Ксенија Кончаревић ПОГЛЕД У ТЕОЛИНГВИСТИКУ
Ова књига настала је у оквиру рада на пројекту Православног богословског факултета Универзитета у Београду под насловом „Српска теологија у ХХ веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и савремена перспектива“, потпројекат „Славистичка истраживања у теолингвистици“, који финансијски подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (евиденциони број пројекта ОИ 179078, 2011–2015)
Ксенија Кончаревић
ПОГЛЕД У ТЕОЛИНГВИСТИКУ
Београд 2015
Садржај Предговор �������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 7 Део први ПРИСТУП ТЕОЛИНГВИСТИЦИ Језик сакралног и сакрално у језику: теоријско-методолошке основе и сфере истраживања ������������������������������������������������������������������������������������������ 11 Језички знак у светлу философије именославља (теологија, религијска философија и лингвистика у дијалогу) �������������������������������������������������������� 35 Славистичка испитивања у теолингвистици: истраживачки проблеми и резултати ���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 53 Српска теолингвистика данас: стање и перспективе ���������������������������������� 83 О базичним категоријама конфронтационих теолингвистичких истраживања (на материјалу словенских језика) ����������������������������������� 113 Део други ЛЕКСИКОЛОГИЈА, СТИЛИСТИКА САКРУМА, САКРАЛНА ГЕНОЛОГИЈА, САКРАЛНИ ДИСКУРС Религиозност кроз призму вербалних асоцијација носилаца српског и руског језика ����������������������������������������������������������������������������������������������������� 139 О конституентама стилистике сакрума ��������������������������������������������������������� 169 Научни стил у области теологије: лингвистички и лингводидактички аспекти ��������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 195 Стилистички аспекти жанра црквене посланице ��������������������������������������� 215 Проповед као жанр сакралне комуникације: лингвостилистички приступ ��������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 227 Молитвена песма: жанр, језик, стил ��������������������������������������������������������������� 257 О новијем богослужбеном стваралаштву у окриљу Руске и Српске православне Цркве ������������������������������������������������������������������������������������������� 271 Литургијски дискурс као предмет интердисциплинарног проучавања 295
6
С адржај
Део трећи ТЕОЛИНГВИСТИКА У ПРИМЕНИ О једном могућем приступу лексикографији теолошких речника ��������� 309 Сакрални симбол у дијалогу језика и култура (Петријин венац Драгослава Михаиловића у преводу на руски језик) ����������������������������������������� 324 ДОДАТАК Грађа за тематску библиографију словенске теолингвистике ������������������� 335 Библиографска белешка ������������������������������������������������������������������������������������� 363
ПРЕДГОВОР
У савременој лингвистици конституисало се неколико приступа теоријском заснивању и дескрипцији феномена религијске комуникације. Тако, у научну употребу увелико су ушли термини религијски језик, култни језик, језик сакрума, молитвени језик, језик Цркве, религијски дискурс, религијски стил, религијско-проповеднички стил, религијска употреба језика, религијска комуникација и др. Већ и само побрајање ових разнородних термина сведочи о комплексности и вишедимензионалности методолошких приступа проучавању интеракције језика и духовности. На овом подручју конституисало се и неколико истраживачких парадигми – функционалностилистичка, комуниколошка, дискурсна и социолингвистичка. Прва од наведених парадигми полази од идентификовања посебног „религијског стила“ (у другој терминологији: религијско-проповедничког, црквено-религијског, богослужбеног, литургијског стила), или, како ми предлажемо, сакралног фунционалностилског комплекса). Њој је блиска комуниколошка парадигма, чији објекат интересовања представљају специфични жанрови сакралне или унутарцрквене комуникације, попут проповеди, молитве, посланице, докумената црквеног законодавства, жанрова епистоларне комуникације, етикецијских жанрова (поздрави при сусрету и на растанку, честитање, изражавање захвалности, извињења и др.). Испитивање религијског дискурса полази од схватања комуникације међу члановима верске заједнице као институционалног дискурса условљеног социјалним функцијама учесника општења и нормираног како у садржинском, тако и у формалном погледу и примењиваног у духовној комуникацији, базираној на јасно конфесионално одређеним вредностима и нормама невербалног и вербалног понашања. Најзад, социолингвистичка парадигма усмерена је на истраживање говора припадника одређене верске заједнице у разним ситуацијама, на идентификовање особености њиховог социолекта, односно религиолекта. Ипак, најцеловитије се феномен интеракције лингвистичког и сакралног сагледава у дисциплини есктерне лингвистике која се налази у фази конституисања и разраде – теолингвистици (у досадашњем развоју научне мисли у овој области коришћени су,
8
ПРЕДГОВОР
