Милош КОВАЧЕВИЋ
КРОЗ СИНТАГМЕ И РЕЧЕНИЦЕ
Милош КОВАЧЕВИЋ
КРОЗ СИНТАГМЕ И РЕЧЕНИЦЕ друго издање
ЈАСЕН Београд 2015
Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милош КОВАЧЕВИЋ КРОЗ СИНТАГМЕ И РЕЧЕНИЦЕ Издавач ЈАСЕН Дечанска 12 Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура Сања Огњановић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић
САДРЖАЈ РИЈЕЧ УНАПРИЈЕД.................................................................. 7 ФУНКЦИЈА И ЗНАЧЕЊЕ....................................................... 11
Семантички типови неконгруентних атрибута српскохрватског језика........................................................13 Атрибутска употреба прилога у српскохрватском језику...................................................35
ЗНАЧЕЊЕ И ФОРМА.............................................................. 57
Префиксација и њен утицај на форму и семантику синтагме.......................................59 Прагмасинтаксичка анализа једног типа исказа.................................................................71 Концесивност као посљедица негације каузалности...........................................................81 Консекутивне конструкције у данашњем и Вуковом језику...........................................93 Финалне и конструкције намјене у српскохрватском језику.................................................111 О сложеној реченици с узрочном релативном клаузом...........................................................145 О српскохрватским сложеним реченицама с посесивном атрибутском зависном клаузом............161
ФОРМА И ЗНАЧЕЊЕ............................................................ 171
Градационе реченице за нереализовану супротност..........................................173 Зависна реченица са спецификативним значењем.......................................189 5
Сложена реченица с пролептичким конституентом у српскохрватскони језику..................203 Узрочни везници у Вуковом и данашњем језику.............................................................221 Усложњавање система модела зависносложених реченица у савременом српскохрватском језику....................................................237
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА................................................. 253
6
РИЈЕЧ УНАПРИЈЕД Између не тако малог броја књига с језичком тематиком међу најрјеђим су, ако не и најрјеђе, оне што се баве синтаксичким пита њима. И оне малобројне по правилу су публиковане докторске ди сертације, што за предмет анализе имају појединачне синтаксичке проблеме. Зато се о многим синтаксичким питањима српскохрват скога/хрватскосрпскога језика заинтересовани или „принуђени“ читалац једино можео бавијестити у граматикама. А у њима, грама тикама, синтаксичка је област по правилу много скромније обрађе на од фонетско-фонолошке и творбено-морфолошке. Не толико по броју страница колико по самим резултатима. Најчешће због тога што су од првих граматика ‒ а посебно од и под утицајем Марети ћеве Граматике и стилистике из 1899. године, у којој и нема посебно издвојеног синтаксичког дијела, него се синтаксичка питања разма трају у окриљу појединих морфолошких ‒ „запажања“ о појединим синтаксичким питањима једноставно без икаквог научног преи спитивања преношена из једне граматике и другу. Прва је посљедица тога да о многим синтаксичким питањима граматике доносе оно најосновније ако прекораче ниво констатаци је постојања дате појаве. Стога је о немалом броју синтаксичких пи тања „говор граматика“ и штур и некомпетентан. А некомпетентан је неријетко и због једнофункционалног корпуса на коме почивају анализе синтаксичких појава у граматикама. То су, ако се не користе измишљени примјери (то је и најчешће), готово искључиво примјери из књижевноумјетничког стила. Дакле, из стила сматраног најподоб нијим, а заправо стила што га најмање обавезује књижевнојезичка стандардност (нормативност). Зато је укључење полифункционалног корпуса нужан предуслов анализи готово сваке синтаксичке појаве. Ваљда због тога граматике и заобилазе многе синтаксичке појаве. На име, велики број не само синтаксичких конструкција него ни катего рија није ни регистрован у граматичкој литератури. Од Маретићеве под морфологију подведене синтаксе у грама тикама је, и не само у њима, синтаксичка проблематика првенствено проматрана као морфосинтаксичка. Најочигледније потврде томе 7
