Ксенија Кончаревић
Ј Е З И К И К УЛ Т У РА
- СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
Ова књига настала је у оквиру рада на пројекту Православног богословског факултета Универзитета у Београду под насловом „Српска теологија у ХХ веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и савремена перспектива“, потпројекат „Славистичка истраживања у теолингвистици“, који финансијски подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (евиденциони број пројекта ОИ 179078, 2011-2018)
Ксенија Кончаревић
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
Београд 2018
С А Д РЖ А Ј
ПРЕДГОВОР ����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������
7
О ПРЕДМЕТУ И ЗАДАЦИМА ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИХ ИСПИТИВАЊА У СЛАВИСТИЦИ ������������ 11 ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИ ПРИСТУП ЛЕКСИЦИ ���������������������������������������������� 33 ЛЕКСИКОГРАФСКА ОБРАДА КУЛТУРОЛОШКИ МАРКИРАНЕ ЛЕКСИКЕ
69
ОНОМАСТИКА И НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА ������������������������������������������������������ 91 ЛИНГОКУЛТУРОЛОШКИ ПОТЕНЦИЈАЛ ФРАЗЕОЛОГИЈЕ ���������������������������� 113 ПАРЕМИОЛОГИЈА КРОЗ ПРИЗМУ ЛИНГВОКУЛТУРОЛОГИЈЕ �������������������� 163 TEOРИЈА КОМУНИКАЦИОНE КУЛТУРЕ И ЊЕНА ЛИНГВОДИДАКТИЧКА ПРИМЕНА ������������������������������������������������ 187 ЛИНГВОКУЛТУРОЛОГИЈА У МЕТОДИЧКОЈ ПРАКСИ �������������������������������������� 211 ДОДАТАК: Савремене тенденције у лингвокултурологији ���������������������������������� 241 О ЈЕЗИЧКОЈ СЛИЦИ СВЕТА, КОНЦЕПТУ И ЗНАЧЕЊУ (др Марија Стефановић) ���������������������������������������������������������������������������������������� 241 КОНЦЕПТ БОГА У СРПСКИМ НАРОДНИМ ПОСЛОВИЦАМА (др Рајна Драгићевић) �������������������������������������������������������������������������������������������� 247 ЛИТЕРАТУРА �������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 262
ПРЕДГОВОР
Мислиоци који су се бавили суштином и феноменологијом кулуре, уметности и духовности често су истицали да су то слике универзума, пројекције целокупног човечанства и његове судбине. Културна и уметничка дела су домови за све, станишта и коначишта свих поколења, свих народа, свих језика. У њима комуницирају преци, савременици и потомци. Ту се укрштају векови и времена, додирују и прожимају прошлост, садашњост и будућност. Култура и уметност враћају живот свакоме и свему: само за њих смрт није крај него почетак. За њих нема непожељних и сувишних људи, нити изгубљених и непотребних људских идеја, идеала и дела. Чак и оно што у свакодневици отписујемо, у култури и уметности се наново у живот уписује. Свако дело културе, уметности и духовности јесте израз неког прадубинског и праисконског вапаја људског бића за смислом (Виктор Франкл), за јединством света и човечанства, за јединством света који је на емпиријском и историјском плану на само разнородан, него, нажалост, често и подељен, супротстављен. Култура, уметност и духовност су, напротив, израз вечног божанског плана о свету у његовом јединству и непролазности. Савремени човек из дана у дан све више губи осећање за оно што превазилази оквире непосредне датости (политика, економија, привреда, потрошња). У његовој свести прошлост и савременост се скоро искључују. Он све више постаје самозатворена и самодовољна монада. Све више се отуђује и од савременика, све мање мисли на потомке и будућност. Духовна криза потреса готово цео свет. Људска личност и њено достојанство се деградирају до неслућених размера. У празном и скученом срцу нема места ни за кога и ни за шта, и зато се оно испуњава очајем и безнађем. Таквој постисторијској визији живота још увек се одупиру култура, уметност и духовност. Они нам самим својим постојањем неким тајанственим гласом поручују да ништа у свету не може да постоји само за себе, да нико није сам себи довољан, да су други и друго за нас неопходност, да сви људи и све што постоји поседује своју вредност, да људи и народи треба да се поштују, обогаћују једни друге својим вредностима, да
8
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
размењују своја духовна, културна и материјална добра, да имају свест о свету као нашем заједничком дому, који треба заједнички изграђивати и испуњавати поверењем у Другог – у вертикали и хоризонтали. По речима Жана Пола Сартра, други је константна чињеница наше људске стварности. Људска егзистенција је стално излажење из себе, прекорачивање граница сопствене природе и сопствене укорењености у одређену културу, епоху, језик, непрестано кретање ка другом, виђење другог, познање другог, бивање са другим. Личност је по својој природи екстатична, комуникативна. Личност је односни, релациони појам. Људска слобода је незамислива без другог. Задовољство и људско испуњење огледају се у слободном давању другом, садејству, сарадњи и саживљењу са њим. Разговор са другим народом, културом и духовношћу није само услов бољег и квалитетнијег односа међу људима и народима. Дијалог је сам живот. Пуноћа, целовитост, радост, величина и лепота живота јесу у дијалогу. Одсуство дијалога за последицу има деструкцију и деградацију живота, а ово важи и на индивидуалном и на колективном плану. Руски философ Николај Фјодоров у својој Философији заједничког дела говори о томе да су храм (као симбол духовности) и музеј (симбол културе и уметности) идеални пројекти и програми света и живота јер настоје да од подељеног и разједињеног човечанства изграде свечовечанско братство и културу. Ако је то тако, зар нам култура и духовност самим својим постојањем не говоре више о смислу живота него бројне идеолошке и економске доктрине? Говоре. Само их треба претходно упознати и научити њихов језик. У овој књизи говорићемо о односу језика и културе на материјалу словенских језика и култура. У жижи нашег интересовања биће руска и српска култура у дијалогу и одраз тога дијалога у језику. Настојаћемо да укажемо на манифестације културног наслеђа у српском и руском језику, да уочимо преплитања традиције и савремености на лексичком, фразеолошком, паремиолошком материјалу двају језика. Језичке нивое посматраћемо и одвојено, по структурно-системском моделу, али и функционално, на основу семантичког обједињавања лингвокултурема разних нивоа у тзв. лингвокултуролошка поља. Намена књиге је, између осталог, и да укаже на могућности примене лингвокултуролошких спознаја у лексикографији, фразеографији, техници превођења и лингводидактици. Дело које нудимо пажњи читалаца писано је са наменом да пружи језгровит, концизан, али довољно информативан преглед лингвокултуролошких испитивања руског и српског језика. Његова превасходна намена јесте примена на студијама славистике у оквиру предмета Лексикологија
Предговор
9
руског језика са фразеологијом на основним и Лингвокултурологија на мастер студијама. Због тога је систем упућивања на литературу поједностављен, давањем сажетих тематских библиографских прегледа после сваког поглавља и додатне библиографије на крају књиге, намењене онима који у лингвокултурологији пронађу надахнуће за своје даље усавршавање и самостална истраживања. Пријатна ми је дужност да изразим топлу захвалност студентима русистике који су ме, похађајући ове предмете од 2015. године, својим интересовањем и живим дискусијама, рефератима и мастер радовима, подстакли на писање ове књиге. Посебну захвалност дугујем Кристини Микавици, мастер професору руског језика, на драгоценим идејама и подстицајима, као и мастер професорима Драгани Радојчић, Ксенији Суботић, Марији Лапигиној, Наталији Крстић и Дуњи Радојевић чији су ми мастер радови послужили као оријентир у погледу интересовања студената и вредан извор појединих података о руској и српској култури кроз призму језика и науке о језику. И, не на последњем месту, завршавајући ову књигу, сећам се незаборавних, узорних професора који су ми 1986. и 1987. године предавали Преглед историје руске културе са основама лингвокултурологије – др Милосаве Стојнић-Царичић и Андреја Витаљевича Тарасјева. Ако се у њој буде могао назрети макар делић њиховог ентузијазма, енциклопедизма и љубави, сматраћу да сам макар донекле одужила свој ученички дуг. Београд, 1. априла 2018. Аутор
О ПРЕДМЕТУ И ЗАДАЦИМА ЛИНГВОКУЛТУРОЛОШКИХ ИСПИТИВАЊА У СЛАВИСТИЦИ
Појам, значај и објекти анализе. Савремена истраживања у области лингвистичке славистике карактеришу се наглашеном културолошком оријентацијом, која је резултирала појавом већег броја лингвокултуролошких школа, праваца и методолошких оријентација (најзначајније школе формирали су настављачи руске етнолингвистичке традиције – Ј. Степанов, В. Телија, В. Воробјов, В. Маслова и др.). Истовремено, у настави живих словенских језика, посебно руског, приметан је заокрет од утилитаристичког, прагматистичког, ка ширем, културолошком концепту, у чијем оквиру се у процесу комуникативног овладавања језиком усваја пре свега одређена национална култура. Најједноставније речено: формула „језик + култура“ сада се замењује принципијелно другачијом стратегијом, чија је формула: „култура посредством језика, језик посредством културе“, што значи да се као примарни циљ наставе поставља управо усвајање појмова, представа и генерализација из културе народа-носиоца одређеног језика у процесу коришћења тога језика, а да се сам језик усваја на темељу инкултурације. А упознати културу не значи само стећи одређени фонд мање или више систематизованих спознаја о разним њеним аспектима у прошлости и данас, него и „осетити спознајно искуство народа оличено у језику, научити видети у језику одраз карактера народа, његових представа, симпатија и антипатија, формирати умења креативног коришћења тих разноврсних информација у интеркултурној комуникацији и интеракцији“ (О. Д. Митрофанова). Или, како наводи зачетник културолошке лингводидактике Ј. И. Пасов: „У образовне сврхе продуктивно је сматрати да не постоје одвојени ентитети језика и културе, него да је језик органски део културе. Језичке чињенице истовремено су и чињенице културе; перфекат је исто тако чињеница немачке културе као и катедрала у Келну, свршени вид руског глагола је исто тако чињеница руске културе као и кукла матрјошка“.