премда слабије, и алтернативни називи: теолошка лингвистика, сакралингвистика, религиолингвистика, теологија језика). Сам термин теолингвистика и његово појмовно одређење први је у науци о језику понудио белгијски лингвиста и теолог Жан Пјер ван Нопен (1976, са ревизијом 1981). По његовом схватању, теолингвистика настоји да разјасни „на који се начин људска реч може употребити у односу према Богу, на који начин језик функционише у религијским ситуацијама, у ситуацијама које не одговарају чврстим стандардима непосредне једностране комуникације и које, без обзира на то, с друге стране, показују подударности са логиком његове дескрипције у појединим његовим манифестацијама, као што су метафора или говорни чин“. У минуле две деценије, обележене својеврсном „духовном ренесансом“ после раскида са тоталитаристичком и атеистичком идеологијом, теолингвистика је у словенском свету доживела снажан успон. У погледу распона обрађених проблема, квалитета научне продукције и институционалне подршке развоју ове научне дициплине предњаче Пољска, Русија и Украјина. У Србији је теолингвистика још увек у фази конституисања, премда су учињени значајни кораци у њеном промовисању – пре свега издавањем двају репрезентативних тематских зборника 2012. и 2013. године. Циљ ове књиге је да лингвистичку и теолошку јавност упозна са предметом и методологијом теолингвистике, њеним историјским развојем и савременим достигнућима у словенском свету, да понуди нове интерпретације њених основних категорија, као што су теонема, сакрални функционалностилски комплекс, сакрални жанр, да репрезентује различите истраживачке методе и технике у фундаменталним истраживањима на плану лексикологије, функционалне стилистике, генологије, теорије дискурса, али и да предочи неке апликативне димензије ове научне дисциплине, пре свега на плану лексикографије, теорије превођења и лингвокултурологије. У сусрету са одабраним темама, емпиријском грађом и начинима њеног опсервирања читалац ће се уверити у то да је за бављење теолингвистиком неопходно повезивање лингвистичког, односно лингвокултуролошког са теолошким и религиолошким приступом језичким појавама и елементима, у чему и јесте драж ове младе и веома перспективне науке, чије је проучавање већ увелико ушло у програме докторских и мастер студија филологије, теологије и религиологије у словенским земљама, а однедавно и у Србији и Републици Српској. Битан елемент ове књиге јесу опсежни библиографски регистри монографија, студија и расправа из теолингвистике објављиваних у Пољској, Русији, Украјини, Србији, Црној Гори и Републици Српској. Аутору
Предговор
9
је пријатна дужност да изрази најтоплију захвалност др Александру Казимировичу Гадомском, професору Филолошког факултета Тавричког националног универзитета „В. И. Вернадски“ у Симферопољу, др Ирини Владимировној Бугајовој, професору Академије „К. А. Тимирјазев“ у Москви и МА Срђану Петровићу, докторанду Филолошког факултета Универзитета у Београду, за помоћ око прикупљања библиографске грађе. Ако монографија која је пред вама допринесе порасту интересовања за проблематику интеракције религијског и језичког феномена, сматраћу да је постигла свој циљ. Београд, 28. јун 2015. Аутор
Део први ПРИСТУП ТЕОЛИНГВИСТИЦИ
Језик сакралног и сакрално у језику: теоријско-методолошке основе и сфере истраживања 1. 1. У лингвистици је традиционално прихваћена подела на две групе дисциплина које је конституишу – екстерну и иманентну лингвистику. У нешто детаљнијој подели, коју у енциклопедијском чланку нормативног карактера наводи Ј. С. Степанов, издвајају се следеће области науке о језику: 1) дисциплине о унутрашњем устројству језика, „унутарња лингвистика“ – фонетика и фонологија (са издвајањем прозодије), граматика са поделом на морфологију и синтаксу (понекад са издвајањем морфонологије), лексикологија (са издвајањем фразелогије), семантика (понекад са издвајањем семасиологије), стилистика; типологија; 2) дисциплине везане за историјски развој језика: историја језика, историјска граматика (понекад као синоним за историју језика у ширем значењу), упоредно-историјска граматика, историја књижевних језика, етимологија; 3) дисциплине везане за функционисање језика у друштву, „екстерна лингвистика“ – дијалектологија, лингвистичка географија, ареална лингвистика, социолингвистика; 4) дисциплине које се баве комплексним проблемима и појављују се у граничним областима наука – психолингвистика, математичка лингвистика, инжењерска лингвистика (понекад се поима као апликативна дисциплина), примењене лингвистичке дисциплине у ужем смислу – експериментална фонетика, лексикографија, лингвостатистика, палеографија, историја писмености, лингвистичко дешифровање непознатих писама и друге. (исп. Степанов 1978: 471) 1. 2. Терминолошко супротствављање иманентне и екстерне (трансцендеталне) лингвистике везује се за учење Фернинанда де Сосира, у коме налазимо контраст између језика и говора, синхроније и дијахроније. У иманентне елементе језика, који представљају предмет изучавања лингвистике у ужем смислу (унутрашње, иманентне лингвистике), спада систем језика, који се подчињава сопственом поретку. За изучавање тога система,
12
Део први: Приступ теолингвистици
