Muzičke recenzije

Bonobo - “Fragments”

(Ninja Tune)

Britanski muzičar Simon Green, koji nastupa pod imenom Bonobo, obradovao nas je svojim sedmim studijskim izdanjem, jednostavno nazvanim “Fragments”. Album odiše pozitivnom energijom i udaljava se od mračnih nota koje su karakterisale mnoga njegova prethodna izdanja. Muzika nas vraća u trendove u elektronici s početka prošle decenije, kad je bio prisutan izuzetno jak uticaj R&B-ja. Gosti su ovaj put uglavnom kolege s margine mejnstrima, poput Jojia i Kadhje Bonet. Prema njegovim rečima, album je nastao tokom pandemije i ovo je prvi put da je morao da stvara u statičnoj atmosferi. Nastupe i žurke zamenio je odlascima u prirodu i reklo bi se da su ovi izleti imali pozitivan uticaj na njegovo stvaralaštvo. “Fragments” lako može biti naš saundtrek povratka normalnom životu i slobodi, koji su nam bili uskraćeni prethodne dve godine.

Rosalía - “MOTOMAMI”

(Columbia)

Muzička industrija je prigrlila špansku pevačicu Rosaliju brzinom svetlosti, jer je na scenu donela nešto novo i originalno, a potom je istom tom brzinom sažvakala i pretvorila u još jedan dopadljivi latino pop proizvod s ciljem da hrani publiku uvek gladnu hitova. Od alternativne flamenko pevačice postala je još jedan u nizu urbano i regeton klonova koji ima zadatak da se popne na vrh top-liste što banalnijim i zaraznijim pesmama. Tako je njen drugi album “MOTOMAMI” krcat producentima, od kojih su najoriginalniji The Neptunes (pesme “Hentai” i naslovna). Ni njen stari saradnik El Guincho nije uspeo da savlada regeton cunami koji industrija forsira, osim u pesmama “BULERIAS” i “SAKURA”. Čak je i nezaobilazni The Weeknd tu, koji peva na španskom ne bi li pogurao prodaju albuma. “MOTOMAMI” je tužna sudbina svakog muzičara koji se drzne da poželi malo više novca na svom računu.

Beach House - “Once Twice Melody”

(Sub Pop)

Četiri godine nakon osrednjeg albuma “7”, dream pop dvojac Beach House se vraća s duplim izdanjem od čak osamnaest pesama, podeljenih u četiri poglavlja, koja su objavljena u razmaku od mesec dana. Victoria Legrand i Alex Scally su prvi put potpuno sami napisali i producirali album, i to je bio najbolji mogući izbor. Sačuvali su svoj prepoznatljivi zvuk, s vremena na vreme ga začinivši i nekim drugim komplementarnim žanrovima (npr. sintpopom osamdesetih i šugejzom), nikad ne dozvoljavajući da trend prevlada nad njihovim originalnim izrazom. Upravo to ih čini velikim bendom već skoro dvadeset godina, iako oni imaju potrebu da nam to iznova dokazuju sa svakim novim izdanjem. Kao i do sada, novi album Beach House biće odličan saundtrek za dugačke šetnje ili opušteno nedeljno popodne kod kuće.

Big Thief – „Dragon New Warm Mountain I Believe in You“

(4AD)

Samo tri godine nakon njihovih hvaljenih izdanja “U.F.O.F” i “Two Hands” i dve godine nakon solo albuma “Songs” pevačice Adrianne Lenker, pred nama je peto studijsko izdanje indi-folk benda Big Thief. Ovaj dupli album se sastoji od čak dvadeset pesama, koje je mahom napisala frontmenka Adrianne, dok je produkciju radio bubnjar benda James Krivchenia. Međutim, uprkos broju pesama, album ni u jednom momentu ne deluje pretrpano, dosadno ili usiljeno, već svaka pesma zvuči kao da joj je baš tu mesto. Bend je iskoristio pandemiju da se odmori od neprestanih turneja i već u leto 2020. počeo da snima. Za razliku od njihovih prethodnih izdanja, koja su često bila melanholična i turobna, „Dragon New Warm Mountain I Believe in You“ zrači optimizmom i pozitivn(ij)im pogledom na svet. Pored klasičnog indifolka, po kome je Big Thief već postao prepoznatljiv, kao i svaki dobar bend koji teži da unapredi svoj muzički izraz, oni opipavaju sopstvene granice i hrabro flertuju i sa elementima alternativnog R&B-ja, na primer, u “Heavy Bend”, za šta je zaslužna Lenkerova, koja tvrdi da je sada mnogo odvažnija u pisanju pesama. Ovo izdanje samo potvrđuje da prisustvujemo zenitu stvaralaštva jednog benda poput Big Thief, a to je uvek neponovljivo iskustvo za ljubitelje muzike i određenog žanra.

