Retorika i politika - R. Životić, D. Stаnojević

Page 1



Др Радомир Животић • Др Добривоје Станојевић

Реторика и политика



Др Радомир Животић Др Добривоје Станојевић

РЕТОРИКА И ПОЛИТИКА

Београд, 2013



Садржај Др Радомир Животић РЕТОРИКА И ПОЛИТИКА Напомена ������������������������������������������������������������������������������������������������������� 11 I РЕТОРИКА ���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 13 ШТА ЈЕ РЕТОРИКА? ���������������������������������������������������������������������������������������� 13 Предмет, циљ и методе реторике �������������������������������������������������������������� 13 Дефинисање реторике ���������������������������������������������������������������������������������� 15 НАСТАНАК И РАЗВИТАК ГОВОРНИШТВА (Кратак преглед) ���������� 21 Говорништво преисторијског периода ���������������������������������������������������� 21 Грчко говорништво �������������������������������������������������������������������������������������� 22 Римско говорништво ������������������������������������������������������������������������������������ 29 Хришћанско говорништво �������������������������������������������������������������������������� 33 Од средњег века до хуманизма и ренесансе ������������������������������������������� 34 Говорништво Новог века ��������������������������������������������������������������������������� 34 Говорништво у Србији ���������������������������������������������������������������������������������� 36 Социјалистичко говорништво ������������������������������������������������������������������ 37 Говорништво Титовог времена ������������������������������������������������������������������ 37 Моша Пијаде �������������������������������������������������������������������������������������������������� 42 Говорништво у СССР-у �������������������������������������������������������������������������������� 46 ПОДЕЛА ГОВОРНИШТВА ���������������������������������������������������������������������������� 48 Политичко говорништво ���������������������������������������������������������������������������� 48 Судско говорништво ������������������������������������������������������������������������������������ 50 Војно говорништво �������������������������������������������������������������������������������������� 51 Филозофско-предавачко говорништво ���������������������������������������������������� 51 Свечано говорништво ���������������������������������������������������������������������������������� 52 Хомилије ���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 55 КУЛТУРА ГОВОРА ������������������������������������������������������������������������������������������ 56 Шта је језик, а шта говор? ���������������������������������������������������������������������������� 57 Говор и мишљење ������������������������������������������������������������������������������������������ 59 Мелодичност говора ����������������������������������������������������������������������������������� 60 Дијалошка природа говора ������������������������������������������������������������������������ 60 Народни и књижевни говор ���������������������������������������������������������������������� 62 Норме књижевног изражавања ������������������������������������������������������������������ 63 Структура говора (реченица, синтагма, блок, пауза) �������������������������� 66 Акценат и реченички акценат �������������������������������������������������������������������� 71 Говорне константе ���������������������������������������������������������������������������������������� 72


6

Садржај

ГОВОР И ПСИХА ������������������������������������������������������������������������������������������ 75 Трема и страх ����������������������������������������������������������������������������������������������� 77 Говорник и слушаоци ���������������������������������������������������������������������������������� 79 Невербална средства говора (неми говорни органи) ������������������������ 80 ГОВОРНИК И МОРАЛ ���������������������������������������������������������������������������������� 86 Етика пословног човека ���������������������������������������������������������������������������� 87 КУЛТУРА ПОНАШАЊА ГОВОРНИКА �������������������������������������������������� 91 Понашање политичког говорника ���������������������������������������������������������� 91 Понашање менаџера ������������������������������������������������������������������������������������ 93 ЕТАПЕ ГОВОРА ���������������������������������������������������������������������������������������������� 96 Три врсте говора ������������������������������������������������������������������������������������������ 96 Пет етапа говора ������������������������������������������������������������������������������������������ 97 Инвенција �������������������������������������������������������������������������������������������������� 98 Диспозиција ��������������������������������������������������������������������������������������������� 103 Елоквенција ���������������������������������������������������������������������������������������������� 105 Меморија ���������������������������������������������������������������������������������������������������� 105 Акција ��������������������������������������������������������������������������������������������������������� 106 II ПОЛИТИКА ���������������������������������������������������������������������������������������������������� 108 ПОЛИТИЧКА КОМУНИКАЦИЈА ������������������������������������������������������������ 108 Комуникација у политичком маркетингу ���������������������������������������������� 108 Шта је политика? ����������������������������������������������������������������������������������������� 109 Шта је успешна политичка комуникација? ������������������������������������������ 110 Шта је информисање, а шта комуницирање? ������������������������������������� 113 Облици политичке комуникације ���������������������������������������������������������� 115 ВРСТЕ ПОЛИТИЧКИХ КОМУНИКАЦИЈА �������������������������������������������� 118 1. Политички говор ������������������������������������������������������������������������������������ 118 Поруке познатих говорника ������������������������������������������������������������������ 118 Говорити не значи читати ��������������������������������������������������������������������� 119 Фразирање – нездрава комуникација ������������������������������������������������ 122 Реторско питање �������������������������������������������������������������������������������������� 125 Концентрација говорника �������������������������������������������������������������������� 127 Рад с микрофоном ���������������������������������������������������������������������������������� 128 Ословљавање саговорника ������������������������������������������������������������������� 129 Представљање ������������������������������������������������������������������������������������������ 132 Политички говор као манипулација ������������������������������������������������� 133 Елоквенција политичког говора; Говорник је добар стилист ������ 140 2. Поздравни говор �������������������������������������������������������������������������������������� 147 3. Изјава ���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 148 4. Конферанса ����������������������������������������������������������������������������������������������� 149 5. Разговори у студију ������������������������������������������������������������������������������� 149 6. Интервју ���������������������������������������������������������������������������������������������������� 150 7. Честитка ���������������������������������������������������������������������������������������������������� 152 8. Летак ���������������������������������������������������������������������������������������������������������� 155


