Nebriga o jeziku by IK Jasen

Др Радомир Животић НЕБРИГА О ЈЕЗИКУ И ПОЛИТИЧКО ОПШТЕЊЕ

Др Радомир Животић

НЕБРИГА О ЈЕЗИКУ И ПОЛИТИЧКО ОПШТЕЊЕ

Београд, 2013

Библиотека Знакови Др Радомир Животић НЕБРИГА О ЈЕЗИКУ И ПОЛИТИЧКО ОПШTEЊЕ Рецензенти Проф. др Радоје Симић Проф. др Милош Ковачевић издавач НК Јасен, Дечанска 12/II Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Иван Јовановић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500 © НК Јасен ДОО © Др Радомир Животић

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије 811.163.41 81:323.1 81’27 012 Животић Р. ЖИВОТИЋ, Радомир, 1937– Небрига о језику и политичко општење / Радомир Животић. – Београд : Јасен, 2013 (Београд : Донат граф). – 256 стр. ; 24 cm Тираж 500. – Белешка о аутору: стр. 255–256. – Регистар. – Библиографија: стр. 240–243. – Библиографија Радомира Животића (ужи избор): стр. 244–254. ISBN 978-86-6293-009-5 a) Српски језик b) Језик – Нација c) Социолингвистика COBISS.SR-ID 197194508

П о с в е ћ е н о ПРОФ. ДР БРАНИВОЈУ ЂОРЂЕВИЋУ поводом годишњице рођења 1924–2014.

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика.” (Из Хиландарске повеље, Завештање Стефана Немање) „…Ми смо рекли да је најбољи, јер је најубедљивији, ЈЕДНОСТАВАН стил. Али морам одмах додати да је једноставан стил и најтежи стил. То знамо сви, али не знамо да дођемо до те, на изглед тако просте, а у ствари тако тешко доступне једноставности. Гогољ је рекао дивну реч: „До једноставности треба нарасти.” Иво АНДРИЋ („Историја и легенда”) „Интериоризација тековина цивилизације у савременом наставном, васпитном, образовном процесу услов је развитка личности. Социјализација тај развитак отвара, подстиче, али и лимитира, усмерава, али и рестригира, а цео процес се, упркос његовој егзактној и вредносној експликацији, карактерише својеврсном принудом.” „Просветни преглед”, В. Милановић, 6. април 1979. ЗАПОВЕСТИ КНЕЗА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА У ИЗРАДИ ЗАКОНА: - Оћу, да се из закона изостави што је год излишно и опширно. - Оћу, да се гради смисао и члан закона по разуму, разговетно и јасно. - Оћу, да се све стране речи сасвим изоставе, и нека се траже српске. - Оћу, да се нове речи, најпре, опишу па онда употребе. ПОЛИТИКА, 6. и 7. јануар 2013, стр. 12.

Порука аутора (lat. аuctor – писац): Ко прочита ову књигу – кајаће се, ко је не прочита – још више ће се кајати!

СКРАЋЕНИЦЕ ОК В НК БГ НВ НЈ Г УД С АПС П Г НП ПП ССМ СЈ З КП Б ЕП Н С З ОН СТ М СР КН МА Д

= = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = = =

Отрок ин књига, Марибор Венац, Горњи Милановац Научна књига, Београд Багдала, Крушевац Настава и васпитање, Београд Новости из Југосла вије Гороцвет, Јагодина Умјетност и дијете, Згб Седмица, Смедерево Актуелна питања социјализма Политика, Београд Галаксија Нови правопис Просветни преглед, Постојећи правопис Српска слободарска мисао Српски језик, Београд Здравље, Зајечар Култура полиса, Нови Сад Борба, Београд Експрес Политика, Бгд. Новинарство, Београд Студент, Београд Здраво, Београд Омладинске новине, Бгд. Став, Нови Сад Младост, Београд Српска реч, Београд Књижевне новине, Београд Монс Ауреус, Смедерево Детињство, Нови Сад