12
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
Међутим, колико год то парадоксално звучало, примена културолошке парадигме наставе била је релативно изолована од фундаменталних лингвистичких истраживања, базирајући се углавном на одређеним лингводидактичким, унутарње кохерентним принципима. Лингвокултурологија би се најјезгровитије могла дефинисати као „комплексна научна дисциплина синтетичког типа која проучава узајамну повезаност и интеракцију културе и језика у његовом функционисању и репрезентује тај процес као интегралну структуру јединица у јединству њиховог језичког и ванјезичког (културног) садржаја“ (В. В. Воробјов). У задатке лингвокултурологије спадају „проучавање и дескрипција узајамних односа језика и културе“ (В. С. Воркачев). Проучавање манифестација националне културе у језику може бити неутрално, одн. спровођено из монолингвалне перспективе, или се вршити на конфронтационом плану; међутим, како с правом примећује П. Филкова, у овом другом случају неопходно је спровести систематизацију и класификацију јединица међу којима ће се идентификовати односи идентичности, сличности и разлика у конфронтираним језицима. Ова ауторка као могуће јединице проучавања унутар конфронтационе лингвокултурологије сагледава лексеме, синтагме, реченице, исказе, текстове, пословице, изреке, крилатице, фразеологизме, историзме, архаизме, оказионална образовања, формуле говорне етикеције, стереотипе, еталоне, симболе, песничке слике, метафоре, поређења, перифразе, еуфемизме, американизме, идеологеме, митове итд. На другом месту код П. Филкове овај списак проширен је и хронизмима, јединицама субкултуре, перифразама, дисфемизмима, рекламним текстовима. Код В. А. Маслове као објекти проучавања лингвокултурологије побрајају се нееквивалентне јединице лексике и фразеологије, митологизоване, затим паремиолошке јединице, симболи, стереотипи, ритуали, еталони, јединице етикеције, јединице које се везују за хришћанску културу. Поједини аутори издвајају специфичне објекте лингвокултуролошке анализе текста – логоепистеме, подводећи под њих цитате, пословице, изреке, крилатице, фразеологизме, афоризме, прецездентна имена и називе (Н. Д. Бурвикова – В. Г. Костомаров), а има и оних који уводе категорију прецездентних исказа (И. В. Захаренко) и прецездентних текстова (Д. Б. Гутков). Већ летимични поглед на инвентар и структурисаност објеката лингвокултуролошких испитивања код разних аутора упућује на закључак о појмовној и терминолошкој неуједначености и одсуству јединствене, непротивречне концептуалне основе на којој би се могла заснивати конфронтациона проучавања у домену лингвокултурологије, посебно она која би имала и апликативну димензију, односно давала могућност приме-
О предмету и задацима лингвокултуролошких испитивања у славистици
13
не резултата добијених примарном анализом у лингводидактици, теорији превођења, лексикографији и др. Модел лингвокултуролошког поља. На данашњем стадијуму развоја лингвокултурологије солидно методолошко полазиште за утемељење конфронтационих проучавања у овој области, чини нам се, пружа концепт лингвокултуролошког поља што га је засновао В. В. Воробјов и његова класификација јединица које га конституишу – лингвокултурема. Под лингвокултуролошким пољем, по аналогији са семантичким пољем, Воробјов подразумева „хијерархијски систем јединица које поседују опште значење и репрезентују систем одговарајућих појмова културе“, структурисан у складу са предметно-појмовном класификацијом реалема које улазе у његов састав, као и према хиперо-хипонимским везама језичких јединица, са издвајањем језгра (лексема-појам или група лексема-појмова), центра (класе основних појмова, реалема са њиховим синонимским, антонимским и другим односима) и периферије (систем граничних реалема – лексема-појмова са секундарном семантичком функцијом). У категорију лингвокултурема Воробјов увршта јединице које поседују дијалектичко јединство лингвистичког и екстралингвистичког (појмовног или предметног) садржаја, везујући их превасходно за лексички ниво језика, али допуштајући могућност да оне буду репрезентоване и устаљеном синтагмом, фрагментом текста или интегралним текстом. Овај концепт лингвокултуреме може се модификовати за потребе лингводидактичке примене, тако што ћемо међу лингвокултуреме уврстити јединице лексичког, фразеолошког, паремиолошког и етикецијског нивоа (овакво опредељење, само реализовано на системско-структурном, а не и на функционалном нивоу, налазимо и код Верешчагина и Костомарова). У даљем излагању понудићемо оквир за заснивање методологије конфронтационих испитивања руског и српског језика по овом моделу на лингвокултуремама које структуришу поља „Руске и српске православне традиције“ и „Родбински односи“, које смо одабрали због његове разуђености, изразите културолошке информативности његових конституената, делимичне описаности из монолингвалне и конфронтационе перспективе, и, не на последњем месту, због суштинске утемељености српске и руске културе на традицијама пониклим у окриљу православне духовности и вредностима негованим у оквиру породичног и родбинског круга. Пример лингвокултуролошког поља „православне традиције“ у руском и српском језику. Конфронтациона анализа у оквиру овог лингвокултуролошког поља обухватала би следеће кораке:
14
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
I. Структурисање поља: уочавање (а) језгра (лексика са доминантном културном компонентом) и (б) периферних компонената поља (повезивање лексичког материјала са фразеологијом и паремиологијом). II. Лексички ниво: 1. Састављање оријентационог идеографског списка руске и српске културно маркиране лексике која опслужује одређену социокултурну сферу. 2. Идентификација нееквивалентне лексике, разрада типологије односа према типу нееквивалентности у односу на културу са којом се врши поређење и одговарајућа лингвокултуролошка анализа: А. Уочавање појава денотативне нееквивалентности (лингвокултурема се односи на предмет, појам или ситуацију потпуно непознате другој култури) и њихова лингвокултуролошка анализа: нпр. у ситуацији руско -српског билингвизма у анализираном лингвокултуролошком пољу такве су лингвокултуреме рус. киот, канунник, большие створцы, семипоклонный начал, управляющий делами Патриархии, митрофорный протоиерей, срп. крсна слава, патарице, заветна слава, чесница, чуваркућа, василица, славски колач, Детинци, Материце, Оци, запис, положајник, светосавље, писанија, парохијал, синђел, протосинђел, протојереј ставрофор, Верско добротворно старатељство и др. Овакви примери, најзаступљенији су у тематским групама „годишњи богослужбени круг“, „исхрана (православна трпеза)“, „црквена уметност“, „народне традиције и обичаји“, „устројство Цркве“, „органи црквене власти“; с друге стране, денотативна нееквивалентност је најслабије реализована у тематским групама које означавају реалије општецрквеног карактера, где је национално-културна модификација изостала: „систем манастирског живљења“, „храм, његов екстеријер и ентеријер“, „одећа свештених лица“. Б. Уочавање појава денотативне еквивалентности уз неједнако језичко сигнификовање (реалија је присутна у обема културама, али у једној од њих не поседује свој посебни језички израз) и њихова презентација. Конфронтирање српског и руског језичког материјала из поља које је предмет наше анализе показује да лингвокултуреме из ове подгрупе углавном имају конкретно, најчешће предметно, каткад и процесуално значење: рус. благовест, трезвон, двузвон, перезвон, перебор, всполошный (набатный) звон, красный (во вся тяжкая) звон, срп. задужбина, задужбинар, метох, калуђеруша, тромирје, тромирити, једноничити и сл. В. Уочавање појава функционалне сличности различитих реалија: нпр. при компаративном постављању српског и руског лексичког материјала добијамо корелативне парове побусани понедељак – Радоница, бадњак – рождественское полено, кољиво – кутья, Богословски факултет – Духов-
О предмету и задацима лингвокултуролошких испитивања у славистици
15
ная Академия, Патријаршијски управни одбор – управляющий делами Патриархии, канонарх, еклесијарх – монастырский благочинный, итд. Г. Уочавање функционалне различитости истих или сличних реалија, нпр. опозиције лингвокултурема: намесник – монастырский благочинный, економ – расходчик (палатный), чуваркућа – яйцо от первого христосования, славска свећа – свеча, славска икона – икона, куглов – кулич, владичин хлеб – кулич, итд. 3. Идентификација и лингвокултуролошка анализа лексике са конотацијом (лексике фона), сачињене од јединица које на појмовном плану имају еквиваленте у језику са којим се пореди, али се не подударају на семантичко-асоцијативном плану (у свести носилаца српског језика и припадника српске националне културе те се лексеме асоцирају са извесним екстралингвистичким – историјским, етнографским, амбијенталним итд. – представама или показују посебну емоционално-експресивну маркираност, при чему конотативна аура није сачињена од индивидуалних асоцијација, већ је то обележје језика, појава из масовне друштвене, одн. језичке свести. Рецимо, лексички фонови српског манастир и руског монастырь нису потпуно еквивалентни, с обзиром на различитости у погледу издржавања монашких обитељи (у српској култури имамо у виду „писанија“, метохе, прњаворе), народних традиција везаних за одласке у манастир (сабори у српским земљама, одн. богомолье и странничество међу Русима), историјата развоја монаштва у једној и другој средини, итд. Конотативну позадину оваквих лингвокултурема потребно је експлицирати у посебним лингвокултуролошким коментарима. 4. Идентификација и лингводидактичко коментарисање лексичких контактема – позајмљеница, у нашем случају превасходно из грчког и црквенословенског језика, које су одраз историјских околности (православна традиција пренета је на словенско – и источно, и јужно – подручје из Византије, а први писани споменици који репрезентују хришћанску културу настали су на староцрквенословенском): рецимо, овакве примере налазимо у лексичко-семантичким групама које означавају организациону структуру Цркве – чинове и послушања (епископ, архиепископ, митрополит, викар, егзарх, јереј/презвитер, ђакон, протођакон, игуман, архимандрит, јеромонах, еклисијарх, канонарх, синђел), богослужбене и ванбогослужбене одежде (стихар, орар, фелон, епитрахиљ, сакос, омофор, камилавка, аналав, параман, скрижаље), свештене сасуде (путир, дискос, антиминс, рипиде, дикирија, трикирија, дарохранилница, лжица), богослужења, молитвословља, дела црквеног песништва (литургија, проскомидија, полијелеј, акатист, антифон, экзапостилар, прокимен). Од значаја за конфрон-
16
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
