Bezlično-predikativne lekseme u ruskom jeziku - Milena Marojević

Милена Маројевић

БЕЗЛИЧНО-ПРЕДИКАТИВНЕ ЛЕКСЕМЕ У РУСКОМ ЈЕЗИКУ

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милена Маројевић БЕЗЛИЧНО-ПРЕДИКАТИВНЕ ЛЕКСЕМЕ У РУСКОМ ЈЕЗИКУ Рецензенти проф. др Драгољуб Величковић проф. др Вучина Раичевић проф. др Милош Ковачевић Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд тел. 011 32 86 339 www. ikjasen. com jasenbook@gmail. com За издавача Војо Станишић Лектура и коректура Аутор Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић

Милена Маројевић

БЕЗЛИЧНО-ПРЕДИКАТИВНЕ ЛЕКСЕМЕ У РУСКОМ ЈЕЗИКУ

Београд 2016

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ...........................................................................................9 ГЛАВА I МОРФО-СИНТАКСИЧКИ АСПЕКТ .............................................. 17 1. Безлично-предикативне лексеме као посебна класа речи у руском језику ......................................................................... 19 2. Функционални хомоними у лексичко-граматичком систему руског језика ....................................................................... 62 2.1. Компонентна анализа семантичке структуре функционалних хомонима ...................................................64 3. Лексички састав и семантика безличнопредикативних лексема .................................................................. 67 4. Граматичке особине БПЛ................................................................. 83 4.1. Глагол и БПЛ приликом изражавања лексичког значења стања.....................................................88 4.2. Именице и БПЛ код изражавања лексичког значења стања.....................................................91 4.3. Придеви и безлично-предикативне лексеме при изражавању лексичког значења стања .............................95 5. Глаголи споне уз БПЛ ....................................................................... 99 ГЛАВА II ............................................................................................. 109 1. Реченице са БПЛ .............................................................................. 111 1.1. Типологија просте реченице ............................................. 111 1.2. Једночлане реченице у традиционалној руској лингвистици........................................................................ 112 1.3. Структурни аспект једночланих реченица ................. 115 1.4. Облигаторни и факултативни чланови једночланих реченица ........................................................ 117 1.5. Семантичка структура датива субјекта и његов синтаксички статус .......................................... 118 1.6. Семантичке компоненте једночланих реченица ......... 121 5

1.7.

1.8.

1.9.

1.10.

1.11.

1.12.

Безличне реченице .............................................................. 123 Синтаксичке особине функционалних хомонима ........ 127 Безличне реченице са семантиком модалности........... 149 Лексеме са семантиком оцене .......................................... 152 Синкретичне конструкције ............................................. 159 Критеријуми и типови класификације речи на врсте ..................................................................... 172

ГЛАВА III ............................................................................................ 183 1.1. ЛЕКСИКОГРАФСКИ АСПЕКТ ........................................ 185 1.2. Класификација хомонима................................................. 188 1.3. Типологија и дериватолошка карактеристика функционалних хомонима ................................................ 196 1.4. Питање творбе функционалних хомонима ................. 198 1.5. Прелазне појаве као извор формирања функционалних хомонима ................................................ 201 1.6. Функционални хомоними у лексикографској традицији .............................................. 205 1.7. Принципи лексикографског описа функционалних хомонима ради учења језика ............... 226 ЗАКЉУЧАК ....................................................................................... 239 ПРИЛОЗИ........................................................................................... 245 ОСНОВНИ ИЗВОРИ ГРАЂЕ И СКРАЋЕНИЦЕ ......................... 253 ЛИТЕРАТУРА..................................................................................... 255

6

Сенима мојих родитеља, Маје и Боке

ПРЕДГОВОР У овом раду под насловом Безлично-предикативне лексеме (у руском језику) садржан је само тематски наговештен, а у овој књизи разрађен део докторске дисертације Предикативне речи у руском језику и њихови српски еквиваленти (морфо-синтаксички, лексикографски, преводилачки аспект), која је одбрањена на Филолошком факултету у Београду пред комисијом у саставу: др Вучина Раичевић, редовни професор Филолошког факултету у Београду, др Драгољуб Величковић, редовни професор Филозофског факултета у Нишу, др Вукашин Костић, редовни професор Економског факултета у Нишу. Из комплексног материјала дисертације овде се објављује део у коме се разматра ова тема само у оквирима руског језика, на плану морфо-синтаксе и лексикографске презентације безлично-предикативних лексема. Дорого вовремя время, Времени много и мало, Долгое время – не время, Если оно миновало. С. Маршак У раду Безлично-предикативне лексеме (у руском језику) говори се о безлично-предикативним лексемама (категорији стања, предикативима) у ужем смислу: о придевима прилошког порекла и именицама и речима именичког порекла, употребљеним у функцији предиката безличне реченице.

