. Oni dolaze po tebe – usluga direktno na vrata.“ Dečak je sedeo zamišljen, i starac se zapitao da li ga je uopšte čuo. „Kada Posetilac dođe po mene, da li ću tamo kuda idem videti i Barija?“ I, kao da stiže potvrda izrečenog pitanja, u daljini se začu lavež koji se nakratko pretvori u zavijanje. Ali, obojica su znali da to nije Bari, mešanac s paležima i klempavim ušima koje su tako smešno mlatarale po vazduhu kada je sa dečakom jurcao po dvorištu. Njegov otac odveo je psa da ga uspavaju jer je previše lajao, iako je dečak naslućivao da je to bila majčina odluka – na kraju krajeva, ona je bila ta koja se stalno žalila da je boli glava od tolike buke. Majku je uvek bolela glava, naročito kada je s njegovim ocem trebalo da ide na spavanje. Istina, Bari tada nije lajao, ležao je sklupčan u predsoblju i sanjao neke pseće snove, ali majku je i tada bolela glava. Možda čak i više nego kada je Bari lajao na ptice. „Ne bih da te razočaram, ali prilično sam siguran da će proteći mnogo vremena pre nego što se tako nešto dogodi“, osmehnu mu se starac. „Ali moj drug iz školice već je tamo. Jedno jutro se nije pojavio i – i – i – učiteljica nam je rekla da se razboleo i da će se vratiti čim ozdravi, ali on se nikada nije vratio, i – i – i ...” „Bojim se da je ovaj razgovor previše uticao na tebe“, reče starac, prekorevajući sebe što je odabrao ovakvu temu za priču. U osetljivom je uzrastu, a odrastanje s jednim roditeljem tome neće nimalo pogodovati. Da mu je bar još neka godina, koliko da im se nađe pri ruci, ali sumnjao je da na to ne treba previše računati i da je kraj blizu. Mogao je da oseti dah izmišljenog Posetioca za vratom. „Najbolje će biti da ostatak ove noći potrošiš spavajući, ukoliko ne želiš da tvoja majka primeti da si do kasno ostao budan. Ako bi se to dogodilo, onda smo završili sa pričama, za sva vremena.“ - 19 -

Dečak skoči sa kreveta i, kada je stigao do vrata, okrenu se ka starcu. „Mislim da si Posetioca izmislio večeras, ali nema veze... dopao mi se.“ Starac je dugo ležao u mraku. Negde pred zoru, zadremao je. *** Dani koji su usledili nisu doneli ništa osim kiše, tamnih oblaka koji se valjaju u sporoj sekvenci i vode koja se s visina ustremila na smrtnike, nateravši ih da se zapitaju da li je priča o Nojevoj barci tek puka izmišljotina na koju je uticala dokolica nekog isto tako dobrog pripovedača kao što je bio starac; možda čak i boljeg. Posle više nedelja provedenih u ležanju, smogao je snage da ustane i krevet bar privremeno zameni invalidskim kolicima. To i nije bilo nešto, tek dovoljno za gledanje kroz prozor, u horizont gde su se susretali nebo i zemlja – mesto gde se rađaju snovi, rekao je jednom dečaku, ono na koje možeš stići ako slušaš otkucaje svog srca – osećajući hladnoću u kostima. Ali temperatura nije imala veze s godišnjim dobom koje se približavalo: on je preživljavao zimu svog života, onu koja nikada neće preći u proleće. Poželeo je da zapali cigaretu, ili uradi neku drugu glupost, bilo kakvu, ali u određenim godinama sklopite kompromis sa samim sobom da nikada više nećete činiti stvari koje bi se mogle okarakterisati kao ludorija. To je, smatrao je starac, rezervisano za mlade, a ako vam je baš do toga – gledajte da to uradite kad nema nikog u blizini. Međutim, onda se zapitate kakva je svrha u svemu tome. Ponadao se da će ga dečak posetiti, ali, pretpostavljao je, ovaj je imao druge planove, čak i po kišnom danu. Kada je bio njegovih godina mašta mu nije nedostajala, jedino u čemu je oskudevao bilo je slobodno vreme. Pokušao je da se priseti šta je to radio u zrelom dobu života i, hteo to da prizna ili ne, sem nekolicine događaja, nije imao čega da se seća. Onda se s pravom upitao šta će to poneti na - 20 -

onaj svet, izuzev odela u kom će biti sahranjen? Ne previše toga, ali njemu je i to bilo dovoljno; sećanje na dečaka, pre svega. Ako je tamo gde ide bilo kakav prtljag dozvoljen. Primakao se prozoru, osetivši promenu u temperaturi – staklo više nije bilo sposobno da zadrži svu hladnoću spolja – i zakašljao se; kada je napad prošao, potrajavši duže nego obično, udahnuo je iz maske za kiseonik nekoliko puta, duboko, sačekavši da srce prestane sa ubrzanim thud-thud-thud ritmom i vrati se u normalan ba-bap, ba-bap. Napadi su bili česti u poslednje vreme, ali to nije bila stvar o kojoj je vredelo previše brinuti – njegovom telu, očigledno, garancija je odavno istekla i to je bila činjenica s kojom se morao pomiriti. Došlo je vreme da se model koji ga je postojano služio toliko godina pošalje na otpad. Električni motor kolica oglasio se zvukom muve zarobljene u tegli, i ona su se pomerila u pravcu kreveta, ali je zvonce na ulaznim vratima poremetilo njegovu prvobitnu nameru i starac otpusti dugme za pokretanje; neko je pozvonio dva puta. Osluškivao je u tišini, ne bi li uhvatio bar neku reč i ustanovio o kome se radi, ali prozorsko staklo nije zadržavalo samo spoljnu hladnoću već je apsorbovalo i sav zvuk – odjednom je bilo tiho kao duboko pod zemljom, na dnu isušenog bunara. Starac nakrivi glavu, istegnuvši se koliko je to moguće, ne bi li našao položaj iz kojeg će dobiti bolji pogled na situaciju pod prozorom. Da, neko je deﬁnitvno bio na tremu, što se dalo zaključiti po dečakovom smehu koji je sada jasno čuo, ali njegov ugao nije mu omogućavao da osmotri posetioca. On pokuša da ustane, ali noge su bile preslabe da izdrže njegovu težinu, i sruči se nazad u stolicu. Začu se tresak ulaznih vrata – samo je dečak tako zatvarao vrata, kao da mu je svaka sekunda dragocena – i on se ponovo protegnu da bi pogledao prizore u svetu sprat ispod njegovog. Posetilac je napravio par koraka, da bi se, naizgled bez ikakvog povoda, zaustavio, oklevajući nekoliko trenutaka, leđima okrenut - 21 -

starčevom pogledu. Njegov široki mantil lepršao je oko ove izdužene, vitke linije, čiju glavu je pokrivao šešir širokog oboda. Nepoznati nije bio obučen po poslednjoj modi, to je bilo sigurno, pomisli starac. Tada, kao pozorišno svetlo koje je otkrila podignuta zavesa, sunce se probi iz razmaknutih oblaka, a posetilac se okrenu i pogleda ka prozoru iza kojeg je čkiljio starac. Lice mu je ostalo u senci, zaklonjeno tim širokim obodom, i nepoznati ovlaš dodirnu šešir u znak pozdrava. Starac oseti stezanje u grudima, jače nego ikad, i zgrabi masku za kiseonik. Kada je ponovo pogledao dole, posetilac je već bio otišao, kao i napad koji se izgubio na neko vreme, čekajući sledeću povoljnu priliku. Uznemiren, još osećajući pritisak u rebrima, vratio se u krevet. Sa snovima je mogao da izađe ne kraj, bol je bio taj koji ga je zabrinjavao; nije igrao ni po kakvim pravilima. Probudio se okružen tamom i, u prvi mah, mogao se zakleti da je osetio miris crvotočnog drveta: onog koje je duboko pohranjeno u vlažnoj zemlji. Međutim, to se samo mrak poigravao s njegovim čulima – dani su postali nepodnošljivo kratki – i on pogleda na sat, videvši da je propustio da uzme lekove. Ipak, i pored toga dobro se osećao. Ali bilo je tu još nečega, i on shvati da nije sâm u sobi. Dečak je stajao u dnu kreveta i posmatrao ga. „Šta radiš u mraku?“ upita starac, i rukom pođe ka prekidaču lampe kraj uzglavlja. Svetlo ga je nateralo da zažmuri, ali dečak, za razliku od njega, kao da nije reagovao na promenu. „Želim da ti ispričam priču.“ „Mislio sam da je to moje zaduženje“, osmehnu se starac. Kada nije dobio odgovor, on reče: „U redu, da čujem tu tvoju priču.“ „Imao si pravo u svemu, osim u jednoj stvari“, reče dečak. „On ne dolazi iz La Manče, već sa mesta gde nastaju snovi.“ „On...?” „Posetilac... ostavio je poruku za tebe.“ Starac je iščekivao da nastavi, ali dečak je - 22 -

- 23 -

ćutao i gledao u pod. „Ostavio je adresu...” Premestio se s noge na nogu, a kada je podigao glavu smešak mu zagonetno zaigra na usnama. „Adresu koju jedino ja znam...” „Pretpostavljam da ćeš mi reći koja je adresa u pitanju?“ „A ne, želim da čujem još priča...” Starac se počeša po bradi. „Nakon toga ćeš mi reći koja je adresa?“ Dečak je stajao na vratima; dok je napuštao sobu, odmahnuo je glavom. „Oduvek sam želeo nešto što drugi nemaju“, rekao je na izlasku. „Svi moji drugovi imaju psa ili mačku, čak i oca, takve stvari... ali ja ću biti jedini koji će imati jednog duha, samo za sebe.“ Vrata su se zatvorila za njim, a bat koraka i dečakov smeh izgubiše se u daljini. Starac ugasi lampu kraj uzglavlja. Postepeno, u mislima su mu se vraćale sve priče koje je ikada u životu čuo. Kao ona o Oltenmuru, gde psi plešu čitav dan, ili, pak, ona o dečaku i psu čije je krzno mirisalo na jesen, i koji je usred hladne novembarske noći u posetu doveo neočekivanog gosta. Potom su usledile slike koje tek treba da se sagledaju, upamte, razvrstaju i ispričaju. I on poče da ih urezuje u pamćenje. Ako je verovati dečaku, imaće dovoljno vremena za svaku od njih.

Ivan Nešić je ono što se naziva hororistom. Na ponekoj čajanci možete čuti da se u njegovoj prozi sreću Čarls Bukovski i Džo R. Lensdejl. Doduše, jedan je mrtav, a drugi u Teksasu. Zato je to horor. Naravno, stvari nisu tako jednostavne. Atmosfera njegovih priča natopljena je isparenjima sa asfalta beskrajnih američkih autostrada. Njegovi junaci su okoreli, sa ﬂekama na prošlosti i odeći. Kao što ste videli, “Posetilac Iz La Manče” nije klasična nešićevska priča. Da li nam to stari majstor otkriva nove aspekte svog talenta? Saznaćemo iz zbirke koju priprema. - 24 -

vaki put kada se udubim u spisak uredno pobrojanih priča koje se takmiče na konkursu Znaka Sagite, uviđam da ima malo onih koje bih voleo da pročitam isključivo na osnov u intrigantnosti naslova. Kod naših pisaca, „starih kuka“ i „mladih nada“ podjednako, u naslovu uglavnom nema udice, imena priča ne izazivaju instant slike u mozgu, sinapse se ne stavljaju u pogon. Svestan opasnosti da bi nekom drugom zaludnom proučavaocu ove tematike baš moji naslovi mogli da spadaju u grupu neopevano glupih, ipak moram da se zapitam: Je li uopšte bitan taj naslov? Da li zaista sve počinje i završava se njim? Ako mene pitate, ja na to gledam ovako: Kao u slučaju detektiva Majera Majera iz 87. policijske stanice Eda Mekbejna, koga je očeva neslana šala obeležila za čitav život, ukoliko vi kumujete imenu deteta, može da vam se učini da to ime nije bitno, ili da sa njim možete čak i da se sprdate. Sasvim je druga priča ukoliko ste vi ti kome ga daju. Bar dok se ne naviknete. E, pa, slično je sa piscima i čitaocima.

Pisac je dao ime svim stvarima, davno, u početku

oliko pisci uopšte rade na naslovu? Nedovoljno, čini mi se ponekad. Računaju na sopstveno ime, na snagu priče, ili na to da su posao završili čim su otaljali teži deo (tipkanje). Prečesto se odlučuju za ono što im prvo padne na pamet. - 25 -

(Dobro, pametnjakoviću. A šta je, onda, dobar naslov?) Pitanje ne bi bilo interesantno da nije složeno. Bez zalaženja preduboko u materiju, bar za početak, već vidim nekoliko rupa na saksiji koje ću podeliti sa vama. Efektni naslovi su oni koji najbolje opisuju delo. (Ma nemoj.) Još uspešniji su oni koji u sadejstvu sa sadržajem postižu novi izraz. (Vratićemo se na ove.) Najteže je, pak, sa naslovima koje instinktivno osećamo kao dobre, a ne znamo da objasnimo u čemu je vic. E, ti su najbolji. Naravno, kao i u slučaju sa detetom koje mrzi svoje ime, neke naslove, koliko god neprimereni ili zbunjujući bili, vremenom naučimo da volimo. Ipak, moja poenta je da magijski čin imenovanja stvari, koliko god naslovi lako i prirodno padali piscu na pamet, ne bi trebalo olako da se shvata. Doneli ste novu stvar na svet, nazovite ga imenom koje mu pristaje. Taj ritual sa sobom nosi određenu odgovornost.

Radni naslov: Kokoška i jaje

kada taj vajni pisac uopšte daje ime svom delu? Pre pisanja, za vreme, ili kada ga je završio? Kao i „odakle vam ideje?“, ovo pitanje spada više pod prirodu geneze dela, i, iz ispovesti domaćih i stranih kolega, uverio sam se da im se sa podjednakom učestalošću dešavaju sva tri slučaja. Ako ništa drugo, znam da meni jesu. Zavisi u kom stadijumu začeća se nalazila ideja kada sam od nje pošao i šta sam sa njom hteo da postignem. Najlepši su naslovi koji vam odjekuju u glavi od najranije mladosti, oni koji su dosegli legendarni status poslovice. Let iznad kukavičjeg gnezda, Maratonci trče počasni krug, I konje ubijaju, zar ne? Zar ne bi bilo lepo da je svaki vaš naslov takav? Možda i ne bi. U svakom slučaju, to je nešto čemu pisac samo može da se nada. Ali, naslov svakako nije propao ukoliko ne završi u zbirci Graﬁtti International. Pogledajmo malo kako se to radi. - 26 -

Short sharp shock

z m it e u r a z m at r a nje s le d e ć i n i z najraznolikijih dela. Psiho, Ubik, Sudar, Pacovi, Junkie, Parfem, Nakot, Flicker, The Priest. Kratak, ubitačan naslov koji u sebi sadrži suštinu dela i nijedan blurb ili slogan ne bi mogao bolje da ih preporuči. Tačka.

Dužina je bitna

eđutim, kao što postoje autori koji vole da postignu jednostavnost i efektnost sa što manje reči, ima pisaca koji baš vole da ga zacifraju. All Heads Turn When the Hunt Goes By, pored neobične dužine za roman i intrigantne slike koju evocira (pravo iz Nordijske mitologije), očarava i svojim gotovo magijskim jednosložnim ritmom. Dugački naslovi su simbolični i često udaljeniji od direktnog opisa sadržaja. Oni su takođe pogodni za duhovitosti, što su rabili glavni predstavnici novog talasa u naučnoj fantastici (npr. zbirka Harlana Elisona Love Ain‘t Nothing But Sex Misspelled). Vole ih otkačenjaci svih žanrova i perioda: poludokumentaristički The Electric Kool-Aid Acid Test Toma Vulfa; naučnofantastični The Coyote Kings of the Space-Age Bachelor Pad Ministera Fausta; krimić In the Electric Mist With the Confederate Dead Džejmsa Lija Berka; gotska priča Nila Gejmana, „Forbidden Brides of the Faceless Slaves in the Nameless House of the Night of Dread Desire“; ili novija priča Ivana Nešića, „Stoper koji je lečio pregažene životinje na odvajanju sa autoputa broj 35“.

Višeznačni

un, debitantski roman esejiste Daglasa Vintera, žestoki krimić o intrigama u svetu krijumčara oružja, ima najmanje dva značenja: isporuku robe u datom slengu i beg na koji je glavni junak primoran, a sasvim precizno nagoveštava i tempo radnje koji očekuje čitaoca. Ričard Metison smišlja proste, višeznačne naslove za svoje kratke priče („Steel“, „Flight“, „A World of His Own“), što - 27 -

daje posebnu snagu destilovanim, snažnim idejama po kojima je poznat. Jedan od efektnijih naslova u poslednje vreme pripada genijalnom novom stripu. Y-The Last Man Brajana Vona govori o poslednjem muškarcu na svetu, nakon što je misteriozna kuga pobila sve ostale. Y u naslovu predstavlja problematični muški hromozom, a kada se izgovori naglas, na engleskom dobijate i jedno „zašto“ (why), budući da se dobar deo zapleta oslanja na razotkrivanje zagonetke muškocida. Lorens Blok, pisac nad piscima, majstor je parafraza i dvosmisla u naslovima (Burglars Can‘t Be Choosers ili Cancelled Czech, kao najbolji primeri). Srpski, nažalost, ne trpi vrstu igre reči koja je ustaljena u angloameričkom svetu. Svojevremeno sam bio šokiran kada sam, eksperimenta radi, prelistao nasumično odabrani stari broj nedeljnika New Musical Express da bih ustanovio da su, bez sve šale, devedeset posto naslova članaka tzv. pun-ovi na sve što vam padne na pamet.

Opscena

stoimena priča potpisnika ovih radova govori o nesrećniku koji je upao u sasvim speciﬁčnu Zonu sumraka: život mu se odvija po pravilima najklišeiziranijeg pornića iz koga ne može da pobegne. Kada se izgovori, „Opscena“ sasv i m sluč ajno z v uči k ao „seksualna opsena“. Koliko sam smišljao taj naslov? Sve dok nisam bio siguran da je to to. Znao sam kako otprilike treba da zvuči i šta da poručuje, ali dugo nisam imao pravu reč. Nedavno sam pronašao zaturenu listu predloga za naslov priče, pa možete da vidite kako je izgledao brejnstorming koji, inače, ne radim baš za svaki naslov. SMEGMATIK, BEZOBR AZIJADA, PORNAMENTIKA, PORNOMATIK, PORNOMEN, UPORNJAVA, XXX, PORNOMANT, MASNA, BEZOBRAZ, PRLJAVA, PORNOSTALGIJA, PORNORAMA, PORNUS, PORNA, DAJ MI MOJ PORNO, SERIJSKI PORNOGRAM, PICOPIJACA. - 28 -

Imena luda iliti Ko pre devojci

u š k a i mena u na slov u , pa još u kombinaciji sa prezimenom, retka su još od Dikensa i ekipe. Zvučni Gideon britanskog hororiste Stivena Loza, o naslovnom muškom seksualnom demonu, u svom najnovijem izdanju prekršten je u bezvezni Fear Me. Još neizašlo zaključno poglavlje iz serijala Anno Dracula Kim Njumen je naslovio Johnny Alucard, po trešerskom britanskom ﬁlmskom vampiru iz šezdesetih. Jedan od upečatljivijih naslova u ovoj kategoriji je Vonegatova priča „Harison Bergeron“, koji naslovnom liku daruje željenu ironijsko-herojsku važnost. To je praktično dovedeno do vanknjiževnog ekstrema u slučaju Tomasa Harisa, čija je kreacija postala toliko mitska, da se treći roman u neplaniranoj trilogiji samonazvao Hanibal. Posebna kategorija su ženska imena, jer, kao što je Po dobro znao, uz njega besplatno dobijate i liričnost. Rebecca Dafne de Morije, Mildred Pierce Džejmsa M. Kejna, Kingova serija ženskih imena (Carrie, Christine, Dolores Claiborne), ali i Straubova Džulija, Blohova Lori, Flood Endrjua Veksa, Naomi Daglasa Klega, Mary Reilly Valerije Martin.

