Ogledi iz istorije crkvenog bibliotekarstva - Nenad Idrizović by IK Jasen

Ненад Идризовић

Огледи из историје црквеног библиотекарства

Универзитет у Београду

Православни богословски факултет ИНСТИТУТ ЗА ТЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА

уредник протојереј-ставрофор

др Радомир В. Поповић

Ненад Идризовић

Огледи из историје црквеног библиотекарства

Београд 2015

Садржај Низањем „огледа“ ка општој историји библиотека ��

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској �� 11 Библиотека блаженог Августина ��

Нови прилог проучавању Књиге заклетве дечанских монаха ��

Набавка ћирилских књига за потребе српског народа и свештенства у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку ��

Да ли су хришћани одговорни за уништење Краљевске библиотеке у Александрији? ��

Ко је преписивао хришћанске текстове у I и II веку? ��

Трансформација хришћанских књига — од свитка до кодекса ��

Библиотеке у Византији ��

Манастирске библиотеке у Византији ��

Јавне библиотеке у Византији ��

Ранохришћанске библиотеке на Западу ��

Ватиканска библиотека ��

Старохришћанске манастирске библиотека на Западу ��

Мали прилог о библиотеци манастира Виваријум ��

Свете жене — преписивачи ранохришћанских списа ��

Однос према књигама и њиховом коришћењу у општежићу св. Пахомија Великог ��

Библиотека св. Фотија Цариградског ��

Старе руске манастирске библиотеке �� 102 Синодална библиотека Московске Патријаршије �� 106 Библиотека манастира Милешава �� 109 Свети библиотекар Јоасаф Метеорит — последњи изданак светих Немањића 112 Библиотека манастира Високи Дечани �� 116

Садржај

Заштита библиотечко-рукописне грађе у манастиру Високи Дечани у XVIII и XIX веку �� 121 Књиго љубве светог Стефана Лазаревића �� 124 Хаџи-Рувим Нешковић — велики књигољубац �� 127 Библиотекарски живот архимандрита Нићифора Дучића �� 131 Коме је епископ др Никодим Милаш завештао своју личну библиотеку? �� 135 Освештани живот Владимира Мошина — оснивача Археографског оделења у Народној библиотеци Србије �� 140 О важности ерудиције парохијског свештеника �� 142 Патријарх Павле — жива библиотека �� 144 Белешка о аутору �� 147

Низањем „огледа“ ка општој историји библиотека

Корист објављивања резултата истраживања на тему историје библиотека огледа се, поред осталог, и у пружању прилике да се још једном осврнемо на значај изучавања ове области. Такву прилику пружају и огледи из историје црквеног библиотекарства Ненада Идризовића, објављени управо под тим називом. Огледи из историје црквеног библиотекарства већ својим насловом испуњавају једну важну улогу коју дела попут овог треба да имају: позивање на нова, даља истраживања, потврђивање постојећих и откривање нових чињеница. Везано за назив дела, тешко је отети се утиску да синтагма „црквено библиотекарство“ носи двојаку поруку. С једне стране у њој је садржано сво знање о библиотекама од самих почетака до данас, док са друге стране то, можда, може да се назове и плеоназмом. Црква односно религија и књига су у нераскидивој вези, а библиотеке своје заметке имају управо у манастирима и црквама, те ме та чињеница наводи на размишљање да је та синтагма заправо „новотарија“, применљива само на садашњи тренутак у коме су библиотеке еволуирале од првих манастирских збирки до интегрисаних библиотечко-информационих система и збирки најразличитијих облика забележеног знања, те су се морале, поред осталог, разврстати и по типовима. Писање и преписивање књига, бележење и преношење записаног у манастирима у средњем веку су у директној вези са изворним начином живота монаха, а то је живети живот у молитви. Управо од бележења знања треба кренути у промишљању значаја истраживања историје библиотека. Сакупљање забележеног знања, само на различите начине некада и сада, и дисеминација тог знања, опет на различите начине, два су темеља на којима почивају саме библиотеке и на којима се одржава веза између првих библиотека и оних какве данас познајемо. Спознају тог трајања омогућила нам је управо научна дисциплина историја библиотека. Дубље посматрано, историја библиотека подразумева изузетно разнолико поље истраживања. Да је библиотекарство мултидисциплинарна наука, потврђено је небројено пута. То потврђује и изучавање историје библиотека као једног њеног сегмента. Трагајући за коренима, развојем, облицима, изгледом, садржином и друштвеном улогом библиотека сакупљају се и нова знања о писму, језику, начиним комуникације међу људима, књижевности, развоју науке, демократије, напретку технике и технологије. Овој дисциплини припадају и Огледи из историје црквеног библиотекарства, не само својим називом него својом суштином. Потребно је на овом

Огледи из историје црквеног библиотекарства

месту рaзјаснити да Огледи из историје црквеног библиотекарства обухватају ширу тему односно да су се у фокусу интересовања нашле црквене и манастирске библиотеке, како код нас тако и у свету. Сасвим природно, теолог, ђакон и библиотекар Ненад Идризовић се определио за црквено библиотекарство као основну тему својих истраживања дајући тиме допринос не само историји црквених библиотека већ и развоју писмености, третману књиге и њеном значају у хришћанству, односу цркве, владара и знаменитих појединаца према књизи, затим улози свештенства и манастирских братстава у описмењавању, промовисању књиге и читања, као и осветљавању важности преписивачких центара и самих писара за развој књижевности и очувања културног и националног идентитета, како Срба тако и других хришћанских народа. Овакав спој интересовања је природан као што је природно и присуство књиге у хришћанству које се, најпре усмено, али касније управо књигом преносило и ширило. Синтетишући своја до сада у разним часописима и зборницима објављена истраживања из ових области, прерађена и допуњена новим сазнањима, под насловом Огледи из историје црквеног библиотекарства аутор својим „огледима“, како их и сам назива, нуди одговоре на питања везана за један тип библиотека, али сагледан у ширем контексту од националног и ван оквира библиотекарства као науке и библиотекарске струке. „Огледи“ који следе могу се угрубо разврстати у више тематских целина: најстарије хришћанске библиотеке, манастирске библиотеке у Византији, Русији и код Срба, црквене библиотеке, личне библиотеке владара и црквених великодостојника, преписивање књига, рукописне књиге, значај књиге у хришћанству и биографије црквених великодостојника. Од ранохришћанске библиотеке у Кесарији (Цезарији) Кападокијској, Александријске библиотеке, ранохришћанских библиотека на Западу, византијских библиотека, библиотеке Ватикана, преко дечанске и милешевске библиотеке до библиотеке блаженог Августина, св. Фотија Цариградског, дворске библиотеке Стефана Лазаревића, библиотеке епископа Никодима Милаша, српског патријарха Павла и „књигохранитељства“ Јоасафа Метеорита, Владимира Мошина, архимандрита Нићифора Дучића, значаја преписивања књига, али и обавезе читања и проучавања књига за свештенике, ширења хришћанске вере повереног писаној речи и улоге књиге у очувању нациналног, културног и верског идентитета Срба у Хабзбуршкој монархији, пут је којим је својим огледима прешао Идризовић као теолог и библиотекар. Овакво сагледавање садржаја Огледа из историје црквеног библиотекарства указује на даље бављење млађе генерације аутора темама које прате трагове постављених фундамената у радовима Владимира Мошина, Мираша Кићовића, Љубомира Дурковића-Јакшића, Димитрија Богдановића, Десанке Стаматовић, Мирјане Шакоте и Гордане Стокић-Симончић,