Садржај

7

III ПОЛИТИЧКО ГОВОРНИШТВО (примери с коментарима) ������������ 158 Винстон Черчил ������������������������������������������������������������������������������������������ 158 Владимир Иљич Лењин ����������������������������������������������������������������������������� 163 Јосип Броз Тито �������������������������������������������������������������������������������������������� 168 II ГОВОР НА IX КОНГРЕСУ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ОМЛАДИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, 21. новембра 1974. године у Београду ������������� 179 Михаил Горбачов ���������������������������������������������������������������������������������������� 190 Политички говори лидера ������������������������������������������������������������������������ 195 Слободан Милошевић �������������������������������������������������������������������������������� 197 Др Војислав Шешељ, српски Демостен ������������������������������������������������� 209 Вук Драшковић �������������������������������������������������������������������������������������������� 218 Др Зоран Ђинђић ���������������������������������������������������������������������������������������� 226 Нови политички говор ������������������������������������������������������������������������������ 230 ИНДЕКС СТИЛИСТИЧКИХ И РЕТОРИЧКИХ ПОЈМОВА ������������ 233 Литература ���������������������������������������������������������������������������������������������������� 234 Прилози Слободан Милошевић: Демократијом и радом – изаћи из кризе ���������� 236 Слободан Милошевић: Говор на Косову пољу 28. јуна 1989. године ������ 239 Обраћање председника Владе Србије Војислава Коштунице Савету безбедности УН ���������������������������������������������������������������������������������������������� 244 Излагање председника СРЈ Војислава Коштунице одржано приликом отварања манифестације „Мишићеви дани“ у Струганику ���������������� 251 Белешка о аутору ��������������������������������������������������������������������������������������� 255 Др Добривоје Станојевић ГОВОР МРЖЊЕ ГОВОР МРЖЊЕ �������������������������������������������������������������������������������������������������� 261 Реторички маниризам ГОВОРА МРЖЊЕ ������������������������������������������������ 265 Мимикрија и ГОВОР МРЖЊЕ �������������������������������������������������������������������� 267 Етика и полемика �������������������������������������������������������������������������������������������� 270 Баналност и фразирање �������������������������������������������������������������������������������� 273 Значење компаратива ������������������������������������������������������������������������������������ 274 Политичка лирика и суперлативи �������������������������������������������������������������� 275 Политичка хипербола ����������������������������������������������������������������������������������� 276 Говор и процена ���������������������������������������������������������������������������������������������� 277 Значење политичког плеоназма ������������������������������������������������������������������ 279 Ток-шоу �������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 280 Привид аутентичности ���������������������������������������������������������������������������������� 284 Реторички нарцизам ������������������������������������������������������������������������������������� 286


8

Садржај

Говор у скупштини ������������������������������������������������������������������������������������������ 289 Празнословље и говор ����������������������������������������������������������������������������������� 292 Топика утешне беседе и еуфемизми ������������������������������������������������������������ 294 Етика јавне речи ��������������������������������������������������������������������������������������������� 296 Демонизам јавне омуникације �������������������������������������������������������������������� 324 Слобода медија ����������������������������������������������������������������������������������������������� 326 Како говоре политичари �������������������������������������������������������������������������������� 328 Промене Зорана Ђинђића ���������������������������������������������������������������������������� 330 Говор и метафорa �������������������������������������������������������������������������������������������� 331 Непосредност Зорана Ђинђића ������������������������������������������������������������������ 340 Конкретан говор о апстрактном ���������������������������������������������������������������� 342 Говор као драма ������������������������������������������������������������������������������������������������ 343 Говорник и публика као бивши непријатељи ������������������������������������������ 344 Принципи наде Зорана Ђинђића ���������������������������������������������������������������� 347 Говор и насиље ������������������������������������������������������������������������������������������������ 347 Елементи духовног беседништва ���������������������������������������������������������������� 357 Литература ��������������������������������������������������������������������������������������������������� 360 Белешка о аутору ���������������������������������������������������������������������������������������� 363