Opet si čitao Vujakliju

he Exorcist, Arachnophobia, Cryptonomicon, Xenocide, The Chrysalids, Neuromancer, The Algebraist, Spondulix, A Rose for Ecclesiastes, Kamikaze L‘Amour, „Hymenoptera“, „Ratamahatta“, etcetera, etcetera.

Promašen

a li biste ikada poželeli da čitate roman koji se zove Koko? Naročito ako želi da se predstavi kao opasni horor-triler. Ja sasvim sigurno nisam. Ne pristaje delu i, što je najgore, godinama me je odbijao od uzimanja knjige u ruke. Nakon čitanja, ispostavilo se da mi je jedna od omiljenijih. U ovom konkretnom slučaju, radi se o Straubovom poma lo besmislenom insistiranju na odavanju počasti - 29 -

legendarnoj džez numeri sa milion obrada. U redu, na kraju se naviknete, ali bolje da ne citiram šta Kami kaže o navici. Drugi Straubov promašaj je The Hellfire Club, naslov po jednoj prilično nebitnoj epizodi iz ponovo odličnog romana. Ako je i želeo da bude frajer, pa da da naslov koji će simbolično da pomeri ustaljeni fokus, nije mu uspelo. Ali, eto, dogod piše dobre knjige, makar imale i promašene naslove, ne zameram, pogotovo jer je za svaki loš potreﬁo jedan genijalan (Ghost Story, The Throat). Drugih primera je mnoštvo. Knjiga snimanja 91–92 pseudonimnog D.M. Skilea zvuči kao ne preterano uzbudljiva publicistika, a zapravo je čistokrvni krimić. Green River Rising Tima Viloksa zvuči kao socijalna hronika zemljoposedničkog stradanja, a zapravo je sirova priča o zatvorskoj pobuni. Solar Eclipse Džona Farisa nije knjiga o prirodnim fenomenima, čak ni džejmsherbertovski horor o natprirodnim dešavanjima za vreme pomračenja sunca, već južnjački triler o mafijaškim ubistvima u gradiću po imenu Solar.

Probajte ponovo

ije pisac jedini od koga zavisi ime dela. Pored toga što su se na taj način desila neka istorijska skrnavljenja, nastao je i legendarni naslov il‘ dva. Sutra je novi dan, prvobitni naslov slavnog romana Margaret Mičel, promenjen je u Prohujalo sa vihorom; u korist delca, čini se. Šezdesetih, naročito u beskrupuloznoj kategoriji koja se zove „originalni džepnjak“ (što mu dođe nešto kao roto-roman kod nas), urednik je prekrštavao romane po svom nahođenju. Pisci se nisu mnogo uzbuđivali dok god je honorar stizao na vreme. Okretali su se štancovanju novog, kome će takođe biti promenjen naslov i to je naprosto moralo tako. Nešto je skoriji slučaj poslednjeg romana Dejvida Šoa, koji je doživeo svojevrsnu igru gluvih telefona u prekrajanju naslova, od - 30 -

autora, preko književne agencije do izdavača, da bi na kraju pisac rekao: „Radite šta god hoćete, nije mi važno, ja znam kako se taj roman stvarno zove.“ Posle autorovog The Party Next Door, preko agencijskog Party Games, knjiga je završila sa izdavačevim Bullets of Rain, da bi zvučala trilerskije, opasnije. Što je dosta smešno, budući da današnji trileri, čini se, konstantno naginju kiši i mecima. (Fistful of Rain Grega Ruke, God is a Bullet Bostona Terana, ili čak i 100 metaka Brajana Azarela i Eduarda Risa.)

Serijski program

niformni naslovi takođe su stara caka, usmerena ka tome da neuki čitaoci „lakše“ prepoznaju serijal; naročito su se primili među krimićima. Primeri: „naslovi u tehnikoloru“ Džona D. Mekdonalda, o avanturisti i lelemudu Trevisu Mekgiju (od Bright Orange for the Shround, preko Pale Grey For Guilt do Cinnamon Skin), „brojevi“ Dženet Ivanovič (od One for the Money do, za sada, Ten Big Ones), „abeceda“ Sju Grafton (od A for Alibi do, za sada, R Is for Ricochet), „crni“ ciklus Kornela Vulriča (The Bride Wore Black, Black Alibi i ostali) do slučajno nastalih tvorevina koje bi trebalo da posluže kao instant trejdmark pisca (član plus lična imenica plus pojam, kod Roberta Ladlama) ili The „nešto“ kod hororiste Bentlija „the“ Litla (do te mere da mu se zbirka zove The Collection). Najsmešnije od svega, inicijalnu poplavu „The zlokobnih gerunda“ pokrenuo je Stiven King sa The Shining – epigoni u to vreme mislili su da samo tako i može – iako je on prvobitno želeo da nazove roman jednostavno Shine. (Neko mu je skrenuo pažnju da je to arhaični pežorativni sleng za „obojene“, što može pogrešno da se protumači budući da ima jednog prominentnog u knjizi.) Ah, taj kurs iz književnosti Primera je previše. Književne reference rade svi, od onih koji baš vole da se prave pametni, kao Den Simons (većina naslova), do onih koji su poznati po tome da se stide svog poznavanja - 31 -

materije, kao što je Stivi King. Međutim, u tom smislu, naredna kategorija je apsolutno nenadjebiva:

Šekspirija!

ej Bredberi (Something Wicked This Way Comes), Fric Lajber (Night‘s Black Agents), Filip Dik (Time Out of Joint), Isak Asimov (The Gods Themselves), Stanislav Lem (Mortal Engines), Teri Pračet (Wyrd Sisters), Vilijem Houp Hodžson (Out of the Storm), Ričard Metison (What Dreams May Come), Ričard Metison (Bid Time Return), Cynthia Asquith (This Mortal Coil), Džon Vindem (The Seeds of Time), Džojs Kerol Outs (New Heaven, New Earth) Alan Din Foster (Splinter of the Mind‘s Eye: From the Adventures of Luke Skywalker), Džon Braner (More Things in Heaven), Barbara Hambli (Die upon a Kiss). I to su samo fantastičari, oni relativno poznatiji. Prosto pomislite da je gos‘n Foknerova Buka i bes utoliko jača, jer nije direktan kopi-pejst.

Al‘ ja nisam mogao bez rokenrou-ou-ou…

oslednjih godina poseban je gušt služiti se inspiracijom iz najmlađe mitologije – rokenrola. Ian Renkin, pisac škotskog noar serijala o inspektoru Rebusu ima sjajan muzički ukus, a poseban fetiš gaji prema grupici po imenu The Rolling Stones. I tako imamo njegove zapažene romane, Black and Blue i Let It Bleed. King nonšalatno parafrazira Boba Dilana u naslovu svog skorašnjeg romana, From a Buick 8 (kod Dilana se radi o „šestici“). Isti mesija služi kao inspiracija Draganu R. Filipoviću za noviju priču, „Čovek je dao ime svim životinjama, davno, u početku“ (u ovom tekstu zgodno parafrazirano kad nam je trebalo, tamo gore, u početku). Darko Tuševljaković uspeva naslove generičkog hevi metala sasvim odgovarajuće da pripoji pričama koje su sve samo ne hevimetalske („Nema molitve za umiruće“). Potpisnik ovih redova zavukao je ruku u riznicu pesama za čak tri svoje priče: „Umirući leptir“ (Can), - 32 -

„Klaustrofobična žaoka“ (ni manje ni više nego The Prodigy) i „Stotinu suknji krvari (stih iz „She‘s Hit“ od Birthday Party).

Ispovest umišljenog sklepaoca naslova

zmimo za primer jed nu moju prošlogodišnju kratku priču koja je privukla skromnu pažnju čitalaca, delom i zbog tesno osvojene Nagrade Ljubomir Damjanović. „Retka krvna grupa“ nije nikakvo remekdelo umetnosti, čak ni popularne kulture, ali možda bi bilo interesantno proučiti istorijat njenog nastanka. U početku sam imao naslov – ne pitajte me otkud, jer ne znam – koji mi je bio neodređeno zanimljiv. Takođe, baš negde u to vreme, želeo sam konačno da napišem svoju prvu vampirsku priču, i tom zgodom uradim neki obrt, varijaciju na temu, il‘ oba; naslov sa „krvlju“ delovao je kao savršena prilika. Pošao sam od te dve premise, naslova i vampirske tematike, i na kraju završio sa potpuno drugačijom pričom od one koju bih zamislio da sam ugledao taj naslov uz nečiju tuđu priču. (Ako vas baš zanima, zamislio bih gadan krimić sa obrtom u stilu priča iz Hičkovovog ili Magazina Elerija Kvina koje su nekada davno izlazile u Ilustrovanoj Politici. Što ne znači da je jednom neću napisati, ali – sa nekim drugim naslovom.) Prošle godine, u vreme kada sam pisao mnogo više minijatura nego obično, dopala mi se ideja da im dajem naslove od četiri slova („Sumo!“, „Tilt“). Značenje ovog drugog propustiće svi koji bar jednom u životu nisu posetili f liperanu, ali mora se računati sa žrtvama.

U ovoj knjizi ćete čitati

ično najviše volim naslove koji najbolje ilustruju prirodu dela. Npr. The Day Before Midnight Stivena Hantera, trka sa vremenom koja se odigrava u šesnaestak sati (očigledno preteča serije 24 – još jedan broj). Mislim da je i trilerovština i vremenska ograničenost sasvim zadovoljavajuće sadržana u naslovu. Baš kao - 33 -

u slučaju Sunglasses After Dark (koji govori o kulerskim vampirima). Dame i gospodo, tu je ponovo superscenarista Brajan Von: prva zbirka u strip-serijalu Ex-Machina, savršenoj mešavini politike i akcije, o superjunaku koji se povukao iz originalne profesije da bi obukao odelo i postao gradonačelnik, zove se, sasvim prigodno, First Hundred Days. Ljubomoran sam.

Prava reč, pravi broj

onekad mora i da se poludi. Gde bismo bili bez naslova kao što su lost boy lost girl Pitera Strauba, Number9dream Dejvida Mičela, ili 9Tail Fox Džona Kortenaja Grimvuda? (Primetite devetku.) Iz nekog razloga, “najotkačeniji“ naslovi vezuju se baš za upotrebu brojeva. Mračni krimići mladog engleskog pisca Dejvida Pisa zovu se 1974, 1977, 1980 i 1983, a čak i najnoviji, koji nije deo kvarteta o Jorkširskom Trboseku, zove se GB84. U istu godinu, koja je njegovom zaslugom postala maltene pojam, zagazio je, mnogo pre, jedan poznatiji pisac. Farenheit 451 ima posebnu simboličnu snagu kada se uzmu u obzir događaji u knjizi i nije džabe toliko slavan. Postoji i drugi niz naslova koji se oslanja na brojke u potrazi za neobičnošću i mistikom. Klanica pet, Objava broja 49, 52 Pick up, Pop. 1280, WE3.

Bez naslova

posle svega, pomalo antklimaktično, moram da napomenem da nisu retki slučajevi kada su mi se dopale knjige sa najglupljim naslovom na svetu (The Dead Zone, Wildwood, Declare). Isto, na kraju krajeva, važi i za pomenuti konkurs sa domaćim pričama na samom početku ove epopeje. Kada se svedu računi, zaista nije presudno, ali ako je ikako moguće, zašto se ne potruditi i smisliti nešto fajno, naslov koji će vam pričati priču u glavi i pre nego što uronite u tekst? Ponekad je za to dovoljna samo kombinacija prave reči i pravog broja. - 34 -

Uz rizik da se ove vesti prekrste u Kuncmanija, čovek je ovaj put hedlajner i u ozbiljnoj vesti (koliko je to za njega moguće): Din Kunc još piše dugo očekivani treći nastavak o životu jedinog serijalnog junaka iz njegove dugodišnje karijere, Kristoferu Snou. Ride the Storm, koji sledi romane Fear Nothing i Seize the Night, očekuje se tokom ove godine… Produktivni Piter Straub (nisam verovao da ću ovo ikada napisati) potpisao je ugovor za čak dva nova romana sa matičnom izdavačkom kućom Random House, od kojih je jedan “neka vrsta moderne verzije Okretaja zavrtnja”... Stiven Džons i Kim Njumen potpisali su ugovor sa izdavačem Carroll & Graﬀ za knjigu po imenu Horror: Another 100 Best Books. Popi Brajt je već predala esej o Licu koje mora da umre Remzija Kembela... “Onaj mormon i homofob”, Orson Skot Kard, završio je roman Shadow of the Giant, najnoviji u serijalu o Enderovoj senci, a počeće da piše i scenarije za novi Marvelov serijal, Ultimate Iron Man... Izdavačka kuća Norton otkupila je četrnaest graﬁčkih romana pokojnog Vila Ajznera koji - 35 -

će biti preštampani u tri toma... Zoran Živković je prodao svoju “mega-zbirku”, Impossible Stories, izdavačkoj kući PS Publishing Pitera Krautera... Lucijus Šepard je zgotovio još jednu zbirku: Eternity and Other Stories, za izdavača pod imenom Thunder’s Mouth Press... Majkl Murkok je najavio da će roman koji je nedavno završio, The White Wolf ’s Son: The Albino in the Middle March, biti poslednji prozni roman o Elriku, i da se od sada tom junaku posvećuje isključivo u formi stripa. “Teško je i dalje štancovati fantazijske romane koji ispunjavaju očekivanja čitalaca, a istovremeno su originalni. Ne zanima me da samo dodajem nove bore postojećem žanru”, kaže bard. The Vengeance of Rome, najnoviji roman iz serijala o Pajatu, polira se za pojavljivanje u avgustu... Hororista Tim Lebon potpisao je ugovor za dva fantazijska romana, Dusk i Dawn, sa famoznim izdavačem Bantam Spectra... Veliki strip-s cenaristi, Grant Morison i Voren Elis, završili su svoje prve prozne romane, ali nijedan još nije najavljen za neki konkretan datum... Elen Detlou će konačno prirediti zbirku priča sa sajta Sci Fiction “u papiru” za Barnes & Noble... Džo Lensdejl je prodao prava za džepno izdanje velike zbirke novijih priča, Mad Dog Summer and Other Stories, izdavaču Golden Gryphon... Nesuđeni saradnik Olivera Mandića, džez muzičar Čik Korija, dobio je četrdeset četvrtu nominaciju za nagradu Gremi, za instrumental “The Long Passage”, inspirisan istoimenim romanom L. Rona Habarda... - 36 -

I nije kraj godišnjih lista. Jeff VanderMeer, pisac ◉ Clare Dudman’s One Day the Ice Will Reveal All Its Dead ◉ Leena Krohn’s Tainaron ◉ China Miéville’s Iron Council ◉ David Mitchell’s Cloud Atlas ◉ Philip Roth’s The Plot Against America ◉ Gene Wolfe’s The Knight Ekipa okupljena oko žurnala Locus Gary K. Wolfe ◉ Mortal Love, Elizabeth Hand ◉ Perfect Circle, Sean Stewart ◉ In the Night Room, Peter Straub ◉ The Wizard Knight, Gene Wolfe ◉ Camouflage, Joe Haldeman ◉ White Devils, Paul McAuley ◉ Stamping Butterflies, Jon Courtenay Grimwood ◉ Black Juice, Maro Lanagan ◉ Stable Strategies and Other, Eileen Gunn ◉ Novelties & Souvenirs, John Crowley Faren Miller ◉ Life, Gwyneth Jones ◉ Black Juice, Margo Lanagan ◉ Cloud Atlas, David Mitchell ◉ Trash Sex Magic, Jennifer Stevenson ◉ Perfect Circle, Sean Stewart Jonathan Strahan ◉ Perfect Circle, Sean Stewart ◉ Air, Geoff Ryman ◉ The Wizard Knight, Gene Wolfe ◉ Alphabet of Thorn, Patricia A. McKillip ◉ Going Postal, Terry Pratchett - 37 -

- 38 -

Darko je rođen u Zenici. Živeo je u Dalmaciji, Vojvodini i Šumadiji. Trenutno je u Beogradu. Pročitajte njegovu priču i zapitajte se šta su –

NEBESKE ŽIVOTINJE Nebom su se pomaljali oblaci nalik na ogromne sive kitove iz čijih se rasporenih oteklih stomaka izlivala voda nekog ustajalog, davno progutanog okeana. Martinu Langu se činilo da je upravo zvonik crkve svojim špicastim gvozdenim krstom kao nožem prosecao ljubičasto dno pretećih grdosija, a grmljavina koja je odzvanjala gradom samo je dopunjavala njegovu sliku o ogromnim nebeskim životinjama. Prozori sobe u kojoj je sedeo i čekao da ga majka pozove na doručak tresli su se kao jedra broda u oluji, a ulica ispod njih bila je vlažna i ljigava poput vodene zmije ostavljene na blatnjavoj zemlji da se raspada i truli. Opalo lišće se pod naletima kiše pretvorilo u bezobličnu kašu, koja se, nalik glečeru načinjenom od gline, polako slivala ka gradskom trgu, gde će se taložiti, natapati vodom i plaviti grad, sve dok samo zvonik ne bude ostao iznad tog muljavog jezera, i dalje u znak prkosa prazneći creva brundavim nemanima iznad sebe. Martin je zamislio kako ga hladna koplja severca uznose sa tla, dižu iznad grada i spuštaju na leđa tih lebdećih levijatana. Zamislio je kako u rukama drži munje umesto uzda i tera džinovske kumuluse da ga nose ka nekom drugom mestu. Zlatno sunce obasjavalo bi mu lice, kosu mrsio prijatni lahor avanture. Jahao bi na oblacima sve dok njihova debela tela ne bi iskopnela, a onda bi se spustio u neke egzotične krajeve, na peščane plaže i u tropske šume, i započeo drugi život, onaj vredan truda. Ali, ništa od toga, govorili su oblaci i Martin - 39 -

ih je, turoban poput nadolazeće zime, slušao. Ništa od toga.

DUGI LETNJI DANI Tog leta, Martin je sa svojim najboljim prijateljem, Dijem, sedeo na kamenom zidiću na trgu i podmetao noge gospođama koje su se vraćale kući sa pijace. Žene su ih psovale i pretile im, nameštajući punđe i skupljajući sa betona ispuštene pomorandže, a li one, zaokupljene svojim mizernim životima domaćica i majki, nisu znale šta je to dosada. Hvatanje guštera i paljenje karabita u dvorištima zgrada neko vreme je moglo da bude zanimljivo, ali gušteri su bili ipak samo reptili, a karabit se trošio daleko brže od sporih i dugih letnjih dana. Martin je sedeo na vrelom kamenu i lupkao đonovima sandala o neravnu površinu zida. Drvenim štapom odsutno je kopao po sprženoj zemlji, nekada davno, u planovima za uređenje grada, predviđenoj za sađenje cveća koje nikad nije izniklo. Di je sedeo pored njega, podmetnuvši dlanove pod ugrejane pantalone. Imao je nešto da mu saopšti, tako da je rukama morao da oseti čvrsto tlo pod sobom. Posmatrao je golubove i pitao se kako im je uspevalo svaki put da umaknu koracima prolaznika. Imao je želju da dohvati kamen i prikuca jednog za usijani beton. “Martine”, rekao je tiho. “Moram nešto da ti kažem.” Ne prekidajući kopanje, Martin podignu obrve. Ovakav početak slutio je na nešto zanimljivo, ali on nije hteo da polaže previše nade u to. “Martine, na jesen se selim odavde.” Golubovi zalepetaše krilima i raspršiše se iznad trga. “Šta?” “Selimo se iz grada na jesen, to sam hteo da ti kažem. Otac je rekao da u ovoj selendri ne može da razvije posao. Kupio je novu apoteku negde na jugu i za par meseci svi idemo tamo. Martine...” Njegovo ime izbledelo je u vazduhu poput - 40 -

fotograﬁje na suncu. “Bez veze je što i ti ne možeš. Meni se ne ide ako ćeš ti da ostaneš ovde.” O, kako je to samo neiskreno zvučalo. O, kako je samo Di tog trenutka izgledao kao gušter, kao gmaz koji se, vrteći svojim repom, uvlači u usku rupu i sklanja od sunca, jer Martin je vrlo dobro znao koliko je Di želeo da ode iz ovog grada. Znao je to zato što mu je Di bio najbolji prijatelj i zato što su hiljadu puta do sada ustanovili da je želja jednog jednaka želji drugog. On izvadi štap iz zemlje i podignu ga u visinu Dijevih očiju. Zatim prisloni prljavi vrh na njegovo čelo i izgovori jedno glasno “Ta-da!”. Di se kiselo nasmeši i obori pogled. “Onda nemoj ni da ideš”, dodade Martin i ustade sa zidića. “Ali znaš da moram...” dobacio je Di za njim, samo što Martina nije više zanimalo šta on ima da kaže. Postojalo je nešto daleko važnije o čemu je valjalo razmišljati, jer od toga dana, Di mu više nije bio najbolji prijatelj.

