ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ - Стојан Шљука

Стојан Шљука ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

Стојан Шљука ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел. 011 32 86 339; 064 12 42 626 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Лектура и коректура Омер Шарић Припрема за штампу Александар Костић Дизајн корица Мирко Тољић

Стојан Шљука

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

Београд 2019

САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ....................................................................................................7 ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИКА НАЦИОНАЛНИХ СУКОБА АНАЛИЗА ФИЛОСОФСКИХ ЧЛАНАКА У ЧАСОПИСУ „DIJALOG“ ..................................................................................................9 I ПРОЛОГ ..................................................................................................... 9 II УВОД ......................................................................................................... 19 1. ДУХ БОСНЕ .................................................................................................. 36 1.1. Идеја државе .................................................................................. 36 1.2. Дух Босне и вјера ........................................................................... 41 1.3. Вјера и ратови ............................................................................... 44 1.4. Дух Босне и нација ........................................................................ 47 1.5. Нација и држава............................................................................ 54 1.6. Идеја о босанском народу ............................................................ 63 2. ИДЕОЛОШКИ ДОГМАТИЗАМ ............................................................... 67 2.1. Однос према човјеку и историји у вријеме социјализма ........ 67 2.2. Однос према Богу ........................................................................... 79 2.3. Морал и политика ........................................................................ 82 2.4. Критика радикалних ставова ................................................... 85 3. ПРЕЛАМАЊЕ ДУХА ДОГМАТИЗМА У ДУХ ФУНДАМЕНТАЛИЗМА ...................................................................... 87 3.1. „Dijalog“ као судница .................................................................... 87 3.2. Има ли Босна свог Адама?............................................................ 94 3.3. Нарцизам босанскохерцеговачког духа ...................................... 97 3.4. Дух језика и његово име .............................................................. 103 3.5. Духовна хигијена ......................................................................... 108 3.6. Постоји ли панбосански покрет? ............................................ 109 4. ДУХ БОСНЕ И САВРЕМЕНА ПОЛИТИКА ....................................... 113 4.1. Дух Босне и људска права .......................................................... 113 4.2. Политичка власт као тужна чињеница................................ 120 4.3. Друштво понижених (философија гомиле – трибализам) ................................... 124 4.4. Култура и умјетност ................................................................ 127 5. ЖИВОТ ЗАЈЕДНО ..................................................................................... 130 5.1. Постоји ли јединство у различитостима? ........................... 130 5.2. Витални национални интерес ................................................. 134 5

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

5.3. Смисленост демократије .......................................................... 137 5.4. Дијалошка заједница (епилог) ................................................... 139 Изворна литература ........................................................................ 150 Литература ....................................................................................... 151 ЈЕЗИК КАО САМОРАЗУМИЈЕВАЊЕ И СПОРАЗУМИЈЕВАЊЕ ......161 УВОД ................................................................................................................. 161 1. Зашто истраживати (формулација проблема) .................................... 164 1.1 Значај истраживања................................................................... 165 1.2 Научни значај ............................................................................... 165 1.3 Друштвени значај ....................................................................... 167 1.4 Политички значај ........................................................................ 168 2. Предмет истраживања .............................................................................. 170 2.1 Језик као теоријски предмет ..................................................... 171 2.2 Језик као философски говор (Логос) ........................................... 172 2.3 Језик као комуникација (дијалог) .............................................. 174 2.4 Језик као средство информација ............................................... 176 2.5 Језик као својина .......................................................................... 177 2.6 Језик као насљеђе .......................................................................... 179 2.7 Језик као култура ........................................................................ 180 2.8 Језик као цивилизација ............................................................... 182 2.9 Језик као писмо ............................................................................. 183 2.10 Језик као носилац религијске објаве......................................... 184 2.11 Језик као памћење ...................................................................... 185 2.12 Језик као љубав ........................................................................... 186 2.13 Језик као мржња (монолог) ....................................................... 187 3. Методе истраживања ................................................................................ 189 4. Циљ истраживања ..................................................................................... 191 4.1 Научни циљ ................................................................................... 191 4.2 Друштвени циљ ........................................................................... 192 4.3 Политички циљ ........................................................................... 192 5. Могући закључци истраживања ............................................................ 193 Summary ........................................................................................................... 195 Литература: ...................................................................................................... 197 РИСТО РАДУЛОВИЋ: ЈЕДАН ПОГЛЕД НА ПОЛИТИЧКУ ФИЛОСОФИЈУ БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИХ СРБА НА ПОЧЕТКУ XX ВИЈЕКА ..............................................................................199 ТЕОЛОГИЈА (РЕЛИГИЈА) И НАУКА У ДВАДЕСЕТОМ ВИЈЕКУ У ОПТИЦИ ЈЕДИНСТВА ФИЛОСОФИЈЕ ............................. 218 ЛИТЕРАТУРА: .............................................................................................227 6

ПРЕДГОВОР Књига пред вама је збирка одабраних философских текстова насталих у задњих двадесетак година. Прије свега, ту је прилагођени магистарски рад, који је под насловом “Дух времена у философским чланцима часописа Dijalog” одбрањен 2007. г. на Филозофском факултету на Палама. Ментор је био доцент др Борис Брајовић, са проф. др Савом Лаушевићем и проф. др Иваном Коларићем као члановима комисије. Ментору и члановима комисије се најсрдачније захваљујем на дјелотворној помоћи и стрпљењу у процесу писања рада. Основна литература за прилагођени магистарски рад су готово сви бројеви часописа Dijalog који је почео са излажењем 1977. године у Сарајеву. Ми смо га у овом раду пратили до 2007. године и аналитички обрадили философске текстове везане за проблеме који се тичу политике, етике, друштвених односа и националних питања. Часопис је наставио да излази и даље али, будући да се садржај и теметика нису мијењали, нисмо видјели разлога да улазимо у ширење аналитичког осврта, односно, сматрамо да је период од тридесет година који смо обухватили може послужити као релевантан параметар духа времена босанскохерцеговачког политичког бића. Исто тако, политичка ситуација у Босни и Херцеговини је остала непромијењена и данас, 24 године послије Дејтонског споразумног мира, односно рат јесте стао али је политика потпуно иста, државом руководе исти лидери, а економско стање у држави је катастрофално. Поред прилагођеног магистарског рада ту су и текстови који су настајали у вријеме тематских научних скупова одржаних на Палама, Сремским Карловцима, Београду, Бања Луци, Фочи, Бијељини, Цетињу и Требињу. Већина тих текстова је већ објављена у зборницима радова са тих скупова или у Радовима Филозофског факултета на Палама који излазе једном годишње.

