Max Kochetov

Blue Note u Srbiji

„Muzika nije demonstracija tehnike, već tvoja emocija.“

Nikola Marković, foto: Filip Tasić

Malo je muzičara na domaćoj džez sceni koji su sveprisutni kao Max Kochetov. Ovaj ukrajinski saksofonista stigao je u Srbiju 2006. godine i od tada je ovde domaći u toj meri da sa uspehom kontinuirano nastupa na beogradskoj klupskoj sceni, predvodi autorske postave i izdaje albume, a naposletku je utkao sebe i u rad Big benda RTS-a kao ključne „nacionalne postave“ u sferi džeza. Doživljaju njegovog lika i dela kao sastavnog dela naše džez scene doprinela je i činjenica da je svoju karijeru praktično izgradio u Srbiji iako se obrazovao i prve profesionalne korake napravio u svojoj rodnoj zemlji. „U Kijevu sam završio džez akademjju i aktivno svirao s mnogim muzičarima u Ukrajini, Poljskoj, Nemačkoj, Francuskoj, ali kao sideman. Nisam se bavio svojom autorskom muzikom“, započinje Max Kochetov svoju priču za Hi-Files na veoma pristojnom srpskom jeziku. „Prvo sam došao s porodicom u Beograd i bio sam tu skoro godinu dana, ali nekako nisam uspeo da upoznam dovoljno muzičara da bih mogao da dobijem posao i ostanem. Moja supruga Ksenija je rođena u Kragujevcu, pa smo odlučili da se preselimo tamo. U Kragujevcu sam već upoznao muzičare koji su svirali džez, kao što su (bubnjar, op. aut.) Saša Ranković i (pijanista) Aca Pejčić, pa smo odmah napravili bend i počeli da dižemo džez scenu ovog grada na drugi nivo.“

Od Kragujevca do Beograda

Tako je Max Kochetov započeo svoju bogatu džez karijeru u Srbiji, od prvih „malih“ koraka u Kragujevcu. Ovaj grad će se ispostaviti i kao rasadnik talenata, tako da će mnogo godina kasnije upravo Kochetov biti jedan od ključnih ljudi za afirmaciju bubnjara Peđe Milutinovića na beogradskoj sceni, baš kao i Rankovića, koji danas svira i u stalnoj postavi Ramba Amadeusa. No tih je nultih godina tek trebalo probiti led u prestonici. Bio je to jedan od mirnijih perioda na domaćoj kako klupskoj, tako i autorskoj sceni, pre nego što će se nekoliko godina kasnije zahuktati novi talas srpskog džeza. „Jednom prilikom bio sam u Beogradu u klubu Dizzy's. Tamo je bio džem-sešn, gde su svirali muzičari iz Beograda. Ja sam odsvirao nekoliko numera, i tako sam upoznao većinu džez scene Beograda. Nakon nekoliko meseci dobio sam poziv od trubača Marka Djorđevića, koji je tada bio urednik Big benda. On me je pitao: 'Maks, da li si zainteresovan da sviraš u Big bendu, prvi alt na koncertu s trubačem Jonom Faddisom?' Bio sam oduševljen. Tako sam se polako

preselio u Beograd i svirao u Big bendu RTS-a punih devet godina“, prepričava Kochetov.

