Kralj Maćus Prvi by IK Jasen

Јануш Корчак

Краљ Маћуш Први

Јануш Корчак

КРАЉ МАЋУШ ПРВИ

Превела Марија Стојиљковић

Београд, 2013

Библиотека Џиновско срце Изворник Król Maciuś Pierwszy Janusz Korczak Król Maciuś Pierwszy © Copyright by Instytut Książki copyright за српско издање © НК ЈАСЕН

Ово издање је штампано уз финансијску подршку Амбасаде Републике Пољске у Београду.

октор је рекао да ће се, ако краљ не оздрави за три дана, догодити оно најгоре. Сви су се растужили, а најстарији министар стави наочаре и запита: – Шта ће бити ако краљ не оздрави? Доктор није хтео отворено да каже, али свима је било јасно да ће краљ умрети. Најстарији министар се ражалости и позва министре на саветовање. Окупили су се министри у великој дворани, засели у удобним фотељама крај дугачког стола. Пред сваким министром стајао је лист папира и две оловке: једна обична, а друга пола плава пола црвена. Пред најстаријим министром стајало је још и звонце. Министри су закључали врата да им нико не смета; упалили су осветљење и ћутали. Затим најстарији министар зазвони и рече: – Да се договоримо шта ћемо и како ћемо. Краљ је болестан и не може да влада. – Ја сматрам – рече министар војске – да треба позвати доктора. Нек каже гласно и јасно може ли краља излечити или не. Сви министри су се и те како плашили министра војске, увек је носио сабљу и револвер, зато су га слушали. – Добро, позовимо доктора – рекоше министри. Доктор није могао доћи, управо је стављао краљу вантузе, двадесет и четири вантузе. – Морамо причекати – рече најстарији министар – а за то време реците шта да радимо ако краљ умре. – Ја знам – рече министар правосуђа. – Према закону, после смрти краља ступа на престо његов најстарији син. Зато га и зову престолонаследник. Ако краљ умре на престо ће доћи његов најстарији син. – Али краљ има само једног сина. – Више и није потребно.

ЈАНУШ КОРЧАК

– Дакле тако, али краљев син је мали Маћуш, како он може бити краљ? Маћуш још не зна ни да пише. – У нашој држави још се такав случај није догодио, али у Шпанији, у Белгији и у неким другим земљама догађало се да краљ умре и остави малог сина. И то мало дете постало је краљ – одговори министар правосуђа. – Ја сам чак видео и марке са сликом таквог краља – рече министар пошта и телеграфа. – Али, поштована господо – рече министар просвете – краљ мора да зна да пише и рачуна, да зна земљопис и граматику. – И ја тако мислим – рече министар финансија. – Како краљ може да прави биланс, да наређује колико нових новчаница да се штампа, уколико не зна ни таблицу множења? – Најгоре је, господо – рече министар војске – што се тако малог краља нико неће бојати. Како ће он изићи на крај с војницима и генералима? – Мислим – рече министар унутрашњих послова – да се тако малог краља нико неће плашити, не само војници. Биће стално штрајкова и побуна. Ни за шта не могу јамчити ако Маћуша прогласите за краља. – Не тиче се мене шта ће бити – рече сав црвен од срџбе министар правосуђа. – Знам само: закон прописује да после смрти краља на престо долази његов син. – Али Маћуш је сасвим мали! – повикаше министри. Сигурно би се посвађали да се у том тренутку не отворише врата и не уђе један страни посланик. Вероватно се чудите како је страни посланик ушао кад су врата била закључана. Заборавили су да их закључају кад су пошли да позову доктора. Неки су касније говорили да је то била издаја, да их је министар правосуђа намерно оставио отворена, знао је да посланик треба да дође. – Добро вече! – рече посланик. – Долазим овамо у име свог краља и захтевам да краљ постане Маћуш Први, а ако нећете онда ћемо заратити.

