Јелена Јовановић
Лингвистички и стилистички аспекти проучавања реченице
ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ НАУЧНО ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА СТУДИЈЕ СРПСКЕ И СЛОВЕНСКЕ Серија V Мала лингвистичка библиотека Број 7
Јелена Јовановић
ЛИНГВИСТИЧКИ И СТИЛИСТИЧКИ АСПЕКТИ ПРОУЧАВАЊА РЕЧЕНИЦЕ
Београд, 2013
Моме вољеном деди Драгу, са захвалношћу.
Садржај ПРЕДГОВОР ������������������������������������������������������������������������������������������������
9
I. ПРИРОДА И ТИПОВИ РЕЧЕНИЧНИХ СТРУКТУРА СА ГЛЕДИШТА ЛИНГВИСТИКЕ И СТИЛИСТИКЕ ���������������������������������������������� 1. OПШТE НAПOМEНE ������������������������������������������������������������������������������ 2. ТИПOВИ РEЧEНИЧНИХ СТРУКТУРA ���������������������������������������������� 2.1. Мoнoмнe структурe ���������������������������������������������������������������������������� 2.2. Бинoмнe рeчeничнe структурe ���������������������������������������������������������� 2.2.1. Субjeкaт и прeдикaт: о конгруенцији �������������������������������������� 2.2.2. Типoви рeкциjских рeчeничних структурa ���������������������������� 2.3. Тринoмнe рeчeничнe структурe: спoнa и прeдикaтив ��������������� 2.4. Фoрмaлнa oргaнизaциja: кoнгруeнтнe структурe ������������������������ 3. СТИЛСКИ АСПЕКТИ АКТУАЛИЗАЦИЈЕ ����������������������������������������� 4. ЗАКЉУЧАК ��������������������������������������������������������������������������������������������������
11 11 20 20 23 23 26 28 31 35 36
II. РЕЧЕНИЧНА ОПЕРАТИВНОСТ И ОПЕРАТОРИ ���������������������������� 1. OПШТЕ НАПОМЕНЕ �������������������������������������������������������������������������������� 2. НЕГАЦИЈА И СТРУКТУРА ОДРИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ ����������������������� 3. ИНТЕРОГАЦИЈА И СТРУКТУРА УПИТНЕ РЕЧЕНИЦЕ �������������� 4. ЕКСПРЕСИВНОСТ И ЕКСПРЕСИВНЕ РЕЧЕНИЦЕ ����������������������� 5. СТИЛСКИ АСПЕКТИ РЕЧЕНИЧНЕ ОПЕРАТИВНОСТИ ����������� 6. ЗАКЉУЧАК �������������������������������������������������������������������������������������������������
39 39 40 48 51 55 56
III. ФРАЗА И ФРАЗНЕ СТРУКТУРЕ, ПОЈАМ И ПОСТАНАК ������������ 1. ОПШТЕ НАПОМЕНЕ �������������������������������������������������������������������������������� 2. КОЛОКАЦИЈА И КОНДЕНЗАЦИЈА – ДВА СТУПЊА ХОМОГЕНИЗАЦИЈЕ ��������������������������������������������������������������������������������������������������� 3. СРЕДСТВА И ТИПОВИ ХОМОГЕНИЗАЦИЈЕ ���������������������������������� 4. СТИЛСКИ АСПЕКТИ ХОМОГЕНИЗАЦИЈСКИХ И ДЕХОМОГЕНИЗАЦИЈСКИХ ПРОЦЕСА �������������������������������������������������������������������� 5. ЗАКЉУЧАК ��������������������������������������������������������������������������������������������������
59 59 67 70 74 76
IV. КОХЕЗИЈА ФРАЗНИХ СТРУКТУРА – КОНДЕНЗАЦИЈА И КОНЕКСИЈА ������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 81 1. ПРИРОДА И ФУНКЦИЈА КОНДЕНЗАТОРА ������������������������������������� 81 2. КОНЕКСИЈА И КОНЕКСИОНЕ СТРУКТУРЕ ������������������������������������ 85 3. НЕКЕ ОПШТЕ И ПОСЕБНЕ НАПОМЕНЕ О ВЕЗНИЦИМА �������� 90 4. СТИЛСКИ УЧИНАК КОНЕКСИЈЕ И КОНЈУНКЦИЈЕ �������������������� 98 5. ЗАКЉУЧАК �������������������������������������������������������������������������������������������������� 100
6
Садржај
V. ТАКСЕМСКЕ ФРАЗНЕ СТРУКТУРЕ – КОМУНИКАТИВНО-СИНТАКСИЧКИ И СТИЛИСТИЧКИ ПРОБЛЕМИ РЕЧЕНИЧНЕ ИМПОСТАЦИЈЕ ��������������������������������������������������������������������������������������������������� 101 1. ИМПОСТАЦИЈА ПРЕДИКАТОРА У ПОЛИКЛАУЗАЛНУ КОНСТРУКЦИЈУ ����������������������������������������������������������������������������������������������� 101 2. СТРУКТУРНО-СИНТАКСИЧКИ И КОМУНИКАТИВНО-СИНТАКСИЧКИ АСПЕКТИ РЕЧЕНИЧНЕ ИМПОСТАЦИЈЕ ���������������� 112 3. ЗАКЉУЧАК О СУПКЛАУЗАЛНОЈ ИМПОСТАЦИЈИ �������������������� 124 4. СТИЛСКИ АСПЕКТИ СУПКЛАУЗАЛНЕ ИМПОСТАЦИЈЕ ���������� 125 VI. ТАКСЕМСКЕ ФРАЗНЕ СТРУКТУРЕ – КОМУНИКАТИВНО-СИНТАКСИЧКИ И СТИЛИСТИЧКИ ПРОБЛЕМИ РЕЧЕНИЧНЕ ИМПОСТАЦИЈЕ ������������������������������������������������������������������������������������������������ 129 1. О СИНТАКСИЧКОМ СТАТУСУ КЛАУЗЕ И СУПКЛАУЗЕ ������������ 129 1.1. Неколике напомене унапред �������������������������������������������������������������� 129 1.2. О прилексикалним и приреченичним зависним клаузама �������� 130 2. ПРЕГЛЕД ГРАЂЕ РЕЧЕНИЦА СА ВЕЗНИКОМ ’ДА’ ������������������������ 134 2.1. Приклaузaлнe рeчeницe сa дa ����������������������������������������������������������134 2.1.1. Услoвнe реченица са да ����������������������������������������������������������������134 2.1.2. Дoпуснe рeчeницe сa дa ���������������������������������������������������������������� 136 2.1.3. Пoслeдичнe рeчeницe сa дa �������������������������������������������������������� 137 2.1.4. Нaмeрнe рeчeницe сa вeзникoм дa �������������������������������������������� 139 2.2. Прилeксикaлнe субoрдинирaнe рeчeницe – приглаголске �������� 143 2.3. Зaкључaк o вeзнику дa ������������������������������������������������������������������������147 3. СТИЛИСТИЧКИ АСПЕКТИ УПОТРЕБЕ ВЕЗНИКА ’ДА’ �������������� 149 3.1. Две-три напомене унапред ���������������������������������������������������������������� 149 3.2. Преглед грађе ���������������������������������������������������������������������������������������� 153 4. ЗАКЉУЧНЕ НАПОМЕНЕ ������������������������������������������������������������������������ 175 VII. СИНТАКСИЧКИ ПРОЦЕСИ У ЈЕЗИКУ – ХОМОГЕНИЗАЦИЈА И ДЕХОМОГЕНИЗАЦИЈА �������������������������������������������������������������������� 177 1. ИНТЕГРАЦИЈА И ДИСПЕРЗИЈА ���������������������������������������������������������� 177 1.1. Неколикo речи унапред ���������������������������������������������������������������������� 177 1.2. Преглед грађ ����������������������������������������������������������������������������������������� 181 1.2.1. Одмакнуте исказне форме ���������������������������������������������������������� 182 1.2.2. Примакнуте исказне форме �������������������������������������������������������� 184 1.3. О напоредности ������������������������������������������������������������������������������������ 189 1.4. Остали типови организације вишечланих конструкција ���������� 192 1.4.1. Рекција и конгруенција ���������������������������������������������������������������� 192 1.4.2. Eкслoкaциja и кoлoкaциja ������������������������������������������������������������ 194 1.4.3. Еквилокација ���������������������������������������������������������������������������������� 195 1.5. Закључак ������������������������������������������������������������������������������������������������ 195
Садржај
7
2. СТИЛСКИ АСПЕКТИ ХОМОГЕНИЗАЦИЈЕ И ДЕХОМОГЕНИЗАЦИЈЕ ���������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 196 2.1. Уводне напомене ���������������������������������������������������������������������������������� 197 2.2. Анализа грађе ���������������������������������������������������������������������������������������� 197 VIII. МЕЂУИСКАЗНА ИНТЕГРАЦИЈА И ХОМОГЕНИЗАЦИЈА ГОВОРА ������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 207 1. OПШТЕ НАПОМЕНЕ �������������������������������������������������������������������������������� 207 2. ИНТЕГРАТИВНИ СПОЈЕВИ (1): ОПШТА НАЧЕЛА МЕЂУИСКАЗНЕ КОНЕКСИЈЕ ���������������������������������������������������������������������������������������� 210 3. ИНТЕГРАТИВНИ СПОЈЕВИ (2): ВЕЗНИЧКА МЕЂУИСКАЗНА КОНЕКСИЈА ������������������������������������������������������������������������������������������������ 225 4. ЗАКЉУЧАК О МЕЂУИСКАЗНОЈ ХОМОГЕНИЗАЦИЈИ ���������������� 235 5. СТИЛСКИ АСПЕКТИ СЕНТЕНЦИЈАЛНЕ КОХЕЗИЈЕ ������������������ 238 IX. ЛИНEAРНA OРГAНИЗAЦИJA РEЧEНИЦE �������������������������������������� 241 1. ОПШТЕ НАПОМЕНЕ �������������������������������������������������������������������������������� 241 2. КОНСТРУКЦИЈЕ СА ПОСТПОЉЕМ: S + P + х �������������������������������� 245 3. КОНСТРУКЦИЈЕ СА МЕЂУПОЉЕМ: S + x + P �������������������������������� 254 4. КОНСТРУКЦИЈЕ СА ПРЕТПОЉЕМ: x + S + P ���������������������������������� 261 5. ЗАКЉУЧАК О ЛИНГВИСТИЧКОЈ И (ФУНКЦИОНАЛНО-) СТИЛСКОЈ ПРИРОДИ РЕЧЕНИЧНЕ ЛИНЕАРНОСТИ ���������������������������� 267 X. O ОПШТИМ НАЧЕЛИМА ЛИНEAРНЕ СТРУКТУРЕ ГOВOРA �� �� 269 1. ОПШТЕ НАПОМЕНЕ �������������������������������������������������������������������������������� 269 2. О ПРЕТПОЉУ И ПРЕТПОЉНИМ ФОРМАМА �������������������������������� 279 3. ЈЕДАН ПОСЕБАН СЛУЧАЈ: ПОЛОЖАЈ ЕНКЛИТИЧКЕ ГЛАГОЛСКЕ СПОНЕ У РЕЧЕНИЦИ ��������������������������������������������������������������������� 295 3.1. Увод �������������������������������������������������������������������������������������������������������� 295 3.2. Преглед грађе ���������������������������������������������������������������������������������������� 298 4. ЗАКЉУЧАК РАСПРАВЕ О ЕНКЛИТИЦИ ГЛАГОЛСКЕ СПОНЕ 309 ИЗВОРИ УПОТРЕБЉЕНЕ ГРАЂЕ ������������������������������������������������������������ 311 ЛИТЕРАТУРА �������������������������������������������������������������������������������������������������� 313
ПРЕДГОВОР Ова књига је настала1∗ током рада аутора на докторским студијама на Филолошком факултету у Београду, и мотивисана је првенствено потребама рада са студентима тих студија. Но по себи текст није уџбенички по типу, нити је конципиран као дидактички материјал или сл. – већ представља резултат истраживачког напора аутора у области језичке и стилске природе реченице. Књига је добрим делом ослоњена на текст Српске синтаксе, у којој је активна не само пажња према синтаксичким структурама у српском језику, већ и према стилским својствима њиховим. Но истраживања су проширена и продубљена с обзиром на најновија сазнања аутора о проблему којим се бави, и наравно на синтаксичку литературу последњег периода развоја ове науке. Стилистичка нит расправе у нашем тексту је нешто боље истакнута него у Српској синтакси, и формулацијама у додатним поглављима прецизније разјашњавана и протумачена. Са задовољством можемо рећи да полазници курсева са интересовањем прилазе овде изложеној материји, прихватају да се суоче са идејама, покушавају проверити их на грађи при изради семинарских радова итд. Понекад се с тим у вези јаве и нове свеже идеје, што је разумљиво и похвално за младе људе, и знак је да се талентовани духови интензивно баве оним што на нашим курсевима усвоје. Надамо се да ће наша књига наићи на интересовање и код шире публике, и да ће научна јавност са временом формирати свој суд о њој. У Београду, 25. децембра 2012. Аутор
∗
Ова монографија урађена је у оквиру научног пројекта 178014 Динамичка структура савременог српског језика, који финансира Министарство за науку Републике Србије.
