Милош Ковачевић
ГРАМАТИЧКА ПИТАЊА СРПСКОГА ЈЕЗИКА
БЕОГРАД 2011
Садржај
Уводно слово. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
5
О СТАНДАРДИЗАЦИЈСКИМ И НОРМАТИВНИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА Значај Дубровника за стандардизацију српскога књижевног језика. 9 Проблеми с конгруенцијом у новинарском језику . . . . . . . . . . . . . . . . 23 О синтаксичко-семантичким и нормативним аспектима конструкција типа «носити (са) собом». . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 О неким структурним и нормативним питањима координираних синтагми. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 О ТВОРБЕНО-СЕМАНТИЧКИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА Плеонастичка употреба префикса у српскоме језику. . . . . . . . . . . . . . 81 Префиксалне творенице са значењем поновљености у савременом српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 О СИНТАКСИЧКО-СЕМАНТИЧКИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА Сложена реченица с временском зависном клаузом у значењу постериорности. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127 Условне реченице с везником «да» у српскоме језику . . . . . . . . . . . . . 159 О изоморфности једног типа временских реченица и поредбених реченица за неједнакост. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 Колизија рестриктивног и градационог «само» у савременом српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 О модалном презентском имперфекту и футуру првом у савременом српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 О конструкцијама деиктичке цитатности – или: о недословном управном говору у савременом српском језику. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 Библиографска забиљешка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233 Биљешка о аутору . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
Уводно слово
Ова књига настала је у оквиру пројеката 178014: Динамика структура савременог српског језика, који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. Књига садржи дванаест огледа о различитим питањима граматичке структ уре савременога српског језика. Сви огледи су настали у посљедње двије и по године, и сви су већ објављени или су у штампи, највећи број у зборницима са на учних скупова на којима су поднесени као нау чни реферати. О томе читалац податке може пронаћи у библиографској биљешци на кра ју књиге. Огледи се тичу различитих аспеката структ уре савременог српског језика, а заправо три основна аспекта. Први је аспект стан дардизацијско-нормативни, коме су посвећена четири рада што и чи не прво поглавље ове књиге. Други је аспект творбено-семантички, посвећено му је друго поглавље књиге, представљају га два рада у којима се разматрају врло специфична питања творбеносемантичке структ уре српскога језика (питање плеонастичке вриједности пре фикса, и питање међуодноса хибридних и нехибридних модела јед ног префиксалног типа твореница). Трећи је аспект синтаксичко-се мантички, њим се књига и завршава, а представљен је и са највећим бројем радова: чак шест, што је половина радова ове књиге. Зато су и питања која се у овоме поглављу покрећу не само најбројнија, него и најинтригантнија. Међу њима је највећи број оних за која се нуде прва нау чно утемељенија разјашњења у србистици, као нпр. питање стат уса конструкција недословног управног говора, или пак кон струкција са интерференцијом градационог и рестриктивног значе ња квантификатора «само», односно питања изоморфности једног временског са једним типом поредбених везника и сл. Све у књизи дате анализе провођене су на богатом корпу су, нужно функционалностилски разнообразном тамо гдје се неко питање разматрало на нивоу цијелог стандардног језика (тј. у свим
—5—
његовим функционалним стиловима), а нужно функционалностил ски маркираном тамо гдје је циљ анализе био да испита стање само у једном функционалном стилу, најчешће публицистичком као нај прогресивнијем и нају тицајнијем на промјене у структ ури савреме ног српског језика. Циљ је, дакле, био да се у анализама примјењују строги системсколингвистички критеријуми, али и да се њихова по тврда (или негација) провјерава на конкретном језичком материјалу различитих функционалних стилова савременог српског језика. Зато сваки читалац, знатижељан или већ упућен у питања структ уре савременог српског језика, сам може и моделски и корпу сно не само провјеравати него и провјерити резултате што их аутор у овој књизи доноси. Међу разлозима што стоје у подлози настанка ове књиге наведени је можда и најзначајнији. Београд, јула 2011.
М. К.
О СТАНДАРДИЗАЦИЈСКИМ И НОРМАТИВНИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА
ЗНАЧАЈ ДУБРОВНИКА ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
Тешко је данас било шта рећи што о Вуку није речено. О Ву ковом живот у и раду написане су двије исцрпне монографије (Сто јановић 1924; Поповић 1987) десетине књига и на хиљаде радова. Готово је немог уће «ископати» какву нову чињеницу која већ није откривена. Чињенице су, дакле, ту. Ту си и њихове многобројне (не) усаглашене интерпретације. Данас ономе који неким аспектом Ву ковог дјела жели да се бави чини се да једино преостаје да, уз мог у ће реинтерпретације, да преглед досадашњих истраживања (дијела) Вукових књижевно-језичких погледа и резултата. На тај ћемо начин и ми приступити теми значаја Дубровника у Вуковој стандардизацији српског књижевног језика. Указаћемо на (најбитније) случајеве у којима је Вук издвајао Дубровник као врхов ни арг умент у одређењу стат уса неке језичке појаве, с тим да ћемо по кушати проникнути у дубље разлоге таквог арг ументовања. При томе ћемо се користити великим бројем досадашњих интерпретација тог односа, с некима се, нормално, саглашавајући, а неке – новим арг у ментима – оспоравајући. Вук и Дубровник, или пак Вук у Дубровни ку, стоји већ у насловима неколике студије (Бурина 1937; Вукмировић 1965; Пантић 1983), чије је тежиште по правилу на Вуковом боравку у Дубровнику, његовим дубровачким сусретима, с тим да се неизо ставно а мимогредно (најопширније код Пантића) указује и на (не) посредни утицај Дубровника на Вукове језичке погледе и рјешења. Тек послије Вуковог директног сусрета с Дубровником, по слије његовог првог боравка у њему, Дубровник за Вука постаје «чи нилац од нарочитог значаја и као нека мера којом посматра, цени и одређује ствари и појаве у области језика, а унеколико и области ли терат уре» (Пантић 1983: 108). Управо након боравка у Дубровнику наступа «најзначајније и најславније време Вукова рада» (Белић 1947: 128). А тај први Вуков боравак у Дубровнику био је тринаесто
