РАДОМИР ЖИВОТИЋ Књижевно дело Драгана Лукића
Библиотека Знакови Др Радомир Животић КЊИЖЕВНО ДЕЛО ДРАГАНА ЛУКИЋА Рецензенти Проф. др Воја Марјановић Проф. др Милутин Ђуричковић Издавач Дечанска 12, Београд Тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура
Припрема за штампу Слободан Зечевић Дизајн корица Мирко Тољић
Др РАДОМИР ЖИВОТИЋ
КЊИЖЕВНО ДЕЛО ДРАГАНА ЛУКИЋА
Београд 2018.
Посвећено деведесетој годишњици рођења ДРАГАНА ЛУКИЋА.
ПРЕДГОВОР Књижевно дело Драгана Лукића (1928–2006) особеним стваралачким поступком умногоме је одредило токове развитка српске и југословенске књижевности за децу и младе у другој половини 20. века. Милан Црнковић је још 1967. године с правом оценио да су четири великана (Јован Јовановић Змај, Душан Радовић, Драган Лукић и Григор Витез) пресудно утицали на „дjечју књижевност” („Djeĉja knjiţevnost”, Školska knjiga, Zagreb, 1967). Лукић је од родоначелника Змаја усвојио краћи стих претежно с римом, али је у свему другом самосвојан и оригиналан (живот градског детета, дете у породици, у школи, у игри (претежно у слободном стиху примењује игру речи, али не и нонсенс). Он је темама, мотивима, стилом и језиком, духовитим хумором (без ироније и сарказма) и пре свега љубављу према детету модеран песник „без модернистичке ауреоле”. Изражавајући љубав према деци и залажући се за слободно детињство – и обимом и жанровски превазишао је све претходнике. У Змајевој поезији за децу имамо и негативне дечје ликове (Материна маза, Пура – Моца…), а Драган Лукић у поезији, у причи и роману, у скечу за децу нема негативне дечје ликове. Ипак то нису идилични ликови деце. То су дечји ликови у надреалистичком смислу чији се поступци објашњавају с ослонцем на психу (Адлер, Р. Кајо, Хуизинг…). Најзад, Лукић је до данас непревазиђени оптимиста и поштовалац дечјег света и живота. О уметничким вредностима Лукићеве поезије за децу одбрањен је магистарски рад још 1974. године. У њему се, између осталог, Лукићева „идентификација с детeтом” објашњава као тежња да се дете, на основу сопственог искуства, проживљавања и сазнања, разуме, да се проникне у дечје схватање живота, правилно схвате поступци и осећања детета, уважавају дечје виђење света и радозналост, склоност за игру и забаву, особен дечји хумор… Чињеница је да у одраслом „дечак спава” и треба само призвати тог дечака, присетити се психe и мисли, проникнути у душу савременог детета ‒ искреног, наивног и невиног, машто7
витог и спремног за игру. Песник прилагођава песму детету као реципијенту, а не обрнуто. Песник тежи да разуме дете, његово схватање света и живота, да му се приближи, постане близак… постане чаробњак с искуством из свог детињства. Тако треба схватити тврдњу Тода Чолака о „поистовећивању с дететом” – као тежњу, жељу и склоност. Апсолутно поистовећивање не постоји ни у теорији ни у пракси.Чак и кад би песник успео да се потпуно поистовети с дететом – за њега би се рекло да је подетињио, а то је већ болесно стање. Идентификација не постоји ни при рецитовању кад интерпретатор мисли да потпуно тумачи ставове аутора, јер је реч о непоновљивом стваралачком и субјективном чину. И кад је песник рецитатор сопствених песама, а то је Лукић често чинио, свака нова интерпретација (тумачење) је непоновљив субјективни, говорни и емотивни чин. И песник и глумац нису грамофонска плоча па да се апсолутно понављају. Свако ново извођење је делимично нијансирање ауторових ставова и порука. Ова пригодна књига сачињена је из два дела. У првом делу је научна студија с тежиштем на тематским и лингвостилистичким анализама поезије за децу Драгана Лукића. Књига је добила награду „НЕВЕН” за 1975. годину „као најбоље остварење у области теорије и критике литературе за децу”, као „аналитичка студија о једном савременом уметничком ствараоцу за децу, а у целини озбиљно посвећена… теоријски и критички запостављеним проблемима дечје литературе, подручја неодвојивог од књижевности уопште… студија се одликује доследним методом, пуним увидом у предмет и синтетичним