тациону лингвокултурологију може бити и идентификација русизама у српском језику који припадају сфери православие духовности (типа: баћушка, беспоповац, богоискатељ, јуродиви, ладан, лампада, мирјанин, подворје, расколник) и њихово лингвокултуролошко коментарисање – указивање на историјске и културне околности њиховог позајмљивања, као и на случајеве неподударања обима значења истих позајмљеница у два језика, типа: рус. метания (земни поклон, велика метанија) – срп. метаније (и земни и појасни поклон, велике и мале метаније). 5. Идентификација и лингвокултуролошка анализа лексема са унутарњим обликом, чији се буквални смисао формира од значења коренских и афиксалних морфема у њиховом саставу: а) анализа лексема чија је семантика транспарентна са синхронијске тачке гледишта те је стога културолошки информативна за данашње носиоце језика, нпр. рус. полунощница, повечерие, дароносица, дарохранильница, семисвечник, надбедренник, подрясник, подризник, срп. полуноћница, повечерје (називи богослужења), дароносица, дарохранилница (називи сасуда), надбедреник, подрасник, напрсни крст (делови одеће свештених лица), б) анализа случајева где је унутарња форма „удаљенија“, одн. разоткрива се једино понирањем у етимологију речи, разуме се, са истовременим реконструисањем културолошко-историјског фона: монах (грч. μόνος – „сам, усамљен“, – μονάζειν „бити сам, живети усамљенички, самотовати“, μαναστής – „усамљеник“), монастырь / манастир (грч. μαναστήριον – „удаљено, забачено, усамљеничко обиталиште“), инок – цсл. инокъ (од придева иной, инаковый – „другачији“), итд. III. Повезивање са фразеолошким нивоом: 1. Идентификација и експликација културолошког потенцијала оних фразеологизама у чијем се значењу експонира денотативни аспект, односно у којима је управо лексичка компонента носилац релевантне информације о одређеној социокултурној сфери, у датом случају православној традицији: рус. со своей колокольни, мука мученическая, злачное место, срп. као Божић и Бадњи дан, светком и петком, украо би и Богородичин покров, чувати се као враг од свете водице, појести коме кољиво, палити коме кандило, доћи /долазити /приспети /стићи на амин, рећи амин, бројати оченаше, и сл. У питању су, дакле, фразеолошке јединице које репрезентују националну културу аналитички, јединицама свога састава , тако да се лингводидактичка анализа своди на разматрање културолошки маркиране лексеме. 2. Идентификација и експликација културолошког потенцијала ситуативних фразеологизама, чији се генетски прототип разоткрива позивањем на шира, у нашем случају историјска, етнолошка, хагиолошка,
О предмету и задацима лингвокултуролошких испитивања у славистици
17
литургичка и друга знања: нпр. рус. фразеологизам вкушать от пищи святого Антония инспирисан је житијем оснивача анахоретског подвизавања преп. Антонија Великог, чувеног по строгом пошћењу и изнуравању тела; има и доста ситуативних фразеологизама у чијој је основи обредна пракса православне Цркве – рус. начать за здравие, а кончить за упокой, одним миром мазаны, воскурять фимиам, раздувать кадило, пуститься во вся тяжкая, причислять к лику святых, срп. палити коме кандило, долазити / доћи / приспети / стићи на амин, запалити коме свећу, испалити све свеће, појести коме кољиво. Анализа ове групације фразеологизама умногоме ће зависити од тога да ли је у сваком конкретном случају генетски прототип фразеологизма и данас жив, односно да ли је код изворних носилаца језика могућа његова адекватна рецепција са синхронијске тачке гледишта (тзв. актуелна двопланост фразеолошке јединице), типа срп. ићи/ пристајати као пасуљ на Божић („никако не пристајати, не одговарати“), или је двопланост семантике фразеологизма искључиво дијахронијска, тако да просечни носилац језика више није свестан прототипске ситуације, те користи искључиво идиоматско значење. Тако, рус. подвести под монастырь („навлекать на кого-либо беду, неприятность; ставить в затруднительное, безвыходное положение“) може имати два, у свести носилаца савременог руског језика већ заборављена генетска прототипа: прво, праксу насилног постригавања или примања монашког чина под притиском животних недаћа, и друго, чињеницу да су у прошлости многе непријатељске војске доживљавале поразе под манастирским зидинама, које су имале и фортификацијску намену. 3. Идентификација истоветности, сличности и разлика у структури културолошки маркираних фразеолошких јединица. Тако, уколико бисмо као полазну основу прихватили концепцију Ј. П. Солодуба, конфронтирањем српског и руског материјала могли бисмо уочити следеће међујезичке структурно-типолошке релације и узимати их у обзир при лингокултуролошкој анализи фразеологизама у целини и њихових лексичких конституената са статусом лингвокултуреме: 1. међујезички фразеолошки еквиваленти – (а) апсолутни, са истоветношћу својствене им семантике, формалне организације, укључујући и присуство еквивалентних лексичких лингвокултурема, и прототипа садржаног у њиховој основи: срп. звонити у сва звона – рус. звонить во все колокола, и (б) релативни, са извесним разликама на плану лексичког састава или граматичке структурираности, које нису релевантне са становишта семантике и прототипа испитиваних фразеологизама: срп. књига са седам печата – рус. книга за семью печатями, бацити анатему – предать анафеме, правити од кога свеца – причислять
18
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
к лику святых, дати шта на велика звона – звонить во все колокола; 2. међујезички фразеосемантички адеквати, са истоветношћу семантике и блискошћу прототипске основе: срп. палити кандило – рус. курить/ воскурять фимиам; 3. семантички адеквати, којима је својствена истоветност на семантичком плану и различитост на плану прототипске организације (при чему прототип може припадати истом или неком другом лингвокултуролошком пољу): срп. на свето нигдарјево/ на светог Живка – рус. до морковкина заговенья, једне горе лист – одним миром мазаны; 4. псеудоеквиваленти, са различитом семантиком и истим или блиским прототипом: срп. палити свећу и Богу и ђаволу – рус. ни Богу свечка, ни черту кочерга; добити шта на Јурјево – вот тебе, бабушка, и Юрьев день; бити крштен – такой-сякой, немазаный. IV. Повезивање са паремиолошким нивоом: 1. Идентификација и експликација културолошког потенцијала паремија које одређену социокултурну сферу, у нашем случају православне традиције репрезентују аналитички – јединицама свога састава, културолошки маркираним лексемама са тематском припадношћу анализираној лингвокултуролошкој сфери, типа: рус. Фимиамы от мук не избавят, Не всяк монах, на ком клобук, С нами крестная сила, Бог не убог, а Никола милостив, срп. Било проскура, биће попова; Зна Бог чије масло у кандилу гори; Где је слава, онде је и Србин, и сл. 2. Идентификација и експликација културолошког потенцијала ситуативних паремија, чији је генетски прототип везан за типичне ситуације из црквеног живота, обичаје, традиције, предања, веровања, поглед на свет (Помолись, попостись, да и в путь соберись, Не помолившись Богу, не ездят в дорогу, Без сборничка под образа не становятся, Зна Бог чије масло у кандилу гори, Дође гост па разори пост). Нарочито су занимљиве паремије које се односе на исту реалију, појаву или ситуацију чији се фон (представе и генерализације које се датој реалији, појави или ситуацији приписују) у двема националним културама не подудара. Тако, рецимо, представа о светом Николају Мирликијском Чудотворцу, једном од најпоштованијих светитеља и на Истоку и на Западу, у српском и руском паремиолошком фонду знатно се разликује: код Руса постоји веровање да је св. Никола једна од ипостаси Св. Тројице, да је он идентичан са Богом (нпр. Святитель Микола, силен Бог наш; изрека Никола с нами у том смислу може се посматрати као трансформација изреке С нами Бог), основни посредник између Бога и човека (Проси Николу, а он Спасу скажет), који је чак супротстављен Богу (Бог не убог, Никола не нищий, Ежели Бог пособит, Никола поможет), најмоћнији небески заштитник (Нет за нас
О предмету и задацима лингвокултуролошких испитивања у славистици
19
поборника супротив Николы), покровитељ земљорадње и сточарства (На поле Никола – общий бог, Не посеешь – так Никола перст не воткнет), па чак и заступник руског народа (русский бог) (Б. Н. Успенски), што није присутно у језичкој свести носилаца српског језика. Етнокултурна специфичност паремија може бити и резултат посебних доктрина пониклих у окриљу православне духовности, као што је случај код руског староверства са његовим бројним огранцима (тако, староверска средина изнедрила је паремије попут следећих: Кто Бога боится, тот в церковь не ходит, Иуда брал соль щепотью, поэтому щепотью креститься грех, Кто кофе пьет, того Бог убьет, Огненное крещение – искупление, Себя хлещу – Христа ищу, Себя скоплю – себе рай куплю, за чије разумевање су неопходна одговарајућа фонска знања историјског и етнолошког карактера). Фундаментална анализа наведених класа и категорија спроведена конфронтационим методом поседује и своју апликативну димензију – примену добијених спознаја у лингводидактици, теорији превођења, лексикографији и др. У једној од претходних публикација засновали смо карактеристичне методолошке поступке лексикографске обраде лексема са доминантном културном компонентом – транслацију (у једнојезичном речнику), трансмутацију (у преводном речнику) и хибридни тип семантизације (у двојезичној лексикографији, при интерпретирању историзама и лексема са унутањом формом), а констатовали смо и три типа најчешћих грешака у погледу квалитета и квантитета експлициране лингвокултуролошке информације у руско-српским речницима – редукцију информације, идентификациону акултурацију и проширивање информације. На овом месту покушали смо да заснујемо концепцију модела лингвокултуролошког поља која омогућава доследно конфронтирање лингвокултуролошких јединица заступљених у његовом саставу и применимо једну модерну научну парадигму дескрипције функционисања језика у интеракцији са културом у сегменту слике света који се односи на одраз православне духовности у руским и српским лингвокултуремама различитих нивоа. Свакако да је овај модел, са евентуалним модификацијама у зависности од самог језичког материјала, применљив и на лингвокултуролошки опис других релевантних сегмената стварности. Сматрамо да би његовом применом били постављени темељи конфронтационој руско-српској и српско-руској лингвокултурологији, која би у наредним етапама развоја прелазила и на анализу ширих концентара лингвокултуролошког материјала, онога који се идентификује на нивоу текста. У овоме видимо један од најактуелнијих задатака наше лингвистичке русистике.