Садржај УВОДНЕ НАПОМЕНЕ �� 13 I ЈЕЗИК И НАЦИЈА �� 19 1. Настанак човека и језика �� 19 2. Језик и говор �� 20 3. Језик и национална самобитност �� 22 II ГЕОПОЛИТИКА, ГЛОБАЛИЗАМ И ЈЕЗИК �� 25 1. Шта су геополитика и глобализам? �� 25 2. Глобализам, национални језик и култура �� 27 3. Деца – прва жртва глобализма �� 28 4. Свет не зна за народности већ за националне мањине �� 32 III НАСТАНАК И РАЗВИТАК СРПСКОГ ЈЕЗИКА �� 38 1. Име народа и језика �� 38 2. Српскохрватски језик �� 40 3. Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика �� 41 4. Српски језик опет �� 48 5. Слово о српском језику �� 48 6. Писма српског језика: глагољица, ћирилица, латиница �� 49 а) Глагољица �� 49 б) Ћирилица �� 50 в) Латиница �� 51 г) Благо почива на писму �� 52 д) Срби у Хрватској, народи у БиХ �� 54 IV ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА �� 56 1. Вук – родоначелник српског правописа �� 56 2. Појава нових правописа �� 59 3. Р. Животић: Критички о новом правопису �� 64 4. Нико као Срби – два писма �� 73 5. Српски језик и писмо у вакууму �� 75 V КОМУНИКАЦИЈА И ЗДРАВЉЕ �� 79 VI ОДБРАНА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА �� 90 1. Језички империјализам у средствима обавештавања �� 90 2. Језик не признаје границе, „царине” и законе ��92 3. Унутрашњи „паметњаковићи” �� 93 4. Новинари гори од политичара �� 95 5. Ко квари српски књижевни језик �� 98

Садржај

VII УСТАВ И ЈЕЗИК �� 100 1. Мало Езоп – мало политика �� 100 2. Без личне интерпретације �� 100 3. Бежање од истине �� 101 4. Норме или политички прогласи �� 102 Шума прописа �� 103 Инфлација речи �� 103 Понављање начела �� 105 Преопширни закони �� 106 5. Нужна језичко-стилска побољшања �� 107 VIII ЛОШИ НОВИНАРИ КВАРЕ СРПСКИ ЈЕЗИК �� 111 1. Тито о изражавању новинара �� 111 2. О етици писане речи �� 115 3. Стил и језик у ваљевској штампи �� 120 4. У рату прво страда истина �� 126 5. (Не) култура дијалога на телевизији Србије �� 130 6. Комуникативна и естетичка функција вулгаризама �� 141 IX ГРАДИТЕЉИ ЈЕЗИКА И САВРЕМЕНИ ФОЛИРАНТИ �� 147 а) Др Бранивој Ђорђевић �� 148 б) Др Радослав Јосимовић �� 151 в) Савремени фолиранти �� 153 II део ПОЛИТИЧКО ОПШТЕЊЕ I Како говоре политичари? �� 161 II ПОЛИТИЧКИ ГОВОР РАДОМАНА БОЖОВИЋА „КИША ОКО КРАГУЈЕВЦА” �� 174 1. Политички слоган и комуникација �� 178 2. Време политичког афоризма �� 184 III КУЛТУРА ПОЛИТИЧКОГ ОПШТЕЊА 1. Шта је политика? �� 190 2. Шта је успешна политичка комуникација �� 191 3. Облици политичке комуникације �� 193 4. Говор и психа �� 196 5. Трема и страх �� 198 6. Понашање политичког говорника �� 199 7. Концентрација говорника �� 202 8. Рад с микрофоном �� 203

Садржај

9. Представљање говорника �� 204 10. Ословљавање говорника �� 205 11. Говорити не значи читати �� 208 12. Манипулације политичким говором �� 210 IV ПОСЕБНИ ОБЛИЦИ ПОЛИТИЧКОГ ОПШТЕЊА 1. Поздравни говор �� 218 2. Изјава �� 219 3. Конферанса �� 220 4. Разговори у студију �� 220 5. Интервју ��221 6. Честитка �� 223 7. Летак �� 225 НАЧЕЛА ПОЛИТИЧКОГ ОПШТЕЊА (Уместо закључка) �� 228 ИНДЕКС ИМЕНА �� 235 ЛИТЕРАТУРА (Ужи избор) �� 240 Прилог БИБЛИОГРАФИЈА РАДОМИРА ЖИВОТИЋА �� 244 БЕЛЕШКА О АУТОРУ �� 255