7

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

Текстови који су пред вама су философске опсервације на одређене теме, а све се дотичу етике, политике и духа времена у којем живимо и преживљавамо, свако на свој начин. Ово је покушај да кроз призму философије провучемо ону тематику која је актуелна на простору бивше заједничке државе Југославије, а која је изњедрила опасне политичке игре и крвави рат са још увијек несагледивим посљедицама и са још незавршеним подјелама и разграничењима. Циљ ове књиге није да стави тачку на тежину времена и захтјева за духовни опоравак, него, прије свега, жеља нам је да се отвори дијалог толико потребан сваком народу, а посебно, сваком човјеку који је остао, не својом вољом, без основних права, без ближњег, адресе, куће, домовине, имовине и свега другога што му (нам), иначе, живот пружа у уређеној политичкој заједници. Ова књига је лично рвање са рањивим темама и покушај да се философијом, као оптиком, одреди мјера и смисао могућег дијалога. Дијалог је неопходан ако желимо икакав нормалан живот са окружењем које је до сад често било, најблаже речено, непријатељско. Посебно мислим да је управо дијалог изостајао у преломним временима која су претходила ратним сукобима, погромима, разарањем, а не тако ријетко и покољима па и геоцидом. У текстовима се дотиче вријеме двадесетог вијека али се мисли и на вријеме ранијих периода која су исто тако била бурна и немилосрдна. Основна мисао која нас је водила је та да дијалога до сада није било, а и кад га је било он се није водио на оном нивоу на којем би требало како би се било која несрећа избјегла. Данашње државе, настале на развалинама југословенске заједнице, у својој историји су мијењале, владаре (стране и домаће), политику и разне идеологије али, очито, народи нису научили водити дијалог. Најчешће је то био монолог интереса одређених идеологија или стратегија политичких превирања моћника са жељом да прекрајају границе и овладавају просторима који су им интересантни. Аутор 18. 7. 2019.

8

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИКА НАЦИОНАЛНИХ СУКОБА Анализа философских чланака у часопису „Dijalog“

I ПРОЛОГ

З

а готово све вријеме излажења часописа „Dijalog“ можемо рећи да је бурно. Иако се бура стишала не можемо рећи да је прошла. Нас занима које значење има философија у таквом преломном и кошмарном времену различитих идеологија, политичких превирања, националних груписања, страхова и ратова. Зашто философија? Зато што сматрамо да је философија најмоћније оруђе ума или, како би то рекао Абдулах Шарчевић: „Она је јединствена способност да се бића и ствари именују својим именом.“1 1

Шарчевић, Абдулах: Истина о истини/Деконструкција метафизичког представљања свијета/У сјени нихилизма, у: „Dijalog“, Сарајево, 2003, Нова серија, година девета, број 1-2, стр. 111. Хегел је, истина, за философију рекао да „долази увијек прекасно“ и да „Минервина сова почиње свој лет тек у сутон“ (погледати: Хегел, Г. В. Ф: Основне црте филозофије права, Веселин Маслеша, Сарајево, 1964.), али сматрамо да је философија, као људска дјелатност, та која мора дати свој кључни допринос у промишљању свега људског у свијету у којем се човјек рађа и живи. Ми смо на трагу онога што је о философском мишљењу рекао Спасоје Ћузулан које је, иако издвојено из контекста, сасвим јасно и прихватљиво. Наиме, Ћузулан каже да савремено философско мишљење „нема унапријед осигуране путове који би били вођени сигурном сврхом и непроблематичним циљем“ али је то мишљење „увијек подузимани покушај утемељења и самооправдавања.“ (Погледати: Ћузулан, Спасоје: Питање мјеродавности тема и проблема у савременој филозофији, у: „Dijalog“, Сарајево, 1977, бр 1, стр. 213. Такође погледати: Муминовић, Расим: Филозофија и људска егзистенција, у: „Dijalog“, Сарајево, 1996, Нова серија, година

9

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

„Dijalog“ је, као часопис за философска и друштвена питања, једно свједочанство политичке, економске и философске стварности која заврјеђује теоријску анализу. У основи те анализе стоје друштвени, политички и идеолошки догађаји вишег интензитета који су имали уплива и утицаја на философску рефлексију и стваралаштво у домену философске продукције. Та ћемо догађања провући кроз призму философије и коментарисати оно што је произишло из њих – наравно у облику теоријске и критичке анализе и могућег даљњег научног истраживања. Промишљајући о односу философије и политике Massimo Cacciari каже: „Што се тиче испитивања о поријеклу различитих знања, и испитивања које се развија артикулирајући језик помоћу којег је нарасла иста мисао, филозофија је суштински политика.“2 У развоју философије овај однос према политичком је одувијек постојао. „Али ту постоји један други, дубљи мотив за објашњење неопходног односа између филозофије и политике, а он се тиче управо проблема одлуке.“3 То се различито манифестовало на европском истоку и европском западу. Тај развој на европском западу утиче на формализовање философије. Математика и експерименталне науке су философију потиснуле у сферу спекулативног ума гдје се у први план поставља дихотомија теоријског ума и философија срца. У нашој анализи ова дихотомија ће бити аплицирана на питањима практичке философије. У домену етичког она ће фигурирати као етика ума и етика срца. То су два супротстављена упоришта која ћемо овдје користити, а треће упориште је Аристотелов појам φρόνησις, који у себи садржи оно јавно и оно приватно, а можемо га превести као разборитост и промишљеност4, те би као такав овдје могао бити синтеза. Овдје нећемо етику користити у Левинасовом смислу – као прву философију 5, него ћемо етику користити као оптику којом

2 3 4 5

10

друга, број 7, стр. 9-16. Ту Муминовић, између осталог, каже: „У трагању за топосом бивствовања филозофија наслућује да се бивствовање догађа овдје и сада, у простору и времену подложних кретању, којим се опет објашњава како овдје и сада постају тамо и тада или некада, а не нигдје и никада.“ (Стр. 11.)

Cacciari, Massimo: Етика знања, у: „Dijalog“, Сарајево, 1998, Нова серија, година четврта, број 1, стр. 10. Исто, стр, 11. Појам φρόνησις може да значи и способност мјерења (рецимо вриједности). Погледати: Левинас, Емануел: Тоталитет и бесконачно, Веселин Маслеша, Сарајево, 1976. Леви-нас је, сасвим сигурно, дао огроман допринос философији својим

IПРОЛОГ

се јасно види однос према оном Другом. Дакле, наша етика ће бити без оног синоптичког, тоталистичког система помоћу ког се ствара одређена, јасна, слика која може да завара истраживача. Да бисмо могли процјењивати текстове у „Dijalog“-у морамо утврдити врсте излагања и у ту сврху користимо Аристотелову подјелу на сљедеће три врсте: делиберативно6, јуридичко7 и епидиктичко8. Свјесни смо да се ови појмови могу рашчлањивати и дозвољавамо себи да то урадимо по потреби и у контексту задатих тема овог скромног истраживања. (Појам делиберативно можемо изједначити са појмом вриједност, а тај појам кад ставимо у призму философије јесте вишезначан.9 Исто се односи и на остала два појма која говоре о праведном и неправедном10 те о позитивној и негативној критици11) Пратећи (философске) текстове у „Dijalog“-у настојаћемо да учинимо видљивим како се идеолошки догматизам прелама у национални фундаментализам, што ће бити једна од основних хипотеза овог истраживања које желимо доказати. Догматизам и фундаментализам су, у бити, такве ауторитарне доктрине које искључују дијалог12, посебно мисаони дијалог са оним Другим и другачијим. За ове

