Предраг Мутавџић
АНЕГДОТЕ И ЗАНИМЉИВОСТИ СА БАЛКАНА
Београд, 2008.
Умесо увоа Човек се понекад пита има ли краја чудима. И о каквим то чудима можемо говорити? Засигурно је да је Балканско полуострво чудо само за себе. Нераскидиви је део Европе, а опет тако удаљен од њега, и поред чињенице да су три балканске земље (Румунија, Бугарска, Грчка) већ чланице Европске уније. Тако је специфичан, а опет сасвим обичан. Веома разноврстан, а надасве јединствен. Колико је нама до сада познато, по први пут у нас се појављује једна књига на нашем језику посвећена искључиво Балкану и свим Балканцима, која би врло лако могла постати пандан Риплијевом Јесе ли знали...?. Између осталог, њена је вредност и та што на прилично малом месту износи читав низ посебности и нама сасвим мало или скоро ни мало познатих ствари, ствари о којима би ипак требало да знамо много. Већ сама наша констатација показује колико у довољној мери не познајемо географски простор на коме смо поникли и на коме живимо, са једне стране, односно колико не познајемо наше суседе, са друге. И без обзира на чињеницу да нам се чини како смо добро упућени у Балкан и у балканске народе, по неписаном правилу
Предраг Мутавџић – Анеое и занимљивоси са Балкана
ће нам слика ипак бити недовршена. Управо из тог разлога је основна вредност књиге коју држите у рукама – да макар делимично попуни постојеће видне празнине у нашем знању. А посебно када је реч о нашем, међубалканском, познавању. Ова нам књига не понавља познато. Можемо ту и тамо наићи на неке подударности и сличности са догађајима из европске историје, као у анегдотским причама о кромпиру. Но већина изнетих елемената за просечно образованог читаоца никако не може бити понављање већ претходно сазнатог. Књига сваким својим редом, страницом, поглављем открива многобројне садржаје до којих су дошли тек ретки радозналци. Сâм аутор, доктор Предраг Мутавџић, стручњак за балканологију и неохеленистику, доцент на Филолошком факултету у Београду, због природе посла којим се бави као и личне мотивисаности и унутрашње радозналости, био је у прилици да се свестраније и далеко боље упозна са Балканом и Балканцима. То је имало за крајњу последицу да он неумитно зађе у велику ширину материје – не само у историју, него и у цивилизацију, културу, етнологију, веровања, лингвистику, биологију... Груписани унутар четири засебна поглавља – Анегдоте
Умесо увоа
са Балкана, Историјске занимљивости са Балкана, Балкан из другог угла, Балканске језичке занимљивости – разноврсни и бројни подаци нижу се јасно и занимљиво на страницама ове мале књиге. Мале по обиму, али велике по свом значају. Њомe је аутор показао да Балканско полуострво и Балканце посматра као један јединствен и непоновљив феномен, односно чудо, како рекосмо на почетку. Ова књига јесте својеврсни покушај младог и перспективног научника да са широком читалачком публиком подели своје виђење Балкана и Балканаца. Међутим, сасвим је могуће да се многи неће сложити са свим изнетим. Управо у томе се крије још једна од вредности и значаја ове књиге – жеља аутора да нас нагна да поразмислимо не само о нама самима него и о Балкану као засебном културном и цивилизацијском аспекту Европе. др Момчило Д. Савић, редовни професор Филолошког факултета Београдског универзитета
О БАЛКАНУ И БАЛКАНЦИМА ИЗ ЈЕДНОГ (МОЖДА) ДРУКЧИЈЕГ УГЛА ГЛЕДАЊА Балканско полуострво, данас познатије под називом, својеврсним еуфемизмом - Југоисточна Европа, несмањеном жестином заокупља пажњу света. Овај истурени део Европе према Азији и Африци, знан кроз историју и као Хеленско, Илирско, Трачко, Византијско полуострво, потом као Царство Великог Турчина, а понајпре као Светске вериге (Catena Mundi), још од првог географа Птоломеја, са правом се сматра колевком европске цивилизације. На овом полуострву поникли су најважнији елементи свеопште европске културе, науке, образовања, што га чини нашим извориштем свих извора. Отуда се и данас у уметничким, културним и политичким круговима не ретко каже како су на Балкану изникле све особености које су касније омогућиле да се у потпуности формира савремени демократски човек Европе. Када кажемо да је Балканско полуострво извориште наше (односно, европске) цивилизације, онда би, прецизности ради,
