Никола Живковић БЕРЛИНСКИ ЗАПИСИ
Библиоека Знакови Берлински записи (1979–1985) књига прва Ауор Никола Живковић Изавач НК Јасен Добрачина 30, Београд Тел. 011 32 86 339 jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com За изавача Војо Станишић Рецензени Матија Бећковић Мило Ломпар Лекура и корекура Весна Ломпар Корице Мирко Тољић Прирема за шаму Никола Маројевић Шама Донат граф Тираж 1000 Copyright © НК Јасен ДОО Сва права за објављивање ове књиге задржава издавач по одредби Закона о ауторским правима.
Никола Живковић
БЕРЛИНСКИ ЗАПИСИ (1979–1985) књига прва
БЕОГРАД 2009
Мојој Карин-Каи
Реч-ве о књизи Пред читаоца износим дневничке списе из мојих „Берлинских свезака“. Први део чине записи од почетка 1979. године, када сам стигао у Немачку, па све до краја 1985. године. Реч је, дакле, о раздобљу од седам година. Од првог дана уносио сам у свеску све што ми се чинило занимљивим: сусрете са људима, доживљаје града, утиске о прочитаним књигама, па и личне тренутке радости и туге, разочарања и усхићења, сећања и снове. Када сам стигао у Берлин, имао сам двадесет осам година, густу црну браду и глатко, готово дечачко лице. Био сам момак. На крају 1985. године, имао сам тридесет пет година, био сам ожењен, отац четворогодишњег детета. Појавили су се и први праменови седих власи, као и једва приметне боре на челу. Право упознавање туђе земље почиње онда када човек у тој новој средини нађе посао и добије обавезу да васпитава дете. Тако сам и ја, када је моја Рајка кренула у обданиште, почео да упознајем Немачку и да поново проживљавам своје детињство. Чинило ми се као да сам и ја на неки начин овде рођен. Када боравимо у граду сами, без обавеза, деце, посла, остајемо углавном посматрачи, туристи. А сада, одједном, треба да бринемо о томе да дете добије место у забавишту, да се упише у добру школу, да има доброг учитеља клавира, џудоа, виолине, да идемо на родитељске састанке. Једноставно, присиљени смо да дођемо у додир са осталим, „нормалним светом“, нама, до јуче, непознате земље. Неки унутрашњи глас непрестано ме је опомињао и подстицао да истрајем у раду. Треба записивати свакодневно, упорно, тврдоглаво, одмах, на лицу места, све: лица, догађаје, снове. У свеску сам уносио своја запажања једном или два пута недељно, а некада и чешће. Пред конац 1985. године почео сам редовно да водим белешке, које су се претвориле у неку врсту
6
Никола Живковић
дневничких записа. Писање дневника изгледа да одговара мојој природи. Морао сам себе непрестано да подстичем да седнем за сто и да пишем, јер је, у супротном, постојала стална опасност да се изгубим у ситницама и нераду. Одатле, вероватно, и ова моја истрајност, потреба за дневничким записима, за редом и радом. Неки писци, као Иво Андрић, били су против вођења дневника. Али, и он сам је, по сопственом признању, волео да чита туђе дневнике и мемоаре. Сасвим супротно мишљење заступа један немачки писац, који је тврдио да ће „сваки дневник после сто година бити значајан“. („Jedes Tagebuch wird nach 100 Jahren bedeutend“, Ernst Jünger) Опет, неки други, водили су дневнике које су на крају уништавали. Тако је урадио Ентони Тролоп. Трећи су, као Андре Жид, страствено водили и објавили своје дневнике. Било је и оних који су писали стенографски, шифровано, као Семјуел Пипс. Требало је да прође