6 7 8 9 10 11 12

свједочењем, а не научном мето-дологијом, те својим платоновским Добром, које је практично дјеловање у смислу одговорности за оног Другог – екстремни хуманизам без реципроцитета – али, чини нам се, да тражи рјешења само преко јудаизма, односно Старог Завјета, мада, спомињући Достојевског (којег радо цитира) и Хајде-гера (којег критикује и коме се супротставља), не може избјећи додир са Новим Завјетом. Оно што је мање или више корисно за ток друштвеног живота. Оно које расправља о праведном и неправедном. Оно које се тиче похвале и покуде. О томе више погледати код: Татаркјевич, Владислав: Појам вриједности, у: „Dijalog“, Сарајево, 1983, бр. 1-2. стр. 45-53. У часопису „Dijalog“ имамо велики број текстова који на различите начине прилазе проблему праведности односно неправедности. Слично је и са овим појмом. Сам назив часописа је више него интересантан будући да нам, од када излази, није пало у очи да се водио било какав дијалог са оним Другим који је, не само другачији у смислу културноисто-ријског насљеђа, него је, превасходно, другачији у смислу испољавања политичке философије. Уводничар и главни и одговорни уредник је, у првом броју, истина, рекао да име часописа „произлази из сржи саме филозофије и из бића нашег савременог друштва“ (Тановић, Ариф: Уз појаву „Dijalogа“, у: „Dijalog“, Сарајево, 1977, бр. 1. стр. 5.), али смо мишљења да у часопису „Dijalog“, који је излазио до 1991, тешко да се могу наћи текстови који говоре супротно од философије марксизма, а ако и има нешто текстова у том смислу то су само они дијелови текстова, као и понеки наводи, који служе за идеолошку критику капиталистичке, вјерске, националне и политичке философије док је могућност

11

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

доктрине важи Хераклитов 98. фрагмент13 који гласи: Један човек јесте за мене колико десет хиљада само ако је најбољи.14 Наравно да је покушај дијалога постојао, нарочито код оних философа који су у њему видјели могућност тражења укупног смисла људског постојања. Тако рецимо, Касим Прохић промишљајући о дијалогу каже: „Таква друштвена комуникација је и непосредна етичка дијалогика par exellans. Она, наиме, мора да рачуна на живи сплет интерперсоналних и социјалних интереса, на њихов морални подтекст и предзнак, на онај етички вертикалитет истинске одговорности који би могао избјећи варљивост импровизација и погубност моралних релативизација.“15 Свјестан да „свако вријеме има свој језик“16 Прохић тражи могућност дијалога који „не може бити диктат, већ разговор и договор, не може бити задани модел, (…) он није демагошки ор-

13 14 15

16

12

контрааргументације искључен. У истом тексту уводничар признаје да „је научно-теоријски дијалог често личио на разговор глувих или окренутих леђа“ (Исто, стр. 8.). Касније, након завршетка рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) и од поновног покретања часописа 1995. тешко да се може запазити неки текст који ће на било који начин ући у дијалог са новом идеолошком философијом и уредничком концепцијом. Социјалистичку идеологију је замијенила национална идеологија која има своју нарцисоидну философију тако да она не допушта никакву прилику критици као ни покушај аргументованог дијалога који би био против оне идеолошке философије која је сада доминантна у босанскохерцеговачком подијељеном друштву. То нам је један од аргумената да у „Dijalog“-у нема дијалога са оним Другим – све се своди на једносмјерни говор, што је у крајњем значењу – монолог. Интересантно је да у Сарајеву излази неколико периодичних публикација које имају другачију уређивачку политику, а баве се истом или сличном проблематиком, те са којима би било интересантно водити научни, политички, па чак и идеолошки дијалог али нисмо примијетили да постоји наговјештај тога. Наведено према: Марковић, Мирослав: Филозофија Хераклита мрачног, Нолит, Београд, 1983. Исто, стр. 195. Прохић, Касим у прилогу са дискусије на тему: Дијалог у самоуправном социјалистичком друш-тву, коју су 12. 12. 1978. организовали редакција часописа „Dijalog“ и Марксистички студијски центар ЦКСКБиХ „Вељко Влаховић“, у: „Dijalog“, Сарајево, 1979, бр.1-2. стр. 189. У критичком осврту на дијалог у тадашњем друштву, Прохић каже: „Ако је самоуправно социјалистичко друштво један самосвојан, повијесно превратнички experimentum mundi, experimentum који није подузет да би се споља, орнаментално иновирали друштвено биће и његова структура, већ да се заснује нови друштвено-хисторијски однос, нова производња друштвеног и повијесног смисла, његова истинска лабораторија, онда се институција дијалога у њему јавља као битно друкчији облик кристализирања и ферментације људске истине.“ (Исто.) Поред Касима Прохића на овом скупу још су говорили: Мићо Ракић, Првослав Ралић, Миленко Перовић, Миодраг Богићевић, Фрањо Кожул, Стојан Т. Томић, Душан Поповски, Руди Стојак, Јоцо Марјановић, Атила Сам, Расим Муминовић, Гојко И. Бабић, Џемал Соколовић и Владимир Премец. Исто, стр. 191.

IПРОЛОГ

наменталан већ критичко аргументативна пракса (…) у којему свако има и нема право, зависно од становишта-огледала, већ тражи кристализацију истине у призматичности своје структуре и њеним унутарњим сабирним сочивима.“17 На истом скупу, а говорећи о страху од дијалога, Миодраг Богићевић каже: „Страх од дијалога у ствари је неке врсте бирократски рецидив који се данас испољава у страху појединаца од слободног мишљења.“18 Смисао дијалога не треба тражити у томе да се Другом донесе неко добро, него у томе да се у Другом открије оно добро које се налази у њему (Луис Лавел 1883-1951.).19 Међутим, данас је сасвим прихватљиво да се са позиција политичке, економске и војне моћи „одређује начин представљања другог без његовог учешћа у томе.“20 У игри је процес конструкције и произвођења јавности онако како то одређеној моћи одговара. У овим преломним временима дошло је до свеопште повреде обичајности и важећег моралног поретка. Опште је мјесто да док топови грме духови музе морају да ћуте. Часопис „Dijalog“ је случај једне шире историјске сцене која не може бити занемарена са позиције анализе балканистичког дискурса, односно из хоризонта европског приступа животу заједнице. У „Dijalog“-у су забиљежени текстови великог броја људи који су били (а неки су и сада) у врху босанскохерцеговачке философске науке и политике. Овај часопис је зато плодно штиво за истраживачки рад по више питања, не само философије, етике и политике што је наш задатак. Сваки догађај у историји људског рода је јединствен и сваки се збива у одређеним друштвеним околностима, па тако и посљедња догађања у Босни и Херцеговини (од 1977. када почиње да излази часопис „Dijalog“) морамо узети као посебна. То се односи и на ратна страдања, а нарочито на оно што је чинило њихову основу, а тиче се теоријске платформе која је тим временима покушала дати разумно објашњење.