јесу класификациони и субкласификациони критерији синтаксичко га материјала у граматикама. А тај је материјал разврстан и анали зиран с обзиром на тип приједлога или везника ако су, на примјер, у питању приједлошке или везничке конструкције (које су и далеко најбројније синтаксичке конструкције). Синтаксичке анализе, међу тим, показују да морфолошке чињенице немају исту вриједност на синтаксичкој као на морфолошкој разини. Колико год била значајна њихова улога, морфолошки су показатељи само један од конститу тивних елемената синтаксичке конструкције: синтагме или речени це. Некад битнији, некад небитнији од осталих конституената, али никад самодовољни да би се на њих могла свести цјелина синтаксич ке анализе; чак ни онда кад је она усложњена синтаксичкофункци оналним и семантичким критеријима, посебно ако се ти критерији примјењују неовисно један од другог, дакле без процјене њихове (ин) компатибилности. Све је то било поводом радовима што су окупљени у овој књи зи. Међу њима највећи број се бави анализом синтаксичких појава које или уопште нису регистроване не само у граматичкој него ни у научној сербокроатистичкој литератури, или на које литература скреће позорност тако што без ширег или икаквог објашњења само указује на њихово постојање. Највећи број радова нов је управо с тога спекта: нуди прва шира објашњења и рјешења, самим тим што не регистроване (неуочене) или само успутно спомињане синтаксичке појаве, управо због таквог статуса, и нису могле имати било каквога објашњења. Изван круга тих тема што су нове већ својим издвајањем за анализу, у књизи је и неколико радова што се баве синтаксичким питањима која су неријетко била предметом интересовања како на учне тако и граматичке литературе (као нпр. неконгруентни атрибу ти, конструкције финалности, концесивности, консекутивности…). У радовима посвећеним тим темама првенствено су дати аргументи неодрживости постојећих (готово општеприхваћених) рјешења (ка кав је нпр. случај са реченицама с везницима а камоли и а некмоли), или чешће неодрживости рјешења заснованих на једноаспекатским критеријима. Наиме, мало се која синтаксичка појава да објаснити примјеном само једнога између трију најчешће кориштених критери ја: формалнога, функционалног и семантичкога. А још мање ако се у анализи примијени онај који је за дату појаву најирелевантнији (што није риједак случај). Јер, објашњења већ и несинтаксичких чињеница 8
искључују могућност унапријед задате хијерархизације критерија. За објашњење једне нпр. функционални критериј може бити најхитнији, али за објашњење друге потпуно ирелевантан (па чак може анализу усмјерити на потпуно погрешан пут, искључујући из ње све оно што је за дату појаву битно). Из тих су разлога у књизи сви радови разврстани у три скупи не према примијењеним критеријима, тј. према тежишном аспекту проведене анализе. Такво је композиционо рјешење валидно само с обзиром на примарни критериј. Прву скупину радова, обједиње ну насловом ФУНКЦИЈА И ЗНАЧЕЊЕ, карактерише примарност функционалног критерија, с тим да се само на његовој проводби анализа не исцрпљује, него се анализа даље усложњава укључењем семантичкога и структурнога (формталнограматичкога) критерија. Тако радове из те скупине одликује јединство функционалног, се мантичког и формалног критерија, с функционалним као суперор динираним. У другу, најбројнију скупину, насловљену ЗНАЧЕЊЕ И ФОР МА, уврштено је седам радова које карактерише ономасиолошки приступ, тј. радова у којима је семантички критериј суперордини ран осталим, првенствено формалнограматичким, што се нужно укључује у анализу и комбинује с основним семантичким. А тре ћу скупину, именовану ФОРМА И ЗНАЧЕЊЕ, чини пет радова са семасиолошким приступом као методолошким опредјељењем, тј. радови у којима је структурни (формалнограматички) критериј надређен осталим, посебно нужно укљученом семантичком као не мање важном за објашњење дате синтаксичке појаве. Све то пока зује колики је значај дат самој методологији истраживања: изабра на методологија мора бити сагласна предмету и циљу истраживања. Неадекватност критерија анализе, у што свакако спада и њихова погрешна хијерархизација, не може довести до научнога резултата, без кога ниједно истраживање и не може добити статус научнога. То, међутим, не значи да су резултати што се у књизи нуде за поједине синтаксичке појаве коначни, а још мање једино могући. То би, заиста, било у супротности са смислом (и ауторовим схватањем) науке и научног рада уопште. Понуђене резултате треба прихватити само као једну карику на путу научног спознавања. Зато ништа мања од радости што је била најљепши пратилац и посљедица тих резулта та, неће бити ауторова радост кад дати резултати буду инспиратив 9