9

И саме предикативне речи, и конструкције које оне образују, привукле су пажњу истраживача веома давно. У лингвистичким радовима су изношена различита мишљења како у вези са граматичким статусом и лексичким саставом предикативних речи, тако и у вези са структуром и семантиком реченица које се формирају на бази предикативних речи. У посебну групу их је први издвојио и назвао „категоријом стања“ акад. Л. В. Шчерба у чланку „О частях речи в русском языке“ (1928), објашњавајући њихово издвајање чињеницом да их је тешко сврстати у неку од постојећих врста речи [Шчерба 1974: 90]. У модификацији коју јој је дао Шчерба, ова нова врста речи није имала лексичко-граматичког јединства и остала је, у суштини, само синтаксички обједињена. Шчерба у ову групу сврстава и предложно-падешке облике у функцији предиката (без памяти, в сюртуке, без чувств и др.). Педесетих година прошлог века у часопису „Вопросы языкознания“ објављено је више радова на тему категорије стања (резултат дискусије, коју је на ову тему организовао Институт руског језика Руске Академије наука), у којима су изнета веома различита поимања ове граматичке категорије. Затим се термин „категорија стања“ замењује термином „предикативи“, који су увели чешки лингвисти. Ј. И. Воинова и Г. А. Золотова виде у оквиру ове категорије речи три семантичке групе: речи са значењем стања (весело, холодно), са значењем оцене (хорошо, глупо) и модалне речи (можно, надо) [Воинова 1965; Золотова 1998; 2001]. Постојање посебне лексичко-граматичке категорије речи са статалном семантиком нису доводили у сумњу Л. В. Шчерба, В. В. Виноградов, Ј. М. Галкина-Федорук, Н. С. Поспелов, А. В. Исаченко, В. В. Бабајцева. Међутим, другачија је концепција изложена у граматикама руског језика РАН у вези са овом групом речи.

10

Безлично-предикативне лексеме (БПЛ) обједињује опште категоријално значење пасивног квалитативног стања, које се у савременом језику вербализује превасходно предикативима. Затим, ове лексеме обједињује и заједничка парадигматика. То су речи које немају облика промене, мада у реченици добијају категорије времена, вида, безличности, начина, а изражавају се синтаксички, помоћу „служебного синтаксического форманта“ – глаголске копуле. Што се тиче синтаксичке функције, овај услов је у потпуности испуњен: све БПЛ врше службу искључиво безличног предиката. Зависна веза БПЛ не може увек бити објашњена утицајем глаголске или именске основе. Јака рекција предикатива больно (больно руки, больно рукам) није својствена ни једнокоренском глаголу болеть, ни именици боль, ни прилогу больно. Синтаксичку функцију рекције имају сви облици који су сврстани у категорију предикатива, чак и они који се нису дефинитивно издвојили у изражавању пасивног квалитативног стања и нису изгубили лексичко-семантичке везе са описним прилозима. В. В. Виноградов је лексемама категорије стања доделио статус посебне врсте речи [Виноградов 1947]. А. В. Исаченко, као и Виноградов, види специфичност предикатива (овај термин припада Исаченку) у томе што они изражавају стање, али без карактеристике процесуалности, и то стање карактеришу одређени временски оквири [Исаченко 1954: 359]. Класа предикатива, иако се појавила у дубокој древности, по сведочењу неких истраживача [Јерјомина 1975; Георгијева 1978, Тјукинејева 2005 и др.], није представљала значајан део лексичког фонда руског језика и није привлачила посебну пажњу научника. То је трајало до 20-их, 30-их година 19. века, када долази до фреквентније употребе облика са значењем пасивног квалитативног стања. Првобитно мала група речи почела је нагло да се шири, да се издваја лексичко11