KARTONSKI ALBATROS “Doručak!” Martin nevoljko izađe iz svoje sobe i spusti se u prizemlje. Kako sunce već danima niko u gradu nije imao prilike da vidi, kuća Langovih je iznutra delovala poput tamne i tihe pećine, u kojoj je majčin poziv više ličio na nekakav zakasneli eho, usamljenu reč koja bunovnom spavaču, nakon zaboravljenog sna, i dalje odzvanja u glavi. U hodniku, dok je preskakao preko cipela, pogledao je kroz prozor u dvorište i spazio dve vrane koje su nezgrapnim pokretima pokušavale da se održe u vazduhu iznad kante za đubre. Podsetile su ga u trenutku na velikog kartonskog albatrosa kojeg su Di i on prošlog proleća morali da naprave za školsku predstavu. Na izvođenju komada, bio je prikačen za veliku plavu zavesu koja je na sceni predstavljala nebo i preteći se klatio iznad podijuma tokom celog prvog čina, da bi se u drugom uz tresak srušio iza glumaca, - 41 -

doteravši jednu od devojčica na bini do suza. Nakon predstave, Di i Martin su uzeli nesrećni rekvizit i zapalili ga iza škole, posmatrajući dim kako se diže u visine kao da u sebi zaista sadrži duh uklete ptice. Kada je otkriveno ko je od učenika napravio lomaču, obojica su bili kažnjeni, ali dok su sami sedeli u školi i pisali domaće zadatke, upijajući kroz otvorene prozore slatkaste mirise proleća, osećali su da su ipak učinili dobro delo. Sada, Martin nigde oko sebe nije mogao da vidi dobra dela, jer se činilo da je čak i priroda krenula pogrešnim putem, a odavno nije video ni Dija, od koga se oprostio daleko pre nego što je njegova porodica trebalo da napusti grad. I dok je ulazio u kuhinju i sedao za veliki okrugli sto, posmatrajući majku kako zvecka opranim posuđem, osetio je kako je iznutra prazan, taman i tih, poput kuće i grada u kojima je bio osuđen da ostane.

NE PITAŠ GDE TI JE OTAC? Na stolu ga je čekala činija kukuruznih pahuljica prelivenih vrućim zašećerenim mlekom i on, osetivši poznati miris, navali na jelo, dahćući između zalogaja poput psa na omorini. “Polako, mali”, dobacila je Nina Lang, mahnuvši kuhinjskom krpom ka njemu. “Gde toliko žuriš?” Bez reči je nastavio da jede, u nadi da će svakim novim zalogajem povratiti nešto živosti u sebe. Međutim, nekoliko minuta kasnije, dok je kašikom strugao po praznom dnu keramičke činije, shvatio je da zagrejano mleko neće biti dovoljno da ga razgali. Već je imao nameru da se vrati u sobu i po ko zna koji put uhvati prelistavanja stripova koje mu je Di još letos dao na čitanje, kada je Nina Lang opet prekinula posao i okrenula se ka svom sinu. “Ne pitaš gde ti je otac?” rekla je tobože prekorno. Oči su joj se zacaklile i zaigrale, što je Martina začudilo više od samog pitanja. “Pa, valjda na poslu. Gde bi bio?” “Ne”, odmahnula je glavom. “Nije na poslu. - 42 -

Otišao je na železničku stanicu.” Martin skrenu pogled i pokuša da se seti da li je prethodnih dana neko od njih dvoje pominjao putovanje. Ništa mu nije padalo na pamet. “Šta će tamo?” Nina se nasmešila i izvukla jednu od stolica, spustivši se polako na nju. Martin oseti leptire u stomaku. U trenutku je zaboravio na stare probleme, jer su počele da ga more nove stvari. Zašto je odugovlačila sa odgovorom? Zašto je imala taj zagonetni osmeh na licu? Zašto je sela prekoputa, kao da je u pitanju nešto bitno? I konačno, zašto je njegov otac bio na železničkoj stanici, a ne na poslu? Odmaknuo je od sebe činiju tako da je limena kašika zazvečala po keramici poput električnog zvona, a onda položio dlanove na sto, spustio se u niski start i sačekao da pištolj opali. “Otišao je...” počela je Nina kolebljivo. “Otišao je da sačeka jednog gosta.” “Kakvog gosta?” pitao je. Sekunda je protekla, rastegnuvši se do beskraja. “Tvog strica... Strica Čeza”, rekla je Nina konačno. U trenutku kada je Martin poskočio od sreće, njoj se učinilo da će glavom sigurno probiti plafon i završiti negde gore, među jastucima svog kreveta... u oblacima.

JEBLI, KURCMAN, SISGUZ, KRESARO Bila su to imena koja su izmišljali za igrače bejzbola. Martin je to uspeo da izvuče iz nje tek kada je već uveliko išao u školu. Nina bi mu pričala kako su nekada živeli, dok još niko ni sa kim nije bio u braku i dok su sve troje izlazili po birtijama u centru, gledali crnobele televizore iznad šankova i cerekali se pijanim forama koje su prosipali Kolin i Čez. Njih dvojica su živela u rudarskom naselju na ulazu u grad, ali su se spuštali do centra skoro svaki dan, da se nađu sa njom i procunjaju po bioskopima ili zabavnim parkovima. Sretali su - 43 -

se i sa drugim ljudima, odlazili na lude žurke u srednjoškolskim salama i centru za kulturu, ali, sami sebi dovoljni, nikada nisu postali deo nekog većeg društva. Čez i Kolin nisu ni po čemu bili slični. Jedan je bio crn, jakih kostiju lica i dugačkog, ravnog nosa koji se nadvijao nad tankim, zamišljenim usnama, a drugi nešto svetliji i pitomiji, glatke kože i punih obraza. Jedan je govorio izrazitim baritonom, malčice hrapavim, ali jasnim, a drugi je pričao mekše, ne trudeći se da naglašava svaku reč kao svoj brat. Čak su se i služili različitim rukama. Kolin je pisao desnom, Čez levom. Jedina stvar koju su obojica delila, mada to nikada nije izgovarano naglas, bila je ljubav prema Nini. Između njih troje, stvari su se podrazumevale, a prijateljstvo i odanost bili su najbolje potvrde uzajamnih naklonosti. Ali, nakon što je Kolin, godinu dana stariji od Čeza, završio školu i dao se u potragu za poslom, jednakostranični trougao koji su sačinjavali počeo je da se isteže, menja i kvari, dobijajući preteći izgled oštrice noža. Jer, on se spremao da zaprosi Ninu. To, samo po sebi, možda ne bi predstavljalo veliki problem, da Čez, čuvši za bratovljeve namere, nije odlučio da učini istu stvar. Shvatio je da samo Nina svojim izborom može da ponudi izlaz iz situacije. Kolinu ništa nije govorio. Puštao ga je da toroče o svadbi i budućnosti, o tome kako će ona sigurno pristati i oduševljeno mu pasti u zagrljaj, dok je sebe primoravao da stisnutih zuba ćuti. Na dan prosidbe, Kolin je pozvao Ninu na večeru i rezervisao sto u restoranu. Pola sata nakon nakon toga, recepcioner restorana je primio ispravku vezanu za sto broj četrnaest. Umesto dve, trebalo je postaviti tri stolice. Kada su Kolin i Nina, koja i dalje nije imala pojma o čemu se radi, stigli u salu, konobar ih je uputio ka odabranom mestu. Oboje su seli i naručili piće, ali pre nego što je osoblje uspelo da zapiše porudžbine, Kolin se zagledao u praznu stolicu. “Tražio sam sto za dvoje”, rekao je. “Možete - 44 -

slobodno da sklonite ovo...” “Ali, ali...” zaustio je konobar. “Nemojte da je sklanjate”, prekinuo ga je Čez, pojavivši se u novom odelu, sa cvetom u ruci. Kolin ga prostreli pogledom, a Nina, osetivši da nešto nije u redu, drhtavim prstima pokuša da izravna savršeno postavljen pribor za jelo. I tada su je obojica zaprosili. A onda su se potukli. Nina je pobegla iz restorana uplakana, zbrkanih misli i slabih kolena. Kolin je pošao za njom, dozivajući je poput vuka po mračnim ulicama. Na kraju je, pred samom kućom, uspeo da je stigne i umiri. Uveo ju je unutra, dok su njeni spavali, i pomogao joj da legne. Pre nego što je ugasio svetlo u spavaćoj sobi i ostavio je da se odmori, Nina mu je sa kreveta tiho saopštila da ne može da odabere između njih dvojice. Kolin je samo zaklimao glavom i nestao u hodniku. Za to vreme, pustivši starijeg brata da trči za zajedničkom odabranicom, Čez je ostao u restoranu, rešen da se napije. Osoblje je u prvi mah pokušavalo da ga udalji iz sale, ali kada su videli da su se strasti utišale i da ima nameru da ostavi celomesečnu platu kao ceh, prema njemu su se odnosili kao prema starom gostu, donosivši mu sve što je želeo da popije. Njihovo obigravanje oko stola potrajalo je satima, nakon čega je on, pred samo zatvaranje restorana, najednom ustao, ostavio novac na stolu i izašao na ulicu, pokušavajući raširenih ruku da održi ravnotežu na njenim mračnim, uzburkanim talasima. “Ćao, mali... Mogu li nekako da pomognem?” glasilo je pitanje. Čez ju je uhvatio oko struka i prepustio se njenim laganim koracima. U rupi u kojoj je radila posao, odmah ispod rudarskog naselja, svukla mu je pantalone i čučnula ispred njega. Ali, on nije mogao da podnese to što će se udati za Kolina. Znao je to. Kroz maglu pijanih isparenja mogao je da vidi njihovu svadbu i sebe kako stoji sa strane, neprimetan, među ostalim gostima. - 45 -

“E, nećeš!” dreknuo je i odalamio je po uposlenim ustima. Jednom. Pa još jednom. Pa još jednom, sve dok ga njeno ridanje nije dozvalo svesti. Pustivši je da briše krv sa oteklog lica, izleteo je iz barake i potrčao uzbrdo, jedva se suzdržavajući da ne povrati. Sutradan je sve to ispričao svome bratu, spakovao jedan veliki kofer i otišao iz grada. I sledećih petnaest godina, niko ga nije video. Pa tako ni Martin. On nije imao prilike ni da ga upozna, niti je znao za sve što se tada desilo. Voleo je da sluša Ninine priče iz tog vremena, ali ono što mu je govorila bilo je zabavno i romantično, poput starih, crnobelih ﬁlmova u kojima se glumci samo dreljave i smešno govore. Jebli, Kurcman, Sisguz, Kresaro... Nije mogao ni da sanja na koji način će se ta prošlost otkriti pred njim i postati deo njegove sadašnosti. Za sada, u sebi je ponavljao reči poput dečje pesmice koja bi ga uveseljavala kad god bi osetio da je neraspoložen. Jebli, Kurcman, Sisguz, Kresaro...

ABENTEURLICHE ROMANEN O, koliko je život u trenutku postao lep i vredan življenja! O, kako su oblaci iznad grada istog časa postali bezazleni nabori na starom, mekanom madracu snova! Martin je poskočio sa stolice i vrisnuo od sreće. Bilo je to kao da mu je rekla da kapetan Ahab sa Kvikvegom i Starbakom lično dolazi da ga obiđe. Kao da se Hateras vratio sa severnog pola, kao da Šaterhend već korača ka njegovom domu. O, munje i gromovi, musavi jesenji dani... koga ste mu to doneli? Zatim se smirio, jer je na Nininom licu, dok ga je posmatrala kako budaleše po kuhinji, već titrao osmeh, ali sa svojih upaljenih obraza nikako nije mogao da povuče crvenilo oduševljenja. Stric Čez! Čezvik Lang! Fantom njegove porodice, misteriozni pustolov koga su oblaci jednog dana zaista odneli, da ga nikad ne vrate na ovo učmalo, od zime utrnulo mesto. Za Martina, on je predstavljao legendu, idola, polustvarno biće: ostvarenje svih maštanja. Iako ga nikada nije video, osećao je - 46 -

kao da ga već poznaje. Stric je svake godine slao razglednice iz raznih krajeva sveta u kojima ih je pozdravljao i želeo im sve najbolje. Nikada nije propuštao da čestita Martinove rođendane, niti mu se desilo da ih se ne seti za Božić. Pisma su stizala sa najrazličitijih mesta i to je bilo ono što je Martina očaravalo. Stric Čez je morao biti heroj, prekaljen u nebrojenim avanturama, poput svih onih junaka kojima ga je literatura, primerena njegovom polu i uzrastu, nemilice hranila. Nina ga je, ustavši od stola, posmatrala vedro i pomalo zbunjeno, kao da joj je tek sada postalo jasno koliko su mu priče o Čezu značile. “Ka...kada treba da dođe?” smušeno je pitao Martin, već pohitavši ka stepenicama koje su vodile do njegove sobe. Ona se nasmešila i ponovo se dohvatila brisanja sudova. “Pa, za nekoliko sati. Loše je vreme, tako da će voz sigurno da kasni...” Kraj te rečenice odzvonio je u prazno, jer Martin se već nalazio na svom krevetu, nestrpljivo provirujući kroz zavese na vetrom i kišom išibanu ulicu.

DOPELGENGEROV DOPELGENGER Kolin Lang je ćutao celim putem od železničke stanice do kuće. Martin je to osetio u trenutku kada su on i Nina konačno otvorili vrata popodnevnom kijametu kako bi, poput dva požrtvovana mornara, prebacili utopljenike preko palube na suvo. Ali, njegov pogled se nije dugo zadržao na namrgođenoj figuri oca. Još dok su dva brata stajala na tremu i otresala isprevrtane kišobrane, on je u nekoliko navrata pokušao da osmotri pokislog gosta, ali tmurno vreme i glomazna, topla odeća koju je Čezvik nosio nisu mu to dozvoljavali. Na osnovu onoga što je uspeo da vidi, činilo mu se da ništa na njemu ne deluje neobično, a kamoli egzotično. Njegov Ahab nije baš bio Ahab, pa ni Old Šaterhend, ali to ne znači da se u njemu nije krio neki Strajder, mračni junak ovejan tajnom. Zabavivši se - 47 -

tom idejom, on još jednom, primajući u ruke skvašenu odeću, osmotri gosta od glave do pete, a onda raširi oči i ustuknu jedan korak, ispustivši iz ruku očev i Čezov kaput. “Šta ti je, pobogu?” zarežao je Kolin. Martin se istog časa sagnu da ispravi grešku, ali njegov pogled je sada lutao izgubljeno, ne zadržavajući se ni na čemu određenom, dok mu je u glavi odzvanjala jedna jedina misao, jasna poput rečenice ispisane kredom na praznoj školskoj tabli. Stric Čezvik je imao senku! Martin nije znao da li da zbog toga bude uplašen, ili srećan. Sa jedne strane, prizor je bio dovoljno nemoguć da mu pošalje žmarce duž kičme i ukoči prste, nesposobne da se prihvate bilo kakvog posla, ali ako bi se drugačije gledalo na stvar, ipak je dobio ono što je tražio. Dobio je svog famoznog strica u najboljem izdanju: neverovatnu kreaturu kojoj se čovek istovremeno divi i zazire od nje. I dok je na staklenim nogama uzbuđenja nosio kapute u spavaću sobu, sinula mu je još jedna misao i dopisala se na tablu u njegovom umu. Izgleda da je jedino on mogao da vidi mračni obris koji se povlačio za Čezvikom Langom. Jedino je do njega dopirala privlačna sila minijaturne crne rupe koju je čudnovati stric svojim koracima uneo u kuću.

POKRETI U TAMI Bila je crna i gusta kao nafta, nestalnih ivica nalik plamičcima koji se uzdižu iznad kamina, površine ravne i zategnute poput razapetog platna. Menjala je oblik, naizgled prateći svog vlasnika, ali njeno migoljenje je bilo nešto više od jednostavnog podražavanja pokreta. Kao da je imala sopstveni karakter, upornost koja nijednom odrazu nije mogla da se pripiše, tako da je na trenutke bilo teško ustanoviti ko koga zapravo vodi. Delovala je poput nedovoljno ukroćene zveri koja, iako primorana da sledi svog gazdu, ipak ne odustaje od sopstvene slobode, tvrdoglavo se boreći za svaku priliku da je ponovo zadobije. Nakon što su svi zajedno večerali, Nina - 48 -

je pozvala Čezvika da obiđu kuću, i Martin se kolebao da li da pođe za njima. Zadržao se nekoliko trenutaka duže u dnevnoj sobi, posmatrajući Kolina kako, ne trepnuvši nijednom, prati pogledom dvoje ljudi dok su se uspinjali stepenicama i nestajali u hodniku koji je delio spavaće sobe. “Treba li ti pomoć?” pitao je, nakon gotovo celog minuta u kom se nijedan od njih dvojice nije pomerio. “Na šta misliš?” uzvratio je Kolin. “Sudovi... da ih operemo.” Kolin odmahnu glavom i dohvati tanjire. “Ne.” Takvom odgovoru se i nadao. Istog časa je poleteo za Ninom i Čezvikom, čije glasove je i dalje mogao da čuje iznad sebe. Ali, kada se popeo i kada je prestalo da mu zuji u ušima od trke i uzbuđenja, shvatio je da u hodniku nema nikoga. Pokušao je, podvirujući ispod vrata, da ustanovi u kojoj prostoriji se nalaze, ali ni u jednoj nije bilo upaljeno svetlo. Otvorio je vrata svoje sobe. Ništa. Okrenuo se na drugu stranu i posegnuo za kvakom sobe svojih roditelja. Vrata su se sama otvorila i otkrila mu praznu unutrašnjost prostorije. Tu su verovatno već bili. Što znači da su ostale samo još dve male gostinske sobe u dnu hodnika. Martin otvori sledeća vrata i u tom trenutku oseti hitri pokret pred sobom. Nije mogao baš najbolje da vidi šta se desilo, jer je očima bilo potrebno vreme da se sviknu na tamu, ali jedva čujni šum tkanine koja se kreće kroz vazduh odao mu je tajnu da dve ﬁgure, koje je uspevao da razabere samo zahvaljujući mutnom svetlu iz hodnika, trenutak pre nego što je otvorio vrata, nisu tako stajale. Možda promena nije bila velika, možda je čak ni pažljivi posmatrač koji bi sve to kao na dlanu video ne bi primetio, ali Martin je bio siguran da je nešto bilo drugačije. Nina i Čezvik su bez reči stajali jedno pored drugoga, ruku spuštenih uz telo, pogleda uperenih u suprotan zid sobe. Martin požele nešto da kaže, kako bi razbio tišinu i naveo ih da izađu iz mraka, ali u tom času je spustio glavu i zapiljio se u drveni pod na kom - 49 -

su stajali. Sj ajn a i t re p e r av a , le ž a l a je p oput prehranjene mačke i nadimala se, prelivala preko sopstvenih ivica, pulsirala i izdvajala iz ostale tame svojom gustinom i teksturom. Sâm prostor oko nje kao da se talasao i uvijao, kao kada kamen bacite u davno zaboravljeni bunar. Martin zatvori oči na tren, ali u mraku sopstvene glave mogao je i dalje da vidi taj varljivi oblik, nestvarnu kreaturu iz košmara. I tada shvati da mu se niz obraze slivaju suze. Pokušao je da se vrati jedan korak unazad, ali mu nije uspevalo da se pomeri. Počeo je da se trese, kao da je u groznici. U trenutku kada mu je Nina nežno dodirnula rame, on poskoči i jeknu, dižući pogled bespomoćno ka svom sigurnom, tragičnom kraju. “Hajdemo odavde”, rekla je mirno i izvela ga napolje, ali on je na spasonosnom svetlu uspeo da vidi da njeno lice nije bilo u mnogo boljem stanju od njegovog. “Stric Čez je umoran od puta i moramo da ga pustimo da se odmori.” “Mama...” zaustio je, ali nije bio siguran šta želi da pita. “Hajde i ti u svoju sobu, mali. Dug je ovo bio dan”, dodala je i prošla prstima kroz njegovu kosu. Zatim se spustila natrag u prizemlje, odakle je još uvek dopirao šum vode iz sudopere.