Кр а љ Маћ у ш П рви

Председник владе (најстарији министар) се просто препаде, али се правио да га се то не тиче, написа на листу хартије плавом оловком: Добро, нек буде рат и пружи га посланику. Овај узе хартију, поклони се и рече: – Добро, обавестићу своју владу. У том тренутку у дворану уђе доктор и сви министри почеше га молити да како год зна спасе краља. – Дао сам краљу све потребне лекове. Ставио сам му вантузе и ништа више не могу учинити. Позовите и друге докторе. Министри су га послушали, послали су по славне докторе, а краљевом кувару су наложили да им донесе вечеру. Били су гладни као вуци јер нису чак ни ручали. Кувар је поставио сребрне тањире, налио је у боце најбоља вина, желео је да остане на двору и после смрти старог краља. Министри су јели и пили и чак се развеселили; а у дворани су се за то време окупили доктори. – Сматрам – рече стари доктор с брадом – да краља треба оперисати. – А ја мислим – рече други – да краљу треба ставити вруће облоге и нек испира грло. – И нек узима прашкове – рече познати професор. – Боље капи – рече други. Било је већ касно и министрима се спавало, али су морали да саслушају докторе. Од граје која се подигла мали престолонаследник, Маћуш, краљев син, већ два пута се будио. „Треба да видим шта се тамо догађа“, помисли Маћуш. Устаде, брзо се обуче и изиђе у ходник. Застаде пред вратима трпезарије. Браве су биле јако високо па није могао сам да отвори врата. – Добро вино има краљ! – узвикну министар финансија. – Пијмо још, господо. Ако Маћуш постане краљ вино му неће требати. – Ни цигаре деца не смеју да пуше. Понесимо које пакло! – гласно рече министар трговине. – Кад избије рат, драги моји, јамчим вам да од овог дворца ништа неће остати, Маћуш нас неће одбранити.

ЈАНУШ КОРЧАК

Праснули су сви у смех и узвикивали: – Пијмо у здравље нашег браниоца, великог краља Маћуша Првог! Маћуш није баш сасвим разабирао шта говоре, знао је да му је тата болестан и да министри често већају. Али зашто му се смеју, и због чега га зову краљем, какав рат треба да буде, није уопште разумео. Помало сањив и помало уплашен крену ходником и пред вратима дворане за већање зачу другојачи разговор. – Главу дајем да краљ неће живети ни недељу дана. Маћуш није више слушао. Претрчао је ходник, две дугачке краљеве собе и без даха улетео у краљеву спаваћу собу. Краљ је лежео блед као крпа и тешко дисао. Уз њега је седео доктор који је и Маћуша лечио кад је био болестан. – Татице, татице – крикну Маћуш – нећу да умреш! Краљ отвори очи и тужно погледа сина. – Ни ја не желим да умрем – рече тихо – не желим да те оставим самог на свету. Доктор узе Маћуша на крило и више ништа нису говорили. Маћуш се сети да је већ једанпут седео тако крај постеље. Онда га је отац држао на крилу, а на постељи је лежала мама, исто тако бледа, исто тако је тешко дисала. „Тата ће умрети као што је мама умрла“, помисли Маћуш. Туга му стеже груди, обузе га срџба и би му криво што се министри смеју и њему и смрти његовог оца. „То им нећу заборавити кад постанем краљ“, помисли Маћуш.