по мишљењу Фернинанда де Сосира, „нема никакве неопходности познавати услове у којима се развијао овај или онај језик“ (Соссюр 1933: 45). Контраст између унутарње и спољне лингвистике може се илустровати упоређењем језика са шаховском игром: „Као што су историјат игре, материјал и облик фигура спољашњи чиниоци који нису битни за сама правила игре, тако и историја језика и утицај спољашњих фактора на њега нису важни за сам језички систем. Унутарња лингвистика подразумева „правила игре“ у оквиру језика, сам систем језичких јединица и њихове односе, као и функционисање јединица унутар система“ (Раскин 1971 б: 164). По мишљењу Фернинанда де Сосира, „иманентно је све оно што у одређеној мери доприноси варирању и варијацијама у самом систему“ (Соссюр 1933: 336). 1. 3. У унутарњу лингвистику спадају: општа лингвистика (која проучава општејезичке категорије), упоредно-историјска и контрастивна лингвистика (истражује генетске и типолошке односе између разних језика), затим области лингвистике које изучавају разне нивое језичког система: фонетика, фонологија, граматика (морфологија, дериватологија, синтакса), лексикологија, фразеологија. Историјом формирања језичког система бави се историја језика (историјска фонетика, фонологија, дериватологија, морфологија, синтакса, лексикологија) и етимологија; властита имена изучава ономастика, укључујући топонимију и антропонимију (Российский энциклопедический словарь 2001: 1873). 1. 4. Екстерна (трансцендентална) лингвистика јесте област науке о језику која проучава укупност етничких, социјалних, историјских и географских чинилаца који су непосредно повезани са развојем језика. Фернинанд де Сосир сматрао је да култура народа, његова историја, обичаји, односи између језика и друштвених институција (школа, Црква и слично), географска дистрибуција језика и језички контакти могу вршити утицај на развој језика, али је све ове чиниоце сматрао страним „организму самог језика“, његовом систему. Он је увео опозицију између језика и говора, синхроније и дијахроније. Језик је аутономан у односу на говор, па сходно томе његов систем не зависи од формалних услова његовог функционисања. С друге стране, при изучавању савременог стања језика, његовог система и функционисања на синхронијском плану, није битно порекло одређеног језичког елемента које може бити везано за условљеност спољашњим фактором, већ су важни само односи који су се формирали између елемената у систему. Узајамни однос између екстралингвистичких и интралингвистичких фактора нарочито је приметан у епоси интезивних језичких контаката, у ситуацијама билингвизма и мултилингвизма. Поред тога, у спољну лингвистику убрајамо и дијактелогију и лингвистичку гео-
Језик сакралног и сакрално у језику
13
графију, дисциплине које проучавају територијално варирање језика. Посебну област науке о језику чини интерлингвистика (Раскин 1971 а: 158). 1. 5. Истраживаче у области иманентне лингвистике интересује језик по себи. У овом случају језику се приступа као систему облика, он представља предмет проучавања структурно-системског карактера. Научне парадигме овог правца истраживања у великој мери формирале су се под утицајем идеја Фердинанда де Сосира. Културолошке и етничке услове функционисања језика он је сматрао другостепеним и повезивао их је са социолингвистиком. У оквиру овог усмерења језик се проучава као да егзистира изван човека, независно од њега (Соссюр 1977: 31–273). Представници другог правца, екстерне лингвистике, проучавају језик у условима његовог функционисања. Теоријске претпоставке овог усмерења везане су за филозофску теорију језика Вилхелма фон Хумболта. Овај истраживач један је од првих (под утицајем Хердерових идеја о узајамности језика, мишљења и духа народа) разрадио антрополошки приступ проучавању језика који подразумева тесну везу језика са свешћу, мишљењем, културним и духовним животом. Према Хумболтовој концепцији, „у језику је рефлектован целокупан национални карактер“ (Гумбольдт 2000: 303), и он је тесно испреплетен са духовним развојем човечанства, зависи од духовне снаге народа, која представља животно и самостално начело. „Језик је својеврсна спољашња пројава духа народа. Језик народа јесте његов дух, и дух народа јесте његов језик, и тешко је замислити нешто идентичније“ (Гумбольдт 2000: 68). Однос према предметној реалности, по Хумболтовом мишљењу, у потпуности је условљен језиком: „Сваки језик описује око народа коме припада одређени круг, одакле човек може да изађе једино уколико уђе у форму језика“ (Гумбольдт 2000: 80). Према Хумболтовом учењу о унутарњој форми језика, у садржајној, или, по његовој терминологији, „интелектуалној страни језика“, налази одраза „индивидуални карактер“ народа, што, напоредо са другим узроцима, условљава велике разлике између језика разних народа у погледу њихове унутарње форме. Према томе, изучавајући језичке чињенице истраживач се приближава поимању духа народа, његовог интелектуалног карактера (Гумбольдт 1985: 164). 1. 6. Узимајући у обзир чињеницу да се језиком баве и друге науке (логика, философија, психологија и друге), лингвистика се често дефинише као наука за коју је језик главни предмет проучавања. Ипак, потребно је обратити пажњу на то да је у истраживањима језика немогуће јасно разграничити лингвистичке и „нелингвистичке“ аспекте. Нарочито је то тешко учинити данас, када је све присутнија тенденција ка интеграцији наука и научних знања.