суђењем, а да остаје на линији доследне афирмације различитих вредности једног песничког дела за децу о којем предано говори…”. У другом делу говори се о књижевном стварању за децу, о песничким и прозним жанровима, о скечу и теоријским прилозима, али у форми дневне књижевне критике, тј. уз поштовање особености критике књижевности за децу. Пошто је књижевност за децу интегрални део књижевности уопште (припада великој породици књижевности) ‒ примењују се општа естетичка мерила, трајност и савременост (хуманитарност и дидактичност дела за децу, начин обликовања дечјег света и живота и њихово поимање, спонтаност и склоност да се догађаји на маштовит и 8
чудесан начин дограђују и улепшавају, оплемењују и поетизују, значај игре и смеха, функционално садејство сазнајног, васпитног и естетског… уз уважавање општих критерија – уважавају се и специфичности којима се обележава аутономност ове обимне и значајне литературе. Критику књижевности за децу ретко читају деца, већ родитељи, васпитачи, учитељи, библиотекари, педагози уопште… а то значи да та критика није непосредни посредник између писца и читаоца (што се огледа и у форми ове „школске критике” (предговори, поговори, методичка упутства и сл.). Ако се претпостави коме се обраћа, онда је природни захтев ове критике да буде једноставна, присна, разумљива, да се њоме сигурном информацијом упућује на вредну литературу за децу која најдиректније утиче на формирање укуса одувек осетљиве младе читалачке публике. Критика књижевности за децу је претежно новинска (врло мало има студија, обимних есеја и других дубљих критичких истраживања. Таква критика је ретка и углавном импресионистичка. Богату продукцију дечје литаратуре треба да прати и адекватна критика: и научна, и новинска, и типично школска. Приказивањем и оцењивањем дела та критика треба да је афирмативна за истинске уметничке вредности, да уважава анализу и синтезу, а то значи да критичар треба да поседује знање, искуство и таленат и да има високе критерије. Дакле, таква новинска критика која је претежно информативна не значи да је мање вредна. Она јесте на скученом простору, максимално сажета и јасна, и не дозвољава интерпретативни метод какав се примењује у студијама. Она је најчешће разложан комплимент и делу и аутору (опширније о овоме у мојој студији „Новинска критика”, Научна књига, Београд, 1988). Дакле, дневна књижевна критика литературе за децу не значи да је мање вредна од научне критике. У овој књизи се оне складно допуњују. Лукић је, осим у поезији за децу, остварио верност детињству, и у прози (приче и романи), и у кратким драмским врстама (скеч за децу), као што их је потврдио и у есејима о књижевности за децу и младе (Бајка у животу детета, Трагом дечје песме, Класично и модерно, Дијете и књига, Шта и како причати и читати деци предшколског узраста, Писци и детињство…). 9
Укупно књижевно дело је обимно и разноврсно; у њему је изражена тежња за слободом и југословенски дух. Лукић је штампао књиге на ћирилици и латиници, на страним језицима, учествовао на фестивалима дечјег стваралаштва у бројним југословенским градовима и светским метрополама. Његов југословенски и светски дух потврђује се и у градовима штампања његових књига: Београд, Цетиње, Љубљана, Загреб, Скопље, Титоград, Москва, Братислава, Сарајево, Нови Сад, Зрењанин, Франкфурт, Приштина, Крагујевац, Ваљево, Тузла, Сараорци, Београд – Петровац на Млави, Горњи Милановац, Смедерево, Нова Пазова, Рума – Београд итд. Обим његовог стваралаштва обухвата око 150 наслова књига, брошура и сликовница и готово све жанрове. Стварао је за децу млађег и старијег узраста, за све младе духом. Књиге, сликовнице и текстове објављивао је на српском језику, хрватском, македонском, словеначком, руском, француском, енглеском, словачком, немачком и албанском језику. Лукићева популарност је интернационална. БИБЛИОГРАФИЈУ Лукићеву данас је немогуће прецизно утврдити. У АЗБУЧНИКУ писаца за децу (приредио Светозар Малешев, „Детињство”, Змајеве дечје игре, 