17 18

19 20

Исто. Богићевић, Миодраг у прилогу са дискусије на тему: Дијалог у самоуправном социјалистичком друштву, коју су 12. 12. 1978. организовали редакција часописа „Dijalog“ и Марксистички студијски центар ЦКСКБиХ „Вељко Влаховић“, у: „Dijalog“, Сарајево, 1979, бр.1-2. стр. 207-208. Погледати: Бошњак, Б./Шкворц, М: Марксист и кршћанин, Praxis, Загреб, 1969. Шијаковић, Богољуб: Критика балканистичког дискурса, Јасен, Никшић, 2001., стр. 11.

13

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

Да бисмо нешто сазнали о босанскохерцеговачком духу „данас“, односно о његовом „сутра“ морамо истражити његово „јуче“. Ово „јуче“, „данас“ и „сутра“ су структурално и историјски повезани.21 То је поље које се налази између Гадамерове херменеутике која нас доводи у однос с прошлошћу и Хабермасове критичке теорије која нас чини отворенима према будућности. У историји се ради о ономе што се тиче људи и то непосредно тако да она, да се изразимо ријечима Твртка Куленовића „почива на некој врсти логике, геометрије, макар она била и неуспоредиво савитљивија од оне на којој почива физика (…).“22 Потребно је открити, у дубини историје кохезивне силе љубави које су кроз вијекове повезивале и одржавале у заједници различите националне, политичке и вјерске ентитете. Народи у Босни и Херцеговини засигурно плаћају велику цијену и трпе посљедице краха великих империја. На ово упућује и Умберто Еко, у скорашњем интервјуу француском листу „Le Figaro“, тврдећи да раст национализма у централној и источној Европи углавном проистиче из процеса распадања Совјетске империје. Марксизам је, као философија, „у исцрпљујућој хладноратовској утакмици са Западом доживио пораз и сада, са недовршеним процесима транзиције у смјеру демократије, носи многе потенцијалне ризике.“23 Прије стотињак година распала су се два велика царства – Отоманско и Аустроугарско – која су оставила неизбрисив траг на Балкану, а посебно су, можемо рећи, трагови видљиви на духовном пољу Босне и Херцеговине. У том смислу и балкански народи плаћају цијену краха империја у које су, без своје воље, били укључивани. Само љубав према Босни и Херцеговини даје наду у њен живот, живот поли-тичког субјекта. Та љубав мора да садржи свијест о апсолутно различитим држа-вотворним путевима којима су ишли (и још 21

22 23

14

Овдје се морамо присјетити Хомеровог пророка Калханта. Κάλχας је син Тесторов, најчувенији грчки пророк у вријеме тројанског рата коме су били познати сви догађаји из прошлости, садашњости и будућности. Куленовић, Твртко: Књижевност и памћење, у: „Dijalog“, Сарајево, 2000, Нова серија, година шеста, број 1-2, стр. 94. Тановић, Ариф: Прилике времена, у: „Dijalog“, Сарајево, 1997, Нова серија, година трећа, број 5-6, стр. 71. У наставку Тановић пише: „Пропаст комунизма је вјероватно најтемељнија појава 20. вијека. Без разумјевања његовог колапса, па тиме и његове идеологије, која је примјењивана у великом дијелу свијета, тешко је разумјети ситуацију времена, па тиме и перспктиву човјечанства у 21. вијеку.“ (Исто.)

IПРОЛОГ

иду) сви њени конститутивни народи који се, опет, вежу за религијску припадност.24 Морају се, наравно, имати у виду и они субјекти који су слиједили и још слиједе западноевропски пут научног рационализма, позитивизма, социјалдемократије и социјализма гдје нема Бога и гдје је човјек (као дио природе, израстао из нижег бића до висине самосвијести) мјера свих ствари.25 „Ако је човјек мјера свих ствари“, инте24

25

У вези са свијешћу о стварности босанскохерцеговачког бића, коју треба да има свако ко хоће да промишља о Босни и Херцеговини, интересантна је Андрићева приповјетка Писмо из 1920 године. Ту можемо прочитати слиједеће: „(…) Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и бо-сански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази. Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар љу-ди твоје врсте, морали да увиде, де не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха. (…) фа-тална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и – мрзи сваког ко покуша да то учини.(…)“ (Погледати: Андрић, Иво: Писмо из 1920 године у: Нове приповетке, Култура, Београд, 1948, стр. 112-125.) Чувена Протагорина изрека гласи:„Човјек је мјера свих ствари; ствари које су оно што јесу и ствари које нису оно што нису“ али је тешко утврдити шта је он том изреком хтио да каже будући да су већ Платон и Аристотел код њега утврдили потпуну релативност знања. Поставља се питање да ли је грчка ријеч chrēmata заиста означавала баш све ствари или само оне које човјек упо-требљава, потражује и посједује. (Погледати footnote 23 у: Arendt, Hannah: Vita activa, Август Цесарец, Загреб, 1991, стр. 128.) Расим Муминовић, узорни марксиста, надопуњује овај проблем пишући: „Човјек и слобода заједно са спознајом су тај темељ у свијету, што нас сучељава са гласовитим античким захтјевом Gnothi seauton (упознај самога себе), који у конфротацији с минулим стољећима има значење пријекора упућеног њима, да би спознајом себе човјек схватио не само да је мјера свих ствари (Протагора) него и да је човјеку највише биће (Маркс)“ (Муминовић, Расим: Ка филозофском и пјесничком у Прохићевом мишљењу, у: „Dijalog“, Сарајево, 1986, бр. 3. стр. 103.) О истом погледати: Томић, М. Иво: О неким божанским и људским димензијама љубави и мржње у жидовско-кршћанској традицији, у: „Dijalog“, Сарајево, 1997, Нова серија, година трећа, број 1, стр.133-140. Ту Томић тумачи: „Заборав основне заповиједи да није дозвољено људима оно што је допуштено боговима био је узроком фаталног антропологијскога обрата (преврата) након којега је Бог престао а човјек постао мјером свих ствари.“ (стр. 135.) Још погледати: Симеуновић, Војин: Човјек, наука, етика, у: „Dijalog“, Сарајево, 2001, Нова серија, година девета, број 1-2, стр. 48-77. Ту Симеуновић, коментаришући Марксову формулацију да природа узета по себи, изван човјека је ништа, пише: „Ако не служи човјеку свијет и нема никаквог смисла нити вриједности. По себи он није ништа ако није за човјека. (стр. 56) Такође погледати: Скледар, Никола: О игри, љубави и смрти, у: „Dijalog“, Сарајево, 2002, Нова серија, година осма, број 4, стр. 146-162. Промишљајући о схватању појма човјека, Скледар каже: „Класични антички концепт и идеал човјека као разборитог бића и људског ума као врховног критерија истинитог спознавања и исправног дјеловања (живљења у складу с природом, козмосом), у темељу је уздрман од новог – кршћанског свјетоназора. Оно што се у антици сматрало основном човјековом значајком, а и повластицом, тј.