Cate Le Bon - “Pompeii”

(Mexican Summer)

Cate Le Bon je prisutna na indisceni već petnaest godina kao prijemčiviji i slušljiviji britanski art-pop odgovor na St. Vincent. Iako već duže vreme živi u Americi, Cate je i dalje devojka iz sela u Velsu koja je počela da se bavi muzikom svirajući violinu i klavir kao dete. “Pompeii” je njen šesti studijski album, inspirisan Davidom Bowiejem, koga je neprestano slušala dok je pauzirala od muzike i učila kako da pravi stolice i stolove. Cate je ideje crpila i iz same pandemije, zamišljajući sumrak čovečanstva i civilizacije, pa otud i ime albuma. Svaka njena pesma, nastup i kompletan imidž precizno su osmišljeni i ona nastoji da vrati (avangardnu) umetnost u pop muziku. Nastao u potpunoj izolaciji kantautorke s njenim dugogodišnjim producentom, “Pompeii” je urađen s namerom da zvuči kao da je sve snimljeno u jednom danu i možemo reći da je u tome uspela.

Nilüfer Yanya – „PAINLESS”

(ATO)

Engleska kantautorka turskog porekla Nilüfer Yanya iznenadila nas je svojim drugim studijskim albumom. Njen debi “Miss Universe” od pre tri godine privukao je pažnju publike i kritike i obezbedio joj mesto na indi-pop sceni. Zbog njenog soul glasa, koji prati gitara, mnogi su je prozvali novom Sade i nisu bili daleko od istine. Iako je na početku karijere trebalo da se pridruži ženskoj pop grupi, Nilüfer Yanya je odlučila da ide svojim putem, a bila je isuviše talentovana da bi na taj način traćila svoje vreme. Na albumu ona ispituje sve obrnuto od onoga što mu ime kaže - slomljeno srce, napuštenost, usamljenost i ostale neiscrpne teme neuzvraćene ljubavi. Već nakon prvog slušanja izdvojiće se pesme “The Dealer” i “Shameless”, a što ga više budete slušali, ni ostale pesme neće vas ostaviti ravnodušnim.

Various Artists - “Summer of Soul”

(Legacy)

Ukoliko ste odgledali ili planirate da gledate Oskarom nagrađeni dokumentarac o muzičkom festivalu u Harlemu “Summer of Soul”, koji je snimio Questlove iz grupe The Roots, sigurno ćete poželeti da preslušate neke od hitova koji se izvode u filmu. Ljubitelji soula već su upoznati s klasicima kao što su “My Girl”, koju ovde izvodi pevač The Temptationsa David Ruffin, i “Everyday People” grupe Sly and The Family Stone, a usput možete otkriti i neke manje poznate pesme, poput “Africa” bubnjara Maxa Roacha ili “Backlash Blues” Nine Simone. Najveća vrednost ovog saundtreka nije samo u činjenici da dokumentuje jedan bitan festival, koji je okupio afroameričke izvođače u vrhu njihove popularnosti i stvaralaštva, već i što su prisutni svi “crni” žanrovi, od gospela, preko soula, džeza, pa do R&B-ja. Odlično štivo kako za početnike, tako i za one koji žele dalje da istražuju.

FKA Twigs - “CAPRISONGS”

(Young, Atlantic)

Mikstejp “CAPRISONGS” je trebalo da bude samo to - skup pesama koje je FKA Twigs uradila s drugim izvođačima putem interneta. Međutim, ono što smo imali prilike da slušamo na kraju bilo je odlično izdanje u rangu bilo kojeg od njenih studijskih albuma, samo daleko smelije i vedrije. Iako je spisak saradnika ovaj put poveći, glavnu reč imao je producent, koji se predstavlja kao El Guincho, poznat po svojoj saradnji sa španskom pevačicom Rosaliom. Definitivno ne možemo reći da je FKA Twigs dosad slepo sledila trendove i držala se ustaljene putanje, štaviše, njena originalnost je ono zbog čega je brzo pridobila brojne fanove željne drugačijeg zvuka. Na mikstejpu “CAPRISONGS” ide i korak dalje, dozvoljavajući da muzički stil gostujućih izvođača dopunjava ili po potrebi menja njen sopstveni. Jedino po čemu prepoznajemo da nije u pitanju album jesu nekonzistentnost i eklektičnost, kao i otklon od opskurnog alternativnog R&B-ja i oprobavanje u mejnstrim vodama, koje i dalje nisu sigurne da li mogu da prihvate nekog kao što je FKA Twigs. Naravno, na mikstejpu gostuje čak i The Weeknd, u tipičnoj weekndovskoj pesmi “Tears in the Club”, verovatno u nameri da se ekscentrična umetnica približi širokim narodnim masama.

Avishai Cohen – “Naked Truth”

(ECM Records)

Trubač Avishai Cohen se, nakon nešto energičnijeg i rokerskijeg izleta s postavom Big Vicious, na albumu “Naked Truth” vratio svom klasičnom džez kvartetu, u kome su pijanista Yonathan Avishai, basista Barak Mori i bubnjar Ziv Ravitz. Novo izdanje nominalno ima nešto izraženiji improvizacijski štih nego prethodni trubačevi albumi, ali tu su Cohenova prepoznatljiva melodičnost i dostojanstveni patos, melanholija i tuga pretočeni u zaokruženo izvođenje ansambla, lišeno klišea prvoloptaških rešenja. Album traje svega 35 minuta, pa imate osećaj da se jako brzo završava, što bi bila i jedina moguća zamerka ovom izdanju. Ono nije najbolje i najdistinktivnije u Cohenovoj dosadašnjoj karijeri, ali je tu da održi kontinuitet kvaliteta i diskografske aktivnosti, koja tradicionalno prethodi i višemesečnim koncertnim odisejama.

Majamisty TriO – “Wind Rose”

(Mistyland)

Četvrti studijski album novosadskog Majamisty Trija stigao je svega nekoliko godina nakon veoma zrelog izdanja “Organic”, na kom se sastavu pridružio bubnjar Lav Kovač umesto izvornog člana Ištvana Čika. Pijanistkinja Maja Alvanović tako potvrđuje stvaralački naboj i posvećenost ovoj postavi, kojoj se kao gosti priključuju austrijski klarinetista Ulrich Drechsler (poznat i po saradnji s Tordom Gustavsenom) i vokalistkinja Aneta George. Kontrabasista Ervin Malina i Kovač dalje produbljuju interesantnu hemiju i svirački odnos, naročito upečatljivo u uvodnoj “The City of Jewels”. Vrhunci albuma upravo su komadi koje svira izvorni trio, kao domaća verzija najboljih momenata skandinavskog klavirskog džeza.

Nikola Marković

Joona Toivanen Trio – “Both Only”

(We Jazz Records)

Finski pijanista Joona Toivanen svoju je karijeru gradio po principu tiha voda breg roni, polazeći od bezmalo najtradicionalnijeg džez formata – pijanističkog trija. U takvim okolnostima trebalo mu je i vremena i staža da od nečega tako familijarnog i predvidivog ljubiteljima džeza napravi nešto zaista osobeno. Ovo je, takođe, format u kome je virtuoznost manje cenjena od osećajnosti ili izraženog koncepta, pa se Toivanen ugnezdio negde između ova dva polariteta. Njegov je džez moderan u ritmičkim strukturama, a s druge strane, ne trudi se da “umire u liričnosti”, iako jeste melodičan koliko je to pristojno i očekivano. Finski pijanista je zreo muzičar koji ne pripada previše očigledno nijednoj sceni ili školi, što mu možda neće pomoći u tržišnom brendiranju, ali će doprineti dugovečnosti karijere koja tek ide ka vrhuncu.

Joel Ross – “The Parable of the Poet”

(Blue Note Records)

Mlađanog vibrafonistu Joela Rossa domaća publika je pre samo nekoliko meseci mogla da vidi na Pančevo džez festivalu, kad je demonstrirao fantastičan smisao za grupnu interakciju i nadogradnju studijske muzike koja se ne zasniva na virtuoznom individualizmu. Takva je uostalom bila i njegova muzika na prva dva albuma, oba za prestižni Blue Note, koji je prepoznao generacijskog talenta. Svakako mu je išla u prilog i činjenica da nema mnogo novih vibrafonista na sceni, ali se ispostavilo da njegov stilski i aranžerski zahvat doseže dalje od popunjavanja upražnjenog mesta u tržišnoj niši. Treći album “The Parable of the Poet” odlično se nadovezuje na prethodni “Who are you?”, uprkos znatno većem broju instrumenata – čak osam. Raskošna četvoročlana duvačka sekcija je poput mikro big-benda i tu je da potencira i razrađuje osnovne kompozitorske ideje, melodično, kompaktno i s vrlo doziranim i retkim ekstatičnim rasviravanjima. Joel Ross je, po svim parametrima, mejnstrim muzičar ugodan većinskom džez senzibilitetu, ali uspeva da dovoljno rastegne tradicionalne aranžerske forme i promeša ih tako da se melodije neosetno prelivaju u improvizacije, a one potom u raskošne bendovske aranžmane.