сто педесет година од Пипсове смрти да би се, захваљујући упорности једног марљивог студента, дешифровале његове белешке. Српска књижевност, изгледа, није претерано богата овом врстом литературе. А још мање ми је познато да је неки Србин у туђини тако дуго и упорно водио дневник. А ако их је и било, не верујем да их има више него прстију на једној руци. Тако моја књига, на неки начин, попуњава ову празнину. Као што рече српски песник: „Што написах, написах; нећу више у то ни боцнути пером“. Његош је то написао на Цетињу, јула 1848. године у писму Матији Бану. Ја сам, дакле, свој део посла урадио. Сада је читалац на реду. На крају, дужан сам да кажем неколико речи о језику. Рукопис ових дневничких записа писан је „неуједначено“, и као такав убедљиво говори о утицају средина у којима сам растао, школовао се и сазревао. Тако сам отприлике до 1987. године писао дневник латиницом, а многе речи које сам до
Берлински записи
7
тада употребљавао нису биле само „српске“, Вукове, ијекавске. Користио сам у писању хрватску варијанту. Рецимо, исак уместо шама, срој уместо машина, суац а не суија, влак а не воз, увје уместо услов, сол, а не со, кавана уместо кафана, и тако редом. Сада, када рукопис предајем штампи, решио сам да речи уједначим и да пишем стандардним српским књижевним језиком. Али, известан број граматичких неуједначености оставио сам због жеље да читаоцу макар делимично пренесем непосредност дневничког записивања. Сматрао сам да у предговору треба да упознам читаоце са тим чињеницамa. Берлин, на Ђурђеван 2009.
Берлински записи
9
1979. 3. јануар 1979. У Берлину се Нова година слави другачије него код нас. Људи и овде, наравно, знају да се провеселе, али све је некако тихо, мање бучно, нема оне природне опуштености, дружења. Нас дванаесторо окупило се да отпрати стару годину. Већином су мојих година, нешто између двадесет пет и тридесет пет. Једини сам странац. Очекивао сам да ће на крају ипак нешто да се деси. Да ће, рецимо, неко најзад казати друштву: „А сада, молим за мало пажње“, да ће узети гитару, запевати и да ћемо му се сви придружити. Или, да ће испричати неку шаљиву причу. Ништа се од тога није десило. Људи су до поноћи остали у малим групама, по двоје или троје. Највише сам се задржао код групе која је причала о бившем студентском вођи из 1968. године, Рудију Дучкеу. Углавном сам причао са Волфгангом, доцентом на германистици. Рођен је 1940. године као и Дучке. Испричао ми је како је током бурне 1968. неколико пута разговарао са Рудијем, који је на њега оставио добар утисак. Успут је приметио да сам физички доста сличан Рудију. Сви медији су јавили да је Дучке пре седам дана умро у Данској и то, очигледно, од последица атентата, који је на њега извршен 1968. године. У поноћ су сви наздравили Новој години, а затим су се опет повукли у мање, приватне кругове и наставили да седе и разговарају. У почетку сам седео са једним друштвом, а после отприлике пола сата, са чашом у руци, кренуо сам ка другој групи. Хтео сам просто да упознам људе. Пришао сам једном пару. Одговорили су ми кратко и љубазно, али суздржано. Затим су наставили да разговарају, а мени није преостало ништа друго него да кренем даље. Брзо сам научио прву лекцију: Да човек шета и брбља с познатим и непознатим људима, те да на крају сви запевају, тога овде нема.
