Синтакса сложене реченице у српскоме језику – I књига

Милош КОВАЧЕВИЋ

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ I КЊИГА

Милош КОВАЧЕВИЋ

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ I КЊИГА

Београд 2019

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милош Ковачевић СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ I КЊИГА Рецензенти Проф. др Милан Драгичевић Проф. др Ненад Вуковић Проф. др Владислава Ружић Проф. др Миланка Бабић Издавач Јасен, Дечанска 12/II, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Коректура Јосипа Жерјав Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић

САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ................................................................................... 7 КООРДИНАЦИЈА ....................................................................... 11 РАСПОРЕД КЛАУЗА У НЕЗАВИСНОСЛОЖЕНОЈ РЕЧЕНИЦИ ......................................13 ЈЕСУ ЛИ ЗАКЉУЧНЕ И ИСКЉУЧНЕ ПОСЕБНЕ ВРСТЕ НЕЗАВИСНИХ РЕЧЕНИЦА ........................47 ГРАДАЦИОНЕ КООРДИНИРАНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ .............56 ОБЈАСНИДБЕНЕ (ЕКСПЛАНАТИВНЕ) КООРДИНИРАНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ ...........................................79

СУБОРДИНАЦИЈА И КООРДИНАЦИЈА ............................. 111 ЕКСЦЕПТИВНЕ И ЕКСКЛУЗИВНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ .........113 ПАРАТАКСИЧКЕ И ХИПОТАКСИЧКЕ ОДНОСНЕ РЕЧЕНИЦЕ ..................................................................142 НАЧИНИ УСЛОЖЊАВАЊА ВЕЗНИЧКОГ СИСТЕМА ................................................................157 ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА ПАРТИКУЛА И ХОМОФОРМНИХ (ДИЈЕЛОВА) ВЕЗНИКА .............................173 ТИПОВИ НАГОМИЛАВАЊА ВЕЗНИКА У СЛОЖЕНОЈ РЕЧЕНИЦИ ...........................................................190

СПИСАК ЦИТИРАНЕ ЛИТЕРАТУРЕ .................................... 203

5

ПРЕДГОВОР Централни дио синтаксе сваког језика јесте синтакса реченице. Зато је у већини језика тај дио и најдетаљније описан, и то из различитих аспеката: функционалног, структурног, семантичког и прагматичког. За синтаксу реченице српског језика готово да важи супротна оцјена: до данас нису чак ни пописани сви модели реченица, а камоли да су разноаспектно освијетљени. Српски језик је данас један од ријетких, ако не и једини, од европских језика у коме још увијек можете наићи на у употреби врло фреквентне реченичне моделе који нису забиљежени не само у сербокроатистичким граматикама него ни у сербокроатистичкој научној синтаксичкој литератури. А у погледу „третмана“ реченица граматике су кудикамо сигурнији ослонац од научне синтаксичке литературе. Наиме, о највећем броју реченица сербокроатистичка литература по правилу „ћути“, тако да једина обавјештења о њима дају граматике. Та граматичка обавјештења не само да су штура него су неријетко и погрешна, и готово без изузетка једноаспектна, јер се по правилу своде на информацију о форми и/или функцији разматране реченице. Невоља сербокроатистичке граматичке литературе је и у томе што у нове граматике, по правилу, нису укључивани чак ни они малобројни научни резултати о реченици, него су граматике преузимале „сазнања“ из претходних граматика, тако да готово све сербокроатистичке граматике у погледу описа сложених реченица личе „као јаје јајету“, подударајући се чак и у давно уоченим и у научној литератури исправљеним погрешкама. С друге стране, невоља је сербокроатистичке научне синтаксичке литературе у томе што је она посвећивала изузетно мало пажње реченицама, посебно сложеним. А и кад их је разматрала, она се исцрпљивала у анализи само појединих типова сложених реченица (најчешће временских, односних, изричних и условних), тако да би се на основу те литературе могло погрешно закључити да су остали типови „непроблематични“, тј. тако добро научно освијетљени да се о њима и нема било шта ново рећи што већ није речено у граматикама.