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ Ова студија (lat. studium) посвећена је заштити, очувању и развијању српског књижевног језика и писма ћирилице. Њоме се критичким језичко-стилским анализама показује и доказује незавидно стање нашег језика и писма као последица спољних чинилаца (геополитика, глобализам, духовни империјализам…) и унутрашњих узрока (небрига, помодарство „идеализација туђег”, псеудонаучност, робовање англицизмима…). Против спољних утицаја морамо јачати националну свест, исказивати одлучност, знање и спремност за очување националне самобитности. Поистовећивање народа с језиком и писмом, историјски, теоријски и практично – одувек је била најзначанија цивилизацијска тековина и потврда националног идентитета. Против домаћег зла морамо јачати: свест o вредностима, природи, духу и лепоти нашег књижевног језика; уместо некритичког преузимања туђег – брига за чистоту сопстеног језика; граматичку правилност против небриге; знањем и љубављу залагати се за доследну примену нашег националног писма ћирилице. Срби се свим средствима морају борити против штетних страних утицаја залагањем за потврду националних вредности. Ауторово просрпско залагање није грех и не угрожава општу идеју о мултикултуралности. Студију чине изворни чланци претежно објављивани у научним и стручним часописима и у штампи уопште и то у разним временима (овде су први пут у форми књиге). Аутор их представља без икаквих измена, јер би уношење ма и најмањих исправки значило и брисање времена. Лингвостилистичком анализом и синтезом у њима се на критички начин аргументовано расправља о стању српског књижевног језика и писма, утврђују огрешења и предлажу побољшања. О неким појавама било је неопходно износити и историјске податке, али се аутор трудио да читаоце не замара превише „грешницима”. Пажљивим језичко-стилским расправама аутор се залаже за чистоту језика, граматичку правилност, стилску коректност и функционалност. Проучавање је с разлогом обухватило писано и говорно изражавање. Синтеза о стању језика и писма такође подразумева оба вида изражавања.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Српски језик и писмо нико нам није поклонио ни силом натурио – па да га се лако одричемо и о њему не бринемо. То је аманет (тур. – залога) наших предака који су у њему уткали своју прошлост, своје животе, страдања и надања, знања и веровања, заблуде и грехове. Језик и писмо сваке нације је огледало културе и најбоља залога будућности. Језик и писмо су највеће вредности сваке нације, мада има и оправданих случајева замене сложених и тешких писама једноставнијим и савршенијим (Румунија је 1860. године уместо ћирилице увела латиницу; Турска је, у склопу реформи Кемала Ататурка, 1928. године увела латиницу…). У језику се садржи прошлост народа: настанак и развитак народа, селидбе, историјски догађаји, култура, веровања, обичаји, традиција, ратови за слободу, буне и устанци, тамновања у ропству и наметање речи из језика освајача…И кад се поруше трагови о грађевинама, о уметности и научним проналасцима, забораве приче о ратовима и страдањима – у речима језика сваког народа биће сачувано неизбрисиво сведочанство о њиховом бивствовању, трајању и одрживости. Језик је најважније обележје нације: док траје језик – трајаће и нација; кад нестану људи који говоре тим језиком – духовно поробљавање је потпуно. Колико ли је народа изумрло, претопило се у друге нације, колико ли је језика нестало с изумирањем народа?! Колико ли је ратова вођено за очување сопственог језика?! То је зато што су речи у језику бесмртне, што надживљавају све генерације и што свака генерација оставља сведочанство у језику о свом бивствовању. Дакле, језик и писмо су неизмерне вредности – о њима треба бринути, чувати их и неговати, развијати и усавршавати. Ово посебно важи у садашње време опште кризе и најподмуклијег духовног империјализма. Ко не говори својим језиком и не служи се својим писмом јесте „дрво без корена”, потпуно је обезглављен, потчињен и унижен. Неодговоран однос према језику и писму може се означити синонимима: немар, немарност, немарљивост, немарење, аљкавост, нехат, непоштовање значаја језика и писма…Аутор се одлучио за нашу реч НЕБРИГА верујући да је свакоме разумљива. Такође се намучио и са називом „политичко општење” уместо вишезначног

Уводне напомене

„политичка комуникација”. У текстовима се ипак задржало данашње „комуникативан”, јер у нашем језику од глагола „општити” не постоји прихватљив облик придева. Не улазећи у расправу о томе да ли је језик божански дар, или производ човека и друштва, како се преносио (трговином или ратовима, наметао силом…), како су се поједини језици развијали са економским снажењем народа, својом моћи издвајали и постајали „светски”, „дипломатски” – од настанка језика до данас сви освајачи су истицали да је за одрживост сарадње и опстанка поробљеног народа нужан „заједнички језик”, тј.језик поробљивача. Енглеске колоније су чиниле готово пола света, многи народи су стекли своје државе и слободу, али трагови наметнутог енглеског језика опстају и данас и као да се не могу лако искоренити (ово се односи и на друге језике колонијалних сила: француски, немачки, шпански…). Међусобни утицаји језика се не могу искључити, као ни утицаји више развијених на мање развијене језике. У једној социолошкој студији се тврди да само снажни и развијени језици могу утицати на друге, али и од других примати утицаје. Сматра се да је чистота језика очувана ако су стране речи заступљене до 3%, али данас и у неким значајним језицима (руски, на пример) има више од 2О% страних речи. У српском језику смо такође претерали са употребом страних речи (по истраживању из осамдесетих година прошлога века око 15%, нарочито у штампи и политичком општењу). Ова студија управо о томе уверљиво говори, али и о штетности ове појаве, о узроцима и последицама. Најутицајнији језик у свету је данас енглески, а то је био и у време колонијализма. Англицизми и латиница су данас највећа претња очувању српског језика и писма ћирилице. Називи фирми на страним језицима и латиницом преплавили су улице српских градова и то се мора спречавати свим средствима. Научним и стручним часописима такође прети најезда енглеског језика и писма. У име чега се Срби одричу својих највећих националних вредности?! Енглези су, историјски посматрано, арогантан и препотентан народ. У прошлости су често били агресори (отимање територија, поробљавање народа, наметање своје културе и обичаја, а нарочи-

