Језик и религија - Ксенија Кончаревић by IK Jasen

Ксенија Кончаревић

ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - ПОЈМОВНИК ТЕОЛИНГВИСТИКЕ -

Ова књига настала је у оквиру рада на пројекту Православног богословског факултета Универзитета у Београду под насловом „Српска теологија у ХХ веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и савремена перспектива“, потпројекат „Славистичка истраживања у теолингвистици“, који финансијски подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (евиденциони број пројекта ОИ 179078, 2011-2017)

Ксенија Кончаревић

ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА

- ПОЈМОВНИК ТЕОЛИНГВИСТИКЕ -

Београд 2017.

Успомени на „косовског владику“ Симеона Кончаревића, неугасивог светилника православне Далмације

Садржај Предговор ��

A Агиоантропоними �� Агионими �� Аграфа �� Акатист �� Алегорија �� Апокрифи �� Арапски језик �� Ауторитет светих списа ��

11 17 18 18 24 25 26 29

Б Библијска херменеутика (ерминевтика) �� Библијски смисао �� Библизми �� Богослужбени корпус ��

31 35 42 48

В Велика метанија �� 51 Возглас �� 51 Г Глосолалија �� 52 Д Духовно штиво �� 53 Е Енциклика �� 55 З Знак �� 56 И Изношење библијског смисла (профористика) �� Илмул-хуруф �� Име, канонско �� Име, монашко �� Именославље (ономатодоксија)

58 60 61 65 66

Ј Језик, патристичко поимање �� Језик и литургијска обнова �� Језик и мисија Цркве �� Језичка слика света ��

68 79 83 88

К Кадиш �� 90 Канон �� 91 1. Јеврејско поимање �� 91 2. Хришћанско поимање �� 93 3. Исламско поимање �� 96 Канон празнику или Светоме �� 97 Катизма ��103 Катихеза ��103 Келејно молитвено правило ��104 Кира'ет ��104 Концепт ��105 Кратки химнографски жанрови (тропар, кондак, стихира): ��109 Кур'ан ��113 Л Литургија, комуниколошки аспекти ��117 Литургијске функције језика ��121 В Магијска функција језика ��128 Масмедији у мисији и комуникацији Цркве ��134 Методе тумачења Библије (хеуристика) ��135 Мит ��142 Мишна ��148 Молебан ��149 Молитва јеврејска ��149 Молитва, ритмомелодијски аспекти ��151 Молитва, хришћанска ��159

Садржај

Молитва у исламу ��161 Молитва у православном предању ��164 Молитва Господња ��177 Молитва Исусова ��177 Молитвеник ��178 О Откривење и објављење ��179 П Патерик (Отачник) ��183 Патристички жанрови ��183 Поменик ��192 Посланица ��192 Превођење сакралног текста ��195 Пролог ��204 Псалтир ��204 Псалтир акимитски ��204 Проповед ��205 Псовка ��208 Р Религиолект ��209 Реч Божија ��211 1. У јудаизму ��211 2. У хришћанству ��213 3. У исламу ��214 Речници теолошке терминологије ��216 С Сакрални жанрови ��218 Сакрални језици ��220 Сакрални функционалностилски комплекс ��229 Сакрално ��236 Санскрит ��238 Свето Писмо ��242 1. У јудаизму ��242 2. У хришћанству ��245 Семантика ��247 Семиологија, теолошка ��249 Семиотика ��250

Симбол ��251 Символи и исповедања вере ��251 Сиријански језик (Es-Surjanjje) 259 Служебник ��260 Српски стандардни језик у сакралној употреби ��260 Српскословенски језик ��261 Старословенски језик ��269 Суна ��271 Сура ��272 Sūtra ��273 Т Талмуд ��274 Теизам ��276 Теолингвистика, појам ��278 Теолингвистика, историјат ��281 Теолингвистика у словенским земљама ��283 Теолингвистика у Срба ��285 Теолошка терминологија ��288 Теолошки говор ��299 Теолошки научни стил ��300 Теонема ��303 Теонеме, лексичке ��306 Теонеме, паремиолошке ��308 Теонеме, фразеолошке ��316 Теоними ��324 Теотоконими ��329 Типик ��333 Тора ��333 Требник ��335 Х Харизме ��336 Ц Црквенословенски језик ��337 Ч Чтец ��340 Литература ��341 О аутору ��348

ПРЕДГОВОР

Живимо у времену, епохи и цивилизацији драматичне кризе људског идентитета. Свесно или несвесно, учествујемо, с једне стране, у процесу рашчовечења и дехуманизације човека и, с друге, у процесу расцрковљења Цркве и разоваплоћења Бога. До неслућених размера разарају се и растачу људска личност и људско достојанство. Стил живота, принципи и начела који одређују токове савременог света, иако на први поглед хумани, стварају посебан тип човека, какав у прошлости не срећемо. То је тип „човека-машине“, самозатворене монаде са „тржишним карактером“ (Е. Фром), индивидуе која се у животу руководи пре свега саможивим интересом. Сломљене су, или превредноване, све вредности. Љубав је сведена на страст, пријатељство на користољубље. Истина је постала лаж, а лаж истина (Џ. Орвел). Тежња ка власти, моћи и материјалним добрима све више паралише у нама тежњу према истини, правди, лепоти, добру, човечности. На овај или онај начин, у име ових или оних циљева, атакује се на националне културе и на слободне људске заједнице које желе да имају свој идентитет. Народи се претварају, некаквом опаком алхемијом, у руљу, гомилу, безличну масу којом се лако манипулише. Ствара се принудна светска заједница индивидуа, људи и народа без својстава и идентитета. Човек не долази у овај свет искључиво са усмереношћу ка добру. Он мора да учи да мисли и чини добро. Данас европске земље више него икад имају потребу за јачањем сфере духовности, пошто управо њено одсуство или недовољна развијеност доводи до жалосних последица – пораста различитих врста екстремизма, насиља, унижавања људског достојанства. Зато је само друштво заинтересовано за то да подржава и заснива прихватљиве начине чињења добра. Са своје стране, и држава је позвана да одговара на духовне и моралне потребе друштва и да у својој политичкој и законодавној делатности одражава његове традиционалне моралне, културне и цивилизацијске норме и вредности. Начело одговорности, исто као и начело слободе, мора бити доследно реализовано у свим сферама људског живљења – политици, економији, образовању, науци, култури, масмедијима.

Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

Хришћанске Цркве, као и друге велике светске верске традиције, увек су биле и остају извор васпитавања и неговања духовне и моралне одговорности у људима, као и свести о њиховом идентитету. Елементарне моралне норме заједничке су апсолутној већини религија. Осим тога, духовна жеђ савремених људи усмерава их управо на тражење одговора на сва животно важна питања у вери. Религијски поглед на свет данас је слободан избор милиона људи. Традиционалне Цркве и верске заједнице имају право да заједно са свим људима добре воље буду ангажоване у области културе, науке, образовања и јавног информисања. Култура, која је од памтивека била и која је и данас носилац вере, игра водећу улогу у области духовног просвећивања и усавршавања. Књижевност, ликовне уметности, музика, позориште, филм, нове форме стваралаштва које су надахнуте хришћанским послањем морају наћи достојно место у савременом животу, између осталог и у медијском простору. Један од кључних елемената идентитета појединаца и народа јесте и језички идентитет. Промишљање језика из перспективе духовности и религије није пуко историјско, национално, културолошко, традиционалистичко, институционално, клерикално или академско питање – то је животно, егзистенцијално питање, питање опстанка темељних вредности личности и заједница. Открити наново човека, рехабилитовати личност, културу, духовност, језик, демистификовати све постојеће полуистине и неистине, васпоставити и открити оне божанске и вечне тежње и димензије у нама, показати истински смисао људског постојања јесу наша суштински важна животна питања и наш животни задатак. Циљ ове књиге јесте да обнови неке основне категорије религиолошко-теолошког виђења језичког феномена и објасни најважније појмове теолингвистике. У српској средини осећа се потреба за промовисањем теолингвистике као научне дисциплине која је у другим словенским срединама (пољској, руској, украјинској) и на Западу у минуле две деценије доживела снажну експанзију. Православни богословски факултет Универзитета у Београду учинио је пресудан корак у промоцији теолингвистике у нашој средини објављивањем тематског зборника радова 48 аутора из 8 земаља 2012. године под називом „Теолингвистика“ (прир. А. К. Гадомски, К. Кончаревић). Уследило је интересовање САНУ за ову проблематику, тако да је у оквиру делатности Одбора за савремене лингвистичке теорије при Одељењу за књижевност и језик 2013. oбјављен волуминозни зборник „Теолингвистичка проучавања словенских језика = Theolinguistic Studies of Slavic Languages“ (прир. акад. Ј. Грковић-Мејџор, К. Кончаревић). Издавачка

Предговор

кућа „Јасен“ објавила је 2015. прву монографију из ове области на српском језику – наш „Поглед у теолингвистику“. У овом моменту постоји све живље интересовање за поменуту научну дисциплину, али многи заинтересовани истраживачи немају довољан увид у њен појмовно-категоријални апарат и досадашња достигнућа. Ово дело представља покушај да се на једном месту нађе одређен, репрезентативан број базичних термина и терминолошких синтагми из теолингвистике. Пошто је у питању интердисциплинарна област, овде ће у одређеној мери бити репрезентоване и јединице из теолингвистици контактних и комплементарних области теологије, религиологије и лингвистике битних за њено конституисање и разраду. Посебну пажњу посветићемо сакралним језицима, најзначајнијим сакралним споменицима у којима су сачуване културне и цивилизацијске вредности традиционалних религија, као и појмовима везаним за ширење духовних спознаја у тим религијама, а посебно за мисију и комуникацију православне Цркве. У раду на Појмовнику коришћен је широк корпус извора и грађе, консултовани су лингвистички и теолошки речници и енциклопедије, научни радови, студије, монографије. Превасходна намена књиге јесте да послужи истраживачима, као и студентима мастер и докторских студија филолошког, теолошког и религиолошког профила као оријентир у самосталном раду, приручник који ће олакшати праћење и омогућити адекватно разумевање савремене литературе из ове и њој комплементарних области у циљу комплексног сагледавања религијског и језичког феномена у њиховој интеракцији. Надам се да ће ова књига бити од користи свима који трагају за духовним димензијама човека и друштава, култура и језика, јединствених у слободи и различитости, а слободних и различитих у јединству. 28. мај 2017. године, Спомен Отаца Првог васељенског сабора

Аутор

А АГИОАНТРОПОНИМИ: Властито име прослављеног (канонизованог) светитеља. Агиоантропоними су увек вишекомпонентни и садрже како обавезне, тако и факултативне елементе, због чега се третирају као апелативно-антропонимски комплекси, на пример: исповедник Варнава, епископ хвостански; свети мученик Стефан Дечански – краљ српски итд. У оквиру овог ономастичког комплекса (агиоантропонима), поред самих властитих имена, издвајају се лексеме које означавају чин светости и лексеме које су у функцији диференцијатора (номинатори, дескриптори, локализатори, етноними, агномени, когномени, титуле и црквене дужности и други видови диференцијатора). Лексема која означава чин светости у агиоантропониму налази се испред личног имена светитеља, а лексеме-диференцијатори су у највећем броју случајева иза њега. Лексеме које означавају чин светости могу се класификовати по два основа. Хронолошки, ове лексеме могу се поделити на оне које се односе на старозаветне (пророк, праотац, богоотац – св. Јоаким и Ана, понекад и пророк Давид) и новозаветне свете (апостол, јеванђелист, мученик). На основу начина живота (у неким случајевима и смрти) можемо изздвојити следеће чинове светости: - мученик (свештеномученик, великомученик, страстотерпац / страстотерпец / страстотрпац, новомученик, преподобномученик). Свима је заједничко да су скончали мученичком смрћу. Свештеномученик је за живота имао свештенички чин. Великомученик је претрпео веома дуготрајна и тешка мучења. Страстотерпац је пострадао од своје браће по вери (не због исповедања вере у Христа, него из неког другог разлога), новомученик је чин светости који се приписује мученицима новијег времена (из периода робовања под Турцима, или из периода комунистичког режима), а преподобномученик је мученик који је живео као монах;

Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

- исповедник (добар део свог живота проживео је у прогонима и злостављањима, страдао исповедајући веру, али умро природном смрћу); - преподобни (живео је монашким животом и постао свет захваљујући посебно усрдном испуњавању монашких подвига); - равноапостолни (живот је посветио масовном ширењу и утврђивању хришћанства); - светитељ (преминуо је као архијереј, проживевши праведним животом); - јуродиви (подвижник који се одрекао свих овоземаљских добара и општеприхваћеног начина живота, те добровољно прихватио сиромаштво, лутање и изглед сумашедшег ради спасења); - блажени (у једном од својих значења чинова светости ова лексема је синоним лексеми јуродиви; у другом она се јавља као устаљени део агиоантропонима појединих светих из првих векова хришћанства); - благоверни (цареви, кнежеви, краљеви и сл. који су своју власт искористили за учвршћивање вере у народу и учинили друга значајна добра за Цркву); - праведни (мирјани који су достигли светост живећи врлинским животом који је могао да буде добар пример за све оне око њих) и - безмездни (безмитни, бесребреници) (лекари који су се својом професијом у животу бавили без добијања новца за чињење услуга људима). Лексема светитељ у овој тематској групи јавља се као хипероним и као хипоним. Као хипероним има синониме светац и свети. Потоња лексема наводи се у дескриптивним речницима као придев у именичкој служби, увек у одређеном виду, и као таква тек је на 6. месту у полисемантичкој структури лексеме придева свет (в. РМС). По нашем мишљењу, она се може сматрати и именицом добијеном конверзијом из придева (поименичењем). Под диференцијаторима се подразумевају лексеме у саставу агиоантропонима којима се постиже функција диференцијације и даје додатна информација о животу светитеља. Према мотивацији, деле се на номинаторе, дескрипторе, локализаторе, агномене, когномене, етнониме, титуле и црквене дужности и друге видове диференцијатора. Номинатори су диференцијатори према чијем значењу је могуће судити о социјалном статусу светих који су ови имали за живота, о њиховој професији, ономе чиме су се бавили, манастирском послушању, заслугама пред Црквом или подвигу који су узели на себе. Ови подаци садрже важну историјску и културно-етнографску информацију. Такође су важно

Агиоантропоними

сведочанство и тога да свој живот свако може проживети праведно, без обзира на то чиме се бави и какав има положај у друштву. Могу се поделити на три веће тематске групе: a) професија, послушање, занимање, б) државна и црквена дужност и в) врста предузетог подвига или завета. Примери: анахорет(а), баштован, безмолвник, бољарин, војник, глумац, гробар, девица, девственик, деспот, ђакон, ђакониса, егзарх, епископ, еремит(а), заставоносац, затворник, игуман, иконописац, инок, испосник, калфа, кнез, кнегиња, краљ, кувар, кушчник, лекар, лободник, мистик, митрополит, молчалник, отшелник, папа, папучар, пастир, патриције, песмописац, пештерник, пешчерник, подвижник, посник, презвитер, презвитериса, презвитида, просветитељ, пустиник, пустиножитељ, пустињак, пустињик, ремета, сенатор, сиропитатељ, сиротохранитељ, сотник, столпник, странопримац, стратилат, стубник, тиховатељ, хранитељ убогих, цар, царевић, шкопац. У састав агиоантропонима понекад улазе и епитети који на неки начин додатно описују поједине карактеристике светитеља, оно по чему се нарочито прославио, временски период у коме је живео, узраст и сл. Овакве лексеме назване су дескрипторима, а можемо их поделити према значењу на: 1. лексеме које описују неку карактеристичну црту светога која се тиче његовог физичког изгледа или уопште нечег видљивог оком, а што је у вези с тим светитељем (Боси, Слепи, Високи, Сухи, Начертани, Нејаки, Силни, Мироточиви), 2. лексеме које описују неку од карактеристичних душевних, интелектуалних и сл. особина светитеља као личности (Дивни, Препрости, Златоуст(и), Прости, Премудри, Милостиви, Трудољубиви, Силни, Прозорљиви); 3. лексеме које у себи садрже информацију која истиче неки временски параметар (Нови, први, други, Втори, Ветхи (= Стари), Четвородневни (Четверодневни), Првовенчани, Првозвани) и 4. лексеме којима се истиче неки од подвига светога (Ћутљиви, Многострадални, Многоболезнени). Агномени су диференцијатори семантички срасли са личним именом светога, који са њим чине једну ономастичку јединицу. Они обично настају од апелатива, а семантички су мотивисани догађајем или деловањем које је конкретног светитеља прославило. Често номинатори, дескриптори и локализатори прелазе у агномене, па је тешко разликовати једне од других. Неке од лексема које смо овде убројали у номинаторе и(ли) дескрипторе могу да се посматрају и као агномени, јер су на прелазу ка овој тематској групи лексема. Нарочито је то случај са онима који се односе само на једног светитеља (нпр. Лободник, Кушчник, Заставоносац). Лексеме-агномени могу се поделити семантички на оне које означавају: 1. карактеристичан

Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

детаљ из живота светитеља: Богопримац (св. Симеон, који је примио Бога Исуса Христа као детенце на руке у храму, што се прославља на празник Сретења Господњег), Крститељ (св. Јован, који је крстио Христа и био му претеча), Капсокалива / Капсокаливит (= Паликолиба) (св. Максим, који је живео најпре у једној колиби, потом би је спаљивао, правио себи другу и даље, на тај начин се подвизавајући), Трихина (= власеница, кострет) (св. Теодор, који је стално носио хаљину од кострети, те је због тога тако прозван), Устнедумски (св. Леонид, који је тако назван зато што га је једанпут ујела змија и „није хтео о томе мислити ни зборити и остао је жив“), Боговидац (св. пророк Мојсеј, који је видео Бога у несагоривој купини; в. 2. Мојс. 3, 2), Срповидац (св. пророк Захарија, назван тако „зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег“), Покајаније (св. Никон, назван тако зато што је непрестано говорио: „Покајте се“), Подагрик (св. мученик Јулијан, који је страдао од тешке болести која се зове подагра), Новосијатељ (преподобни Стефан, прозван тако због чистог и богоугодног живота и зато што „кад се роди, сијаше на прсима његовим крст од светолости“), Невољник (св. мученик Павле, мучен и посечен од Турака), Богоносац (св. Игњатије, који је „стално у срцу и на језику носио име Бога живога“), Философ (св. Јустин, који је пре него што је постао хришћанин „изучио многе филозофије тражећи истину“), Узорешитељница (св. Анастасија, која је помагала хришћанима у тамницама на разне начине им олакшавајући муке, тј. „дрешећи узе“), Победоносац (св. Георгије, који је однео победу над аждајом), Ареопагит (св. Дионисије, који „беше члан највишега суда код Грка, Ареопага, због чега му је и остало назвање Ареопагит“), Пантопол (св. Никола, о коме се каже: „како му отац држаше сваштарницу, то и он би прозван Сваштар, грчки: Пантопол“), 2. Неку особину светитеља или дело по коме је заслужан за Цркву: Слаткопојац (св. Роман, који је имао изузетан песнички дар и написао мноштво црквених песама), Богослов (св. Јован, Григорије, Симеон Нови – названи тако због изразитог дара богословља), Лествичник (св. Јован, који је написао једно од најпознатијих дела православне литературе – „Лествицу“), Двојеслов (св. Григорије, који је такође написао истоимену књигу, за коју је у Охридском прологу наведен и превод „Сабеседник“), Метеорит (св. Атанасије, основао манастир Метеори у Грчкој), Бјелојезерски (св. Кирил, оснивач истоименог манастира у Русији), Ксиропотамски (св. Павле, који је обновио манастир Ксиропотам на Светој Гори), Сторожевски (св. Сава, који се најпре подвизавао на гори Сторожи, а потом ту и основао манастир), Освећени (св. Сава, у монашком животу од своје 8. године, оснивач манастира који носи њего-