но полазиште новим аргументованијим. Јер, и сви се овдје понуђени резултати наслањају на радове и идеје многих других лингвиста, од којих су они с којима се непосредно кореспондира поводом дате теме или питања експлицитно поменути у тексту или напоменама. И још неколико ријечи у овој ријечи унапријед. Ова је књига резултат мојих дугогодишњих промишљања различитих синтаксич ких проблема. Многа од у њој постављених питања наметала су се то ком рада са студентима Филозофског факултета у Сарајеву, и то како са студентима редовне, тако и са студентима постдипломске наставе. Наставном праксом наметнута, та су питања тражила одгово ре онда када су се и појављивала. Зато су и радови што су окупље ни у овој књизи резултат истраживања проведених у посљедњих десетак година, мада их је највише из посљедње три-четири године. Дати су у верзији у којој су најприје публиковани или поднесени на неком од научних скупова. Због тога што су писани као засебни ра дови, а не као дијелови једне кохерентне цјелине, у њима има и ну жних понављања, посебно с обзиром на опис у њима примијењене методологије, што се нарочито очитује у веома сличним почецима уводних дијелова појединих радова. Али та понављања, иако су мана сваког текста што претендира на композиционо‑методолошку кон зистентност, имају и једну предност за читаоца: омогућују читање и схватање само „жељеног“ рада без нужногишчитавања осталих дије лова књиге. Ако ни због чег другог, ова ријеч унапријед због тога је била потребна. Садржајно она не доноси ничега новог, јер све у њој речено садржано је и разрађено у радовима што слиједе. Осим тога, ријеч унапријед право је мјесто за захвалност и извињење мојој Добрици, Ољи и Данки, што се и без властите жеље мораху као са стварношћу помирити са мојим тако често одсутним присуством. Нисам сигуран да за мене овдје употријебљени импер фект има своју основну временску вриједност, али без двојбе знам да би га са тим значењем оне радоприхватиле. Ако у синтакси финална позиција представља мјесто за исти цање, онда тој позицији уводне ријечи најбољео дговарају изрази искрене захвалности Азри Бакшић, уреднику Наставне библиотеке, за више него уредничку подршку и ангажовање око самог рукописа ове књиге. Сарајево, фебруара 1991. године 10
Функција и значење
Семантички типови неконгруентних атрибута српскохрватског језика 1. Говорити о неконгруентним атрибутима заправо значи го ворити о оним супстантивним синтагмама чији је детерминант (= одредбеница, подређени члан) неки приједлошки или бесприједло шки падежни облик супстантивне ријечи или прилог, а детерминат (= одреденица, надредени члан) нека супстантивна ријеч (тј. име ница или именичка замјеница). Већ се из тога може закључити да у српскохрватском језику неконгруентни атрибут може бити изра жен само падежним (приједлошким или бесприједлошким) обли ком супстантивне ријечи и прилогом. Тако анализа неконгруент них атрибута захвата два општа модела супстантивне синтагме N + (p) + Nx и N + Adv.1 Ти се модели даље разлажу на низ конкретних модела зависно од типа супстантивне ријечи у позицији детерми ната и од падежне форме неконгруентног атрибута, као нпр. N + Ng, N(а) + Ng, N(v) + Nd, N + за + Nac, N(v) + Adv, итд. Основна је одли ка ових супстантивних синтагми да детерминант не мора са својим детерминатом дијелити ниједну граматичку особину (ни род, ни број, ни падеж). Зато се ови атрибути у негативном дефинисању по одсуству морфолошких особина конгруенције (у односу на оне које карактеришe присуство тих особина) одређују као неконгруентни.2 У раду употријебљени симболи имају сљедећа значења: N = детерминат (надредени члан синтагме) изражен супстантивном ријечју: Nx = супстантивна ријеч у детер минанту (подређеном члану): p = приједлог; Adv = прилог (адверб); N(v) = девер бативна (глаголска) именица; N(а) = деадјективна (одпридјевна) именица; Ng = де терминант у генитиву; Nd = детерминант у дативу; Nаc = детерминант у локативу; Pr(d) = енклитички облик личне замјенице као детерминант у дативу. Сам термин неконгруентни атрибут нема шире употребе у сербокроатистици. Чак га ни Р. Симеон у Енциклопедијском рјечнику лингвистичких назива (Матица хрватска, Загреб, 1969) не спомиње. Симеон, међутим, наводи термин инконгру ентан (атрибут), који се такође ни у једном сербокроатистичком раду о овим атри бутима не употребљава. Сматрам да је термин неконгруентни атрибут бољи из једноставног разлога што има јаче упориште у систему префиксалне творбе при дјева српскохрватског језика, гдје је префикс ин- непродуктиван (чува се једино у префиксалним твореницама страног поријекла према којим као еквивалент стоји
1
2
13
Синтагме и реченице