Др Радомир Животић



Напомена Ово је уџбеник из реторике. У њему се сажето, конкретно и критички износе опште усвојена сазнања, али без превеликог цитирања аутора и без расправљања. Неспорне истине о реторици као науци, уметности и вештини потврђују се на примерима логичких и естетичких анализа. То је зато што се и говорништво, као теорија и пракса, најбезболније учи на узорима и туђим грешкама. Уџбеник је ограничен по обиму и намени из наставно-педагошких разлога. Дефинисање реторике, генеза и класификација говорништва дати су у форми прегледа. Теоријски део о култури говора, о етапама говора и међусобној повезаности са психом, моралом и понашањем максимално је конкретизован и примерен новинарима, политиколозима и политичарима, а у складу с програмским захтевима високошколског образовања. Уџбеник може бити од користи свима који желе да остваре лепо говорно изражавање. Други део уџбеника о политичкој комуникацији, врстама и политичком говорништву је много занимљивији. Примерима с коментарима обухваћени су: М. Пијаде, Ј. Б. Тито, говорници „послушници“, па Черчил, Лењин и Горбачов, а у оквиру новог политичког говора и лидери данашњих политичких странака: Слободан Милошевић, др Војислав Шешељ, Вук Драшковић и др Зоран Ђинђић. Ово није уџбеник за војно, судско, филозофско-предавачко, свечано говорништво и хомилитику. Те књиге тек треба написати, јер је свака врста говорништва спецификум по себи. Аутор је одбацио мишљење Бјелинског да из реторике не треба писати уџбеник зато што је, наводно, довољно имати скуп добрих беседа. Аутор је уверен у супротно. Говорништво као теорија и пракса учи се као и друге науке. Говорништвом се не може успешно бавити онај који тек нешто мало зна о говору и реченици, а у свему другом се ослања на таленат. Читањем туђих говора се само обавештавамо о њиховој мисаоној и естетичкој садржини и форми, али тиме не постајемо говорници. Говор је обележје индивидуалности и оригиналности. Тек се упорним учењем и вежбањем постаје говорник и исказује говорнички дар. Ову истину потврђују сви познати говорници од Демостена и Цицерона до данас. При


12

Напомена

томе треба додати да се говорништво може „учити“ и слушањем и гледањем добрих говорника (као што аматери савлађују музику, певање, глуму, имитацију). Никада се не сме запостављати акустичка вредност говора (а тога у писаном тексту нема). Аутор је одбацио схему класичне структуре уџбеника и тиме што је избегао да у посебном одељку механички набраја, објашњава и разврстава стилска и реторичка средства. Њихова функционална оправданост потврђује се само у контексту, а то и јест предмет логичке и естетичке анализе. Тумачења говорникових мисли, понирање у свет идеја и емоција, пошто је свака интерпретација субјективна, треба схватити као релативну истину. Ти делови имају сврху само као обавештења и показивања. Из наставно-педагошких разлога ипак је, ради лакшег сналажења, урађен Индекс стилистичких и реторичких појмова. У прошлој години, након сушних периода, дошло је до поплаве књига из реторике. Реторици се придаје све већа важност и у политици, и у медијима, и у универзитетском образовању. Некада се стидљиво говорило о „разговорима о говорништву“, о „уводима“, и реторици као историји. И данас се, додуше, могу видети књижице попут „Како брзо и лако савладати говорничку вештину“. Пошто је говор сложен мисаони и психоемоционални процес, а јавни говор изложен и другим околностима, наивно је веровати да се говорништво може учити у форми партизанских курсева. Добар говорник, најзад, осим знања, умећа и вештине, треба да познаје прошлост свога народа, културу, веровања, обичаје и вредности којима се вековима одушевљавао, за које је гинуо и на основу којих је до данас опстао. Добар говорник је онај који има ШТА да каже и који зна КАКО то да каже. Добар говорник може постати само високо морална личност с развијеним осећањем одговорности. Те мисли водиље прожимају овај уџбеник.

У Београду, марта 1996. године Др Радомир Животић


I РЕТОРИКА ШТА ЈЕ РЕТОРИКА? Назив РЕТОРИКА потиче из грчког језика (rhetor, retor, ritor). Ретор у грчком означава учитеља говорништва и говорника (практичара). Римљани, који су преузели и развијали грчко беседништво, делимично су преузели и термин и појмом ретор означавају учитеља говорништва (теоретичара), а за говорника употребљавају домаћи латински назив оратор. Реторика је наука, уметност и вештина. Упркос бројним дефиницијама, које су настајале у различита времена, с различитим циљевима и из различитих потреба, а у којима је даван примат најчешће једној од ових одредница, чини се да је ова дефиниција најближа истини и да одговара савременим схватањима.

