Muzičke recenzije

Padang Food Tigers – “God’s Plenty”

(Shhpuma)

Padang Food Tigers je londonski duo koji čine Stephen Lewis and Spencer Grady, multiinstrumentalisti u čijem izboru dominiraju gitara, dobro, bendžo i ostali varijeteti akustičnih žičanih instrumenata. Najjednostavnija pop kulturna referenca bio bi legendarni Ry Cooder, a muziku na ovom albumu bismo mogli opisati kao miks ambijentalnog bluza i savremenog minimalizma. Njihovi zvučni pejzaži lišeni su tradicionalnih struktura “pesama” i uspešno izazivaju asocijacije na vizuelne pejzaže. U tom smislu, Padang Food Tigers su poput kompozitora filmske muzike za umetničke filmove koji nikad nisu snimljeni. Bez razmetanja, s pažljivim fokusom na teksturu i produkcijske finese, Lewis i Grady snimili su jedan od najlepših ambijentalnih albuma u prošloj godini.

Jeff Parker – “Forfolks”

(International Anthem)

Nekada član kultnog postrok benda Tortoise, pa potom prepoznatljiv kao vitalni deo čikaške avangardne džez scene, gitarista Jeff Parker poslednjih godina eksperimentiše s novim postavama i izražajnim formama, među kojima su i solo gitarski albumi. “Forfolks” počiva na jednostavnoj tehničkoj premisi nasnimavanja kratkih formi ili tekstura putem loop pedale, preko kojih Parker potom improvizuje ili dodaje nove zvučne slojeve. U tom poduhvatu ponekad on zvuči melanholično, poput Bila Frisella, ili čak i tradicionalno, kao da se vratio u šezdeset i neku godinu prošlog veka. Ovo nepretenciozno delo dobro funkcioniše i kao pozadinska muzika, ali i ako mu se pažljivo posvetite, otkrivajući niz sofisticiranih aranžerskih finesa.

Nikola Marković

Makaya McCraven – “Deciphering the Message”

(Blue Note)

Bubnjar, kompozitor i producent Makaya McCraven je svoj debi za Blue Note posvetio nezaboravnom istorijskom nasleđu ovog izdavača, i to na veoma specifičan način. Premda ovo u formalnom smislu jeste album remiksa (originala koje su svojevremeno izvodili Art Blakey, Horace Silver, Hank Mobley, Kenny Burrell…), McCraven ih aranžira ne samo kroz bitove i produkcijske zahvate već i dosviravanjem sa živim bendom današnjice. Rezultat neodoljivo podseća na krosovere džeza i hip-hopa kakvi su se snimali devedesetih i možda ranih dvehiljaditih, kad se činilo da je to sledeća velika stvar u džezu. Kompetencija je i dalje tu, ali “Deciphering the Message” zvuči možda i odveć anahrono za autora čiji je dosadašnji rad bio izrazito autorski i aranžerski moderan.

Emile Parisien – “Louise”

(ACT Music)

Francuski sopran saksofonista Emile Parisien nalazi se u delikatnom trenutku svoje karijere, kad je već objavio nekoliko remek-dela, pa je njegova publika navikla na najviše standarde. Svirački i izvođački spektakularan, autorski izazovan, jedan je od najuverljivijih predstavnika savremenog evropskog džeza. Pritom se u svom radu mahom oslanja na bazične džezerske postulate, akustične sastave bez elektronike i previše koketiranja s drugim žanrovima ili produkcijskih trikova. Na sve to uspeo je da pronađe lep balans između intelektualizovane kompozitorske crte i sviračke osećajnosti. Zvuči savršeno, zar ne? Na njegovom aktuelnom albumu “Louise” novo je proširenje sastava sve do forme seksteta, gde su među očiglednijim novitetima prisustvo gitare (Manu Codjia) i trube (Theo Crocker). Ovaj formacijski izlet, sem nekoliko novih instrumentalnih boja, ne donosi suštinske promene u Parisienov muzički koncept. Na sreću, sopran saksofonista je ovde standardno nadahnut u svakom aspektu svojih vrcavih kompozicija i aranžmana, a njegov ton je unikatan i prepoznatljiv svakome ko je pratio njegov pređašnji rad. Uživanje je slušati Parisiena u top-formi, a sva je prilika da će u njoj ostati još dugo.