Агиоантропоними

во име, писац познатог Јерусалимског типика и уопште велика и значајна личност за Православну цркву); 3. место на коме је светитељ живео и подвизавао се и(ли) где су му мошти: Хозевит (св. Јован, св. Георгије – живели су у Хозевитском манастиру недалеко од Јерусалима), Студит (св. Теодор, који је живео у Студитском манастиру у Цариграду), Ветхопешчерник (св. Јован; подвизавао се у тзв. Ветхој (= старој) пешчери или лаври Харитона Великог у Палестини), Столпник (св. Симеон, Алимпије и др. који су се подвизавали на столпу), Дивногорац (св. Симеон, који се подвизавао на гори званој Дивна), Печерски (св. Агапит, св. Арета и др. – светитељи који су живели и подвизавали се у Кијево-печерској лаври), Сорски (св. Нил; подвизавао се у Сорском манастиру), Девички (св. Јоаникије; подвизавао се у Девичкој шуми, а мошти су му у манастиру Девич), Острошки (св. Василије; провео део живота у манастиру Острог, где су му и мошти), Психаит (св. Јован, живео у Психаитској лаври у Цариграду), Малеин (св. Михаил; подвизавао се на гори званој Малеа, близу Свете Горе), Галасијски (св. Лазар, који је живео на Галасијској гори), Пчињски (св. Прохор; подвизавао се крај реке Пчиње, а мошти су му у манастиру Св. Прохора Пчињског, на југу Србије), Пелусиот (св. Исидор, који се подвизавао на Пелусиотској гори), Лесновски (св. Гаврил(о), подвизавао се на гори Лесново). 4. у посебну групу издвајамо лексему Велики пошто је она агномен у агиоантропонимима 15 разних светитеља: Преподобни Макарије Велики; Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски; Свети Василије Велики, епископ неокесаријски, чудотворац; Преподобни Јевтимије Велики; Преподобни Арсеније Велики; Преподобни Пахомије Велики и др. У састав агиоантропонима често улазе лексеме које садрже неку географску и етнографску информацију, нпр. о томе где је неки светитељ рођен или где је провео живот или део свог живота, шта је по националности и сл. Ове лексеме на првом месту занимљиве су као сведочанство географске распрострањености хришћанства, добрим делом као сведочанство историјске географије, будући да су, како многе земље и градови, тако и (или само) њихови називи који су у основи лексема чланова агиоантропонима, данас ишчезли. Деле се у две шире групе – етноними и локализатори. У основи већине локализатора налазе се хороними (тј. називи територије, епархије, области, земље, рејона и сл.). Неки други локализатори, у чијој основи су како хороними тако и астионими (називи градова), упућују на област или град (ређе село, острво и др.) у коме је светитељ рођен, а често и провео живот. Један део хоронима и астионима у основи локализатора односи се на места, територије где су се светитељи подвизавали, провели живот и(ли) на места у којима им почивају мошти и где су пострадали.

Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

Напоменимо још и то да у функцији локализатора могу да се нађу не само лексеме, већ и неке синтагме, обично конструкције с предлозима. На пример: Преподобни Маркел, из Апамије Сиријске; Свештеномученик Авда, епископ града Сузе; Преподобни Павле у Латри. Овде спадају и већ поменути примери: Св. Евлалије, еп. Кесарије Кападокијске и Свети Трифилије, епископ Леквусије Кипарске. Презимена (когномени) су ретке компоненте у саставу агиоантропонима, нпр. Свети Стефан Штиљановић и Св. Јован Кукузељ. Међутим, они су у последње време све чешћи, због мноштва канонизованих светитеља из ХХ века (нпр. исповедник Варнава Настић; свети свештеномученик Будимир Соколовић). У саставу агиоантропонима имамо и случај да се, у функцији агномена, појављује име светитеља које је овај носио пре него што је постао хришћанин: св. великомученик Евстатије Плакида. Некада је, пак, у агиоантропониму само оно име светога које је овај носио или пре крштења или пре монашења. На пример: Света кнегиња Милица (жена св. цара Лазара; име Милица носила је пре монашења, потом је била Евгенија, а када се замонашила у велику схиму, пред смрт, добила је име Ефросинија); Свети мученици Борис и Гљеб (на крштењу су добили имена Роман и Давид); Света кнегиња Олга руска (на крштењу је добила име Јелена), Свети кнез Владимир (по крштењу Василије). У овим случајевима унеколико се одступило од правила при канонизацији (наиме, некрштен човек не сматра се уопште чланом Цркве, а замонашена особа монашењем започиње сасвим нови живот што се потврђује и добијањем новог имена; самим тим она и у Цркви постоји и помиње се само са монашким именом), али се то чини зато што се ради о познатим историјским личностима које су запамћене у народу са својим старим именима. У овим случајевима само лично име врши функцију диференцијатора. Поменимо и поједине незваничне агиоантропониме који у свом саставу имају неки број и, често и старословенску лексему число. У нашем Месецослову такви су: Седамдесеторица, Дванаесторица (односе се на 70, одн. 12 светих апостола), Петочисленици (односи се на пет словенских просветитеља: Климента, Наума, Саву, Горазда и Ангеларија), шесточисленици (односи се на шест заједно пострадалих мученика), седмочисленици (односи се на пет поменутих словенских просветитеља заједно са св. Кирилом и Методијем; укупно, дакле, седам словенских просветитеља). В. и: Aгионими. Име, канонско. Име, монашко..