Низањем „огледа“ ка општој историји библиотека

у домаћим оквирима. Поред ових аутора, чија су поједина дела драгуљи научне дисциплине историја библиотека, и други научни радници и истраживачи бавили су се историјом библиотека, али или спорадично, не сматрајући ову тему својим основним интересовањем, или у оквиру ширих историографских истраживања. Такви су радови историчара, историчара књижевности, књижевника, археолога, па и библиотекара неких других субспецијалности. Без обзира на мотиве, публиковани радови у којима се аутори баве историјом једне библиотеке или развојем библиотека и библиотекарства у одређеном временском периоду, на једном националном простору или шире, увек су још један камен мозаика знања о прошлости библиотека неопходног да би се знало куда да идемо даље. Ако говоримо о бављењу историјом одређених типова библиотека, Гордана Стокић-Симончић стоји на становишту да „од посебног интереса је и проблем настанка и еволуције различитих типова и врста библиотека и њихове функције, од античких времена до данас — процеси који дају и много знања о грађанској, културној историји, културној и књижевној баштини, историји образовања и социјалној историји у чијем контексту се функције библиотека мењају и компликују, јављају се нове врсте библиотека, диктиране потребама друштва, времена и доба“.1 Изучавајући и откривајући сваки нови детаљ настанка и развоја црквених и манастирских библиотека је заправо трагање за почецима бележења знања, његовог груписања, преношења, коришћења. То је, даље, трагање за почецима формирања прво књижних збирки, касније библиотека и, сасвим јасно, почетак пута ка библиотекама у дигитално доба. Импресивно је сазнање библиотекара, а вредно сваког поштовања оних који користе њихове услуге, да се библиотекари баве и одржавају један систем чији настанак сеже у III век. Управо од тада, од настанка најстарије ранохришћанске библиотеке у Кесарији (Цезарији) Кападокијској, траје веза између хришћанства и библиотеке, што заслужује посебну пажњу науке и научних истраживања. У националним оквирима, веза између Цркве и билиотеке дуга је девет векова. Током времена, библиотеке нису само акумулирале и чувале занање већ су га и обликовале и инспирисале. Та улога, вековима присутна, чини потку свеопште науке. Оно чему свако дело из области библиотекарства доприноси јесте различитост у тумачењу улоге библиотеке у друштву. Та „сума“ различитих ставова доприноси општем разумевању трајања библиотеке као културолошког феномена кроз векове. Имајући све то у виду, библиотеке су најшаренији калеидоскоп могућности за подстрек научне и истраживачке радозналости. Управо због тога постоји снажна стручна и научна потреба за истраживањем истори1 Гордана Стокић Симончић „Чему нас учи историја библиотека?“, Читалиште бр. 18 (мај 2011): 13.

Огледи из историје црквеног библиотекарства

је управо тог феномена који отвара многе друге интелектуалне просторе. Оваква и дела попут овог треба да подстакну истраживаче да и у скромнијим културним и научним окружењима трагају за почецима библиотеке какву данас познајемо и осветле њену историју. Само низањем таквих истраживачких подухвата можемо да „нанижемо“ најпре националне историје библиотека, а затим њима да употпуњујемо општу слику о настанку и развоју библиотека и библиотекарства. У оквирима хрићшанског света почетак тог пута су хришћанске библиотеке. Уобличене опште историје библиотека код Срба нема међу корицама ниједне књиге, те је тако сваки покушај, научно ваљано уобличен, драгоцен. Неретко указивање на значај истраживања историје библиотека наилази на неразумевање, а студије на ову тему не дочекају јавна добродошлица и похвала какву заслужују. Ауторима који се баве овом темом признаје се само успех што су резултате својих личних интересовања и афинитета преточили у јавно доступна штива. У данашњој, вештачки створеној атмосфери књига наспрам електронске књиге, Итернет наспрам библиотеке, референсна литература наспрам Googla, традиционално наспрам електронског библиотекарства и још много сродних или само по појавном облику различитих тековина претворених у антиподе, библиотекари који се овом темом баве доживљавају се као заговорници класичног библиотекарства које је, готово по правилу, супротстављено информационом друштву. Међутим, историја библиотека није значајна само за библиотекарство, библиотекарску науку, библиотекаре и традицију. Допринос истраживања историје библиотека превазилази оквире једне струке, професије, науке, делатности и од изузетне је важности да се проучавање ове теме препознаје као допринос истраживању развоја културе, друштва, науке, политике, економије, различитих идеологија, система вредности кроз време. Стога, „историја библиотека је учитељица, такође ...“.2 Историја библиотека, без обзира на то да ли је општа или сагледана у националним оквирима, отвара могућност дубљег читања и разумевања насталих промена и достигнутог степена развоја библиотека, али и човека и његовог друштвеног окружења, његове улоге у том окружењу и утицаја на његово обликовање. Важно је, при том, имати у виду да је бављење историјом библиотека бављење једним изузетно значајним културолошким феноменом што пружа научни простор за формирање опште слике економских, друштвених и културних развоја у целини или једног друштва. Београд, 18. 08. 2014.

Ана Савић

2 Гордана Стокић Симончић, Књига и библиотеке код Срба у Средњем веку (Панчево: Градска библиотека, 2008), 7.

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

Сажетак: Библиотека у Кесарији Палестинској1 је најпознатија ранохришћанска библиотека, коју је основао Ориген почетком III века. Она може да се пореди са славним библиотекама античког света. Ако је Оригенова колекција представљала почетни фонд библиотеке, за његово даље умножавање најзаслужнију су Памфил, Јевсевије Кесаријски, Акакије и Јевзије, који су уложили велику енергију и показали интересовање за његово одржавање и обогаћивање. Не постоје тачни подаци о изгледу зграде и месту где се библиотека налазила и није сачуван никакав каталог, за разлику од једног броја средњовековних хришћанских библиотека. Кључне речи: библиотека, Кирта, Јерусалим, Кесарија Палестинска, Ориген, Јевсевије Кесаријски, Акакије, Јевзије, рукописи, скрипторијум

Увод Град Кесарија Палестинска2, или, како га је назвао Ирод Велики (око 73. пре Христа — 4. после Христа) при његовом оснивању, Кесарија Маратима (Приморска), добио је име у част цара Октавијана Августа између 22. и 9. године пре Христа. Град се састојао од прометне луке, лепих зграда, великог храма посвећеног Риму и Августу, а поседовао је сва обележја грчко-римске урбане културе: позориште, амфитеатар, хиподром и канализацију. Кесарија Палестинска била је службена резиденција Римског царског префекта и легата Јудеје. Средином I века после Христа, по неким прорачунима, град је имао око 45.000 становника, углавном Грка, Јевреја и Самарићана. Сасвим је могуће да је Ирод Велики, када је осмишљавао изградњу града, планирао да га опреми и јавном библиотеком. Што се тиче јеврејске заједнице, без сумње је имала библиотеку са светим и рабинским списима3 али је библиотека коју су основали хришћани њу ипак надмашила.4 Оригенова ранохришћанска библиотека учинила је Кесарију Палестинску једним од најважанијих интелектуалних центара у познатом свету. Проширена верзија из Читалиште — Год. 10, бр. 18 (мај 2011), стр. 32–39. У литературу име овог града појављује се и у облику Цезарија Палестинска или само Цезареа. 3 Harry Y. Gamble, Books and Readers in the Early Church: a history of early christian text (New Haven and London: Yale University Press, 1995), 189–196. 4 Andrew Carriker, The Library of Eusebius of Caesarea (Leiden-Boston: Brill, 2003), 2. 1