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

то језика и писма). Као колонијална сила (држали око пола света) са територија потчињених народа извлачили су природна богатства, богатили се, а манипулисањем неистинама себе приказивали као демократе и добротворе. Кад нису могли да потчињавају и диктирају своју вољу војном силом, чинили су то прикривено, финансијски (Срби после више од пола века тек данас сазнају да су Енглези организовали 27. март 1941. године у Југославији, да су 2000. године у свргавању Милошевића плаћали демонстранте…, да су пактирали с Немцима и рушили СФРЈ, да су предњачили у бомбардовању Србије и отцепљењу Косова и Метохије без одобрења Савета безбедности ОУН. Довољно је да САД (говори се претежно „америчким енглеским”) прогласе „да у некој држави имају свој интерес” – и да одмах започну рат, свргавају власт, изазивају грађански рат и да је све то „америчка демократија”: Србија, Ирак, Египат, Либија, Авганистан, Сирија…Зар је онда чудно што се и много веће силе (Француска) бране на све начине од наметања енглеског језика и не прихватају „благодет”? Језички импријализам, а англицизми у томе предњаче, данас незадрживо уништава национални дух и културу. Младе генерације Срба олако примају све што је туђе (некритички, из моде, из заблуде…). Прихватају се чак и скраћенице којима је оптерећен енглески језик и који је већ постао нефункционалан за споразумевање. Да би се правилно схватио незавидан положај српског језика и писма ћирилице – аутор је у језичко-стилским анализама критички изразио свој однос према глобализму. Такође је конкретизовано и погубно стање аутора смутљиваца „новог правописа”. Забринутост се исказује и у настојању да се критички осуде сви који кваре српски језик и не примењују своје званично писмо ћирилицу. Превелики утицај енглеског језика не може се у будућности одржати. Сва царства су се баш на врхунцу своје моћи распадала. Можда ће „царство енглеског” бити замењено неким од језика земаља БРИК – а (Бразил, Русија, Индија, Кина)? Светски утицај имали су у науци, уметности и култури класични језици грчки и латински. Латински језик је највише утицао на развијање медицинских наука. У техничким наукама предња-

Уводне напомене

чили су енглески и немачки. Грци су посебно благотворно утицали на словенске језике, књижевност, уметност и културу уопште. Страних речи у нашем језику не можемо се ослободити, нити је то добро. Ако бисмо били националисти у језику по сваку цену – како би се језик развијао и богатио? Битно је да се стране речи прихватају с осећањем за меру и укус и да се при томе чувају природа и дух нашег језика. Ако морамо прихватати научне и техничке термине из свих језика – не морамо прихватати и њихову синтаксу. Дакле, увек се мора имати у виду чистота језика, али не без разлога прихватити пуризам. Свако претеривање, како је и Шекспир тврдио, обично промаши свој циљ. Иако је српска ћирилица и данас најсавршеније писмо на свету, огледало културе и хиљадугодишње прошлости Срба, непријатељи српског народа су се свим силама окомили да је униште и наметну хрватску латиницу. Тиме би се уништили трагови српског народа у Хрватској и у другим државицама на Балкану у којима још живе Срби. Ћирилица је званично писмо српског језика по Уставу (чл. 10), али је у пракси више заступљена латиница (државна администрација, називи фирми, установа, издаваштво, штампа, часописи, ТВ…), коју смо у време СФРЈ сматрали својим другим писмом. Бранитељи ћирилице биће охрабрени ако се ускоро донесе закон о употреби језика и писма. А опстанак српског језика зависи од лепоте и правилности у изражавању. И као што се „домовина брани лепотом” – српски језик и најсавршеније писмо ћирилица биће очувани ако се одупремо страним утицајима и наметањима, а језик обогаћујемо и усавршавамо. Очување и развијање српског књижевног језика и писма ћирилице зависи од оних који се њиме јавно служе: новинари, књижевници, политичари, наставници свих нивоа у образовању, судије и адвокати, књижевни критичари и лингвисти који, поштујући природу и дух нашег језика, треба да помажу научним усмеравањима. У заштити српског књижевног језика и писма ћирилице треба примењивати и законске одредбе (као што чине Французи), али су битне мере одлучност и достојанство које исказују Руси, Белоруси, Украјинци, Македонци, Бугари.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