раљев погреб обављен је уз свечану поворку. Фењери су били обавијени црним крепом. Звонила су сва звона. Оркестар је свирао посмртни марш. Пролазили су топови, ишла је војска. Цвеће су довозили из топлијих крајева. Сви су били тужни. Новине су писале да цео народ плаче због губитка краља. Маћуш је седео тужан у својој соби, никога више није имао на свету. Сећао се своје маме; она га је назвала Маћушем. Иако је била краљица, није била охола; играла се с њим, ређала с њим коцке, причала му бајке, показивала му сличице у књигама. Маћуш је оца ређе виђао, често је одлазио да обиђе војску или да узврати посету краљевима. Присуствовао је саветовањима и седницама. Догађало се да и краљ нађе који слободан часак за Маћуша, да се кугла чуњевима, јаше – краљ на коњу, а Маћуш на понију – по дугим алејама дворског врта. А сад? Онај досадни странац-васпитач са изразом лица као да је испио чашу сирћета. Да ли је баш пријатно бити краљ? Биће да није? Кад би био рат онда би се бар могли тући. Али шта да ради краљ за време мира? У дворском врту су се деца дворске послуге – седам дечака – весело играла најчешће војника. Обучавао их је и предводио омалени, необично весео дечак. Звао се Фелек. Маћуш је хтео да га позове и да поразговара с њим макар кроз ограду, али није знао да ли се то сме, и није знао како да отпочне разговор. По свим улицама биле су излепљене огромне плакате – прогласи да је Маћуш постао краљ, да поздравља своје поданике, да министри остају исти и да ће помагати младом краљу. У свим радњама биле су Маћушеве слике. Маћуш на понију. Маћуш у морнарском оделу. Маћуш у војној униформи. Маћуш на смотри трупа. У биоскопима су такође приказивали Маћуша. У свим илустрованим недељним листовимау земљи и иностранству било је пуно Маћуша. Треба рећи истину: сви су волели Маћуша. Старији су га жалили што је тако мали изгубио родитеље. Дечаци су се радовали да се међу њима нашао бар један којег морају сви слушати, пред којим

ЈАНУШ КОРЧАК

чак и генерали морају стати мирно, а одрасли војници поздрављати пушком. Девојчицама се допадао тај краљ на прекрасном коњићу. А највише су га волели сирочићи. Док је краљица била жива увек су за празнике слали шећерлеме у домове за сирочад. Кад је умрла, краљ је наредио да и даље то чине. Мада Маћуш то није знао, у његово име су деци слали слаткише и играчке. Знатно касније је схватио да уколико постоји ставка у буџету – онда се многа задовољства могу причинити људима. Пола године по ступању на престо Маћуш је стекао велику популарност. О њему су сви говорили, не зато што је краљ него зато што је учинио нешто што им се допадало. Маћуш је преко свог доктора измолио да му допусте да се шета по граду. Дуго Маћуш није остављао на миру доктора тражећи да га бар једанпут недељно пусте у парк где се играју остала деца. – Знам да је у дворском врту лепо, али самом ми је чак и у најлепшем врту досадно. Доктор му је обећао и преко маршала двора издејствовао је да Маћуш може ићи у шетњу три пута у две недеље. Маршал двора се сложио само због тога што га је доктор недавно излечио кад је појео устајалу рибу. Министар унутрашњих послова сагласио се у инат министру финансија. За сваки краљев излазак полиција је добијала три хиљаде дуката, а санитарно одељење буре колоњске воде и хиљаду златника. Пре сваког изласка краља Маћуша – две стотине радника и стотину жена чистило је темељно парк. Мели су, фарбали клупе, све алеје поливали су колоњском водом и брисали прашину с дрвећа и лишћа, јер су прљавштина и прашина штетне по здравље. А полиција је мотрила да у парку не буду мангупи који се гађају камењем, гурају, туку и дижу прашину. Краљ Маћуш је просто уживао. Био је обично обучен као и остали. Нико није у њему препознавао краља. И никоме чак није ни падало на ум да краљ може доћи у парк. Два пута је обишао парк и сео на клупу близу деце која су се играла. Само што је сео приђе му девојчица и упита га: – Хоћеш ли да играш у колу? Узела га је за руку и играли су заједно.