Неконуруентни је атрибут секундарна синтаксичка категори ја настала у процесу синтаксичке и лексичко‑синтаксичке дерива ције, односно функционалне и категоријалне транспозиције врста ријечи.3 Супстантивној и адвербијалној категорији ријечи, којима се једино изражавају неконгруентни атрибути, атрибутска је функ ција секундарна синтаксичка функција (наступајући у атрибутској функцији те категорије ријечи, наиме, преузимају функцију инхе рентну адјективној категорији ријечи). Разлози настајања (и посто јања уопште) неконгруентних атрибута као категорије са секундар ном синтаксичком функцијом и (најчешће) значењем вишеструки су, а најважнији су, како ћемо видјети, дјеловање принципа језичке економије и боља структурна, стилска и комуникативна организа ција реченице и дискурса (текста). На семантику неконгруентних атрибута утичу и тип супстан тивне ријечи као детермината и тип детерминанта (његова форма и значење) и значење приједлога ако је детерминант приједлошко ‑падежна конструкција. Дакле, при анализи неконгруентних атри бута ‒ чије семантичке типове, без претензија на исцрпност, жели мо овдје представити ‒ неопходно је узети у обзир све конститу тивне елементе супстантивне неконгруентне синтагме. А готово се све супстантивне неконгруентне синтагме могу подвести под кон дензаторе реченичког значења,4 али све нису настале на исти начин (одн. свима генеративно поријекло није исто). Тако је различит пут
3
4
14
домаћа твореница, нпр.: интранзитиван ‒ непрелазан), док је префикс не- нај продуктивнији при префигирању како домаћих тако и лексема странога порије кла, посебно придјева са суфиксом -ан. Зато сам термин неконгруентни атрибут досљедно употребљавао у свим својим радовима посвећеним овој проблематици, избјегавајући на тај начин сва описна терминолошка рјешења јер ниједно од ну ђених не обухвата цијелу категорију неконгруентних атрибута. (Наиме, најчешће је употребљаван описни термин „приједлошко-падежна конструкција у функцији атрибута“, али под тај описни термин нпр. не улазе прилози у функцији атрибута.) Готово у исто вријеме, неовисно један од другог, Ш. Баји и Ј.Курилович разрадили су теорију о примарним и секундарним функцијама врста ријечи. Секундарне кате горије, по Куриловичевој терминологији, настају у процесу лексичке и синтаксичке деривације (в.: Деривация лексическая и деривация синтаксическая. у: Очерки по лингвистике, Москва, 196, 57‒71: та је студија први пут публикована 1936), а по Бајиевој у процесу семантичке и функционалне транспозиције (в.: Общая лингвистика и вопросы французского языка. Москва, 1955, 130‒144: прво францу ско издање те књиге било је 1931. године). Умјесто Бајијевог термина „семантичка транспозиција“ овдје ћемо употребљавати термин категоријална транспозиција (који су понудили настављачи Бајијева учења, у првом реду Л. Тенијер) јер он боље на синтаксичком плану оцртава карактер секундарности синтаксичке категорије. „Реченична кондензација дефинише се као појављивање нереченичних језичких средстава (тј. средстава без предикације у финитном глаголском облику) у функ
Функција и значење
настанка супстантивних неконгруентних синтагми с конкретном (предметном) именицом или именичком замјеницом као детер минатом од оних с девербативном и деадјективном именицом као детерминатом. Прве су производ синтаксичке, а друге производ лексичко‑синтаксичке деривације. Код првих долази само до функ ционалне транспозиције детерминанта, док код других најприје долази до категоријалне транспозиције детермината што за нужну посљедицу има функционалну транспозицију детерминанта. 1.1. Готово све су супстантивне неконгруентне синтагме с конкретном именицом (или замјеницом као њеним супституен том) као детерминатом настале елидирањем комуникативно, а најчешће и стилски, редундантних елемената (конституената) ис ходишне вербалне структуре.5 Та исходишна структура за овај тип синтагми може бити или проста реченица6 или зависносложена реченица са атрибутском зависном клаузом.7 Ако се за исходишну структуру узме проста реченица (која се тад може сматрати и ду бинском структуром те синтагме), онда супстантивна неконгру ентна синтагма од ње настаје тако што се елидира глагол (најчешће копулативни или семикопулативни) у предикату просте реченице па конституенти који су били раздвојени тим глаголом долазе у контактни положај творећи супстантивну неконгруентну синтагму, као нпр.: сто је пред кућом → сто пред кућом, кућа се налази доље → кућа доље, дрво расте у парку → дрво у парку, и сл. Свођење ре ченице на синтагму елидирањем глагола у предикату омогућава ко муникативна еквивалентност деривиране и исходишне структ уре, јер елементи деривиране структуре својим значењем, а неријетко уз помоћ ширег синтаксичког контекста подразумијевају значење елидираних елемената тако да је њихово експлицитно навођење са комуникативног аспекта редундантно.