У другом делу студије „Политичко општење” језичко-стилским и реторичким анализама аутор се залаже за културу политичког општења. Недвосмислено је указано, критички и на конкретним примерима, каква треба да буде политичка комуникација, али и на штетност манипулације политичким говором. Погубна мода да се превише говоре стране речи народу неразумљиве само је један од видова обмане. Политичари пре свих треба да се залажу за достојанство сопственог језика и писма. (Радознали читаоци у мом уџбенику „РЕТОРИКА И ПОЛИТИКА” моћи ће да уживају у анализама с коментарима политичких говора Винстона Черчила, Владимира Иљича Лењина, Јосипа Броза Тита, Михаила Горбачова и политичких лидера нашега доба – Слободана Милошевића, др Војислава Шешеља, Вука Драшковића, др Зорана Ђинђића). Овај део је посвећен побољшању новог политичког говора. Аутор

I JЕЗИК И НАЦИЈА 1. Настанак човека и језика Језик је одређиван као појам, узимајући у обзир логички садржај, јасност и тачност, у зависности од теме проучавања. Лингвисти, социолингвисти, психолингвисти, марксисти, антимарксисти… сви су овај појам тумачили из угла свог проучавања. Општа наука о језику је лингвистика, али данас колико имамо лингвиста – толико и одредница са ужим или ширим значењем овог термина. И поред свих значењских примеса, нико од научника не пориче да је језик најсавршеније средство споразумевања међу људима (осим других средстава споразумевања), да постоје разни језици готово приближно колико и народа (око 6 хиљада), да се језици стално развијају, обогаћују али и изумиру и да је језик (говорни и писани) својствен човеку, тј. производ друштва,а не неке натприродне силе. Људи се пре свега разликују по језику којим говоре (мада има и оних који се служе са више језика). У 20. веку владајућа теорија о настанку језика била је спонтана еволуција Чарлса Дарвина („О пореклу врста”) коју су нарочито прихватали безбожници, а сам Дарвин је веровао у „Творца”. Имануел Кант, творац идеализма, говорио је „…знам да Бог постоји”, а руски филозоф Николај Берђајев човека је сматрао узвишеним у сваком погледу (физиолошки, интелектуално, морално…) над свим што постоји „Постојање човека је доказ да Бог постоји”. Није случајно што су Енглези, кад се појавила Дарвинова теорија, први похрлили да на основу археолошких ископина доказују да је „homo sapiens” настао баш у Енглеској. Крајем 20. века, када је спонтано дошло до пропадања неких комунистичких држава тада водећих у свету, Дарвинова теорија, која је била под сумњом од самог настанка, утихнула је као немоћна да објасни настанак човека и тада се човечанство поново вратило тврдњи: „Нема ниједног научног доказа да Бог постоји, али нема ни да не постоји”. Заговорници тврдње да је Бог створио човека позивали су се на почетак „Светог је-

I JЕЗИК И НАЦИЈА

ванђеља по Јовану”, глава 1. „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч” (стр. 151). Дакле, присталице овог веровања налазили су упориште у тврдњи да је човек настао по Божјој промисли и да је Бог створио човека „према свом обличју” (видети „Стари завет”). Уз ову тврдњу складно иде мисао Светог Василија Великог „Бог који нас је створио дао нам је моћ говора како бисмо једни другима узајамно откривали оно што наше срце хоће”. А. Белић, до данас наш најпознатији лингвист („О ЈЕЗИЧКОЈ ПРИРОДИ И ЈЕЗИЧКОМ РАЗВИТКУ”, Београд, 1941, 1959) оригинално помирује дијалектичко и идеалистичко схватање о језику. „И поред своје материјалне стране, језик је ипак нематеријалан. Зато је језик скроз духовна творевина и поред тога што се она заодева звуцима који у различитим скуповима и комбинацијама постају њен израз”. Белић тврди да се језик развија, да је производ говора и да „једина сталност у језику јесте промена”. Он објашњава да је језик психофизичке природе, да је „духовна творевина, а не жив организам”; „духовни свет човекове свести, та духовност више врсте, непосредни је услов сваког физичког стварања. Том својом цртом одваја се људски језик од свих других начина изражавања својствених животињским језицима”. Дакле, наука је и данас немоћна да са сигурношћу објасни настанак човека и језика. О појмовним разликама између језика, говора и мишљења опширније сам говорио у књизи „Изражавање новинара” (Београд, 2001, стр. 16–17). Овде се с разлогом само указује на два вида језика: говорни и писани. Многи лингвисти су своја проучавања управо почињали утврђивањем појмовних разлика.