Кр а љ Маћ у ш П рви

Девојчице су певале песмице и окретале се у колу. Док су смишљале нову игру, његова партнерка заподену разговор: – Имаш ли сестрицу? – Немам. – Имаш ли тату? – Мој тата је умро: био је краљ. Девојчица је мислила да се Маћуш шали, насмејала се и рекла: – Кад би мој тата био краљ, купио би ми лутку до таванице. Маћуш је сазнао да јој је отац капетан у пожарној команди, да се зове Ирена и да воли ватрогасце, који јој покаткад дозвољавају да јаше коња. Приликом следећег сусрета играо је Маћуш с девојчицама у колу, кад им приђе неколико дечака и један добаци: – Гледајте, дечак игра с девојчицама! – и праснуше сви у смех. Маћуш је запазио да једино он игра у колу. – Боље дођи да се играш с нама – рече дечак. Маћуш га пажљиво погледа. То је био Фелек с којим је одавно желео да се упозна. Фелек се пажљиво загледа у њега и повика: – Ах, како он личи на краља Маћуша! Маћуш се постиде, сви су га почели гледати. Хтео је да што пре отрчи до ађутанта који је био обучен у обично одело. У журби паде и огули колено. На министарском савету су одлучили да ускрате краљу одлазак у парк, тамо су непристојна деца, задиркују га и подсмевају му се, краљу то не служи на част. Маћуш је био тужан и дуго је мислио како се два пута дивно играо у парку, чак се сетио и Иренине жеље. „Она жели да има лутку до таванице.“ Та мисао му није давала мира. „Ја сам краљ, имам право да наређујем. А морам све да слушам. Учим да читам и пишем као сва деца. Морам прати уши, врат и зубе као сва деца. Таблица множења је иста за краљеве као за све остале. Што сам онда краљ?“ За време пријема затражио је громким гласом од председника владе да купи највећу лутку што постоји на свету и пошаље је Иреници. – Величанство, боље да... – заусти председник владе. Маћуш се одмах досети шта ће бити; овај несносни човек ће дуго и неразумљиво говорити и на крају од лутке неће ништа бити.

ЈАНУШ КОРЧАК

Сети се Маћуш како је једном његовом оцу почео нешто да објашњава. Тада је краљ лупио ногом и рекао: – Ја то неопозиво захтевам. Зато и Маћуш лупи ногом и повишеним гласом рече: – Господине министре, ја то неопозиво захтевам. Председник владе зачуђено погледа Маћуша, прибележи нешто у нотес и промрмља: – Изнећу ваш захтев на седницу министара. Шта су говорили на седници нико не зна, све се одвијало иза затворених врата. Одлучили су ипак да купе лутку и министар трговине је два дана обилазио радње и разгледао лутке. Тако велике лутке нигде није било. Позвао је на саветовање све индустријалце и један фабрикант се прихватио да, за велику своту новца, изради тражену лутку за четири недеље. Кад је лутка била готова изложио ју је у излог своје радње с натписом: Лутка коју је израдио краљев лиферант за Иреницу, ћерку капетана пожарне команде. Одмах су новине објавиле фотографију пожарне команде за време гашења пожара, слику Иренице и лутке. Причало се да краљ Маћуш воли да гледа кад јуре ватрогасна кола и да посматра пламен. Новине су објавиле писмо у коме пошиљалац пише да је спреман да спали своју кућу ако обожавани краљ Маћуш воли пожаре. Многе девојчице писале су краљу Маћушу да би желеле да имају лутку. Дворски секретар та писма није читао Маћушу, јер му је то строго забранио разгневљени председник владе. Пред радњом су три дана стајале гомиле људи, гледајући краљев поклон и ометале пролазак трамваја и аутомобила. Четвртог дана по наредби управника полиције лутку су извадили из излога.