—9—
дневни (од 31. авг уста до 11. септембра 1834. године) на пропутовању из Трста до Цетиња, гдје је кренуо пошто га је Његош позвао. Иако је у Дубровнику нешто касније боравио много дуже, чак око пет мјесе ци (од 18. децембра 1834. до 8. маја 1835. године), а и још трипут му се накратко враћао – најприје на једну седмицу 1841. и двапут у пролазу 1863. (о тим Вуковим боравцима у Дубровнику в. нпр. исцрпно у Сто јановић 1924: 424–427; Новак 1967: 117–120, 244–249; Пантић 1983: 117–120) – тај Вуков први тринаестодневни боравак у Дубровнику, без икакве сумње, од највећег је значаја за српски књижевни језик. «У Дубровнику се – пише Виктор Новак – нашао Вук не само са госпарима и потомцима старих патриција и богатих трговаца и помораца него и са грађанима нижег реда, па и са сељацима из ближе дубровачке околине. Зашао је Вук и у мале крчме и продавнице вина и хране где се радо скупљао свет, и онај домаћи, као и они из око лине који су дошли да у граду пазаре. Ових дванаест-тринаест дана у Дубровнику много су открили вештом посматрачу живота старог града, препуног древних успомена. Његов ранији познаник, руски конзул Јеремија Гагић, са највећом је пажњом и гостопримским ср дачним опхођењем све мог уће чинио да би Вуков боравак био што пријатнији и да му се покаже све што га је интересовало. Понешто га је Гагић спречавао да преко мере лута из таберне у таберну, где је такође наишао на посетиоце од којих је могао да забележи понеку и важнију вест и податак за његову скупљачку грађу» (Новак 1967: 117–118). А о том тринаестодневном боравку у Дубровнику Вук је из вијестио Копитара 24. 9. 1834. године писмом са Цетиња, у коме из међу осталог, каже: «Ја сам у Дубровнику био код Гагића у квартиру, и својски ме је дочекао и држао, али кад се натраг вратим, волио бих сам бити у крчми, гдје би смио довести содате да ми пјевају а ја да пи шем (а у кући онаквога господина, који мора да живи по вољи дру гих, то би била велика срамота. И мени, што сам ишао готово свако вече у једну крчму иза града, те слушао гдје се уз гусле пјева, рече један познаник да је то срамота и што ће рећи господа дубровачка; а ја му одговорим да ја ондје нијесам дошао да угађам вољи господе дубровачке, него сам својој» (Копитар и Вук 1980: 172). Та крчма иза града у коју је ишао готово свако вече била је – по наводима М. Пан тића (1983: 118) – «онда чувена Бириминшина кафана, која се звала
— 10 —
All’ Arciduca Federico, а данас је кафана Дубравка, на Пилама». Очи то је она и била основа за његове закључке о дубровачком говору, што их је у истом писму Копитару саопштио: «Данашњи је дубро вачки језик прави језик херцеговачки; ово су највеће између њих раз лике: 1) што се у Дубровнику изговара х (и то не као h него управо као ch), 2) што не кажу н. п. ђеца него дјеца итд.; а 3) што имају много и премного ријечи талијанскијех» (Копитар и Вук 1980: 119). И управо те прве двије разлике дубровачког у односу на језик који је Вук дотада сматрао херцеговачким – глас х и ијекавско јотова ње група дј и тј – имале су далекосежан значај за систем и структ уру каснијег Вуков(ск)ог српског књижевног језика. Те двије «разлике» критеријална су основа у измјени Вукових теоријских погледа на српски језик и/или његову стандардизацију. За Вука је дотад, могло би се рећи, основни и једини критеријум био критеријум грађе, ко ји отада смјењује критеријум структ уре (Ковачевић 1996). И управо, тај структ урни критеријум, биће, како ћемо видјети, основни разлог прихватања двију наведених, прије свега дубровачких, језичких осо бина за «општесрпске», односно књижевнојезичке особине. Глас х Вуку је готово од почетка његовог књижевно-језичког рада задавао «главобоље». Још 1817. године он је са Мушицким имао преписку око стат уса гласа х, па је Мушицкијев став да «херу добро не мисли», био можда и одсудни разлог да Вук х не унесе у Рјечник 1818. (Пецо 1985: 83; Ћупић 1988: 299), него да га, као и ф, искључи из «књижевних гласова» и остави само за стране ријечи. И Вук га све до штампања Пословица 1836. године – у чијем предгово ру (стр. XI-LXIX) и објављује «своје диалектолошке белешке о осо бинама говора поглавито дубровачког, бококоторског и црногор ског» (Стојановић 1924: 442) – пише готово искључиво у страним ријечима, с тим да му се такво писање покаткад, како је то доказао А. Пецо (1985: 85), поткраде и у домаћим ријечима. И док су у Рјечнику 1818. гласови ф и х имали исти стат ус, Вук у Огледу Српског буквара у «Даници» за 1827. «оперише са 29 јединица: у табели је ф, али не и х!», чиме је «Вук прећутно признао «сва права» гласу ф, за разлику од гласа х» (Симић 1991: 268). Гласу х Вук даје књижевни стат ус тек у предговору Пословицама 1836, наглашавајући: «Колико сам ја до сад народа нашег виђео, мог у казати да се данас у Дубровнику прави
— 11 —