NEVĒRA Sutradan nakon doručka, Čez je pričao Nini o godinama koje je proveo van grada. Sedeli su za velikim kuhinjskim stolom i pili kafu koju im je Martin skuvao, dok je Čezov tihi bariton popunjavao prostor poput dima cigarete. Kolin je, nakon što je u nekoliko poteza počistio sve sa tanjira, rekao da mora na posao i ubrzo se izgubio iz kuće. Dok je stajao u hodniku i držao kaput svome ocu, Martin se i dalje osećao nelagodno zbog sinoćnje scene. I iz nekog razloga, mada mu još uvek stvari u glavi nisu bile bistre, shvatio je da počinje da se ponaša poput njega. Kolin se povukao u sebe, bez želje da provodi mnogo vremena sa - 50 -

bilo kim iz porodice, pa ni sa svojim bratom, i Martinu se činilo da je konačno pronašao opravdanje za to. Mora da je i on bio u stanju da vidi senku koja je pratila gosta. Mora da je i on, poput Martina, bio toliko obuzet misterijom da je jedino ćutanjem mogao da se nosi sa njom. I dok je pomagao ocu da navuče kaput, rešio je da ga to pita. “Tata”, prošaputao je, bacajući kratke poglede ka kuhinji. Kolin se okrenu i klimnu glavom. “Da?” “Hteo sam da te pitam... da li vidiš nešto čudno kod strica Čeza?” U trenutku je pocrveneo, zažalivši što je bilo šta rekao. Pitanje je bilo glupo, dečje i neozbiljno. Ali, otac ga je pogledao bez osmeha. “Ne”, odgovorio je kratko. “Kada je on u pitanju, malo toga može da me začudi.” Rekavši to, otvorio je vrata i izašao napolje. Martin ostade na pragu, pustivši da mu tmurno jutro hladi upaljene obraze, a onda zalupi vrata i vrati se u kuhinju. Ta mo je u va z du hu lebdela pr ič a o Kanarskim ostrvima, Egiptu, Australiji i svim ostalim mestima koje je Čezvik Lang u proteklih petnaest godina obišao. Martin nije mogao da se smiri i sasluša sve što je stric imao da kaže, ali dok je petljao oko kutije keksa koju je trebalo otvoriti i sadržajem poslužiti gosta, priča se sama lepila za njegove uši. Tako je uspeo da čuje da je Čezvik, nakon što je otišao iz grada, postao mornar na nekom od prekookeanskih brodova, što mu je omogućilo da proputuje skoro celu planetu. Prvih godinu ili dve nije živeo nigde sem na brodu. Kasnije je prema potrebi iznajmljivao garsonjere po gradovima, deo para trošio na zabavu koje je u velikim lučkim centrima uvek bilo, a ostatak čuvao za ostvarenje nekog boljeg, većeg plana. Kada ga je Nina pitala kakav je to plan bio, odgovorio je da to tada još nije znao, ali da je bio siguran da će mu se on vremenom otkriti. Zato je ostajao na brodu, radio svaki posao koji su duge plovidbe iziskivale, nadajući se da će - 51 -

mu odnekud, “odozgo”, dospeti neki znak. Što se, kako je rekao, i desilo. “Jednog dana, shvatio sam da je došlo vreme da se iskrcam”, rekao je i pogledao u Martina. “Ne znam zašto sam odabrao baš taj trenutak i to mesto, ali poslušao sam unutrašnji glas i dao otkaz na brodu.” Martin nije uzvratio pogled. Spustio je posudu sa keksom na sto i povukao se u hodnik, srećan što svojim prisustvom ne može da privuče pažnju ni gosta, ni čudnog prtljaga koji je on vukao za sobom. Međutim, naslonjen na ogradu stepenica, nastavio je da sluša. Stric Čez se iskrcao na Novom Zelandu, ali je odmah rešio da napusti luku i nastanio se u jednom od ribarskih sela duž obale. Tu se i oženio, jednom od domorotkinja, devojkom čiji je san bio da život provede sa nekim ko nije iz njenog kraja, sa nekim koga je donela voda. Želja joj se ostvarila, i njih dvoje su tri godine proveli u zajedničkom domu, baveći se ribolovom i vodeći brigu o čamcima i mrežama. A onda je na svet došao sin. Sreći nije bilo kraja, međutim, beba je od samog rođenja bila bolešljiva i slaba, sa neprestanim grčevima u stomaku i povišenom temperaturom. Lokalni medicinari su pomagali koliko su mogli, ali pravih stručnjaka bilo je tek u gradu. Onog dana kada se Čez konačno spakovao i rešio da poseti nekog od njih, sve je govorilo da nadolazi oluja. Nebo se komešalo, talasi dizali pod udarima sve snažnijeg juga. Nevêra se spremala, ali on je ipak seo u kola i krenuo na put. Stigavši u grad, shvatio je da nema više nikoga na ulicama. Prodavnice su bile zatvorene, gradski saobraćaj nije kružio centrom, palme su se povijale grebući svojim čvrstim listovima crepove okolnih kuća, a prevrnute kante za đubre kotrljale su se asfaltom. Čez je pronašao kliniku u koju su ga lekari iz sela uputili, ali njena vrata bila su zatvorena. Uporno je udarao u staklo, sve dok ga nije razbio i dospeo na prijavnicu. Osoblje je, pre nego što je stigao da im objasni razlog svog dolaska, pomislilo da čovek samo hoće - 52 -

da se skloni sa ulice, tako da su ga primili i previli mu ruku. Tek tada je uspeo da dođe do reči i izloži im problem. Međutim, za vreme ovakve oluje, nijedna ekipa nije smela da izlazi na teren. Čezu ništa drugo nije preostalo osim da čeka. Oluja je potrajala puna dva dana. Telefonske linije bile su u prekidu, a na lokalnim vestima nije se moglo mnogo toga čuti. Svi su čekali da nepogoda prođe kako bi počeli da govore o šteti, samo što Čezvik, koga su smestili u jednu od ordinacija, nije ni pokušavao da sazna šta se dešavalo u svetu oko njega. Ta dva dana, proveo je uglavnom spavajući. Kada je najgore prošlo, lekar i sestra su ga spakovali u terensko vozilo i krenuli preko još neraskrčenih puteva ka selu. Čim su videli beli džip, ljudi iz okolnih kuća pritrčali su i krenuli da teše Čeza. On se, izašavši iz vozila, bez reči spustio do obale i bacio pogled na svoju kuću. Jedna velika palma ležala je na mestu gde se nekad nalazila spavaća soba, prostrvši svoje dugačke listove preko rasutih crepova i ostataka nameštaja. Odmah mu je bilo jasno. Više nije imao ženu i sina. Ono što ga je, međutim, začudilo u svemu tome, ono zbog čega se nemoćno spustio na razrušeni trem i zabio glavu u šake, bilo je poražavajuće saznanje da ga zapravo nije bilo briga. Martin se trgnu na Čezove reči i čvršće uhvati za ogradu stepeništa. U kuhinji je na trenutak zavladala tišina i on zaustavi dah. Vreme kao da nije proticalo, sve dok Čez nije pročistio grlo i nastavio da govori. “Od tog trenutka više nisam bio isti. Nisam osećao ništa, apsolutno ništa. Dvoje meni bliskih ljudi je nestalo, a mene nije bilo briga. I upravo to odsustvo osećanja učinilo me je drugačijim. Shvatio sam da u meni postoji rupa koju ni njih dvoje nisu mogli da popune, tako da sam spakovao kofere i ponovo otišao na more, svestan da je ono za šta sam u trenutku poverovao da predstavlja ostvarenje velikog plana zapravo bila samo prolazna pojava.” Nina je nešto tiho rekla, ali Čez nije mogao - 53 -

da razazna njene reči. “Šta?” “Znaš li koji je, onda, tvoj veliki plan?” ponovila je nešto glasnije. Martin oseti poriv da proviri u kuhinju, ali se suzdrža i napeto prisloni glavu uz zid. “Znam. Sada znam”, odgovorio je Čez. “Vratio sam se.” Martinu bi jasno da je to označilo kraj njihovog razgovora.

DVE MRŽNJE Jesenji vetar je možda vitlao nakvašeno lišće po vazduhu, ali je u Martinovoj glavi misli slagao na njihovo pravo mesto. Dok se spuštao ulicom, zaklanjajući lice od sitne kiše, razmišljao je o tome koliko se njegova slika o stricu Čezu promenila tokom proteklih nekoliko sati. Od prvobitnog oduševljenja samom vešću da će usamljeni pustolov dospeti u grad i ukazati im čast kakvu poslednjih petnaest godina nisu imali, kazaljka se pomerila na drugi kraj skale osećanja, tako da je sada u njemu titrao zametak nečega što je mogla biti mržnja. Ono što je izbegavao sebi da prizna, iako ispod jakne nije drhtao samo od hladnog vetra, bio je strah koji mu se uvlačio u kosti. Figura Čezvika Langa nije više za Martina imala oblik heroja kojima se divio i čijim stopama je želeo da ide, već je poprimala obrise Grendela, čudovišta iz mraka dečačkih noćnih mora. Za sada, Martin je uspevao da ga skriva od samog sebe, ali je znao da to neće moći dugo da potraje. Ta misao uporno je provirivala iza zavese i kuckala svojom bodljikavom šakom po njegovim slepoočnicama. I kada je stigao do trga, stežući u ruci novac za namirnice koje ga je Nina poslala da kupi, potmula glavobolja već beše uspela da uguši blagotvorni uticaj vetra. Martin je bio zlovoljan i namrgođen, ništa manje od oblačnog i kišovitog dana kroz koji se sa mukom probijao. Prodavnica se nalazila na uglu jedne od ulica koje su izbijale na trg i njen veliki izlog je sa takvom jasnoćom na sebi odražavao - 54 -

spuštene i teške oblake da je spolja izgledalo kao da se nevreme sprema unutar njena četiri zida. Martin je stajao pred vratima i brisao mokro čelo, oklevajući da uđe. Zurio je u izlog ispunjen oblacima i po ko zna koji put do sada poželeo da ode odavde. Što ga je i navelo da skrene pogled ka susednoj radnji: dugačkoj, beloj, čistoj apoteci. Setio se godine kada je Dijev otac kupio taj poslovni prostor. Selidba stvari iz kuće u predgrađu potrajala je nekoliko dana i iz časa u čas sve više poprimala oblik parade, u kojoj su mažoretkinje bile neobrijani radnici, a šarene palice i konfete kutije svih boja i veličina. Krupni apotekar je rukovodio celokupnom akcijom, pevajući svojim grlenim baritonom ariju instrukcija kroz uske ulice centra, dok se na prozorima i terasama okupljala znatiželjna publika. Dijeva majka je za tu priliku obukla svoju najbolju haljinu i u rukama, osim simbolične tašnice, nije nosila ništa, a kada su lipsali radnici konačno posedali u novu kuhinju i zamolili za neko piće, hladno im je odgovorila da to mogu sami da kupe od novca koji će im biti isplaćen. Tako je to barem Di preneo Martinu, ne bi li ga utešio nakon što je debeli apotekar odbio da ga primi kao jednog od radnika. S tim što, Martin je to sada mogao da oseti, on nije osuđivao postupak svoje majke, već je naprosto tvrdio da posao i nije bio neki. Seronja, pomislio je Martin i besno udario nogom o kameni pločnik. Ni po čemu Di nije zaslužio čast da bude odabran i izvučen iz ove nedođije. Ni on, ni svi ostali koji su, očigledno, uspevali samo da upropaste pruženu šansu. “Martine!” začuo se glas iznad njega i on na tren podignu glavu, samo da bi video kako ga, sa prozora stana koji se nalazio odmah iznad radnje, kao poručena posmatraju dva svetla Dijeva oka, plava kao odraz daleke pučine u očima albatrosa. “Čekaj, nemoj da ideš...” povikao je dečak, pruživši ruku preko prozora, ali Martinov pogled se ipak samo spustio ka tlu i on bez reči nestade u piljari. - 55 -

Unutra je, čekajući da dođe na red, ojađeno sebe ubedio da ništa što bi svom bivšem prijatelju mogao da saspe u lice ne bi ni na koji način promenilo budući tok stvari.

KIŠA KAO METAK Nebom su se munje belasale poput beonjača davljenika koji, nemoćan da bilo šta učini u svoju korist, pluta ispod neprobojne pokorice leda. Na mestima gde je tamni, inficirani stomak oblaka bio tanji, uspaničeno treptanje umirućeg moglo se bolje videti, a tamo gde su se sante isprečile njegovom napredovanju ka smrti, svetla bi nestajalo i samo bi potmulo brundanje govorilo o njegovim uzaludnim naporima da noktima prokopa put do površine. Na trenutke, oblaci bi se tromo razmakli, dozvolivši mu da oseti čari slobode, na šta bi on, jedva proturivši žilavu glavu iz te bolesne materice, svaki put bolno zaurlao i ispljunuo iz sebe još jedan delić preostale energije. Martin je stajao na tremu svoje kuće, osećajući se kao taj davljenik. Kiša mu je, tako gusta da je sa mukom uspevao da dođe do vazduha, natapala odeću i kvasila namirnice koje je nosio u papirnoj kesi, a oblaci su okovali nebo iznad grada, uhvativši sve njegove žitelje u svoju mračnu zamku. Znao je da spas leži samo korak ispred njega, u suvom i toplom okrilju kuće, ali se pitao da li bi time problem zaista bio rešen. Iz jedne tamnice upao bi u drugu, umesto grmljavine koja para uši bio bi osuđen da sluša napetu tišinu. Međutim, mnogo izbora nije bilo i on se, što je neprimetnije mogao, provukao unutra. U kući zaista kao da nije bilo nikoga. Martin odloži kesu sa namirnicama pored ormarića za cipele i proviri u kuhinju. Tek tada mu do ušiju dopre tiho šištanje pare koja se dizala iz posuda na šporetu. On baci pogled na ringle i primeti da su sve bile isključene, što je značilo da je priprema ručka ušla u poslednju fazu. Uneo je stvari u kuhinju i ostavio ih na radnoj površini, pitajući se gde je Nina. Nije bio njen običaj da napušta kuhinju pre nego što ručak postane samo draga uspomena u punim - 56 -

stomacima ukućana. Sada, međutim, jelo kao da je bilo prepušteno samo sebi, ostavljeno na milost i nemilost kuhinjskih aparata. “Mama?” Iza Martina se čulo nešto što nije pripadalo zvucima lonaca. Naglo se okrenuo i video Ninu kako sedi za kuhinjskim stolom, pogleda spuštenog na svoje šake. “Šta nije u redu?” pitao je tiho. Prišao je i dodirnuo njeno rame. “Gde su ostali?” Obuzeta svojim mislima, kao da nije ni čula njegova pitanja. Pogledala ga je odsutno, a onda ustala i nemo ga zaobišla. Dohvatila je vrata od frižidera i širom ih otvorila. “Moram da dovršim ručak”, rekla je suvo i prešla prstima preko svake stvari koja se nalazila na osvetljenim pregradama. “Nemam salate. Neko mora da ode i kupi salatu.” Martin je zbunjeno zatreptao. “Već si me poslala u kupovinu. Doneo sam salatu, i sve ostalo.” “Moraš da odeš... da kupiš...” Nije bila u stanju da dovrši rečenicu. Rukama je dohvatila hladni metal sudopere, naslonivši čelo na policu sa začinima. Okrenuta leđima od njega, samo je odmahnula rukom i poslala ga u svoju sobu. Martin izađe iz kuhinje, pogleda i dalje uprtog u nju. Šta je moglo toliko da je izbaci iz ravnoteže? Da li se možda, dok on nije bio u kući, odigrala neka svađa? Sa Kolinom? Sa gostom? Ili se možda desilo nešto još gore? Zaustavio je svoje misli pre nego što su uspele da se razmašu. Prošao je hodnikom do zadnjeg dela kuće i izašao u dvorište. Drvena nadstrešnica iznad vrata štitila ga je od kiše, ali mokra odeća na njemu se hladila, terajući ga da zacvokoće zubima. Pogledom je prešao preko mokrog dvorišta, tražeći mesto na koje bi mogao da se skloni i malo sabere misli. Sa druge strane blatnjavog i neodržavanog travnjaka nalazila se šupa u kojoj su Langovi držali drva za ogrev. Martin je često leti znao tamo da se zavuče i lenčari, jer su sklepani zidovi uvek propuštali ﬁnu promaju i osvežavali ga kada bi temperature postale - 57 -

nepodnošljive. Sada, mogao je da računa na to da je unutra suvo, ali ne i toplo. Ipak, pretrčao je, zaustavivši dah, tih nekoliko metara i snažno povukao škripava vrata. “Da li si ti normalan?” glasilo je pitanje. Kolin je stajao nasred šupe, sa sekirom u desnoj ruci i velikom cepanicom u levoj. Oko njega, bili su razbacani komadi drveta, pripremljeni za loženje. “Kako to upadaš?” “Izvini”, rekao je, brišući rukavom mokru kosu. “Nisam znao da si tu.” Kolin spusti sekiru na utabanu zemlju i poče da skuplja drva u veliku pletenu korpu. Radio je metodično i smireno, potpuno posvećen poslu, i Martin shvati da to u njega uliva poverenje. Njegov otac nije bio heroj i Martin nije želeo da jednog dana postane kao on, verovatno zbog toga što Kolin nikada nije smogao hrabrosti da, poput Čeza, ode iz grada i krene od nule, ali tek je sada uviđao koliku je sigurnost i oslonac otac pružao. Dok ga je posmatrao kako spretno čisti piljevinu sa poda i vraća ostatak drva na svoje mesto, ponovo oseti potrebu da mu sve ispriča. Kolin dođe do njega i dohvati metalnu alku na vratima. “Idemo, biće dosta za večeras.” “Stani”, promucao je Martin. “Moram nešto da ti kažem.” “Reci mi u kući, ovde je hladno. Sav si mokar.” Martin ga povuče za rukav i on zastade. Jedna cepanica se prevrnu iz korpe i pljusnu na skvašenu zemlju. “Hajde, reci.” Martin pročisti grlo i zagleda se u oca. A onda mu ponovi sve što je Čezvik tog jutra ispričao Nini. Kolin je slušao, pogleda spuštenog ka tlu. Kada je priča bila gotova, podigao je pokisli komad drveta i ubacio ga u šupu. “Je li to sve?” pitao je staloženo. Martinovo srce lupalo je od uzbuđenja. “Da, rekao je da sada zna koji je njegov plan. Sada kada se vratio u grad.” Kolin klimnu glavom i pritvori vrata šupe. - 58 -

Martin odstupi jedan korak, praveći mesta ocu da stane pored njega, na suvo. Čekao je da nešto kaže, da ga umiri i objasni mu šta je stric pod time mislio. Ali, Kolin nije izgovorio ništa slično. Neko vreme je samo gledao u sina, a onda mu se tiho obratio. “Martine, sada je bitno da mi obećaš da ćeš biti uz mene.” “N...naravno”, procedio je, tresući se od hladnoće. “Ako bude trebalo”, dodao je otac i poveo ga natrag preko muljavog travnjaka. “Da”, rekao je i stisnuo očevu šaku što je snažnije mogao. Kapi kiše udarale su po njegovom licu poput sitnih metaka. “Biću uz tebe.”