Предмет, циљ и методе реторике Јасно одређивање предмета, циља и метода спада у конститутивне елементе сваке науке. Предмет проучавања реторике је усмено изражавање. Као научна дисциплина проучава опште услове излагања, ослања се на логичко мишљење и изражавање и утврђује принципе беседне технике. Подједнако се бави теоријом и праксом говорништва. Реторика, као наука и уметност, проучава и акустичку страну говора. Писани говор може да нам послужи за анализу мисаоних токова, али тек у говору као звучању, на основу музичких, интонацијских и експресивних вредности, из склада значења и звучања – закључујемо о његовој емоционалној страни. Писани говор и није „говор“, јер говор без емоција не постоји, као што не постоји ни песма без звука. У говору као звучању садрже се говорникове мисли преточене у речи, али су у њему уграђене и емоције говорника које се исказују бројним сигналима (интензитет, гласност, темпо, невербална средства...). Говорник говором изражава своје мисли, ставове, убеђења, осећања, жеље (исповедна страна), али то чини свесно да би ути-


14

I РЕТОРИКА

цао на мисли, емоције и понашање саговорника. Он то чини целокупним својим бићем. Према томе, предмет проучавања реторике је гласна реторика, а не само оно што је на хартији „текст говора“. Практично, предмет проучавања реторике је све што је садржај говора. Емоционална страна говора инспирисана је садржајем, из њега произилази, са њим чини склад, а звучање речи је одраз те хармоније. Најзад, предмет проучавања реторике је и све друго што је у функцији реализације говора (став говорника, неми говорни органи, понашање саговорника, техничка помагала итд.). Реторика је блиска стилистици (у антици је реторика обухватала и стилистику, која је утврђивала правила за творбу језичких украса). Полазећи од узајамног односа између говорног и писаног изражавања, данас се с правом сматра да је стилистика – модерна реторика. И реторика се, као и стилистика, бави изналажењем нових могућности изражавања. Циљ (сврха) реторике као научне дисциплине је да, позивајући се на правила и принципе беседне технике, поучи како да правилно и лепо усмено изражавамо мисли и емоције. Пошто је очигледна тројака сврха беседништва: да поучи (одређивана је као дидаскалски род), да пружи ужитак (сврставана је и у поетски род) и да увери (дефинисана је и као способност убеђивања, као речитост, сводила се на елоквентност говорника чија је намера да, побуђујући дух и емоције, делује преко срца на разум) – реторика утиче на прихватање мисли, али и емоцијама подстиче на радњу и понашање. Ови циљеви су остварљиви ако говорник поседује знање (образованост), ако износи само истину (етичност) и ако, примењујући принципе беседне технике, улаже све своје умне и емотивне способности искрено верујући у оно што говори (таленат). Циљ беседништва је, по мишљењу др М. Ђурића (ИСТОРИЈА ХЕЛЕНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, стр. 621), „исказивање неке мисли или доказивање неке истине и придобијање слушалаца за њу. Беседник се обраћа не само разуму него и осећању и машти слушалаца уз помоћ елемената као што су логичност, знање, убедљивост и песничко уздизање беседног материјала“. Методе изучавања реторике, пошто се она ослања на помоћне науке: лингвистику, етику, психологију, логику, граматику, стилистику, естетику... јесу и методе ових неспорних наука. При утврђи-


ШТА ЈЕ РЕТОРИКА?

15

вању реторичких вредности најчешће се примењује метод анализе, боље рећи, аналитично-синтетични, али се, у складу с конкретним потребама, користи и компаративни метод, и методе логичког закључивања, и аналогија и други поступци. Историјски метод, структуралистички метод, као и метод активног учесника и посматрача такође се могу успешно применити у складу са сврхом проучавања. Реторика је, најзад, племенита наука, уметност и вештина. Њен главни циљ је да износи истину. Она полази од чињенице да се прикладном усменом речју може утицати на мисао, осећање, вољу и радњу других људи. Непосредни задатак јој је да убеди и задиви лепотом речи и тиме подстакне слушаоце на радњу и понашање. У том смислу реторика је најплеменитије средство убеђивања и придобијања људи: она утиче речју, а не митом и принудом (уценама, убиствима, ратом, лажним обећањима и сл.). Реторика која не служи истини (истина је врхунски критериј позитивне реторике), која обмањује – унапред је осуђена на пропаст као лукава вештина.