глас овога слова најбоље изговара: и онђе се он јасно чује и у почетку ријечи, и на крају, и у сриједи, и пред самогласницима и пред полу гласним словима [тј. сугласницима – МК], н. п. орах (ораха, ораху и т. д.), страх, прах, гријех (гријеха, гријеху), дадох, рекох, говорах (гово раху), хоћу, хитар, ухо, сух, хлад, храм, хранити, храна, сахранити, сахрана, уздахнути, кихнути, кихавица, и. т. д. ... Осим Дубровника глас овога слова чује се како онуда по околини, тако и горе к југ у по свему приморју народа нашега и по Црној гори до самога Ска дра; али слабо ђе здраво, постојано и на свакоме мјесту у ријечи» (стр. XXIII, цитат према Симић 1991: 273–274). И Вук одлучује да га глас х у Пословицама наштампа «свуда ђе му је гођ право мјесто (по етимологији), па читатељи нека га изговарају како је коме обичније и повољније» (Симић 1991: 274). Ту своју одлуку Вук ће исте године у «Одговору др Јовану Стејићу на његове замерке језику Послови ца» потврдити ријечима: «Никоме од наших списатеља није Х на већу сметњу и тегобу, него мени; али кад сам нашао и увјерио се, да се у народу тако изговара, морао сам га примити, (барем као разлику или новост у језику нашему), и сад мислим, да ће најбоље бити, да га у писању књига примимо сви, па у читању нека се изговара, како је ђе обичније и коме повољније» (Караџић 2001: 16). У литерат ури су изношени различити разлози зашто је Вук гласу х дао 1836. године стат ус књижевног гласа, тј. фонеме: а) да би учврстио «заједницу са Хрватима»1 (Белић 1947: 73), б) да проши ри «основу својега књижевног језика и да у њу укључи тако значајно подручје као што су Дубровник и Црна Гора» (Симић 1991: 274), в) због престижа «дубровачког, бокешког и црногорског говора» (Новак 1967: 118; Поповић 1987: 251), односно да би свој језик при ближио «језику дубровачке књижевности, и уопште језику «браће римскога закона» (Ивић 1986: 136), г) зато што је писање са х «леп ше и правилније» (Стојановић 1924: 443); д) «због тога да би остао у оквирима опћените правилности, односно поштовања принципа које она садржи» (Ћупић 1988: 300), ђ) због «новог схватања о књи жевном језику» (Ивић 1991: 210). 1
«Иако се то [писање гласа х] противило његову принципу «пиши као што говориш», јер тај глас већина нашег народа није изговарала, у интересу оног значајног питања о за једници са Хрватима он га је ипак узео у свој језик» (Белић 1947: 73).
— 12 —
Јасно је да Вук х у књижевни језик није увео зато што се тај глас говори баш у Дубровнику. Дубровник јесте повод, али не и разлог увођења гласа Х у српски књижевни језик. Разлог је системски карак тер тог гласа. С једне стране, он је нужан у фонолошкој структ у ри српског језика, јер, као и све остале фонеме, има дистинктивну функцију (уп. нпр.: храна – грана, хлад – глад, хранити – бранити, захладити – загладити, грах – град и сл.). А Вук је још раније из «књижевних гласова» искључивао само оне са недистинктивном функцијом. Тако већ у Српској граматици уз Рјечник из 1818. годи не Вук каже да «у Српском језику има 28 прости гласова» (касније им, како смо видјели, 1827. прикључује и ф као двадесет девети), па иза њиховог набрајања упућује на фуснот у, у којој додаје: «Осим ови општи гласова мог у се чути у Српском језику још неки особити гла сови: 1) Ерцеговци кашто изговарају с пред ј као Пољско ś, а з као ź, н. п. шјекира [śеkira], шјутра [śutrа], ижјео [iźео]» (В. Караџић 1987: XXIX). У дескрипцији и кодификацији српског књижевног језика Вук, дакле, за књижевне није прихватио специфичне источнохерце говачке умекшане гласове ш и ж (тј. ś и ź) настале јотовањем сј и зј. Разлог неприхватања тих гласова за књижевне очито је био тај што наведени гласови немају дистинктивну функцију, тј. немају улог у фо нема. А Вук под «бројем гласова» управо подразумијева гласове са дистинктивном функцијом у књижевном језику, тј. фонеме. (Кова чевић 2006: 281). Иако није знао за термин фонема, Вук је очито под „књижевним гласовима“ подразумијевао оно што данас фонологија сматра фонемама. Но, колико год је глас х битан за фонолошки, толико је, ако не и више, битан за морфолошки систем српскога језика. Наиме, Вук је очито био свјестан чињенице да се неувођењем гласа х ремети (изневјерава) једна од најсуштаственијих морфолошких црта срп скога језика – завршетак именичких основа на сугласник. Једино би именице чија се основа завршава на х заправо имале самогласничке основе, тако да је у Српској граматици уз Рјечник 1818. већ и конста товано да има имена «која се свршавају на аа и уа, н. п. снаа, муа» (Караџић 1987: XL). А таквих именица није мали број: орах, трбух, кожух, прах, страх, мах, дах, задах, севдах, предах ..., маћеха, чоха, јоха, оврха, залиха, епоха, сврха, буха ..., ухо, пазухо, рухо... У некима
— 13 —
је, истина, мог ућа супстит уција х неким другим сугласником. Међу тим, «супстит уције овога гласа на које је [Вук] у српским говорима наилазио фонолошки нијесу могле да надомјесте оно што је том гла су историјски [и још више системски – МК] припадало» (Ћупић 1988: 300). Колико год је фонем х био потребан за очување систем ског карактера именичких основа, толико је његово васпостављање – како је то Р. Симић уочио – било потребно за очување системно сти морфонолошких алтернација. Увођењем х, Вук је «учинио знат ну исправку у морфонологији свога књижевног језика, јер је уклонио донекле непрозирне односе међу облицима нпр. именичких речи типа ора – ораа – орау итд. према ораси-орасима; или глагола типа вр шем – вршеш итд. према вру – вромо – врао и сл. Овим су истовреме но уклоњене и неке тешкоће око адаптације речи из сродних језика: нема више дилеме око Че, Чек или Чех, око Арков или Харков и сл.; или око неизбежних и неопходних неологизама типа повала, пофала или похвала, око приват, прифат или прихват итд.» (Симић 1991: 274–275). Глас х Вуку је, како се види, прије свега био потребан из си стемских разлога: за очување структ уре фонолошког и граматичког система српскога књижевног језика. Дајући му стат ус «књижевног гласа», тј. фонеме, Вук је сад за један од врховних принципа правил ности увео принцип системности. Биће да је тај принцип оно што Вук касније (1845) назива «опћеном правилности», коју истина ја сно не дефинише, али коју узима за основни критеријум правилно сти неке језичке појаве (Караџић 2001: 196–198). Системност, одно сно «опћена правилност» тако за Вука постаје нужан али не и дово љан критеријум «правилности», тј. књижевнојезичког стат уса неке језичке појаве. Њој је надређен критеријум «употребе у народним говорима». Наиме, «Вукова схватања о народној основици књи жевног језика обавезивала су га да своје потезе оправда присуством датих особина у народним дијалектима» (Ивић 1986: 185–186), тако да он никада није изневјерио начело «да у књижевни језик не сме ући ништа чега не би било бар негде у народним говорима» (Ивић 1991: 210). Због тога је за Вука било толико значајно да је пронашао српски, и још источнохерцеговачки – дубровачки – говор у коме се «прави глас овога слова најбоље изговара». Тај глас Вук није, дакле,