20
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
Пример лингвокултуролошког поља „породични и родбински односи“. Зa лингвокултуролошку дескрипцију парадигме „породични и родбински односи“ определили смо се због богатства и разуђености терминологије сродства која се налази у основи анализираног лингвокултуролошког поља изразите лингвокултуролошке информативности његових конституената, лингвистичке описаности из монолингвалне – на материјалу српског (Р. Ракић, 1991), руског (из лексиколошке перспективе – Филин 1948; Моисеев 1962; Ломтев 1964; из перспективе лингвокултурологије – Воробьев 1997) и других словенских језика (поменућемо лингвокултуролошки релевантне радове Маслова 1997; Колесов 2000, делимично из конфронтационе руско-српске перспективе М. Рељић, 2000; М. Стефановић 2012) и, не на последњем месту, његове релевантности за формирање комуникативне, лингвистичке и социокултурне компетенције при учењу српског језика као страног. У вези са апликативним димензијама разматрања термина сродства за потребе наставе српског језика као инословенског и страног, напоменућемо да се чак и на највишем нормативном нивоу обучавања већи део овог веома разуђеног терминосистема усваја искључиво рецептивно или потенцијално, за потребе разумевања књижевних и публицистичких дела, док продуктивној употреби подлежу пре свега термини везани за ужу (нуклеарну) и, донекле, проширену породицу (фамилију), одабрани по начелу фреквентности, актуелности употребе, репрезентативности у односу на терминосистем и стилске неутралности (искључују се дијалектизми, архаизми, жаргонизми и супстандардна лексика уопште). У том смислу, напоменућемо да је основни минимум из терминосистема сродства за потребе усвајања руског језика као страног на нивоу А2, који је одабран за продуктивну употребу ограничен управо на први степен сродства, с тим што се за филолошки образовни профил и највиши нормативни ниво обучавања, актуелан на студијама србистике, знатно померају и квалитативни, и квантитатини оквири тога фрагмента вокабулара. Називи којима се изражавају сроднички односи присутни су у вокабулару свих језика (имају статус лингвистичке универзалије), јер је и само сродство универзална социјална категорија, једна од фундаменталних институција друштвене структуре. Образовање термина сродства у сваком конкретном језику, осим иманентним, интралингвистичким чиниоцима, битно је условљено структуром сродства у датој етносоциокултурној заједници. Упознавање са екстралингвистичким чињеницама које детерминишу структуру терминосистема сродства и одређују асоцијативни фон конкретних термина значајан је задатак лингвокултуролошке парадигме методике
О предмету и задацима лингвокултуролошких испитивања у славистици
21
наставе српског језика као инословенског и страног. У његовом испуњавању значајног удела може имати узимање у обзир матерњег језика и културе студената. Примера ради, у ситуацији руско-српског билингвизма, карактеристичној не само за руске и студенте србистике / славистике из бивших совјетских република, који руским владају или као матерњим, или као језиком друштвене средине, него и за већину страних студената на славистичким катедрама, којима је руски, већ према заступљености у њиховим студијским програмима и одабраном профилу, главни или помоћни студијски предмет, постоји могућност коришћења лингвистичких и екстралингвистичких чињеница које ће обезбедити позитиван трансфер (фацилитацију) или предупредити интерференцију приликом усвајања елемената лингвокулттуролошког поља „Породични и родбински односи“ – сваког понаособ и у њиховој међусобној повезаности. Рецимо, чиниоци који ће битно олакшати приступ усвајању на екстралингвистичком, а посредно и на интралингвистичком (у овом случају паремиолошком) плану везани су за ослањање на у руској култури такође изражене вредносне категорије привржености породици и широј фамилији („Русский человек без родни не живет“), уважавања и неговања породичних веза („Всякий мирянин своему брату семьянин“), старања за слогу међу сродницима и јединство породице („Вся семья вместе, так и душа на месте“, „Вся семья горох молотить“, „В семье и каша гуще“), као и за атрибуте традиционалне породице – доминацију мушкарца („Отец всему голова“), кључну улогу жене у вођењу домаћинства („Дом матерью держится“), тежњу ка строгој контроли у васпитању деце („Умел дитя родить, умей и научить“), потчињавање млађих старијима („Чти отца своего“). У даљем излагању најпре ћемо указати на неке специфичне црте српског терминосистема сродства, да бисмо затим понудили и неке елементе контрастивног постављања српског и руског материјала у лингводидактичке сврхе. У литератури је констатовано да је у поређењу са терминологијама већине словенских народа (не рачунајући јужни огранак) фонд термина сродства у Срба упадљиво велики (најпотпунији преглед, израђен на основу Вуковог Српског рјечника из 1852, Рјечника хрватскога језика Ф. Ивековића и И. Броза, Рјечника турцизама А. Шкаљића и Рјечника хрватскога или српскога језика ЈАЗУ, даје Рјечник терминологије сродства Р. Ракића, 1991). Узрок стварања веома детаљних, специјализованих назива, типа свастичић, ђеверичић, одивичић и сл. налази се у специфичном формама друштвеног устројства на нашем тлу – племенском уређењу на црногорском и околном подручју и задружној породици – у већини других крајева. И у једном и у другом организационом систему ради се о бројнијим и гушћим сроднич-
22
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
ким контактима у оквирима релативно већих скупина сродника упућених на заједнички живот или просторну близину њихових пребивалишта. За адекватан лингводидактички приступ материји која је предмет нашег интересовања ваља имати на уму и чињеницу да је српска породица током историјског развоја имала доста устаљене облике, с јачом или слабијом (социјално детерминисаном) превагом задружне, проширене над инокосном, нуклеарном породицом, и такво је стање доминирало отприлике до Другог светског рата. Такође, за разматрање тзв. правог сродства, у чији састав улазе (а) родбина – крвно, генетско сродство, „род“. „крв“, „својта“, (б) брачна веза и (в) сродбина – сродство успостављено путем брака, ваља имати на уму чињеницу да је брак у српском народу, и поред вековних исламских утицаја, по правилу моногаман; полигамне форме нису се шире уобичајиле ни када су, у време турске владавине, међу исламизираним становништвом биле дозвољене законским и верским прописима. Обичајне, ритуалне и црквеноправне претпоставке условиле су и успостављање вештачких сродничких веза – грађанског (путем усвајања) и духовног сродства (кумство, побратимство, посестримство, сродство по млеку). У свим овим формама сродства веома је изразит утицај социокултурних чинилаца, чије идентификовање је предмет лингвокултуролошке обраде у настави српског језика у инословенским срединама. Рецимо, потребно је указати на специфичности институције кумства – трајног (наследног) и пригодног типа. У народу, тако, постоји крштено и венчано, али и „шишано“, „кумство умира освете“, „кумство невоље“ и сл. Кум као духовни сродник је изузетно поштован (Бог па кум), он има моралне, обичајне и црквеноправне обавезе не само према ономе коме је кумовао (кумашинчу, кумчету), него и према ужој и широј родбини. За разматрање проблематике сродства од значаја је и чињеница да се у српском народу оно не ограничава на генетско и сродство успостављено путем брака него се, у неким крајевима, односи и на особе које имају исту крсну славу, чак и уколико се ништа не зна о њиховом заједничком пореклу, или на особе које носе исто презиме (племе). Нешто ужа групација јесте братство – група сродника повезаних крвним сродством, састављена од више родова – фамилија заједничког порекла, истог братственичког презимена, исте крсне славе и једнаких других обичаја, са неким заједничким установама и одређеним облицима својине (В. Чубриловић). Ови облици сродства немају еквиваленте у руској култури, што изискује детаљно лингвокултуролошко коментарисање при семантизацији лексема за њихово означавање, уз коришћење одговарајућих прагматичних и пројективних текстова.