2. Језик и говор У лингвистици постоји појмовна разлика између језика и говора. Језик је, почев од Фердинанда де Сосира, углавном објашњаван као „скуп апстрактних ознака”, „скуп језичких средстава (гласова, речи, наставака…) и одређени систем фонетских, морфолошких и синтаксичких законитости у вези са употребом тих средстава”. И језик и говор су повезани са мишљењем; језик је материјалан, а ми-

2. Језик и говор

сли немају својство материје; иако су се упоредо развијали и то под међусобним утицајима (јединство мишљења и изражавања произилази из њиховог узајамног односа) – језик и мишљење нису истоветни појмови. Форме мишљења и изражавања се не подударају, јер је однос мисли и говора врло сложен, а о чему постоје бројне теорије (данас је још важеће марксистичко схватање да језик и мишљење „ипак чине конкретно али веома сложено јединство”. Од бројних тврдњи наводимо само неколико. „Језик је израз мишљења, а мисли су садржај елемената и израза језичких” (Богдан Шешић: ОСНОВИ ЛОГИКЕ, Научна књига, Београд, 1977, стр. 32). Занимљиво је и психолошко тумачење Лава Виготског (МИШЉЕЊЕ И ГОВОР) да је мисао увек целина, а да се говор може разлагати на мање јединице: синтагме, групе речи, слогове, гласове…; да се мисао рађа из „мотивационе сфере свести” и да се у речима тек делимично остварује. Однос између мишљења и изражавања разликује се и да ли је реч о говору усменом или писаном. Никоме од лингвиста не пада на памет да пориче да се усмени и писани говор прожимају, да међусобно утичу, али и да „говорним изражавањем најбоље исказујемо своје мисли и емоције”, да „језик живи у говору”, а да је говор „кључ писаног језика и да му претходи”, као и да „писмо постоји само да представи говор” – да је само његова симболична ознака. Мишљење Достојевског да је писани говор „најречитији, најтачнији и најразвијенији вид говора” заснива се на чињеници да у писању немамо саговорника, не чујемо његове речи, не учествују невербална средства изражавања (гестови, мимика и сл.) и зато се трудимо да своје мисли и осећања прецизно изражавамо. Говор и психа човека су узајамно повезани („Проговори па да те упознам ко си!”). Зато је и Плеханов прихватао тврдњу Достојевског да је писани говор развијенији од говорног преношења порука које се одвија у целини (контексту) и уз присуство и учешће саговорника. Достојевски је давао предност говору јер се „све мисли и емоције могу изразити једном речју у контексту говорник – саговорник”, а Константин Станиславски је то практично показао на аудицији за глуму изговарајући „Сегодня вечером!” на четрдесетак варијација (variatio, lat., различитост).

I JЕЗИК И НАЦИЈА

Предраг Милојевић, наш најдуговечнији новинар, најзад, на основу искуства исказао је врло занимљиве и тачне мисли о говору (КАЖЕМ ЈА СЕБИ): Реч чини човека; Човек је једино живо биће које језиком може да се искаже по добру и злу; Енглези и Американци су два народа које раздваја један језик. Говоре исти језик, али се по њему разликују (мисоа Б. Шоа); Немцу се коса диже на глави кад слуша Швајцарца како говори „свој немачки”; Реч има моћ: Маркс је пером и мастилом више изменио свет од свих војсковођа; Емил Зола је речју „Оптужујем” променио стање у Француској; кратко али дубоко мисаоно говорили су Черчил, Горбачов, Декарт, Емерсон, И. Еренбург…; Макијавелијев пример је поучан, јер је он у трактату „О ВЛАДАРУ” говорио да се влада преваром, насиљем, лицемерством, агресивношћу, улагивањем непријатељу и подваљивањем пријатељу…Дакле, и усмена реч обавезује, мада су Латини оставили супротну поруку „Verba volant, scripta manent!”.