Огледи из историје црквеног библиотекарства

Кратак историјат хришћанске општине у Кесарији Палестинској до доласка Оригена Јевреји су, у време када је јеванђелска вест почела да се шири, у сваком погледу били хеленизовани, не само у дијаспори, него и у Палестини. Ранохришћанска мисија била је усмерена баш на тај део јеврејског народа. То се може видети из примера светог архиђакона Стефана, чије је име било хеленског порекла, што указује на то да број хеленизованих Јевреја није био незнатан. Стефанова смрт је представљала знак за почетак прогона припадника јерусалимске хришћанске општине5, у којем су највише страдали хеленизовани чланови. Према извештајима из Новог завета, у Јерусалиму је постојала група људи, звана Хеленисти6, која се после прогона раштркала по Палестини. Тако се почетак оснивања хришћанске општине у Кесарији Палестинској везује за период након страдања архиђакона Стефана и доласка ђакона Филипа у град, који је „проповедао јеванђеље по свим градовима кроз које је пролазио док није стигао у Кесарију“.7 Прва забележена јеванђелска проповед Хеленима8 јесте проповед апостола Петра у кући капетана Корнилија у Кесарији Палестинској. Колико је тада Хелена било крштено није речено, осим тога да је апостол Петар остао неколико дана као гост код капетана Корнилија и његових пријатеља.9 Филип је био хеленизовани Јеврејин и сасвим је било очекивано да се настани у овом друштвено развијеном и административном центру Палестине, што потврђује и догађај после двадесет година, када је апостол Павле са јеванђелистом Луком посетио већ остарелог Филипа у Кесарији Палестинској. После неколико дана проведених у Филиповој кући, у посету им је дошао пророк из Јудеје по имену Агав, који је прорекао да ће Павле бити ухваћен од стране Јудеја у Јерусалиму. Кесарија Палестинска имала је важну улогу у животу апостола Павла. Када је био ухапшен у Јерусалиму и када су Јудеји хтели да га убију, одведен је на сигурно у Иродов двор у Кесарији Палестинској.10 За две године колико је био заробљен, Павле је и даље био активан у писању и проповедању јеванђеља. Са њим су били апостол Лука, наравно Филип и остали пријатељи. Хришћанска општина у Кесарији Палестинској заузимала је важно место у ширењу хришћанства, као што су то биле и друге хришћанске опДела апостолска 8, 1. Ibid. 6, 1. 7 Ibid. 8, 40 8 Реч ἐλληνισμός значи граматички коректна употреба грчког језика, тј. грчки ослобођен варваризма. Mи ћемо у свом раду употребљавти термин Хеленство, јер се у хришћанској литератури он представља као синоним за паганство. 9 Разлог Петровог доласка у кућу капетана Корнилија описан је у Дап. 10, 1–33. 10 Ibid. 23, 1–35. 5

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

штине (Антиохија, Коринт и Ефес), које је основао апостол Павле. После његовог одласка, осим листе епископа, нема више веродостојних података о историји хришћанске општине у Кесарији Палестинској до краја I века. Први епископ био је цариник Захеј, онда капетан Корнилије и трећи Теофил. Први поуздани извор о епископу Кесарије Палестинске налази се у спису Историја Цркве од Јевсевија Кесаријског (око 260–339)11, где је забележено име епископа Теофила, који је преузео епископски трон 189. године после Христа.12 Црквено-политичко вођство Палестине преузели су епископи Кесарије Палестинске, који су хришћанску општину заступали на антиохијским саборима. Хришћанска општина у Кесарији Палестинској постала је и теолошко-образовни центар, када се Ориген (184/5–254/5), након свог одласка из Александрије 231. године, коначно ту настанио и наставио свој рад уз подршку надлежног епископа Теоктиста.13 Ориген звани Адамантије (Челични) рођен је у Александрији. Објавио је око 2.000 дела и око њега је било ангажовано седам стенографа. Повод за одлазак из Александрије у Кесарију Палестинску био је спор који је имао са александријским епископом Деметријем, јер је био рукоположен у свештенички чин у Палестини без његове сагласности. Вероватно је прави разлог била Деметријева нетрпељивост према овом човеку високог угледа и велике духовне разборитости. Захваљујући разумевању које је нашао код епископа Теоктиста, који га је рукоположио, Ориген оснива школу у Кесарији Палестинској. Осим своје уже катихетске делатности, неуморно је служио црквеном животу проповедима и јавним теолошком расправама о актуелним проблемима. Многи хеленски философи и песници су до те мере уважавали Оригена, да су му доносили своја дела на поклон, или су их слали како би сазнали његово мишљење и чули примедбе.14 Своју верност Цркви посведочио је за време Децијевог прогона, када је од последица мучења умро у Тиру.15

Од црквено-општинских до великих библиотека на Истоку Библиотечки фонд једне локалне хришћанске општине у ранохришћанском периоду био је веома скроман и служио је углавном за литургијске, катихетске и архивске потребе хришћанске општине, из разлога што се са 11 Јевсевије Кесаријски је написао је спис Историја Цркве, због тога што је био вођен идејом да је цела историја Богом усмерена ка спасењу у Цркви. 12 Euseb. H. E. 5, 22. 13 Karl Baus, „Od praopćine do ranohrišćanske Velecrkve“, u Velika povijest Crkve, svezak 1, ur. Hubert Jedin (Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1972), 401. 14 Euseb. H. E. 6, 19. 15 Karl Baus, нав. дело, 261.

Огледи из историје црквеног библиотекарства

великом тешкоћом долазило у посед веће колкције списа. У фонду су се налазили списи као што су: Псалтир, Петокњижје и књиге Старог и Новог завета. Повећањем библиотечког фонда у хришћанском општинама, дошло је и до оснивања већих хришћанских библиотека, које су у фонду поседовале не само хришћанске него и нехришћанске списе, за потребе хришћанских учитеља и њихових ученика у катихетским школама. Библиотеке су благовремено почеле да се оснивају у монашким заједницама и било је хришћана коју су поседовали своје приватне библиотеке. Оваква разноликост библиотека сачињава веома значајан аспект у историја ранохришћанске књижевности. Сазнањем шта се налазило у њиховом фонду, долази се до резултата публиковања и протока хришћанских (и нехришћанских) списа у ранохришћанском периоду. Библиотека је била део тог процеса, јер се у оквиру њене делатности стимулисала набавка списа и њихово даље ширење. Постојање свих врста библиотека — институционалних, приватних, малих и великих — било је познато у медитеранском свету и пре појаве хришћанства. У том периоду библиотечку вишевековну традицију су имале хеленске, римске и јеврејске библиотеке. Тако да када причамо о особености ранохришћанских библиотека не треба да занемаримо ову чињеницу.

Црквено-општинска или конгрегациона библиотека у Кирти Црквено-општинске или како су од скоро у научним круговима добиле назив конгрегационе библиотеке, представљају колекције архивске и библиотечке грађе локалне хришћанске општине, које су, поред званичних докумената садржале и копије Светог писма. Први забележени податак о постојању конгрегационе библиотеке налази се у судским извештајима за време Диоклецијановог прогона, почетком IV века.16 Прогон је почео са неколико прогласа од стране Диоклецијана против хришћана. У првом прогласу који је издат 303. године, налази се наређење да царски изасланици све хришћанске списе које нађу конфискују и спале. У Актима пре конзула Зенофила детаљно је описан догађај конфискације хришћанских списа у Кирти главном граду Нумидије17, на северу Африке. Када је магистрат са још једним војником дошао у кућу где се хришћани окупљају, обратио се епископу Павлу: „Донеси ми све списе и све остало што што имаш овде, ово је заповест којој мораш да се повинујеш“. Епископ Павле му је одговорио да се списи налазе код чтечева али да ће да му предати све што има у 16 Lorne D. Bruce, ”A Note on Christian Libraries during the “Great Persecution” 303–305 A.D.”, The Journal of Library History (1974–1987), Vol. 15, No. 2 (Spring, 1980), стр. 127–137 17 После Вандалске инвазије 431. године, па до 439. године, за главни град Нумидије проглашен је Хипон. Римљани су га поново заузели 534. године и остали у њему до 698. године, када су га заузели Сарацени.