ČOVEK BEZ LICA Martin je sedeo u svojoj sobi i čekao da ga pozovu na ručak. Otac mu je pomogao da sa sebe skine mokru odeću, a onda ga poslao gore da se osuši i ugreje. Još samo nekoliko trenutaka proteći će pre poziva na jelo, ali on nije bio spreman da siđe. Oko njega je bilo toliko tiho da je mogao da čuje udare svog pulsa. Sedeo je napeto na krevetu, okružen razbacanim stripovima i romanima, i zurio u zid koji je njegovu sobu delio od gostinske. Nije bio spreman da siđe samo zbog toga što se, pored njegovog bíla, mada bi najviše na svetu voleo da to nije tako, ipak čulo još nešto. Isprva mu se činilo da zvuk dolazi spolja, sa ulice, nalik udaljenom huku sa rudnika, ili toplane, ali je onda ustanovio da taj šum zapravo dopire iz zida, iz susedne sobe. Nekoliko minuta kasnije, Martin je prepoznao Čezov glas. U kratkim pauzama između jezivog šištanja, čulo se dahtanje, tako da je Martin zaključio da stric mora biti u velikim bolovima. Nije imao želju da mu pomogne, ali ga je razjedala znatiželja. Morao je da ustanovi o čemu se radi i koju je sada mračnu tajnu gost bio spreman da otkrije. Spustio se nečujno sa kreveta, trudeći se da vuče noge po parketu kako bi izbegao škripu, a onda otvorio prozor i pažljivo se izvukao napolje. - 59 -

Kosina krova ispod prozorskih okana bila je manja nego iznad njih, i od mesta na kom je Martin spustio noge na vlažne crepove pa do oluka čovek je mogao da se pruži bez problema. Di i Martin su to nekada znali da rade, koristeći letnju jaru da bi dobili ﬁni, zlatni ten i zamišljajući da se ispod njih, umesto prašnjave ulice i suve zemlje, nalaze plaža i more. Sada, krov je bio klizav i leden, i Martin kinu, umalo izgubivši ravnotežu. Zastao je na trenutak kako bi se uverio da ga niko nije čuo, a onda krenuo ka Čezovom prozoru. U sobi je vladao polumrak i bolesna svetlost koja se probijala kroz oblake uspevala je da dopre samo do najisturenijih ivica predmeta. Zavese su bile razmaknute i Martin se uhvati za drveni okvir prozora, provirujući oprezno preko simsa. Čezvik Lang je stajao na sredini sobe, okrenut tako da se spolja crte njegovog lica nisu mogle dobro razaznati. Ono što se, međutim, odmah videlo jeste da je bio potpuno go, raširenih ruku i nogu, mišića stegnutih u neobičnom grču, treperavih na varljivoj svetlosti oluje. Ječanje i šištanje koje je Martin čuo u sobi sada je bez sumnje poticalo iz njegovih usta, usklađeno sa ritmom u kom se njegovo napeto telo treslo. Martin napregnu oči i zagleda se u tepih na kome je Čezvik stajao, primetivši da je sva odeća koju je skinuo sa sebe bila iscepana i razbacana naokolo. Ono što mu je još više privuklo pažnju bila je Čezova senka koja se, poput masne mrlje na vodi, izdvajala iz okolne tame. Sada je pružala svoje krake daleko, dodirujući sva četiri zida prostorije, i, iako je njen vlasnik prolazio kroz bezumni trans, klateći se i režeći poput besne životinje, delovala je postojano, puneći uporno svoje amorfno telo crnom materijom sna. Martin ustuknu na tren, ali u času kada je promenio položaj, zagrebavši nogom trošne crepove pod sobom, Čezovo telo se umiri i on opusti ruke, podigavši glavu kao da njuši vazduh. Martin se ukoči, oduprevši se porivu da zažmuri i barem na taj način pobegne iz situacije u kojoj se našao. Poželeo je da je Kolin - 60 -

sada pored njega, da ga brani, ili zajedno sa njim napadne. Stric Čezvik se okrenuo i u jednom koraku prišao prozoru. Martin vrisnu i pusti ruke sa simsa. Dok je klizio ka tlu, niz njegove obraze slivale su se krupne suze straha. I nakon što se, tek delimično svestan opasnosti od pada sa krova, ipak čvrsto prihvatio oluka i zaustavio na vreme, pokušao je utrnulim nogama da naredi da ga što brže ponesu natrag u njegovu sobu, jer glava koja je iznikla iz začaranog mraka i pojavila se sa druge strane stakla, dajući mu do znanja da je njegova nevešta busija otkrivena, nije imala lice.

NOVE LOMAČE Noć je preležao budan, razgoneći oko sebe demone vetra i kiše. Sve do samog jutra, kada su bledožuti oblaci nagovestili hladan i suv dan, nije mogao da se oslobodi nakaznih vizija koje su mu se motale po glavi. Naizmenično ophrvan naletima straha i besa, bdeo je nad sopstvenim neveselim mislima, dajući im povoda da ukinu svaku mogućnost sna. Stric Čez je bio čudovište i u to sada više nije bilo nikakve sumnje. Grozota koju je imao prilike da vidi pred sobom mogla je da dospe samo iz najdubljih ponora pakla, iz košmara umobolnika koji je svoj sumanuti duh nekim čudom iskazao na svom telu. Pored toga, on i njegova senka doputovali su u grad iz razloga koje Martin nije mogao da zna, ali je bio siguran da ciljevi do kojih su dve spodobe imale nameru da dođu nisu bili ispravni. Stric kao da to nije ni pokušavao mnogo da krije, što je sa jedne strane govorilo o njegovoj nadmenosti, a sa druge o rešenosti kojoj nije potrebna maska. Martin se trudio da dođe do zaključaka koji će ga naterati da novi dan prihvati kao neminovnost i izgura do njegovog kraja bistrog uma, hladan i promišljen, ali stomak mu se okretao pri samoj pomisli da izađe iz sobe i pred sobom ugleda deformisanu kožu bez usta i nosa, bez očiju i bora, kako ga na neki neobjašnjiv način ipak gleda. Znao - 61 -

je da ne može ceo dan da provede u krevetu, jer će se još za vreme doručka neko pojaviti iz prizemlja i naterati ga da se podigne. U stvari, čekao je poslednji trenutak da to učini, nadajući se da strica neće morati da sretne sve dok se već ne bude našao za stolom. Konačno ustavši na poziv majke, spustio se brzo niz stepenice i virnuo u kuhinju odakle su mirisala pržena jaja. Nina je stajala ispred radne površine i sipala čaj u velike šolje, a stric je sedeo iza nje, posmatrajući ćutke njene pokrete. “Ustao si?” trglo je Martina pitanje, i pored njega prozuja Kolin, još uvek u pidžami. Na trenutak mu ne bi jasno zašto se otac ne sprema za posao, ali se onda seti da je došao vikend. Činjenica da će otac ostati u kući malo ga je ohrabrila i on uđe u kuhinju, objavivši svoje prisustvo kratkim pozdravom. Za vreme jela nijednom nije uspeo da baci pogled na Čeza, niti je pokušavao da prati njegovu priču. Kolin je, po običaju tih i uposlen jelom, samo nekoliko puta zaklimao glavom, mada je Martin bio uveren da ni on nije slušao razgovor. Kada su, po završetku doručka, razmenili kratke poglede, kao da su jedan drugom pročitali misli. Otac je tada frajerski namignuo, trudeći se da ga malo oraspoloži. Ostatak dana protekao je prilično mirno. Martin je veći deo vremena proveo u svojoj sobi, trudeći se da odspava, a zatim se nekoliko sati vrzmao napolju, praveći društvo Kolinu dok je cepao drva i popravljao ogradu koju je sinoć izvalila oluja. Nakon večere, ponovo se popeo na sprat, ne bi li izbegao bilo kakav kontakt sa stricem. I kada se, negde oko deset uveče, na vratima začulo tiho kucanje, Martin je ležao na krevetu i pokušavao da čita strip. Pomislio je da to Nina donosi šolju vrućeg mleka koju nije popio posle jela, tako da se podigao i otvorio vrata. “Zdravo, mali”, rekao je Čezvik Lang i ušao u prostoriju. Martin se povuče ka krevetu, i, udarivši nogama o njegov teški okvir, panično shvati da više nema kud. “Ceo dan pokušavam da razgovaram sa - 62 -

tobom, ali nikako da te uhvatim.” Čezvik se spustio na krevet i oslonio šake o kolena. “Sedi pored mene, želim nešto da ti ispričam.” Martin odmahnu glavom i pribi se uz staklo prozora. “Dođi ovamo, neću te ujesti.” Martin načini samo jedan korak napred, dišući na usta, poput guštera uhvaćenog u zamku. “Hoću da ti ispričam jedan san”, nastavio je Čez, pustivši dečaka da sluša sa razdaljine. Trudio se da izgleda normalno, ali Martin je u njemu ipak mogao da vidi crtu ludila. “Bio je to veoma uverljiv san, iako ne toliko da ga pomešam sa stvarnošću. U tom snu sam sanjao da se čitavo ustrojstvo svemira promenilo. Posmatrao sam Sunce i Mesec, Zemlju i ostale planete, bestelesan poput fotona, tih i sveprisutan koliko i hladnoća vakuuma. Sve sam mogao da vidim kao na dlanu, Mesec kako se okreće oko Zemlje, i Zemlju na svom sporom putu oko Sunca, i da sam imao oči, dragi moj Martine, verovatno bi bile ispunjene suzama. “Ali, nešto me je sve vreme kopkalo i kvarilo tu idilu. Dobro sam razmislio o razlozima svog nezadovoljstva. Na kraju, nakon mnogih rotacija i revolucija, shvatio sam da me izluđuje upravo poredak stvari, način na koji su bile postavljene i nepromenljivost putanja kojim su se kretale. Nisam mogao da podnesem samozadovoljno okretanje Meseca oko Zemlje, niti njenu postojanu maršrutu oko Sunca. Morao sam nešto da promenim. Prvo sam pokušao da okrenem glavu, da zatvorim oči pred prizorom, ali mog tela u snu nije bilo. Predstavljao sam samu misao, sve jasniju i odlučniju da preduzme korake kako bi sebi udovoljila. Prisetio sam se čovekove slike o kosmosu kroz istoriju. Prvo smo verovali da smo mi centar i da se sve ostalo podređuje tom zakonu, zar ne? Sve one koji se sa time nisu slagali, ubijali smo. Zatim je upravo to drugo mišljenje uzelo prevagu, moglo bi se reći mišljenje kukavica i onih koji dovoljno ne cene sebe, jer su poraz uzeli za pravilo. I - 63 -

do dana današnjeg, stvari su tako postavljene, objektivizirane, udaljene od čoveka i njegovog sna. I ja sam, te večeri, Martine, shvatio da moram da povratim svoj san. Da zapalim nove lomače. Pucnuo sam prstima, ﬁgurativno govoreći, i sve se u času izmenilo. Sunce, Mesec i planete ponovo su se okretale oko Zemlje i ja sam konačno bio srećan.” Martin je ćutao kao zaliven, boreći se sa porivom da iskoči kroz prozor u hladnu tamu noći. Pomišljao je i na to da digne dreku i pozove Kolina, ali osećao se suviše malaksalim da bio vrišao. Čezvik Lang i njegova senka opkolili su ga sa svih strana, tako da nije bio siguran ko je od njih dvoje pre nekoliko trenutaka uopšte dovršio priču. Osetio je kako mu se oči pune suzama. “Martine”, rekao je Čezvik nakon pauze, pogledavši ga sa kreveta. “Morao sam da ti ispričam taj san zato što će noćas verovatno da se dogode neke ozbiljne stvari.” Martin zadrhta i iz grla mu se ote jecaj. “Te stvari će promeniti budućnost ove porodice, ali svaki put kada se budeš zapitao zbog čega su se one desile, priseti se onoga što sam ti malopre rekao.” Čezvik se podignu sa kreveta i lenjo zaputi ka vratima, dok ga je senka, poput mračnog psa čuvara, pratila u stopu. “Najbolje bi ti bilo da zaspiš”, dodao je i izgubio se u hodniku.

NOĆNA KRETANJA Kristalisane vlati trave pucketale su dok je Martin gazio po njima, nalik kulama minijaturnog zaleđenog grada čiji su žitelji odavno pobegli pred ubojitim koracima slepog džina. Sve oko njega je utihnulo, pritajilo se u iščekivanju oluje i vazduh je mirisao na kišu koja se opet primicala gradu. Martin je držao oči širom otvorene, pazeći da se ne saplete u mraku. Bez daha je napredovao, sve dok pred sobom nije ugledao metalnu alku na vratima šupe. Oblaci su se, poput nemih svedoka, sporo kretali za njim, ne dozvoljavajući mu da se povuče, čak ni da se okrene ka kući. Kada - 64 -

je, nakon nekoliko besanih sati, odlučio da pobegne iz sobe, pri svakom koraku imao je utisak da ga Čezvik Lang odnekud posmatra, da ga fantomska senka progoni, provlačeći se ispod tapeta i između cigala. Čak i sada, dok je ulazio u šupu i zatvarao vrata za sobom, činilo mu se da njih dvoje sigurno znaju za njegovo skrovište. U šupi je bilo hladno i Martinova pidžama kao da se ukrutila, sputavši mu pokrete. Zašao je dublje među drva i odbačene stvari i skupio se u čučnju pored velikog panja. Primirivši se, oslušnuo je vazduh. Noćne životinje su šuškale negde napolju, njušile njegove tragove u travi i pratile ih do drvenih vrata. U blizini, mačka se oglasila, oborila nešto i dala se u beg. Počeo je da duva vetar. Podizao je lišće sa tla, vitlao papire i najlonske kese, donoseći sa nevidljivog horizonta vlagu koja se skupljala na drvima. Dole, niz ulicu, čulo se lupanje vrata automobila. Neko od komšija se vratio kući, na vreme da pobegne od kiše. Kapi su poput sačme zadobovale po krovu šupe i ugušile sve ostale zvuke. Vetar ih je raznosio u svim pravcima, tako da se činilo da stotine malih zveri pokušava kandžama da se probije unutra. Ali Martinu, umornom od straha i nespavanja, ta zamišljena stvorenja, za razliku od svega ostalog, nisu mogla da žele zlo. I on, opustivši se koliko je to na tvrdoj, zemljanoj postelji bilo moguće, konačno utonu u san.

TREĆI ČOVEK: EIN TRAUM “Najbolje bi bilo da zaspiš!” Martin se trgnu i panično osvrnu oko sebe. Bio je to Čezvikov glas. Ali, strica nije bilo nigde u blizini. “Tata?” pitao je tiho. Niko mu nije odgovorio. Obišao je krug po šupi i uverio se da je zaista sam. Zatim se vratio na mesto pored naslaganih drva i seo na panj koji mu je do malopre služio umesto jastuka. Zatvorio je oči i pokušao iz praskave oluje da izdvoji bilo kakve zvuke koji joj nisu pripadali. Ništa. Nevreme je besnelo gradom, - 65 -

čupalo ograde i lomilo antene po krovovima, ali nije pretilo ničim što momci sa vremenske prognoze nisu bili u stanju da predvide. Martin se bolje namesti na neudobnoj podlozi i otvori oči. Munje su seva le, ša ljući unutra igle električnog svetla kroz procepe između dasaka. Naslagana drva pod tim varljivim osvetljenjem kao da su se tresla, obuzeta panikom ili nekakvom čudnom bolešću. Martin ih polako ispita pogledom, a onda, na samom kraju tog bedema, primeti priliku u kišnom kaputu i šeširu. “Ko je to?” povikao je. Grmljavina priguši njegov glas. Čovek se nije pomerao, niti je odgovarao na postavljeno pitanje. U mraku, Martin nije mogao da mu vidi lice, ali je sada bio siguran da se ne radi ni o Čezu, ni njegovom ocu. “Ko ste vi?” Neznanac izađe iz mraka i u tom trenutku munja osvetli njegovo lice. Martinu se nešto u tim oblim crtama učini poznatim. “Ja vas znam...” prošaputao je. Stranac klimnu glavom i izvuče ruke iz dubokih džepova kaputa. Okrenuo je dlanove prema Martinu i pustio da ih sledeća munja, udarivši u neko od obližnjih stabala, osvetli. Bile su to ruke odraslog čoveka, ali njihova koža je bila glatka poput dečje. I Martin je, proučavajući linije koje su presecale sjajne površine dlanova, shvatio odakle mu je zagonetna prilika bila poznata. “Imamo...” reči su sa mukom navirale na usta, “iste ruke.” Na licu čoveka zatitra osmeh, a li on nastavi da ćuti. Samo je ležerno, kao da tu radnju izvodi u udobnosti sopstvenog doma, raskopčao kaput i pokazao Martinu njegovu trošnu postavu. Na njoj su se, poslagane toliko gusto jedna do druge da se boja podloge tek nazirala, nalazile stotine poštanskih markica, svih oblika i boja. Martin otvorenih usta priđe visokoj ﬁguri i zagleda se u neobični mozaik. Neke su prikazivale delove nepoznatih pejzaža, visoke palme i vrhove snežnih planina, - 66 -

panorame gradova i tokove širokih reka, a na nekima su se šepurile čudnovate ptice, rasni konji, ili strani državnici o kojima Martin ništa nije znao. Mnoge su predstavljale čudne grbove i simbole, oko kojih su bila ispisana egzotična slova, ponekad toliko izuvijana i daleka da je sumnjao u njihovo značenje. Neke su bile nove, očuvanih ivica i jasnih boja, a na drugima se video trag vremena: izbledele slike ostale su bez sadržaja, papir izgubio oblik, pretvorivši se u puke zakrpe na grubom tkanju. “Šta je to?” pitao je Martin, hipnotisan prizorom. “Ko je mogao da napiše tolika pisma?” Kao ni do sada, odgovor nije stigao iz usta prilike u kaputu. Ali Martin je, zguren u zagrljaju njegovih raširenih ruku, osetio da se čovek pomera. I pre nego što je uspeo da se izmakne i pobegne ka sve užem pojasu titravog svetla iza sebe, krila kaputa se sklopiše, primajući ga u svoju toplu unutrašnjost.