14
Део први: Приступ теолингвистици
2. 1. На граници између другог и трећег миленијума лингвистика је донекле изменила објект свога истраживања: од језика по себи прешла је на изучавање језика у ширем контексту. Савремена лингвистичка наука, поред проблема које традиционално истражује наука о језику, разматра и питања утицаја социјалних, етничких, психолошких, културолошких и других фактора на механизме употребе језика. То доводи до приметних измена у границама лингвистичке анализе и до ширења објекта истраживања ове дисциплине. Емил Бенвенист својевремено је писао: „Својства језика су толико самобитна да је могуће у суштини говорити о постојању не једне, него неколико структура сваког језика, од којих би свака могла послужити као основа за развој целовите лингвистике“ (Бенвенист 1974: 45). Овакве „целовите лингвистике“, како запажа В. А. Маслова, почеле су се појављивати у другој половини ХХ века. Реч је о социолингвистици и психолингвистици, антрополошкој лингвистици, етнолингвистици, етнопсихолингвистици и социопсихолингвистици, као и о низу других дисциплина (Маслова 1997: 7). 2. 2. У данашње време може се издвојити низ дисциплина екстерне лингвистике, као што су: аксиолошка лингвистика, алгебарска лингвистика, антрополошка лингвистика (етнолингвистика, лингвистичка антропологија), ареална лингвистика (лингвистичка географија), биолингвистика, гендерна лингвистика, дидактичка лингвистика (лингводидактика), етно-психолингвистика, инжењерска лингвистика, интерлингвистика, информациона лингвистика (лингвистичка информатика), јуридичка лингвистика, квантитативна лингвистика, клиничка лингвистика, комбинаторна лингвистика, компјутерска лингвистика, контекстна лингвистика, корпусна лингвистика, генетска лингвистика (лингвистичка генетика), кибернетичка лингвистика (кибернетска лингвистика), статистичка лингвистика, лингвокултурологија (културолошка лингвистика), макролингвистика, микролингвистика, математичка лингвистика, неуролингвистика, неолингвистика, нормативна лингвистика, образовна лингвистика (педагошка лингвистика), паралингвистика, политолингвистика, прагмалингвистика (лингвистичка прагматика), примењена лингвистика, психолингвистика, социолингвистика, статистичка лингвистика, структурно-математичка лингвистика, теолингвистика (сакрална лингвистика, сакралингвистика), феминистичка лингвистика, филозофска лингвистика, формална лингвистика и др. 3. 1. У савременој лингвистици конституисало се неколико приступа теоријском заснивању и дескрипцији феномена религијске комуникације. У научну употребу увелико су ушли термини религијски језик, култ-
Језик сакралног и сакрално у језику
15
ни језик, језик сакрума, молитвени језик, језик Цркве, религијски дискурс, религијски стил, религијско-проповеднички стил, религијска употреба језика, религијска комуникација и др. Већ и само побрајање ових разнородних термина сведочи о комплексности и вишедимензионалности методолошких приступа проучавању објекта нашег интересовања. Када је реч о доминантним методолошким парадигмама истраживања интеракције језика са духовношћу и религијом уопште, издвојићемо функционалностилистичку, комуниколошку, дискурсну и социолингвистичку. Прва од наведених парадигми полази од идентификовања посебног „религијског стила“ (у другој терминологији: религијско-проповедничког, црквено-религијског, богослужбеног, литургијског стила), или, како ми предлажемо, сакралног фунционалностилског комплекса). Њој је блиска комуниколошка парадигма, чији објекат интересовања представљају специфични жанрови сакралне или унутарцрквене комуникације, попут проповеди, молитве, посланице, докумената црквеног законодавства, жанрова епистоларне комуникације, етикецијских жанрова (поздрави при сусрету и на растанку, честитање, изражавање захвалности, извињења и др.). Испитивање религијског дисурса полази од схватања комуникације међу члановима верске заједнице као институционалног дискурса условљеног социјалним функцијама учесника општења и нормираног како у садржинском, тако и у формалном погледу и примењиваног у духовној комуникацији, базираној на јасно конфесионално одређеним вредностима и нормама невербалног и вербалног понашања. Најзад, социолингвистичка парадигма усмерена је на истраживање говора припадника одређене верске заједнице у разним ситуацијама, на идентификовање особености њиховог социолекта, односно религиолекта (преглед побројаних парадигми са релевантном литературом исп. у: Бугаева 2007: 39–53). Ипак, најцеловитије се феномен интеракције лингвистичког и сакралног сагледава у дисциплини есктерне лингвистике која се налази у фази конституисања и разраде – теолингвистици (у досадашњем развоју научне мисли у овој области коришћени су, премда слабије, и алтернативни називи: теолошка лингвистика, сакралингвистика, религиолингвистика, теологија језика). 4. 1. Шездесетих година ХХ века покушај теолога да у приступачној форми опишу све што је везано за човекове релације са Богом довео је до стварања методолошке парадигме назване теографијом. Аутором овога термина сматра се англикански теолог и истраживач Новог Завета Џ. А. Т. Робинсон, аутор књиге „Бити частан пред Богом“ (1963)1. Данас је теогра1 J. Robinson. Honest to God. London, 1963 (руска верзија: Робинсон Дж. Быть честным перед Богом / Пер. с англ., биогр. ст., коммент. Н. Балашова. — Москва: Высшая школа, 1993.)