семантички и да постаје својеврсна у лексичко-граматичком погледу под утицајем и уз учешће глаголских облика. Потребно је истаћи да предикативне речи нису замењивале, потискивале глагол, већ су га допуњавале, изражавајући нијансе пасивног стања субјекта и његовог окружења, које глагол, једноставно, није могао да изрази. Именски предикат не замењује у језику глаголски, већ се употребљава упоредо са глаголским; између именског и глаголског предиката постоји битна разлика у начину изражавања особине. Ову мисао налазимо код А. А. Потебње. Основни метод анализе у раду је структурно-семантички, који карактерише вишеаспекатско истраживање и опис синтаксичких јединица, између осталог и просте реченице. Комплексно изучавањe језичког знака подразумева анализу његовог формалног и садржајног аспекта. Обе стране језичког знака могу се разматрати као структура формалног и структура садржајног плана, тј. као граматичка и семантичка структура. Један од постулата структурно-семантичког правца јесте изучавање појава прелазности и синкретизма. Приликом описа језика на бази појава прелазности и синкретизма, има се у виду да је језик „система взаимосвязанных синхронных противопоставлений“ [Јакобсон 1985: 222]. Пажња истраживања се, притом, концентрише на везе међу супротстављеним основним јединицама. Структурно-семантички опис морфолошких јединица подразумева анализу система врста речи. А врсте речи се дефинишу као структурно-семантичке класе речи [Баудер 1982], које се диференцирају на основу заједничког граматичког значења, морфолошких карактеристика, могућности издвајања морфема у њима и према синтаксичкој функцији. Изучавање врста речи с позиција теорије прелазности претпоставља њихов опис уз издвајање основних и синкретичних јединица, у којима се обједињују особине двеју или више 12

врста речи. У раду је примењена скала прелазности, коју је предложила В. В. Бабајцева [Бабајцева 1967], што је дало могућност да се, помоћу словних симбола, покаже место зоне синкретизма међу опозиционо представљеним појавама, као и сагледавање синкретичних особина. Најближа теорији синхроне прелазности јесте теорија поља [Адмони 1968, Висоцка 2004 и др.], која издваја центар и периферију разматране категорије. Основна разлика међу овим моделима описа састоји се у томе што се код теорије поља не разматрају прелазне појаве које настају на основу системских веза јединица језичког система. Прва глава рада, морфо-синтаксичка, посвећена је безлично-предикативним лексемама у руском језику. Ово истраживање је, најпре, покушај комплексног описа безличнопредикативних лексема у руском језику, анализе основних специфичности функционисања ових лексема у систему савременог руског језика. С тим у вези су решавани следећи задаци: омеђени су лексички састав и семантичке групе безлично-предикативних лексема руског језика, путеви њиховог попуњавања и проширивања, и то на основу функционално-семантичког принципа и граматичких специфичности; дат је преглед и наведени су семантички низови унутар безлично-предикативних лексема; описане су њихове морфолошке особености, функција, синтаксичке везе и питања њихове творбе; направљена је паралела између безлично-предикативних лексема и глагола, придева, именица, прилога; представљен је преглед типологије просте реченице и анализиране су реченице, моделиране на бази безлично-предикативних лексема са семантиком стања, модалних односа и оцене. У другој глави су дефинисани основни принципи лексикографског описа функционалних хомонима (ФХ) ради 13

њиховог што ефикаснијег поимања и усвајања. Постизање тог циља је повезано са следећим задацима: разматрањем питања дериватолошке карактеристике функционалних хомонима; анализом лексичко-граматичких карактеристика функционалних хомонима и одговором на питање да ли су функционални хомоними разне речи или облици једне речи; прегледом начина описа функционалних хомонима у речницима руског језика. Основни метод истраживања у овој глави јесте лингвистички опис. Делимично је коришћен валентно-дистрибутивни метод и метод компонентне анализе. Материјал за анализу у овој глави били су функционални хомоними – лексеме на -о, садржани у четворотомном Описном речнику руског језика под ред. Д. Н. Ушакова; Речнику савременог руског књижевног језика у 17 томова; Речнику руског језика у 4 тома у редакцији А. П. Јевгењјеве; Речнику хомонима руског језика О. С. Ахманове; Речнику граматичких хомонима руског језика О. М. Ким. Анализиран је недовољно изучен тип хомонимије – функционална хомонимија, и презентован је лексикографски опис те појаве у светлу теорије прелазности. Теоријски значај ове главе је у томе што је одређен статус функционалних хомонима и што су описани принципи састављања основног речника функционалних хомонима руског језика. Сачињен је преглед разних прилаза у изучавању ФХ у лингвистици, размотрена су питања везана са творбом ФХ, анализиране су лексичко-граматичке особине ФХ, што је довело до констатације да ови хомоними треба да буду различите јединице у словнику речника. Овде су описане и синкретичне појаве у систему ФХ, карактеристичне за употребу у говору.