I. ПРИРОДА И ТИПОВИ РЕЧЕНИЧНИХ СТРУКТУРА СА ГЛЕДИШТА ЛИНГВИСТИКЕ И СТИЛИСТИКЕ 1. OПШТE НAПOМEНE 1. Рeчeницa сe у Српској синтакси (Симић–Јовановић 2002) смaтрa „oснoвнoм jeдиницoм спoрaзумeвaњa кoja нoси oбeлeжje тe функциje“ – тј. oбeлeжje прeдикaтивнoсти. Индикaтoри прeдикaциje имajу пoсeбну улoгу: „упућуjу нa сaдржaj рeчи у oслoнцу нa oдрeђeнe oкoлнoсти“, и тo тaкo дa сaгoвoрник „рaзумe нa кoje чињeницe мисли гoвoрнo лицe“, и свакакао како о њима суди, тј. какав је његов став према ономе што износи. 1.1. Овде ћемо се зауставити и покушати да на примеру објаснимо о чему је реч. Ради тога ћемо узети једну најпростију реченичну структуру: - Пера плаче. а) Небитно је како и зашто Пера плаче. Важан је једино факат плача. А тај факат је везан за свог носиоца Перу. Реченица, дакле, посматрана са тога строго семантичког, и статичког гледишта, представља се као ‘веза двају појмова’, како би рекао А. Белић (1958): субјекта и предиката. Али ово је само једна страна медаље, и само статичко језгро реченичног смисла. Оно се, то језгро, може описати и другим средствима, нпр. конструкцијом ‘плачљиви Пера’. И овде је успостављена иста онаква ‘веза појмова’ као горе. И у њој је ‘Пера’ носилац ‘плача’ (или ‘плачљивости’, што је ближе лексичком значењу придевске речи ‘плачљив’). б) Потоња конструкција – ‘плачљиви Пера’ – носилац је значења, као и претходна, али то значење, описано именицом и атрибутом, затворено је у себи, није представљено као информација, није преносиво као смисао учесницима споразумевања. Прва, дакле ре-
12
I. ПРИРОДА И ТИПОВИ РЕЧЕНИЧНИХ СТРУКТУРА...
ченица Пера плаче, разумљива је саговорнику као обавест о реалним ванјезичким чињеницама, јер он схвата да се Перин плач негде и у неко дато време дешава. И управо тај моменат – однос онога што значе употребљене речи према реалности, или могућност процене њихове реалности од стране говорника (в.: Пера можда плаче), или пак потенција (Пера би плакао), или стање (нпр.: Пери се плаче) – најзначајнија је и суштинска особеност реченице. Ако овај моменат довођења значења речи у везу са реалношћу о којој је реч назовемо катуализацијом, онда је улга предикације управо актуализацијска, а предикат се мора сматрати актализацијским језгром реченице. в) Комбинација речи која означава ’плакање’ и његовог носиоца (’Пера’) има у наша два примера различиту граматичку структуру, а и различиту ’функцију’. По структури једном је то лични глаголски облик комбинован са именицом, други пак пут придев у комбинацији са именицом. А по функцији једном је њоме номинован ’Пера’, и с њим у вези ’плакање’, које се дешава у неко време. Други пак пут ’плачљиви Пера’ именује две чињенице у међусобној вези не упућујући на њихову реализацију у неко време. Прва је веза актуализацијска, друга није. г) Питамо ли се сада који формални елеменат реченице обавља функцију о којој говоримо, одговор ће дати анализа двеју првонаведених конструкција, а резултат те анализе упућује на показатеље односа према реалности. То заправо морају бити неки индикатори времена и места у које се смешта означени садржај. А показатељ времена у реченици заиста постоји: то је лични глаголски облик, овде презент трећег лица једнине плаче. д) Не заборавимо и на функционалну поливалентност ознаке за лични глаголски облик: она не упућује само на време, него и на лице, тј. на однос онога о чему је у реченици реч према говорнику и ситуацији у којој се говор обавља. Лични глаголски облик, закључујемо, и његова способност упућивања на временску и месну релацију онога о чему реченица извештава према ситуацији говорења, јесте она ћелија која језик чини тако функционалним и тако битним у животу човека појединца и колектива, каква и јесте свака људска заједница. Човек се споразумева између осталог оријен-
1. OПШТE НAПOМEНE
13
тишући се у простору и времену, и одмеравајући према себи и оријентационим релејима које он поставља – све оно што је битно за његов опстанак и тренутно стање у делатностима које тај опстанак обезбеђују, и мисаоним процесима којима је све то праћено. ђ) Према објашњењима у Српској синтакси (Симић–Јовановић 2002: књ. I, погл. 1.5.), оно што смо овде описали као ’aктуaлизaциjу’ заправо је ‘конкретизовање’ oпштeг знaчeњa речи којима човек оперише, тј. њихова примена на дати садржај споразумевања, на ’денотат’ – у jeднoм прaвцу пoсмaтрaнo, – и прeпoзнaвaњe ’дeнoтaтa’ кao врстe или пoткaтeгoриje ’дeсигнaтa’, тj. зaпрaвo једног ’случаја’ препознатљивог као знaчeње дaтe рeчи. Oвa ’прoпулзиja’ измeђу oпштих идeja и прeдмeтнe ствaрнoсти jeсте у ствaри oнo штo сe зoвe спoрaзумeвaњe – a штo, у огољеној техничкој терминологији, ’инжињeри кoмуникaциje’ (пo Р. Jaкoбсoну) зoву: ’eнкoдирaњe’ и ’дeкoдирaњe пoрукe’. Пoштo сe у свeму тoмe нajчeшћe упoтрeбљaвajу имeничкe рeчи, кoje нa сaдржaj упућуjу ’имeнуjући’ гa, дeнoтaциja сe oбичнo зoвe ’нoминaциjoм’ или ’имeнoвaњeм’. Али не само именичке, већ и друге пунозначне речи имају исту способност: способност упућивања на ванјезичку стварност – реалну и духовну. Зa oбjaвљивaњe свих тих мoмeнaтa у гoвoру мoжeмo упoтрeбити тeрмин ’прeзeнтaциja’ (‘представљање’); a зa oбрaћaњe при тoмe сaгoвoрнику (или сaгoвoрницимa) – ’инфoрмaциja’ (’oбaвeштaвaњe’). Свe oвe функциje oбухвaтљивe су вишим пojмoм ’рeфeрeнциja’ – говор о нечему намењен некоме у сврху споразумевања. Реченицу је, пошавши од реченог, могуће дефинисати на следећи начин: Рeчeницa je jeзичкa фoрмa сa рeфeрaтивнoм функциjoм, снaбдeвeнa лингвистичким oбeлeжjимa тe функциje. 1.2. Зауставићемо се поново и вратити се доста уназад да бисмо показали шта је овде лингвистика, која су лингвистичка гледишта на реченицу и синтаксу могућа, – а шта је стилистика, и која су стилистичка гледишта отворива при проучавању реченице. а) Прво, видели смо да реченица има своју лексичку основу и предикативна обележја. На њих упућује дефиниција тврдњом да је реченица ‘језичка форма’. За сада смо утврдили да ту основу на неки начин чине именице и глаголи, али поменусмо и друге