О предмету и задацима лингвокултуролошких испитивања у славистици
23
У српској терминологији сродства издваја се неколико етимолошких стратума. Праиндоевропског су порекла термини за чланове уже, нуклеарне породице (син, мајка, отац, брат, кћер, сестра), а општесловенског термини за децу брата или сестре и за брачне другове и једних и других, затим стриц, маћеха, очух, пасторак, посинак, поћерка, као и термини настали редупликацијом слогова, типа срп. деда, тета, баба, нана, рус. тетя, дядя, няня и сл. Са становишта лингвокултуролошке обраде најзанимљивији су случајеви лексичких контаката, односно присуство позајмљеница из других језика у овој сфери (амиџа, бабо, даиџа, балдуза – оријентализми, куњадо, небуд – италијанизми, шогор – хунгаризам и сл.). Скреће се пажња да у неким случајевима постоје реалне демографске претпоставке које су условиле одомаћивање позајмљеница из сфере сродства у српском језику – рецимо, присуство турцизама је, по свој вероватноћи, одраз мешовитих бракова између Османлија и српских жена; „ако је прихваћен и тако широко одомаћен термин бабо за оца, то је отуд што су, нарочито у време турске државне и војне експанзије, очеви заиста били прави Турци“ (Т. Кулишић). Оправданост овакве претпоставке посредно доказује територијална распрострањеност овога термина – његова везаност за крајеве који су били под јаким турским утицајем и за муслиманско становништво. Опет, разлози за одомаћивање термина страног порекла могли су бити и интралингвистички, везани за постизање језичке економије употребом термина једноставнијих за изговор а са ширим обухватом значења (кузен, шогор, куњадо) (Р. Ракић). Лингвокултуролошка анализа терминосистема сродства у српском језику открива још једну значајну чињеницу везану за друштвено устројство. Наиме, изразита превага термина везаних за мушке сроднике, њихово узимање за основу при грађењу термина за женске сроднике и одсуство облика женског рода у бројним случајевима несумњиво сведочи о патријархалности традиционалне друштвене организације у Срба. Ово је чињеница културе оличена и у руском терминосистему сродства посматраном у тоталитету и на нивоу појединих његових елемената. Примера ради, Митра Рељић понудила је комплесну и вишедимензионалну (на нивоу компонентне анализе лексема, као и разматрања лингвокулутролошког потенцијала фразеологизама, паремија и прецедентних текстова српске и руске књижевности) компаративну анализу лингвокултуреме срп. отац/ рус. отец, из које се може извести низ закључака који потврђују примат оца у традиционалној породици. Марија Стефановић је компарирањем асоцијативних поља срп. син/ рус. сын и срп. кћи/ рус. дочь дошла до закључака о престижнијем социјалном статусу мушког у односу на женско дете пре свега у српској, а донекле и у руској породици, за шта је нашла потвр-
24
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
ду и у репрезентативном паремиолошком корпусу. Слично томе, анализом асоцијативног поља зет и снаха иста ауторка утврдила је да се у свести просечног носиоца српског језика за зета везује више позитивних него негативних реакција, док број негативних реакција више него двоструко премашује број позитивних када се ради о снахи, док у руској језичкој свести негативни стереотипи о снахи нису толико изражени. Одабир карактеристичног лексичког, афористичког, фразеолошког материјала и његова адекватна презентација у настави српског језика као страног могу код студената изградити репрезентативне представе о односима у традиционалној српској породици. Лингвокултуролошка информација у језичком материјалу не мора бити изражена искључиво експлицитно (нпр. као у паремијама које говоре о престижности имања мушке деце у односу на женску – Кад се ђетић роди, и цигле се на кући овеселе, Жудна мати и и девојчету је рада, или о обавези да синови помажу родитељима у старости и проблемима који настају уколико они то не чине – У стотини хвала, а у једном храна; Док отац храни синове, не чу нико; а док синови оца, зачу свак), него и имплицитно. Тако, неки фразеологизми посредно сведоче о значају родбинских веза у свести носилаца српског језика. Рецимо, претеривање у позивању на сродство са неком особом или породицом у циљу задобијања извесних привилегија представљало је прототипску ситуацију за појаву низа фразеологизама којима се шаљиво или иронично изражава предалеко или измишљено сродство. Тако, Вуков Рјечник наводи: куњадо бабе ђедове „рече се ономе који хоће силом да се своји с киме“; наше секе њезине неке Вуке Вукареде Вукићеве жене рођени неђеверни пасторак користи се „кад ко ћера својакање до у бог зна које кољено“, а слични су и изрази девете пеке звекетало, десете вуруне жарило, кумине куме кума па њезине друге из првога села ђеверичић, моје прија-Јеке па њезине секе ручнога девера рођено пасторче и др. (у савременом језику најраширенији фразеологизам овога типа је девете тете дете). Изузетно подстицајан материјал за лингвокултуролошка истраживања у области породичних и родбинских односа пружа паремиолошки фонд. Овде ћемо понудити илустративни материјал из паремиолошког фонда српског и руског језика, са напоменом да је комплексну и вишедимензионалну анализу ове проблематике понудила Марија Стефановић. У српском и руском језику постоји велики број пословица које се односе на чланове породице. Оне обухватају најважније сфере живота у заједници и представљају кондензовану илустрацију запажених појава које се коментаришу и оцењују на позитиван или негативан начин, стимули-
О предмету и задацима лингвокултуролошких испитивања у славистици
25
шући одређен начин понашања или га осуђујући. С обзиром на то да су засноване на животном искуству стеченом у одређеној средини, пословице одсликавају виђење света у оквирима заједнице, и могу имати специфичности које су искључиво мотивисане актуелним културним обрасцима, или могу бити заједничке за више заједница. Није ретка појава да су паремије противуречне, што значи да пружају могућност сагледавања ситуације са различитих аспеката. На овај начин релативизацијом се даје могућност идентификације или самоидентификације свим члановима заједнице, што истраживачима омогућује боље разумевање стања у одређеном друштву. Пошто су у пословицама фиксиране ситуације до којих је долазило у свакодневном животу, и пошто су се те ситуације понављале, што је и изазвало потребу стварања пословица – оцена, савета, препорука или коментара, на основу њих можемо реконструисати слику света која је била актуелна у време настанка пословица. Пословице, изреке и фразеологизми пружају слику о стању у традиционалној породици, која је чувала наслеђен систем вредности и правила организације живота и рада у сеоској задрузи. У даљем излагању навешћемо неке пословице које су забележене у зборнику Српске народне пословице и изреке Вука Стефановића Караџића и у зборнику Пословицы русского народа В. И. Даља, a које је по семантичком критеријуму груписала проф. др Марија Стефановић1. У пословицама и изрекама проналазимо конкретизацију онога што мајка обично чини, што је њена обавеза или дужност, и можемо идентификовати својства које је језичка заједница сматрала најтипичнијим за мајку, као и уобичајене ситуације до којих је могло да дође у заједници а повезане су са мајком и њеним односом са потомством или ширим окружењем. Овде ћемо навести неке примере пословица из српског и руског језика које се односе на мајку, систематизованих по принципу блискости смисла. Мајка је еталон доброте: Жена для совета, теща для привета, а нет милей родной матери; Нет такого дружка, как родная матушка; При солнце тепло, а при матери добро; Тепло, да не как лето; добра, да не как мать; Слепой щенок и тот к матери ползет; Није нико милији од мајке; Пуна су уста мајке; Свакоме је своја мајка мила; Мајка ли је, сунце ли је? Док имаш матер, имаш све. Мајка се брине за исхрану деце: Была кабы матка, была б и увятка (т.е. пища); Мамка не матка. Мать – кормилица, а кормилица не мать; Жива ти је мати. Кад ко стигне баш када хоће да се једе. 1 Одломак из монографије: Стефановић, М. Језичка слика породице у руском и српском језику. Нови Сад: Филозофски факултет, 2012, стр. 71-84.
26
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
Мајчина храна (а нарочито млеко) има изузетан значај: Тако ми мајчине хране! Тако ми твоје хране! К матери; Нијеси ме задојила да ме можеш уклети; Мајчино млијеко. Каже се за добра чоека. Мајка има посебне моћи којима помаже својој деци: Материнская молитва со дна моря вынимает; Мать праведна – ограда каменна; Мајка родила, мајка лијечила; Мајчин благослов Бог најрадије прима. Нијемом ђетету ни мајка не може помоћи. Мајка је нежна према деци: У кого есть матка, у того голова гладка; Птица радуется весне, а младенец матери; Лати, није сватко мати. Узми што ти се даје, јер није сватко мати да ти да оно што је најбоље; Мајкина је љубав највећа; Мајчина љубав, дјетиње весеље; Мекано је крило материно; Лебди око њега као мати око ђетета; Негује га као мајка сина јединца. Мајка може претерано бринути: Днем денна моя печальница, в ночь ночная богомольница (мать); Да Бог ђетету не да оно што му отац и мати мисле! Јер отац и мати обично мисле о свакаквој несрећи која би се ђетету, кад није код њих, могла догодити; Мајка што мисли својему детету да не да Бог; Мајчина је брига највећа. Мајка може да размази децу, што се не сматра добрим: Матушкин сынок; Матушкин запазушник; Засиженное яйцо всегда болтун (т.е. баловень); Матушкин сынок, да батюшкин горбок (и баловень, и упрям); Мајка може бити некритична према деци (као и отац): Дитя хоть криво, да отцу, матери мило; Кто девку хвалит? Отец да мать; У кого девка хороша? – У матки. – У кого сын умен? – У батьки; Хороша дочь Аннушка, коли хвалит мать да бабушка. Није лако бити мајка јер је напорно водити рачуна о малој деци: Не устанешь детки рожаючи, устанешь на место сажаючи; Ласно је готовом детету мајка бити. Мајка је одговорна за васпитање деце (посебно у млађем узрасту): Народила, да не научила; Нарожать нарожала, а научить не научила; Не учила сына, когда кормила, а тебя кормить станет, так не научишь. Мајка је одговорна за добро васпитање кћерке, и кћерка је онаква каква је мајка: Гледај мајку, а узми шћерцу; По мајци ћеш познати каква је ћерка; Јагње овцу продаје, мајка ћерку удаје; Каква мајка онаква и ћерка. У кого девка хороша? – У матки. – У кого сын умен? – У батьки. Хороша дочь Аннушка, коли хвалит мать да бабушка. Мајка може да се наљути на своју децу: Боље би било да сам родила камен; Боље би било да сам родила клупко пређе (него њега). Рече мати за своје неваљало дијете; Да сам га на уста родила (ударила бих га). Рече се за дијете кад што скриви.