NEMINOVNI TOK STVARI Vrisak. Ta ko je počelo. Mar tin se probudio, pokušavajući da ustanovi šta mu je prekinulo san. Ustao je sa panja i obrisao piljevinu sa sebe, prisetivši se scena koje su mu do malopre opsedale glavu. Okrenuo se ka ulazu u šupu i gomili naslaganih cepanica, samo da bi ustanovio da tamo više niko ne stoji. Očev kaput i šešir bili su okačeni na zarđalom čiviluku odmah pored vrata, svojevremeno izbegavši kantu za đubre zahvaljujući isključivo Kolinovoj nespremnosti da se oprosti od starih stvari. Martin na trenutak odahnu, ali onda se ponovo začuo vrisak. Bio je to glas njegove majke i dopirao je iz kuće. “Ne”, povikao je panično i prekrio šakama uši, u uzaludnoj nadi da će na taj način oterati od sebe jezivi zvuk. A kada je postao svestan da svako odlaganje akcije dovodi u pitanje njegovu odlučnost, ipak se osvrnuo i iz mraka izvukao očevu sekiru. Zatim je odškrinuo - 67 -

vrata šupe i potrčao preko travnjaka natrag ka kući. Iako je očekivao da će, u trenutku kada bude prekoračio prag i ušao u hodnik, ka njemu poleteti crni plašt senke i progutati ga u jednom zalogaju, nikakva čudovišta ga nisu dočekala. Zastao je, držeći oštro sečivo iznad glave spremno za napad, ne znajući na koju stranu da krene. Nije bilo vremena da se pretraži svaku prostoriju, niti je mislio da ima hrabrosti da zađe u svaki kutak kuće, tako da je pokušao da prihvati jedino preostalo rešenje, a to je da ostalima objavi svoje prisustvo. “Mama, tata...” izgovorio je oprezno. Dok je čekao, svakim trenom je gubio delić nade da će mu bilo ko odgovoriti. Spustio je sekiru i naslonio se na zid hodnika. Prvobitni talas adrenalina u njemu sada se povlačio, ostavljajući za sobom sitni šljunak straha i nemoći. Šta je on mogao da uradi, klinac koji je jedva uspevao da drži oružje u rukama? Kome je on predstavljao pretnju? Da li će Čezvik Lang uopšte primetiti njegovu sitnu pojavu kako, poput šteneta u igri, skakuće oko avetinjske senke i pokušava da zaštiti svoju porodicu? Baveći se takvim mislima, nije ni primetio da su mu niz obraze kliznule suze, sve dok u ustima nije osetio njihov slani ukus. “Uh”, kratko je uzdahnuo i obrisao lice. Poželeo je da su Nina i Kolin sada pored njega, da ga umire i uvere da je sve u redu. Pozvao ih je još jednom, sada nešto glasnije. “Martine!” začulo se istog trena. “Beži odavde! Martine, čuješ li?” Povici su došli sa drugog kraja hodnika i on ponovo uze sekiru u ruke i nastavi da korača. Kada je dospeo do zelenih vrata ugrađenih u stepenište koje je vodilo na sprat, shvatio je da se iz podruma sve vreme čuje komešanje ljudskih tela, upletenih u tuču. Zvuci udaraca i oborenih stvari bili su dopunjavani kratkim povicima i psovkama, ali ono što ga je konačno nateralo da se sjuri u memljivu podrumsku prostoriju bio je treći majčin vrisak. Unutra, velika peć za loženje bacala je - 68 -

histerično svetlo na tri prilike u pidžamama, zaustavljene usred mahnitog baleta. Nina Lang je stajala prislonjena uza zid, pored gomile drva, šaka zgrčenih u pesnice koje nikome nisu mogle da naude, ali su se, potpuno beskrvne, kretale kroz vazduh u širokim zamasima, boreći se sa nekim svojim demonima. Dok je posmatrala Martina kako pokušava da dođe do daha, lice joj je bilo bledo, razvučeno u zastrašujući kez na granici plača i osmeha. Kolin i Čez su se očigledno neko vreme već rvali pre nego što je Martin ušao. Spojeni u klinču koji nijednom nije dozvoljavao da se povuče kako bi osmislio bolji napad, izgledali su poput antičke skulpture, godinama pod zemljom skrivane od pogleda javnosti, koja prikazuje najdramatičije trenutke titanomahije. Martin je mogao da vidi lice svog oca, zbunjenog prisustvom dečaka. Žile na njegovom vratu bile su napete, a niz čelo mu se slivao znoj. Drugi čovek je Martinu bio okrenut leđima, glave zabijene u grudi protivnika. Odeća na njemu bila je pocepana, a po leđima je nosio tragove udaraca i ogrebotine od noktiju. Njegove ruke polako su se podizale iznad glave, preteći da dohvate Kolinov vrat. Kolin zatrepta i skrenu pogled ka Nini, koja se i dalje ponašala poput poremećene lutke na baterije, kratko spojene da ponavlja iste besmislene pokrete. On nešto promumla i pokuša da se izvuče iz stiska, ali isto toliko bi uspeo sopstvenu ruku da iščupa iz ramena. “Pusti me”, rekao je kroz stegnute zube svojoj drugoj polovini, primivši umesto odgovora jedan žestok udarac u pleksus, što ih je obojicu, nakon nekoliko trapavih koraka, oborilo na kolena. Čezvik u tom trenutku uspe da se dočepa Kolinovog vrata, stežući ga tako da se iz priklještenog grkljana začulo panično krkljanje. Nina ispusti iz sebe kratki pisak i zamlatara rukama kao da se brani od roja podivljalih pčela. Bespomoćno je pogledala u Martina. “Uu...uu...” Zvuci koje je ispuštala kao da nisu pripadali ovom svetu. - 69 -

“Učini nešto, Martine...” Martinova sekira bila je spuštena uz njegovu nogu i on shvati da majka nije ni videla oružje. Njena očajnička molba bila je zapravo upućena dečaku koji goloruk i uplašen stoji usred pakla. Srce mu je takvom silinom zadobovalo u ušima da se uplašio da neće čuti njenu sledeću rečenicu. Kolinovo roptanje se pojačavalo, poput zvuka mitraljeza koji napreduju preko linije fronta. “Učini nešto”, zavapila je Nina ponovo i on plačno odmahnu glavom. “Martine!” Njen povik obiđe vlažne zidove podruma i on stegnu drvenu dršku u ruci. Kolin je, oboren na pod, kolutao očima, dok mu se iz razjapljenih usta pljuvačka slivala niz bradu. Nina još jednom vrisnu, poput ptice koja objavljuje sopstvenu smrt, nakon čega Martin ipak dohvati dršku sekire obema rukama, i, zatvorivši oči u nadi da ove noći, a naročito ove scene, još koliko sutra u njegovoj glavi neće biti, zabode sečivo duboko u leđa Čezvika Langa. Okrvavljeno telo se istog časa sruči na memljivi pod. Nekoliko puta se trznu, a onda umiri i opusti, ispustivši dugi poslednji dah. Kolin se pridignu, kašljući i oslanjajući se dlanovima o kolena, a Nina prestade da zapomaže i boksuje sa utvarama oko sebe. Zagledala se prvo u leš iz koga je u gustom mlazu isticala krv, a onda u izmučenog Kolina. “Gotovo je”, promucala je, prinevši drhtave prste usnama. “Gotovo”, potvrdio je Kolin i zagrlio je. Za Martina je takođe bilo gotovo, ali on nije imao kada to da kaže, jer je, osetivši u nozdrvama slatkasti miris krvi ubijenog, samo kratko zacvileo, a onda izgubio svest.

SENKA SUMNJE Kasnije se nejasno sećao da su ga preneli u krevet. Sećao se Kolinovog lica kako se nadnosi nad njegovu postelju i šapuće mu neke tihe, nerazumljive reči, i Nine koja je drhtala poput - 70 -

uhvaćene životinje. Sećao se i da se u jednom trenutku probudio, sam u sobi, i ustanovio da je napolju gotovo nestvarno mirno. Nije više bilo vetra koji udara o prozore i lomi grane okolnih stabala, niti je bilo kiše da natapa grad, utiskujući ga svojim sitnim batovima u okolna brda. Kada bi nakrenuo glavu, mogao je sa kreveta da vidi krupne oblake kako, poput nomadskih plemena, u laganom kasu prelaze preko nebeskih ravnica, noseći na svojim butinama ostatke oluje u obliku sivih i ljubičastih modrica. Sećao se i toga da je, vrativši umornu glavu na jastuk, pomislio kako je svet oko njega suviše lep da bi bio istinit. Ono čega se nije sećao, a nije ni mogao, jer niko se ne seća onoga što ne zna, bio je izraz lica čoveka kojeg je, samo nekoliko sati ranije, mučki ubio.

IZ JEDNE RUKE U DRUGU Jutro je svanulo donoseći sa sobom miris snega. Nebo je bilo mlečno bele boje i samo su oni najuporniji mogli bez ruku podignutih iznad očiju da gledaju naviše. Martin je stajao pored prozora i treptao, pokušavajući uporno da osmotri pejzaž pred sobom. Prestanak padavina isterao je ljude iz kuća i ulica je vrvela od aktivnosti. Žene su se spuštale ka trgu i pijaci, obavljajući prvu kupovinu nakon višednevnog trošenja zaliha, a klinci su iznosili igračke u dvorišta i sastajali se na još uvek mokrim travnjacima, kujući planove protiv komšijskih klanova. Psi su obigravali oko njih i revnosno lajali na džukele iz suprotnih tabora. Nekoliko prilika promaklo je na biciklima, a jato vrana se u niskom letu izgubilo za njima. Brda oko grada videla su se jasnije nego prethodnih dana, otkrivajući na sebi kuće u predgrađu iz čijih dimnjaka su se uzdizale uske trake dima. Martin shvati da je došla zima. Takođe, postalo mu je jasno da od te zime ništa više neće biti kao pre. Prva stvar koja mu je to nagovestila bilo je odsustvo majčinog poziva na doručak. Stajao je u sobi i čekao više od sat vremena, ali iz kuhinje se kućom prostirao - 71 -

muk. Nije bio posebno gladan: potresen onim što se sinoć desilo, pitao se da li će uopšte biti u stanju nešto da stavi u usta, ali žarko je želeo da čuje majčin glas iz prizemlja. Druga stvar koja mu je govorila da su stvari postale drugačije bio je pogled koji mu je Nina uputila kada je sišao u kuhinju. Njeno sivo lice se, u trenutku kada ga je ugledala, trznulo i on oseti da ga se majka plaši. Zastao je, kolebajući se da li da uopšte ostane u istoj prostoriji. “Gde je otac?” pitao je, tek da naruši tišinu. Nina je zurila u njega, ne puštajući ni glasa. “Gde je otac?” ponovio je nervozno, sada već ljut na sebe, nju i ceo svet. Stvari, kao njemu u inat, nikako nisu htele da pođu pravim putem. “U dvorištu”, konačno se prelomilo sa njenih usana. “Cepa drva.” Martin klimnu glavom i vrati se u hodnik. Pred njim su stajala zelena vrata podruma i srce mu u trenutku tako snažno zalupa, da je mislio da će se srušiti. On ipak savlada mučninu i prođe pored njih, pridržavajući se rukom za suprotni zid. Napolju ga u lice udari svež vazduh. Na blatnjavoj zemlji, iznevši veliki panj iz šupe nasred dvorišta, stajao je Kolin i merkao jednu cepanicu, izdvojenu iz gomile drva razbacanih unaokolo. Pogledao je u Martina, a onda klimnuo glavom ka prizoru pred sobom. “Ova je baš mokra”, rekao je glasno, nadvikujući se sa grajom komšijske dece. “To je ona što nam je juče ispala”, odgovorio je Martin. Kolin to kao da nije čuo. I dalje je zurio u potamnelo drvo, ispitujući ga pomno. “Nije mi jasno kako je samo jedna uspela da se skvasi...” Martin mu priđe i tek tada primeti da je pored njega, naslonjena na panj, ležala sekira. Kolinu to kao da nije smetalo; prstima je odsutno lupkao po uspravljenoj dršci, pevajući sebi u bradu neku Martinu nepoznatu melodiju. “Sećaš se kada je ispala iz korpe?” rekao je Martin. “Stajali smo na vratima šupe i ja sam - 72 -

ti govorio šta je sv...” Zastao je, ne dovršivši rečenicu. Kolin se sagnu i namesti bolje mokri komad drveta na panju, a onda dohvati sekiru i prebaci je nekoliko puta iz jedne u drugu ruke. “Ma, ko je šiša. Osušiće se kad tad”, rekao je odlučno i zamahnuo sa takvom silinom da su se vrane, nanizane na oluku, uskomešale. A kada je spustio sečivo, udarac je u Martinovoj glavi odjeknuo poput eksplozije. “Ne!” otrglo se iz njega dok je uzmicao ka kući. Kolin se u tom trenutku okrenuo, svestan da je njegov paravan pao. “Dečko, nemoj da se plašiš. Neću ti ništa.” Martin se saplete i pade na blatnjavu zemlju, odgurujući se petama ne bi li pobegao od čoveka koji je imao lice njegovog oca. “Seti se šta sam ti sinoć rekao”, povikao je monstrum, iščupavši sekiru iz panja. “Tako je moralo da bude!” Martin, sav umazan i mokar, ustade sa tla i uleti, klizajući se, natrag u kuću. U glavi ga je proganjala slika lažnog Kolina kako levom, pogrešnom rukom, podiže sečivo ka njemu.

EPILOG “Ti si sve vreme znala!” Nina je stajala pored stola i raspoređivala viljuške i noževe pored tanjira postavljenih za doručak. “Znala si šta će da uradi. Slušao sam vas u kuhinji.” Njena brada zatitra. Želela je nešto da kaže, ali nije imala snage da otvori usta. “Daj mi to!” rekao je Martin. Ona spusti pogled na kuhinjski nož. “Daj mi nož! Ako krene za mnom, ubiću ga.” Nina pruži ruku ka svom sinu i preda mu oružje. “Kako si mogla?” rekao je i istog trena otvorio ulazna vrata. “Martine...” konačno je promucala Nina. “Šta je?” “Nemoj da ideš.” - 73 -

- 74 -

On bez reči izlete na ulicu, krenuvši prema trgu bez da se ijednom okrenuo ka kući. Čuo je kako ga Nina doziva sa vrata, ali nije imao želju da joj bilo šta odgovori. Dok je koračao, žamor ljudi na ulici i hladni vazduh malo su ga smirili, tako da je sada bio u stanju da razmisli o onome što se upravo odigralo. Dodir sa svetom ga je naterao da stvari posmatra sa određene distance, nesvesno se postavljajući u ulogu trećeg lica, nezainteresovane partije koja se sticajem okolnosti našla na licu mesta. Jer, možda mu je baš tako i trebalo. Možda je baš zaslužio da podigne sekiru na svog oca, kojem je obećao pomoć, samo da bi ga ta slika progonila ceo život. Možda je Čezvik Lang zapravo učinio dobru stvar, oteravši ga iz kuće u koju nikada više nije imao nameru da se vrati. Martin zaklima glavom na te misli i osvrnu se oko sebe. Deca iz kraja promicala su ulicom, posmatrajući prljavu priliku kako u pidžami, sa nožem u ruci izbija na gradski trg, poput ludaka koji je, prošavši ko zna koje prepreke, na kraju uspeo da se prebaci preko zida ustanove. Sve se u toj slici uklapalo, kako se Martinu činilo, osim jedne stvari. Ako je muškarac koji je malopre stajao u dvorištu i vitlao sekirom zapravo bio Čezvik, a ne Kolin, gde se onda nalazila famozna senka, ispljunuti ugrušak njegovih najskrivenijih snova? Gde je nestao taj crni plašt iz pakla? On se zaustavi i ponovo pogleda oko sebe. Nešto nije bilo u redu. Kako to da je o najstrašnijim stvarima kroz koje njegova porodica i kada prošla razmišljao ta ko smireno, novinarski slažući informacije i hladno dolazeći do zaključaka? U kakvo se to kruto, bezosećajno stvorenje pretvorio? Nije mogao da veruje u to da ga je težina situacije očvrsla, jer su promene bile suviše nagle, a nije ni mislio da situacije poput ovih mogu da očvrsnu čoveka. U pitanju je bilo nešto drugo, nešto što će mu, kako je to Čezvik Lang rekao, uskoro promeniti budućnost. U trenutku kada je dospeo do zgrade na - 75 -

trgu u čijem prizemlju se nalazila velika apoteka Dijevih, Martin je uveliko osećao neobične grčeve u telu. Gledao je u svoj odraz na staklu piljare iznad koje je živela porodica njegovog bivšeg prijatelja, i polako uviđao da prilika u koju je zurio nema lice. Nakon toga je spustio pogled ka tlu, samo da bi se uverio da ispred njega, pružajući svoje mračne pipke ka ostvarenju svih ciljeva, leži njegov novi ljubimac, novi saputnik i oslonac u svim nedaćama koje leže na putu. Frknuo je prezrivo prema nekolicini kupaca koji su, otvorenih usta, zjapili u deformisanog dečaka sa druge strane stakla, a onda zavrnuo za ugao, našavši se u mračnom ulazu odakle je stepenište vodilo ka stanu debelog apotekara. U mislima je video velike bele ptice, albatrose raširenih krila, kako ga nose na svojim leđima ka suncu i plažama nepoznatih mora. “Di, siđi dole”, povikao je odlučno, znajući da će se idiot ipak obradovati svome starom drugu.

Ovo je najduže do sada napisano delo mladog Darka Tuševljakovića. Takođe, nemojte brinuti, ima lice. Darko je tvorac posebnog sveta. U njegovom svetu kontinenti su se usitnili i njihovi komadi neprekidno putuju međusobno se susrećući. Svaki put kada se ostrva dodirnu, ljudi prelaze s jednog na drugo, a Darko napiše priču. U svetu plovećih ostrva, prepričava se legenda o ostrvu koje je nepomično. Za ovu priliku, Darko je izašao iz svog sveta i stvorio svoju (za sada) najbolju priču.

- 76 -

- 77 -

- 78 -

- 79 -

- 80 -

- 81 -

- 82 -

- 83 -

PETLJA Godine 1966. F r a n s o a Tr i f o ekranizuje Farenhajt 451, knjigu koja je objavljena 1953. iste godine kada je Tito izabran za doživotnog predsednika SFRJ. Tita je glumio Ričard Barton, koji je uzeo ime po ser Ričardu Frensisu Bartonu, koji je prvi preveo Hiljadu i jednu noć na engleski. Po priči iz ove knjige, Ali Baba i Četrdeset Razbojnika, napravljena je jedna od najboljih epizoda mornara Popaja koji se, u jednom trenutku, pretvori u kuglu i razbaca razbojnike poput kegli. Kuglanje j e om i lj e n i s p or t the Dude-a iz filma Veliki L ebovski u kom možete videti parodiju na elektro bend Kraftwerk čiji je najveći hit pesma We Are The Robots. Roboti se najčešće vezuju za delo Isaka Asimova koji je tvorac asimovljevog argumenta, što je, u - 84 -

stvari samo usavršena verzija krošea Roki Marćana koji je rođen 1. septembra 1923. kada se odigrao veliki kantodaishinhai zemljotres koji je uništio Jokohamu, luku u kojoj je 1854. američka flota prisilila Japan da se otvori zapadu. Flotom je komandovao komodor Metju Peri koji se zove isto kao i glumac iz serije Prijatelji koji je snimio video uputstvo za korišćenje Windows 95, programa koji je loša kopija OSa kompanije Apple iz 1984. kada im se u finalu superboula emitovala reklama koju je režirao Ridli Skot, poznati reditelj u čijem se filmu Bladerunner, konačni obračun odigrava u Bredberi zgradi koja deli ime sa Rejem Bredberijem koji je napisao knjigu Farenhajt 451 koju je 1966. ekranizovao Fransoa Trifo.