Klupska scena i Blue Note uzori

Oni koji su dve hiljade desetih godina posećivali klupska dešavanja u Beogradu nisu mogli da promaše Maxa Kochetova. Svirao je kako sa svojim postavama, tako i s drugim muzičarima, uglavnom u kontekstu baperske svirke s uzorom u najboljim momentima Blue Note džeza iz šezdesetih. Ovaj muzičar je u tim vodama bio svoj na svome, otelotvorujući duh zadimljenih njujorških barova u domaćem kontekstu. U tom smislu, oduvek je bio (i ostao) dosledan najboljim momentima džez tradicije, bez koketiranja s popularnim etno-džezom ili nadolazećim neomodern-creative fuzijama za 21. vek. Naruku mu je išla činjenica da rado svira alt saksofon (a ne najdominantniji tenor), čime se izdvojio na sceni i uspešno kombinovao baladerski osećaj s tvrdo kuvanim užurbanim soloima. Ukrajinski saksofonista sa zadovoljstvom prihvata poređenje i reference na Blue Note zvuk: „Mnogo volim taj Blue Note period. Prava ljubav prema džez muzici u studentskim godinama predstavljala je preslušavanje ploča iz šezdesetih. A naravno tu su Miles, Trane, Cannonball, Jackie McLean, Hank Mobley, Wayne Shorter, Freddie Hubbard… Skoro svaku stvar iz tog perioda pokušavao sam da skinem i da sviram. Slušam sve to i danas, i otkrivam nešto novo. Naravno, pratim i savremenu scenu. Mislim da je taj period postbapa opet aktuelan na njujorškoj sceni. Muzičari kao što su Jaleel Shaw, Myron Walden, Mark Turner, Marcus Strickland, Gerald Clayton… liče mi na upgrade garde iz šezdesetih.“ O usponu na klupskoj sceni kaže: „U Srbiji sam aktivno počeo da sviram u klubovima od 2010. godine. Upoznao sam se i svirao, naravno, sa starim lavovima, kao što su Miša Blam, Miša Krstić, Predrag Krstić, Lazar Tošić, predstavnici bibap škole. Bilo je lepo iskustvo svirati s njima i saznati više o Ju-sceni. Tada su se, posle studija iz inostranstva, vraćali mladi muzičari Sava Miletić, Luka Ignjatović, Dragan Ćalina i drugi, s kojima smo radili više na autorskom materijalu. Veliko je iskustvo sarađivati s raznim generacijama.“

Autorsko sazrevanje

Upravo je pomenuta generacija, tada mladih, a sada već sasvim zrelih i formiranih džez muzičara, bila motor nove scene, koja je naročito došla do izražaja u klubu „Čekaonica“ na vrhu BIGZ-a. Dok su Fish in Oil, Eyot ili Majamisty Trio pomerali žanrovske granice domaćeg džeza, još se čekalo na one koji će utemeljiti novi mejnstrim na baperskim osnovama, a u duhu onoga što se dešava na globalnoj sceni. Kochetov i ekipa su se dohvatili tog zadatka i polako ušli u tranziciju od omiljenih faca u džez klubovima do onih koji uspostavljaju diskografske džez standarde. Za Maxa Kochetova je objavljivanje autorske muzike došlo kroz dugotrajno stasavanje: „Autorsku muziku sam pisao i u Ukrajini, ali to je konačno sazrelo u Srbiji. Prvi album se verovatno najteže snimi, jer si navikao da čuješ kako to zvuči kod Branforda (Marsalisa, op. aut.) ili (Kennyja) Garreta. Ali moraš sebi da kažeš da si ti – ti i da sviraš kako trenutno sviraš, a muzika nije demonstracija tehnike, već tvoja emocija“, objašnjava muzičar, koji je dosad objavio tri albuma, a kako kaže, već je krenuo s probama za sledeći.

Iskorak domaće scene

Aktuelni album „Altered Feelings“ objavio je za italijansku kuću „A.MA Records“, gde su izdanja već imali Sanja Marković, Uglješa Novaković i Milena Jančurić. Tako su, pomalo i neočekivano, u jednoj zemlji izrazito bogate džez tradicije i ovdašnji muzičari pronašli tržišne saveznike. Dok je Max Kochetov pun hvale za profesionalizam ove kuće, o domaćoj izdavačkoj produkciji nema baš najbolje mišljenje. „Uslovi koje nude domaći izdavači su neprihvatljivi. Muzičar mora sve sam da finansira. Hvala SOKOJ-u što ima konkurs za davanje sredstava, i to je od pomoći muzičarima, ali svejedno nije dovoljno da izdaš album.“ Priču o domaćoj sceni Kochetov ipak zaključuje u pozitivnom tonu: „Drago mi je što u Srbiji ima dobrih muzičara kao što su Rastko Obradović, Luka Ignjatović, Miloš Grbatinić, Peđa Milutinović, Andreja Hristić, Ivan Radivojević, Boris Šainović, Luka Malko, Sava Miletić, mogao bih i još da nabrajam. To su mladi ljudi koji stvaraju svoju muziku, poznaju tradiciju džeza, odlični su profesionalci i kolege. Uživam da sviram sa svima njima i da ih slušam!“