Marko Brecelj

Kada život postane umetnost

Kad je 4. februara 2022. preminuo Marko Brecelj, legendarni kantautor, bivši frontmen grupe Buldožer, a potom i konceptualni umetnik i performer, u pristojnim medijima svih bivših jugoslovenskih republika mogli ste da pročitate pozamašan broj tekstova o njegovom liku, delu i stvaralaštvu.

Nikola Marković, foto: Žiga Živulović jr.

Utom sasvim zasluženom odavanju počasti velikom umetniku zanimljivo je podsetiti se poslednjih godina njegovog života, odnosno činjenice da na njegove nastupe i performanse često nije dolazilo više od 20 do 30 ljudi. Ako i toliko. S druge strane, Buldožer nije bend koji se bogzna koliko vrteo na radijskim plejlistama, niti je na bilo koji način naročito aktuelizovan u 21. veku. Neko bi se mogao zapitati – pa kako to da Marko Brecelj i dalje izaziva toliko emocija, polemika, uzbuđenja? Otkuda tolika pažnja za umetnika koji je, svesno i svojim izborom, decenijama na margini? Svoju dugovečnost i značaj Marko Brecelj duguje upravo napuštanju svih konvencija pop i rokenrol šou-biznisa. Kao talentovani muzičar, tekstopisac i šoumen dokazivao se i nastupom na Omladinskom festivalu u Subotici 1974. godine, cenjenim albumom “Cocktail” i radom na antologijskim albumima Buldožera kakav je “Pljuni istini u oči”. Taman kad su bili nadomak “prave” slave, po nimalo naivnim standardima tadašnje SFRJ, Brecelj napušta bend i započinje solo karijeru, snima s postavama kakve su Duo Zlatni zubi ili Marjanov čudni zajec. Postaje alternativni heroj, koji beskompromisno i vickasto kritikuje malograđanštinu, a u narednim decenijama i tekovine postjugoslovenskih neoliberalnih društava. Kako je vreme odmicalo, tako je Marko Brecelj sve više odlazio u muzičku opskurnost. Samo naizgled paradoksalno, postao je sve više medijski, politički i kulturološki intrigantan kao svojevrsni komentator društvenih prilika, ali i istinski buntovnik koji se nije zadržavao samo na muzici i rečima. Dok je njegova rokenrol generacija mlatila pare prodajući ideale, on je njih iskreno proživljavao u svakom segmentu svog života i rada. Nastupao je pred posvećenim grupama entuzijasta širom bivše Jugoslavije, a pažnju šire javnosti skretao je “mekoterorističkim” performansima, među kojima će jedan od najviralnijih postati pljuvanje slovenačkog političara Dimitrija Rupela duvaljkom iz sedišta u sali. Čak i kao takav, konceptualni umetnik, performer i politički aktivista (a njegove “funkcije” i zanimljivi detalji iz radne biografije mogli bi da zauzmu još čitavih nekoliko strana), voleo je da izvrdava očekivanja novinara i sprda se čak i s hvalospevima na svoj račun. Dosledno je izbegavao sve što bi moglo da nosi epitet slave i fokusa na njegov lik kao takav, dajući prvenstvo pre svega svom delovanju i onome što to delovanje znači. Svoju umetnost je pretvorio u život, a svoj život u umetnost. Brisanjem tih (malograđanskih?) granica i doslednim propagiranjem vlastitog vrednosnog sistema mimo kulturološkog kapitalizma upisao je svoje ime u istoriju umetnosti eks-Ju prostora. I još važnije – dao najbolji primer časnog života u mutnim vremenima.