Дефинисање реторике Од настанка реторике до данас, у зависности од времена и потреба, овој дисциплини се различито приступало. Одређивана је као наука, као наука и уметност и као уметност и вештина, па чак и негативно – као лукава вештина чији је циљ обмањивање. Доминантна су била, углавном, два схватања: да ли је реторика претежно логичка или естетичка дисциплина? Дилема у спору није отклоњена ни данас, јер се провлаче оба схватања: класично и модерно схватање реторике. Међутим, пођемо ли од сврхе доброг говорења, које има задатак да поучи, пружи ужитак и увери – лако можемо доћи до опште прихватљиве дефиниције – позитивна реторика је синтеза науке, уметности и вештине. Узроци биполарности позитивног и негативног одређења су у природи ове дисциплине, али и у њеним теоретичарима и практичарима. Претерано наглашавање једних и умањивање других чињеница учинило је да се реторика проглашава за „науку над наукама“ и да јој се пориче свака научност. Реторика је наука: 1) зато што нас учи да правилно и лепо изражавамо мисли и емоције; 2) зато што износи истину, тежи њеном


16

I РЕТОРИКА

сазнавању и откривању; 3) зато што утврђује правила и принципе ученог говорништва; 4) зато што се ослања на логику као неспорну науку и примењује логичко закључивање (правилно и јасно развијање мисли је услов успеха, а појам, суд и закључак су непобитно елементи логичког мишљења); 5) зато што, као и свака наука, уважава законитост, ред и условљеност; 6) зато што говор посматра као мисаони и психоемоционални процес у коме се речима могу изразити и најсложеније мисли и емоције, тј. ослања се на психологију, која говор тумачи уважавајући законе човечије душе; 7) зато што, као и свака наука, располаже системом знања; 8) зато што се ослања на лингвистику, граматику, синтаксу, естетику и друге помоћне непобитне науке итд. Најзад, реторика, као и стилистика, изналази нове могућности говорног изражавања придржавајући се принципа доброг говорништва. Под појмом реторика у теорији књижевности подразумева се и наука о прозним саставима, тј. о облицима беседничке прозе, о књижевним делима у невезаном слогу (Вејн Бут: РЕТОРИКА ПРОЗЕ), али је то већ шири семантички обим. Учени беседник, дакле, није импровизатор, нити успех говора заснива само на тренутној инспирацији. Он је зналац који намерно примењује принципе беседне технике, који на основу широког образовања усавршава и развија говорнички таленат. Реторика је уважавана као наука још у античком добу. У средњем веку била је обавезан предмет универзитетске наставе. У доба хуманизма и ренесансе, с обновом античке културе и уметности, нова реторика је „наука над наукама“. Затим је утихнуло интересовање за реторику. У XVIII веку њену улогу преузимају стилистика и књижевна критика. С појавом говорних медија, радија и телевизије. оживело је интересовање и за реторику и њој је повраћен углед и значај. Реторика се данас, у склопу повећаног интересовања за информисање и комуницирање, све више афирмише као наука и уметност. Реторици се, историјски посматрано, ретко кад порицао карактер уметности. Најчешће је и објашњавана као уметност говора, као стваралачка делатност. Лепотом говора, која је произилазила из утврђених и смишљених правила у складу са сврхом говора, она је имала задатак да задиви слушаоце, пружи уживање, побу-


ШТА ЈЕ РЕТОРИКА?

17

ди пријатне емоције и преко срца придобије за поруке. Естетички ужитак остваривао се и лепим низањем мисли, али и језичко-стилским дотеривањем израза, сликовитим изражавањем, којим се код слушалаца побуђивала машта и тако их чинила мисаоно активнијим. Речима као средством уметничког обликовања, при чему би требало да дођу до изражаја говорне вредности у ширем смислу, утицало се на побуђивање емоција које су одговарале развијеном осећању за лепо. Говорити са укусом о свакој ствари, а укус је критериј уметности, значило је велику врлину. Истицање уметничких квалитета говора био је поуздан знак талента, изразите елоквентности. Природном обдареношћу, а она је у дослуху с генијалношћу, смислом за лепо требало је остварити естетске вредности говора, произвести емотивну реакцију и тако наговорити слушаоце. На жалост, и данас има оних који тврде да су „садржина и мисли важнији од лепоте изражавања“. Реторика је несумњиво и вештина говора. Вештина (лат. ars, fr. art) у говорништву је посебна одлика која се састоји у свесној замисли, знању, умећу и техничкој спремности, а нарочито у коришћењу правила. Вештине се обично приписују занатлијама, а развијено осећање за лепо и божанска инспирација уметницима. У говорништву су вештине подређене производњи лепог, а остварују се и немим говорним органима (ставом, држањем, мимиком, гестовима и на други начин). У антици се вештина изражавала појмом „техне“, што је упућивало на уметност, а не на технику у буквалном данашњем значењу. У Аристотелово доба под овим изразом могло се подразумевати „умешност или уметност“, а што носи битне разлике у значењу. О томе како се реторика различито одређивала постоји и хронолошки след. Коракс (490–430. пре н. е.), један од оснивача реторике, сматра да је реторика „вештина уверавања“. Ако се узме у обзир да је овакав став изрекао мислећи на судско говорништво којим се бавио – може се прихватити за оновремено позитивно тумачење. Ово тумачење је блиско Исократовом: „Реторици је суштина убеђивање“. Перикле (499–429. пре н. е.), за чије је владавине говорништво доживело процват, тврдио је да се оно учи, а реторику сматрао науком над наукама.