16
Део први: Приступ теолингвистици
фији посвећено доста радова, међу којима се може поменути и докторска дисертација професора Бриселског универзитета (англисте и англиканског бискупа) Жан-Пјер ван Нопена под називом „Општа теографија: лингвистичка и комуникациона истраживања у британској популарној теологији“ (1980).2 Овај аутор, који се данас сматра оснивачем теолингвистике, под теографијом подразумева „десктриптивну теологију чији је циљ истраживање, као и практично и популарно описивање Божије реалности са циљем њеног пријемчивијег поимања, објашњавања и проучавања“3 (цит. према: Васильева 2013: 129). Ова дефиниција праћена је веома карактеристичним и дискутабилним разумевањем теологије као „граматике логоса о Tеосу“, односно као науке чији предмет са лингвистичке тачке гледишта јесу искази о Богу уопште, а не сам Бог. Жан-Пјер ван Нопен сматра да треба да постоји не само теолошка наука – теографија, него и лингвистичка наука – теолингвистика, у чију би сферу интересовања улазила „питања која имају исто тако богат историјат као и развој језика са његовим средствима концептуализације и изражавања. То је сфера поимања Бога од стране човека; у првом реду тај термин везује се за заинтересованост човека за језик чији коренови сежу у далеку прошлост и која је у Цркви подстицала бројне дискусије на тему језика вере“4 (цит. према: Васильева 2013: 130). У почетку овакве дискусије нису излазиле изван јасно омеђених граница круга теолога и философа. Међутим, сразмерно ширењу интересовања за ову проблематику, у њу су се укључили лингвисти, психолози, антрополози и социолози. Интересовање за језик вере, које је касније било названо револуционарним, веома је брзо постало узрок продуктивних истраживања чији је циљ не само и не толико решавање фундаменталних и вечитих проблема теологије колико позитивна оцена појединих појава у сфери језика вере. 4. 2. Настојећи да уведе поредак у терминологији, Ван Нопен не само што је раздвојио теолингвистику од теографије, а самим тим и од теологије, него је унутар теолингвистике издвојио и посебну област, коју је назвао критичка теолингвистика. Да би се разумела разлика између термина теоJ.P. van Noppen’s doctoral dissertation (ULB 1980), Spatial Theography, A Study in Linguistic Expression and Communication in British Popular Theology. Ann Arbor, Mich.: UMI, 1980. 3 J.-P. van Noppen (red.), Erinnern um Neues zu sagen, Athenaum, Frankfurt a. M. 1988, s.7.;J.P. van Noppen: Erinnern, um Neues zu sagen. Die Bedeutung der Metapher für die religiöse Sprache. Frankfurt, Athenäum Verlag, 1988, esp. 38–46; J.P. van Noppen’s doctoral dissertation (ULB 1980), Spatial Theography, A Study in Linguistic Expression and Communication in British Popular Theology. Ann Arbor, Mich.: UMI, 1980. 4 J.-P. van Noppen (red.), Theolinguistics (= Studiereeks Tijdschrift VUB, Nieuwe Serie Nr. 8). VUB, Brussels 1981, s. 1 (цит. по E. Kucharska-Dreiβ, 2004, Teolingwistyka – próba popularyzacji terminu, [w:] Język religijny dawniej i dziś, red. S. Mikołajczak, T Węcławski, Poznań, s. 24). 2
Језик сакралног и сакрално у језику
17
лингвистика, критичка лингвистика и критичка теолингвистика, потребно је обратити пажњу на интерпретацију коју је понудио Ван Нопен: „Теолингвистика је наука која покушава да опише на који начин људска реч може бити употребљена у односу према Богу, као и на који начин језик функционише у ситуацијама релевантним за религију – ситуацијама које не одговарају уобичајеним стандардима непосредне комуникације и које, с друге стране, без обзира на то имају додирних тачака са логиком његовог описивања у таквим формама као што су метафора или говорни чин“5 (цит. према: Kucharska-Dreiss 2004: 24). Критичка лингвистика објашњава и често издваја у облицима дискурса она средства која служе за транспоновање идеолошког садржаја – система веровања или погледа на свет који у датом друштву морају бити прихваћени, често и у скривеној форми; одређени друштвени кругови поседују могућност да детерминишу људске мисли и поступке са циљем њиховог потчињавања класним или партијским интересима. Теолингвистика настоји да опише како људска реч може бити употребљена у односу на претпостављену форму неземаљског битисања, као и то како језик функционише у за религију релевантним ситуацијама. „Критичка теолингвистика обједињава ове две дисциплине и настоји да идентификује да ли се језик вере употребљавао, односно употребљава од стране нерелигијских идеологија и на који начин. Ако таква појава постоји, она покушава да критикује измештање религијског дискурса из његовог основног и првобитног контекста“6 (цит. према: Гадомский–Лапич 2008: 6). 4. 3. Ширење термина „теолингвистика“ несумњива је заслуга Дејвида Кристала, који га је 1987. укључио године у чувену Кембричку енциклопедију језика7. У свом Речнику лингвистике и фонетике (2003)8 овај аутор даје следећу дефиницију теолингвистике: „Термин који означава науку чији је предмет проучавања однос језика према религијској теорији и пракси, однос који се експлицира у текстовима црквених ритуала, у језику Светог Писма, у проповеди, у молитвама, посланицама црквене јерархије и у индивидуалним исказима верника“ (цит. према: Васильева 2013: 131). Са појавом Кембричке енциклопедије језика на немачком говорном подручју 5 Noppen J.-P. Van. Methodist Discourse and Industrial Work Ethic. A Criłical Theolinguistic Approach, [in:] „Bełgisch tijdschrift voor filologie en geschiedenis“ 73, 1995, Afl. 3: „Modernę taalen letterkunde", s. 693. 6 Noppen J.-P. van, Critical Theolinguistcs: Methodism, its Discourse and its Work Ethic (= Working paper in preparation for the L.A.U.D. Symposium, Series A, General and Theoretical Papers, Paper No. 400), Linguistic Agency University of Duisburg, Duisburg 1996, s. 1. 7 D. Crystal, The Cambridge Encyclopedia of Language, Cambridge University Press, Cambridge - New York - Melbourne 1987. 8 Crystal D. A Dictionary of Linguistics and Phonetics. – Harmondsworth: Penguin Books, 2003.