15

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

ресантна је теза Хане Арент, „тада је он једина ствар изван релације средство-циљ, једини циљ за себе који све друго може употријебити као средство.“26 Тако се стварају услови за Ничеовог надчовјека о којем он сам говори „као о оном човјеку који морал осјећа испод себе, а то уједно значи; који га оставља иза себе.“27 Дух Босне има, сасвим сигурно, своје „јуче“, има и потенцијално28 и контингентно29 „сутра“ али је питање да ли има своје „данас“.30 Он је разапет на нај-мање три стране; или је то она садашњост, оно „данас“. Босна има три општеприхваћене државотворне традиције, а сви досадашњи покушаји да се оне помире и слију у једну нису успјели, прије свега, ради тога што нису долазили из једне од тих традиција, као активна потенција, него извана, путем пасивне потенције (Отоманска империја и Аустроугарска монархија јуче, а данас Сједињене Америчке Државе и дио Европе). Отворено питање и данас јесте ово: да ли су народи у Босни и Херцеговини, они државотворни, секуларни, тј. да ли су изашли из

26 27

28

29

30

16

неовисност, самосталност и аутономност његова духа и (раз)ума, у кршћанском је назору схваћено као основна човјекова заблуда, па чак и порок.“ (стр. 153) Arendt, Hannah: Vita activa, Август Цесарец, Загреб, 1991, стр. 129.

Viser, Rihard: Фридрих Ниче: Надчовјек на помолу, у: „Dijalog“, Сарајево, 1985, бр.

1-2. стр. 43. То је пут којим човјек постаје, у односу према оном Другом, не а-моралан него иморалан јер га има и више него му треба па га (морал) превазилази, односно долази у позицију да је изнад њега. Треба подсјетити да је Ничеов Заратустра говорио да је човјек нешто што треба превазићи. (Погледати: Ниче, Фридрих: Тако је говорио Заратустра, Октоих, Подгорица, 1998.) Овдје мислимо на активну и пасивну потенцију гдје се прва односи на унутрашњи процес који води до актуализације потенције, односно активна потенција је свјесна, али и несвјесна, дјелатност субјекта која нужно за посљедицу има одређено стање, а друга потенција се односи на вањске утицаје на које субјект, без обзира на свијесност или несвјесност, не може да утиче али и они нужно резултирају одређено стање. Контингентно је оно, како је то разлагао Аристотел, што је супротност нужности. Нека стања нису резултат нужности. За Лајбница чињеничке истине су контингентне будући да су могле бити и другачије. За Антоана Курноа (1801-1877), Жила Лекјеа (1814-1862), Алфреда Норт Вајтхеда (1861-1947) и Чарлса Хартшорна будућност је контингентна и њене појединости чак ни Бог не може знати. Тешко да се са оваквом тезом можемо сложити јер прихватамо учење да Божија провидност „зна“ пуноћу историјског догађања али се не „мијеша“ у њу, али прихватамо то да је неко стање субјекта у будућности контингентно, односно да за неко стање не треба нужност. Нешто се једноставно догоди без икаквих премиса. Будући да је прошлост непромјенљива, дакле нужна, а будућност контингентна, односно непредвидљива, на садашњост гледамо аксиолошки у смислу, ако смијемо тако рећи, „исправности“ онога стања субјекта којег можемо вредновати.

IПРОЛОГ 31

вјерске (црквене) државе? Истина је да многи данашњи политичари у Босни и Херцеговини јавно пропагирају вјеру тако да можемо рећи да се вјера налази у врху наше политике али тешко да можемо закључити да су прави вјерници носиоци било којег политичког пројекта. Дојучерашњи политичари атеистичког догматизма данас су у богомољама. То је сигурно добро, али кад погледамо резултат политичких превирања у задњих двадесетак година двадесетог вијека намеће се закључак да ту баш и нема вјере, него да је посриједи обични политички маркетинг. Усуђујемо се рећи да се ту ради о посуђеним вриједностима како би се остало у врху политике и, будући да новопечени вјерујући баш и не разумију ту улогу, односно нису свјесни количине преузете одговорности коју, иначе, имају они који прихватају Божију Објаву, онда је дошло до дубоких политичких размимоилажења које су, у добром дијелу, узроковале рат. Зато и не чуди податак да се многи присјећају старог стања у друштвеној заједници када је изгледало да је све по мјери човјека. Такви се служе звучним, али празним ријечима типа: „У предратном периоду, који се именује комунистичком епохом, све нације, посебно у Босни и Херцеговини, биле су веома блиске.“32 Не сумњамо да су многи људи, чак већина, живјели у складу са оним Другим, али сматрамо да је то субјективан чин, а не општи принцип. Ако прегледамо, па макар и летимично, историјску литературу запазићемо количину насиља и његов утицај у свим епохама развоја друштвене заједнице на овим просторима. Истина је и то да се у историјској магли не види да је негдје друго на земаљској кугли било другачије. „Историјске приче нам више говоре о насиљу, ратовима, разарањима и пропадању него о културним процватима и стваралаштву.“33 Хегел то потврђује у својој Философији историје гдје каже: „Повијест није тло среће. Периоди среће су празни листови у њој (…).“34 Имајући то у виду намеће се питање: колико човјек учи из такве историје и колико му то помаже у стварању другачијег миљеа у којем живи? Очито је 31

32 33 34

О кратком историјату секуларизма и ономе шта је произашло из тога можемо прочитати код Бабић, фра Миле: Религија и политика, у: „Dijalog“, Сарајево, 2005, Нова серија, година једанаеста, број 3-4, стр. 212-217. Мусабеговић, Сенадин: Круг и садашњост, у: „Dijalog“, Сарајево, 2001, Нова серија, година седма, број 3-4, стр. 51. Лаушевић, Саво: Мишљење свједочење, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови Сад, 2002, стр. 13. Хегел, Г. В. Ф: Филозофија повијести, Напријед, Загреб, 1966, стр. 32.