— 14 —
увео у књижевни језик само зато што се он говори у Дубровнику и Црној Гори, него зато што је он неопходан структ ури књижевног језика а употребљава се у Дубровнику и Црној Гори. Том закључку најбољу потврду пружа чињеница да је Вук уочио и неке само за Ду бровник карактеристичне особине, као нпр. да «старији људи мења ју пред и к у ц итд. и код придева (убози, убозијем, висоци, висоцијем), као и то да «у Дубровнику и у Боци именице средњег рода у множи ни гласе на ија (брдија, селија) (Стојановић 1924: 442) – али, будући да те особине нису системске, Вуку засиг урно ни на крај памети није било да их уврсти у књижевни језик. Увођење гласа х у књижевни језик, потврда је новог Вуковог схватања о књижевном језику «као селективној комбинацији особи на разних дијалеката» (Ивић 1991: 210). Од тада више за Вука није битна распрострањеност неке језичке особине, колико њена «пра вилност», тј. системност. То ће, уосталом, и сам Вук у години када уводи х (у Одговору др Јовану Стејићу на његове замерке језику По словица) експлицитно и нагласити: «Кад се у народу једне ријечи двојако говоре, онда је, мислим, списатељ дужан избирати оно, што је правилније, не гледајући, или га говори народа мање или више» (Караџић 2001: 17). Такав став, или боље рећи, то ново схватање књижевног јези ка, добиће потврду у сљедећој Вуковој битној интервенцији у струк тури књижевног језика – у укидању дотад у властитом писању до сљедно провођеног ијекавског јотовања сугласничких скупина тј и дј – и опет након што су у једном народном говору – и то дубровач ком – такви, нејотовани облици потврђени. Но, послушајмо Вука и његове арг ументе. У «Одговору на ситнице језикословне Г. Ј. Хаџи ћа» 1839. године Вук наводи да у јужноме нарјечју «кад је овај слог [ тј. јат - МК] послије д, л, н, и т, онда се свуда (као у Славенскоме и у Руском језику што ми читамо) претвори л у љ, а н у њ (н. п. љето, ње дра), а по многијем мјестима (као н. п. у Херцеговини, Црној гори и Боки) д у ђ, а т у ћ, н. п. ђед, ђевојка ђеца, виђети, иђе (ђе), овђе, онђе, врћети, лећети, ћерати и т. д.; по њекојим пак мјестима, особито к западу (као у Дубровнику и у Босни – особито по варошима) ова се два слова не претварају, него се говори: дјед, дјевојка, дјеца, видјети, гдје, овдје, ондје, вртјети, тјерати и т. д. (а за ово могло би се рећи, да
— 15 —
је варошки – господски – говор јужнога нарјечја)» (Караџић 2001: 30). Исто то ће Вук дословно поновити у «Главна правилима за ју жно нарјечје» (1850), с тим што ће укинути парентетички карактер посљедње клаузе проширујући је још једном релативном, коју овдје курзивно издвајамо: «...и за ово могло би се рећи, да је варошки – господски – говор јужнога нарјечја, који ми велимо, да би требало узе ти за књижевни језик у свему народу нашему» (Караџић 1969: 218). Опет су у литерат ури навођени различити разлози Вуковог укидања ијекавског јотовања у скупинама дј и тј у књижевном јези ку: Тако се сматрало да ту Вук «иде за дубровачким изговором гласа јата и прима га у свој правопис, зато што је дубровачки изговор ста рији и освештан богатом традицијом» (Белић 1947: 129), односно да је тим чином Вук «свесно архаизирао језик и повећао степен његове граматичке правилности, приближавајући га уједно другим словен ским књижевним језицима, а нарочито језику дубровачке књижев ности, и уопште језику «браће римскога закона». (Ивић 1986: 186). То Вуково рјешење, због ријечи «варошки, господски», добило је и интенционално, у основи погрешно, тумачење, да је тиме «Вук рас кинуо с теоријом о сеоском говору као моделу књижевног језика. До тадашња дискусија о књижевном језику – неосновано мисли аутор датог тумачења – показала је да је то схватање у начелу неодрживо и Вук је, чим му се указала прилика, посегао за градским говорима као новим узорима за књижевни језик» (Ивић 1991: 212). Наиме, ако је Вук, због војвођанских «граждана» и ставио ово «варошки, го сподски», циљ му сиг урно није био да истакне примат градских над сеоским народним говорима, него да војвођанским «гражданима» покаже да и «говедарски ерцеговачки» има своју готово идентичну «варошку, господску» верзију, тј. да књижевни «херцеговачки је зик» мора уважавати и своје сеоске и своје «варошке, господске» особине уколико су оне системског карактера. А системски је карактер опет био разлог прихватања дате дубровачке говорне особине за књижевну. Биће да је Вук тек тада схватио да се ијекавско нејотовање дј и тј може у књижевном језику подвести под безизузетно правило, док би правило о јотовању захти јевало велики број изузетака, јер ијекавско јотовање група дј и тј изостаје у немалом броју лексема, какве су нпр.: дјеловање, дјело, тје
— 16 —
снац, тјеме, тјешње, утјешити, здјела, стјеница, дјелилац, раздјељак, тјестенина и сл. Поново је Вуково рјешење у складу с принципом «опћене правилности», тј. начелом о «’постојаним правилима’ је динственог књижевног језика» (Симић 1991: 364). И овдје се, као и са гласом х, показало да су језичке особине дубровачког говора, у поређењу са конкурентним херцеговачким, системније, па зато и по добније да добију стат ус књижевних. Као што је био повод двама наведеним – а битним – грама тичким Вуковим рјешењима, Дубровник је вјероватно био повод и трећој, такође ништа небитнијој Вуковој одлуци – о предлогу јужног (ијекавског) нарјечја за (једино) књижевно. Познато је, наиме, да је «у времену од 1828. до 1834. године Вук неколико својих дела написао екавски» (Ивић 1991: 212); такође је познато да је и књиг у Послови ца, коју је одлучио да штампа у новој црногорској штампарији Вук «прво био написао источним диалектом, па је при штампању окре нуо на јужни, и више се није враћао никако на источни» (Стојановић 1924: 441). «Упознавши наше западне крајеве, пре свега