Lana Del Rey - “Blue Banisters”

(Intersope, Polydor)

Čak drugi album Lane Del Rey u prethodnoj godini “Blue Banisters” bio je još jedno u nizu izdanja koje je najavljeno pa odlagano iz meseca u mesec, verovatno čekajući pravi trenutak za promociju u pandemiji, kad je svaki sledeći korak pod znakom pitanja. Nažalost, za razliku od prethodnog “Chemtrails Over the Country Club”, dobili smo pomalo dosadnjikav, neinteresantan i monoton skup starih i novih pesama, koje je teško međusobno razlikovati, a kamoli izdvojiti potencijalni hit, pa i ne čudi što ih nije ni bilo. Naslovna numera se zavrtela tek toliko da najavi novi album, ali ni ona, kao ni singlovi koji su usledili nisu dostigli popularnost pesama s njenih prethodnih izdanja. Da situacija bude gora, “Blue Banisters” se proteže na nešto više od sat vremena, što u datim okolnostima deluje kao čitava večnost.

Mr Twin Sister - “Al Mundo Azul”

(Twin Group)

Njujorška dream-pop četvorka Mr Twin Sister uvek je pomalo stidljivo istupala na muzičku scenu, prvo s brojnim EP-jevima, koji su uglavnom nailazili na pozitivne komentare, a potom i sa četiri studijska albuma. Kritika ih hvali, publika rado dočekuje svako novo izdanje, a oni ipak izdaju retko i s pauzama od nekoliko godina. Ono po čemu su prepoznatljivi jesu osunčani sintpop zvuci, lagane romantične teme i sanjivi glas pevačice Andree Estelle. “Al Mundo Azul” je njihovo peto izdanje, na kome, na inicijativu bilingvalne Andree, pevaju na engleskom i španskom, ali se i udaljuju od usporenog omamljenog popa i eksperimentišu žanrovima bržeg tempa, poput diska i regea, što samo proširuje njihove domete i polako pomera granice njihovog stvaralaštva. Već na prvo slušanje izdvajaju se pesme “Ballarino”, naslovna “Al Mundo Azul” i “Carmen”.

Ana Eraković

The Weeknd - “Dawn FM”

(XO, Republic Records)

The Weeknd skoro da ne pravi pauzu između albuma. Dok se pesme s njegovog prethodnog izdanja “After Hours” iz 2020. i dalje vrte na radio-stanicama, on već ima spremne nove hitove, koji će, po svemu sudeći, biti jednako slušani. Ovaj put kao koncept uzima radio-stanicu, navodno nazvanu Dawn FM. Na The Weekndovoj radio-stanici nižu se zarazne sintpop melodije uz povremene najave spikera (glas pozajmljuje Jim Carrey) ili intervjue muzičara Quincyja Jonesa i režisera Josha Safdieja. Dokaz da je The Weeknd postao zlatna koka izdavačke kuće “Republic” pruža i cela plejada najtraženijih pop producenata, poput Maxa Martina, Calvina Harrisa i muzičara koji se predstavljaju kao Oneohtrix Point Never i Swedish House Mafia. Iako prilično generički, album je naišao uglavnom na pozitivne ocene kritičara, koji očigledno nemaju više kriterijume kad je originalnost u pitanju.

Snail Mail – „Valentine“

(Matador)

Dvadesetdvogodišnja indi-rokerka Lindsey Jordan, koja se predstavlja kao Snail Mail, uspela je da izbegne “prokletstvo drugog albuma” i priredila nam odlično izdanje pod nazivom “Valentine”. Iako je materijal koji sad slušamo počela da piše odmah po objavljivanju debija, nije imala vremena da mu se u potpunosti posveti, pa su joj pandemija i otkazane turneje dobrodošli da se konačno osami i koncentriše na svoje drugo izdanje. Već od prve naslovne numere jasno je da njen trud nije bio zaludan. Ona i dalje nastupa iz pozicije slomljenog srca, kao i na svom odličnom debiju “Lush”, ali ovaj put njene emocije isplivavaju na površinu više u vidu besa i nagomilane energije nego tuge. U pokušaju da se izbori s novostečenom pažnjom, Lindsey je podlegla bolestima zavisnosti, a svoje iskustvo s klinike za odvikavanje opisuje u pesmi “Ben Franklin”. Čak i kad peva sporije pesme, poput “Light Blue”, njena sveprisutna odlučnost i dalje dolazi do izražaja. “Forever (Sailing)” zvuči kao da je obrada nekog od pop bendova s kraja dvadesetog veka, poput Tears for Fears ili Duran Duran. Promena producenta i hrabrost da se u produkciju albuma upusti i sama doneli su joj samo uspeh i pomogli da ode korak napred u svom stvaralaštvu.