17

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

да човјек не може изрећи оно шта га чека из онога шта је проживио. „Неизрециво, друго име за људско, управо је оно што највише изазива насиље тотализације.“35 Народи Босне и Херцеговине су превише крварили у својој историји да би неко тек тако тврдио о њиховој историјској блискости на начин којим се потенцира заборав за учињено зло и преферира само оно добро којег је, истина, било, посебно на индивидуалном плану. Јер, како је онда могућ тако бруталан грађански рат, какав се десио на крају двадесетог вијека, ако није производ вјековног антагонизма и националног ривалитета и реваншизма? Зашто неки интелектуални кругови хоће да забораве све буне и бунице, устанке и преврате, ријечју – истину36, јер само она може да нас врати у стање мира и љубави према оном Другом, јер истину треба да гледамо као непромјењиву и као таква она је незаборав, а незаборав претходи опросту, а опрост уноси мир у срце који је услов потенцијалне љубави према ближњем, што је и Божији завјет.37 „Опраштање се опћенито не односи на самоискупљење и самоослобађање од кривице (…) него на стварање новог односа или реда ствари, обнављање реда ствари, или односа који је нарушен, којег су разорили насиље, окрутност или равнодушност.“38

35

36

37 38

18

Ћузулан, Спасоје: Људско као неизрециво, у: „Dijalog“, Сарајево, 1986, бр. 3. стр.

121. У наставку Ћузулан каже: „Колико је тај изазов велик показује се на примјерима; наиме, колико нас историја учи није могуће извући никакво позитивно искуство из катастрофа тотализирајућих покушаја. Па ипак, то само показује да у овим стварима не одлучује историјско искуство.“ На примјеру Босне и Херцеговине видимо да појам истина, којег из грчког појма άληθεία Хајдегер преводи као нескривеност, има изузетно важно и дубоко значење везано за однос према оном Другом. Мт 22, 39; Мк 12, 31.

Elshtain, Jean Bethke: Политика и опраштање, у: „Dijalog“, Сарајево, 2001, Нова серија, година седма, број 3-4, стр. 142.

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

ТЕОЛОГИЈА (РЕЛИГИЈА) И НАУКА У ДВАДЕСЕТОМ ВИЈЕКУ У ОПТИЦИ ЈЕДИНСТВА ФИЛОСОФИЈЕ689 Прије тачно десет година, 2009. су се навршиле двије годишњице значајне за драматичан пут науке, теологије и философије у модерној историји. Наиме, тада се навршило 200. година од рођења биолога Чарлса Дарвина (1809–1882) и 150. година од објављивања његове књиге „Постанак врста“. Са повремеим прекидима та драматичност и даље траје јер философија и теологија никако да поврате своју позицију у систему образовања која им реално припада. Истина, то нема директе везе са Дарвином и његовом теоријом еволуције али је ова теорија послужила следбеницима да се обрачунају са теологијом и философијом надајући се прогресу природних наука. Те 1859. године први тираж дјела Чарлса Дарвина „Постанак врста“ или књиге која је шокирала свијет распродат је у једном дану. Реакција на ову књигу била је веома брза. Неки биолози приговарали су да не може да докаже своје хипотезе, други су критиковали Дарвинову концепцију о развијању различитих врста из само једне живе ћелије. Међутим, нису научници били најжешћи критичари Дарвинове теорије него је то била Црква. Биолог Чарлс Дарвин је из угла појединачне науке изнио теорију која остаје у сфери теорије без усаглашености са осталим наукама. Енгелс ће, након смрти Маркса, настојати да усагласи Марксову философско-економско-социјално-политичку теорију са овом теоријом еволуције из очито идеолошког разлога, а то је да се бар једно питање стави ad acta: научни доказ о не постојању Бога. Науци ових задњих вијекова је то врло важно јер жели човјека као људског ресурса, а не као дјетета Божијег.

689

Овај, донекле промијењен, текст је дио ауторове докторске дисертације, а прилагођен теми научног скупа Интердисциплинарност и јединство савремене науке одржаног 2009. на Филозофском факултету у Палама. Са малим разликма, рад је објављен у Зборнику радова 2010, стр. 127-132.

218

Теологија (религија) и наука у двадесетом вијеку у оптици јединства философије

У ово вријеме остварене секуларизације, с једне стране и очите десекуларизације (в. Piter L. Berger 2008: 11-31) с друге, пред нас се поставља важан задатак, а то је да философе уведемо у теологију и теологе у философију, прије свега зато што однос између философије и теологије има општи интерес (в. Gibellini 1999: 83-90). Од времена старих Јелина, када је философија била покретачка снага за све области научног дјеловања, преко средњовјековног служења философије теологији до потпуног раздвајања наукā од философије и теологије у модерном добу, дошли смо у ситуацију да, ради комплексности свих проблема који су везани за човјека и овај свијет, прихватимо чињеницу да самосталне науке (струке, научне области…) не могу дати задовољавајуће одговоре којима теже сви људи, како би рекао Аристотел на почетку своје Метафизике (980а). Ако знамо да се философија не бави посебним стварима и ако знамо да она даје утемељење свих наука (како је нагласио и професор Мишо Кулић у пленарном предавању цитирајући опште прихваћео стајалиште) те тиме чини јединство свих наука (што је опет стављено под сумњу од стране фра Марка Оршолића из угла теолошког става о јединствености сваке дисциплине; те непоновљивости сваког личног искуства како нам је говорио, у свом излагању, професор Борис Б. Брајовић) видимо да се појединачне науке, ако се одрекну услуга философије, баве општим стварима доказивим путем логичких експеримената и истраживањима која рађају резултате јасне људском уму. Можда је зато добра завршница пленарног предавања690 професора Кулића гдје се наводи Жидов цитат: Вјерујте онима који траже истину, а сумњајте у оне који су је нашли! И поред тога, појединачне науке су дијелови свеукупног знања па се њихове истине не могу узимати као опште важеће. Цјелина знања се, рецимо, технички гледано, налази на Универзитету па кад је он разуђен на велики број појединачних наука (а посебно кад је овако физички распрострт као овај наш Универзитет од Источног Сарајева па до Пала, Требиња, Добоја, Фоче, Зворника, Бијељине и Брчког) тешко може доћи до сажимања тог знања, односно до дијалога наукā и тиме до неког научносазнајног консензуса. Бар на Универзитету у Источном Сарајеву 690

Ово предавање је одржано на научом скупу Интердисциплинарност и једнинство савремене науке одржаног 2009. на Филозофском факултету на Палама.