О предмету и задацима лингвокултуролошких испитивања у славистици
27
Мајчина љутња брзо пролази, а евентуално физичко кажњавање детета није претерано строго: Матерни побои не болят; Мать и бия не бьет; Мать и высоко подымет, да не больно опустит руку; Своя матка и бьет, так гладит, а чужая и гладит, так бьет; Мајка била – мајка мила; И кад куне мати благосиља. Ко није добар према мајци (родитељима) неће добро проћи: Отцовская клятва сушит, а материна коренит; Не поживут дней своих, иже прогневят отца и мать; Покояй матерь свою волю божию творит. Не оставляй отца и матери на старости лет, и бог тебя не оставит; Греота је и на мајчин 'лад згазнут; Ко заборави мајку, њега ће Бог; Ко удари мајку, рука му отпала! Деца треба да брину о остарелој мајци, али то није увек случај: Мать пазуху прорвала, деткам прячучи, а детки пазухи (или: две) прорвали – от матки прячучи; Матернее сердце в детках, а детское в камне; Детки поспели – отца, мать до веку доспели; Једној мајци лако је да исхрани десет синова, а њима је тешко исхранити једну мајку; У девет хвала, у једном храна. Мати се обично многим синовима хвали и поноси, а и један је може онако хранити као и деветорица; Боље је с мужем од гумна до гумна него (самој) од сина до сина. Боље се удовици удати, макар с мужем просила, него да је синови хране. У Котору. Највећа мајчина жалост је смрт деце: Молода жена плачет до росы утренней, сестрица до золота кольца, мать до веку; Вруће су мајчине сузе. (Нико не жали као мајка); Мајка жали док не умре; Срећну мајку деца сахрањују, а несрећна децу. Мајка је срећна када су јој деца добра. Мајка има већи значај за децу од оца: Без отца – полсироты, а без матери и вся сирота; Отцов много, а мать одна (т.е. отца легче заменить); Кад умре некоме отац, онда му је умро само отац; а кад умре мајка, онда су му умрли и отац и мајка. Анализа садржаја пословица указује на то да је мајка еталон доброте, брижна, понекад претерано нежна и некритична према својој деци. Чини се да су то разлози за настанак пословица које говоре да је за децу (или, можда је боље рећи, за психолошку добробит деце) мајка важнија од оца. Мајчин задатак је да храни децу, и посебна својства се приписују мајчином млеку. Даље, мајка је пред заједницом одговорна за васпитање деце, посебно у млађем узрасту, а има посебан однос са кћерком. Признаје се да је бављење децом тежак и захтеван посао, и да се дешава да деца не враћају тај дуг родитељима. Понекад мајка и деца буду у сукобу, али то је краткотрајно. Физичко насиље од стране мајке се толерише (јер, сматра се, није претерано нити намерно усмерено да би нашкодило детету), док је оно према
28
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
мајци строго санкционисано. Највећим успехом мајке сматра се успешно дете, а највећа несрећа је када оно умре. Модел лингвокултуролошког поља, као што смо показали, омогућава комплексно проучавање лексичких лингвокултурема у интеракцији са лингвокултуремама других нивоа и овладавање српским језиком као страним у интеракцији са националном културом коју он опслужује. Предност функционалне презентације културолошки маркираног лексичког материјала састоји се у повезивању јединица разних нивоа и могућности концентричне расподеле тога материјала, тако да квантитативне и квалитативне димензије сваког концентра буду адекватне параметрима лингвистичке, комуникативне и социокултурне компетенције која се формира у свакој конкретној етапи учења језика. Описана методолошка парадигма може наћи своју примену у препаративној (састављање наставних програма, уџбеника, приручника), оперативној (извођење наставе) и евалуационој етапи (састављање критеријума и механизама контроле и аутоконтроле, корекције и аутокорекције).
Савремене тенденције у лингвокултурологији
261
ИЗВОРИ Караџић, Вук Стефановић. Српске народне пословице. Приредио Мирослав Пантић, Београд: Просвета – Нолит, 1987. РСАНУ – Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1–. Београд: Српска академија наука и уметности, 1959–.
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА Бартмињски, Јежи. Језик – слика – свет. Етнолингвистичке студије. Приредио Дејан Ајдачић, превела Марта Бјелетић, Београд: Slovo Slavia, 2011. Брагина, М.А, В.В. Дронов, Н.А. Красс, В.П. Синячкин, Е.Ф. Тарасов. Лингвокультуроведческие аспекты формирования языкового сознания иностранных студентов в процессе изучения русского языка. Под научной редакцией В.М. Филиппова, Москва: Российский университет дружбы народов, 2008. Драгићевић, Рајна. Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2010. Јовановић, Јелена. Књига српских народних пословица I, II. Београд: Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, 2006. Кончаревић, Ксенија. Примена модела лингвокултуролошког поља у настави српског као инословенског језика. Весна Крајишник (ур.) Српски као страни језик у теорији и пракси II. Београд: Филолошки факултет, 2011, 57–67. Маслова, В. А. Лингвокульогия, 3-е издание, Москва: Издательский центр „Академия“, 2007. Милићевић, Софија. Фреквенција именица у српским народним пословицама. Необјављени мастер рад, одбрањен 30. октобра 2011. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду, под менторством проф. др Рајне Драгићевић. Мршевић-Радовић, Драгана. Фразеологија и национална култура. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008. Пантић, Мирослав. Поговор, у: В.С. Караџић. Српске народне пословице. Приредио Мирослав Пантић, Београд: Просвета – Нолит, 1987, 353–390. Стефановић, Марија. Језичка слика породице у руском и српском језику. Нови Сад: Филозофски факултет, 2012. Телия, В.Н. Русская фразеология. Семантический, прагматический и лингвокультурологический аспекты. Москва, 1996: Языки русской культуры.
ЛИТЕРАТУРА У овој књизи после сваког поглавља наводили смо основну литературу као оријентир за самостални рад. За дубље проучавање лингвокултурологије, које се може наставити и на вишим нивоима студија и у каснијем усавршавању, дајемо и додатни списак литературе7, наведене азбучним редом. Да би проучавање лингвокултурологије било што актуелније, избор и препоручивање литературе препуштамо наставницима и менторима на мастер и докторским студијама. И овај попис литературе треба допуњавати и актуализовати новим издањима. 1. Аверинцев С. С. Попытки объясниться: Беседы о культуре. М., 1988. 2. Аверинцев С. С. Символ // Литературный энциклопедический словарь. М., 1987. 3. Аврамова В. Компоненты лингвокультурологического концепта // VIII Международный симпозуим МАПРЯЛ 2002. Теоретические и методические проблемы русского языка как иностранного в начале XXI века. Велико Търново, 2002, 377-382. 4. Алексеева Л. М. Метафоры, которые мы выбираем: (Опыт описания индивидуальной концептосферы) // С любовью к языку: Сб. науч. тр. Москва; Воронеж, 2002. 5. Антипов Г. А., Донских О. А., Марковина И. Ю., Сорокин Ю. А. Текст как явление культуры. Новосибирск, 1989. 6. Апресян Ю. Д. Образ человека по данным языка // Вопросы языкознания, 1995, №1. 7. Арнольд М. М. Введение в лингвокультурологию. М., 1994. 8. Арутюнова Н. Д. Язык и мир человека. М., 1999. 9. Арутюнова С. А., Багдасаров А. Р. Язык – культура – этнос. М., 1994. 10. Ассоциативный словарь русского языка. Русский ассоциативный словарь. (Караулов Ю. Н., Сорокин Ю. А., Тарасов Е. Ф., Уфимцева Н. В., Черкасова Г. Я.) Кн.1-6, М., 1994-1998. 11. Аскольдов С. А. Концепт и слово // Русская словесность. От теории словесности к структуре текста. Антология. Под ред. проф. В. П. Нерознака. М.: Academia, 1997. 12. Бабушкин А. П. Типы концептов в лексико-фразеологической семантике языка. Воронеж, 1996. 7 За литературу на српском језику читаоце упућујемо на библиографије југословенске и српске лингвистичке русистике којима је обухваћен период од 1945. до 2000. (в. списак на крају првог поглавља), као и на часописе Славистика и Руски језик као инословенски, у којима се редовно публикују и прилози из лингвокултурологије.
Литература
263
13. Болдырев Н. Н. Концепт и значение слова // Методологические проблемы когнитивной лингвистики. Воронеж, 2001. 14. Брагина А. А. Лексика языка и культура страны. М., 1978. 15. Брагина Н. Г. Социокультурные конструкты в языке. М.,2005. 16. Булыгина Т. В., Шмелев А. Д. Языковая концептуализация мира. На матер. русской грамматики. М., 1997. 17. Бурвикова Н. Д., Костомаров В. Г. Лингвокультурологические единицы в обучении русскому языку // В: Лингвистическое и культурное разнообразие – фактор европейского развития. Русский язык в контексте Европейского года языков. Bukureshti, 2001, 15-21. 18. Бурвикова Н. Д., Костомаров В. Г. Об одной из единиц описания текста в аспекте диалога культур. – Иностранне языки в школе, 2000, № 5. 19. Буркхарт Ф. Язык, социальное поведение и культура // Образ мира в слове и ритуале. М., 1992. 20. Бурукина O. A. Проблема культурно детерминированной коннотации в переводе: Автореф. дис.... канд. филол. наук. М., 1998. 21. Вайнрайх У. Языковые контакты. Киев, 1978. 22. Вейсгербер Й. Л. Родной язык и формирование духа. М., МГУ, 1993. 23. Вейсгербер Й. Л. Язык и философия // Вопросы языкознания. 1993, №2. 24. Вальденфельдс Б. Своя культура и чужая культура. Парадокс науки о «Чужом» // Логос. 1994, № 6. 25. Ван Дейк Т. А. Язык. Познание. Коммуникация. М., 1989. 26. Василева Н., Димитрова Г. Культурно-языковая картина мира в словарном описании // VIII Международный симпозуим МАПРЯЛ 2002. Теоретические и методические проблемы русского языка как иностранного в начале XXI века. Велико Търново, 2002. 27. Вежбицкая А. Понимание культур через посредство ключевых слов. М., 2001. 28. Вежбицкая А. Сопоставление культур через посредство лексики и прагматики. М., 2001 29. Вежбицкая А. Язык. Культура. Познание. М., 1996. 30. Вендина Т. Русская языковая картина мира сквозь призму словообразования (Макрокосмос). М., 1998. 31. Вендина Т. Языковое сознание и методы его исследования // Вестник МГУ. Серия 19. Лингвистика и межкультурная коммуникация. 1999. 32. Вербицкая Л. А. Слово и текст в диалоге культур. МАПРЯЛ, М., 2000. 33. Верещагин Е. М., Костомаров В. Г. В поисках новых путей лингвострановедения: гипотеза (лого)эпистемы. Мирознание вне и посредством языка. М.2002.