1997/ 1-2) наведено је 54 јединице; у „Детињству” (Антологија о Драгану Лукићу) 2006/1 има 117 јединица; у Народној библиотеци Србије на 17 страна (са извесним грешкама) наводи се, укључујући сва поновљена издања, близу хиљаду наслова. Библиографију чине књиге песама, прича, романа, драмски текстови, теоријски текстови о књижевности за децу, сликовнице, бројалице, брзалице… тако да и у овој књизи наведене библиографске јединице треба узети с извесном оправданом резервом. Драган Лукић је, то је сигурно, највише објављиван књижевник за децу и младе. Књижевна критика о Драгану Лукићу такође је неухватљива. О њему се пише као да је и даље међу нама и децом. Објављују се његове књиге, научни радови… У „Детињству” 2006/1, тзв. „Антологија”, наводе се следећи књижевни критичари који су писали о делима Драгана Лукића: „Миодраг Шијаковић, Душан Костић, Душан Радовић, Бора Ћосић, Владимир Миларић, Насиха Капиџић, Милан Пражић, Божидар Тимотијевић, Милован Данојлић, Милан Црнковић, Слободан Ж. Марковић, Радомир Жи10
вотић, Драгољуб Јекнић, Воја Марјановић, Драгутин Огњановић, Тихомир Петровић, Василије Радикић, Јован Љуштановић”. Данас је, вероватно, овај списак двоструко већи. Популарност Драгана Лукића траје док траје његово књижевно дело. А његово књижевно дело је плод разговора с децом и са самим собом као дечаком. И плод неизмерне љубави према деци и њиховом свету и животу. Драган Лукић је био велики ЧОВЕКОЉУБАЦ. Коме све није помагао!? У књизи „МОЈИ САВРЕМЕНИЦИ” наведена су чак 72 имена: или се он на неке угледао, од њих учио (Змај…), или су они о њему писали као критичари и савременици, или је он многе од њих помагао, препоручивао и подстицао да објављују књиге о деци, писао им рецензије, предговоре и поговоре… Племенити песник свесрдно је помагао деци и одраслима да буду срећни. Награде и признања Драган Лукић је добитник бројних награда и признања: „НЕВЕН” за „Овде станују песме”, 1961; „МЛАДО ПОКОЛЕЊЕ” за „Хиљаду речи о три речи”, 1970; ЗМАЈЕВЕ ДЕЧЈЕ ИГРЕ, Нови Сад, за „стваралачки доприноис савременом изразу у књижевности за децу”, 1970; „ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК”, Београд, за „Свакодневне песме”, 1997; „ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ”, Смедерево, за целокупно стваралаштво, 1994; „ФЕСТИВАЛ ХУМОРА ЗА ДЕЦУ”, Лазаревац, за „укупан допринос осмеха на дечјем лицу”, 1989 (од 1994. „Златно Гашино перо”); „БУЛКА”, Црвенка, „за најбољу песму за децу”, 1994 (од 1990. „Песнички прстен); „ГОРДАНА БРАЈОВИЋ”, Алексинац, за „Сунчеве песме”, 1999); „ЗЛАТНИ ЛЕПТИР”, Горњи Милановац, „за животно дело и укупан допринос стваралаштву за младе на српском језику”, 1995; „СТАРА МАСЛИНА”, Бар, „за укупно стваралаштво за децу”, 1991; „КУРИРЧЕК”, Марибор; НАГРАДА ФЕСТИВАЛ ДЈЕТЕТА У ШИБЕНИКУ; НАГРАДА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО Удружења књижевника Србије; Награда Охридског фестивала за КАПЕТАНОВ СЛАНИК; ОКТОБАРСКА НАГРАДА „Доситеј Обрадовић”; ОКТОБАРСКА НАГРАДА ГРАДА БЕОГРАДА” (Орден рада са златним венцем); „ПОВЕЉА ЗМАЈЕВИХ 11
ДЕЧЈИХ ИГАРА”, за „изузетан стваралачки допринос књижевности за децу, за безграничну оданост свету детињства и најплеменитијим људским тежњама”, Нови Сад, 1975. Драган Лукић је био почасни председник ЗMAЈЕВИХ ДЕЧЈИХ ИГАРА, Нови Сад, од 1993. године. Сажети биографски подаци Драган Лукић се родио 30. новембрра 1928. године у Београду. Ту је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду на групи Југословенска књижевност и српскохрватски језик. Радио је као професор у Школи за васпитаче у Београду (десет година). Са Сретеном Пижурицом израдио и предавао програм Књижевност за децу. Био је главни уредник Програма за децу Радио-Београда (први програм) до пензионисања. Као новинар уређивао је „Полетарац”; у „Вечерњим новинама” уређивао је страницу „Вечерко”. Са Миром Алечковић уређивао је часопис „ЗМАЈ” итд. Радове објављивао и у „Политици за децу”. Добитник је бројних плакета и повеља. Године 2006. преселио се у вечност.