219

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

недостаје интердисциплинарност, односно, нема научних скупова чија тематика би привукла пажњу свих научних дисциплина. Филозофски факултет је Универзитет у малом али опет нема дијалога између појединачних наука јер само неколико катедри проширују свој предмет интересовања на друге катедре (на катедри за историју нема философије историје, на катедри за књижевности нема философије књижевности и естетике, на лингвистичким катедрама нема философије језика, на катедри за филозофији нема српског, грчког и латинског језика…). А философија би требало да буде спона између појединачних наука и њиховог достигнутог знања. Мишљења смо да све резултате појединачних наука треба провући кроз призму историјског искуства философије те критичком анализом тумачити и ставити у контекст објективне вриједности. Од времена Декарта, кога сматрају за „претечу Канта и његовог теоријско-сазнајног субјективизма“ (Паненберг 2003: 106), на овамо, кад знање постаје моћ, наука све више облачи плашт популизма и чисте прагматике. То не заобилази ни философију. Француска револуција 1789. и многи преврати који су настали по диктату разних идеологија, и поред несумљивог философског генија појединаца, довели су у двадесетом вијеку до тога да је питање постојања философије уопште постало бесмислено. Човјек се полако ослобађао философије као непрактичког и неегзистенцијалног баласта и тиме улазио у свијет свега дозвољеног. То ослобађање је дуг процес и није производ једног времена, а крајњи резултат је индивидуализам као наглашено истицање аутономије субјекта (в. Јанарас 2000: 131) код просвјетитељске философије. Тај апсолутизовани индивидуализам, који одбацује јелинско друштвено стицање и овјеравање знања – заједничарење, има корјене у историјској појави схватања логоса као ratio које се јавља у римском праву и правном моралистичком индивидуализму код Тертулијана као отуђењу хришћанског искуства, а које означава индивидуални критеријум стицања и овјеравања знања. Логика просвјетитељског индивидуалзма „је концепција економског понашања као природне тежње индивидуе да обезбеди највеће задовољење или најмању могућу жртву“ (Јанарас 2000: 133).

220

Теологија (религија) и наука у двадесетом вијеку у оптици јединства философије

Овдје се можемо премјестити у дискурс философије и подсјетити на Сартра који је као узлетиште егзистенцијализма видио у ријечима јунака из једног од, философијом пуних, романа Достојевског који је рекао: „Кад Бог не би постојао, све би било дозвољено!“ (Sartre 1964: 17). У таквом Сартровом свијету човјек је напуштен јер ни у себи ни изван себе не налази ослонац. Тако по њему човјек бива слободан, односно слобода сама. Овакав расплет позиције човјека у његовом свијету се и могао предвидјети на основу Декартовог ego cogito, ergo sum јер тај субјективизам (који ће се касније систематизовати код Канта и Фихтеа) ставља човјека у позицију да својим умом може спознати апсолут. Истина је да се Декарт, крећући се од Ја као позиције потпуне извјесности и фундамента сваке философије, ослонио на ауторитет блаженог Августина, који је, опет, критикујући античку скепсу, тврдио да људски ум може спознати Бога. Ако Бог не егзистира не може бити ни a priori доброг јер нема савршене свијести да то мисли, па се ни човјек не суочава са вриједностима према којима би се мјерио. Човјек је сам, без изговора, осуђен да буде слободан. Сартр прихвата ријечи свог земљака, поете Ponge-a, који каже да је човјек будућност човјека. Ту је, чини нам се, човјек једнодимензионалан. До тада је философија говорила о човјеку као историјском бићу, бићу које се налази и остварује у тродимензионалном времену (јуче, данас, сутра), а ово што нуди Сартр говори да човјек прошлости и садашњости није човјек. То је философско уклапање у причу о човјеку који настаје из нижег бића путем еволуције. Људска егзистенција је код Сартра пукотина (la fissure) у бићу. Свијест је рефлексија о могућем – стајање насупрот старог, те као таква прекида са оним што је човјек био. Том негацијом прошлости човјек бива биће по којем ништа долази у свијет. То би требало да је догађање слободе. Тако и ништа на неки начин јесте – оно ништује. Човјек је, ради своје егзистенције, чисти акт негације битка. Јасперс иде другим путем. Он полази од тезе да се како свијет, тако и човјек никако не могу обухватити у цјелини бића из многих сагледивих принципа. Свијет се показује као бездан – каже Јасперс (в. Јасперс 2000: 44), а човјек још више јер он у себи може да нађе и оно што нема нигдје у свијету. Јасперс ту мисли, прије свега, на слободу и оно што је с њом повезано. Искуство слободе није везано 221

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

за сазнање него она у нашу свијест долази путем чина и тај пут искуства води преко свијета према трансценденцији. И будући да наша свијест о бићу лежи, на неки начин, у слободи, онда оно што човјек јесте и није једино садржај знања, већ је и вјера (в. Јасперс 2000: 44). Па била она и философска. Човјек, свјестан своје слободе, пројектује себе као идеалну форму будући да је свјестан да му је коначност недовршива, он једноставно хоће да себе оствари у оно што би могао бити, а очито је да је то нешто што је боље од овог стања. Дакле, и поред оног вјерског у Јасперсовом учењу опет се види утицај теорије еволуције. На супрот томе, религија познаје култ и нераздвојива је од мита. Религији увијек припада реални однос човјека према трансцендентном и увијек је везана за одређену заједницу (в. Јасперс 2000: 55). Ако узмемо у помоћ историјско сјећање видјећемо да је у свим временима човјек живио религиозно, што је једно указивање на истину и човјекову религиозну суштаственост те ово указивање не би смјело да се пречује. Философија пак, за разлику од религије, не познаје култ нити икакву светост у свијету која је изузета из осталог постојања. Философија настаје као слободна рефлексија појединца према задатом проблему и не односи се на одређену заједницу што јој даје посебну димензију. Без философије није могуће разумјети теолошку димензију, а тиме и „хришћанско учење у свом историјском облику, нити се може задобити утемељен став о захтјеву за истинитост хришћанског учења данас“ (Паненберг 2003: 9). Историјски гледано, теологија се формирала на основу разликовања од философије, што је потпуно погрешно. Истина је и то да хришћанска истина не зависи од људске воље и става његовог ума али хришћанско учење задобија аргументацију кроз повезивање и дијалог егзегетских, философских и догматско-теолошко-историјских спознаја. Извор философије је тијесно повезан са теологијом (в. Паненберг 2003: 10) али не само с њом: човјек се чуди свему што га окружује и свему што не разумије. Тежња ка сазнању датира од самог почетка, од Адама, од кушања плода са дрвета познања добра и зла (I Мојс. 2, 17; 3, 1-7.), а систематско бављење философијом је производ јелинског духа и тежња за разумијевањем свеколике логосности у којој човјек 222