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

кући — мушку и женску одећу и ципеле, три свештеничке, четири ђаконске и четири ипођаконске одежде и једну лопату. Ормани у којима су налазили списи били су празни. Једино што су нашли је један велики кодекс, на шта је магистрат реаговао и питао: „Зашто сте ми донели само један кодекс? Донесите ми све списе које имате“. На ово његово питање ипођакони Катулијан и Маркуклије, рекли су му да они не поседује списе, јер су ипођакони, него да се списи налазе код чтечева. Пошто нису хтели да кажу где живе чтечеви, били су ухапшени. Поред све присиле Катулијан и Маркуклије нису одали где живи један од чтечева Евгеније али магистрат је ипак некако дошао до информације где станује. У кући код Евгенија су нашли четири списа које су конфисковали. После тога је магистрат од писара Едесија и Јунија сазнао где живе остала шесторица чтечева. Укупно је пронађено и конфисковано тридесетседам списа, укључујући и велики кодекс које је предао Катулијан и неколико фрагмента.18 Према овом броју, библиотека у овој провинцијалној хришћанској општини поседовала је велику колекцију списа. Нигде није споменуто који су то били списи, осим што је магистрат тражио да му се предају законски списи (књиге Старог завета) и један велики кодекс, који је вероватно садржао новозаветне списе (Јеванђеља и Посланице). Нарочито је занимљива чињеница да је кућа у којој су се скупљали хришћани имала собу где су се налазили ормани са празним ћуповима за смештај списа, што сведочи о томе да је хришћанска општина поседовала библиотеку са великом колекцијом.

Ранохришћанска библиотека у Јерусалиму Оснивање великих хришћанских библиотека чија је намена била да служе за чување и коришћење литургијских списа и архивских докумената, бележи се од почетка III века. Најстарија ранохришћанска библиотека чија се колекција није састојала само од литургијских списа и за чије постојање имамо поуздане податке, налазила се у Јерусалиму.19 Према Јевсевију Кесаријском, ову библиотеку основао је Александар Јерусалимски, који је на епископском трону био од 212. до 250. годинe. Он помиње нека дела која је пронашао у библиотеци, углавном латинских аутора (дела Берилија из Бостре, Иполита Римског и дијалог између Гаја из Рима и монтанисте Прокла).20 Постоји и податак да фонд библиотеке није био ограничен само на хришћанске списе. У спису Шареница од Јулијана Африканца (око 160око 240), чији је фрагмент сачуван у папирусима из Оксиринхуса, може се Gesta apud Zenophilum consularem, 793–800. A. Ehrhardt, „Die griechische Patriarchal-Bibliothek von Jerusalem“, Römische Quartalschrift 5 (1891): 217–165. 20 Euseb. H. E. 6, 20. 18 19

Огледи из историје црквеног библиотекарства

пронаћи податак да се у овој библиотеци налазила копија Одисеје или бар један њен део. Постоји мишљење да је Александар Јерусалимски основао библиотеку под Оригеновим утицајем, па чак и да му је у организацији посла помогао Јулије Африканац. Он је имао искуства у томе, јер је цару Александру Северу пројектовао библиотеку у Пантеону, а у том периоду боравио је у Емаусу (јужни део Палестине).21 Не зна се да ли је ово истина или не, али једно је сигурно: Јулије Африканац био је познавалац система набавке и производње рукописа који се практиковао у Александријској библиотеци, онако како је то детаљно описао Гален (129–199) у својим коментарима о историји Хипокритових списа.22 Могућност да је Александар Јерусалимски био под Оригеновим утицајем потврђује и Јевсевије Кесаријски, који каже да је Александар врло ценио своје учитеље Пантена и Климента Александријског, а да га је са Оригеном везивало срдачно пријатељство.23 Поред тога што је Јевсевије Кесаријски користио фонд ове библиотеке почетком IV века, нема података о њој у каснијем периоду. Чак и Јероним Стридонски (331–420)24, када је боравио у Јерусалиму (крајем IV века), нигде није помињао њено постојање. Ако је она и постојала крајем IV века, њен углед је вероватно био засењен репутацијом најпознатије ранохришћанске библиотеке у Кесарији Палестинској.25

Оснивање библиотеке у Кесарији Палестинској Први податак о библиотеци у Кесарији Палестинској везује се за писмо које је написано негде у Палестини за време пасхалног спора26 190. године. Епископ Теофил је учествовао у његовом писању, па је зато копију задржао са осталим црквеним документима, која су се, према сведочењу Јевсевија Кесаријског, налазила у фонду библиотеке у Кесарији Палестинској.27 Ова 21 Sex. Iul. Afric. Cesti 5, 1, 50–54; Jean-René Vieillefond, Les „Cestes” de Julius Africanus (Paris: Diddier, 1970), 277–291. 22 Anthony Grafton and Megan Williams, Christianity and the Transformation of the Book: Origen, Eusebius, and the library of Caesarea (Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press, 2006), 21; Gal. In. Hipp. Epidem. III 17a (606–607). 23 Euseb. H. E. 6, 14. 24 Најпознатији је по томе што је превео Библију са грчког и хебрејског на латински. Тај превод познат је под називом Вулгата. 25 Harry Y. Gamble, нав. дело, 155. 26 По питању датума празновања хришћанске Пасхе, међу хришћанима су вођени спорови о томе када треба славити Васкрс. А када је хришћанство почетком IV века стекло објективну слободу у Римском царству, поред осталих спорних питања, решавано је и питање датума празновања Пасхе, као најважнијег и средишњег хришћанског празника. Тако је Први васељенски сабор хришћанске Цркве, одржан у Никеји 325. године, поред осталих питања решавао и пасхални спор. 27 Euseb. H. E. 5, 25.

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

документа: белешке са помесних сабора, кореспонденција епископа са епископима других хришћанских општина, била су смештена у библиотеци са копијама Светог писма и других списа за литургијску употребу. 28 Сасвим је могуће да су се у библиотеци налазила документа написана од стране државе упућена Цркви. Чињеница је да се Јевсевије Кесаријски није бавио овом проблематиком, осим што на неколико места у Историји Цркве помиње оваква документа. Тако, на пример, постоји рескрипт цара Хадријана који је објавио свети Јустин Философ, рескрипт цара Антонија Пија који је објавио Мелитон Сардски, Дионисије из Александрије је објавио рескрипт цара Галијена. 29 У каснијем периоду, Јевсевије Кесаријски посебно је скупљао службена документа која је издавао цар Константин Велики.30 Оригеновим доласком, Кесарија Палестинска полако постаје интелектуални центар хришћанског света, јер је Ориген оснивањем библиотеке — која је у почетку била његова приватна збирка — унапредио традицију и квалитет образовног система за младе хришћане. Ориген је у младости поседовао још једну библиотеку чији је фонд углавном садржао хеленске списе. Према ономе како је Јевсевије Кесаријски записао, Ориген је због тога што је водио катихетску школу у Александрији продао своју библиотеку, јер подучавање у хеленској науци није ускладиво са хришћанским праксом.31 Једноставно је желео да буде доследан хришћански учитељ. Ускоро је Ориген напустио свој тврд став према хеленском образовању и култури, па је поново оформио своју библиотеку, у чијем фонду су се, поред хришћанских списа, налазили и списи хеленских философа и песника.