PETLJA - 85 -

a Artura Konana Dojla kažu da je jedan od rijetkih pisaca koga je nadživjelo sopstveno djelo: Šerlok Holms. Nije da se ne slažem sa time… Ipak, ne radi se samo o trasi nečijeg opusa, u smislu da li u njemu ima više djela vrijednih pažnje. Hemingvej je, s druge strane, kazao da američka književnost u stvari počinje Haklberijem Finom, pa se opet ne može reći da je upravo Haklberi Fin persona koja je otjelotvorila čitav jedan jezik koliko je to učinio Mark Tvejn, za koga, inače, učenjaci vele da je bio prvi čovjek koji se uopšte usudio ekstenzivnije služiti američkim pismom. I potpisnik ovih redova bi volio da se otarasi suda kako pisci, tehnički, ne vrijede ni boba, nego kako samo vrijedi ono što ostave za sobom, međutim, slijedeći simplifikovanu logiku, ma koliko neko djelo bilo izuzetno, njegova komercijalna popularnost pretežno je râda da šteti autoru. Naime, mnogi su zažalili zbog svojih kreacija, naročito Dojl koji je sebe vidio pod daleko „ozbiljnijim“ svjetlom, gdje u stvari i jeste bio prevashodno zbog Holmsa, ali nikada nije postigao zateći se u pravilnoj antikomercijalnoj perspektivi s koje je mogao zagledati samoga sebe. Nije stoga grijeh slijediti svoju usamljeničku ideju o djelu, prvobitno zbog toga što pojedine literarne kreacije, bilo stvarî bilo kakvog fiktivnog svijeta ili, najčešće, ličnosti – na pretjerano - 86 -

intimnom planu – u većini slučajeva umiju značajno ili skoro totalno da zamagle ime autora... recimo ljudi poput Edmonda Dantesa, Josariana, Gulivera, Olivera Tvista, Toma Sojera, Robinzona Krusoa, Hanibala Lektora, Kandida, Dorijana Greja, Pantagruela, dr Džekila, Lu Forda, Šakala, Ogista Dipena, Don Kihota i Kilgora Trauta, da navedem samo nekolicinu; ili recimo jednog Kesl Roka (a tada mislim na Goldinga isto koliko i na Kinga), Nekronomikona, Erevona, VALIS-a, Vermilion Sendsa, Srednje Zemlje, londonskog Centra za inkubatorsku proizvodnju itd. Ime svega spomenutog utoliko je prodornije što se ponekad prije možemo prisjetiti stvarî vezanih za ono što neko od tih imena u literaturi pojedinačno znači (ili, pak, ne znači), nego imena njihovog prokreatora. Jasna naznaka da je dati primjer najvećma samo literarna rijetkost očitava se u pojedinosti da mnogo veći broj volšebnih autora iza sebe nemaju ništa što se može podvesti pod bilo kakav trejdmark – osim, možda, sopstvenog imena. Hoću reći, da li se prosječni čitalac glavnog toka na prvu loptu može sjetiti imena većine likova i svega što ide uz njih iz bilo kojeg djela Dostojevskog, Tolstoja, Kaf ke, Hemingveja, Stajnbeka, Apdajka, Džojsa, Mejlera, Vulfa, pa čak i Stivena Kinga, ako se, dabome, ne radi o svjetski ukorijenjenom idiomu? Da li uopšte prosječni čitalac satirâ zna kako je i iz čije glave fraza Kvaka 22 dospjela u američke rječnike samo deset godina nakon publikacije istoimenog remek-djela? Isto pitanje može da se postavi i za Nabokovljevu Lolitu. Da li ijedan prosječni čitalac krimića zna ime autora popularnog provalnikaamatera, Raﬂsa, velikog Holmsovog literarnog pandana s početka 20. vijeka? Kako god bilo, Hari Poter nije Raskoljnikov. U pitanju je striktno komercijalna stvar, nešto što nas stavlja u mogućnost da duže uživamo u pročitanome, a zavisno od onoga što nam percepcija dozvoljava da upijemo u dovoljnoj mjeri da bi to, potom, možda i slijedili tokom života. - 87 -

Stvar je zamamno subjektivna. Neko čita Anarhistički kuvar i raduje se gledanju dok mu se mačka rasprskava u mikrotalasnoj, njegov prijatelj možda čita Marksov utopijski Kapital, a neko sasvim treći naprosto uživa u smiješnim pustolovinama Roberta Langdona u dječijim romanima kakvi su Anđeli & Demoni i Da Vinčijev kod. Sudbina jeste okrutna. Mi je pretežno k rojimo zav isno od toga sa k ime se, u sopstvenoj integralnoj nesavršenosti, možemo identifikovati. Gledajući film ili čitajući knjigu mi, jednostavno, prosimo za novoga sebe. Ili, umjesto da se gledamo u ogledalu, tražimo sebe po filmskom ekranu, svjesni da u stvari ništa ne znamo o sebi niti kako se doimamo. Zbog čega pojedine filmove gledamo po deset puta? Režija i skript na stranu, jer ako glumci dobro ne izgovore te dijaloge, nema šanse da nas ikada uvedu u onaj svijet između nekakvih 625 linija od čega su nam, inače, načinjeni televizorski ekrani. Zvuči priprosto, ali nije ako se dovoljno dugo zagledate u cjelokupnu analizu. Ono što nas u zbilja dobrim filmovima i knjigama privlači jesu likovi. Ponekad su toliko ubjedljivi da stvaraju emocije na mjestima gdje ih nikada prije u nas nije ni bilo, savladavaju nas prostodušnom ideologijom, razgraničavaju nam svoju predstavu zla od dobra, i obratno, znači nešto što bjelosvjetske religije nikada konkretno nisu uspjele da urade. A, pak, neki drugi filmovi i neke druge knjige mogu napraviti da nam bukvalno postanu jedini prijatelji, baš zato što ništa svoje nećemo prepoznati u njima. U svakom slučaju, nimalo nije produktivno priznavati sebi da čitamo samo zbog puke zabave ili moćnog slova, ili da filmove gledamo samo da bi nas monotono vrijeme što prije mimoišlo. Voljan sam braniti stav da smo odmah upecani na lika čim u njemu vidimo neku našu odliku, bilo ideološku bilo fizičku, i ma koliko minornu. Zato je, valjda, i jasno zbog čega ću uvijek prije glasati za djelo nego za autora. Autor ponekad umije i da slaže. Neko „ozbiljan“, - 88 -

recimo poput Pola Ostera, napiše zabavno štivo, krimi-roman u ovom slučaju, i vi počnete vjerovati u produkt njegovog rada i odlučite više istražiti dotičnog čovjeka, a potom saznate da se isti gnuša sličnih stvari i da je ono u čemu ste možda vi našli neku intimnu ideološku vrijednost za njega čista gluparija na kojoj je samo zgrnuo novca. Nemalo puta dok budete iščitavali izvjesnog pisca nesuđeno vam je da ugazite u neko njegovo govno i da vam se to nimalo ne svidi. Gor Vidal je za par nedjelja napisao tri izvrsna krimića i potpisao ih pseudonimom Edgar Boks, ali ih se nikada nije odrekao, kao ni svojih SF romana; Umberto Eko je pisao krimiće, kao i Mejler; F. S. Fitcdžerald, pod uticajem Poa i Dojla, pisao je čak i horore na začetku svoje karijere, dok je krimi elemenat rasut diljem njegovog najpoznatijeg djela, Veliki Getsbi. A opet, neki drugi ljudi koje tzv. glavni tok nije prihvatio, odali su se žanrovskijem dodiru zbog čega se pojedina njihova djela danas studiraju na katedrama za književnost na univerzitetima i koledžima Ajvi Lige. Ne čudi stoga što slučaj kao sa Osterom često može da utiče na vaše mišljenje o tvorcu dobrog slova, premda nije nepoznato da i najveći autori, osim djela koje ih je proslavilo, nikada više nisu napisali nešto što su mogli staviti u istu ravan sa njime. Isto tako nije nepoznato da neki od nas preziru čitati izvjesne autore zbog njihovog društvenog položaja i pogleda na svijet; neke pisce smatramo nepismenim, a druge političkim idiotima. Ezra Paund je bio fašista pa ga to ne čini lošim pjesnikom; Vajld je javno priznavao da je gej – zbog čega je i hapšen – pa ga zbog toga sigurno nije imao priliku čitati dobar dio hrišćanskih zelota koji se i dalje povode za Biblijom gdje su saznali da homiće treba kamenovati. Čak i sâma Biblija, navodno najbitnija knjiga na planeti, a naročito njen Novi Zavjet, bez obzira na ime autora, učinila je da se krene sa iskorijenjivanjem čitavog jednog naroda i vrhunac svoje popularnosti dosegla naročito u modernom 20. vijeku. Na - 89 -

potpuno drugoj strani nebeletristike, Robin Vud, veliki filmski kritičar, praktično je u stanju da stvori literaturu od svoga viđenja Hičkokovih filmova, a potom, deceniju-dvije kasnije, odluči da čitavo svoje mišljenje preinači u nešto suprotno onome što je prvobitno napisao, tako obesmišljavajući čitav ionako nelogični prerogativ filmske kritike. Ipak, ono što je napisao u oba slučaja milina je čitati, za razliku međutim od Rodžera Eberta poznatog po tome što je šestdesetih pisao, osim erotskih filmova, čak i uvažene SF storije. Svejedno, i najmanji broj nesuglasica o autorovom viđenju svijeta kao i o njegovom viđenju vlastitog truda samo će doprinijeti klimavijem prijemu njegovog djela među nama, kakvo god ono bilo: dobro ili loše napisano, kao što nam pravično besjedi Oskar Vajld. Jer su, uostalom, sva djela doista takva. Zbog čega onda i vrijedi istaći da se, svakako, autorova nezavisnost nikada ne smije dovesti u pitanje, no da je mnogo živopisnije i benignije vezati se za neko njegovo djelo i njegovati ga u glavi i sanjalački ga nositi pod miškom kroza čitav život, bez obzira šta drugi kažu ili pišu o njemu.

- 90 -

Nadam se da nikada neću zaboraviti atmosferu u kojoj mi je Aleksandar Sale Marković prepričavao Bredberijevu The Wonderful Icecream Suit. Morao je da urla nekoliko santimetara od mog uveta. Ne zaslužuje svaka priča ovakvo prepričavanje. Spremite se za…

Paolo je pre polaska dobio svoje najbolje, i poslednje odelo. Bio je to skupocen poklon, jer je odelo magično: ovde gde sada živi greje ga, hrani, čisti, leči, uspavljuje i budi. Ono je njegova kuća i druga koža. Zadržava svet napolju. Neprestano i zauvek. „Neprestano“ je dobro, jer je svet na koji su ga poslali mrtav, i neprestano vreba priliku da to svoje svojstvo prenese i na njega. „Zauvek“ je loše, jer znači da se to stanje nikada neće promeniti. Paolovo odelo je kvalitetno, savršeno mu pristaje i ima divan sjaj, ali su to svojstva koja su sada manje važna. Otpala su poput ljuske luka. Jedino što je važno jeste njegova svrha. U odelu ništa ne može da ga dodirne, ali ni njemu samom to ne dâ. Odelo je dar od đavola, jer u sebi nosi kletvu. Ali svako zna da su u većinu magičnih predmeta pored čarobnih svojstava ugrađene i kletve. Kletva je u ovom slučaju ta da njegova druga koža nema oset dodira. Paolu to ne bi bilo tako strašno da još odavno nije otkrio kako se sve ono što ne može ﬁzički da spozna vremenom pretvara u apstrakcije. Pa čak ni to ne bi bilo tako strašno da nije bilo sledećeg otkrića: da korak dalje počinje ništavilo. Sedeći u sterilnoj prašini, okružen crtežima, Paolo razmišlja: Nekada sam ovako u vedrim - 91 -

- 92 -

noćima posmatrao Mesec, i nisam shvatao da ga vidim kao deo slike, a ne kao nešto što zaista postoji. Biće da je to zato što sam podsvesno verovao da će mi zauvek biti nedostupan. Nedođija. Zanimljiva stvar… za Zemlju znam da postoji, ali je sada i ona za mene iz istog razloga samo deo slike. Osvetljen plavetnim sjajem džinovskog diska Nedođije, igra svoju omiljenu igru iz detinjstva: prepoznavanje oblika u oblacima, zarobljenim iza stakla te čarobne kugle koja je pojela pola neba. (Ne zna zašto je tako, ali u toj igri nikada nije omanuo da prepozna zmaja.) Svet je, na kraju krajeva, možda ipak za svakoga drugačiji, ono što sâm vidiš. Ako je tako, gde je onda prauzorak? Gde je matrica? Postoji li uopšte? Osećamo je pod nogama, ali kako da znamo da li i drugi osećaju isto što i mi? Paolo je na suđenju čuo kako za njega kažu da ima taj problem: da ne zna šta ljudi osećaju, i da mu zbog toga nije sasvim jasno da drugi ljudi zaista postoje. Neko je dodao da je to zato što je on sâm, kako je taj rekao, sociopatološka ličnost. Da savršeno dobro rasuđuje, ali da ne oseća. Rekli su, takođe, da je sa tim povezana i nemogućnost moralnog prosuđivanja: jednostavno rečeno, da ne razlikuje dobro i zlo. Zbog toga su ga, na kraju, strpali u odelo koje od tada nosi, ukrcali u raketu, zadali joj koordinate Meseca, određene tačke na njemu i ispalili je u svemir. Nisu to učinili zato što je ubio petnaestoro ljudi. Rekli su da to ne bi bilo nepopravljivo da njegova psiha nije neizlečivo manjkava. Da je postojao način da mu se utuvi u glavu kako je ono što je radio bio greh. Raketa je, spolja gledano, ličila na grozd. Jedno od zrna bilo je za njega. Čovek koji ga je obučavao za izdržavanje kazne objasnio mu je da su u drugim zrnima (nazvao ih je modulima) ljudi kao on. Nepopravljivi. Koji će ispaštati svoje grehe na istom mestu gde i on. - 93 -

U zrnu nije bilo prozora. Kada je raketa doplovila iznad Meseca, zrna su počela da se otkidaju sa grozda, jedno po jedno, uključila sopstveni pogon i poletela prema zadatim koordinatama. Kada je osetio dodir sa tlom, vrata su se otvorila, napojne cevi i kablovi na odelu su se isključili iz zaptivki i po prvi put je izašao (odlebdeo) i polako se spustio u zatvorsko dvorište. Putovanje je sâm rekonstruisao, jer pre otvaranja vrata ništa nije video. Seća se da mu je prvi utisak bio nestvarno prijatan: zahvaljujući odelu i slaboj teži imao je osećaj da roni. To mu je bilo blisko. Oduvek je bio izvanredan plivač, i ronilac. Delom i zbog toga zvali su ga Ajkula sa Kopakabane. Birao je dobre plivače, one koji se ne plaše da se udalje od obale. U ronilačkom odelu, naoružan bocom sa kiseonikom, perajama i maskom, doronio bi do njih, povukao ih ispod površine i držao tamo dok ne bi prestali da se otimaju. Za tu svrhu smislio je i uvežbao poseban zahvat, zahvaljujući kojem u borbi za život nisu mogli da ga dohvate rukama. Potom bi otplivao daleko od tog mesta, izašao iz vode, posedeo na obali dok ga sunce ne osuši, i otišao kući. Uhvatili su ga posle tri godine. Toliko im je trebalo da shvate da se njegovi saigrači nisu sami utopili, i da počnu da traže. Paolo nikada nije razmišljao o tome da bi jednog dana mogli da ga otkriju. Bilo mu je svejedno. Otkad je znao za sebe, imao je samo jednu želju: da bude riba, i da živi pod vodom. U međuvremenu je čitao ﬁlozofe, završio kurseve engleskog i nemačkog jezika i izvršio devet silovanja. Ni u tome ga nisu ulovili. Zato što su bila vremenski razuđena, i zato što ih je izvršio na vrlo speciﬁčan način. Birao je prostitutke, one sa ulice, devojčice koje su podvodili roditelji, i kojih je u favelama bilo na hiljade. Vodio ih je u parkove, haustore, na gradilišta, i slična mesta. Tamo bi ih uspavao hloroformom i obavio stvar, bez - 94 -

grubosti i povreda. Otišao bi i ostavio ih da se probude. U stvari, tek mu je na sudu rečeno da je reč o silovanjima. Nikada se nije pomirio s tom nepravdom. Po njemu su u najgorem slučaju mogli da ga optuže za krađu. Uzimao je robu koju su nudile, ali je nije plaćao. Negde je pročitao, i dopalo mu se, da plaćena ljubav nije prava. Zašto je radio te stvari? Otkuda mu takve želje? Kada su ga to pitali, nije umeo da odgovori. Pozvali su stručnjake, i ovi su ga ispitali, premerili, priključili na uređaje i napisali elaborate o mogućim motivima. Neke od njih je imao priliku da čuje, ali nije gotovo ništa razumeo. Nije do kraja razumeo ni sebe. Znao je samo da ima potrebu. Potrebe su nešto što ne mora da se razume, ali se zadovoljava ako čovek ne može drugačije. Kada je prvi put isplovio na površinu Meseca, nebo je bilo išarano sporim zvezdama padalicama. Bili su to plamenovi pogonskih motora modula sa onima koji su kao i on pristizali na mesto gde će provesti ostatak života. Kazna za to što su učinili bila je, po rečima presuditelja, humana i jedina moguća. Zvali su je izolacijom, i bila je rezervisana za one koje nije bilo moguće lečiti. Prizor svetlećih tačaka modula koji su nemo padali na Mesec bio je potresno lep. Paolo pamti da mu je zastao dah: džinovska plava kriška Zemlje, beskrajna plaža do nedostižnog mora ispod crnog neba, i vatromet koji tinja i gasne kada ga proguta zakrivljenost bliskog obzorja.

Jedino je po tome znao da nije sam. Nikada nije video nijednog od osuđenika, jer je tako bilo predviđeno. Izolacija je bila reč bez dodataka, samodovoljna, bezuslovna i konačna. Svako je dobio svoje bunjište, dovoljno prostrano da vlasnici nikada ne sretnu jedan drugog. Uprkos instrukcijama koje je dobio po izricanju kazne, Paolo se već prvog dana zaputio da obiđe međe svojeg poseda (osećao je potrebu da ne prestaje da se kreće, jer se plašio da će čim zastane navreti misli), ali je - 95 -

već posle nekoliko minuta utvrdio da zaista nikada neće stići do njih. Kada je odmakao dovoljno daleko od modula, na viziru šlema počela su da trepću svetla upozorenja, a mikrofoni prodorno da muču. Ovome se posle nekoliko trenutaka pridružio ozbiljan očinski glas, koji ga je blago podsetio da će se sistem za održavanje života u odelu isključiti ako se udalji više od tri stotine metara od modula. Paolo je zapretio da će to svejedno učiniti, i da će sav njihov trud da ga pošalju čak na Mesec ispasti uzaludan. „Otac“ nije odgovorio. Sistem je počeo da se isključuje, uredno objašnjavajući šta čini i u kojoj je fazi. Paolo je osetio kako mu ponestaje kiseonika, a onda se sve zamračilo. Iznenadio se kada se osvestio. „Otac“ je bio tamo, čekao je da mu saopšti da je na granici prvog kruga isključenje sistema privremeno, i da služi kao poslednje upozorenje. Otkrio mu je da se pedeset metara dalje završava drugi prsten, kada se sistem konačno isključuje. Paolo nije bio spreman da proverava istinitost ovog objašnjenja, ali je osećao da je postigao prvu pobedu. Saznao je da izbor postoji i tamo gde se čini da ga nema. Sutradan je značaj ovog saznanja već ponešto splasnuo, jer su mu sati tišine u jednom trenutku došapnuli da je izbor oduvek postojao, da je to deo prtljaga koji je doneo iz prethodnog života. Odmah za ovom misli došunjalo se i pitanje: Na koliko metara leži granica iza koje život prestaje da zaslužuje to ime? Da li do nje uopšte treba koraknuti? „ZDRAVO, PAOLO.“ Paolo se vraća iz sećanja, i postaje svestan svetlećih brojki 17:00 na viziru šlema. I onog dana je, kao i sada, kao i svakog dana, tačno u ovo vreme, sistem uključio Paj. Seća se da mu je na trenutak srce poskočilo u grlo. Niko mu nije rekao za nju. Glas je ženski, mek, prijatan i beskrajno strpljiv. Odnedavno zamišlja da je to njegov dobri duh. Na kraju drugog dana nazvao ju je - 96 -

demonom. Paj mu se odmah predstavila, savršeno učtiva. Ime joj je zapravo bila skraćenica: P.A.I. od Psychotherapeutical Artiﬁcial Inteligence. „KAKO SMO DANAS?“ Paolo ćuti. Odavno je upoznao njenu rutinu, i zna da će posle idiotskih uvodnih pitanja njen program preći na napredniji nivo rada. Veruje, takođe, da tih nivoa ima dovoljno i za najizbirljivije. „PITAM JER ME ZANIMA JESI LI RASPOLOŽEN ZA RAZGOVOR.“ Odsečak Zemljinog diska razmetljivo se plavi. Deo tog plavetnila su topla, bistra mora. „AKO NISI, RAZGOVARAĆEMO DRUGI PUT.“ … „U REDU, ODOH JA…“ „Voleo bih da mogu da te dodirnem.“ Ovako nešto joj prvi put kaže. I sâm je iznenađen. Izgovorio je prvo što mu je palo na pamet, samo da bi joj zaposlio rutine, da bi je sprečio da se isključi. Nije znao da će to biti te reči. Paj se ne isključuje, i vešto prikriva virtuelno oklevanje: „HMM, ZANIMLJIVO… ALI TI ME NE VIDIŠ. MOGLA BIH DA IZGLEDAM BILO KAKO. DA LI JE MOŽDA TVOJA PRAVA ŽELJA DA ME VIDIŠ?“ „Ispunjenje jedne želje ponekad znači i ispunjenje drugih. Da mogu da te dodirnem verovatno bih mogao i da te vidim.“ „KADA BI ME VIDEO, MOŽDA NE BI POŽELEO DA ME DODIRNEŠ. ALI TI ZNAŠ DA NEMAM GRAFIČKI OBLIK, ISTO KAO ŠTO NEMAM NI FIZIČKI, ZAR NE?“ Paolo ima spreman odgovor, ali ona odmah postavlja sledeće pitanje: „KADA BI TO BILO MOGUĆE, KAKO BI ME DODIRNUO?“ „Zavisi od toga kako bi izgledala.“ Zna kuda je bilo naciljano njeno pitanje, i namerno odgovara stereotipno mužjački i sa nagoveštajem nasilnosti, iako oboje znaju da njegov psihološki proﬁl uopšte nije tako jednostavan. - 97 -