Дубровник, у коме се већ вековима неговала књижевност писана јекавштином, Вук се дефинитивно определио за јужно наречје» (Поповић 1987: 251). А у подлози такве одлуке стајао је низ (касније разоткривених) разлога. По Вуковом суду «у Дубровнику се говори чисто српски» (Пантић 1983: 126), и «данашњи је дубровачки језик прави језик ер цеговачки» (Копитар и Вук 1980: 119), уз то су «књиге Дубровач кијех пјесника за језик свију нас скровиште (т. ј. благо), које се не може процијенити» (Караџић 2001: 218); а посебно је значајно то «да се у нас почело писати народнијем језиком од времена Доситеја Обрадовића, који је 1783. године почео Српски писати и говорити, да тако треба писати. (...) а браћа наша закона Римскога, особито Ду бровчани и Далматинци, писали су у шестнаестоме вијеку, у највећи јек!» (Караџић 2001: 224); а не треба заборавити да су неке особи не дубровачког говора, у поређењу са конкурентним херцеговачким особинама, системније па самим тим и подобније за књижевни је зик; с тим да то нису само двије претходно наведене (употреба гласа х и неспроведено ијекавско јотовање дј и тј), него и низ других, међу којима се издвајају замјена јата са е послије р (као пред, преко, прето
— 17 —
пити, срећа, врећа, ждребета, јастребови, грешник, грешница)2 (Ка раџић 1969: 218), или неупотреба х у генитиву множине, за разлику од осталих «списатеља закона Римскога»3 (Караџић 2001: 219). Сви ти разлози били су у корист јужнога нарјечја, па зато и није ника кво чудо што ће Вук 1845. године у знаменитом тексту «Вука Стеф. Караџића и Саве Текелије писма високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу, православноме владици Будимскоме о Срп скоме правопису» управо то нарјечје предложити за књижевно, и то на сљедећи начин: «И прије сам ја – вели Вук – говорио, да не мрзим ни на једно нарјечије нашега језика, само мислим, да их не треба мијешати и пишући ријечи ни по какоме градити још њекако ново, којега у народу нема никако. А кад бисмо се договорили, које би нарјечије било најприличније да га у писању књига сви примимо, ја бих рекао, ово јужно: оно од запада у Сријему допире до Вуковара и уз Дунаво готово до Будима, а од југа у Србији готово до Бијогра да; осим тога главнога узрока мог у се још споменути и ови: 1) да су готово све наше народне пјесме у њему постале; 2) да се ни у једно ме другом нарјечију гдјекоје ријечи различитога значења словима не мог у разликовати, као н. п. сједим и сиједим, запјевати и запијевати, тако отпјевати и отпијевати, попјевати и попијевати и т. д.; 3) оно је најближе и Славенскоме нарјечију, од којега многи вичу да се не треба удаљавати; а 4) оно је нарјечије и Дубровачкијех списатеља, и тако се само чрез њега можемо ујединити с нашом браћом Римскога закона, која с радошћу нам руке пружају» (Караџић 2001: 143–144). Незнатно модификовани, дати се разлози наводе и као арг у мент за прихватање јужнога нарјечја за књижевно и у Бечком књи жевном договору, чија је друга од пет тачака управо посвећена избору једног од нарјечја за књижевно. «Једногласице смо признали, – на 2
Уп. треће од Вукових Главних правила за јужно нарјечје: «Послије р изговара се у ово ме догађају као е, н.п. пред, преко, претопити, срећа, врећа, ждребета, јастребови и т.д. Истина, да сам ја у Тршићу још у дјетињству слушао рјечит, грјешник, грјешница, али у Дубровнику и у Црној Гори говори се грешник, грешница и т.д.» (Караџић 1969: 218). 3 «...а списатељи закона Римскога пишу готово сви х [у генитиву множине – МК], осим Дубровчана (који су најближи Бокељима и Црногорцима»). Ја управо не знам, како је ово ушло у обичај, да се говори и пише, кад ни у једноме од околнијех Славенскијех нарјечија тога нема» (Караџић 2001: 219).
— 18 —
води се у Књижевном договору – да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје, да буде књижевно, о то а) зато, што највише народа тако говори, б) што је оно најближе староме славенском језику, и по томе и свијем осталијем језицима славенскијем, ц) што су готово све народне пјесме у њему спјеване, д) што је сва стара дубровачка књи жевност у њему списана, е) што највише књижевника и источнога и западнога вјерозакона већ тако пише (само што сви не пазе на сва правила)» (Караџић 1969: 229). Пошто је јужно нарјечје ијекавско, «да би свак лакше могао сазнати, гдје су по овоме нарјечју два слога, гдје ли је један и гдје тре ба писати је, гдје ли е, гдје ли и, замолили смо сви остали г. Вука Стеф. Караџића, да би написао о томе главна правила, која су доље прило жена» (Караџић 1969: 230). А можда је управо чињеница да је ово нарјечје ијекавско била пресудна у одлуци да баш оно буде предло жено за књижевно. Наиме, једино је ијекавски изговор био чисто срп ски. Као што је штокавско нарјечје било искључиво српско, тако је од трију изговора само ијекавски био искључиво српски (њим су го ворили Вукови Срби трију закона: велики број Срба закона грчкога, сви Срби закона римскога, и сви Срби закона турскога). «Наиме на земљишту тадашње Хрватске ијекавски су говорили само Срби и, ту и тамо, Хрвати у њиховом суседству и под њиховим утицајем» (Ивић 1986: 186). Није ли баш због тога Анте Старчевић, који је «Вукову ијекавштину називао ’блејањем’, спотичући се о њу где год је стигао, остајао доследан екавштини коју ће Срби прихватити, као и он, док ће ијекавштина остати баштина Вукова и племенито наслеђе време на, када је Вук тако дубоко пустио корена у хрватском култ урном жи вот у. Зато и није већ раније сагледан парадокс, нимало незанимљив, да је Вук с ијекавштином победио код Хрвата, а Старчевић с екав штином код Срба» (Новак 1967: 346). Главни разлог за јужно као књижевно нарјечје тако је било то што је његов изговор био искључиво српски, и што је то нарјечје за хватало географске просторе на којима је живио готово само срп ски народ (трију вјерозакона). Тако је источнохерцеговачки дијалект «најраспрострањенији дијалекат српскога језика (тј. највећи и про сторно и по броју говорника). Простире се на широким и развуче ним теренима Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске.