Библиотека за време Оригена Садржај фонда у библиотеци углавном се састојао из Оригенових дела и списа које је он набављао за коришћење при истраживањима и подучавањима. Сасвим је могуће да је неке списе које је поседовао у периоду када се преселио из Александрије у Кесарију Палестинску понео са собом. На пример, један такав спис је Коментари на Јеванђеље по Јовану од валентинског гностика32 Хераклиона. Користећи ово дело, Ориген је написао 28 Downey, Glanville, “Caesarea and the Christian Church”, Bulletin of the American Schools of Oriental Research. Supplementary Studies No. 19; “The Joint Expedition to Caesarea Maritima“, Studies in the History of Caesarea Maritima Volume I (1975): 25; Andrew Carriker, The Library of Eusebius of Caesarea (Leiden-Boston: Brill, 2003), 2. 29 Euseb. H. E. 4, 9. 30 Andrew Carriker, нав. дело, 2. 31 Euseb. H. E. 6, 3. 32 Валентин (око100–око 160 после Христа) из Александрије био је гностик који се после дуге делатности у Риму одрекао Цркве и вратио на исток. Основао је своју гностичку секту и окупљао велики број следбеника.

Огледи из историје црквеног библиотекарства

спис Коментари на Јована, који је почео да пише док је још био у Александрији (око 231. године), а завршио га је у Кесарији Палестинској (око 234. године и касније).33 Могуће је да је са собом понео и сабране списе од Филона из Александрије.34 Један од извора за набавку и продукцију списа био је Амвросије из Александрије, којега је Ориген преобратио у хришћанство из валентинске гностичке секте. Амвросије му је постао веома привржен пријатељ и финансијски покровитељ. Он је олакшао Оригену писање и репродуковање списа, запошљавањем више од седам стенографа који су се смењивали. Међу њима су биле и жене веште у калиграфији. 35 Амвросије је користио своје изворе како би набавио списе који су Оригену били потребни као библиографска грађа за писање.36 У једном фрагменту Оригеновог писма упућеном Амвросију, налази се податак да је Амвросије њега приморавао да детаљно прегледа и преправља копије списа од јутра до вечери, чак и док обедује.37 Амвросијево покровитељство углавном се заснивало на константној финансијској подршци и трајало је све док Амвросије није умро. Могуће је да је било и других финансијски добростојећих хришћана у Кесарији Палестинској који су такође помагали Оригену да путује38 и да набавља књиге за библиотеку.39 Ориген није користио фонд библиотеке само за своје личне потребе, него и за катихетску школу коју је он основао и организовао, а која је радила са благословом епископа Теоктиста. Због подучавања ученика философији, указала се потреба да се фонд библиотеке обогати не само хришћанским списима, него и списима хеленских и нехеленских философа. У панегиричкој беседи посвећеној Оригену од Григорија Чудотворца (ученика Оригеновог), налази се податак да је Ориген поседовао велики број философских списа. Григорије Чудотворац наводи да је Ориген сматрао да његови ученици, проучавајући ове списе, не би требало да одбацују и обезвређују размишљања аутора, већ да сазнају шта су сви они хтели да саопште. Доступни су били и дела хеленских песника (или као компилације или као комплетни текстови), историјски и религијски списи. Разноврсност списа у фонду библиотеке, које је Ориген сакупио и написао за двадесетак година док је био у Кесарији Палестинској, сигурно је било довољно да задовољи потребе његових ученика. Pierre Nautin, Origène: sa vie et son oeuvre (Paris: Beauchesne, 1977), 427 и 433. Andrew Carriker, нав. дело, 5. 35 Euseb. H. E. 6, 18. 36 Andrew Carriker, нав. дело, 5. 37 Pierre Nautin, Lettres et écrivains chrétiens (Paris: Ed. Du Cerf, 1961), 250–252. 38 Два пута је посетио Атину. Први пут око 233. године, а други пут 245. године. Најмање два пута је био у Арабији, в. Euseb. H. E. 6, 33 и Ibid. 6, 37; у Кесарији Кападокијској, в. Ibid. 6, 27; у Никомидији, в. Orig. Ep. ad African. 15; у Јерусалиму, в. Orig. Hom. in 1 Sam. 1. 39 Andrew Carriker, нав. дело, 5–6. 33 34

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

У научној студији Библиотека Јевсевија Кесарисијског аутора Е. Карикера, детаљним истраживањем фонда за време Јевсевија Кесаријског, указано је на могућност да је библиотека за време Оригена садржала списе Александара Полихистора, Аристобула, Херемона из Александрије, Хрисипа, Хераклиона, Јерме, Игнатија Антиохијског, Јосифа Флавија, Мелитона Сардског, Нуменија из Апамаје, Еномаја из Гадаре, Филона из Александрије, Филона из Библоса, Платона, Плутарха, могуће Зенона из Елеје, анонимни спис Дијалог Јасона и Паписка, псеудо-канонске књиге Старог завета и апокрифе Новог завета. Неоплатоничар Порфирије (око 233–309) који је у младости срео Оригена (вероватно у Кесарији Палестинској) обавештава нас да је Ориген био близак са списима Платона, Нуменија из Апамаје, Аполофана, Лонгина, Модерата, Никомаха, Питагоре, Херемона из Александрије и Корнута. 40 Многи списи које је Ориген поседовао у својој библиотеци опстали су све до времена када је њоме управљао Јевсевије Кесаријски.41 Поред збирке својих списа и библијских рукописа које је набавио, Ориген је оставио за собом различите лексиконе и речнике, које је користио у тумачењима Светог писма.42 Не тако давно, неки научници су пронашли трагове Оригеновог коришћења философских лексикона, тврдећи да би даља истраживања указала да је он користио и лексиконе других научних области.43 Ориген је за собом у библиотеци оставио много својих компилација, углавном оних које је написао за време боравка у Кесарији Палестинској. Један податак да је нашао грчку верзију хебрејске Библије у Никопољу близу Јерихона, указује да је сакупљао колекцију библијских рукописа.44 Тај податак наговештава колико је био оскудан фонд рукописа Светог писма у библиотеци у Кесарији Палестинској пре него што је он дошао.45 Као што је већ речено, Ориген је био исповедник за време Децијевог прогона46 и по мишљењу Е. Шварца сасвим је могуће да је његова библиотека тада била оштећена. Е. Шварц је до овог закључка дошао када је хтео да објасни зашто је Оригенов наследник Памфил (240–309), уложио велики напор да набави копије Оригенових списа за библиотеку. Ово је ипак само мишљење за које нема поузданих извора.47 Друго мишљење се Еuseb. H. E. 6, 19. Andrew Carriker, нав. дело, 9. 42 R. Cadiou, «Dictionnaires antiques dans l’oeuvre d’Origène», Revue des études grecques 45 (1932): 283. 43 Ibid. 271–281; E. Klostermann, „Überkommene Definitionen im Werke des Origenes“, Zeitschrift für die neutestamentliche Wissenschaft 37 (1938): 54–61. 44 Euseb. H. E. 6, 16. 45 Јoseph de Ghellinck, Patristique et Moyen Age: études d’histoire littéraire et doctrinale II (Paris: Desclée de Brouwer. 1947), 266. 46 Euseb. H. E. 6, 39. 47 Schwartz, E. „Eusebios (24)“. У Realencyclopädie der Classischen Altertumswissenschaft, hrsg. von Georg Wissowa, Band VI Ephoros-Eutychos (Stuttgart: Metzler, 1907), 1371–1372. 40 41