Aгионими

AГИОНИМИ: У оквиру ономастичке лексике из сакралне сфере, за коју се користи термин агионими, разликујемо теониме, агиониме, агиоантропониме, икониме, хеортониме (називи празника), еклисиониме (називи сакралних објеката), агиотопониме. За теолингвистичка испитивања најбогатији материјал пружају: • агиоантропоними – властита имена прослављених (канонизованих) светитеља (Р. Бајић је у свом корпусу регистровала 438 јединица из ове категорије). Агиоантропоними су увек вишекомпонентни и садрже како обавезне, тако и факултативне елементе, због чега се третирају као апелативно-антропонимски комплекси, на пример: свети Јован Милостиви, патријарх александријски; свети свештеномученик Иларион, епископ волоколамски, итд. У оквиру овог ономастичког комплекса, поред самих властитих имена, издвајају се лексеме које означавају чин светости и лексеме које су у функцији диференцијатора (номинатори, дескриптори, локализатори, етноними, агномени, когномени, титуле и црквене дужности и други видови диференцијатора). Лексема која означава чин светости у агиоантропониму налази се испред личног имена светитеља, а лексеме-диференцијатори су у највећем броју случајева иза њега; • ангелоними – називи за бестелесна бића: називи за девет небесних чинова ангелских, подељених у тростепену јерархију: Серафими, Херувими и Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Арханђели (= Архангели) и Анђели (= Ангели), затим весник, гласник, посланик, небесник, навеститељ, ђаво (тј. пали анђео), лукави; • теоними, са потподелом на (а) изворно теонимску лексику (Бог, Господ, Света Тројица, Месија, Логос, Христос, Свети Дух итд.) и (б) теонимску лексику насталу од нетеонимске путем метафоричког преношења (Јунак, Домаћин, Господар, Отац, Родитељ, Учитељ, Владар, Исцелитељ, Помоћник, Заступник, Крманош, Војвода и др.), и • теотоконими, са поделом на (а) изворне теотокониме: Богородица, Богомајка, Богоматер(а), Богоневеста, Богомати, Богородитељка, Богоотроковица, затим неки вишечлани називи за Богородицу: Мати / Мајка Божија, Невеста Христова, Света Пречиста, Невеста Неневестна, Обручница Сина Божијег и др., као и сложенице Свагдад(ј)ева, Увекд(ј)ева и Приснод(ј) ева, и (б) лексеме из општег лексичког фонда које су метафоричким преносом ушле у ову категорију: Заступница, Владичица, Царица, Родитељ-

Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

ка, Хранитељка, односно неки устаљени двочлани називи за Богородицу који се сусрећу најчешће у црквеној поезији, а мотивисани су старозаветним праобразима: Неопалима / Неопаљива купина; Лестве Јаковљеве; (процветала) палица (жезал) Аронов(а), и сл. В. и: Агиоантропоними. Теоними. Теотоконими.

АГРАФА: Исусове речи и дела која нису забележена у четири канонска еванђеља: због тога назив а-графа („ненаписано“). Јеванђеље по Јовану (Јн. 20, 30; 22,25) потврђује да није било записано све оно што је Исус рекао и учинио, а библијске науке су марљиво, мало-помало, сабрале Исусове речи и дела које доносе древни ванбиблијски извори. Прве темељне збирке објавио је A. Resch 1889. и 1906. За аграфа имамо најмање три врсте извора: 1. Аграфа у канонским књигама Новога Завета, наравно, изван четири еванђеља (нпр. Дап. 20,35). 2. Аграфа која наводе дела раних хришћанских писаца (нпр. Epist. Barnabae 12,1) и она у верзијама новозаветних кодекса. 3. Коначно, аграфа у апокрифним изворима, исто тако у јеврејским изворима који су зависни о канонским еванђељима; такође у муслиманским, иако касним изворима. В. и: Канон, хришћански.

АКАТИСТ: У поређењу са каноном, акатист („неседалена химна’’, „несједален“) представља ранију жанровску форму која је у већој мери празнична и хвалебна. Акатист се појавио у VI веку и прво дело такве врсте било је посвећено Пресветој Богородици. Касније је ова јединствена и у Константинопољу изузетно популарна црквена химна постала родоначалник новог жанра. Појавили су се акатисти посвећени Пресветој Тројици, Спаситељу, Господњим и Богородичним празницима, различитим иконама Богомајке и Светима. Акатист се састоји од кукулиона (уводног кондака, који је у поређењу са основним текстом познијег порекла) и кондака и икоса који се узастопно смењују и којих укупно има 24. Кондак акатиста указује на црквено

Акатист

учење о одређеном догмату, о извесном старозаветном или јеванђелском догађају, о неком догађају из живота Светога (ако је то акатист посвећен Светоме). Икос развија тему кондака, а затим следи 12 херетизама (од грчке речи „χαῖρε“, радуј се) – похвалних обраћања која су, у зависности од теме акатиста, упућена Св. Тројици, Спаситељу, Светоме Духу, Богородици, апостолу или Светоме. Ови возгласи су у паровима сједињени изосилабизмом, метричким, синтаксичким, лексичко-семантичким, стилским и садржајно-смисаоним паралелизмом и обиљем сазвучја. Условно речено, акатист се може разделити на два дела: у кондацима и уводним деловима ирмоса (од почетка до 7. кондака) велича се историјско-наративни (али из догматичке перспективе) аспект догађаја; почев од 7. ирмоса, главна пажња поклања се догматском значењу догађаја у ужем смислу, његовом прослављању. Навешћемо као пример почетак најстаријег акатиста у историји црквене поезије. Кондак 1: Теби, Војвоткињи која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла – песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна! Икос 1: Анђео првак послан би с неба да каже Богородици: Радуј се! И гледајући Те, Господе, како се оваплоћујеш на нетелесни глас, беше запрепашћен, и стајаше кличући јој овако: Радуј се, јер ће Тобом радост засијати! Радуј се, јер ће Тобом проклетство ишчезнути! Радуј се, палог Адама позивање! Радуј се, Еве од суза избављење! Радуј се, висино недостижна људским помислима! Радуј се, дубино недогледна и анђелским очима! Радуј се, јер си Царев престо! Радуј се, јер носиш носиоца свега! Радуј се, звездо која објављује сунце! Радуј се, утробо божанског оваплоћења! Радуј се, јер се Тобом обнавља створење! Радуј се, јер се у Теби зачиње Створитељ! Радуј се, Невесто Неневесна! Кукулион (1. кондак) завршава се возгласом: „Радуј се, Невесто Неневесна“; он, са своје стране, у наставку постаје рефрен којим се завршавају икоси. Остали кондаци завршавају се ускликом „Алилуја!“. Први кондак (кукулион) посвећен је Богородици као Предводници небеске војске и Заштитници оних што се моле и певају. Тема овог кондака има историјску основу – персијску, аварску и словенску опсаду Константинопоља 626. године. Јављања Богородице као Предводнице анђелске војске (понекад са арханђелом Михаилом на челу) више пута су описана како у византијској, тако и касније, у староруској црквеној књижевности (на пример, у „Повести

Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

о Темир Аксаку“). Према томе, акатист почиње похвалом Богородици ради избављења од несреће и прозбе за помоћ и заштиту од недаћа у будућности. Први икос посвећен је најважнијем догађају у животу Мајке Божије – Благовестима. Арханђел Гаврило доноси Јој са небеса овај поздрав – „Радуј се!“ – и он постаје рефрен који се више пута понавља. Велика тајна догађаја који се извршава наглашена је унутрашњим расположењем Анђела, који је „запрепашћен“ чудом Богооваплоћења. Скривени смисао је следећи: ако се чак и Анђео задивио овоме чуду, шта онда да кажемо за нас, људе, који смо, захваљујући вери, постали заједничари ове тајне? Верујући могу само смирено да се поклоне пред Пресветом Дјевом и да је прославе. Удеоничење појаца у прослављаном догађају наглашава се честом употребом садашњег времена (како у кондаку, тако и у икосу); догађај се самим тим преводи на иконични план, он се замишља и доживљава као да се збива у датом моменту. У наставку следе рефрени. Приликом превода са грчког, њихови ритмови, парни изосилабизам и метрички паралелизам, углавном су изгубљени. Наведимо само један пример: девети и десети рефрен (Радуј се, звездо која објављује Сунце! Радуј се, утробо божанског оваплоћења!), на грчком звучи овако: „Χαίρε, αστήρ ἐμφαίνων τον Ήλιον! Χαίρε, γαστήρ ἐνθέου σαρκώσεως“. Као што видимо, у грчком тексту, у овим стиховима постоји унутрашњи ритам: αστήρ (звездо) – γαστήρ (утробо). Очуваност лексико-семантичког, стилистичког и синтаксичког паралелизма не подлеже сумњи, чак и ако се ограничимо само на онај икос који смо у потпуности навели. Најинтересантнији је садржајно-смисаони паралелизам. Приликом анализе различитих акатиста могу се уочити три вида садржајно-смисаоног паралелизма. Као прво, то је поређење: „Радуј се, уводе у чуда Христова! Радуј се, главни од догмата Његових! (Икос 2, 3–4). Радуј се, умилостивљење праведнога Судије! Радуј се, опроштају многим преступницима!’’ (Икос 7, 9–10). Услед њиховог паралелизма, у наведеним херетизмима се појављује једноставно поређење догађаја, појава, радњи или односа. Други херетизам развија, продубљује, допуњује или, на рачун употребе емоционално-експресивне лексике, појачава први. И у том смислу је стилски или лексичко-семантичи паралелизам само последица садржајно-смисаоног.

ЛИТЕРАТУРА*1

OПШТЕ. РЕЛИГИОЛОГИЈА. Аверинцев C. (ред.), Христианство. Энциклопедия. Т. I-III. Mосква, 1994. Biderman H., Rečnik simbola. Beograd, 2004. Василенко Л. И. Введение в философию религии: Курс лекций. Москва, 2009. Glasse C., Enciklopedija islama. Sarajevo, 2006. Elijade М., Istorija verovanja i religijskih ideja I–III. Beograd, 1993 Ермишин О.Т. Философия религии (концепции религии в зарубежной и русской философии). Москва, 2008. Калезић Д. (уред.), Енциклопедија православља, т. 1–3. Београд, 2002. Калезић, Д. Упознајмо религију. Београд, 1972. Canobbio G., Mali teološki leksikon. Zagreb, 2002. Khoury A., Leksikon temeljnih religijskih pojmova. Židovstvo – kršćanstvo – islam. Zagreb, 2005. Krim K., Enciklopedija živih religija. Beograd, 1990. Милин, Л. Научно оправдање религије I, Београд, 1976. Милин, Л. Научно оправдање религије II: Историја религије. Београд, 1977. Miz R., Enciklopedijski pregled pojmova kršćanske kulture. Zagreb, 2010. Miz R. (prir.), Enciklopedijski pregled pojmova kršćanske kulture: iz katoličke perspektive. Novi Sad, 2010. Poli F. G., Cardinali M., Komunikacija u teološkoj perspektivi. Promišljanja o komunikativnim aspektima vjere. Zagreb, 2008. Ракић Р., Библијска енциклопедија, т. I-II. Србиње – Београд, 2004. Rahner K. , Vorgrimler H.,Teološki rječnik. Đakovo, 2004. Ридигер А. (ред.), Православная энциклопедия, т. 1–36. Москва, 2000–2015. Starić A., Enciklopedijski teološki rječnik. Zagreb, 2009. * На овом месту дајемо преглед литературе из религиологије и теолошких дисциплина релевантних за теолингвистичка истраживања, док детаљне библиографије монографија, студија и расправа из области теолингвистике читалац може наћи у нашој књизи Поглед у теолингвистику. Београд, 2015.

342 Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

Tillich P., Teologija kulture. Ex Libris, Rijeka, 2009. Толстој С., Раденковић Љ., Словенска митологија. Енциклопедијски речник. Београд, 2001. Трифуновић Ђ., Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. Београд, 1990.

БИБЛИЈСКА АРХЕОЛОГИЈА Библейская энциклопедия Брокгауза / под ред. Ринекер Ф., Майер Г.М. М., 1999. Брей У., Трамп Д. Археологический словарь. М., 1990. Василиадис Н. Библия и археология. М., 2003. Е. Verber, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora. Beograd, 1983. Глумац Д. Библијска археологија. Београд-Србиње, 1999. Деопик Д.В. Библейская археология и древнейшая история Святой Земли: Учеб. пособие, М., 2009. Деопик Д. В. Курс лекций по библейской археологии. М., 1994. Мерперт А. Археология библейских стран. М., 2000. Келлер В. Библия как история. М.,1998. Ларичев В. Е. Прозрение. Рассказы археолога о первобытном искусстве и религиозных верованиях. М., 1991. Лопухин А. П. Библейская история. - Репр.: М., 1993. - СПб., 1907. Мазар А. Археология библейской земли. Иерусалим, 1996. Т. 1–2 V. Nedomački, Arheologija Bliskoga Istoka. Beograd, 1981. Райт Дж. Э. Библейская археология. СПб, 2003. A. Rebić, Biblijske starine. Zagreb, 1983. И. Томић, Јудејске верске заједнице у доба антике. Београд, 2010. И. Томић, Противници есенске заједнице у кумранским списима. Београд, 2004. Тураев Б. А. История древнего Востока. В 2-х тт. Л., 1935. Штерн М. Период Второго храма. Очерк истории еврейского народа / История еврейского народа. Под ред.проф.Ш.Эттингера. В 2-х томах. б/м (библиотека Алия), 1992.