18

I РЕТОРИКА

Горгија (483–375. пре н. е.), који је скуп правила о говорништву изложио у делу „Вештина“, оставио је дефиницију „Реторика је вештина – техне“ и „Реторика је вештина убеђивања помоћу речи“. Он је тврдио да се реторика бави само „говорима“, а не учи шта је праведно и неправедно (што би спадало у етику), него само ствара „веровање о томе“. Бавио се судским говорништвом, па је природно што је тврдио да циљ говора није „уверење уз помоћ знања“, већ у придобијању судија деловањем на срце да донесу повољну одлуку. Платон (427–347. пре н. е.) је био супротног мишљења: „Реторика није вештина – техне“. Он је, додуше, имао два одређења – позитивно и негативно. За реторику, коју је сматрао „вештином обмањивања“, тврдио је да је „производ искуства“, да је изван уметности, да јој је суштина ласкање и да зато спада у „царство ружних ствари“, а оно што је ружно – није добро, већ зло. Реторика је, по његовом мишљењу, сенка политике, није корисна, јер не износи истину, већ само изазива задовољство. Реторика је, дакле, вештина обмањивања. Али Платон допушта да постоји и „лепа реторика“, која је вештина и уметност, која се држи истине, која се не улагује, а грађане чини бољима јер у њихове душе „усађује праведност“. Квинтилијан (35–96. н. е.) је дефинисао реторику као „науку о добром изражавању“ којој је задатак да убеђује људе у оно што је право, а циљ реторике је правилно мислити и говорити. Пошто реторика треба да се бави само истином, Квинтилијан ју је прогласио за „једну од највећих врлина“. Пред говорника је постављао високе моралне захтеве. Тражио је од говорника да говори искрено и поштено. „Само честит и добар човек може бити и добар говорник“ – мисао је Квинтилијанова. Такође је истицао и уметничку страну говорништва. „Добрим и снажним гласом можемо радити шта хоћемо“ и „Људи се познају по изговору – као ковина по звекету“, запажања су Квинтилијанова. Пошто је циљ реторике „истину говорити“ – Квинтилијан јој је признавао карактер уметности јер треба „научити добро говорити“. Дакле, Квинтилијан је један од првих који је уочио да је за реторику битан логички садржај (шта се говори), али је битна и естетска страна говора (како се говори). Он је видео уједињене логичку и естетичку функцију. Реторика за њега није само вештина – јер тада не би имала ништа заједничко са науком и врлином.


ШТА ЈЕ РЕТОРИКА?

19

Аристотел (384–322. пре н. е.) је ударио основе реторици као науци, одредио јој предмет изучавања и установио метод. Његова дефиниција не односи се само на речи „Реторика је способност проналажења свих могућих средстава за убеђивање“. Он је систематизовао дотадашња сазнања из реторике („Реторика“) и ударио темеље модерном говорништву. Реторици је признавао карактер науке и уметности. „Учење о говорном изразу спада истовремено и у реторику и у поетику, а односи се на прозу и поезију.“ За Аристотела елементи говорништва као праксе су наговор (придобијање естетским формама, развијањем осећања делује се на разум) и убеђивање (на основу логичког закључивања). Говорнике је разликовао од песника. Говорник износи оно што се стварно догодило, истину, а песник изражава „оно што је могуће да се догоди у стварности“. Цицерон (106–43. пре н. е.), који је најизразитији представник римског беседништва, теоретичар и практичар, а који се развијао под снажним Демостеновим утицајем, јасно разликује реторику као науку (технику) и говорништво као праксу – елоквенцију. Цицерон одређује реторику као теоријску дисциплину „која се пита о смислу праксе“; она се не задовољава постојећим, већ изналази нова правила и принципе. Ово гледиште се поклапа са грчким схватањем да је реторика као теорија наука, а као пракса да се своди на елоквенцију. Оно није истоветно оном екстремном схватању међу грчким реторима који су реторику одређивали само као „вештину говорења“ (на пример, Сократ). Дакле, и Цицерон је задржао двоструко схватање о реторици. Кант (1724–1804) разликује реторику (Rhetorik), која је лепа уметност и достојна поштовања, и реторику (Ars oratoria), лукаву вештину „која наводи људе на неки суд, чија је логичка важност, иначе, кад се добро размисли, равна нули“. Кант је филозоф, а до оваквог закључка је дошао проверавајући истинитост логичких судова, дакле, посматрајући само једну страну реторике И Хегел (1770–1831) је истицао двоструко значење. Он је разликовао поетско дело, које је производ лепога и уживања у њему, и говорничко дело, које има за задатак поучавање, охрабрење и доношење одлуке, дакле, неки практичан циљ (подстиче на одлуке, радњу и понашање). Хегел је захтевао савршенство у изражавању, али је говорништво као праксу одређивао као вештину (попут М.