18
Део први: Приступ теолингвистици
(1995)9, теолингвистика доживљава популаризацију и у немачкој науци о језику, а поима се углавном као дисциплина која истражује језик библиста, теолога и других лица која се баве теоријом религије, као и језик уцрквењених верника. У истој енциклопедији заступљен је и посебан чланак „Језик и религија“, у коме се разматрају проблеми религијског језика. На промоцију теолингвистике на немачком говорном подручју посебно је утицао Андреас Вагнер, који је 1999. објавио програмски чланак „Теолингвистика? Теолингивистика!“, у коме говори о користи интеракције теологије и лингвистике. Аутор указује и на одређена неиспитана поља из ранијих истраживања и предлаже конкретне истраживачке пројекте као што су лингвистичка анализа појединих елемената службе у Цркви и њихова интеракција, анализа исказа на сакралне теме, анализа језика катихезе (између осталог, анализа језика проповеди упућених младима пред комфирмацијом), анализа архаичних лексема и синтаксичких структура. Обраћајући пажњу на то да је друштвена активност свештенослужитеља умногоме везана за њихову вербалну активност, аутор сматра да је веома важно набројати узроке због којих треба истраживати ову сферу (Wagner 1999: 24–25). Следећа потврда да је теолингвистика ушла у каталог лингвистичких дисциплина на немачком говорном подручју јесу и одређени уџбеници и приручници из опште лингвистике. Тако, у једном репрезентативном прегледу опште лингвистике из 1997. она је посебно издвојена у оквиру класификације лингвистичких дисциплина (Herbermann et al. 1997, 53), као што је истом извору као засебан објекат лингвистичких испитивања издвојена комуникација у Цркви (Herbermann et al. 1997, 48). Теолингвистици је посвећен и засебан речнички чланак у Лексикону библијске ерминевтике (Luther 2009: 599–600). Од 2008. у Немачкој је покренута едиција „Теолингвистика“, у чијем саставу је до 2013. објављено 5 наслова (три тематска зборника и две ауторске монографије) (детаљније в. у: Васильева 2013: 129). 4. 4. У словенском свету најживље интересовање за проблеме теолингвистике испољено је у Пољској, задобивши и своје институционално окриље у Комисији за језик вере, формираној 1999. при Президијуму Пољске академије наука, као орган Савета за пољски језик. Са поменутом комисијом, чија је делатност нашла одраза и у одговарајућим нормативним документима, у најтешњој је вези Секција сарадника Комисије за језик вере, основана 2002. На сваке две године Комисија организује интердисциплинарне научне скупове посвећене различитим аспектима проучавања језика вере и Цркве (детаљније в. у: Гадомский 2005; Гадомский 2012). У 9 D. Crystal., Die Cambridge-Enzyklopädie der Sprache, Übers. und Bearb. Der dt Ausg. Von Stefan Röhrich, Campus, Frankfurt a.M. – New York 1995.
Језик сакралног и сакрално у језику
19
Русији је теолингвистичка проблематика први пут доспела у жижу интересовања научне јавности појавом монографије Н. Б. Мечковске „Язык и религия“ (Мечковская 1998). Научни рад у области теолингвистике у овој земљи интензивно се развија на катедрама опште лингвистике, русистике и страних филологија у Москви, Петрограду, Волгограду, Вороњежу, Иркутску, Јекатеринбургу, Владикавказу, Краснодару, Рјазању, Јарослављу, Чељабинску, Тамбову, Тверу. По наводима А. К. Гадомског, од прве дисертације из домена теолингвистике, која датира из 1999. године (О. А. Прохватилова)10 закључно са 2010. годином у Руској Федерацији и у значајним универзитетским центрима бивших совјетских република у којима је филологија традиционално развијана у складу са доминантним тенденцијама у руској науци о језику – Кијеву, Тартуу, Махачкали – одбрањене су четири докторске и 54 кандидатске дисертације везане за разне аспекте ове научне дисциплине на материјалу опште лингвистике, русистике и славистике, англистике, германистике, туркијских језика (Гадомский 2010: 370). У Украјини, свакако под утицајем кретања у пољском језикословљу, постоји живо интересовање за проблеме теолингвистике, које поседује и институционалне оквире свога развоја, пре свега заслугом А. Гадомског, аутора већег броја публикација из ове области, који је почев од 2004. увео предмет „Основи теолингвистике“ у студијске програме Филолошког факултета Тавричког националног универзитета (Симферопољ), а у оквиру исте институције одржано је и више научних скупова на ову тему (детаљније в. Гадомский 2005: 21–23). У српској лингвистици, са изузетком истраживања богослужбеног језика – црквенословенског српске и руске редакције, већег интересовања за проблематику интеракције језика и духовности није било, до појаве два репрезентативна зборника научних радова из области теолингвистике, у издању репрезентативних академских установа – Института за теолошка истраживања при Православном богословском факултету Универзитета у Београду (Гадомски – Кончаревић 2012) и Одељења за књижевност и језик Српске академије наука и уметности (Грковић-Мејџор – Кончаревић 2013). 4. 5. Историјат развоја теолингвистике у интернационалним оквирима могао би се у најкраћем (према: Гадомский 2005: 16–26) приказати на следећи начин:
10 Прохватилова О. А. Речевая организация звучащей проавославной проповеди и молитвы: Диссертация на соискание ученой степени доктора филологических наук. – Волгоград, 2000. – 495 с.
20
Део први: Приступ теолингвистици
1963. J. A. T. Robinson, 1963: J. A. T. Robinson, Honest to God, SCM Press, London 1963. – појава термина теографија.
1976. J.-P. van Noppen, 1976: J.-P. van Noppen, Alter Wein in neuen Schläuchen? Ein Beitrag zur empirischen Betrachtung von Komminikationsproblemen in der Rede von Gott, In: „Linguistica Biblica. Interdisziplinäre Zeitschrift für Theologie und Linguistik“ 37, 1976, s. 1. – Први пут употребљен је термин теолингвистика, али у значењу другачијем од савременог.
