MUZIKA & FILM
61
Nikola Marković
Padang Food Tigers – “God’s Plenty”
Jeff Parker – “Forfolks”
P
N
(International Anthem)
(Shhpuma)
adang Food Tigers je londonski duo koji čine Stephen Lewis and Spencer Grady, multiinstrumentalisti u čijem izboru dominiraju gitara, dobro, bendžo i ostali varijeteti akustičnih žičanih instrumenata. Najjednostavnija pop kulturna referenca bio bi legendarni Ry Cooder, a muziku na ovom albumu bismo mogli opisati kao miks ambijentalnog bluza i savremenog minimalizma. Njihovi zvučni pejzaži lišeni su tradicionalnih struktura “pesama” i uspešno izazivaju asocijacije na vizuelne pejzaže. U tom smislu, Padang Food Tigers su poput kompozitora filmske muzike za umetničke filmove koji nikad nisu snimljeni. Bez razmetanja, s pažljivim fokusom na teksturu i produkcijske finese, Lewis i Grady snimili su jedan od najlepših ambijentalnih albuma u prošloj godini.
Makaya McCraven – “Deciphering the Message” (Blue Note)
ekada član kultnog postrok benda Tortoise, pa potom prepoznatljiv kao vitalni deo čikaške avangardne džez scene, gitarista Jeff Parker poslednjih godina eksperimentiše s novim postavama i izražajnim formama, među kojima su i solo gitarski albumi. “Forfolks” počiva na jednostavnoj tehničkoj premisi nasnimavanja kratkih formi ili tekstura putem loop pedale, preko kojih Parker potom improvizuje ili dodaje nove zvučne slojeve. U tom poduhvatu ponekad on zvuči melanholično, poput Bila Frisella, ili čak i tradicionalno, kao da se vratio u šezdeset i neku godinu prošlog veka. Ovo nepretenciozno delo dobro funkcioniše i kao pozadinska muzika, ali i ako mu se pažljivo posvetite, otkrivajući niz sofisticiranih aranžerskih finesa.
B
ubnjar, kompozitor i producent Makaya McCraven je svoj debi za Blue Note posvetio nezaboravnom istorijskom nasleđu ovog izdavača, i to na veoma specifičan način. Premda ovo u formalnom smislu jeste album remiksa (originala koje su svojevremeno izvodili Art Blakey, Horace Silver, Hank Mobley, Kenny Burrell…), McCraven ih aranžira ne samo kroz bitove i produkcijske zahvate već i dosviravanjem sa živim bendom današnjice. Rezultat neodoljivo podseća na krosovere džeza i hip-hopa kakvi su se snimali devedesetih i možda ranih dvehiljaditih, kad se činilo da je to sledeća velika stvar u džezu. Kompetencija je i dalje tu, ali “Deciphering the Message” zvuči možda i odveć anahrono za autora čiji je dosadašnji rad bio izrazito autorski i aranžerski moderan.
Emile Parisien – “Louise” (ACT Music)
F
rancuski sopran saksofonista Emile Parisien nalazi se u delikatnom trenutku svoje karijere, kad je već objavio nekoliko remek-dela, pa je njegova publika navikla na najviše standarde. Svirački i izvođački spektakularan, autorski izazovan, jedan je od najuverljivijih predstavnika savremenog evropskog džeza. Pritom se u svom radu mahom oslanja na bazične džezerske postulate, akustične sastave bez elektronike i previše koketiranja s drugim žanrovima ili produkcijskih trikova. Na sve to uspeo je da pronađe lep balans između intelektualizovane kompozitorske crte i sviračke osećajnosti. Zvuči savršeno, zar ne? Na njegovom aktuelnom albumu “Louise” novo je proširenje sastava sve do forme seksteta, gde su među očiglednijim novitetima prisustvo gitare (Manu Codjia) i trube (Theo Crocker). Ovaj formacijski izlet, sem nekoliko novih instrumentalnih boja, ne donosi suštinske promene u Parisienov muzički koncept. Na sreću, sopran saksofonista je ovde standardno nadahnut u svakom aspektu svojih vrcavih kompozicija i aranžmana, a njegov ton je unikatan i prepoznatljiv svakome ko je pratio njegov pređašnji rad. Uživanje je slušati Parisiena u top-formi, a sva je prilika da će u njoj ostati još dugo.
Mart 2022 Hi-Files No106