20

I РЕТОРИКА

Угардија); његово тумачење није истоветно с Кантовим да је сврха говора „само наговор“, али ни с Платоновим да је „некорисна ствар“. Ова разнородност у тумачењима упућује да је решење у јединству свих елемената: теоријских и практичних. Најзад, Умберто Еко, италијански социолог, естетичар филозоф и књижевник, разрешава ове дилеме нудећи модерно схватање о реторици. Еко тврди да се реторика уместо „вештине убеђивања“, схваћене скоро као суптилна обмана, све више схвата као техника људског расуђивања, које контролише сумња и које је потчињено свим историјским, психолошким и биолошким условљеностима сваког људског потеза“ (Умберто Еко: Култура, информација, комуникација, Нолит, Београд, 1973, стр. 93). У суштини, Еко не спори да реторика проучава опште услове излагања, да су јој сврха убеђивање и уверавање (помоћу ваљане аргументације). Бранислав Нушић, први наш предавач реторике и писац уџбеника, реторику одређује као „вештину и научну дисциплину“ („Беседништво стоји на средини између уметности и вештине“). Дакле, признавао јој је карактер науке и уметности. Реторика, иако стара више од две хиљаде година, као што се види, још није сагласно дефинисана. Да ли је то феномен, њена слабост или врлина, универзалност, једноставност или сложеност? Све чињенице упућују да је она наука али и интегрална уметност која укључује рационалне елементе (доказивање и уверавање) и ирационалне (придобијање емоцијама као афективним деловима душе). Логичко и естетско треба посматрати као сједињење у истоветној функцији. То синтетизовано мишљење је управо блиско Докхорновом да реторика има функцију убеђивања (доказивање помоћу чињеница), стицања поверења (естетичким деловањем изазива допадање) и придобијања (усхићује слушаоце и мотивише их на радњу и понашање). Они који реторику негирају и своде је на стилистику и поетику „као шансу за преживљавање“ – не виде њену самосвојност и универзалност. На основу изложених чињеница, а уважавајући битне карактеристике реторике, посебно тенденције њеног модерног развитка и функције у савременом комуницирању – можемо тврдити да је реторика синтеза науке, уметности и вештине, тј. оно што је одувек и била у њеном позитивном одређењу.



Литература Аранђеловић, Јован (1997), Реторичка култура и начело толеранције, Београд. Арент, Хана (1994), Истина и лаж у политици, Београд. Аристотел (1970), Органон, Београд. Бахтин, Михаил (1980), Проблем говорних жанрова, „Трећи програм“ РТБ, 47/4, Београд, 233–270. Бити, Владимир (1997), Појмовник савремене књижевне теорије, Загреб. Блох, Ернст (1981), Принцип нада, Загреб. Бугарски, Ранко (2003), Жаргон, Београд. Carter, Ronald (1997), Investigating English Discourse, London, Routledge. Чупић, Чедомир, ур. (1998), Дух ведрине, култура протеста, Београд. Duranti, Alessandro (1997), Linguistic Antropology, Cambridge, Cambridge University Press. Ђорђевић, Бранивој (1984), Елементи српскохрватске дикције, Београд, 1984. Ђурић, Михаило (1979), Утопија измене света, револуција, нихилизам, анархизам, Београд. Џејмсон, Фредрик (1984), Политичко несвесно, Београд. Гоцини, Ђивани (2001), Историја новинарства, Београд. Hauser, Arnold (1965), Il Manierismo, Torino. Huddleston, Rodney (1984), Invitation to Linguistics, Oxford, Blackwell. Инић, Слободан (1988), Демократија аплауза, Никшић. Јанкелевич, Владимир (1989), Иронија, Сремски Карловци. Кошир, Манца (1988), Наставки за теоријо новинарских врст, Државна заложба Словеније, Љубљана. Кин, Џон, Медији и демократија, Београд, 1995. Константиновић, Радомир (1969), Философија паланке, Београд. Кристал, Дејвид (1988), Енциклопедијски речник модерне лингвистике, Београд. Malmkjaer, Kirsten (ur.) The Linguistics Encyclopedia, London, Routledge. Maurice, Merleau-Ponty, „La reception d’autrui e la dialogue“, La prose du monde, Paris, 1978. Олива, Акиле Бонито (1989), Идеологија издајника, уметност, манир, маниризам, Нови Сад. Остин, Џон (1994), Како деловати речима, Нови Сад. Павић, Зоран; Зорић, Ненад; Лекић, Славиша (2007), Није српски лупати, Београд. Петковић, Новица (1975), Језик у књижевном делу, Сарајево.