264
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
34. Верещагин Е. М., Костомаров В. Г. Лингвострановедческая теория слова. – М., 1980. 35. Верещагин Е. М., Костомаров В. Г. Национально-культурная семантика русских фразеологизмов // Словари и лингвострановедение. М.э 1982. 36. Верещагин Е. М., Костомаров В. Г. Язык и культура. Три лингвострановедческие концепции: лексического фона, речеповеденческих тактик и сапиентемы. М., Индрик, 2005. 37. Верещагин Е. М., Костомаров В. Г. Язык и культура. Лингвострановедение. М., 1990. 38. Владова И. Лингвокультурная двойственность переводного художественного текста // В: Слово. Юбилеен сборник, посветен на 70-годишната на проф. Ирина Червенкова. С., 2001, 271-280. 39. Воркачев С. Г. Культурный концепт и значение // Труды Кубанского государственного технологического университета. Сер. Гуманитарные науки. Т. 17, вып. 2. - Краснодар, 2003. 40. Воркачев С. Г. Лингвокультурология, языковая личность, концепт: Становление антропоцентрич. парадигмы в языкознании // Филологич. науки, 2001, № 1. 41. Воробьев В. В. Культурологическая парадигма русского языка. М., 1999. 42. Воробьев В. В. Лингвокультурологическая парадигма личности. М.: Рос. ун-т дружбы народов, 1996. 43. Воробьев В. В. Лингвокультурология. Теория и методы. М., 1997. 44. Воробьев B. B. Прагматические аспекты лингвокультурологии // Социопрагматика и преподавание иностр. языков: Сб. науч. тр. - М.: МГИМО, 1997. 45. Воробьев В. В. О понятии лингвокультурологии и ее компонентах // Язык и культура. Киев, 1993. С. 42-48. 46. Воробьев В. В. О статусе лингвокультурологии // Материалы IX Конгресса МАПРЯЛ. Братислава, 1999. 47. Гак Г. В. Сравнительная типология французского и русского языков. Л., 1977. 48. Гачев Г. Д. Национальные образы мира. Космо-Психо-Логос. М., 1995. 49. Голованивская М. К. Французский менталитет с точки зрения носителя рус. яз. М., 1997. 50. Горелов И. Н. Невербальные компоненты коммуникации. М., 1980. 51. Гудков Д. Б. Межкультурная коммуникация. М., 2000. 52. Гудков Д. Б. Прецедентные имена в языковом сознании и дискурсе // Материалы IX Конгресса МАПРЯЛ. Братислава, 1999.
Литература
53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60.
61. 62.
63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70.
265
Гумбольдт В. Избранные труды по языкознанию. М., 1984. Гумбольдт В. Язык и философия культуры. М., 1985. Гуревич Н. С. Философия культуры. М., 1994. Дмитриева О. А. Культурно-языковые характеристики пословиц и афоризмов (на материале французского и русского языков) – Диссертация канд. филол. наук – Волгоград, 1997. Добровольский Д. О. Национально-культурная специфика во фразеологии // ВЯ, 1997, № 6. Дорожкина Т. Н. О «трех китах» формирования языковой личности // Мир русского слова, №2, 2003. Елизарова Г. В. Культурологическая лингвистика : опыт исследования понятия в методических целях. СПб. : Бельведер, 2000. Жданова В. В. Пословицы и поговорки как источник изучения русского культурно-языкового сознания .// Культурные слои во фразеологизмах и дискурсных практиках : [сб. ст.] / Ин-т языкознания РАН ; отв. ред. В.Н. Телия. - М. : Языки слав. культуры, 2004. Жинкин Н. И. Язык. Речь. Творчество. М., 1998. Журкони И. Культурологическиий подход к обучению русскому языку // Лингвистрическое и культурное разнообразие – фактор европейского развития. Русский язык в контексте Европейского года языков. Bukureshti, 2001, 58-61. Зализняк А. и др. Ключевые идеи русской языковой картины мира // Отечественные записки, 2002, № 3. Занглигер В. Ф. Пословица как языковая единица // В: Слово. Юбилеен сборник, посветен на 70-годишната на проф. Ирина Червенкова. С., 2001, 240-250. Захаренко И.В. Прецедентные высказывания как объект лингво-когнитивного анализа // Материалы IX Конгресса МАПРЯЛ. Братислава, 1999. Иванова E.В. Пословичные картины мира (на материале англ. и рус. пословиц). СПб.: Филол. ф-т СПбГУ, 2002. Канон, эталон, стереотип в языковом сознании и дискурсе: Научная дискуссия в Институте языкознания РАН // Язык, сознание, коммуникация. Вып. 9. М., 1999. Карасик В. И. Культурные доминанты в языке // Языковая личность: культурные концепты. Волгоград – Архангельск, 1996. Карасик В. И. О категориях лингвокультурологии // Языковая личность: проблемы коммуникат. деятельности. Волгоград, 2001. Карасик В. И. Языковой круг: Личность, концепты, дискурс. Волгоград, 2002.
266
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
71. Караулов Ю. Н. Роль прецедентных текстов в структуре и функционировании языковой личности // Научные традиции и новые направления в преподавании русского языка и литературы. Доклады советской делегации на VI конгрессе МАПРЯЛ. М.: Русский язык, 1986. 72. Караулов Ю. Н. Русский язык и языковая личность. М., 1987. 73. Караулов Ю. Н. Языковое сознание как процесс (Теоретические предпосылки одного эксперимента) // В: Слово. Юбилеен сборник, посветен на 70-годишната на проф. Ирина Червенкова. С., 2001, 126-135. 74. Ковалева Т. Ю. О содержательных контекстах понятия “концепт”: от В. Гумбольдта и А.А. Потебни к А. Вежбицкой и Ю.С. Степанову // Язык. Человек. Картина мира. Омск, 2000. 75. Коваль О. А. Понятие и культурный концепт в лингвистике // Вестник Московского гос. обл. университета, Серия «ЛИНГВИСТИКА» № 1. Москва, МГОУ, 2007. 76. Ковшова М. Л. Культурно-национальная специфика фразеологических единиц: Когнитивные аспекты: Автореф. дис. ...канд. филол. наук / Ин-т языкознания РАН. М., 1996. 77. Колесов В. В. “Жизнь происходит от слова…”. СПб, 1999. 78. Колесов В. В. Что такое лингвокультурология. Круглый стол // Мир русского слова, 2000, 2. 79. Колесов В. В. Язык и ментальность. Серия: Slavica Petropolitana. СПб., Петербургское востоковедение, 2004. 80. Колшанский Г. В. Объективная картина мира в познании и языке. М., 1990. 81. Корнилов О. А. Языковые картины мира как производные национальных менталителов. - М., 1999. (2-е изд. 2002) 82. Костомаров В. Г. Американская версия лингвострановедения (обзор концепции "литературной грамотности") // Русский язык за рубежом. 1989. № 6. 83. Костомаров В. Г. Бурвикова Н. Д. Как тексты становятся прецедентными // Русский язык за рубежом. 1994. №1. 84. Костомаров В. Г., Бурвикова Н. Д. Современный русский язык и культурная память // Этнокультурная специфика речевой деятельности. М., 2000. 85. Костомаров В. Г. Языковой вкус эпохи. М., 1994. 86. Красных В. В., Гудков Д. Б. Когнитивная база и прецедентные феномены в системе других языков. М., 1997. 87. Красных В. В. Этнопсихолингвистика и лингвокультурология : лекц. курс – М. : Гнозис, 2002.
Литература
267
88. Крысин Л. П. Иноязычные слова в современном русском языке. М., 1968. 89. Кубрякова Е. С. Концепт // Краткий словарь когнитивных терминов. М., 1996. 90. Кузнецов А. М. Национально-культурное своеобразие слова // Язык и культура: Сб. обзоров. М.: ИНИОН АН СССР 1987. 91. Культура, человек и картина мира. М., 1987. 92. Левяш И. Я. Культура и язык. Минск, 1998. 93. Леонтович О. А. Проблема понимания в процессе межкультурной коммуникации // Языковая личность: культурные концепты. Волгоград - Архангельск: Перемена, 1996. 94. Леонтьев А. А. Языковое сознание и образ мира // Язык и сознание: парадоксальная рациональность. М., 1993, 16-21. 95. Леонтьев А. Н. Человек и культура. М., 1961. 96. Лихачев Д. С. Концептосфера русского языка // Известия РАН, Серия литературы и языка, 1993, т.52, #1. 97. Лихачев Д. С. Культура как целостная динамическая система // Вестник РАН. - 1994. № 8. 98. Логический анализ языка. Культурные концепты. М.: Наука, 1991. 99. Логический анализ языка: Образ человека в культуре и языке. М., 1999. 100. Лосев А. Ф. Знак. Символ. Миф. Труды по языкознанию. М., 1982. 101. Лотман Ю. М. Внутри мыслящих миров // Символ в системе культуры. М., 1996. 102. Лотман Ю. М. Несколько мыслей о типологии культуры // Языки культуры и проблемы переводимости. М., 1987. 103. Лотман Ю. М. О двух моделях коммуникации в системе культуры // Semeiotike. Тарту, 1971. № 6. 104. Лотман Ю.М. Семиотика культуры и понятие текста // Русская словесность. От теории словесности к структуре текста. Антология. Под ред. проф. В.П. Нерознака. М.: Academia, 1997. 105. Лучинина Е. Н. Лингвокультурология в системе гуманитарного знания // Критика и семиотика. Вып. 7. Тверь, 2004. 106. Маковский М. М. «Картина мира» и миры образов // Вопросы языкознания. – 1992. № 6. 107. Маковский М. М. Удивительный мир слов и значений. М., 1989= 108. Маковский М. М. Язык - миф - культура. Символы жизни и жизнь символов. - М.: Ин-т русского языка им. В.В.Виноградова, 1996. 109. Маковский М. М. Язык – миф – культура // Вопросы языкознания, 1997, #1.