— 19 —
Чине га двије веће зоне које су међусобно територијално одвојене другим штокавским дијалектима: југоисточна, гдје му је и матица (са источном Херцеговином, западном Црном Гором, западном Срби јом, источном Босном, посавским Подрињем), и сјеверозападну (са западном и сјеверозападном Босном, сјеверном Далмацијом и Гор ским Котаром, ужом Хрватском, дијеловима Славоније и Барање, Беле Крајине и Жумбераком» (Окука 2008: 56). Овај дијалекат «на сјеверу дијелом допире до Мађарске, на чијој се територији уз саму границу код Дунава, налазе неке његове оазе, ако и у околини Будим пеште. На крајњем југ у овај дијалекат заузима међуријечје Неретве и Ријеке дубровачке, Дубровник и Дубровачко приморје, са источном половином Пељешца и острвом Мљет, те Конавле и херцеговачко подручје спуштајући се обалом јадранског мора све до Рисна у Боко которском заливу. На дијелу данашње Црне Горе припада му црно горска (стара) Херцеговина са Граховом, сјеверном Пљешивицом, Жупом, Луковом, Дробњацима, Ускоцима, Ровцима, Колашином и Морачом. Тако граница према зетско-рашком дијалект у иде од Ри сна на сјевер, а онда скреће на исток испод Грахова и Колашина пре ма Бијелом Пољу, које заобилази у Луку пресијецајући Лим јужно до Бродарева. Одатле она пролази поред Сјенице у њеној близини и избија на Ибар. Граница према екавским говорима није строга: Она је углавном одређена превојима од Гучева до Соколске планине, из бијајући, након заобиласка дијела Азбуковице, на Повлен» (Окука 2008: 56–57). Као интегрални дио источнохерцеговачког дијалекта, као град са најсистемскијим особинама српског (ијекавског) говора – Дубровник је несумњиво више од било ког другог мјеста допринио стандардизацији Вуков(ск)ог и данашњег српског књижевног јези ка. У својој историји, међутим, «Дубровник никад није припадао српској држави, иако је њена граница вековима стајала на неколико миља од њега, као што све до 1939. године никад није био ни у са ставу Хрватске (од чијих се граница, уосталом, налазио подалеко» (Ивић 1986: 142). И управо та чињеница да је у XX вијеку он ушао у границе Хрватске довела је до оспоравања српског карактера и његове књижевности и његовог језика. Хрвати су једноставно из вршили «насилно присвајање дубровачке култ уре» (Костић 2000).
— 20 —
Међутим, ако се посматрају опредјељења самих Дубровчана из до ба Републике оличена у називима језика, она се – како је то показао П. Ивић – види да има «укупно четири или пет помена хрватског језика у Дубровнику или самог Дубровника у круг у хрватских градо ва, искључиво код песника, и то у нарочитим приликама, таквим као што је куртоазно обраћање некоме из хрватских страна или наслов штампане која ће можда обезбедити ширу публику, или поетска ти рада у којој поређење дубровачког са хрватским има у ствари циљ да истакне предности дубровачког» док, насупрот томе, стоји «при суство приличног броја случајева у којима су Дубровчани, почев од краја петнаестог века па до почетка осамнаестог, назвали свој језик српским (lingua serviana), и то најчешће у службеним актима, онда када је требало означити српскохрватски народни језик Дубровни ка за разлику од италијанског или латинског језика докумената који садрже ове помене» (Ивић 1986:141–142). Из тога се јасно да закљу чити да су се Дубровчани из времена Републике – иако се национал но нису осјећали ни Србима ни Хрватима. – језички сматрали Ср бима. Уосталом, и највећи дубровачки лингвиста, Милан Решетар, на основу чисто лингвистичких критеријума, устврдио је да су њему «Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели српско од хрватскога мора призна ти да је Дубровник по језику био увијек српски» (Решетар 2002: 401). И не само по језику него – како је то својим студијама недвосмислено доказао П. Милосављевић (1996, 2000, 2003) – и по књижевности, будући да је дубровачка интегрални дио српске књижевности, баш као што је језик Дубровника најузорнији српски језик.
Литература Белић 1947: Александар Белић, Вук и Даничић, Београд: Просвета. Бурина 1937: Safet Burina, Vuk i Dubrovnik, Glasnik Jugoslovenskog profesor skog društva, XVIII, 433–439. Вукмировић 1965: В. М. Вукмировић, Вук у Дубровнику, Књижевност и је зик, XII/4, Београд, 44–59. Ивић 1986: Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Београд: СКЗ.