Литература

361

Платон (1970), Ијон. Гозба, Федар, Београд. Радојковић, Мирољуб (1997), Подела мишљења, Ивањица. Радојковић, Мирољуб (2007), „Пут локалне заједнице у информационо друштво“, ЦМ 2/2007. Симеон, Рикард (1969), Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива I II, Загреб. Слапшак, Светлана (1985), Сви Грци назад, Београд. Славујевић, Зоран (2006), Библија и пропаганда, Београд. Славујевић, Зоран (1999), Политички маркетинг, Београд, 1999. Станојевић, Добривоје (2001), Реторика ’Златног руна’, Панчево. Станојевић, Добривоје (2004), Медији и начела дијалога, Панчево. Стојановић, Драган (1984), Иронија и значење, Београд, 1984. Стојковић, Бранимир (2002), Идентитет и комуникација, Београд. Шкреб, Зденко (1981), Књижевност и повијесни свијет, Загреб, 1981. Шопенхауер, Артур (1997), Еристичка дијалектика, Нови Сад, 1997. Шопенхауер, Артур (1990), Темељи морала, Нови Сад, 1990. Шушњић, Ђуро (1997), Дијалог и толеранција, Београд. Тодоровић, Неда (2006), „Таблоидни журнализам“, ЦМ 1/06. Trasc, R. L. (1996), Historical Linguistics, London, Arnold. Trudgill, Peter (1995), Sociolinguistics, 2. izd., London, Penguin. Успенски, Б. А. (1979), Поетика композиције, семиотика иконе, Београд, 1979. Yule, George (1996), Pragmatiks, Oxford University Press. Васовић, Мирјана (2002), Говор мржње, „Призма“, септембар, Београд, стр. 15–23. Волман, Бенџамин (1998), Дечји страхови, Нови Сад. Вујачић, Илија (2002), Политичка теорија, Београд. Вуковић, Ново (2000), Путеви стилистичке идеје, Подгорица –Никшић. Живковић, Драгиша, ур. (1992), Речник књижевних термина, друго допуњено издање, Београд. Животић, Радомир (1996), Реторика и политика, Београд. Жмегач, Виктор (1982), Књижевност и збиља, Загреб.



Белешка о аутору Станојевић Добривоје (Липе, Смедерево, 20. октобар 1858), доктор филолошких наука, редовни професор Факултета политичких наука у Београду, Катедра за новинарство и комуникологију (предмети: Стилистика, Реторика, Реторика електронских медија, Јавни дискурс). Основну школу завршио у Липама, матурирао у Смедеревској гимназији, дипломирао на Филолошком факултету у Београду 1981. Магистрирао на истом факултету 1994. (Типови прозе у часопису „Коло“ 1901–1903), докторску дисертацију одбранио 2000. (Стилски и реторички поступци у роману „Златно руно“ Борислава Пекића). Као професор српског језика предавао у Смедеревској гимназији 1982. Уредник Књижевне трибине Дома културе „Студентски град“ у Београду 1982–2000; уметнички директор Смедеревске песничке јесени 2000–2003; одборник Скупштине општине Смедерево 2000–2004. и члан Извршног одбора Скупштине општине 2003–2004. Објавио књиге: Форма или не о љубави (‘85); Реторика „Златног руна“ (‘01); Стилистика „Златног руна“ (‘02); Медији и начела дијалога (‘05); Реторика поезије (‘04); Збивање необичног догађаја (‘05); Медијска еристика и јавни дискурс (‘10). Књиге поезије: Сократ вежба нестајање (‘01), Хорорскоп њежности (‘03). Антологија српске поезије до Другог светског рата (Парнас искоса, ‘06) и антологије савремене српске поезије Поезија и последњи дани (‘09). Коаутор романа Под сенкама баобаба (06), са Борисом Ђурицом. Добитник награде за књижевну критику „Милан Богдановић“ (‘12) и песничких награда: Златна струна, Смедеревски Орфеј, Награда смедеревске „Седмице“. Живи на Морави.


Библиотека Знакови Др Радомир Животић Др Добривоје Станојевић РЕТОРИКА И ПОЛИТИКА Рецензент Проф. др Милош Ковачевић Издавач НК Јасен, Дечанска 12/II Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура НК Јасен Припрема за штампу Иван Јовановић Дизајн Мирко Тољић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500 © НК Јасен ДОО © Др Радомир Животић © Др Добривоје Станојевић

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 808.5(075.8) ЖИВОТИЋ, Радомир, 1937Реторика и политика / Радомир Животић, Добривоје Станојевић. – Београд : Јасен, 2013 (Београд : Донат граф). – 363 стр. ; 21 cm Тираж 500. – Белешка о аутору: стр. 255-256. – Белешка о аутору: стр. [363]. – Регистар. – Библиографија: стр. 234-235 и 360-361. ISBN 978-86-6293-010-1 1. Станојевић, Добривоје, 1958- [аутор] a) Реторика COBISS.SR-ID 200366860




Turn static files into dynamic content formats.

Create a flipbook
Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.