Литература

343

БИБЛИЈСКА ЕРМИНЕВТИКА Библия в современном мире: аспекты толкования / Петерсон Ю. и др. М., 2002. Biblijska teologija Staroga i Novoga zavjeta. Zagreb, 1980. Вайс М. Библия и современное литературоведение. Метод целостной интерпретации. М., 2001. Гиршман М. Еврейская и христианская интерпретация Библии в поздней античности. М., 2002. A. Grabner-Haider, Praktični biblijski leksikon. Zagreb, 1997. П. Драгутиновић, Увод у Нови завет. Основи новозаветне науке I, Београд 2010. Камчатнов А. М. История и герменевтика славянской Библии. М., 1998. Р. Кубат, Траговима Писма, Стари Савез – теологија и херменеутика. Крагујевац, 2012. A. Popović, Biblijske teme. Zagreb, 2004. А. Pоpović, Načela i metode tumačenja Biblije. Zagreb, 2005. Савваитов П. Библейская герменевтика. СПб., 1859. Смирнов А., прот. Мессианские ожидания и верования иудеев около времени рождества Христова / Ветхозаветные апокрифы. М., 2001. Th. Söding, Više od knjige. Razumjeti Bibliju. Zagreb, 2001. Тов Эмануэл. Текстология Ветхого Завета. М. 2003. C. Tomić, Biblijska hermeneutika. Pristup Bibliji. Zagreb, 1986. Трубецкой С. Н.Учение о Логосе в его истории. М., 2000. У. Шнеле, Увод у новозаветну егзегезу, Београд 2007. Штерн М. Период Второго храма / Очерк истории еврейского народа. Под ред. проф. Ш. Эттингера, в 2-х томах. Том 1. [Иерусалим,] 1992. Шиффман Л. От текста к традиции. Иерусалим-М., 2002. Элиаде М. Аспекты мифа. М., 2001. Юнгеров П. А., проф. Очерк истории толкования ветхозаветных книг Священного Писания. Казань, 1910.

344 Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

БОГОСЛУЖБЕНИ УСТАВ И ЛИТУРГИКА Арранц М. Исторические заметки о чинопоследовании Таинств по рукописям греческого Евхология. Л., 1979. Булгаков С.В. Настольная книга для священно-церковно-служителей. Ч.1, М., 1993. Виссарион (Нечаев), еп. Божественная литургия по чину св.Иоанна Златоустого и св.Василия Великого. М., 1896. Владиславцев, свящ. Объяснение богослужения Святой Православной Церкви. Ч. 1–11, Тверь, 1862. Всенощное Бдение и Литургия. М., 1982. Вышеславцев П., Двунадесятые праздники. СПб., 1885. Гавриил (Голосов), еп. Руководство по Литургике или наука о православном богослужении. Тверь, 1886. Георгиевский А.И. О Церковном календаре. М., 1996 (Репринт изд. 1948 г.). Георгиевский А.И. Чинопоследование Божественной Литургии. М., 1951. Голубцов А.П. Из чтений по церковной археологии и литургике. СПб., 1995 (С изд. 1917 г.). Н. Гргуревић, Увод у православну литургику. Фоча – Либертивил, 2006. Григорьев Н. Историческое обозрение богослужебных книг Греко-Российской Церкви. Изд. 3-е, Киев, 1857. Дмитриевский А.А., проф. Книга «Требник» и ее значение в жизни православного христианина. Киев, 1902. Дмитриевский И. Историческое, догматическое таинственное изъяснение Божественной Литургии. М., 1993 (Репринт изд. 1897 г.). Киприан (Керн), архим. Евхаристия. Париж, 1947. Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу Православне Источне Цркве, т. I-II. Београд, 1965. Михайловский В. Учение о православном богослужении. СПб., 1990. Настольная книга для священно-церковно-служителей. М., 1993 (Репринт изд. 1913г.). Неселовский А. Чины хиротесий и хиротоний. Опыт историке-догматического исследования. Каменец-Подольск, 1906. Нестеровский Е. Литургика или наука о богослужении Православной Церкви. 4.1, Курск, 1895. Никольский К., прот. Пособие к изучению устава богослужения Православной Церкви. СПб., 1990. Никольский К.Т. Обозрение богослужебных книг Православной Российской Церкви по отношению их к церковному Уставу. СПб., 1858.

Литература

345

Орлов Г. Заупокойное богослужение. М., 1994. Писания святых отцов и учителей Церкви, относящиеся к истолкованию православного богослужения Т. 1. Сочинения св. Дионисия Ареопагита о церковной иерархии. СПб., 1855; Т.2, Сочинения блаж.Симеона, архиеп. Фессалонитского. СПб., 1856; Т.3, Сочинения блаж Симеона, архиеп. Фессалонитского. Толкование о божественном храме. СПб., 1857. Скабалланович М. Толковый Типикон. Вып. 1–111, М., 1995 (Репринт изд. 1910, 1913 и 1915 гг.). Скабалланович М., Христианский праздники. Кн. 1–6, Киев, 1915. Служебник. М., 1984. Смирнов С., проф.-прот. Древнерусский духовник. Исследование по истории церковного быта. М., 1913. Смирнов Ф. Богослужение в век апостольский. Киев, 1873. Смирнов Ф. Христианское богослужение в первые три века. Киев, 1874. Смирнов Н. Краткий очерк истории христианского богослужения до VII Вселенского собора. Пенза, 1873. Смолодович П., прот. Литургика, или Наука о богослужении Православной Восточной Кафолической Церкви, изд. 4-е. Киев, 1869. Собрание древних литургий восточных и западных. Вып. 1–1У, СПб., 1874. Феодор (Поздеевский), еп. Церковно-богослужебная практика по «Постановлениям Апостольским». М., 1914. Феофан (Говоров), еп. Толкование пастырских посланий святого апостола Павла. Изд.2-е. М., 1894. Ј. Фундулис, Литургика 1. Увод у Свето богослужење. Краљево, 2004. Шмеман А., прот. Введение в литургическое богословие. Париж, 1965. Шмеман А., прот. Водою и Духом. Опыт литургического исследования Крещения. Париж, 1974. Шмеман А., проф.-прот. Таинство и Православие. Монреаль, 1965. Шмеман А., проф.-прот. Таинство Крещения. Париж, 1951. Шмеман А., проф.-прот. Таинство Миропомазания. Париж, 1951.