1981. J.-P. van Noppen, 1981: Noppen J.-P. van (red.), Theolinguistics (= Studiereeks Tijdschrift VUB, Nieuwe Serie Nr. 8). VUB, Brussels 1981, s. 1. Термин теолингвистика употребљен је у савременом значењу.
1987. D. Crystal, 1987: D. Crystal, The Cambridge Encyclopedia of Language, Cambridge University Press, Cambridge-New York-Melbourne 1987. Потврда термина теолингвистика у лингвистичкој енциклопедији.
1988. J-P.van Noppen, 1988: J.-P. van Noppen (red.), Erinnern um Neues zu sagen, Athenäum, Frankfurt a. M. 1988. Даља разрада дисциплине. A. Bullock, O. Stallybrass, S. Trombley, B. Eadi (red.), 1988: A.Bullock, O. Stallybrass, S. Trombley, B. Eadi (ред.), The Fontana Dictionary of modern Thought, 1988, s. 534, 630. Потврда и даље образлагање термина.
1993. D. Crystal, 1993: D. Crystal, Die Cambridge-Enzyklopädie der Sprache, Übers. und Bearb. der dt. Ausg. von Stefan Röhrich, Campus, Frankfurt a. M.-New York 1993. Потврда и даље образлагање термина.
1995. J.-P. van Noppen, 1995: J.-P. van Noppen, Methodist Discourse and Industrial Work Ethic. A Criłical Theolinguistic Approach, In: „Bełgisch tijdschrift voor
Језик сакралног и сакрално у језику
21
filologie en geschiedenis“ 73, 1995, Afl. 3: „Moderne taalen letterkunde“. Усавршавање концепције дисциплине.
1996. J.-P. van Noppen, 1995: J.-P. van Noppen, Critical Theolinguistics: Methodism, its Discourse and its Work Ethic (= Working paper in preparation for the L.A.U.D. Symposium, Series A, General and Theoretical Papers, Paper No. 400), Linguistic Agency University of Duisburg, Duisburg 1996. Усавршавање концепције дисциплине.
1997. C.-P. Herbermann, B. Groschel, U. H. Wassner, 1997: C.-P. Herbermann, B. Groschel, U. H. Wassner, Sprache & Sprechen. Fachsystematik der Allgemeinen Sprachwissenschaft und Sprachensystematik. Mit ausführlichen Terminologieund Namenregistern, Harrassowitz, Wiesbaden 1997. Потврда афирмисаности термина, појмовно одређење. A.Wagner, 1997: Wagner A., Theolinguistik? – Theolinguistik!, In: H. O. Spielmann, I. Warnke (red.),, Internationale Tendenzen der Syntaktik und Pragmatik. Akten des 32. Linguistischen Kolloquiums in Kassel 1997 (= Lingiustik International 1). Peter Lang, Frankfurt a. M. 1999, s. 507–512. Даље развијање концепције дисциплине.
1998. Н. Б. Мечковская, 1999: Язык и религия. Лекции по филологии и истории религии. ФАИР, Москва, 1998, 352 стр. Комплексан и вишедимензионалан монографски преглед сфера интеракције језика и религије.
2007.– Проширивање истраживачких подручја, пораст броја публикованих радова, продубљавање постојећих спознаја и усавршавање теоријско-методолошког апарата. По прорачунима А. Гадомског, године 2007. библиографија теолингвистике достигла је преко 1200 јединица (основних – 774, допунских – скоро 500). Појава првих тематских зборника из теолингвистике у српској средини (Гадомски – Кончаревић 2012; Грковић-Мејџор – Кончаревић 2013).
22
Део први: Приступ теолингвистици
5. 1. Теолингвистика је тесно повезана са ширим и хетерогеним областима знања, пре свега са комплексом теолошких и лингвистичких дисциплина. Заузимајући међупростор између лингвистике и теологије, теолингвистика је, с једне стране, саставни део науке о језику, а са друге, најтешње је повезана са наукама које се баве истраживањем религије и Бога. Као део екстерне лингвистике, теолингвистика је повезана са више области о којима је већ било речи, али исто тако и са областима интерне лингвистике, захваљајући чему се формирао кодни приступ проучавању језика религије, односно проучавању језика сакрума као одређеног система. Такође, она пстварује везе и са оним наукама, односно њиховим областима, са којима су непосредно или посредно повезане одређене дисциплине иманентне и спољне лингвистике. 5. 2. Пошто је језик најважније средство за комуникацију у друштву и пошто је најтешње повезан са мишљењем и свешћу, теолингвистика је тесно повезана са свим областима екстерне лингвистике, те као једна од конститутенти улази у круг друштвено-хуманистичких дисциплина усмерених на проучавање човека и људског друштва. Стога су са теолингвистиком доста тесно повезана етнологија и антропологија и њихове различите области које обрађују пре свега опште принципе функционисања језика у друштвима разних типова, укључујући и архаичне заједнице (на пример, проблеми табуа и еуфемизама у сфери сакралног, проблеми номинација везаних за карактеристике архаичне свести и сл.) (Мечковская 1998: 41–82). 5. 3. Комуникациони приступ проучавању језика религије теолингвистику везује за теорију комуникације, културну антропологију и семиотику. Истражујући текстове који служе као знаци надјезичких система (митологије, ритуала, религије, философије и сл.) (исп. Мечковская 1998: 47–65, 118–258, 301–309), теолингвистика се везује за текст, односно за дисциплине које се баве истраживањем текста: херменеутику, текстологију и друге. 5. 4. Као део лингвистике, теолингвистика се све тешње повезује са савременом социологијом, психологијом, науком о књижевности и низом других наука. Када је реч о вези теолингвистике са теологијом, интересовање за сакралне текстове и језик религије доста дуго носило је чисто практични, утилитарни карактер, будући условљено старањем за језик Цркве. Рецимо, при изговарању проповеди или писању посланица важну улогу има не само садржај већ и форма, начин на који се порука Цркве упућује верницима. Зато је теолингвистика тесно повезана и са омилитиком, реториком, функционалном стилистиком, стилистиком ресурса, теоријом жанрова, мисиологијом.