аћуш је устајао у седам сати, сам се умивао и облачио, сам чистио ципеле и намештао кревет. Такав је обичај завео још Маћушев прадед, храбри краљ Павле Победник. Попио би рибље уље и седао за доручак који није смео да траје дуже од шеснаест минута и тридесет и пет секунди. Толико је дуго јео велики Маћушев дед, добри краљ Јулије Честити. Потом је Маћуш одлазио у престону дворану и примао министре. У њој није било пећи. Његова прабаба премудра Ана Побожна, кад је била мала, умало се није отровала угљен-моноксидом – и у спомен на њено срећно избављење одлучено је да се у престоној дворани не ложи пет стотина година. Седео је Маћуш на престолу и цвокотао зубима, а министри су говорили шта се догађа у држави. И све што је чуо било је тужно. Министар спољних послова је причао ко се љути, а ко хоће да се спријатељи с њиховом државом – и Маћуш готово ништа од свега тога није разумео. Министар војске набрајао је колико је утврђења склоно паду, колико је топова неупотребљиво и колико је војника болесно. Министар железница објашњавао је да треба купити нове локомотиве. Министар просвете жалио се да деца слабо уче, закашњавају у школу, да дечаци кришом пуше и цепају странице из свезака, туку се, бацају каменице и разбијају прозоре. Девојчице вређају једна другу и свађају се. Министар финансија се ваздан љутио да нема пара, да неће купити ни нове топове, ни нове машине, јер је то одвећ скупо. Потом је Маћуш ишао у врт и читав сат је могао да трчи и да се игра. Али неко особито задовољство није осећао, био је сам. Зато се радо враћао на часове. Маћуш је добро учио, знао је да без учења не може бити добар краљ. Брзо је научио да исписује своје име с веома дугим завијутком. Морао је учити француски и друге језике да би могао разговарати с другим краљевима кад оде код њих у посету. Маћуш би и боље и радије учио да је добијао одговор на разна питања која су му падала на ум. Дуго је размишљао да ли се може пронаћи стакло које би могло из даљине запалити барут. Кад би Маћуш измислио такво стакло објавио би рат свим краљевима и

ЈАНУШ КОРЧАК

уочи битке дигао би у ваздух све непријатељске барутане. Добио би рат, јер би само он имао барут. Одмах би постао велики краљ иако је сасвим мали. Али, учитељ је само слегао раменима и направио кисело лице. Другом приликом питао је Маћуш што не би могао отац на самрти да дâ сину своју памет. Маћушев отац, Стефан Мудри, био је уман. А Маћуш седи на том истом престолу и носи ту исту круну, али мора све из почетка да учи и не зна да ли ће икад толико знати колико је знао његов отац. Онда би уз круну и престо добио и храброст од прадеда Павла Победника, премудрост по баби и све знање оца. Ни то питање није наишло на срдачан пријем. Дуго, веома дуго је мислио Маћуш како да дође до капе-невидимке. Што би то било фино: стави Маћуш такву капу, може свуда да иде, а да га нико не види. Рекао би да га боли глава, добро би се испавао. Ноћу би ставио капу-невидимку и упутио се у град, шетао би по престоници, разгледао излоге, ишао у позориште. Маћуш је један једини пут био у позоришту на гала-представи, док су му тата и мама били живи – ничег се готово није сећао, био је веома мали, али зна да је било прекрасно. Кад би Маћуш имао капу-невидимку, изишао би из врта у дворско двориште и упознао би се са Фелком. И по дворцу би могао свуда да иде, отишао би у кухињу да погледа како се припрема јело, у шталу до коња, до свих оних зграда у које му није допуштено да уђе. Изгледа чудно да краљу толике ствари могу бити забрањене. На краљевским дворовима влада строга етикеција. Етикеција – то значи ред кога су се краљеви увек придржавали и нови краљ мора то исто да чини, у противном би изгубио углед и сви би престали да га се боје и да га поштују. Огрешио би се о свог великог оца-краља или деду или прадеду-краља. Зато увек мора да пита церемонијал-мајстора који води рачуна о дворској етикецији. Краљ Маћуш био је у горем положају од других краљева, јер је етикеција била установљена за одрасле краљеве, а Маћуш је био дете. Требало је нешто изменити. Маћуш је пио уместо укусног