3. Језик и национална самобитност (identitet, lat.,

истоветност, потпуна подударност) Језик је одувек био симбол националне самосталности и слободе. То је најосетљивији елеменат националног питања, јер му се придаје идеолошка, политичка, социјална, културна и уметничка вредност. Под појмом „народ” подразумевамо ширу заједницу, а НАЦИЈА означава политичку заједницу једног етноса, виши степен организовања у форми државне организације, друштвено – економску и културну заједницу. Општа обележја нације су: заједничко порекло, историја, раса, територија, религија, обичаји, веровања, култура, језик – а све то је садржано баш у језику. „Говор у човеку сабирно је место свих знања”. Да је језик најбољи показатељ опстанка нације сведочи чињеница да са изумирањем језика нестаје и нација (многи језици су изумрли; у Швајцарској данас староседеоци говоре ретороманским језиком тек 1%, али је обавеза да се и на њему објављују закони; у Северној Ирској ирским се говори тек око 2%, али је то ипак обавеза да се и на њему штампају гласачки листићи. Да је језик један од битних конститутивних елемената нације, да се у језику огледају национална природа и дух доказује чињени-

3. Језик и национална самобитност

ца да се нација најчешће идентификује с језиком. Нација и језик се у срећним околностима међусобно поистовећују. Идеално решење је кад једна нација има једну државу и један језик (Мађарска, Словенија, Чешка, Бугарска, Јапан, Русија, Кина, Словачка…). Једна нација може живети у три државе (Немци и немачки језик у три државе: Немачка, Аустрија, Швајцарска). У једној држави могу се наћи две нације и два језика (У Белгији живе Фламанци који говоре фламанским и Валонци који говоре француским језиком. Због ове поделе и других политичких неслагања нису могли да оформе владу у 2011. години, тј. држава је била без владе дуже од годину дана). У Канади живе Канађани као једна нација (а говори се енглеским и француским језиком). У неким вишенационалним државама језик није предмет спорења (у Сингапуру се говори кинеским, малајским, тамилским и енглеским језиком). У Нигерији, која данас има више од 80 милиона становника, наводно, говори се око 200 језика (мислим да је реч о дијалектима). У великим државним заједницама с више нација обично језик најбројније нације има интегративну улогу (повезивање, очување целине, заједништва): руски језик у бившем СССР-у; у бившој СФРЈ ту интегративну функцију имао је српскохрватски или хрватскосрпски језик као највише заступљен на државној територији; у САД сви досељеници се асимилишу (утапају) у Американце и говоре енглеским језиком „у име западне демократије”, али Американци ову појаву у другим државама осуђују као национализам и шовинизам. Напомена: Иако Американци говоре енглеским језиком – они имају „Амерички речник енглеског језика”. С појавом колонијализма освојеним народима наметан је језик освајача. У Индији, која је дуго била енглеска колонија, званични језик је био енглески. Последице тог културног империјализма су огромне. Данас у Индији има 15 језика, званични државни језик је хинди (у), али се стварна комуникација у администрацији и војсци одвија на енглеском језику. Шпански освајачи су наметнули свој језик у низу држава у средњој и јужној Америци. Французи су то учинили у Алжиру, Тунису и Мароку. Португалија је такође на-

I JЕЗИК И НАЦИЈА

метала свој језик у освојеним земљама. Од оваквих поступака једино је Бугарска изузетак. (Данашњу територију Бугарске најпре су насељавали Трачани, а од седмог века словенска племена. Међутим, 679. године Бугари (Хунско – анагурско племе из Бесарабије) покоре Словене, али пошто су Словени били културнији и имали развијенији језик, а нешто и путем родбинских веза – за два века се Бугари претопе у Словене, а остане само име Бугари. То је јединствен случај у историји цивилизације да освајачи прихвате језик покореног народа. Да је језик пресудан за опстанак нације – тога је био свестан и Стеван Немања, оснивач прве српске државе. Његово Завештање налази се као мото ове књиге. У вишенационалним државним заједницама језик је често предмет спорења. Од колике је важности језик за националну самобитност – говоре бројни историјски догађаји. Због језика су вођени национални ратови. У Северној Ирској немири и данас трају, мада се ирским језиком служи данас мање од 2% становништва, јер већина говори енглеским. У бившем СССР-у било је око 130 језика, али се међунационално споразумевање обављало на најбројнијем – руском језику. Алзас и Лорен су покрајине у Француској, у њима се говори немачким језиком и стални су извор немира.Македонци су добили признат македонски језик тек с добијањем државе Македоније у оквиру СФРЈ 1945. године. У бившој СФРЈ политички наметнут српскохрватски или хрватскосрпски језик с ћирилицом и латиницом био је један од узрока раздора и пропасти заједничке државе. Најзад, између Енглеске и Француске вођен је стогодишњи рат од 1337. до 1453. године (116 година) за одбрану француског од наметања енглеског језика. Французи се и данас бране од утицаја енглеског, а боре за очување француског као националног језика. Језик није класна појава. Језик је социјална појава и најосетљивији елеменат националне самосвести. У њему се садржи све: традиција, вера, култура, обичаји, филозофија, етика, идеологије…у језику се огледа духовно богатство нације и отуда је његово очување битно за опстанак националног бића. (Опширније о овој теми: Ранко Бугарски: ЈЕЗИК У ДРУШТВУ, Просвета, Београд, 1986; Милорад Радовановић: СОЦИОЛИНГВИСТИКА, Бигз, Београд, 1979; Ранко Бугарски: ЈЕЗИК И ЛИНГВИСТИКА, Нолит, Бео-