Библиографска белешка Радови заступљени у овој књизи настали су у периоду од 2011. до 2015. у оквиру научног пројекта Православног богословског факултета Универзитета у Београду „Српска теологија у ХХI веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту – историјска и савремена перспектива“, који финансијски подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (евиденциони број пројекта ОИ 179078). 1. Језик сакралног и сакрално у језику: теоријско-методолошке основе и сфере истраживања Рад се објављује први пут.
2. Језички знак у светлу философије именославља (теологија, религијска философија и лингвистика у дијалогу) Рад се објављује први пут.
3. Славистичка истраживања у теолингвистици: истраживачки проблеми и резултати Објављено у: Црквене студије, књ. 8 (2011), 187–213.
4. Српска теолингвистика данас: актуелно стање и перспективе Рад се објављује први пут.
5. О базичним категоријама конфронтационих теолингвистичких истраживања (на материјалу словенских језика) Прерађена и знатно допуњена верзија рада објављеног у: Теолингвистичка проучавања словенских језика = Тheolinguistic Studies of Slavic Languages, уред. Ј. Грковић-Мејџор и К. Кончаревић, Београд: САНУ – Одељење језика и књижевности (Српски језик у светлу савремених лингвистичких теорија, књ. 5) 2013, 129–152.
6. Религиозност кроз призму вербалних асоцијација носилаца српског и руског језика Рад се објављује први пут.
7. О конституентaма стилистике сакрума
Прерађена верзија рада објављеног у: Б. Шијаковић (уред.), Српска теологија у XXI веку: Истраживачки проблеми и резултати, књ. 12, Београд: Православни богословски факултет 2012, 113–141.
364
Библиографска белешка
8. Научни стил у области теологије: лингвистички и лингводидактички аспекти
Прерађена и знатно допуњена верзија рада објављеног у: В. Белокапич-Шкунца (ред.), Русский язык как инославянский. Современное изучение русского языка и русской культуры в инославянском окружении. Белград: Славистическое общество Сербии, 2013, вып. V, 64–72.
9. Стилистички аспекти жанра црквене посланице
Објављено у: Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 42/1 (2013), 395–405.
10. Проповед као жанр сакралне комуникације: лингвостилистички приступ Објављено у: Б. Шијаковић (уред.), Српска теологија у XXI веку: Истраживачки проблеми и резултати, књ. 15, Београд: Православни богословски факултет 2014, 153–178.
11. Молитвена песма: жанр, језик, стил
Прерађена и знатно допуњена верзија рада објављеног у: А. Мякинин (сост.), Труды Нижегородской духовной семинарии. Вып. 10. Нижний Новгород: Нижегородская духовная семинария, 2012, 345–358.
12. О новијем богослужбеном стваралаштву у окриљу Руске и Српске православне цркве Рад се објављује први пут.
13. Литургијски дискурс као предмет интердисциплинарног проучавања
Објављено у: А. К. Гадомский, Ч. Лапич, Хрестоматия теолингвистики. Chrestomatia teolingwistyki, Симферополь: Универсум (Universum, Symferopol) 2008, 91–104.
14. О једном могућем приступу лексикографији теолошких речника
Објављено у: А. Игњачевић (уред.), Језик струке: изазови и перспективе. Зборник радова са Друге међународне конференције (4–5.2.2011), Београд: Друштво за стране језике и књижевности Србије, 2011, 163–171.
15. Сакрални симбол у дијалогу језика и култура Рад се објављује први пут.
Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Ксенија Кончаревић ПОГЛЕД У ТЕОЛИНГВИСТИКУ Рецензенти Др Предраг Пипер, редовни члан САНУ, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду
Др Ана Вујовић, редовни професор Учитељског факултета Универзитета у Београду Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Припрема за штампу Иван Јовановић Корице Мирко Тољић Штампа Дијамант принт, Београд Тираж 500 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 81’276.6:27-1 016:[81’276.6:27-1 КОНЧАРЕВИЋ, Ксенија, 1965Поглед у теолингвистику / Ксенија Кончаревић. - Београд : Јасен, 2015 (Београд : Дијамант принт). -364 стр. ; 24 цм „Ова књига настала је у оквиру рада на пројекту Православног богословског факултета Универзитета у Београду под насловом ‘Српска теологија у ХХ веку: фундаменталне претпоставке теолошких дисциплина у европском контексту историјска и савремена перспектива’, потпројекат ‘Славистичка истраживања у теолингвистици’ ...“ --> прелим. стр. – Тираж 500. – Напомене и библиографске референце уз текст. -Библиографија уз свако поглавље. - Грађа за тематску библиографију словенске теолингвистике: стр. 335-362. - Библиографска белешка: стр. 363-364. ISBN 978-86-6293-041-5 a) Теолингвистика COBISS.SR-ID 217605900