Предраг Мутавџић – Анеое и занимљивоси са Балкана
требало истаћи да ту превасходно мислимо на изузетно уски приобални појас око Јонског и Егејског мора, баш тамо где су некада живели и делали древни Хелени. И заиста, све што је било и вредно и добро по наш живот, уопштено посматрано - све тековине данашњег европског друштва, проистекло је махом из античке грчке цивилизације. Но, многобројни научници поставили су, са правом, следеће питање: ако је то заиста тако, шта је са преосталим делом Балканског полуострва на коме су живели и деловали древни балкански народи о којима се данас, нажалост, врло мало зна у односу на Грке? Да ли су и они имали својих добрих страна или су били само и једино „барбари“ (βάρβαροι) вредни да буду робови, „оруђа која говоре“, како их је Аристотел одредио? О томе немамо никаквих опипљивих података, осим узгредних записа и бележака које су својевремено направили нико други до старогрчки историографи, историчари, лекари, путописци. Ти исти „варвари“, живећи изоловано од свих хеленских токова, на самом рубу ондашњег познатог грчког света у који нису могли тако лако ући, будући да нису знали грчки језик и да нису били слободни грађани грчких држава-полиса, нису имали своје писмо.
О Балкану и Балканцима
Изузетак јесте неолитска култура (негде око 5500-5000 година пре Христа), чији су носиоци писали такозваним „винчанским писмом“ више од два миленијума, доцније сасвим заборављеним. Са друге стране, „варвари“ су се релативно касно описменили у нашем смислу речи – користили су искључиво грчки алфабет у ту сврху - тако да вредних забележака и података из њиховог начина живота и рада као и о њиховим достигнућима скоро да и немамо. То свакако не значи да их није било. Хеленска доминација је од V столећа пре Христа ишла невиђеном узлазном линијом. Доживела је своју кулминацију с Александром Македонским, али је историјски врло брзо, за непуна два века од његове смрти, нагло поклекнула пред новом неумољивом силом у вртоглавом успону, Римљанима. Римски свет, римска неукост, римски раскалашан и разметљив начин живота, римски богови, римска сурова прагматичност нису били по вољи суптилним и философији склоним Грцима. Нису им били по вољи ни сами Римљани, народ који није имао свој јасан идентитет. Древним Хеленима, поносним на своју јединственост и непоновљивост, термин Римљани (Romani) чинио се крајње ирационалним и вредним презира. Из исто-
Предраг Мутавџић – Анеое и занимљивоси са Балкана
рије знамо да су се под њим касније подразумевали, осим становника Лација - Латина, и припадници свих покорених народа и племена широм Европе укључених у римски комонвелт. Другим речима, свако је могао бити Римљанин и грађанин Римске империје, али не и Грк! Изгубивши неславно своју слободу, самосталност, поставши грађанима другог реда, Хелени су се грчевито борили да не изгубе себе у том непрегледно надирућем мору различитих утицаја и стремљења, да сачувају све своје традиције, па су нужно постали подозриви, конзервативни, скептични и резервисани према свему што је долазило са римског Запада. Грчка скепса и конзервативизам су се, преко потоњег хришћанства, пренели и на све остале православне народе Балкана, па и много шире. Пошто су постали обесправљени грађани Римске империје, достојни једино да буду робови задужени за образовање деце угледних патриција и богатих плебејаца, као да се Грцима вратило мило за драго све оно што су другим народима вековима чинили. Точак среће је хтео да и они окусе нешто што су сматрали да их никада неће задесити. Од тренутка директног сучељавања двеју различитих свести, два дијаметрално супротна погледа на свет, два засебна система вред10