268
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
110. Максимчук Н. А. Нормативно-научная картина мира русской языковой личности в комплексном лингвистическом рассмотрении. Смоленск, 2002. Ч.1 – 204 с. Ч. 2 – 256 с. 111. Марков Б. В. Разум и сердце: История и теория менталитета. СПб., 1993. 112. Маслова В. А. Введение в лингвокультурологию. М., 1997. 113. Маслова В. А. Лингвокультурология. М., 2001. 114. Маслова В. А. Связь мифа и языка // Фразеология в контексте культуры. М., 1999. 115. Маслова В. А. Филологический анализ поэтического текста. Минск, 1999. 116. Мейе А. Сравнительный метод в историческом языкознании. М., 1954. 117. Мердок Дж. Фундаментальные характеристики культуры // Антология исследований культуры. Т. 1. Интерпретация культуры. СПб.: Университетская книга, 1997. 118. Мокиенко В. М. Образы русской речи. Л., 1986. 119. Молчановский В. В. Преподаватель русского языка как иностранного. М., 1998. 120. Мурзин Л. Н. О лингвокультурологии, ее содержании и методах // COLLEGIUM. 1997. №1. 121. Мыльников А. С. Картина славянского мира: Взгляд из Восточной Европы. СПб., 1996. 122. Нерознак В. П. От концепта к слову: к проблеме филологического концептуализма // Вопросы филологии и методики преподавания иностранных языков. Омск: Изд-во ОМГПУ, 1998. 123. Никитина С. Е. Устная народная культура и языковое сознание. М., 1993. 124. Николаева Т. М. Текст // Лингвистический энциклопедический словарь. М.: Сов. энциклопедия, 1990. 125. Ольшанский И. Г. Лексика, фразеология, текст: Лингвокультурологические компоненты // Язык и культура. Вып. 2. М., 1999. 126. Ольшанский И. Г. Лингвокультурология: Методологические основания и базовые понятия // Язык и культура. Вып. 2. М., 1999. 127. Ольшанский И. Г. Этно(психо)семантика и национально-культурное своеобразие языков // Проблемы этносемантики: Сб. обзоров. - М.: ИНИОН РАН, 1998. 128. Попова З. Д., Стернин И. А. Понятие «концепт» в лингвистических исследованиях. Воронеж, 1999. 129. Потебня А. А. Из лекций по теории словесности. Лекция восьмая // Русская словесность: Антология. М., 1997.
Литература
269
130. Потебня А. А. Мысль и язык // Русская словесность. От теории словесности к структуре текста. Антология. М., 1997. 131. Потебня А. А. Символ и миф в народной культуре. М., 2000. 132. Почепчов О. Г. Языковая ментальность: способ представления мира // Вопросы языкознания. 1990. №6. 133. Проблема языка и картины мира в философии культуры XX века // Философия культуры. Становление и развитие. СПб.:Лань, 1998. 134. Прохоров Ю. Е. К проблеме «концепта» и «концептосферы» // Язык, сознание, коммуникация: Сб. статей / Отв. ред.В. В. Красных, А. И. Изотов. М.: МАКС Пресс, 2005.Вып. 30. 135. Прохоров Ю. Е., Стернин И.А. Русское коммуникативное поведение. М., 2002. 136. Прохоров Ю. Е. Национальные социокультурные стереотипы речевого общения и их роль в обучении русскому языку иностранцев. М., 2003. 137. Радченко О. А. Язык как миросозерцание: Лингвофилософская концепция неогумбольдтианства. М., 1997. Т. 1,2. 138. Савенкова Л. Б. Русская паремиология: семантический и культурологический аспекты. Ростов-на-Дону, 2002. 139. Сакусин П. Н. Филология и культурология. М., 1990. 140. Сепир Э. Избранные труды по языкознанию и культурологии. М., 1993. 141. Слышкин Г. Г. От текста к символу: лингвокультурные концепты прецедентных текстов в сознании и дискурсе. М., 2000. 142. Соколов Э. Ю. Культурология. М., 1994. 143. Солдатова М. А. Понятие лингвокультурного концепта в лингвистических исследованиях // II Международные Бодуэновские чтения: Казанская лингвистическая школа: традиции и современность (Казань, 11-13 декабря 2003 г.): Труды и материалы: В 2 т. Казань, 2003. Т. 2. 144. Солженицын А. И. Русский словарь языкового расширения. М., 1990. 145. Сорокин Ю. А. Теория лакун и оптимизация межкультурного общения // Единицы языка и их функционирование: Межвуз. сб. науч. тр. Саратов: Изд-во Сарат. ун-та, 1994. Вып. 4. 146. Сорокин П. А. Человек. Цивилизация. Общество. М., 1992. 147. Степанов Ю. С. Константы: Словарь русской культуры. Опыт исследования. М., 1997. 148. Стернин И. А. Концепт и языковая семантика // Связи языковых единиц в системе и реализации. Когнитивный аспект. Вып. 2. Тамбов, 1999. 149. Сукаленко Н. И. Отражение обыденного сознания в образной языковой картине мира. Киев, 1992.
270
ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА -
150. Тарасов Е. Ф. Язык и культура: методологические проблемы // Язык — Культура — Этнос. М.: Наука, 1994. 151. Тарланов З. К. Этнический язык и этническое видение мира // Язык и этнический менталитет. Петрозаводск, 1995. 152. Телия В. Н. Культурно-национальные коннотации фразеологизмов: От мировидения к миропониманию // Славянское языкознание: Докл. рос. делегации. М., 1993. 153. Телия В. Н. Метафоризация и ее роль в создании языковой картины мира // Роль человеческого фактора в языке. Язык и картина мира. М., 1988. 154. Телия В. Н. О методологических основаниях лингвокультурологии // XI Международная конференция «Логика, методология, философия науки». М.; Обнинск, 1995. 155. Телия В. Н. Роль образных средств языка в культурно-национальной окраске миропонимания // Этнопсихолингвистические аспекты преподавания иностранных языков. М., 1996. 156. Телия В. Н., Русская фразеология: Семантический, прагматический и лингвокультурологический аспекты. М., 1996. 157. Тарасов Е. Ф. Межкультурное общение – новая онтология анализа языкового сознания. – Этнокультурная специфика языкознания. М., 1996. 158. Телия В. Н. Русская фразеология. Семантический, прагматический, лингвокультурный аспекты. М., 1996. 159. Тер-Минасова С. Г. Язык и межкультурная коммуникация. М., 2000. 160. Тер-Минасова С. Г. Война и мир языков и культур. М., 2007. 161. Толстой Н. И. Этнолингвистика в кругу гуманитарных дисциплин // Русская словесность. От теории словесности к структуре текста. Антология. Под ред. проф. В.П. Нерознака. М.: Academia, 1997. 162. Толстой Н. И. Язык – словесность – культура – самосознание // Русский язык за рубежом, 1994, #5-6. 163. Толстой Н. И. Язык и народная культура: Очерки по славянской мифологии и этнолингвистике. М., 1995. 164. Трубецкой Н. С. История. Культура. Язык. М., 1995. 165. Уфимцева Н. В. Русские: опыт еще одного самопознания // Этнокультурная специфика языкового сознания. М., 1996, 139-162. 166. Уфимцева Н. В. Этнический характер, образ себя и языковое сознание русских // Языковое сознание:формирование и функционирование. М., 1998, 135-170.
Литература
271
167. Уфимцева Н. В. Языковое сознание и образ мира славян // Слово. Юбилеен сборник, посветен на 70-годишната на проф. Ирина Червенкова. С., 2001, 136-152. 168. Филкова П. Диахронический аспект лингвокультурологии // VIII Международный симпозуим МАПРЯЛ 2002. Теоретические и методические проблемы русского языка как иностранного в начале XXI века. Велико Търново, 2002, 32-40. 169. Филкова П. Единицы сопоставительной лингвокультурологии // VI Межународный симпозиум “Проекты по сопоставительному изучению русского и других языков”,1 - 5 июня 2004 г., Белград, 2004. 170. Филкова П. Сопоставительная лингвокультурология // Электронный ресурс http://www.russian.slavica.org/printout507.html 171. Филкова П. Церковнослвянский язык – сокровищница культурных ценностей православного христианства // Славянството и християнството на прага на третото хилядолетие. София, 27-28.09.2000. 172. Формановская Н. И. Коммуникативно-прагматические аспекты единиц общения. М., 1998. 173. Фразеология в контексте культуры. М., 1999. 174. Фурманова В. П. Межкультурная коммуникация и лингвокультуроведение в теории и практике обучения иностранным языкам. Саранск, 1993. 175. Хайруллин В. И. Лингвокультурологические и когнитивные аспекты перевода: Автореф. дис.... докт. филол. наук. М., 1995. 176. Хроленко А. Т. Основы лингвокультурологии. М.: Флинта : Наука, 2005. 177. Худяков А. А. Концепт и значение // Языковая личность: культурные концепты. Волгоград - Архангельск: Перемена, 1996. 178. Черданцева Т. З. Идиоматика и культура (постановка проблемы) // ВЯ. 1996, № 1. 179. Шмелев А. Д. Русская языковая картина мира. М., 2002. 180. Этническое и языковое сознание. М., 1995. 181. Юнг К. Г. Архетип и символ. М., 1991. 182. Язык. Сознание. Этнос. М., 1994. 183. Язык и модель мира. М.: Наука, 1993. 184. Язык и этнический менталитет. Отв. ред. Тарланов З.К. Петрозаводск, 1995. 185. Язык-система. Язык-текст. Язык-способность. М., 1995. 186. Яковлева Е. С. О понятии «культурная память» в применении к семантике слова // ВЯ. 1998, № 3. 187. Яковлева Е. С. Русская языковая картина мира. М.: Гнозис, 1994.
Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић
Ксенија Кончаревић ЈЕЗИК И КУЛТУРА - СЛАВИСТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА Рецензенти Др Предраг Пипер, редовни члан САНУ, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Др Дара Дамљановић, редовни професор Филозофског факултета Универитета у Београду Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд тел. 011 32 86 339, 064 124 26 26 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Припрема за штампу Иван Јовановић Корице Мирко Тољић Штампа Невен тираж 300 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.16’373 811.16’373:811’373 КОНЧАРЕВИЋ, Ксенија Језик и култура : славистичка перспектива / Ксенија Кончаревић. Београд : Јасен, 2018 (Београд : Невен). - 271 стр. ; 24 cm. (Библиотека Језикословље / [Јасен, Београд]) „Ова књига настала је у оквиру рада на пројекту Православног богословског факултета Универзитета у Београду под насловом ’Српска теологија у ХХ веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту историјска и савремена перспектива’, потпројекат ’Славистичка истраживања у теолингвистици’,” ... --> прелим. стр. - Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 29-31, 261-171. ISBN 978-86-6293-082-8 a) Словенски језици - Лексика b) Словенски језици - Страни језици - Компаративна анализа COBISS.SR-ID 267299340