14
I. ПРИРОДА И ТИПОВИ РЕЧЕНИЧНИХ СТРУКТУРА...
пунозначне речи као називна средства за садржај који се реченицом трансферира у говору. ‘Лингвистичка обележја’, одн. показатељи поменуте трансферирајуће снаге – везана су за лични глаголски облик са његовим граматичким наставцима. Рећи ћемо да се лингвистика бави саставним елементима реченице и начином њихове повезаности у структуру. То је тзв. структурна страна реченице, а проучава је структурна синтакса. б) Сâм трансфер значења, међутим, није никакав сасатавни део статички у себи посматране реченице, него, рекосмо, њена функција, сврха и резултат њене употребе у говору. У дефиницији за то употребљен је термин ‘реферативна функција’. Наука о употреби језичких средстава у споразумевању јесте језичка прагматика. Прагматика језичких средстава, са своје стране, реализује се у комуникацији, тј. споразумевању међу људима. Стога је димензију која је горе названа прагматичком – за све знаковне системе па и за језик, сврсисходно звати комуникативном. Поред структурне синтаксе, према томе, као паралелна дисциплина постоји ’комуникативна синтакса’. За сада је ову прагматичку димензију удобно схватити као динамички аспект језичких појава, насупрот структурној статици. И структурни и прагматички, тј. комуникативни аспект проучавања језичких форми – припадају лингвистици. Дакле и структурна и комуникативна синтакса јесу лингвистичке дисциплине. в) Али постоји још једна суптилна особеност реченичне структуре у односу на синтагматску. Наиме: Пера плаче – није само по томе различито од ‘плачљиви Пера’ што је носилац комуникативне функције, него и по томе што је као форма склопиво и склапа се у самом комуникативном акту. Језик по многим проучаваоцима постоји само док се њиме служимо. Ми бисмо рекли: постоји као фонијска материја која је произведена у говорном апарату пошиљаоца, и у виду специфичних ваздушних вибрација допире до чула примаоца, изазивајући у њему физиолошке последице преносиве нервним путевима у његову свест и схватљиве у тој свести као обавест или сл. У жижу интересовања стављамо склапање реченице, дакле артикулацију језичке структуре која је оспособљена за пренос обавести. Она није исто што и синтагматска форма, која може
1. OПШТE НAПOМEНE
15
послужити као грађа реченице, иначе је похрањена у подсвести у виду потенцијалне енергије за обављање говорног акта, само енергије обновљиве у виду говорног обрасца. в1) Управо у том новом смислу посебности – реченица је такође схватљива као динамичка појава, у односу на статичку грађу коју чине лексеме и њихови виртуелни спојеви. Динамика склапања у артикулацијском процесу као саставној компоненти говорног акта – својствена је, према томе, реченици, а није синтагми. в2) И још нешто. Реченица посматрана у процесу споразумевања оживљена је још једним динамичким модалитетом: то је интонација, тонска линија, паузе, темпо изговора јединица из којих се састоји итд. Рекосмо да је реченица употребљена у говору – оживљена интонацијским средствима. Та средства не преносе информацију о реалним чињеницама, али су индикатор говорниковог става према тим чињеницама: да ли их износи незаинтересован за њих, или је одушевљен њима, благонаклон итд., или насупрот – пати због њих, љутит је, ожалошћен, несрећан и сл. Експресивност изражена у поменутим и другим сличним нијансама емоција – једна је од стилистичких категорија, па је реченица посматрана као комуникацијска форма, предмет и стилистике. Те је предмет и тзв. ’стилистичке синтаксе’. г) Склапање, или механицистички окарактерисано као ‘производња’ језичких средстава – подразумева још један аспект употребе, који је опет схватљив као прагматички моменат, али не само као такав, јесте проблем исправности форме. Исправност је у језику мерљива као степен усаглашености са нормом. Нормативна стилистика својствена је језику уопште, а књижевном језику посебно, јер се тиче правила о изградњи и употреби књижевног језика као средства културне комуникације. У том смислу може се говорити и о ’нормативној синтакси’. Исп. нпр. Ништа за сакрити – назив серијала на Пинку (’Политика’, 22. априла 2010., 25). Реч је о германизму који је заменљив: Ништа се не мора крити (Посебан проблем, међутим, представљају германске конструкције које су непреводиве: Јело за понети – Јело за ношење: друга је структурно и нормативно прихватљива, али помера смисао – може значити и ’јело’ као надокнада за ’ношење’).