Огледи из историје црквеног библиотекарства

заснива на томе да му је конфискована приватна имовина.48 У том случају библиотека је могла да буде само оштећена а не уништена, јер се на пример Оригенов спис Хексапла налазио у фонду библиотеке у периоду када је Јероним Стридонски боравио (крајем IV века) у Кесарији Палестинској. Исто тако, не зна се шта је било са епископом Теоктистом за време прогона, да ли је његова имовина конфискована или не. Ако је била конфискована, онда је могло да дође до оштећења фонда библиотеке, али не и до уништења, што нам потврђује поменути пример Хексапла. Друго мишљење заступа Ц. Вендела, са којим се слаже Х. Гамбл, да је библиотека у Кесарији Палестинској избегла оштећење фонда за време прогона зато што је била смештена у приватној кући која није била у власништву Цркве.49 Ориген је пред смрт библиотеку и личне списе оставио катихетској школи, коју је он основао у Кесарији Палестинској.50 Епископа Теоктиста наследио је епископ Теотекно, који је иначе потекао из Оригенове катихетске школе у Кесарији Палестинској. Због његове блискости са Оригеном, фонд библиотеке је вероватно припао (ако већ није до тада) епископији.51

Библиотека за време Оригенових наследника Памфила, Јевсевија Кесаријског, Акакија и Јевзија Фонд библиотеке који је умножио Ориген, представљао је само иницијални подухват, који је са много енергије и интересовања наставио његов наследник Памфил (који је иначе био свештеник), а после њега кесаријски епископи: Јевсевије, Акакије и Јевзије. Памфил је своје почетно образовање стекао у Беjруту, где се и родио. Своје образовање наставио је у Александрији код свештеника Пира, који је био познат по томе што је себе звао „Млади Ориген“.52 После Александрије дошао је у Кесарију Палестинску, где је наставио да управља катихетском школом коју је Ориген основао.53 Начин на који се стицало знање у школи, вероватно је био сличан као и у време када је школом управљао Ориген. Памфил је имао одлично образовање из философије и вероватно је заједно са својим ученицима проучавао философске списе који су се налазили у библиотеци. По сведочењу Имамо пример када је Кипријану Картагинском у Северној Африци била конфискована приватнa имовина за време прогона, а касније враћена. в. Pon. Vita Cypr. 7. 1 и 15. 1. 49 Wendel, C. „Bibliothek“. У Reallexikon für Antike und Christentum, hrsg. Theodor Klauser, Band II Bauer — Christus (Stuttgart: Hiersemann, 1954), 248. 50 Harry Y. Gamble, нав. дело, 155. 51 Ibid. 159. 52 Andrew Carriker, нав. дело, 12. 53 Ibid. 13 48

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

Јевсевија Кесаријског, у школи коју је водио Памфил, било је најмање два ученика који су се представљали као философи (Едесије и Порфирије).54 У периоду када је Памфил био управник библиотеке, фонд је био умножен списима философа Плотина и Порфирија, списима његовог учитеља Пира, евентуално списима Дионисија Александрисјког, Аполинарија из Јеропоља, Климента Александријског, Иполита Римског, Иринеја Лионског, Јустина Философа, Татијана, Теофила Антиохијског, Тертулијана и Кипријана Картагинског. Поред ових списа налазиле су се колекције писама од Игнатија Антиохијског, Александра Јерусалимског, Серапиона Антиохијског, Дионисија Коринтског и Коренелија Римског и мноштво синодоске преписке. Постоји могућности да се у фонду налазило оригинално Јеванђеље по Матеју на арамејском језику.55 Организација библиотеке није била ограничена само на набавку, сређивање и одржавање фонда. У овиру њене делатности било је укључено критичко упоређивање и преправљање текста и то углавном Светог писма. Постоје сачувани рукописи Светог писма, чији записи на маргинама указују да су текстуалну корекцију извршиили лично Памфил и Јевсевије Кесаријски.56 Имамо на пример кратак запис у Синајском кодексу (из IV века) на крају друге главе Књиге Јездрине, који датира између петог и седмог века. Он гласи овако: „Упоредио према веома старој копији, коју је својом руком преправио свети мученик Памфил. На крају његове (Памфилове) копије налази се запис, у коме пише следеће: Преписао и преправио према Оригеновој Хексапли, Антоније упоредио, Памфил преправио“.57

Овакав запис указује да је фонд библиотеке био добро опремљен са веродостојним библијским списима, који су се у оквиру њене организације, приређивали за њихово преписивање. По Исидору из Севиље (око 560 — око 636), Памфил је великим трудом умножио фонд библиотеке на око 30.000 томова.58 Постоји податак да је Памфил израдио каталог за све Оригенове списе и остале црквене ауторе.59 Према неким истраживањима, он није израдио радни каталог библиотеке, већ само попис наслова.60 Још од времена када је библиотеEuseb. M. Pal. 5, 2. Hier. De vir. Ill. 3. 56 R. Devreesse, Introduction à l’Étude des Manuscrits Grecs (Paris: CNRS, 1954), 122–124. 57 Pierre Nautin, Origène: sa vie et son oeuvre (Paris: Beauchesne, 1977), 322, цитирано у Anthony Grafton and Megan Williams, Christianity and the Transformation of the Book: Origen, Eusebius, and the library of Caesarea (Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press, 2006), 340, фн. 21. 58 Isid. Etym. 6,6. 59 Euseb. H. E. 6, 32. 60 Harry Y. Gamble, нав. дело, 300, фн. 33. 54 55

Огледи из историје црквеног библиотекарства

ком управљао Памфил, она није имала статус конгрегационе, него праве истраживачке библиотеке. 61 Он је заиста са жарком жељом наставио традицију свога учитеља у подучавању и научном истраживању. После дугог заточеништва за време Диоклецијановог (око 244–311) прогона, задобио је мученички венац (310. године). У затвору је написао, заједно са Јевсевијем Кесаријским, спис Oдбрана Оригена у шест књига. Сачувана је само прва књига у латинском преводу, која се налази у Руфиновим (око 345–410) сабраним делима.62 Под руководством Оригеновог ученика Памфила, интелектуално је стасао Јевсевије Кесаријски. Памфил га је усвојио и образовао у школи где се иначе налазила Оригенова библиотека. Увео га је у Оригенов филолошки метод и уопште у његову традицију, као и у организацију библиотеке. У знак поштовања према свом учитељу, Јевсевије Кесаријски је себе представљао као Јевсевије Памфилов и написао је спис у три књиге Живот Памфилов, који није сачуван. У спису Јеронима Стридонског Против Руфина налази се кратак опис Памфила (иначе преузет из Живота Памфиловог), где Јевсевије Кесаријски каже за свог учитеља овако: „Ко од оних који уче није био Памфилов пријатељ? Ако је видео да су неки у животној потреби, поклањао (им) је више него што је могао. Свето писмо је давао са највећом брзином, не само ради читања, већ и ради поседовања, не само мушкарцима, већ и женама које би видео да су посвећене читању. Отуда је и припремао многе кодексе, да, када би потреба захтевала, радо поклони“.63

После Памфилове смрти, када је постао епископ, наставио је да умножава фонд библиотеке. Набавио је више од хиљаду Оригенових писама, сабрао је списе о хришћанским мученицима (Збирка старих мученика) 64 и сва своја дела припојио је фонду библиотеке. За разлику од Памфила, био је плодан писац, који је за писање својих списа користио изворе који су се налазили у библиотеци.65 Према статистици коју је израчунао Е. Карикер, утврђено је да се у фонду библиотеке, не рачунујући Оригенова дела, за време Јевесија Кесаријског налазило 268 дела. Када је урачунао сва ОригеКолекције архивске и библиотечке грађе локалне хришћанске општине, које су, поред званичних докумената садржале и копије Светог писма, по Х. Гамблу добиле су назив конгрегационе библиотеке. в. Harry Y. Gamble, нав. дело, 145 и 159. 62 Euseb. H. E. 6, 32. 63 Hier. Adv. Rufin. 1, 9: Quis studiosorum amicus non fuit Pamphili? Si quos videbat ad victum necessariis indigere, praebebat large quae poterat. Scripturas quoque sanctas non ad legendum tantum, sed et ad habendum tribuebat promptissime, nec solum viris, sed et feminis quas vidisset lectioni deditas. Unde et multos codices praeparabat, ut, cum necessitas poposcisset, volentibus largiretur. прев. Н. Ристовић. 64 Euseb. H. E. 6, 36; 4, 35; 5, 1; 5, 21. 65 Harry Y. Gamble, нав. дело, 156–157. 61