Кр а љ Маћ у ш П рви

вина две чашице рибљег уља које му није уопште пријало. Уместо да чита новине прегледао је сличице, још није знао добро да чита. Све би било другојаче да је Маћуш имао оца-краља и капу-невидимку. Био би заиста краљ, а овако ни сам није знао не би ли било боље да се родио као обичан дечак, ишао у школу, цепао странице из свезака и бацао каменице. Једанпут је Маћушу пало на ум да ће ако научи да пише моћи написати писмо Фелку – и Фелек ће му можда одговорити – било би као да с Фелком разговара. Маћуш је марљиво прионуо да научи да пише. Данима је писао, преписивао из књиге причице и песмице, ни у дворски врт не би излазио да је могао, али етикеција и дворски церемонијал захтевали су да краљ из престоне дворане иде право у врт. Двадесет лакеја је било спремно да отвара врата. Кад Маћуш не би изашао у врт двадесет слугу не би имало никаква посла и било би им досадно. Маћуш је био даровит и имао је јаку вољу. Рекао је: – Кроз месец дана написаћу прво писмо Фелку. И упркос свих препрека после месец дана без ичије помоћи припремио је писмо за Фелка. Драги Фелку – писао је Маћуш – одавно гледам како се весело играте у дворишту. И ја желим да се играм. Али ја сам краљ и зато не могу. Ти ми се свиђаш. Пиши ми о себи, желим да се с тобом упознам. Уколико је твој тата војно лице, можда ће ти дозволити да понекад дођеш у дворски врт. краљ Маћуш Снажно је куцало Маћушево срце кад је кроз ограду позвао Фелка и дао му цедуљу. И снажно му је куцало срце кад је сутрадан примио одговор. Краљу Маћушу – писао је Фелек – мој тата је водник дворске страже и војно је лице – и ја бих желео да будем у дворском врту. И ја сам Ти, Краљу, веран и спреман сам да за тебе идем у ватру и у воду, и браним те до последње капи крви. Кад год ти буде потребна помоћ, звизни само и ја ћу долетети на сваки позив. Фелек

ЈАНУШ КОРЧАК

Маћуш је ставио писмо на дно фиоке испод књига – и почео да учи да звижди. Маћуш је био опрезан, није хтео да се ода. Ако затражи да Фелка пусте у врт, почеће одмах већање: одакле зна како се Фелек зове и како су се упознали? А шта ће бити ако све испитају и на крају не допусте? Син водника – да је бар поручника. Сину официра би могли допустити, али са овим се зацело неће сложити. „Треба причекати – одлучи Маћуш. – За то време ћу научити да звиждим.“ Није нимало лако научити звиждати, ако нема ко да ти покаже. Маћуш је имао јаку вољу, научио је. И звизнуо је. Звизнуо је пробе ради, да се увери да ли уме. И колико се само зачудио кад се часак потом – брз као стрела – појавио пред њим Фелек лично. – Како си овде доспео? – Прескочио сам ограду. У дворском врту расле су густе малине. Тамо се сакрио Маћуш са својим пријатељем да се посаветује шта даље да раде.

Библиотека Џиновско срце Јанош Корчак КРАЉ МАЋУШ ПРВИ Уредник Васка Лаловић Превела са пољског Марија Стојиљковић Илустратор Злата Билић Издавач НК Јасен, Дечанска 12/II, Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура НК Јасен Припрема за штампу Иван Јовановић Дизајн корица Марко Вељић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.162.1-93-31 КОРЧАК, Јануш, 1878-1942 Краљ Маћуш први / Јануш Корчак ; превела [са пољског] Марија Стојиљковић. – Београд : Јасен, 2013 (Београд : Донатграф). – 186 стр. : илустр. ; 21 cm Превод дела: Król Maciuś Pierwszy. - Право име аутора: Henryk Goldszmit. – Тираж 500.

isbn 978-86-6293-021-7 cobiss.sr-id 201837836