14

Даље, анализиран је начин описа ФХ у лексикографској традицији на материјалу описних речника руског језика и речника хомонима. Констатовано је да постојећи описни речници не укључују у свој састав ФХ, а специјални речници не садрже синкретичне облике. Предложени су принципи састављања основног речника функционалних хомонима, који би узео у обзир постојање синкретичних појава у језику и говору. Закључци садрже резултате извршеног истраживања. У прилогу раду налази се списак БПЛ у руском језику, списак извора са скраћеницама и библиографија коришћене литературе. Анализа БПЛ је вршена на материјалу ексцерпираном из функционалностилски различитих књижевних дела руских писаца XIX и XX века. По том критеријуму су одабрана дела Ф. М. Достојевског, Л. Н. Толстоја, А. П. Чехова, В. М. Шукшина, В. Г. Распутина. Осим из грађе, коришћени су и примери из лингвистичке литературе, речника и граматика. Закључци и предлози садржани у раду имају јасну лингво-дидактичку поруку у вези са изучавањем безлично-предикативних лексема у руском језику, као и у вези са потребом њиховог комплексног маркирања у лексикографији.

15

ГЛАВА I МОРФО-СИНТАКСИЧКИ АСПЕКТ

1.

Безлично-предикативне лексеме као посебна класа речи у руском језику

Ову граматичку класу карактерише неуједначена терминологија у литератури, те се среће више назива предикативних речи: 1) категорија стања [Шчерба 1974; Виноградов 1947; Мешчањинов 1945; Поспелов 1955]; 2) безлично-предикативне речи [Пешковски 2001; Абакумов 1942; Галкина-Федорук 1958, Моисејев 1955]; 3) предикативни прилози [Овсјанико-Куликовски 1912; АГ 1960]; 4) прилози [Потебња 1958; Шахматов 2001; Булаховски 1952]; 5) предикативи [Исаченко 1954; Мигирин 1957]; 6) безлични придеви [Уткин 1958]; 7) имена стања [Золотова 1988; Бабајцева 2001]. Термини „категорија стања“, „име стања“ истичу категоријално значење ових лексема, док „безлично-предикативне речи“, „предикативи“ говоре о њиховој синтаксичкој функцији. Радни термин који смо ми користили у овом раду за описиване речи јесте безлично-предикативне лексеме (БПЛ). Научне основе ове категорије речи постављене су у радовима проф. А. Х. Востокова, А. М. Пешковског, акад. А. А. Шахматова, Л. В. Шчербе и В. В. Виноградова. Осим њих, ове речи су разматране још у читавом низу радова [Исаченко 1954, 1955; Бабајцева 1955, 1967, 2000, 2004; Галкина-Федорук 1948, 1952 и др.]. Предикативне речи су разматране како на плану синхроне компарације ове категорије са сличним појавама у другим језицима, тако и у правцу описа дијахроних процеса њеног настанка. Учење о речима „категорије стања“ најпре се почело развијати на плану руског језика, да би се касније пренело и на друге језике.

19

БЕЗЛИЧНО-ПРЕДИКАТИВНЕ ЛЕКСЕМЕ У РУСКОМ ЈЕЗИКУ

Проблематика изучавања предикативних речи је сложена и многолика, својства тих речи су противречна а састав нехомоген, тако да многи аспекти остају нејасни и дискутабилни. Категорија стања, као комплексна појава, изазивала је пажњу лингвиста од 19. века, многи аспекти изучавају се и сада. Закључци до којих су истраживачи долазили били су веома различити, често и сасвим супротни. Стога је неопходно, овом приликом, истаћи основне моменте из истраживања протеклог периода. У прегледу постојеће литературе указиваћемо на терминологију коју су користили аутори анализираних радова. Ову групу лексема је најпре истакао проф. Московског универзитета А. А. Барсов, крајем 18. века. Већ на самом почетку 19. века била је скренута пажња научника на граматичку својеврсност групе речи које врше синтаксичку функцију предиката безличне реченице, а нису глаголи. Једна група научника је сматрала да употреба прилога и именских речи у функцији предиката представља манифестацију допунске синтаксичке функције речи упоредо са основном, водећом. То су присталице морфолошке класификације речи на врсте, и они сматрају да промена семантике и синтаксичка функција речи не дају основа за издвајање конкретне речи из њене полазне, основне категорије све дотле, док та промена не добије и формални израз. Употребу адверба и супстантива у служби предиката ови научници сматрају допунском синтаксичком функцијом поменутих речи. Други, пак, научници сматрају, да промена неког од аспеката граматичке природе речи, као што је, у конкретном случају, синтаксичка функција речи, врши одређен утицај и на морфолошки облик речи и тиме га маркира унутар конкретне категорије, а понекад и издваја ван њених оквира.