5
6 7
цији саопштавања реченичног садржаја“. ‒ М. Радовановић, Именица у функцији кондензатора, Зборник за филологију и лингвистику, XX/1, Нови Сад, 1977, 143. Уп.: Ф. Пап, Трансформационный анализ русских присубстантивных конструкций с зависимой частью – существительным, Slavica 1, Debrecin, 1961; К. Фелешко, Składnia genetivu i wyrażeń przyimkovych z genetivem w języku serbskochorwackim. Wrocław–Warszawa–Kraków, 1970, 84-86; Т. Батистић, Локатив у савременом српскохрватском књижевном језику, Београд, 1972, 184‒204. Тај тип еквивалента наводи нпр. К. Фелешко, нав. дјело, 93, 94, 104. Тај тип еквивалента реконструише нпр. Т. Батистић, нав. дјело, 184‒204; а в. и: М. Ковачевић, Атрибути са мјесним значењем у српскохрватском стандардном језику, Књижевни језик X/2, Сарајево, 1981, 7‒24.
15
Синтагме и реченице
1.1.1. Вјероватније је, у првом реду због рестриктивног зна чења што га често имају неконгруентни атрибути, а које се не види у простој реченици као исходишној структури, да су супстантивне синтагме овога типа настале од „недубинских“ речничних структу ра, и то од сложене реченице с атрибутском зависном клаузом (да кле, од реченичне структуре настале од простих дубинских речени ца дјеловањем трансформационог правила супституције). У таквој се сложеној реченици зависна атрибутска клауза елидирањем кому никативно и стилски редундантних конституената своди на некон груентни атрибут, као нпр.: дрво које расте крај куће засадио је мој дјед → дрво крај куће засадио је мој дјед. Већ се из наведеног примје ра види да супстантивна неконгруентна синтагма настаје тако што се елидирањем релативне замјенице и глагола у предикату релатив на клауза своди на неконгруентни атрибут, који дошавши у контакт ни положај с именицом што је била ослонац релативној клаузи пре узима функцију цијеле релативне клаузе (атрибутску), али задржава значење које је као „неатрибут“ имао у оквиру те клаузе (у нашем примјеру мјесно). Дакле, при оваквом деривирању супстантивне не конгруентне синтагме долази само до функционалне транспозиције детерминанта (у нашем примјеру крај куће од адвербијалне одредбе постаје атрибут), док му по правилу и форма и значење остају исти као и у исходишној структури. Будући да синтаксичка позиција на докнађује улогу релативне замјенице и обезбјеђује функционалну транспозицију, њена је улога за конституисање овог типа супстан тивних неконгруентних синтагми веома битна. И позиција је некон груентног атрибута готово задата исходишном структуром: пошто релативна клауза мора доћи иза супстантивне ријечи која јој отвара мјесто, неконгруентни атрибут као њен „заступник“ у деривираној структури у основном семантичко‑граматичком реду компонената по правилу долази у постпозицији у односу на супстантивну ријеч која му је детерминат. А као што се релативна клауза од супстан тивне ријечи не може одвајати другим вербалним структурама, тако ни између неконгруентног атрибута и његовог детермината не може доћи глагол или каква вербална структура.8 1.1.2. Постпозиција и контактни положај супстантивног де терминанта с детерминатом покаткад су једини показатељ његове 8
16
Уп.: Ј. Panevová, Несогласованное определение с точки зрения машинного перевода. Prague Studies in Mathematical Linguistica 1. Прага. 1966. 221.
Функција и значење
атрибутске функције. Показатељ су заправо увијек кад падежна или приједлошко‑падежна конструкција може бити додатак и гла голу у предикату реченице па се схватити као његова адвербијална одредба, као нпр.: сједим на клупи у парку (у наведеној се речени ци конструкција у парку може одредити и као неконгруентни атри бут уз именицу клупа и као адвербијална одредба уз глагол сједим). За овакве случајеве углавном се наводи да је ирелевантно да ли је у питању неконгруентни атрибут или адвербијална одредба9 јер та функционална различитост не доводи до смисаоних промјена у ре ченици пошто и атрибут и адвербијална одредба имају исто значење (у нашем примјеру мјесто). До овакве функционалне двострукости долази „услед интеракције реченичног и синтагматског реда речи“10 и усљед синтаксичко‑семантичке компресије унутар саме реченице. Ако, наиме, у једној реченици супстантивни и вербални конститу ент захтијевају навођење неконгруентног атрибута и адвербијалне одредбе који би били хомоформни и истозначни, због стилских и законитости језичке економије, долази до контаминације атрибута и адвербијалне одредбе увијек у позицији неконгруентног атрибу та. Тако експлицитно наведени атрибутски конституент имплицира хомоформни адвербијални конституент. До контаминације долази увијек у позицији неконгруентног атрибута јер је он због присуства и рестриктивног значења семантички богатији од хомоформне ад вербијалне ознаке (нпр. стигли су са села гости са села | стигли су гости са села/ гости са села су стигли) па као семантички сложенији може пресупонирати семантички простији конституент, док обрну то није могуће. У таквим је контаминираним површинским струк турама, дакле, имплицитно присутна и једна дубинска структура без својих „површинских“ формалних показатеља (у нашем су примјеру назначене дубинске структуре гости су стигли, гости су са села, а имплицирана је структура стигли су са села). Због тога је у оваквим функционално „спорним“ примјерима „спорни“ конституент и неконгруентни атрибут и адвербијална одредба, али примарно не конгруентни атрибут јер је његова дубинска структура експлицитно реализована, а структура адвербијалне одредбе имплицирана.