— 21 —
Ивић 1991: Павле Ивић, О Вуку Караџићу, Сремски Карловци, Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Караџић 1969: Вук Стеф. Караџић, О језику и књижевности, Београд: Про света. Караџић 1987: Вук Стеф. Караџић, Српска граматика, у: Српски рјечник (1818), Београд: Просвета, Нолит, XXIX – LXXI Караџић 2001: Вук Стеф. Караџић, О језику и књижевности III, Београд: Просвета. Ковачевић 1996: Милош Ковачевић, Критеријалност грађе и структ уре у Вуковој стандардизацији српског језика, Научни састанак слависта у Вукове дане, 25/2, Београд, 149–159. Ковачевић 2006: Милош Ковачевић, Говор Херцеговине као једина основа српског књижевног језика, у: Списи о стилу и језику, Бања Лука: Књи жевна заједница, 277–299. Копитар и Вук 1980: Копитар и Вук, приредио др Голуб Добрашиновић, Београд, Тршић: Рад, Вуков сабор. Костић 2000: Лазо М. Костић, Насилно присвајање дубровачке културе, Нови Сад: Добрица књига. Милосављевић 1996: Петар Милосављевић, Систем српске књижевности, Приштина: Народна и универзитетска библиотека. Милосављевић 2000: Петар Милосављевић, Српски филолошки програм, Београд: Требник. Милосављевић 2003: Петар Милосављевић, Увод у србистику, Београд: Требник. Новак 1967: Виктор Новак, Вук и Хрвати, Београд: САНУ. Окука 2008: Miloš Okuka, Srpski dijalekti, Zagreb: SKD Prosvjeta. Пантић 1983: Мирослав Пантић, Вук и Дубровник, Научни састанак сла виста у Вукове дане, 12/2, Београд, 107–128. Пецо 1985: Асим Пецо, Сугласник х у Вуковој преписци, у: Стазама наше га језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 80–86. Поповић 1987: Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић, Београд: Нолит. Решетар 2002: Милан Решетар, Најстарији дубровачки говор, у: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик, Београд: Требник, 403–406. Симић 1991: Радоје Симић, О нашем књижевном језику, Никшић: Универ зитетска ријеч. Стојановић 1924: Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд. Ћупић 1988: Драго Ћупић, Вуков однос према «х» у српскохрватском је зику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 17/2, Београд, 297–304.
— 22 —
Извори А. Анушић – Анђелко Анушић, Адресар изгубљених душа, Нови Сад: Сти лос, 2006. Блиц – Блиц, дневне новине, Београд. В. Булатовић Виб – Влада Булатовић Виб, Будилник, Београд: БИГЗ, По литика, 1994. Вечерње новости – Вечерње новости, дневне новине, Београд. Р. Вучковић – Радован Вучковић, Тумарања, Београд: Свет књиге, 2005. Глас јавности – Глас јавности, дневне новине, Београд. Интернационал – Интернационал, дневне новине, Београд. Књижевни лист – Књижевни лист, месечник за књижевност, култ уру и дру штвена питања, Београд. Курир – Курир, дневне новине, Београд. Т. Левајац – Тихомир Левајац, Осмех, Бања Лука: Арт принт, 2008. Д. Михаиловић – Најлепше приче Драгослава Михаиловића, избор и пред говор Милета Аћимовић Ивков, Београд: Просвета, 2003. В. Николић – Видан Николић, Врата греха, Чачак: Легенда, 2005. Д. Николић – Данило Николић, Краљица забаве, Београд: Политика, На родна књига, 2004. НИН – Недељне информативне новине, Београд. В. Павковић – Васа Павковић, Доктор Батут против надрилекара, Бео град: Политика, Народна књига, 2006. Политика – Политика, дневне новине, Београд. Правда – Правда, дневне новине, Београд. Прес – Press, дневне новине, Београд. Р. Рисојевић – Ранко Рисојевић, Босански џелат, Бањалука: Глас српски, 2004. Српски Национал – Српски Национал, дневне новине, Београд. Б. Ћопић – Најлепше приче Бранка Ћопића, избор и предговор Ана ВукићЋосић, Београд: Просвета, 2003. Б. Шћепановић – Бранимир Шћепановић, Искупљење, Београд: БИГЗ, 1993.
Литература Бити 1997: Vladimir Biti, Pojmovnik suvremene književne teorije, Zagreb: Ma tica hrvatska. Ковачевић 1998: Милош Ковачевић, Стилске фигуре и књижевни текст, Београд: Требник.
— 231 —
Ковачевић 2006: О типовима и стилским особинама дисфемизама и еуфе мизама, у: Списи о стилу и језику, Бања Лука: Књижевна задруга, 126– 178. Кордић 2002: Snježana Kordić, Riječi na granici punoznačnosti, Zagreb: Hrvat ska sveučilišna naklada. Ораић-Толић 1990: Dubravka Oraić Tolić, Teorija citatnosti, Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. Пипер 1987: П. Пипер, О цитатској неодређеној референцијалности у „Српским народним приповеткама“ (у поређењу са данашњим српско хрватским језиком), Научни састанак слависта у Вукове дане, 17/3, Бе оград, 209–217. Пипер и др. 2005: Предраг Пипер, Ивана Антонић, Владислава Ружић, Срето Танасић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић, Синтакса савре менога српског језика: проста реченица, у редакцији Милке Ивић, Бео град, Нови Сад: Инстит ут за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска. Станојевић&Ашић 2006: Веран Станојевић и Тијана Ашић, Изрази било ко/шта/који, негација и аспект, у: Когнитивнолингвистичка проучава ња српског језика, зборник радова, уредник Предраг Пипер, Београд: САНУ, 301–320. Траск 2005: Robert Lawrence Trask, Temeljni lingvistički pojmovi, Zagreb: Školska knjiga.