12
ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ ДРАГАНА ЛУКИЋА (ИЦС, Београд, 1974)
Ова студија представља нешто измењен текст магистарског рада одбрањеног на Филолошком факултету у Београду 25. марта 1974. године пред комисијом: др Слободан Ж. Марковић, ванредни професор, др Тоде Чолак, ванредни професор, др Милија Николић, доцент. Београд, 1974. године
Р. Ж.
УВОД
Књижевни опус Драгана Лукића је богат и разноврстан. Предмет истраживања у овој студији, међутим, обухвата само део песниковог стваралаштва – поезију за децу схваћену у ужем смислу као део књижевности за децу у стиху, тј. онај чисти вид поезије у који се не могу укључити сликовнице или прелазне литерарне форме примерене дечјем узрасту у којима има и прозе и поезије. Мада је поетско дело Драгана Лукића јединствено у својој укупности – поезија за децу чини посебну уметничку целину, представља значајан, ако не и најзначајнији, део песниковог стваралаштва који с правом заслужује да буде испитиван и вреднован јединственом методом научне интерпретације. Поезија за децу Драгана Лукића је настала као израз јединствене песникове стваралачке инспирације. Поезија се одликује специфичном садржином и формом, идејном и естетском страном. Као посебна уметничка целина – захтева и примену јединственог уметничког критерија. Уважавајући специфичности стваралачког поступка и посебности ове уметничке структуре, као и могућност примене аналитичко-синтетичког приступа – издвајање поезије за децу чини се из практичних и методолошких разлога. Квалитети ове поезије за децу, дакле, вредноваће се јединственим уметничким критеријем, који, између осталог, подразумева: оригиналност, идејно-тематско богатство и разноврсност, мотивске иновације, примереност детету, дечје прихватање, слободу од дидактизма, као и суштинске елементе њене својеврсности – особености поетског израза, особености стиха и композиције, итд. При томе се ови њени квалитети морају повезивати са њеном сазнајном, васпитном и естетском функцијом. Поезија зе децу Драгана Лукића, чија је стваралачка инспирација и данас у свом континуитету, неминовно је сагледа15
вана у контексту целовитог уметничког стварања и књижевноисторијских збивања. Биографски подаци и књижевно-уметничко дело, узимајући у обзир примену комплементарности истраживачких метода, нису ни искључиви, ни незаобилазни елементи за извођење објективних критичких судова, али су ипак у извесној међусобној корелацији. Изречени парцијални књижевно-критички судови (у светлу критике) нису полазна основа, нити хипотезе за преиспитивање, већ само захвалан материјал као индикација сложених проблема који захтевају адекватне објективне судове. Интерпретације су вршене по принципу одабирања и уз поштовање књижевноисторијског развитка као природног и логичног реда. Нит водиља је била идејно-тематска особеност, али се при том нису могли заобилазити остали уметнички елементи. У посебним поглављима испитиване су опште уметничке особености: поетски израз и лексика, особености стиха и композиције, као и однос песника према поезији – што, наравно, задире и у извесна питања поетике. Овакав поступак, према схватању аутора, омогућава утврђивање уметничких вредности поезије за децу Драгана Лукића и одређивање места и улоге ове поезије у југословенској књижевности. Анализа ове поезије усредсредена је на уочавање и објашњавање битних уметничких квалитета. Њоме се показује да овај део песниковог стваралаштва у стиху значи афирмацију Лукића као песника и представља крупан допринос развитку југословенске поезије за децу. Интерпретативни поступак је само једна могућност у низу могућности. Аутору се, ипак, чини да је објашњавање уметничког дела „њим самим” довољно поуздан метод ради извођења објективног критичког суда, сматра га основом која природно захтева комплементарност. Испитивање поезије за децу као уметничке целине у песниковом стваралачком опусу, иако је ограничено и временском и просторном димензијом обухвата објављене књиге песама до првих месеци 1974. године), има своје научно и друштвено оправдање: научно – јер се утврђују закономерности песникаквог уметничког стварања у још увек недовољно испитаној области (у поезији за децу), друштвено – јер се популарише корисна и уметнички вредна литература која утиче на формирање и изграђивање детета у свестрану личност. 16
И, најзад, аутор не претендује на коначност и неприкосновеност судова и закључака о значају и месту ове поезије у југословенској литератури. Напротив, свестан је да је сазнавање ове поезије условљено и субјективним опредељивањем и низом објективних околности које, будућим песниковим стварањем или накнадним преиспитивањем, могу, што је сасвим природно, изискивати корекције. Уколико се истинитост ставова и мишљења у будућности потврди и одржи, аутор ће сматрати то за свој скромни допринос, а бављење поезијом за децу захвалним и корисним послом.