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

нова дела и сва она дела за које је постајало мишљење да се налазе у фонду библиотеке, у њему се налазило преко 400 дела.66 Од II века, хришћани су почели да пишу своје списе (углавном Светог писма) у формату кодекса. Због тога што није било лако опремити кодекс, настављена је и даље традиција писања на свитку. Тек у четвртом веку, кодекс је почео увелико да замењује писање на свитку. У том периоду, Јевсевије Кесаријски управљао је библиотеком, која је поред списа хришћанских, садржала и оне хеленских аутора, који су били већином написани на папирусу у формату свитка. Скрипторијум је, без сумње, био у склопу библиотеке још од самог њеног оснивања. За набавку, исправку и продукцију списа, постојање скрипторијума било је неопходно.67 Најбољи пример који сведочи о раду скрипторијума, јесте наредба цара Константина Великог (306–337) упућена Јевсевију Кесаријском да брзо обезбеди педесет копија Светог писма за цркве у Константинопољу. Копије су, на пергаменту, израдили врхунски писари.68 Даљи увид у рад скрипторијума предочава нам Јероним, који каже да су се Акакије и Јевзије (наследници Јевсевија Кесарисијског) трудили да сачувају фонд библиотеке, тако што су преписивали списе (и то прво оне старије), са папируса на дуготрајнији пергамент.69 На пример, Оригенови списи половином IV века, били су стари око двеста година, довољно дуго да оригинални папирус претрпи оштећења.70 Према Х. Гамблу, није сасвим јасно да ли је преписивање обухватало цео фонд, само онај део који је био подложан распадању, или оне списе који су се највише користили.71 Поред преписивачке консервације списа, Акакије и Јевзије су умножили фонд својим списима. Према сведочењу Јеронима Стридонског, који је лично видео фонд библиотеке, Акакије је написао Коментаре на Књигу проповедникову у седам књига, Различита питања у шест књига72, Биографију Јевсевија (Кесаријског)73 и друге списе.74 Списи које је написао Јевзије нису познати.75 Њима треба додати списе Геласија Кесарисијског који је допунио Историју Цркве од Јевсевија Кесаријског, списе против Евномија76 (?–390) и катихетске спиAndrew Carriker, нав. дело, 299–315. Harry Y. Gamble, нав. дело, 158. 68 Euseb. Vita Const. 4, 36. 69 Hier. De vir. Ill. 113; Hier. Ep. 34, 1. 70 Andrew Carriker, нав. дело, 25. 71 Harry Y. Gamble, нав. дело, 159. 72 Hier. De vir. Ill. 98. 73 Socr. H. E. 2, 4. 74 Hier. De vir. Ill. 113. 75 Andrew Carriker, нав. дело, 25. 76 Проглашен за јеретика због својих неправославих ставова. 66 67

Огледи из историје црквеног библиотекарства

се.77 Геласије Кесарисјки је био рођак Кирила Јерусалимског, тако да постоји мишљење да су се и његова дела налазила у фонду библиотеке.78

Подаци о библиотеци у белешкама Јеронима Стридонског Јероним Стридонски је у писму Маркелу забележио да је Памфил желео да изједначи Деметрија из Фалерона и Писистрата у њиховој страсти сакупљања списа и да је ревностно тражио, где код је путовао списе надарених писаца.79 Нарочито је био озарен љубављу према Оригеновим списима и већину његових списа преписао је својом руком.80 Неке од њих Јероним Стридонски је затекао у фонду библиотеке приликом свога боравка у Кесарији Палестинској. Чак је и поседовао двадесет пет томова Оригенових тумачења Светог писма, које је Памфил преписао. Јероним Стридонски окарактерисао je библиотеку у Кесарији као bibliotheca Origenis et Pamphili. Средином и крајем IV века, фонд библиотеке користило је неколико познатих ранохришћанских теолога. Григорије Богослов (око 330–390) своје реторско образовање стекао је у Кесарији Палестинској код учитеља Теспесија, чији је ученик био и Јевзије. Сасвим је могуће да је Иларије Пиктавијски (око 315 367) посетио Кесарију Палестинску, за време прогонства на Исток. Јероним Стридонски је забележио да је Иларије Пиктавијски написао спис Коментари на Псалме, копирајући Оригенов метод писања и тумачења, користећи оригиналне Оригенове списе. Код Јеронима Стридонског налази се и белешка о Јевсевију Верчелиском. Он за њега каже да је превео на латински спис Коментари на Псалме од Јевсевија Кесариjског. 81 Сам Јероним Стридонски је приликом свог боравка у Витлејему, од 386 до 420 године, путовао у Кесарију Палестинску. Он пише да је тамо нашао Оригенов спис Хексаплу и да се осећао богат као краљ Крез када је нашао Оригенов спис Коментари на мале пророке, који је Памфил лично преписао.82 У фонду је пронашао Јевaнђеље по Јеврејима и Одбрана Оригена, као и списе Јевсевија Кесарисијског и његових наследника Акакија, Јевзија и Геласија.83 По мишљењу П. Нотина, не треба прихватити да је Јероним Стридонски познавао баш најбоље фонд библиотеке. Он чак није прочитао ни све Оригенове списе и нигде није наговестио постојање колекције Оригенових писама.84 Hier. De vir. Ill. 130. Andrew Carriker, нав. дело, 26, фн. 79. 79 Hier. Ep. 34. 1 80 Euseb. H. E. 6, 32. 81 Hier. De vir. Ill. 74, 112, 130, 100 и 96. 82 Hier. нав. дело, 75. 83 Andrew Carriker, нав. дело, 27. 84 Pierre Nautin, Lettres et écrivains chrétiens (Paris: Ed. Du Cerf, 1961), 255–265.

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

Закључак Колики је заиста био фонд библиотеке у Кесарији Палестинској, тешко је просудити. Исидор из Севиље помиње бројку од 30.000 томова. То се не слаже са тиме да је у фонду било преко 400 дела, јер је несразмера између броја дела и броја томова сувише велика: чак и ако се ако се узме у обзир да је свако дело могло бити написано на десет свитака од папируса то даје број од 5.000 томова. Наравно, поред тога треба рачунати и списе који су били у формату кодекса. После IV века нема никаквих поузданих информација о постојању библиотеке у Кесарији Палестинској. Можемо само да претпоставимо да је библиотека имала важно место у граду који је у V и VI веку још увек имао активан образовни систем. Поготово ако је посао преписивања рукописа и даље био у склопу организационе политике библиотеке.85 Библиотека је вероватно срушена за време Персијске инвазије (од 614 до 629. године), или када су Арапи после седам година опсаде (640. године) освојили град. Досадашња археолошка истраживања нису утврдила где се заиста налазила библиотека. Пронађенa je једино зграда у којој се налази статуа Доброг пастира (Исуса Христа како носи овцу) и запис на подном мозаику из Посланице светог апостола Павла Римљанима86: „Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње“.87 Резултати истраживања везани за библиотеку у Кесарији Палестинској важни су нам због тога што смо дошли до закључка да су почетком III века (ако не и раније), постојали хришћани (Ориген, Памфил и Јевсевије Кесаријски) који су били афирмисани библиографи и библиотекари. У оквиру својих научних истраживања, подучавања и писања, показали су да се одлично сналазе у коришћењу фонда библиотеке, као и у његовом попуњавању. Библиотека у Кесарији Палестинској може да се упореди, осим својом величином, са осталим библиотекама античког света. Она је премашила форму конгрегационе библиотеке и њен значај није био само локалног карактера, јер је била институционална хришћанска библиотека, чији је фонд служио за научна истраживања и имала је развијену техничку методу производње (преписивања) списа.