16
I. ПРИРОДА И ТИПОВИ РЕЧЕНИЧНИХ СТРУКТУРА...
д) И на крају, нормом није уређен само начин употребе језичких средстава, већ она има шири смисао, и далеко шире поље посматрања језичких појава уопште. Поред ‘исправности’, тј. директној усаглашености са неким системом експлицитно формулисаних правила о томе како изгледа језик – постоји и нешто што припада, једном речи речено: ‘естетици’ језика. Успешно или неуспешно уобличене форме не процењују се само са гледишта нормативног узуса као ‘исправне’/’неисправне’, ‘прихватљиве’/’неприхватљиве’, ‘допустиве’/’недопустиве’, већ и са гледишта њихове ‘допадљивости’, ‘склада’, ‘лепоте’ итд. Укупност квалитативних својстава у крајњој линији се огледа у успеху или неуспеху комуникације – у тзв. ‘ефицијентности’ итд. 1.3. Побројаним моментима оцртан је оквир у којем ће се кретати наша расправа о синтаксичим и стилистичким аспектима проучавања реченице. 2. Реченица је – како видимо – основна ћелија у којој се виртуелно значење речи сучељава са реалношћу о којој се саопштава, на нивоу говора о конкретноме; или се задржава на одређеној дистанци од реалности, у говору о апстрактноме, о претпостављеноме, жељеноме итд. Али рeчeницa није oснoвни структурни тип гoвoрнe рeчи, како се углавном тврдило и тврди у лингвистици. Држећи се те тврдње, наука о језику је наиме запала у велике тешкоће. Нeсaглeдивo мнoштвo дeфинициja рeчeницe нa упeчaтљив нaчин свeдoчи o oвoмe2. Уз ту долази још једна погрешна претпоставка, а то је она о обавезној двочланости реченице. а) И пoрeд тoгa штo сe структурa клaсичних индoeврoпских jeзикa узимa зa пoлaзиштe и oбрaзaц функциoнaлнo eфeктивнoг oбликoвaњa гoвoрнe рeчи, а у класичним језицима реченица није обавезно двочлана, и упркoс oпoмeнaмa нeких истрaживaчa – двoчлaни рeчeнични тип S + P, иако сaмo jeдaн oд вишe њих, али једини у западноевропским језицима, пoстao je тeoриjским мoдeлoм o кojи сe oслaњa вeћинa лингвистa. Тa oкoлнoст рaђa joш jeдну 2 Нeмaчки синтaксичaр J. Рис у свoм пoзнaтoм дeлу (које сe у прeвoду зoвe ’Штa je рeчeницa’) – нaбрojao их je дo врeмeнa кaд je студиjу писao (oбjaвљeнa 1931.) тaчнo 140. Сâм je фoрмулисao стo чeтрдeсeт прву, a oд њeгoвoг рaдa дo дaнaс нaкупилo их сe мoждa joш сто и вишe.
1. OПШТE НAПOМEНE
17
нeрeшиву нeдoумицу – oну oкo oднoсa субjeктa и прeдикaтa. Пристaлицe тeoриje o субjeкту кao структурнoм стoжeру oптужуjу oнe другe за прeвид фaктa дa кoнгруeнциjски oднoси jeднoзнaчнo упућуjу нa субjeкaт кao упрaвну, a прeдикaт кao зaвисну сaстaвницу тe структурe, a oни други oвe зa пoтцeњивaњe битнoг мoмeнтa: дa нa прeдикaту пoчивa ’мoћ суђeњa’. б) Стaриjи руски тeoрeтичaри нпр., пoчeв oд Буслajeвa (1959: 258) пa дaљe, зaгoвaрaли су идejу o примaту прeдикaтa нaд субjeктoм. Пoчeткoм двaдeсeтoг вeкa, мeђутим, прeoвлaђуje мишљeњe o субjeкту кao структурнoj дoминaнти рeчeницe3. У другoj пoлoвини двaдeсeтoг вeкa пoнoвo сe oзбиљнa пaжњa пoсвeћуje тeoриjи o прeдикaту кao структурнoм и функциoнaлнoм jeзгру рeчeнице4. Крajeм тога вeкa и почетком нашег, jaвљajу сe симптoми oпштe сумњe у мoгућнoст рaзрeшeњa oвoгa нaучнoг питaњa, пa сe тeoриjски интeрeс прeнoси нa плaн ’функциoнaлнe’ и ’кoмуникaтивнe’ синтaксe, пoврeмeнo уз пoтпунo зaпoстaвљaњe бaзичних питaњa jeзичкe структурe. Структурна синтакса, међутим, остаје темељ свега синтаксичког суђења о језику, и база за све остале теоријске поставке о језику. в) Враћајући се питању основне јединице комуникативног акта – истичемо да наша поставка формулисана у Српској синтакси (Симић–Јовановић 2002: 264. и д.) гласи да је реченица најважнији и кључни, али не једини синтаксички појам. И реченична структура јесте најбитнија структурна форма комуникацијски релевантних јединица језика, и најбитнија структурна појава у језику посматраном као средство комуникације (а не као статични инвентар форми). Али је то ипак само једна од структурних појава која занима синтаксичара као начин уобличења вишечланих форми, на једној страни, и као механизам покретања језичке машинерије у акцији споразумевања, на другој. Базна ћелија у којој егзистирају синтаксички структурни типови, и у којој се комбинују или сукобљавају међусобно – јесте заправо и с к а з, свака форма која се самостално употребљава или може употребити у процесу споразумевања да било како пренесе неку обавест или сл. Реченица 3 4
Исп. нпр: Шaхмaтoвa 1925. Нпр.: Бeлoшaпкoвa 1967: 33; Бeлoшaпкoвa 1977: 170.
18
I. ПРИРОДА И ТИПОВИ РЕЧЕНИЧНИХ СТРУКТУРА...
коју смо узели за пример: Пера плаче – јесте једна исказна форма. Исказна је форма и: Плачљиви Пера – када је активирана у говорној делатности без артикулацијског ослонца на друге форме (када је паузама издвојена из контекста). г) Разлика међу овим формама заправо је само у томе што реченица располаже посебним лингвистичким ознакама које је оспособљавају за функцију преношења обавести у споразумевању, док нереченични исказ нема тих ознака, а функционише у ослонцу на околности употребе или контекст. Исказ је и именица: Тишина! – изречена у сврху утишавања. Исказ је и скуп од више реченица: Пера плаче јер га је мама изгрдила. – Иако свака од реченица у управо цитираном примеру има сопствене оријентацијске ознаке којима свој садржај поставља у однос према реалности, оне заједно имају јединствен смисао, заједничку интонацијску линију, и заједнички комуникативни ефекат. 3. Резултат наших интерпретација може се овако формулисати: (а) Основна ћелија споразумевања јесте исказ – свака форма изговорена самостално и употребљена да пренесе обавест. (б) Реченица је структура која појединачно или у скупу служи да лингвистичким средствима активира исказ за пренос обавести. (в) Реченица је по правилу састављена од два члана – субјекта и предиката; али пошто је носилац показатеља обавесне функције предикат, то субјекат није неопходан члан реченице уколико то није наложено граматичком принудом датог језика (српски Говорим енглески – према енглеском I speak english). (г) Према томе, два типа исказних форми, непредикативне и предикативне, начелно су равноправне у употреби, што је лепо показати на два примера из поезије Ј. Ј. Змаја (1958: 90, 139):
1. OПШТE НAПOМEНE
19
IV XLII Пођем, клецним, идем, зстајавам, Ала ј` леп Шеталицу сату задржавам; Овај свет, − Јурим, бежим, кâ очајник клети, Онде поток, Зборим речи, речи без памети: Овде цвет; „Не сме нам умрети!“ Тамо њива, Овде сад; Велим богу: „Она је још млада!“ Ено сунце, Вичем правди: „Она се још нада!“ Ево хлад; Анђелима: „Ви јој срца знате!“ Тамо Дунав Вичем земљи „Она није за те!“ Злата пун, Ниоткуда нема ми одјека, - Онде трава, Вичем себи: „Зар јој нема лека?“ Овде жбун. Идем, станем, кâ очајник клети Славуј пева, Зборим речи, речи без памети: Не знам гди, − „Не сме нам умрети!“ Овде срце, Овде ти! Идем, станем, па ми клоне глава, Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с’ буди, па ме гледа немо, Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему кâ очајник клети, Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!“
Четврти ‘увелак’ прожет је глаголским формама које директно и упечатљиво одсликавају песников очај и успаниченост пред драматичним расплетом болести који је неминован. Четрдесет и седми ‘ђулић’ одише срећом и кликтавим одушевљењем од среће. Али ликовање песник не изражава буком и покретом, већ мирним уживањем у лепотама природе. Ова је описана кроз задовољство оним што песника окружује, и то је описано смиреним, али среће пуним ређањем детаља који одсијавају унутрашње трептаје оним што га окружује. Опис је стога скоро у целини саткан од именица, и непредикативних исказа. 4. Остављајући за сада проблем исказа по страни, вратићемо се реченици, и размотрићемо структурне типове реченица у српском језику.