10
Никола Живковић
Да, код Немаца нема песме. А, песма и причање вицева, чини ми се, помажу да се људи опусте и зближе. Изгледа да писац „Чочаре“ није много погрешио када је приметио да су „Немци озбиљни људи, који сваком послу приступају веома темељно: забави, рату, миру, фудбалу“. Мој први утисак о овој земљи и људима je, ако бих при опису смео да употребим само једну песничку слику, да се осећа недостатак људске топлине. То је била и моја прва реченица коју сам научио на немачком: „In Deutschland spürt man den menschlichen Wärmemangel“. Око два сата ноћу кренуо сам кући. Но, изгледа да Берлин данас није као онај из 1928. године, када је Црњански записао: „ …особито ноћ Нове Године, запрепастила ме је, невероватним сликама бруталности и пијанства... Било је изванредни број пијаних као земља“. Истина, и ја сам видео два или три припита човека, али то може да се види и код нас. Снег до колена. 5. јануар 1979. Стигао у Берлин 29. децембра. Летео ЈАТ-овим авионом до „Шенефелда“. Тај аеродром се налази у Источној, „комунистичкој“ Немачкој. Снежни прекривач био је висок око пола метра. После свега неколико минута вожње од аеродрома, стигли до граничног прелаза. Ту смо се задржали више од пола сата. Путници који су већ више пута овако путовали, причају да је то сасвим нормално. „Може се десити да се чека и два сата, па и дуже“, приметио је значајно један старији господин, који, како ми је касније рекао, живи већ дванаест година у Западном Берлину, и бар два пута годишње одлази у Југославију, „и то увек преко овог аеродрома“. Цариници су озбиљни, а један је очигледно и лоше расположен. Бацио сам поглед на чувени Берлински зид. Заиста изгледа ваљано урађен посао, немачки, перфектно, застрашујуће.
Берлински записи
11
Добро је осветљен и изгледа као кулиса за један холивудски филм о „нељудском комунистичком систему“. Нешто касније стигла је погранична полиција Западног Берлина. Службеници су деловали опуштеније, људскије и нису постављали много питања. Цела контрола трајала је мање од петнаест минута. Овде се не сусрећу само две Немачке него и два света. Ако би туристи, који су као и ја сада, први пут посетили град, могли да поделе бодове или оцене, верујем да би већина казала да је резултат утакмице између „комунистичке“ и „капиталистичке“ Немачке, већ на самом почетку један нула у корист Запада. Зар ову чињеницу одговорни у Источном Берлину или Москви не виде? И ништа не чине да ту, на граничном прелазу, нешто промене. То не могу да разумем. И даље пада густ снег. Живим у Западном Берлину, у улици Берлепштрасе (Berlepschstraße), код станице Целендорф. Град изгледа чист, „огроман и непрегледан“, како је и сâм Црњански приметио, а опет миран и безбедан. 10. јануар 1979. У аутобусу. Две даме седе испред мене и гласно разговарају на енглеском. По нагласку сам лако погодио да је једна Немица. Она је својој пријатељици из Америке показивала знаменитости града. На крају је покушала да јој објасни по чему је Берлин – Берлин. Он је највећи град у Немачкој. Но, има толико градова у Европи и свету који су већи. Има добар географски положај? Хамбург, Келн, Франкфурт или Минхен имају једнако занимљиве, ако не и повољније саобраћајне везе. Најстарији? Пре може да се каже за Берлин да је један од млађих немачких градова. Његова историја заправо почиње тек са концем Тридесетогодишњег верског рата, 1648. године. Ни у том погледу не може да се мери са немачким градовима као што
12
Никола Живковић
су Трир, Аугсбург, Минстер, Бон, Бремен или Гетинген. Сви ти градови далеко су старији од Берлина. А Рим, Цариград, Лондон, Лисабон, Атина или Марсеј? Лепота Берлина? А шта тек онда да се каже за Фиренцу, Малагу, Рим, Венецију, Париз, Праг, Лењинград или Амстердам? Берлинка је на крају разговора постала толико узбуђена да је почела да муца на енглеском, да би на крају проговорила на немачком: „Ипак и даље тврдим да је Берлин јединствен“. Затим је додала, такође, на немачком: „Berlin ist wie keine andere Stadt“. Занимљив разговор. И заиста, што је то што овај град чини тако изузетним? 17. јануар 1979. Поглед човека који продаје новине на киоску није ми се допао. Неколико минута касније, када сам хтео да купим сир, нису ме разумели. Казао сам на енглеском. Ни то ми није помогло. Показао сам руком у правцу сира који бих хтео да купим. Поново ништа. Имао сам осећај да Немци нису хтели да ме разумеју. Да бих оправдао и појачао сопствено лоше расположење и бес на Немце, и то што сам уопште стигао међу њих, са неком злурадошћу сетих се Лазе Лазаревића, који је у Берлину студирао медицину. У априлу 1875. године, писао је из Берлина мајци у Шабац: „Извини мајко, што ти чешће не пишем. Квари ме то, јер живим међу Швабуријом“. Вратио сам се у моју улицу, у Берлепштрасе (Целендорф), и одмах легао у кревет. Спавао сам дванаест сати. Пробудио ме телефон. Са друге стране жице био је један немачки познаник којег сам упознао пре неколико дана. Пита како сам. Кажем му на енглеском: „I am in excellent spirits“.