20

Глава I

Тако, ако се овим лексемама вербализује безличан предикат, оне тиме попримају у реченици глаголске категорије и синтаксичке везе које су карактеристичне за њих и могле би да се обједине са глаголима, за које је предикативна функција, уз одређену валентност, најкарактеристичнија. Зато су многи лингвисти 19. века [Кошански 1819: 110], [Востоков 1861: 57], [Буслајев 1881], [Давидов 1854: 189], [Њекрасов 1865: 83, 248], и др. сматрали да супстантиви, употребљени у служби предиката са статалним значењем, попримају особине глагола те их, стога, треба изучавати у оквиру категорије глагола. А. Х. Востоков је сврстао у категорију „составных глаголов“ речи које су различите с аспекта генетике и морфологије, али које су обједињене заједничким лексичким и синтаксичким особинама [Востоков 1861: 42-43]. Заиста, многим својим семантичким и синтаксичким особинама, лексеме типа надо, можно, нельзя, стыдно подсећају на глаголе. Међутим, истиче аутор, оне немају ниједну категорију која карактерише глагол, а разликују се од глагола својим лексичко-граматичким значењем, те их стога није могуће сврстати у глаголе. Овиме је занемарен морфолошки принцип у класификацији речи. Неки граматичари су изрекли критичке примедбе на рачун овог Востоковљевог мишљења: Г. Павски [1841], К. Аксаков [1875] и др. Потебњино гледиште на важност семантичке, синтаксичке и морфолошке карактеристике речи као врсте речи потпуно је другачије [Потебња 1958]. „Облик“, по Потебњином мишљењу, „ствара значење“. Промена семантичке садржине речи мења његов „облик“, чак и ако је звучни састав речи остао исти. „Грамматическая форма со своего появления и во все последующие периоды языка есть значение, а не звук … Форма есть значение“ [Потебња 1958: 53-55; 105].

21

БЕЗЛИЧНО-ПРЕДИКАТИВНЕ ЛЕКСЕМЕ У РУСКОМ ЈЕЗИКУ

А. А. Потебња је јасно разграничио граматичку природу имена и глагола, тако да после његових радова више није постављано питање сврставања лексема са значењем стања у категорију глагола. Међутим, и касније је истицано да ове лексеме имају много заједничког са глаголима, како по значењу, тако и по конструктивним особинама. Потебња сматра да кратки облици придева у двочланим реченицама чувају основне особине категорије придева – конгруенцију са именицама, те их стога треба оставити у границама категорије придева. Предикативне именице типа страх, пора и др., као и лексеме на -о којима се вербализује предикат безличне реченице, Потебња сврстава у прилоге. А. А. Шахматов у одељку Синтаксе руског језика о прилошким безличним реченицама наводи примере са предикатима, вербализованим лексемама које се сврставају у категорију стања. Ове лексеме Шахматов назива прилозима. Сврстава их у две групе: у првој групи су прилози од основе придева: тепло, холодно, готово, плохо, обидно, душно, скучно, досадно, нездорово, весело, темно, неожиданно, угодно, жалко, молодо, пусто, интересно, странно, видно, жалко, весело, просто, глупо, хорошо, темно, просторно, светло и др., неке у облику компаратива. (Ей душно, скучно, досадно … так досадно, что даже плакать хочется, а отчего – опять-таки неизвестно. Темно в окнах. Кому своего добра не жалко). У другу групу А. А. Шахматов издваја прилоге који су етимолошки везани за номинатив именице: диво, недосуг, невидаль, неправда, жаль, беда, пора, правда, след, жуть, лафа, неохота, грех. У одељку о прилозима, Шахматов издваја ‘наречия бытия, состояния’ [Шахматов 2001: 503]. Он у ову групу укључује неке уметнуте речи (вероятно, может быть), глаголске облике (глядь, трях, нет), неколико прилога, и неке 22