9
10
Ј. Panevová, нав. дјело, 235; Т. Батистић, нав. дјело, 185; Љ. Поповић, Ред речи у српскохрватском језику, докторска дисертација, машинопис, Београд, 1972. 154‒155. Љ. Поповић, нав. дјело, 154.
17
Синтагме и реченице
1.1.3.Таквих функционалних дилема, нормално, нема у рече ницама у којима глагол не везује морфолошки облик падежне кон струкције, као нпр. искочио је на клупу под прозором (не може: искочио је под прозором), тако да тада детерминант има само функцију неконгруентног атрибута. А једино у таквим случајевима (дакле, већ на основу морфолошких показатеља монофункционал ним) може доћи до промјене мјеста неконгруентног атрибута (из стилских или из контекстуалних разлога) јер нема бојазни да се ње гова функција измијени (што би био случај са напријед разматра ним примјерима, гдје би напуштање позиције довело до губљења атрибутског карактера падежне конструкције). 1.2. Све су супстантивне синтагме с девербативном и деадјек тивном именицом као детерминалом настале номинализацијом:11 оне с девербативном именицом номинализацијом или реченице с глаголским предикатом или глаголске синтагме, а оне с деадјек тивном номинализацијом реченице с придјевом као лексичким је згром именског предиката или номинализацијом конгруентне суп стантивне синтагме. Неке су супстантивне синтагме настале само номинализацијом реченице, нпр. оне са субјцкалским значењем неконгруентног атрибута, и то лако да је категоријалном транспо зицијом глагола у предикату у имцницу субјцкат уз ту именицу до био најчешће генитивну форму пославши неконгруентни атрибут са субјекатским значењем, као нпр.: људи долазе → долазак људи. Исходишна форма неконгруентног атрибута увијек се мијења и при номинализацији вербалних структура с ближим објектом (јер неконгруентни атрибут никад не може имати бесприједлошку аку зативну форму) у којима ближи објекат уз девербативну именицу добија најчешће генитивну бесприједлошку форму и функцију не конгруентног атрибута с објекатским значењем, као нпр.: читати књигу → читање књиге. Ту форму добија неконгруентни атрибут и при номинализацији конгруентних супстантивних синтагми и ре ченица с придјевом као лексичким језгром предиката, нпр.: плаво небо / небо је плаво → плаветнило неба. При номинализацији вер балних структура с падежним конституентом у функцији адверби јалне одредбе категоријалном транспозицијом управног глагола у 11
18
О општим питањима номинализације у српскохрватском језику в. у М. Радовано вић, Номинализација у српскохрватском језику, Научни састанак слависта у Ву кове дане VII/I, МСЦ, Београд, 198, 251‒260.
Функција и значење
девербативну именицу падежна конструкција по правилу задржава исту форму и значење једино мијењајући функцију (сад је она уз девербативну именицу неконгруентни атрибут), као нпр.: отићи у град → одлазак у град, разговарати с пријатељем → разговор с пријатељем, бринути зог дјетета → брига због дјетета, итд. За све је неконгруентне супстантивне синтагме настале но минализацијом карактеристично то да категоријална транспозици ја глагола или придјева у именицу нужно условљава функционалну транспозицију детерминанта, који у деривираној структури обаве зно има функцију атрибута. 1.2.1. Супстантивне неконгруентне синтагме с девербатив ном именицом као детерминатом и прилогом12 као неконгруент ним атрибутом настале су номинализацијом вербалних структу ра тако да је изузето основно правило о „понашању“ прилога при номинализацији глагола као његовог детермината. Наиме, по том правилу и прилог се при номинализацији управног глагола кате горијално транспонује у придјев као конгруентни атрибут (нпр.: прерано доћи → прерани долазак). Тако номинализацијом вер балних структура с прилогом као детерминантном добијамо суп стантивну конгруентну синтагму. А супстантивну неконгруентну добијамо једино онда кад прилог из творбених или семантичких разлога не подлијеже категоријалној транспозицији у придјев него се само функционално транспонује па остајући у својој категорији уз девербативну именицу није више адвербијална одредба него не конгруентни атрибут са значењем које је имао и у оквиру вербалне структуре (нпр. доћи одозго → долазак одозго, отићи тамо → одлазак тамо). 1.3. Не само да се по генеративном поријеклу разликују суп стантивне неконгруентне синтагме с конкретном/предметном именицом од оних с девербативном или деадјективном именицом као детерминатом него је и највећи број значења неконгруентних атрибута између ова два типа синтагми неподударан. Зато је, иако има значења неконгруентних атрибута подударних и у једном и у другом типу супстантивне синтагме, ове синтагме потребно одво јено разматрати при презентирању семантичких типова неконгру 12
О прилогу као неконгруентном атрибуту в. М. Ковачевић, Атрибутска употреба прилога у српскохрватском језику, Зборник за филологију и лингвистику XXVI/I, Нови Сад, 1983, 131‒145. (Тај је рад прештампан и у овој књизи.)