Библиографска забиљешка
1. Значај Дубровника за стандардизацију српског књижевног језика, у: Љетопис Матице српске у Дубовнику, приредио Момчило Субо тић, Београд, 2010, 307–318. 2. Проблеми с конгруенцијом у језику новина, Радови Филозофског фа култета Универзитета у Источном Сарајеву 12/1, Пале, 2010, 295–311. 3. Нормативни аспекти конструкција типа «носити (са) собом», Осми лингвистички скуп «Бошковићеви дани», ЦАНУ, Подгори ца, 2011. (у штампи) 4. О неким структурним и нормативним питањима координираних синтагми, Нау чни састанак слависта у Вукове дане, 40/1, МСЦ, Бе оград, 2011. (115-130) 5. Плеонастичка употреба префикса у српскоме језику, Нау чни саста нак слависта у Вукове дане, 39/1, МСЦ, Београд, 2010, 97–112. 6. Префиксалне творенице са значењем поновљености у савременом српском језику, у: V међународни нау чни скуп «Српски језик, књи жевност, уметност», Књига 1: Књижевни (стандардни) језик и језик књижевности, уредник Милош Ковачевић, Краг ујевац, ФИЛУМ, 2011. (у штампи) 7. Сложена реченица с временском зависном клаузом у значењу посте риорности, Српски језик, XV, Београд, 2010, 77–103. 8. Условне реченице с везникoм ДА у српскоме језику, Зборник радова Филозофског факултета (посебно издање посвећено проф. др Мило
— 233 —
саву Вукићевићу), Универзитет у Приштини, Филозофски факултет, Косовска Митровица, 2010, 217–230. 9. О изоморфности једног типа временских реченица и поредбених реченица за неједнакост, у: IV међународни нау чни скуп «Српски језик, књижевност, уметност», Књига I: Језички систем и употреба језика, уредник Милош Ковачевић, ФИЛУМ, Краг ујевац, 2010, стр. 42–52. 10. Колизија рестриктивног и градационог «само» у савременом срп ском језику, у: Зборник радова у част Славке Величкове, Пловдив ски университет „Паисий Хиландарски“, Филологически факултет, Пловдив, 2011. (у штампи)
11. О модалном презентском имперфекту и футуру првом у савреме ном српском језику, у: Зборник радова у част Пера Јакобсена, при редили Дејан Ајдачић и Персида Лазаревић Ди Ђакомо, Београд: СловоСлавиа, 2010, 255–263. 12. О конструкцијама деиктичке цитатности – или: о недословном управном говору у савременом српском језику, у: III међународни нау ч ни скуп «Српски језик, књижевност, уметност», Књига 1: Српски језик у употреби, уредник Милош Ковачевић, ФИЛУМ, Краг ујевац, 2009, 161–173.
Биљешка о аутору
МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Доктор је лингвистичких наука. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику, Семантику и Општу лингвистику. Основни студиј, магистериј и докторат стекао на Филозофском факултет у у Сарајеву. Предавао на основним, и/ или магистарским и/или докторским студијама на више филозоф ских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалу ци, Петрињи, Косовској Митровици, Источном Сарајеву, Београду, и на Филолошком факултет у Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада предаје неколико лингвистичких дисциплина на различитим нивоима студија на Филолошком факултет у у Београду, Филолошкоуметничком факултет у у Краг ујевцу и Филозофском факултет у у Ис точном Сарајеву. Предавао по позиву на више универзитета у СР Њемачкој. Био ментор при изради више од 20 докторских и више од 40 магистарских дисертација из различитих језичких дисципли на на више универзитета. International Biographical Centеr Cambridge изабрао га је 2001. године за свјетског интелект уалца године из области друштвених на ука, и уврстио га у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције «2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century«, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, изабрао 2003. године у «Hall of Fame“ („Дом славних“). Био је члан редакције часописа „Ријеч“ (из Никшића) а сада је члан редакције часописа „Српски језик“ (Београд) и „Нова Зора“ (Билећа и Гацко), док је главни и одговорни уредник „Радова Фило зофског факултета“ (Источно Сарајево) и „Зборника српског језика, књижевности и умјетности“ (Бањалука). Члан је Међународне ру ске академије хуманистичких и природних наука кнеза Шчербатова. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Ре публике Српске.
— 235 —
Руководио је или руководи са више нау чних пројеката које су финансирале или и сад финансирају Влада Републике БиХ, Мини старство за науку и технолошки развој Републике Србије, односно Министарство за просвјет у и науку Републике Србије, и Министар ство за науку Републике Српске. Основне нау чне преокупације су му синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених на учних области учествовао на више од 80 међународних и југословен ских нау чних конгреса, скупова и конференција. До сада је, уз пре ко 350 нау чних и стручних радова и 16 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и сљедећих 18 књига: − Uzročno semantičko polje, Sarajevo, 1988. − Gramatika i stilistika stilskih figura, I izdanje, Sarajevo, 1991; II допу њено издање,Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Краг ујевац, 2000. − Kroz sintagme i rečenice, Sarajevo, 1992. − Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица, 1996. − У одбрану језика српскога (− и даље), I издање, Београд, 1997; II до пуњено издање, Београд, 1999. − Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд − Србиње, 1998. − Стилске фигуре и књижевни текст, Београд, 1998. − Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Је рарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in Lon don in the years 2000 and 2001 on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London − Birminghem, 2001. − Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш, 2002. − Српски језик и српски језици, Београд, 2003. − Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука, 2003. − Српски писци о српском језику, Београд, 2003. − Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево, 2004. − Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево, 2005.– Списи о стилу и језику, Бања Лука, 2006. – Србистичке теме, Кра гујевац, 2007.– Огледи из српске синтаксе, Београд, 2009. – Срп ски језик у вртлогу политике, Никшић, 2011. (у коау торству са М. Шћепановићем).
— 236 —
Библиотека Знакови Милош Ковачевић Граматичка питања српскога језика Рецензенти Др Срето Танасић, Инстит ут за српски језик САНУ Др Михаило Шћепановић, Филолошки факултет Београд Издавач НК Јасен, Дечанска 12/II, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Драган Џаковић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500 Copyright © Милош Ковачевић Copyright © 2011 НК Јасен ДОО
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41’36 811.163.41’367 КОВАЧЕВИЋ, Милош, 1953Граматичка питања српског језика / Милош Ковачевић. - Београд : Јасен, 2011 (Београд : Донат граф). - 236 стр. ; 20 cm. - (Библиотека Знакови / [Јасен]) „Ова књига настала је у оквиру пројекта 178014: Динамика структура савременог српског језика, који финансира Министарство просвете Републике Србије.“-- > уводно слово. - Тираж 500. - Биљешка о аутору: 235-236. - Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија уз свако поглавље. ISBN 978-86-85337-83-3 a) Српски језик - Граматика b) Српски језик - Синтакса COBISS.SR-ID 186999308