ПРИЛОЗИ

Прилог № 1 Списак БПЛ у руском језику абсурдно авантурно (не)авторитетно адекватно (чему) (не)активно (не)актуально аккуратно (а)морально аналогично (чему) анархично анекдотично анормально антидемократично, (недемократично, демократично) антидиалектично (недиалектично, диалектично) антиисторично, (неисторично) антинародно антинаучно, (ненаучно) антиполитично аполитично, (неаполитично) артистично, (неартистично) банально

беда бедно безбожно безветренно безвкусно безвыходно безграмотно бездарно бездоказательно, (недоказательно) бездомно бездумно бездушно безжалостно беззаботно беззвучно безлюдно безмятежно безнадёжно безнравственно безоблачно безобразно безосновательно, неосновательно, небезосновательно) безопасно безответственно безотрадно безразлично,

(небезразлично) безрассудно безрезультатно бездумно безусловно безуспешно, (небезуспешно) безыдейно безынтересно безысходно бело бесконтрольно беспардонно бесперспективно беспечно бесплодно беспокойно бесполезно беспомощно беспорядочно беспочвенно беспощадно беспредметно беспрецедентно беспринципно бесприютно бессердечно бессистемно бесславно 245

бессмысленно бесснежно бессовестно бессознательно бесспорно бестактно бестолково бесстыдно бесхарактерно бесхлопотно бесхозяйственно, (нехозяйственно, хозяйственно) бесхребетно бесцельно бесчеловечно, (человечно) бесчестно бесчувственно бесцеремонно благодарно, (неблагодарно) благоразумно, (неблагоразумно) благополучно благоприлично благородно, (неблагородно) благопротивно благостно благоуханно близко близоруко богато больно боязно буднично быстро важно, (неважно) вдохновенно вежливо, (невежливо) 246

великодушно великолепно величественно верно, (неверно) верноподанно вероломно вероятно весело веско ветрено взбалмошно видно вкрадчиво вкусно внезапно внушительно возвышенно возможно возмутительно вониственно вольготно вольно вольнодумно восхитительно враждебно вредно, (невредно, безвредно, небезвредно) время вульгарно выгодно, (невыгодно) высоко высокомерно высокопарно вычурно вьюжно вязко вяло гадко гениально

глубоко глупо глухо гнусно говорливо голо голодно горе горестно горько (оценка /состояние) горячо готово грандиозно грех грешно грубо грустно грязно (состояние/ оценка) гулко гуманно густо декларативно далёко деликатно деловито дельно денежно дерзко дешево дивно дико добросовестно довольно дождливо долго дорого досадно достаточно достоверно доходно дремотно

дурно (оценка / состояние душисто душно дымно естественно жалко жалостно жарко желательно жёлто жёстко жестоко жирно жутко забавно завидно зазорно закономерно законно заманчиво заметно замечательно занятно затруднительно звёздно здорово зелено злобно зловонно знаменательно значительно знойно зыбко зябко идеально известно извинительно изнурительно изумительно интеллигентно интересно каково

канительно каторжно кисло классно колко комично комфортабельно комфортно конфузно корректно кошмарно красиво красота крикливо круто ладно ласково легко легкомысленно лень лестно лихо ловко логично любвеобильно любо любопытно людно мало маловероятно малодушно малолюдно малоперспективно малоприятно мелко мелочно мерзко мерзопакостно мёртво мило мирно много многолюдно

могила модно мокро молчаливо морозно мрачно мудрёно мутно муторно мучительно мягко мятежно нагло надежно надо надсадно наивно накладно напрасно напряженно натурально научно начетисто неаккуратно неактуально небезопасно небезразлично небезынтересно небесполезно неблагополучно неблагопристойно неблагоразумно неблагородно неблагоустроенно неблизко неважно неведомо невежливо невеликодушно неверно невероятно невесело невинно 247

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.161.1’373 МАРОЈЕВИЋ, Милена, 1950Безличне-предикативне лексеме у руском језику / Милена Маројевић. Београд : Јасен, 2016 (Београд : Бубањ штампа). - 281 стр. ; 21 цм. (Библиотека Језикословље / [Јасен, Београд]) „У овом раду под насловом Безлично-предикативне лексеме (у руском језику) садржан је само тематски наговештен, а у овој књизи разрађен део докторске дисертације ‘Предикативне речи у руском језику и њихови српски еквиваленти’ (морфо-синтаксички, лексикографски, преводилачки аспект), која је одбрањена на Филолошком факултету у Београду” --> Предговор. - Тираж 500. - Библиографија: стр. 255-281.

ISBN 978-86-6293-049-1 a) Руски језик - Лексеме COBISS.SR-ID 223461132