19
Синтагме и реченице
ентних атрибута и њихових фрми. Јест да ће се при таквом презен тирању мали број значења појављивати у обје скупине, али ће се зато боље оцртати специфична значења која карактеришу један или други структурни тип неконгруентне супстантивне синтагме.
2. Семантички типови неконгруентних атрибута уз конкретне/предметне именице и именичке замјенице 2.1. Од супстантивних неконгруентних синтагми овакве структуре једино оне са значењем партитивности не могу се сма трати кондензаторима реченичног значења, што значи да њихови конституенти не имплицирају вербалну структуру као исходиште јер се читава супстантивна синтагма с партитивним значењем ја вља номинацијским елементом па се увијек укључује као дио ду бинске реченичке структуре. Партитивно се значење у српскохрватскони језику може из разити сљедећим типовима (моделима) неконгруентних атрибу та:13 øNg, од + Ng, између + Ng и (веома ријетко) из + Ng, с тим да бесприједлошки и приједлошки модели никад нису комутабилни. Семантичку поткласификацију ових синтагми могуће је извршити на основу типа именице као детермината који увијек има функцију партикуларизатора14 уз који се неконгруентним атрибутом именује ентитет који се партикуларизује. Тако се јасно издвајају синтагме а) чији је партикуларизатор нека мјерна јединица (нпр.: килограм брашна, метар платна, километар пута, литар ракије и сл.), б) чији је партикуларизатор „обликовач“ материје обиљежене гени тивом неконгруентног атрибута (нпр.: флаша ракије, чаша воде, шака жита, тањир супе, и сл.), в) чији партикуларизатор именује неки неодређено колики инхерентни дио ентитета обиљеженог ге нитивом именице, па синтагма заправо има и значење неот уђиве, иманентне посесивности (нпр.: крај стола, почетак књиге, центар ливаде, и сл.) и г) чији је партикуларизатор нека замјеница у О неконгруентним атрибутима с овим значењем говори се шире у: М. Ковачевић, Неколика значења падежних атрибута, Језик XXX/3, Загреб, 1983, 86‒91. и XXX/4, 107‒112. 14 О типовима партикуларизатора и могућностима њихове класификације в. нпр. М. Ивић, О „партикуларизаторима“, Јужнословенски филолог XXXI, Београд, 1980, 1‒13. 13
20
Функција и значење
функцији рестриктивног или универзалног квантификатора или је то пак придјев као супстантиват са квантификаторском функцијом. Уз тај посљедњи тип партикуларизатора увијек се употребљавају само приједлошки генитивни модели неконгруентних синиагми, које заправо имају партитивно‑аблативно значење (нпр.: неко од присутних људи, свака од жена, (н)иједан од њих, неко између њих, најкрупнији из групе, најмањи од/између њих, и сл.). 2.2. Неконгруентном атрибуту у синтагмама с конкретном именицом као детерминатом вјероватно је најинхерентније посесивно значење. То се значење у српскохрватском језику може обиље жити сљедећим моделима неконгруентних атрибута: 15 øNg, од + Ng, у + Ng, код + Ng, øNd, на + Nl и у + Nl. Опште би се значење ових синтагми могло представити као Nl и у + Nl (гдје Nx подразумијева неки од модела неконгруентних посесивних атрибута а N детерми нат синтагме). Ти се модели остварују у различитим лексичко‑син таксичким условима, тако да по правилу нису међусобно комута билни. На основу семантике лексeма у детерминату и детерминанту и њиховог међуодноса неконгруентне се посесивне синтагмe могу разврстати у више семантичких подтипова, од којих овдје издва јамо само два: а) синтагме са значењем отуђиве посесивности и а) синтагме са значењем неотуђиве (иманентне) посесивности.16 Оту ђива се посесивност обиљежава неконгруентним атрибутима øNg Готово сви аутори који у анализу укључују већи број модела ових атрибута обаве зно наводе и оне с посесивним значењем. Најопширније се о атрибутима с овим значењем говори у М. Стевановић, Посесивне форме у српскохрватском језику, Годишњак Скопског филозофског факултета IV, Скопље, 1939‒1940, 1‒50. Доста