346 Ксенија Кончаревић: ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - Појмовник теолингвистике -

ВИЗАНТОЛОГИЈА Бычков В.В. Византийская эстетика. М., 1997. Византия. Быт. Религия. Культура. М., 2006. Мейендорф И., прот. Византийское наследие в Православной Церкви. Киев, 2007. Мейендорф И., прот. Византийское богословие. М., 2001. Райс Шмеман А., прот. Исторический путь Православия. Киев, 2003.

ИСАГОГИКА СВЕТОГ ПИСМА СТАРОГ ЗАВЕТА Вейнберг Й. Введение в Танах. Часть I. Пространство и время Танаха. Иерусалим-М., 2002. Часть II. Пятикнижие – через испытания к свершению. Иерусалим-М., 2002. Часть III. Пророки. Иерусалим-М., 2003. С. М. Веселиновић, Лекције из Светога писма Старога завета. Законске књиге. Србиње, 2000. М. Ердељан, Општи увод у Свето писмо Старога завета. Београд, 2000. Џ. Дрејн, Увођење у Стари Завет. Београд, 2003. М. Ердељан, Увод у Свето писмо Старога завета. Посебни увод. Фоча, 2008. Иванов А., прот., проф. Общее введение в Ветхий Завет. Конспект лекций для I-го курса академии. Л., ЛДА, 1974. Ј. Каравидопулос, Увод у Нови Завет, Шибеник, 2005. Протоиерей Александр Мень Исагогика, 2003. Д. Милин, Увод у Свето писмо Старогa завета. Београд, 1991. Сорокин А., прот. Введение в Ветхий Завет. СПб., 2002. W. Harrington, Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja. Zagreb, 1987. Юнгеров П. А., проф. Введение в Ветхий Завет. В 2-х томах. Том 1. М., 2003. Том 2, М., 2003.

ИСТОРИЈА БИБЛИЈСКЕ КРИТИКЕ СТАРОГ ЗАВЕТА Вайс М. Библия и современное литературоведение: метод целостной интерпретации. М.-Иерусалим, 2001. Велльгаузен Ю. Введение в историю Израиля. СПб, 1909. Гиршман М. Еврейская и христианская интерпретация Библии в поздней античности. М.-Иерусалим, 2002.

Литература

347

А. Иванов, Поучне књиге. Београд, 1974. Карташев А.В. Ветхозаветная библейская критика. Париж, 1947. Крывелев И.А. Происхождение Библии (Из истории библейской критики). Ветхий Завет. М, 1964. Т. (еп. Тихон) Радовановић, Лекције из Светога писма Старога завета. Београд, 1930. Рофэ А. Повествования о пророках. М.-Иерусалим, 1997. Селезнев М.Г. Вместо предисловия: Библейские исследования, М., 1997. И. Томић, Старозаветни пророци. Београд, 2006. Тищенко С. В. Кто написал Тору? К литературной истории Пятикнижия: Библия. Литературные и лингвистические исследования (вып.1). М., 1998

ИСТОРИЈА БИБЛИСТИКЕ НОВОГ ЗАВЕТА Барсов М.В. Четвероевангелие. Толкования и руководство к изучению. В 2-х томах. М., 2001. Михаил (Лузин), еп. Библейская наука. Кн. 1. Тула, 1898. Мецгер Б. Текстология Нового Завета. М., 1994 Райт Н. Т. Иисус и победа Бога. М., 2004.

УПОРЕДНО БОГОСЛОВЉЕ Арсеньев И. прот. От Карла Великого до реформации. М., 1913. Арсеньев Н. Православие и Западное христианство. Париж, 1930. Беляев Н. Римско-католическое учение об удовлетворении Богу со стороны человека. Казань, 1876. Вязигин А. Очерки из истории папства в XI в. СПб., 1898. Герье В. Западное монашество и папство. М., 1913. Зноско-Боровский М. прот. Православие, римо-католичество, протестантизм и сектантство. Джорданвилль, 1972. Карсавин Д.П. Католичество. Петроград, 1918. Карсавин Л. Монашество в средние века. СПб., 1912. Карсавин Д. Очерки религиозной жизни Италии ХII-ХШ веков. СПб., 1912. Шмеман А., протопресв. Исторический путь Православия. Париж, 1987. Хрестоматия по сравнительному богословию. М. 2004.

О АУТОРУ

Др Ксенија Кончаревић (1965) – редовни професор Катедре за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, хонорарни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, аутор научних монографија: Настава страног језика на филолошким студијама: теорија и пракса. Филолошки факултет, Београд, 1996; Савремени уџбеник страног – руског језика: структура и садржај. Завод за уџбенике и наставна средства, 2004; Језик и православна духовност. Студије из лингвистике и теологије језика. Каленић, Крагујевац, 2006; Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: прилози за историју. Славистичко друштво Србије – Чигоја штампа, Београд, 2010, Руско-српски и српско-руски теолошки речник = Русско-сербский и сербско-русский богословский словарь. Службени гласник, Београд, 2012, Сакрална комуникација: норме, традиције, средства. Православни богословски факултет – Институт за теолошка истраживања, Београд, 2013, Поглед у теолингвистику. Јасен, Београд, 2015, више универзитетских уџбеника и приручника, као и преко 360 радова објављених у домаћим и страним часописима, тематским и зборницима са научних скупова. Области истраживања: теолингвистика, социолингвистика, лингвокултурологија, лингвистичка русистика, лингводидактика.

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Ксенија Кончаревић ЈЕЗИК И РЕЛИГИЈА - ПОЈМОВНИК ТЕОЛИНГВИСТИКЕ Рецензенти Др Предраг Пипер, редовни члан САНУ, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Протојереј ставрофор др Радомир В. Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Припрема за штампу Иван Јовановић Корице Мирко Тољић

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 81’276.6:27-1(031) КОНЧАРЕВИЋ, Ксенија Језик и религија : појмовник теолингвистике / Ксенија Кончаревић. Београд : Јасен, 2017 (Београд : Невен). - 348 стр. ; 24 cm Тираж 300. - О аутору: стр. 348. - Библиографија: стр. 342-347. ISBN 978-86-6293-062-0 a) Теолингвистика - Лексикони COBISS.SR-ID 238869772