Andrew Carriker, нав. дело, 27, фн. 86. L. I. Levine, Roman Caesare : an archaeological-topographical study (Jerusalem: Hebrew Univeristy Institute of Archaeology, 1975), 45–46. 87 Посланице светог апостола Павла Римљанима 13, 3. 85 86

Огледи из историје црквеног библиотекарства

Литература Baus, Karl. „Od praopćine do ranohrišćanske Velecrkve“. U Velika povijest Crkve, svezak 1. Ur. Hubert Jedin. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1972. Carriker, Andrew. The Library of Eusebius of Caesarea. Leiden-Boston: Brill, 2003. Cadiou, R. ”Dictionnaires antiques dans l’oeuvre d’Origène”. Revue des études grecques 45 (1932): 271–281 Devreesse, R. Introduction à l’Étude des Manuscrits Grecs. Paris: CNRS, 1954 Downey, Glanville. “Caesarea and the Christian Church”. Bulletin of the American Schools of Oriental Research. Supplementary Studies No. 19; “The Joint Expedition to Caesarea Maritima”, Studies in the History of Caesarea Maritima Volume I (1975): 23–42 Ehrhardt, A. “Die griechische Patriarchal-Bibliothek von Jerusalem”. Römische Quartalschrift 5 (1891): 217–265, 329–331, 383–384; 6 (1892): 339–365. Eusebius Pamhili. De martyribus Palestinae. TLG. Eusebius Pamhili. De martyribus Palestinae. TLG. Eusebii Pamhili. Historia Ecclesiastica. Leipzig: E. Schwartz, 1922. Eusebii Pamhili. Vita Constantini. Berlin: F. Winkelmann, 1992. Gamble, Harry Y. Books and Readers in the Early Church : a history of early christian text. New Haven and London: Yale University Press, 1995. Ghellinck, Јoseph de. Patristique et Moyen Age: études d’histoire littéraire et doctrinale II. Paris: Desclée de Brouwer. 1947. Grafton, Anthony and Megan Williams. Christianity and the Transformation of the Book: Origen, Eusebius, and the library of Caesarea. Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press, 2006. Granger, Frank. “Julius Africanus and the Library of the Pantheon”. Journal of Theological Studies 36 (1933): 157–161. Gregorii Thaumaturgi. Oratio panegyrica ad Originem. Cerf: H. Crouzel, 1969. Hieronymi Stridonensis. Apologia adversus libros Rufini. Corpus Christianorum, Series Latina 79. Hieronymi Stridonensis Liber de viris illustribus. Patrologiae cursus completus, Series Latina 23. Hieronymi Stridonensis Epistolae. Paris: J. Labourt, 1949–1963. Klostermann, Е. „Überkommene Definitionen im Werke des Origenes“. Zeitschrift für die neutestamentliche Wissenschaft 37 (1938): 54–61. Levine, L. I. Roman Caesare: an archaeological-topographical study. Jerusalem: Hebrew Univeristy Institute of Archaeology, 1975. Nautin, Pierre. Lettres et écrivains chrétiens. Paris: Ed. Du Cerf, 1961 Nautin, Pierre. Origène : sa vie et son oeuvre. Paris: Beauchesne, 1977 Schwartz, E. „Eusebios (24)“. U Realencyclopädie der Classischen Altertumswissenschaft. Hrsg. von Georg Wissowa, Band VI Ephoros-Eutychos. Stuttgart: Metzler, 1907. Socratis Scholastici. Historia Ecclesiastica. TLG. Vieillefond, Jean-René. Les „Cestes” de Julius Africanus. Paris: Diddier, 1970. Wendel, C. „Bibliothek“. U Reallexikon für Antike und Christentum. Hrsg. Theodor Klauser, Band II Bauer-Christus. Stuttgart: Hiersemann, 1954. Bruce, Lorne D. ”A Note on Christian Libraries during the “Great Persecution” 303–305 A.D.”, The Journal of Library History (1974–1987), Vol. 15, No. 2 (Spring, 1980), 127–137. Gesta apud Zenophilum consularem, Patrologiae cursus completus, Series Latina 43.

Ранохришћанска библиотека у Кесарији Палестинској

Early Christian Library in Palestinian Caesarea Summary: Library in Palestinian Caesarea being the best known early christian libraries, was founded by Origen at the beginning of the third century. It can be best compared to the great institutional libraries of ancient world. If Origens’s collection provided its initial stock, its subsequent development owed much to the energies and interests of Pamphilius and later to the efforts of the Caesarean bishops Eusebius, Acacius and Euzoius. There are no secure physical traces, and no catalogue of its collection survives of the library at Caesarea, unlike some later christian medieval libraries. Key words: Cirta, Jerusalem, Library in Palestinian Caesarea, Origen, Pamphilius, Eusebius of Caesarea, Acacius, Euzoius, manuscripts, scriptorium.

Белешка о аутору Ненад Идризовић (10. 09. 1976, Београд) завршио Богословски факултет СПЦ 2004. године и 2010. године одбранио магистарски рад Античка учења о животињама у Шестодневу светог Василија Великог на Катедри за класичну филологију Филозофског факултета у Београду. Од 2002. до 2007. године радио је као вероучитељ у две основне школе, а од 2007. године ради у Народној библиотеци Србије у Одељењу монографских публикација. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије рукоположио га је 2007. године у чин ђакона. Служи у цркви Св. апостола Петра и Павла у Топчидеру. Докторант је на Филолошком факултету у Београду. Главна темa његових истраживања је историја црквеног библиотекaрства. Тренира и игра у Београдском рагби клубу Црвена Звезда на Ади Циганлији. Институт за теолошка истраживања Богословског факултета СПЦ објавио му је две монографије: Античка учења о животињама у Шестодневу светог Василија Великог и Библиографија часописа Богословски Гласник. Објавио је неколико студијa из историје ранохришћанских библиотека и члан је редакције Православног мисионара.

Ненад Идризовић: Огледи из историје црквеног библиотекарстваи рецензенти: проф. др Радомир Поповић, Православни богословски факултет, Универзитет у Београду проф. др Гордана Стокић-Симончић, Филолошки факултет, Универзитет у Београду издавачи Институт за теолошка истраживања, Православни богословски факултет Универзитета у Београду Јасен за издаваче проф. др Предраг Пузовић, декан Војо Станишић штампа Јасен Београд 2015. тираж 500

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 027.6:271.2-523.4-9 027.6:272-523.4-9 027.6:271.2-523.6-9 027.6:272-523.6-9 028 ИДРИЗОВИЋ, Ненад, 1976– Огледи из историје црквеног библиотекарства / Ненад Идризовић. – Београд : Православни богословски факултет Универзитета, Институт за теолошка истрживања : Јасен, 2015 (Београд : Јасен). – 147 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 500. – Стр. 7–10: Низањем „огледа“ ка општој историји библиотека / Ана Савић. – Белешка о аутору: стр. 147. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Summaries. ISBN 978-86-7405-145-0 (ИТИ) ISBN 978-86-6293-037-8 (Јасен)

a) Црквене библиотеке – Историја b) Манастирске библиотеке – Историја c) Читање књига – Хришћанство COBISS.SR-ID 209565964