је, међутим, радова у којима се анализи подвргава само неки од модела посесивних неконгруентних атрибута, као нпр.: Б. Милетић, Употреба предлога У са генитивом, Наш језик 1/4, стара серија, Београд, 1933, 112‒115; Р. Алексић, „Од града кључеви“, „праг од куће“ и сличне конструкције, Наш језик VII/8, стара серија, Београд, 1940, 220‒229; М. Ивић. Генитивне форме српскохрватских именица и одговарајућа придевска образовања суфиксом -ов, -ев (овљев, -евљев) у односу „комбинаторичних варијаната“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду X, Нови Сад, 1967, 257‒263; Т. Батистић, О семантичким условима који регулирају дистрибуцију посесивних конструкција типа „његов немир“, Прило зи проучавању језика, 7, Нови Сад, 1971, 55‒63; А. Галис, Да ли је српскохрватски адноминални датив припадности (посесивни датив) ‒ балканизам?, Зборник за филологију и лингвистику XVII/, Нови Сад, 1974, 51‒63. Тако би се за овај семантич ки тип неконгруентних атрибута, с обзиром на број радова, могло рећи да је научно потпуно освијетљен. Међутим, и поред тога још увијек нема ниједног синтетског рада о посесивним конструкцијама сх. језика, а посебно не таквог који би обухватао семантичку класификацију посесивности. 16 О неотуђивој (иманентној) посесивности в. нпр. у Ч. Филлмор. Дело о падеже, у зб. Новое в зарубежной лингвистике X. Москва. 1981.459‒484. 15
21
Синтагме и реченице
и øNd од. øPr(d), као нпр. кућа мог оца, књига њене пријатељице, (нe дирај) гнијездо соколу, капут му/је издеран/, и сл., док се свим неконгруентним посесивним атрибутима може обиљежити неоту ђива/иманентна посесивност: øNg (рука човјека, син комшије), од + Ng (врата од куће, родбина од болесника), у + Ng (језик у малог дјетета), код + Ng (градови код нас), Nd (дошао је у руке војнику), øPr(d) (Син му је у војсци), на + Nl (кров на кући, прозор на ауту), у + Nl17 (пробуди се жеђ у младићу, стишавају срџбу у себи, пробуди се страст у њему). Док су неконгруентне супстантивне синтагме с бесприједло шким генитивом лексички најслободније и посесивно најразуђени је, реализација је осталих везана за ограничен круг лексема или у позицији детермината или у позицији детерминанта (нпр. N + øNd, N + у + Ng, N + у + Nl) или их карактерише специфичност посесив ног значења (N + од + Ng, гдје сe остварује по правилу посесивно-намјенско значење,18 N + на + Nl, које имају посесивно-локационо значење,19 N + у + Nl, које карактеришезначење „новости или на стајања датих појава у односу на неку личност“,20 N + у + Ng, гдје се остварује по правилу значење иманентне посесивности везане само за биће21 или је њихова реализација условљeна и типом рече ничне структуре ‒N + øNd и N + у + Nl). 2.3. Сродне су неконгруентним посесивним синтагмама син тагме у којима неконгруентни атрибут има значење „карактеристичне појединости“.22 Неконгруентним се атрибутом овога типа обиљежава нешто Сто је стална или привремена карактеристична црта појма означеног у детерминату. Опште би се значење, ако се одређење врши присуством карактеристичне појединости, могло Иако је у овом моделу детерминат увијек апстрактна, најчешће девербативна име ница, овај је тип синтагме настао као и све оне с конкретном именицом, а не но минализацијом, па се зато и разматра у овој групи. Пошто овај модел с те стране представља изузетак, о њему није говорено при начелном разматрању генерирања супстантивних синтагми. Опширно о овом типу супстантивне синтагме говори Т. Батистић, О семантичким условима …, 55‒63. 18 М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Синтакса, Београд, 1974, 225‒226. 19 Т. Батистић. Локатив …, 190. 20 Нав. дјело и О семантичким условима …, 61. 21 Б. Милетић. нав. дјело, 114. 22 Термин је први пут за инструменталне синтагме овога типа понудила М. Ивић у Значења српскохрватског инструментала и њихов развој, САНУ, Београд, 1954, 200‒210. 17
22