Sidney Poitier

Afroamerički pionir u Holivudu

Sidney Poitier nije bio samo jedan od prvih uspešnih Afroamerikanaca u Holivudu već i simbol novog društva, koje je nastalo šezdesetih godina prošlog veka. Društva koje je bilo otvorenije, prihvatalo i poštovalo različitosti i koje je davalo jednake šanse svima bez obzira na boju kože.

Ana Eraković

Kao i svi pioniri i heroji, i Sidney Poitier je, uprkos svojoj odlučnosti da utaba put novim generacijama Afroamerikanaca u Holivudu, često bio na meti kritika. Njegov trud da promeni filmsku industriju i društvo uopšte nikada nije bio dovoljno dobar, niti je odgovarao svima. Ipak, ovo dete zemljoradnika s Bahama ostvarilo je karijeru o kakvoj mnogo mlađi i privilegovaniji glumci mogu samo da sanjaju, i to u vreme kad su prilike za uspeh Afroamerikanaca bile daleko oskudnije.

Počeci

Sidney Poitier rođen je 1927. u Majamiju dok su njegovi roditelji, zemljoradnici koji su inače živeli na plantaži na jednom od ostrva na Bahamima, bili na Floridi na poslovnom putu. Ne samo da je imao sreće da preživi kao prevremeno rođena beba već mu je ova slučajnost omogućila i da postane državljanin SAD. Već s dvanaest godina napustio je školu i počeo da pravi probleme, pa su ga roditelji, iz straha da ne postane kriminalac, poslali kod starijeg brata u Majami. Mladi Sidney, koji je odrastao među ljudima sličnim sebi, teško je izlazio na kraj s tada sveprisutnim rasizmom, posebno izraženim na jugu Amerike, pa je ubrzo odlučio da se preseli u Njujork sa svega tri dolara u džepu i ambicijom da postane glumac. Međutim, već na prvoj audiciji za Američko crnačko pozorište odbijen je jer nije umeo tečno da čita. Srećom, jedan konobar Jevrejin s kojim je radio pomagao mu je da unapredi čitanje tako što je s njim svako veče čitao novine. Iako je konačno primljen u ovo pozorište, publika ga nije naročito volela jer nije imao sluha za pevanje. Ipak, Sidney je bio rešen da uspe u svojoj nameri da se bavi glumom, pa se posvetio usavršavanju američkog akcenta slušajući tadašnjeg radio-voditelja Normana Brokenshirea.

Prve uloge

Jedna od njegovih prvih uloga bila je na Brodveju, u Aristofanovoj drami “Lizistrata”. Na početku karijere pojavio se u filmovima “No Way Out” iz 1950. godine, zatim “Go Man Go” iz 1954. i “Blackboard Jungle” iz 1955. Zahvaljujući ulozi doktora u “No Way Out”, počeli su da mu nude mnogo bolje uloge nego što su njegove tamnopute kolege dobijale u to vreme. Već sledeće godine otputovao je u Južnu Afriku, gde je glumio u ekranizaciji knjige “Cry the Beloved Country”, a potom se pojavio u filmovima “Good bye, My Lady” iz 1956. i “Edge of the City” iz 1957. godine. Svoj prvi veći uspeh postigao je ostvarenjem “The Defiant Ones” iz 1958, gde je glumio s Tonyjem Curtisom. Oba glumca su tad nominovana za Oskara, a Sidney je postao prvi Afroamerikanac koji je mogao da se pohvali ovom prestižnom nominacijom.

Šezdesete

Već 1959. glumio je u prvoj izvedbi kultne predstave “A Raisin in the Sun” na Brodveju, koja je bila značajna jer je predstavljala život Afroamerikanaca brodvejskoj publici, koja je uglavnom bila bele puti. Za ovu ulogu Poitier je dobio prvu nominaciju za Tony nagradu, a predstava je bila toliko uspešna da je u sličnoj postavci imala i svoju filmsku verziju, premijerno prikazanu 1961. Usledila je ekranizacija opere “Porgy and Bess” iz 1959, u kojoj je glumio s Dorothy Dandridge i zahvaljujući kojoj je dobio nominaciju za Zlatni globus. Svoj sledeći filmski hit imao je sa ostvarenjem “Paris Blues”, u kom se pojavio zajedno s Paulom Newmanom, Joanne Woodward i Louisom Armstrongom, a koji se bavio rasizmom u Americi nasuprot pariskom otvorenom društvu. Film “Lillies of the Field” iz 1963. doneo mu je Oskara za najboljeg glumca i tako je Sidney Poitier postao prvi Afroamerikanac koji je osvojio ovu nagradu. Godina 1967. biće najuspešnija u njegovoj karijeri kako na bioskopskim blagajnama, tako i kod kritičara. Naime, u istoj toj godini premijerno su prikazani njegovi filmovi “To Sir, with Love”, “Guess Who’s Coming to Dinner” i “In the Heat of the Night”, koji je bio toliko uspešan da je imao čak dva nastavka. U to vreme Poitier je bio peti najplaćeniji holivudski glumac, odmah iza Richarda Burtona, Paula Newmana, Leea Marvina i Johna Waynea. Interesantna je činjenica da su se sva tri filma bavila pitanjem rasizma. Ipak, Poitier se našao u dilemi jer su sve uloge za koje je bio angažovan bile manje ili više tipske. Neki militantniji članovi zajednice su ga prozvali Čiča Tomom i kritikovali su ga jer je na velikom platnu predstavljao isključivo savršene, “umivene” Afroamerikance, koji su, prema njihovom mišljenju, jedino takvi mogli da se dopadnu belačkoj publici. Iako je Sindney bio svestan ove mane Holivuda, bilo mu je drago što mu je kao Afroamerikancu konačno uspelo da dobije ozbiljnije i zahtevnije uloge nego što su glumci tamne puti dobijali do tada.

Poitier kao režiser

Sedamdesetih godina prošlog veka Poitier je odlučio da se oproba i kao režiser. Njegov debi, vestern “Buck and the Preacher”, premijerno je prikazan 1972, a već sledeće godine režirao je romantičnu dramu “A Warm December”. Ipak, najuspešnije su bile komedije u kojima je angažovao Billa Cosbyja “Uptown Saturday Night”, “Let’s Do It Again” i “Piece of Action”, kao i “Stir Crazy” iz 1980, u kom igraju Gene Wilder i Richard Pryor. Devedesetih godina doživeo je veliki povratak igrajući u trilerima i akcionim filmovima, poput “Sneakers” iz 1992, “The Jackal” iz 1997. i u nekoliko televizijskih drama. Poitier je 2001. nagrađen Oskarom za životno delo, iste godine kad je i Denzel Washington dobio nagradu Američke akademije za glavnu ulogu u filmu “Training Day” i tako postao tek drugi Afroamerikanac kome je to uspelo. Sidney Poitier preminuo je 6. januara ove godine u 94. godini u svom domu na Beverli Hilsu. Svet koji je napustio bio je potpuno drugačiji od onog u koji je zakoračio kao mladi tamnoputi glumac, a jednakost za koju se ceo život borio postala je manje ili više normalna u Holivudu, čak pomalo i skliznuvši u apsurd.