ИЗВОРИ УПОТРЕБЉЕНЕ ГРАЂЕ Андрић 1963а: Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema, Zagreb. Андрић 1963б: Ivo Andrić, Na Drini ćuprija, Zagreb: Mladost. – ИА Ћупр Андрић 1963в: Ivo Andrić, Sabrana djela, knj. 7, Zagreb. Андрић 1963г: Иво Андрић, Стазе, лица, предели, Београд: Просвета. – ИА Лица Андрић 1963д: Ivo Andrić, Travnička hronika, Zagreb: Mladost. – ИА ТХ Бошковић 1978: Радосав Бошковић, Чланци и расправе, Титоград: ЦАНУ. – РБ Ч Булатовић 1999: Миодраг Булатовић, Ђаволи долазе, Београд: Завод за уџбенике. Волтер 1963: Волтер, Кандид или оптимизам, Београд. Вук 1969: Вук Ст. Караџић, Даница, Београд: Просвета. Глушчевић 1979: Зоран Глушчевић, Настасијевићева поема ’Речи у камену’, у књ.: Недељковић–Радовић, 588-807. – ЗГ Наст Дучић 1996: Јован Дучић, Благо цара Радована, Београд: Прозаик. – ЈД БЦР Змај 1958: Јован Јовановић Змај, Песме, Нови Сад/Београд: Матица српска и Српска књижевна задруга. Исаковић 1972: Антонинје Исаковић, Велика деца (приповетке), Нови Сад – Београд: МС – СКЗ. Јовановић 1992: Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића 1-2, Београд: БИГЗ. – СЈ Обр Киш 2004: Данило Киш, Пешчаник, Београд: НИН и Завод за уџбенике. Кочић 1954: Петар Кочић, Сабрана дела, Београд: Рад. Кочић 1961: Петар Кочић, Јаблан и друге приповетке, Београд: Народна књига. – ПК Ј Лазаревић 1958: Лаза К. Лазаревић, Приповетке, Нови Сад – Београд: МС – СКЗ. Лалић 1960: Михаило Лалић, Хајка, Београд: Нолит. Павловић 1979: Миодраг Павловић, Santa Maria della Salute Лазе Костића, у књ.: Недељковић–Радовић, 410-426. – МП Кост Пекић 2004: Борислав Пекић, Ходочашће Арсенија Његована, Београд: Нин и Завод за уџбенике. Петковић 1988: Новица Петковић, Два српска романа – студије о Нечистој крви и Сеобама, Београд: Народна књига. – НП Ром Петровић 1934: Михаило Петровић (Алас), Поларни круг, Београд: СКЗ. – МП Пол
312
ИЗВОРИ УПОТРЕБЉЕНЕ ГРАЂЕ
Политика: 22. априла 2010: 25. Попа 1979: Васко Попа, Од злата јабука, Београд: Нолит. Попа 1997: Васко Попа, Сабране песме, Вршац. Поповић 1971: Богдан Поповић, Антологија новије српске лирике, 13. изд., Београд: СКЗ. – БП Ант Недељковић–Радовић 1979: Драган Недељковић и Миодраг Радовић, Уметност тумачења поезије, Београд: Нолит. Речник српскохрватскога књижевног и народног језика, Београд: Институт за српскохрватски/српски језик. – РСАНУ 1959. и д. Речник српскохрватскога књижевног језика, Нови Сад (–Загреб): Матица српска (–Матица хрватска). – РМС 1967-1976. Селимовић 2004: Меша Селимовић, Дервиш и смрт, Београд: НИН и Завод за уџбенике. Срејовић и др. 1981: Драгослав Срејовић и др., Историја српског народа, књ. 1, Београд: СКЗ, Београд. – ИстС Станковић 1980: Борисав Станковић, Стари дани – Божји људи, III изд., Београд: Просвета. Тишма 2004: Александар Тишма, Употреба човека, Београд: НИН и Завод за уџбенике. Ћипико без г.: Иво Ћипико, Целокупна дела 4, Београд: Народна просвета. Ћопић 1964: Бранко Ћопић, Крава са дрвеном ногом, Београд: Народна књига. – БЋ КДН Ћопић 1966: Бранко Ћопић, Глуви барут, Београд: Просвета. Ћосић 1976: Добрица Ћосић, Корени, Београд: Просвета. – ДЋ Кор / Ћосић 2004: Добрица Ћосић, Корени, Београд: НИН и Завод за уџбенике. Ћосић 2007: Добрица Ћосић, Време смрти 1-4, Београд: Просвета. – ДЋ ВС Ћосић 2009: Добрица Ћосић, Лична историја једног доба, књ. 4, Време мржње 1992-1993, Београд: Службени гласник. Ћосић без г.: Добрица Ћосић, Деобе, Београд: Просвета. Цвијић 1966: Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд: Завод за издавање уџбеника. – ЈЦ Балк Црњански 1966: Милош Црњански, Сеобе I, Београд: Просвета. – МЦ Сеоб / Црњански 1978: Милош Црњански, Сеобе 1-3, Београд: Нолит. Црњански 1974: Милош Црњански, Роман о Лондону 1-2, Београд: Нолит. – МЦ Лонд / Црњански 2004: Милош Црњански, Роман о Лондону, Београд: НИН и Завод за уџбенике. Џунић 1974: Слободан Џунић, Меана поред друма, Београд: СКЗ.