Njena inteligencija, iako je veštačka, prava je. Sa lakoćom izbegava udicu, i nastavlja relativno paralelnim tokom ispitivanja: „KAKO DODIRUJEŠ ONE KOJI TI SE DOPADNU?“ „Kada smo kod toga, više nikako. Eto, na primer, dopadam se sebi, i baš bih voleo da se ponekad dodirnem, ako me razumeš, ali to nije moguće.“ „ZAŠTO SI REKAO DA BI VOLEO DA ME DODIRNEŠ? ŠTA TE JE NA TO NAVELO? OSEĆAŠ LI SE USAMLJENO? NEDOSTAJE LI TI DODIR SA DRUGIM LJUDSKIM BIĆIMA?“ Ovakva pitanja, koja su se doticala njegovih želja, potreba i raspoloženja, bez namere da im se izađe u susret, bila su razlog zbog kojeg ju je isprva nazvao demonom. Kada je prošlo dovoljno vremena da shvati da je i to bolje od ćutanja, prestao je da je tako zove. „To ne bih mogao da ti kažem bez muzike. Odgovaralo bi nešto sa violinama.“ U satima kada ga je „posećivala“, imao je priliku da sluša muziku koje nije bilo u izboru odela, iz njene baze podataka. Paj nije opsedala njegovo odelo; bila je doslovno duh iz mašine, nastanjena u modulu, koji je bio njegova nuklearna elektrana, i fabrika hrane i vazduha za disanje, i na koga je u određena vremena morao da se prikopčava radi dopune i servisiranja sistema u odelu. Melodija koja se zavrtela, čini mu se, na nebu iznad noćne obale na kojoj su brodolomnici, neužurbana i raskošna, tera ga da se osmehne. Već je u nekoliko prilika zaključio da mu se sviđa njen smisao za humor. Bio je to isti onaj valcer koji se proslavio u prvom igranom ﬁlmu gde je svemir bio prikazan na realističan način, bez ulepšavanja. „ODGOVARA LI TI ŠTRAUS?“ „Gotovo da je savršen, mada bi…“ „MOLIM TE DA OBRATIŠ PAŽNJU NA NEBO. MISLIM DA ONO ŠTO SE GORE DOGAĐA OPRAVDAVA MOJ IZBOR MUZIKE.“ Paolo diže pogled prema staklenoj površini - 98 -

- 99 -

Zemljinog diska i naspram njega odmah uočava malenu crnu mahunu rakete iz koje počinju da se rasipaju prve ognjene semenke. Stiže nova tura ukletih duša. Paolo prinosi dva prsta obodu vizira kacige u prvi i poslednji pozdrav onima koje nikada neće videti… Morituri, i tako dalje… i u tom trenutku telo rakete širi dugačko krilo plamena, koje se odmah svija unazad i zaogrće je. Čekaj, uzbuđeno misli Paolo, ovo je nešto neuobičajeno. Ovo se nikada do sada nije dogodilo. Plamen je sada žuta lopta usred koje se raketa mrvi kao da je prutić ugljena u nevidljivim prstima nekog deteta-džina, i dalje sejući module oko sebe, čije su putanje sada iscrtane vatrom, i očigledno nasumične… Paolo bi se mogao zakleti da jedna ili dve narandžaste pruge seku noć prema njemu. Obamrlo sedi, i oseća kako ga trese spoznaja da upravo proživljava jedan od onih trenutaka koje nazivaju istorijskim. Nešto će se promeniti, tamo gde je sve bilo ustrojeno za odsustvo svake slučajnosti, i ucrtano u mape budućeg vremena kao savršeno i jezivo prava linija, koja ne vodi i ne treba da vodi nikuda. Čuje Paj kako ga upozorava da je došlo do nekakve nesreće, da mu preti opasnost i da bi bilo najbolje da se privremeno skloni u modul, ali ostaje da sedi, opčinjeno zagledan u znamenja na nebu. Ne zna da li će preživeti trenutke koje slede, ali je sada već jasno da će se ognjeni prsti zabosti u njegov zabran, i on se polako priprema, ako ga posluži sreća, da pođe u susret gostima. Kada dođe trenutak za to, odlučiće kako će ih dodirnuti.

“Izlazak Zemlje”. Kakav naslov. U svakoj svojoj priči, Aleksandar Sale Marković suvereno uništava i najmanju mogućnost da se ta priča udobno smesti u bilo koji žanr. Po tome je možda i najsličniji Bredberiju. Inače, čovek retko piše.

- 100 -

a čoveka koga je film nepovratno usmerio ka pisanju naučne fantastike, čudovišta se nalaze iza kamere, ne na platnu. Mladi Rejmond, kotrljajući se bulevarom sumraka na svojim rolšuama, jurio je potpise vedeta za svoju kolekciju. Sada, u sumraku svog života, vezan za kolica, ne može da pobegne producentima. Reni Harlin će ekranizovati „Zvuk grmljavine“, avanturu o hronomociji. Frenk Darabont nove pokušaje „Marsovskih hronika“ i „Farenhajta 451“, sa Mel Gibsonom kao producentom. Sci-Fi kanal priprema „Ilustrovanog Čoveka“. Istovremeno, štancuje scenarija po brojnim svojim kratkim pričama. Rej Bredberi, osoba koja ne podnosi ni jednu ekranizaciju svojih dela do sada. Svoju najveću filmsku avanturu i Behemota među holivudskim senovitim čudovištima, Bre d b e r i j e s re o u D ž onu Hju s tonu. Nagrađivani reditelj je hteo svež pristup temi i angažovao pisca bez ikakvog prethodnog iskustva u radu na filmu. Usud je hteo da mu se dopadne Bredberijev poetski stil. Pozvao ga je u svoju hotelsku sobu. Ponudio mu je čašu viskija i ukljičio svoj najblještaviji irski šarm. Kada su se svetlaci razišli, pisac se zatekao u Golveju, Irska, sa potpisom na ugovoru i obavezom da sarađuje u stvaranju novog Hjustonovog filma. Od najmlađih dana, Bredberi je želeo da postane scenarista. Toliko je opsedao lokalnu radio stanicu, da su mu radovi našli put do dramskog programa. Doduše samo par replika na kraju programa, a i to iz sažaljenja prema dosadnom dečku. Nekoliko puta je radio za Zonu Sumraka i to smatra svojim najuspelijim ekranizacijama. Trifoov Farenhajt delovao je odbojno - 101 -

američkoj publici i ona ga je odbacila kao nesuvisli artizam. Sam Bredberi je zadovoljan nekim segmentima i delom glumačke podele (Oskar Verner kao Montag i Siril Kjuzak kao kapetan), ali neki drugi mu toliko smetaju da zbog njih ne smatra ovaj film uspelim. Najviše ga je iznervirala Džuli Kristi u dvostrukoj ulozi. Kao i scena u kojoj dehumanizovane jedinice patroliraju kroz vazduh tražeći Montaga. Svojeručno je skinuo mini-seriju Marsovskih Hronika sa programa. Naravno, ne pre nego što će se posvađati sa Ričardom Metisonom sa kojim je počeo da piše scenario. Sa velikim budžetom i pompezno najavljivan, serijal je garantovao zabavu za celu porodicu. Rok Hadson u glavnoj ulozi. Igrom slučaja, Bredberi se zatekao sam sa svim novinarima neposredno pred konferenciju za štampu. Na pitanje kakav ih program očekuje zaurlao je: „Boooooooooooooring!“. Emitovanje je odloženo na godinu dana. Istinita priča. No, može se reći da je bio razdragan sedeći na Hjustonovom imanju u Korku. Trebalo je da adaptira jedan od najvećih romana svih vremena, Melvilovog Mobi Dika. Trebalo je da sarađuje sa rediteljem koji je snimio jedan od njegovih omiljenih filmova, Malteškog Sokola. I dan danas, uprkos poznanstvu sa Hjustonom, tvrdi da je Malteški Soko savršen film. Treba još reći da, iako se ne potpisuje, Hjuston aktivno učestvuje u pisanju svih scenarija za svoje filmove. Tako je počelo šest meseci zajedničkog života sina bogate porodice koji je poslat u vojnu školu ne bi li ga tamo obuzdali i sina porodice skrhane velikom depresijom koji je sve svoje vreme i novac trošio u bibliotekama jer nije imao sredstava da ode na fakultet. Šest meseci zajedničkog života čoveka koji je skinuo mrak u četrnaestoj sa najružnijom devojkom u kraju i čoveka koji je u dvadeset osmoj oženio prodavačicu iz knjižare u koju je najčešće navraćao. Čoveka koji je jahao u lov i čoveka koji se užasava vožnje u automobilu. Ukratko najgorih šest meseci u Bredberijevom životu. Pisanje se pretvorilo u Melvilov roman. Beličast i neuhvatljiv konačni oblik scenarija - 102 -

odgovarao je velikom kitu. Bredberi je postao nevoljna posada vođena opsesijom i ludilom kapetana Ahaba oličenog u visokoj prilici Džona Hjustona. Ipak, film je napravljen i Bredberi u svojoj kući natrpanoj igračkama i najrazličitijim drangulijama, rado pokazuje platnenu stolicu sa koje je svedočio Hjustonom delu. Možda je to i njegov zaista najbolji rad u svetu pokretnih slika. Bredberi je imao daleko bolje iskustvo sa možda još notornijim monstrumom od Hjustona – Semom Pekinpahom. Na žalost (ili na sreću po Reja), saradnja je ostala samo na rečima. Pekinpah je izrazio želju da jednu od Bredberijevih knjiga pretoči u ﬁlmsko delo. Na autorovo pitanje na koji način to misli da uradi, reditelj je rekao: „Pokidaću stranice iz knjige i nabiću ih u kameru!“. Bredberi je bio zadovoljan odgovorom. Sada je jako zabrinut za novu verziju Farenhajta. Gibson poseduje prava na realizaciju od 1998. godine. U opticaju je preko deset draftova scenarija. Bredberi smatra da je ovo nepotrebno. Svako svoje delo vidi kao direktno prevodljivo u ﬁlmski medij. Isto tako, holivudske glavonje vidi kao gomilu morona. Smatra da je moderni Holivud prineo pripovedanje kao žrtvu na oltar specijalnih efekata. Smatra da su ljudi koji donose odluke u studijima previše mladi, jer je za pisanje i razumevanje teksta neophodna višegodišnja vežba. „Vi pravite vatromet. I ja obožavam vatromete. Predivno je biti u Parizu kraj Ajfelovog tornja na dan pada Bastilje, slaviti propalu francusku revoluciju okružen praskavim vatrometom. Ali onda vetar dune i nebesa ostaju prazna. Vetar odnese sva svetla, sve one prelepe oblike. Eto kakvi ste vi. To je ono što je loše u američkom filmu. Za ime boga, nađite nekog ko ima mozga, da ga stavite iza tog vatrometa, tako da, kada vetar odnese sve sa sobom, ideja ostane prisutna. Ne tražim ja visokoumnu temu. Samo malu ideju. Malecku.“ Petar Petrović

- 103 -

- 104 -

Koliko puta vam se desila ova situacija. Danima obigravate oko njih, vagate, premišljate se, tu i tamo bacite sondu čituckanjem prvih par pasusa, odustajete, nervirate se. Izbor knjige kojom ćete neko naredno vreme ispuniti ili prekratiti prava je mala nauka koja – poput sastavljanja muzičkih kompilacija, o čemu bi neko čitavu knjigu mogao da napiše, ako već i nije – podrazumeva mnoga pravila. Pravila koja sâmi pravite. I, naravno, strpljenje. Proces je to. (Ne taj Proces.) Moj jedini savet je onaj što ga Indijani Džonsu daje čuvar Svetog grala. „Birajte mudro.“ Jer u suprotnom... Koliko puta vam se desila ova situacija: našli ste knjigu kojoj ćete poveriti svetu dužnost da vas zabavi ili prosvetli (ili oboje), zavalili se u svoju omiljenu fotelju i prepustili čitanju. Pedesetak stranica kasnije, toliko ste se iživcirali da knjigu nadrkano zafrljačujete preko sobe, zaklinjući se pritom da dotičnu škrabotinu, a bogami i bilo koju drugu škrabotinu škrabala koji je sačinio, nikada više u ruke nećete uzeti. A opet, nekad to jednostavno nije dovoljno, zar ne? - 105 -

Bez ulaženja u konkretne razloge, nekada vas nešto toliko uvredi da vam izgleda da proste reči ne mogu u sebe da obuhvate, kamoli saopšte, sav prezir i ogorčenje i gađenje koje osećate. Mora da postoji neki jednostavan način – dovoljno simboličan, dovoljno efektan, dovoljno javan – kojim ćete izraziti svoj protest. Hm. Način, uistinu, postoji, i praktikuje se… pa, od kad postoji pisana reč. Da biste ga sproveli, nije potrebno da znate da pretvarate farenhajte u celzijuse. Potrebni su vam samo jedna šibica i litrica benzina. Odradiće vam pos’o. Ali, pre nego što se put trga uputite sa kanticom u ruci i primerkom novogstarog romana Dina Kunca pod miškom – ili kakvom opscenom, za vaš ukus previše degutantnom, ili ne daj bože političkom literaturom – hajde da vidimo kako su to radili profesionalci. Zakoračite u moj vremenski teleport.

Vreme: deseti maj 1933. Mesto: Nemačka. Studentarija i ostala mlađarija osvojila je biblioteke, pouzimala knjige koje su napisali Jevreji, marksisti, boljševici i njima slični autori, i pobacala na volovsku zapregu. Kolica su potom dovežena ispred berlinskog Univerziteta, a njihov sadržaj nabacan na gomilu. Otpočela bi premijera koja je narednih dana imala svoje reprize. Pred skupom organizovanim oko upriličene bakljade, glavni omladinac, takozvani “pastor” (jednom prilikom ove pozicije se udostojio i Gebels lično), stojeći na spomenutim kolicima, istrkeljaće prigodni - 106 -

govorčić o nepotrebnosti tih kompromitujućih slova, a onda prvi hitnuti knjigu na zapaljenu gomilu, uz oduševljeno kliktanje mase. Među žeženim su knjige Marksa, Frojda, Ajnštajna, Hajnriha Hajnea, Tomasa Mana, Džeka Londona, H. Dž. Velsa, Maksima Gorkog, Henrija Barbusa, Leona Fojthvangera, Voltera Ratenea, ogromni broj naučnih spisa iz Instituta za seksualne nauke...

Šta? Dim vam peče oči, kažete? Ho ho ho. Pa, možda nije prijatno, ali za naciste, ovo je bila vatra pročišćenja. Njihovi razlozi jednako su legitimni koliko i vaši, ili moji; možda su samo drugačiji. Metod je isti (sve su ostalo bla bla), a metod je upravo ono što održava ovu svetu tradiciju živom odvajkada pa do dana današnjeg. Da priču zagovnamo proročkom ironijom: Hajnrih Hajne, čija dela možete zateći na goreopisanoj lomači baštine, otprilike sto godina pre ovog dražesnog skupa, u jednom pozorišnom komadu napisao je: “Tamo gde se spaljuju knjige, spaljivaće se i ljudska bića.” Naravno, od kada je holokaust postao uvrežena istorijska istina/lekcija, malo-malo pa bi se pojavila neka knjiga koja celu stvar negira na više ili manje radikalan način. Pitanje verodostojnosti i relevantnosti na stranu, pogodite šta se desilo nekim od tih knjiga. Aha. Nažalost, ni oni koji vole da se diče svojim antifašističkim delovanjem često nisu prezali da se fašistima pridruže u piru. Ako, recimo, na trenutak otputujemo do kalifornijskog Univerziteta Berkli, sa - 107 -

temporalnim koordinatama: 27. novembar, 2000. godine, videćemo i levičare kako, jednog lepog ponedeljka, iz protesta spaljuju knjigu profesora Dena Flina, Cop Killer: How MumiaAbu Jamal Conned Millions Into Believing He Was Framed, svakako kontroverzni pis nebelitristike čiji naslov brutalno jasno servira stav o novinaru koji je svim liberalima i protivnicima smrtne kazne, od Džela Bjafre do Tima Robinsa, postao ovaploćeni simbol nevino optuženog čoveka. Stvar je dovoljno paradoksalna sama po sebi, ali, kako “život nije bez osećaja za ironiju” što kaže kiberprorok Morfeus, možda ne treba previše da nas čudi da je ista grupa piroprotestanata nosila transparente na kojima je pisalo: “Borite se protiv rasističke cenzure”. U slučaju nacista radilo se o, pre svega, starom dobrom zastrašivanju. Od njih pa nadalje, gotovo svaka književna lomača u svojoj suštini može da se shvati kao malo šta sem kao izražavanje protesta, zato što je – da l’ na sreću il’ na žalost – danas nemoguće spaliti celokupni tiraž bilo kog dela. Druga polovina dvadesetog veka iznašla je drugačiji, mnogo efektniji, način kako da nekoga spreči da se bavi čitanjem diskutabilnih, “opasnih” knjiga. Filozoﬁja je manje-više ostala ista, ali metod <cenzurisano> autoritaraca dobio je svoju suptilniju varijaciju. Cenzura je dakako pojam koji zaslužuje zasebno poglavlje, te ćemo se o njegovim načelima i tehnologijama baviti neki idući put. Danas hrišćanske ćelije i podružnice masovno spaljuju knjige o doživljajima Harija Potera, ali taj čin, naprosto, više nema jačinu koju je nekoć posedovao. Pored pomenute poente o tome kako “ne mogu oni da spale koliko izdavačke kuće mogu da ištampaju”, većina reakcija svedoče o krajnje kontraproduktivnom efektu (zabranjeno voće). Istrebljenje jedne misli danas je teže sprovesti nego, recimo, u davna vremena, kada je bilo moguće uništiti čitave civilizacijske riznice znanja, kao u slučaju kada su Arapi osvojili Aleksandriju: tada je navodno zapaljeno - 108 -

sedamsto hiljada knjiga da bi se održale vatre u četiri hiljade gradskih kupatila/sauna. Mnogo kasnije, posao je dovršio jedan hrišćanin, Teodosije I, koji je, 391. godine, naredio svojoj armiji da se iz sedamsto godina stare Biblioteke Ptolomeja Sotera u Aleksandriji spali sve što je pagansko, pa čak i dela grčkih filosofa, ne bi li time zabašurio sve temelje koje je hrišćanstvo marnulo od drugih religija i načinilo ga “unikatnim”. (Opet, za većinu sačuvanih dela antičke filosofije danas imamo da zahvalimo muslimanskim misliocima.) Ovo ne treba da čudi, ako se uzme u obzir da i u Bibliji, još jednoj knjizi koja je nebrojeno puta bila žrtva vatre, lepo piše u devetnaestoj glavi “Djela apostolskih”: “19. A mnogi od onijeh koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vrijedile pedeset hiljada groša. “20. Tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše riječ Gospodnja.” - 109 -

Reč božja nije se širila samo uništavanjem tuđih slova. Dešavalo se i da izostanak slova predstavlja jeres, kao u slučaju pisca Aonia Palearia. Inkvizicija je akutni nedostatak slova “t” u njegovom imenu i prezimenu protumačila kao primarni pokazatelj da se dotični gnuša znaka krsta, te je jadnika 1570. godine obesila, zadavila i spalila na javnom auto-da-feu.

Zašto su knjige toliko opasne? U početku beše Reč. Ali reč je moćno vozilo kojim putuje ideja. Problem nastaje pri tumačenju, a tumač je u najvećem broju slučajeva... pogodite ko. Ostaje nam da pokušamo ovoga da se setimo sledeći put kad nam šaka dopadne štivo koje nam se neće dopasti. I eventualno onog britkog odgovora koji je napaljenom nacisti, na istoj onoj desetomajskoj paljevini, pružio tata Indijane Džonsa nakon što je iz vatre spasao jednu knjižicu: “Because ignorant goo-stepping morons like you should read books, not burn them.” Hanteru S. Tomsonu, čije su knjige zapalile mene

- 110 -

Društvo ljubitelja fantastike

„Lazar komarčić“ http://www.lazarkomarcic.org.yu/

redovna okupljanja svakog ponedeljka u 19.00 prvi sprat Doma Omladine ulaz iz Makedonske

PREDAVANJA TRIBINE DISKUSIJE

PAŽNJA! Otvoren je konkurs Emitora za kratk u p r i č u . V a š e radove dužine do 9000 karaktera možete poslati do 15. maja 2005. na

lazarkomarcic@yahoo.com - 111 -

- 112 -