17
I глава А) ДРАГАН ЛУКИЋ – ПЕСНИК ВЕЛЕГРАДА
Драган Лукић је у поезији остварио високи уметнички домет. Своју песничку даровитост изразио је у песмама за децу темама са тла Београда, са његове периферије одакле је понео дубоке личне утиске и незаборавне трентуке, или темама о детету из центра града у коме се оно, у буци градске вреве што се смењује даноноћно, осећа као део тог заглушујућег градског ритма. Ритам градског живота преноси се и на ивице тротоара где се одвијају дечачке игре, задржава се крај стубова за рекламе и шароликих градских излога, јер су и ту примамљивости и скривене могућности за игру... осећа се на балконима и трамвајским и тролејбуским станицама, у парку и на углу улице... Том велеграду од хиљаду чуда, од хиљаду дечјих радости што се скривају између солитера, крај трамвајских шина и суседних балкона, што се плету у парковима и смишљају у шупама – том велеграду од хиљаду проблема и исто толико радосних решења – Лукић је веран и данас. Њиме је испуњена његова уметничка природа, па и када о њему прича духовито и маштовито као о хиљадузначној метафори, чини то са истинским и искреним песничким заносом, заљубљенички и топло. А детињство и однос према детету ту на асфалту, на балкону или у школској учионици са оловком у руци или каменцем у џепу – вечити је дијалог између песника и детета, уметничко говорење неисцрпне инспирације што континуирано тече и прелива се час у поезију час у прозу већ две деценије. Биографски подаци Драган Лукић води порекло из занатлијске породице. Његов дед Лука Лукић био је чувен и поштован мајстор пушкар у Убу. Породица се преселила у Београд 1921. године. А Драганов 19
отац, који је песнику и данас у живој успомени, био је штампарски машиниста у „Вечерњим новостима”, затим у Маркарници и „Југоштампи”. Отац, графички радник, писао је песме и то оне шаљиве какве су се у то време штампале у листу „Дроња”. Драган Лукић је рођен 30. новембра 1928. године у Кнез Даниловој улици у Београду. Породица је затим једно време живела на Мостару, а 1936. године преселила се на Лекино Брдо. Ту, на периферији, провео је детињство. Периферија му је, како сам каже, пружила могућности да детињство лепше и пуније иживи. „Да си седам пута дечак, не би стигао у све игре – толико их има на Лекином Брду!”1 Ту је учио основну школу. А у гимназију је пошао пред сам рат – 1940. године. Од оца радника, напредно оријентисаног, слушао је о борби радничке класе и о комунистима. Као гимназијалац био је очевидац штрајкова и демонстрација. Редовно школовање је поремећено са бомбардовањем Београда (6. априла 1941. године). Од тада па до ослобођења (до 20. октобра 1944. године) Лукић је настављао школовање у разним зградама. Лукић је врло рано, већ као ђак, показивао склоности за књижевни рад. У тринаестој години са неколико даровитих другова правио је листове за децу „за ђаке да се разоноде и поуче”. У њима су биле причице исписане наивном дечјом руком, прве песмице, први ребуси, загонетке, прве досетке и прве невеште илустрације. Тираж листова био је понекад и само један примерак или онолики колики је ђачка рука могла да умножи на обичном папиру. Листови су имали чак и своју цену, предавани су из руке у руку и тако читани. Иако прављени примитивно – у некој шупи у предаху између два бомбардовања града – ови „листови” су са малим прекидима излазили током читавог рата и имали своју физиономију, своје сталне рубрике и главне уреднике. Први лист „Ројал” изашао је 5. II 1942. године. Те исте године појавио се „Млади Србијанац”, а пред крај године и „Дугмић”. „Ђачки рад” (1–14) почео је да излази 1943. године, а затим су током године и у наредној излазили: „Младост” (15–46), „Одјек” (47–48), „Дугмић” (1–6) и најзад „Весели четвртак”. Ови Део биографских података саопштио је сам песник, а део је узет из књиге ДЈЕЧЈИ ПИСЦИ О СЕБИ, уредник А. Хромаџић, Издавачко предузеће „В. Маслеша”, Сарајево, 1963; стр. 93. 1
20