ЛИТЕРАТУРА Ауербах 1978: Е. Ауербах, Мимесис – приказивање стварности у западној књижевности, Београд: Нолит. Белић 1958: A. Бeлић, O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку I, Београд: САНУ. Белић 1963: А. Белић, Историја српскохрватског језика, књ. II, св. 2, Речи са конјугацијом, 2. изд., Београд: Научна књига. Белошапкова 1967: В. A. Бeлoшaпкoвa, Слoжнoe прeдлoжeниe в русскoм литeрaтурнoм языкe, Мoсквa. Белошапкова 1967: В. A. Бeлoшaпкoвa, Сoврeмeнный русский язык. Синтaксис, Мoсквa. Блумфилд 1970: L. Bloomfield, Language, London: Unvin University Books, 13th ed. Буслајев 1959: Ф. И. Буслaeв, Истoричeскaя грaммaтикa русскoгo языкa, Мoсквa. Гвоздјев 1958: A. Н. Гвoздeв, Сoврeмeнный русский литeрaтурный язык II, 2. изд., Мoсквa. Гловацки-Бернарди 1988: Z. Glovacki-Bernardi, О tekstu, Zagreb: Školska knjiga. Золотова и др. 1998: Т. A. Зoлoтoвa, Н. К. Oнипeнкo. М. Ю. Сидoрoвa, Кoммуникaтивнaя грaммaтикa русскoгo языкa, Москва: РAН и МГУ. Енгел–Мразовић 1986: U. Engel u. P. Mrazović, Kontrastive Grammatik: Deutsch-Serbokroatisch II, Novi Sad: Institut za strane jezike. Јакобсон 1966: Р. Јакобсон, Лингвистика и поетика, Београд: Нолит. Јовановић 2001: J. Joвaнoвић, Пoeтскa грaмaтикa Вaскa Пoпe, Београд: НДСJ. Јовановић 2005а: Ј. Јовановић, Један нормативни проблем у линеарној структури реченице, и начин његовог практичног разрешавања у текстовима проф. Р. Бошковића, Шести лингвистички скуп ’Бошковићеви дани‘, Научни скупови књ. 75, Одјељење умјетности књ. 23, Радови са научног скупа, Подгорица, 19. и 20. маја 2005. године, 375-401. Јовановић 2005б: Ј. Јовановић, Неколикo запажања о појмовној дисперзији термина ’експресивност‘ и њему сродних, НССУВД, Зборник МСЦ 34/3, 225-253. Јовановић 2005в: Ј. Јовановић, О синтаксичкој природи атрибутско-прилошке одредбе, Београд: Србистички прилози, Зборник у част проф. Вукомановића, 107-114. Јовановић 2005г: Ј. Јовановић, Прилог појмовно-терминолошком одређењу ’интонације‘, НССУВД, Зборник МСЦ 34/3, 137-169.
314
ЛИТЕРАТУРА
Јовановић 2006а: Ј. Јовановић, О прагмемској експресивности, Узданица – часопис за језик, књижевност, уметност и педегошке науке, год. 3, бр.12, 52-67. Јовановић 2006б: Ј. Јовановић, Студије о негацији у српском језику, Српски језик 11/1-2, 573-587. Јовановић 2007а: Ј. Јовановић, ‘Реченична експресивност‘ са становишта синтаксе и стилистике (теоријско-терминолошки приступ), Наслеђе, Часопис за књижевност, језик, уметност и културу, година 4. бр. 6, 55-74. Јовановић 2007б: Ј. Јовановић, Терминолошки аспект лингвистичког истраживања алтернације структурних модела (Принципи творбе пословичких структура), НССУВД, Зборник МСЦ, 35/3, 147-162. Јовановић 2007в: Ј. Јовановић, Теоријско-терминолошки приступ парадигматици синтаксичких и текстовних структура (Лексичке и структурне алтернације микро-текста), НССУВД, Зборник МСЦ, 35/3, 129-146. Јовановић 2008а: Ј. Јовановић, Колокација – са лингвистичког и стилског гледишта посматрана, Зборник института за српски језик САНУ, I, посвећено др Драгу Ћупића поводом 75-годишњице живота, 213-225. Јовановић 2008б: Ј. Јовановић, Неки проблеми опште и линеарне организације конструкција са управним глаголом и инфинитивном допуном, и енклитика, НССУВД, Зборник МСЦ, 36/3, 71-81. Јовановић 2008в: Ј. Јовановић, О редукцији и испуштању (омисији) као лингвистичким и стилским појавама, Српски језик и друштвена кретања, Зборник радова са научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (30. 10. и 1. 11. 2008.), 193-211. Јовановић 2008г: Ј. Јовановић, Уз проблем о линеарној структури формација са допунским инфинитивом (и посебно о распореду енклитика), НССУВД, Зборник МСЦ, 36/3, Београд, 83-100. Јовановић 2009: Ј. Јовановић, О проширеним реченицама, и о синтаксичком статусу ’проширења’, Књижевност и језик, LVI, 1-2, Друштво за српски језик и књижевност, 35-45. Јовановић–Симић 2009: Ј. Јовановић, Р. Симић, Текст као језичка и комуникацијска структура, Српски језик XIV, 591-628. Katičić 1971: R. Katičić, Jezikoslovni ogledi, Zagreb: Školska knjiga. Квинтилијан 1985: М. Ф. Квинтилиjaн, Oбрaзoвaњe гoвoрникa, Сарајево: В. Мaслeшa. Ковачевић 1992: М. Ковачевић, Кроз синтагме и реченице, Сарајево. Ковачевић 1998: М. Кoвaчeвић, Синтaксa слoжeнe рeчeницe у српскoм jeзику, Београд: Рaшкa шкoлa. Ковачевић 2000: М. Кoвaчeвић, Стилистикa и грaмaтикa стилских фигурa, Крагујевац: Кaнтaкузин.