БЕЛЕШКА О АУТОРУ Радомир ЖИВОТИЋ се родио 1937. године у Кнежици, Петровац на Млави. Гимназију је завршио у Петровцу, а Филозофски факултет (Југословенска књижевност и српскохрватски језик) у Београду 1960. године. На Филолошком факултету у Београду завршио је постдипломске студије (Примењена лингвистика и методика наставе, магистарски рад „Поезија за децу Драгана Лукића и могућности њене интерпретације у средњој школи”) и стекао академски степен магистра филолошких наука. Одбраном докторске дисертације на истом Факултету („Послератна репортажа и њене стилске одлике” добио научни степен доктора књижевних наука. Радио је као професор у Гимназији у Петровцу на Млави, био је професор и директор Гимназије „O. Прица” у Титовој Кореници, а годину дана и професор у Учитељској школи „Вук Караџић” на Убу. Од 1969. године ради на Факултету политичких наука у Београду. На новинарском смеру овог Факултета од 1978. године предаје СТИЛИСТИКУ И РЕТОРИКУ, а извесно време је изводио наставу и на предмету НОВИНАРСТВО У ШТАМПИ, НА РАДИЈУ И ТЕЛЕВИЗИЈИ. У звању је редовног професора на Универзитету у Београду. Упоредо с образовно – педагошким радом бавио се новинарством, књижевном критиком, есејистиком и лингвистичким проучавањима. Као новинар био је дописник „Чувара Јадрана” (Сплит), „Школских новина” (Загреб), ПОЛИТИКЕ (Београд), БОРБЕ (Загреб и Београд), „Личких новина” (Госпић), уредник у листовима „Наша Кореница” (Титова Кореница), „Новости из Југославије” (Београд), „Весник” (Уб, главни и одговорни уредник) и

256

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

објављивао репортаже, цртице, коментаре, извештаје, чланке, полемике и друге жанрове. Као новинар, најбољи дописник, похваљен је и награђен 1963. године. Књижевну критику и есејистику, научне и стручне радове из области новинарства, стилистике, реторике и лингвистике објављивао је у листовима (Школске новине, Борба, Политика, Просветни преглед…) и стручним и научним часописима (Књижевност и језик, Настава и васпитање, Српски језик, Отрок ин књига, Новинарство, Умјетност и дијете, Детињство, Актуелна питања социјализма…). Научни чланци су му објављивани у часописима, зборницима и читанкама. Објављивао је радове и на страним језицима: енглеском, француском, руском, словеначком, македонском. Претежно се бави дневном књижевном критиком. Држао је јавна предавања, говорио на радију и ТВ. Говори руски и француски, а служи се и македонским, бугарским и словеначким језиком. Као универзитетски наставник држао је предавања на Универзитету „ЛОМОНОСОВ” у Москви, на Високј политичкој школи у Алма – Ати, на Академији друштвених наука у Москви итд. (Библиографија Р. Животића износи више од 500 јединица, а у овој књизи сачињен је само ужи избор: књиге и студије, књижевност уа децу, књижевна критика, новинарство, политика, лингвистика и стилистика, реторика…). Овде нису обухваћени бројни новински радови: репортаже, цртице, чланци, извештаји, коментари… Као научник, критичар и истраживач бавио се лингвистиком, стилистиком и реториком , а највећи допринос је пружио у побољшању културе изражавања и теорији новинарских жанрова. Јавна научна признања: а) за прву књигу „ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ ДРАГАНА ЛУКИЋА” (ИЦС, Београд, 1975), која је оцењена као „најбоље остварење у области теорије и критике литературе за децу”, добио је награду „НЕВЕН”; за студију „ЈЕЗИК И СТИЛ РАТНЕ ВЕШТИНЕ” и „ЈЕЗИК И СТИЛ КОМАНДОВАЊА” добио је награду ЈНА „22. ДЕЦЕМБАР” (1991). У пензији је од 2002. године. Живи и ради у Београду.