Теологија (религија) и наука у двадесетом вијеку у оптици јединства философије

живи, као критичка рефлексија религиозне, мититворачке и опште културне традиције. Општа дефиниција философије се веже за мишљење цјелине стварности, цјелине јединства космоса – као корелат философског питања о Богу који ствара цјелокупну стварност. Од предсократоваца до Ничеа је такав свеобухватни задатак философије, а са Ничеовим криком о смрти Бога философија се извлачи из те свеобухватности и почиње да говори о смрти (крају) метафизике. За Хајдегера је тај крај метафизике наступио са Ничеом ; Огист Конт тај крај види у појави позитивних наука, док Дилтај мисли да крај долази са продором историјског мишљења. „Међутим, тенденција да се философија одрекне своје традиционалне задаће, да мисли целину стварности, не може да се разуме искључиво као последица осамостаљивања појединачних наука.“ (Паненберг 2003: 13) Упоредо са осамостаљивањем посебних наука догађа се раскид са традицијом да само философија спознаје свијет па емпиријске науке својим различитим начинима приступају том проблему. Али морамо истаћи да стечена надлежност појединачних емпиријских наука, којима човјек покушава спознати свеукупни свијет, не спречава чињење корака који воде ка философском осмишљавању, како проблема, а тако и објашњења задатог питања. Видљив је развој тумачења хришћанске одговорности и хришћанске философије, које је у ХХ вијек дошло под утицајем философије егзистенцијализма, секуларним појмовима, односно, хришћанска вјера, из практичних разлога, представља надахнуће за друштвену, политичку и економску борбу за правду у свијету (в. Мајендорф 2007: 32-34). Као да је хришћанска философија теорија и подлога за извођење повремених револуција у одређеним дијеловима свијета (Милосрдни анђео у Србији 1999, деморкатске промјене у Ираку, Авганистану, Грузији, Либији, Украјини…). Правда и слобода су за хришћанску философију принцип(и) од чега се полази, а не до чега треба доћи борбом, најчешће бруталном: свим средствима осим дијалогом. Хришћанска философија полази од тога да човјек мијења себе, а не Другог будући да је тај Други онај Трећи који је у ствари Први, односно Бог. Црква, као мјесто окупљања хришћана, јесте у овоме свијету али није од овог свијета; она може да представља бољи дио друштва ако сабор вјерује у њену природу. Црква представља Царство Небеско на земљи које 223

ДУХ ВРЕМЕНА И ПОЛИТИЧКО ПРЕВИРАЊЕ

је суштински различито од онога што свијет нуди и она нуди искуство божанске слободе и правде које су изнад и изван људске науке и сваког људског достигнућа. Увођењем секуларног хришћанства губе се принципи хришћанске вјере што доводи до тога да свијет неће имати потребу за хришћанством које нема потребан сарджај. Тај садржај је у Светом Писму Новога Завјета означен као обичан зачин – со (Мк. 9, 50), а то значи да само хришћанство које задржи со као садржај може да буде човјекова потреба. Без соли вјера постаје секуларна и своди се на земаљске вриједности: национализам, благостање, гордост, таштину. Секуларизам се овдје разумије као недостатак одговорности. Иако се дијалектички теолози и многи представници модерне философске критике религије с тим не слажу, наше полазиште (у овом тексту) је да је религија важна димензија за човјеков духовни живот. Дијалектички теолози су против јер вјеру/објаву супротстављају религији, наиме, за њих је човјек, као творац културе, у односу на Бога само прималац, те ради тога по себи није способан ући у однос са Богом. Философи критичари религије се противе тој димензији јер тврде да је религија пролазна творевина људскога духа. Овдје се религија види као искуство безусловног, а то значи искуство посљедње стварности (види Gibellini 1999: 85). (Овдје се Кантов појам – Das Unbedingte преводи као безусловно и представља оно – causa sui, узрок самоме себи, а у исто вријеме и идеју Бога, слободе, бесмртности душе…) Религија у себи садржи два поларитета која се изражавају философемима искуства безусловности. Искуство је лично и представља субјективни поларитет, а безусловност је предмет тог искуства и представља објективни поларитет. Њемачко-амерички теолог и филозоф Tillich то објашњава као оно што нас се коначно тиче, а религија је чињеница да смо обузети оним што нас се кончно тиче. Оно што нас се тиче долази од Кијеркегоровог егзистенцијалног значења религиозног искуства, а то искуство узрокује бескрајну страст и заинтересованост, наравно за посљедњу стварност, оно безусловно, апсолутно, бесконачно… Хришћанство, као религија и као философија, није против природних наука, као ни против природе саме – дапаче, хришћанска 224

Теологија (религија) и наука у двадесетом вијеку у оптици јединства философије

вјера, сачувана у Цркви, је пут преображаја цјелокупне природе и пут ка пуноћи истине која је, још увијек, далеко од људског ума. Хришћанство као философија, као поглед на свијет, је слобода која се остварује кроз љубав. То је „слобода новог етоса оличеног у спремности да жртвујемо и живот наш за друге, као што је Господ учинио на Крсту и као што чине светитељи“ (види епископ Максим Васиљевић 2010: 91). Слобода коју осјећамо кроз вјеру је истинско поштовање културно-цивилизацијских и личних идентитета сваког човјека и сваког народа и та, кроз вјеру достигнута слобода, је израз црквенне свијести (учешће у заједници) и зрелости која нас ослобађа од ускогрудности. Истински вјерници нису носиоци расних, шовинистичких, квазиполитичких и било којих других идеологија.

225

Литература: Аристотел: Метафизика Бергер 2008: Питер Л. Бергер, Десекуларизација света, Mediterran Publishing, Нови сад.

Gibellini 1999: Rosino Gibellini, Teologija dvadesetog stoljeća, Kršćanska sadašnjost, Zagreb. епископ Максим 2010: епископ Максим, Васиљевић, Светост: Божанска и људска, ПБФ, Београд. Јанарас 2000: Христо Јанарас, Философија из новог угла, Братство св. Симеона Мироточивог, Врњачка Бања. Јасперс 2000: Карл Јасперс, Филозофска вера, Плато, Београд. Мајендорф 2007: Јован Мејендорф, Сведочење (хришћана) свету, Епархија жичка, Краљево, 2007. Паненберг 2003: Волфхарт Паненберг, Теологија и филозофија, Плато, Београд.

Sartre 1964: Jean-Paul Sartre, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Masleša, Sarajevo, 1964. Свето Писмо 1995: Свето Писмо, Библијско друштво, Београд.

227

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 81:1 141.7(497.6) 1:050(497.6)»1977/2007» ШЉУКА, Стојан Дух времена и политичко превирање / Стојан Шљука. - Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 200 стр. ; 18 cm « [први рад је] … прилагођени магистарски рад, који је под насловом ‘Дух времена у философским чланцима часописа ‘Dijalog’ одбрањен 2007. г. на Филозофском факултету на Палама … « --> Предговор. - Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз радове. - Библиографија уз сваки рад. - Садржај: Дух времена и политика националних сукоба ; Језик као саморазумијевање и споразумијевање ; Ристо Радуловић: један поглед на политичку философију босанскохерцеговачких Срба на почетку XX вијека ; Теологија (религија) и наука у двадесетом вијеку у оптици јединства философије.

ISBN 978-86-6293-093-4 а) Дијалог (часопис) -- 1977-2007 б) Филозофија језика в) Босна и Херцеговина -- Политичке прилике -- Филозофски аспект COBISS.SR-ID 279292428