Cat Power - “Covers”

(Domino)

Kantautorka Chan Marshall, koja se predstavlja kao Cat Power, voli da snima obrade popularnih pesama, pa je ovo čak njeno treće izdanje (posle albuma “The Covers Record” iz 2000. i “Jukebox” iz 2008), na kome se mogu čuti njene interpretacije poznatih hitova. Ona ima neverovatan talenat da svaku od ovih pesama učini samo svojom do neprepoznatljivosti i da ove kompilacije na kraju zvuče kao originalna studijska izdanja, a ne kao lenji skup obrada da bi se zaradio dodatni novac. Ovaj put ona izvodi “Bad Religion” Franka Oceana, koju je ukombinovala s melodijom svoje pesme “In Your Face”, objavljenoj na njenom poslednjem izdanju “Wanderer”, zatim “White Mustang” Lane Del Rey i džez klasik “I’ll Be Seeing You” Billie Holiday, pa čak i obradu sopstvene pesme “Hate” sa albuma “The Greatest”.

Juliette Armanet – „Brûler le feu”

(Romance Musique)

Francuska pop zvezda Juliette Armanet osvojila je publiku svojim debijem “Petite Amie” iz 2017. i tek četiri godine kasnije usudila se da objavi svoj drugi album. S pozicije ranjivosti, što je bila tema većine pesama na njenom prvencu, ona sada prelazi u ofanzivu i postaje odlučnija, seksepilnija i spremna na sve zavrzlame koje ljubavna igra nosi sa sobom. Ona rado uplivava u disko, kako muzički tako i tematikom (“Le Dernier Jour Du Disco”), ali istovremeno ostaje verna svom sintpopu, tj. klavirskom popu, s kojim je postala poznata. Izdvaja se još i zarazna “Boum Boum Baby”, kao i naslovna „Brûler le feu”, koja i zatvara album. Juliette je, takođe, uspela da izbegne “prokletstvo drugog albuma” pre svega zahvaljujući svom talentu da stvara prijemčivi, ali i kvalitetan europop, za koji se odlučuje sve manje izvođača.

War On Drugs - “I Don't Live Here Anymore”

(Atlantic)

Indi-rok bend iz Filadelfije The War on Drugs spada među najvoljenije i najpoštovanije grupe iz žanra još od svog osnivanja 2005, jer uspevaju da sve vreme manje ili više održe zavidan nivo kvaliteta svog muzičkog izraza, koji bi se najbolje mogao opisati kao moderni Bob Dylan. Iako su poreklom i trenutno smešteni na sasvim suprotnoj obali, The War on Drugs oduvek predstavljaju savršen saundtrek za vožnju nekim usamljenim putevima koji se prostiru američkim prostranstvima dokle god pogled seže. Frontmen Adam Granduciel se još 2014. preselio u Los Anđeles, što je dalo autentičnost njihovoj muzici, koja sve više zvuči kao da je snimana baš za te kalifornijske zalaske sunca, a sve manje za užurbane njujorške ulice. Ukoliko tražite savršen saundrek za svoje manje ili više duge vožnje, nećete naći ništa što je više vredno vašeg vremena od albuma “I Don't Live Here Anymore”.

James Blake - “Friends That Break Your Heart”

(Republic, Polydor)

Svi oni koji su zavoleli Jamesa Blakea na početku njegove karijere možda će prepoznati povratak tom prvobitnom zvuku na njegovom petom albumu “Friends That Break Your Heart”. On je donekle pokušavao da se uklopi u aktuelne pop trendove na prethodnim izdanjima, ali, srećom, neuspešno, ili je jednostavno u međuvremenu njegova muzika postala mejnstrim. Zato se on sada vraća svom originalnom muzičkom izrazu, ali je za nijansu manje opskuran i s manje potrebe za dokazivanjem. Sveprisutna Jamesova melanholija protkana je kroz svaku notu i svaki sempl, s tim što je sada razočaran u prijatelje više nego u bivše ljubavi. Ni ovaj put, kao ni dosad, on ne izlazi iz svojih problema kao pobednik. James uvek pažljivo bira goste, pa vredi pomenuti da se na ovom izdanju pojavljuje kolega iz žanra Joji (u pesmi “Life is Not the Same”), koji je svoj album snimio na talasu zvuka kakav je popularizovao sam Blake, kao i jedna od najpopularnijih R&B pevačica trenutno SZA (pesma “Coming Back”). Zanimljivo je da produkciju čak devet pesama potpisuje Jamesova nova devojka, glumica Jameela Jamil, što je izazvalo kontroverzu i negodovanje među njegovim fanovima, koji nisu ubeđeni u producentske sposobnosti lepe Indijke, već smatraju da je ona tu isključivo iz emotivnih razloga.