Берлински записи
13
25. јануар 1979. Занимљив је опис Берлина из пера једног римокатоличког надбискупа. Када је 1875. године посетио овај град, записао је: „Ако се не варам, Нијемци још нису одустали од намјере да владају европским континентом. Ако би у том успјели, онда у Европи више не би постојала ни истина, а ни правда. Овој намјери треба да се одупре читава Европа... У пјесковитој равнини лежи Берлин, са својом мутном и нечистом Спревом. Као што Драждјане, тако и Берлин основаше негда Славени. Берлин, који је 1651. године имао једва 6. 500, а 1803. године тек 100. 000 становника, сада је огромна варош, средиште учености Њемачке. Али, Берлин није лиепи град. Цркве у Берлину нису лиепе. Жидовска синагога, међутим, јесте величанствена...“, Јосип Јурај Штросмајер, „Виенац“, бр. 12, Загреб, 1875. Интересантно је то што нас један човек са презименом Штросмајер подсећа на словенско порекло овог краја и упозорава Европу на опасност од Немачке. Да ли је Берлин леп или не, то је сада тешко казати, када се зна да је на крају Другог светског рата био потпуно порушен. Пре неколико дана у Кудаму, главној улици Западног Берлина, гледао сам документарни филм о Берлину из 1945. године. Није се видела ниједна неоштећена зграда. Ово се нарочито односи на центар града. Данас су трагови рата и разарања, чини ми се, готово сасвим уклоњени. Берлин је огроман по површини, обилује парковима, језерима, шумом. Кажу да је то најзеленији град у Европи. Допада ми се то што нема солитера. Само на два или три места у граду постоје зграде са десетак или више спратова. 26. јануар 1979. Када су наши људи долазили у овај део Немачке, били су одушевљени његовом словенском прошлошћу. Тако се Владимир Фран Мажуранић 24. јуна 1928. године јавља писмом нећаки Анкици у Нови Винодолски, из једног одмара-
14
Никола Живковић
лишта поред Шћећина: „Налазим се недалеко од Штетина (Stettin). Станујем код породице Жупан. Њихово добро зове се „Дубрава“, а његов сусјед јесте Белов. Рјечица (Retschitz) се зове оближње село, јер лежи на малој ријеци. Данас људи овдје немају појма, шта та имена значе“. 1. фебруар 1979. Јуче имао лош дан. То је један од оних, на срећу ретких дана, који обично наиђу са сивим, досадним облацима који не пуштају ни кишу, ни сунце, када све изгледа бесмислено и узалудно. И када је човек пре свега незадовољан собом. 2. фебруар 1979. Чујете реч „кремиран“, а нико не каже „спаљен“. Речи са тешким значењем. Наши људи пре употребљавају стране речи: „абортирати“, „криминал“, „коитус“ (Иво Андрић, За исца). 10. фебруар 1979. Синоћ телефонирао сестри Нади. Пита ме, како сам. Одговорих да сам збуњен, раознао, узбуђен. Да, ове три речи вероватно најбоље одсликавају моје садашње стање. Све ми је ново: језик, градски саобраћај у којем нема гужве и који функционише прецизно по реду вожње, препуне радње. Но, осећај који преовладава је тај да сам овде гост. Има много ствари које ми се допадају, али ипак ми је овај свет далек, туђ. Да ли то може да се промени ако добро научим језик? Или, временом, рецимо, после десетак година? 19. фебруар 1979. Свега сам неколико недеља у Немачкој, но видео сам и доживео толико тога да имам утисак да сам овде већ неколико месеци.