Tord Gustavsen Trio – “Opening”

(ECM Records)

Jedan od najdugovečnijih trija skandinavskog džeza tokom godina prolazio je kroz nekoliko personalnih transformacija, koje su se obično dešavale na polju proširenja postave (saksofonista Tore Brunborg) ili nekoliko smena kontrabasista. Poslednji u nizu je Steinar Raknes, za koga pijanista Tord Gustavsen ističe da donosi novi zvuk bendu. U promotivnom videu čujemo kontrabas provučen kroz efekte koji zvuče poput gitare Terjea Rypdala u visokim registrima. I zaista, na albumu ima tih nekoliko oneobičenih momenata (za Gustavsenove standarde), ali ovo izdanje kao celina bliže je povratku na izvorne trio postavke i zvuk nadomak tišine, delikatan i senzualan, bez previše dinamičkih gibanja ka srednjem i bržem tempu. “Opening” je tzv. ljubavno pismo starim Gustavsenovim fanovima koji ga prate skoro punih 20 godina, od prvog objavljenog albuma za ECM, gde je sada zaštitno lice i buduća neupitna legenda evropskog džeza.

Vincent Peirani – “Jokers”

(ACT Music)

Vincent Peirani je poslednjih nekoliko godina prva harmonika evropskog džeza. Dosad su bile najpoznatije njegove dve formacije – duo sa sopran saksofonistom Emileom Parisienom i kvintet Living Being sa istim muzičarem u jednoj od glavnih rola. “Jokers” je njegovo prvo izdanje u trio formaciji (Federico Casagrande – gitara, Ziv Ravitz – bubnjevi) i prvo nakon dugo vremena bez glavnog sviračkog kolege Parisiena, na kome se okušava i u sviranju klavijature, klarineta i još pokojeg instrumenta. Rezultat je vrlo kompaktna grupna svirka u duhu džez-roka 21. veka, energična i s fokusom na interakciju ispred sviračkog nadigravanja.

Dieter Ilg – “Dedication”

(ACT Music)

Nemački kontrabasista Dieter Ilg svoja prethodna i veoma uspešna trio izdanja posvetio je opusu najpoznatijih kompozitora klasične muzike, kakvi su Beethoven, Bach ili Wagner. Ovoga puta snimio je svoj prvi solo album za kontrabas, u kome daje (indirektan) omaž svojim uzorima i dragim muzičarima. Majstor interakcije i pedantnih aranžmana tako se ovde našao na drugačijem terenu, kom je pristupio sa iznenađujuće slobodnim konceptom. Svaki komad zvuči poput produženog kontrabas soloa, kakav bi se mogao naći u sredini neke koncertne trio izvedbe pre nego na pažljivo zaokruženu celinu namenski osmišljenu za studijski album. Srećom, ovo nije nikakav problem za slušaoca pošto je Ilg najjednostavnije rečeno – odličan i kreativan solista. Na ovom izdanju je nepretencioznost najveća artistička snaga.

Susie Ibarra – “Walking on Water”

(Innova Recordings)

Bubnjarka i perkusionistkinja Susie Ibarra prešla je interesantan put od prateće muzičarke u postavama raznih velikana fri džeza (poput Williama Parkera) i vrlo apstraktnih autorskih projekata do trenutne muzički konvencionalnije etape u zrelim godinama. Njena saradnja s vizuelnim umetnikom Makotom Fujimorom inicijalno je bila posvećena posledicama zemljotresa i cunamija iz 2011. godine, najpoznatijem po nuklearnoj katastrofi u Fukušimi koja je usledila. Zabrinutost za klimatske promene i na aktuelnom izdanju evocirali su terenskim snimcima vode koja se otapa s himalajskih glečera, pa je i naslov “Walking on Water” u tom smislu prilično sugestivan. Dakako ovde se ne radi samo o krčkanjima i šumovima pomenute vode već o muzičkoj nadogradnji ove šire ideje koju realizuje šestočlani DreamTime Ensemble, a same teme autorka naziva “spiritualima”. Ibarra vrlo sofisticirano povezuje svoju impro zaleđinu s melodičnom kamernom muzikom, kojom dominiraju gudači i vokalistkinja Claudia Acuña, a krajnji rezultat je bliži nekom pitkom krosoveru Meredith Monk i, na primer, Kronos Quarteta nego džez ansamblu. Ova neobična i intrigantna muzika predstavlja Susie Ibarru kao autorku zaokruženog koncepta i aranžerski zrelog formata, van bilo kakvih kanona i žanrovskih fioka.