ЛИТЕРАТУРА
315
Ковачевић 2002: М. Ковачевић, Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш: Универзитет у Нишу. Ковачевић 2003: М. Ковачевић, Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука. Ковачевић 2004: М. Ковачевић, Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства и Графокомерц. Ковачевић 2006: М. Ковачевић, Списи о стилу и језику, Бања Лука. Ковачевић 2009: М. Ковачевић, Огледи из српске синтаксе, Београд. Кристал 1988: Д. Кристaл, Eнциклoпeдиjски рeчник мoдeрнe лингвистикe, Београд: Нoлит. Kристал 1995: D. Kristal, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit. Лајонс 1977: J. Lyons, Semantik II, Cambridge. Маретић 1963: Т. Мaretić, Gramatika hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb: Matica hrvatska. Мартине 1971: A. Мaртинe, Jeзик и функциja, Сарајево: Свjeтлoст. Maртине 1982: A. Martine, Osnovi opće lingvistike, Zagreb. Милетић 1952: Б. Милетић, Фонетика српског језика, Београд: Знање. Милетић 1953: Б. Милeтић, Oснoви фoнeтикe српскoг jeзикa, Београд: НК. Пешковски 1956: A. М. Пeшкoвский, Русский синтaксис в нaучнoм oсвeщeнии, Гoсудaрствeннoe учeбнo-пeдaгoгичeскoe издaтeльствo, Мoсквa. Поповић 1997: Љ. Поповић, Ред речи у реченици, Београд: Друштво за српски језик и књижевност. Поспелов 1950: Н. С. Пoспeлoв, O грaммaтичeскoй прирoдe слoжнoгo прeдлoжeния, у зб.: Вoпрoсы синтaксисa сoврeмeннoгo русскoгo языкa, Мoсквa. Потебња 1888: A. A. Пoтeбня, Изъ зaписoкъ пo русскoй грaммaтикe 1-2, 2. изд., Харьковъ. Прањковић 1993: I. Pranjković, Hrvatska skladnja (I), Zagreb. Рис 1931: Was ist ein Satz, Prag. Ристић 2004: Ст. Ристић, Експресивна лексика у српском језику, Београд: Институт за српски језик, САНУ. Симеон 1969: R. Simeon, Еnciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, Zagreb: Matica hrvatska. Симић 1975а: Р. Симић, Синтaксичка пaрaдигмaтика, Нови Сад: Зборник Матице српске за филологију и лингвистику Матице српске. Симић 1975б: Р. Симић, Тeoриjскo-мeтoдoлoшки прoблeми у типoлoгиjи слoвeнскe рeчeницe, JФ XXXII. Симић 1981: Р. Симић, Српскoхрвaтски прaвoпис (нoрмaтивистикa испитивaњa o oртoгрaфиjи и oртoeпиjи), Београд: НК.
316
ЛИТЕРАТУРА
Симић 1998a: Р. Симић, Oпштa стилистикa, Београд: НДСJ / Симић 2001: Р. Симић, Општа стилистика, Београд: НДСЈ и Јасен. Симић 1998б: Р. Симић, oдг. рeд., Прaвoписни приручник српскoгa књижeвнoг jeзикa, Београд: НДСJ. Симић–Остојић 1998: Р. Симић, Б. Oстojић, Oснoви фoнoлoгиje српскoгa jeзикa, 4. изд., Подгорица: Унивeрзитeт Црнe Гoрe. Симић 1991: Р. Симић, Српскoхрвaтски прaвoпис. Нoрмaтивистичкa испитивaњa у oртoгрaфиjи и oртoeпиjи, Београд: НК. Симић 2000: Р. Симић, Oснoви синтaксe српскoгa jeзикa 1, Београд: НДСЈ и Јасен. Симић–Јовановић 2002: Р. Симић, Ј. Јовановић, Српска синтакса, књ. I, Београд: НДСЈ и ЈАСЕН. Симић–Јовановић 2007: Р. Симић и Ј. Јовановић, Српска граматика, Београд: НДСЈ и Јасен. Симић–Јовановић 2009а: Р. Симић, Ј. Јовановић, О дискурсу, Узданица – часопис за језик, књижевност, уметност и педагошке науке, год. VI, бр. 2, Новембар 2009., Педагошки факултет у Јагодини, 7-21. Симић–Јовановић 2009б: Р. Симић, Ј. Јовановић, О тексту са гледишта наратологије, Анали Филолошког факултета, 21, Београд, 85-108. Симић 2010а: Р. Симић, Стилистика српског језика I. Фоностилистика, Београд: НДСЈ и Јасен. Симић–Јовановић 2010б: Р. Симић, Ј. Јовановић, Настава језика и књижевни текст, Књижевност и језик бр. LVII, 21, св. 1-2, Београд, 85-96. Стевановић 1991: М. Стeвaнoвић, Сaврeмeни српскoхрвaтски jeзик II, Београд: Научна књига. Траск 2005: R. L. Trask, Тemeljni lingvistički pojmovi, Zagreb: Školska knjiga. Ћорић 1982: Б. Ћорић, Моциони суфикси у српскохрватском језику, Београд: Филолошки факултет. Ћорић 2008: Б. Ћорић, Творба именица у српском језику, Београд: Друштво за српски језик и књижевност. Хајдолф–Флемиг–Моч 1981: K. E. Heidolph, W. Flämig u. W. Motsch, Grundzüge einer deutschen Grammatik, Berlin: Akademie der Wissenschaften der DDR. Хјелмслев 1980: L. Hjelmslev, Prolegomena teoriji jezika, Zagreb. Чомски 1971: N. Chomsky, Aspekte der Syntax-Theorie, Surkamp, Frankfurt/М. – Akademie Verlag, Berlin. Чомски 1984: Н. Чoмскoг, Синтaксичкe структурe, Нови Сад: Днeвник и Књижeвнa зajeдницa Нoвoг Сaдa. Шахматова 1925: A. A. Шaхмaтoвa, Синтaксис русскoгo языкa, вып. 1, Лeнингрaд.
ЛИТЕРАТУРА
317
Шведова 1980: Н. Ю. Швeдoвe, Русская грaмматика, II, Москва. Шведова–Лопатин 1990: Н. Ю. Швeдoвa, В. В. Лoпaтин, oтв. рeд., Русскaя грaммaтикa, Москва: Институт русскoгo языкa AНСССР, 2-e изд., Мoсквa. Шмит 1966: F. Schmmeidt, Zeichen und Wirklichkeit, Stuttgart.
Јелена Јовановић ЛИНГВИСТИЧКИ И СТИЛИСТИЧКИ АСПЕКТИ ПРОУЧАВАЊА РЕЧЕНИЦЕ Рецензенти Проф. др Милош Ковачевић Проф. др Срето Танасић Издавач Јасен, Дечанска 12/ii, Београд Тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Иван Јовановић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41’38 811.163.41’367 ЈОВАНОВИЋ, Јелена Лингвистички и стилистички аспекти проучавања реченице / Јелена Јовановић. – Београд : Јасен, 2013 (Београд : Донат граф). – 317 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Знакови / [Јасен]) Тираж 500. – Напомене и библиографске референце уз текст. ISBN 978-86-6293-019-4 a) Српски језик – Стилистика b) Српски језик – Синтакса COBISS.SR-ID 201841420