7

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

У предавањима из синтаксе које сам у протеклих двадесетак година изводио, а и сада изводим, на редовним и/или постдипломским студијама на више факултета (Филозофском факултету у Сарајеву, Филозофском факултету у Никшићу, Филозофском факултету у Нишу, Филозофском факултету у Бањалуци, Филозофском факултету на Палама и Филолошком факултету у Бохуму у СР Њемачкој), био сам непосредни „свједок“ све недостатности литературе о реченицама српскога језика. Таква позиција преда ме је наметнула задатак да сам тражим рјешења за реченична питања о којима сербокроатистичка литература или ћути, или говори потпуно некритеријално. Резултат тих наставном праксом наметнутих интересовања јесте и двадесетак радова о различитим типовима сложених реченица српскога језика. Ти радови нису, дакле, настали одједном, него су резултат истраживања проведених у посљедњих петнаестак година. У њима се најчешће разматрају питања која сербокроатистичка литература или уопште не поставља или их само мимогред помиње. Зато се за већину може рећи да представљају прве шире научне елаборације питања која се у њима постављају. Тако се први пут у сербокроатистици не само шире анализирају него и уопште региструје већи број модела сложених реченица (као нпр.: експективне, ексцептивне, градационе, затим реченице намјене, па реченице са спецификативним значењем и зависне контрастне реченице). Остали анализирани типови сложених реченица што их региструје и граматичка литература добили су у овим радовима прве шире и детаљније анализе. Оно што све те радове на методолошком плану обједињује јесте тзв. структурно-семантички приступ, јер се као равноправне компоненте анализе узимају и везивни елемент и карактеристике обију клауза које он повезује. Тако се сложена реченица анализира као јединствена цјелина, која се и не може адекватно објаснити без уважавања учешћа свих трију компонената што је чине: типа везника и структурно-семантичких карактеристика обију клауза које тај везник уједињује у реченицу. Настајали током протеклих петнаестак година, ови радови о сложеној реченици на својеврстан начин показују и развој ауторових ставова о питањима сложене реченице. Уједно, они су најбоља „слика“ ауторовог схватања синтаксе уопште. У већем броју радова не анализирају се искључиво сложене реченице, него се проблематика сложених реченица разматра у оквиру шире проблематике 8

ПРЕДГОВОР

„комбинаторичних варијаната“, посебно кроз међудонос предикативних (реченичних) и непредикативних (синтагматских) „панданских“ јединица, јер се често једино кроз тај међуоднос могу уочити и објаснити поједине (посебно семантичке) карактеристике неке од сложених реченица. Сви радови окупљени у овој књизи посвећени су синтакси сложене реченице српског књижевног језика, и то им је најбитнија инваријанта. У њима, нормално, нису заступљени нити сви типови сложених реченица, нити сва питања које проблематика сложених реченица подразумијева. Али овај скуп радова о сложеној реченици обухвата бар двије трећине синтаксе реченице српскога језика. По томе је ова књига на неки начин изузетак у сербокроатистичкој литератури: то је досада најисцрпнија књига о синтакси сложене реченице у српском језику. Изван оквира ове књиге остали су, по правилу, само они типови сложених реченица који су најбоље освијетљени у научној сербокроатистичкој литератури (временске, условне и концесивне реченице, нпр.). Зато заједно с радовима о тим (овдје неразматраним) типовима сложених реченица ова књига може послужити као добра подлога за израду не само исцрпније него и „компентентније“ граматике сложене реченице српскога језика. У недостатку универзитетске синтаксе, ова књига може бити и њен својеврстан надомјестак бар у дијелу који се односи на сложену реченицу. Сви радови окупљени у овој књизи писани су као засебни радови о појединим типовима сложених реченица и већ публиковани у неком од часописа или зборника с научних скупова. Уз један једини изузетак (рад о градационим реченицама, у којем су уједињена два претходно публикована рада), сви радови који чине ову књигу доносе се без икаквих битнијих измјена (осим ситнијих стилских корекција) у верзији првога публиковања (која се означава у првој напомени испод сваког рада), тако да је из тих разога у неким радовима у којима је првобитно употријебљен задржан и термин српскохрватски језик, док је у радовима у којима је при првом публиковању употребљаван термин српски језик, тај термин и овдје задржан. И један и у други случај могли су – без бојазни од било каквих негативних посљедица – бити уједначени термином српски језик, али би то нарушило принцип невршења накнадних исправки у публикованим радовима, тј. инаугурисало принцип „накнадне 9

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

памети“. Неки од радова уврштених у ову књигу већ су штампани и у књизи Кроз синтагме и реченице, чије се појављивање из штампе (Свјетлост, Сарајево, 1992) подударило с почетком грађанског рата у бившој БиХ. У вихору тог рата нестао је и њен тираж, тако да је сваки примјерак те књиге сада готово раритетан. Неколика рада претходно су штампана у књизи Суштаствено и мимогредно у лингвистици (УНИРЕКС, Подгорица, 1996), до које такође данас готово да није могуће доћи јер је штампана у малом тиражу, који је давно распродан. Радови из тих књига овдје се поново прештампавају јер чине тематску цјелину с осталим овдје уврштеним радовима – на једном мјесту презентирају и обједињују проблематику сложених реченица српског књижевног језика. Надам се да ће ова књига – без обзира на све недостатке који накнадно буду уочени, а за које је одговоран, разумије се, сам аутор – ако ништа друго, бити бар добар подстицај за даља истраживања проблематике сложених реченица српскога језика, и дјеломичан надомјестак непостојећој универзитетској синтакси српског стандардног језика. Београд, 31. марта 1998. године Аутор

10

КООРДИНАЦИЈА

РАСПОРЕД КЛАУЗА У НЕЗАВИСНОСЛОЖЕНОЈ РЕЧЕНИЦИ1 1. Опозиција између координације и субординације у синтакси свакако је једна од најтемељнијих, ако не и најтемељнија. Иако готово општеприхваћена, у славистици је било много покушаја да се умјесто ње издвоји нека друга, релевантнија,2 првенствено због тога што у подлози те опозиције нису стајали чвршћи језички критерији. Дуго је, наиме, основ те опозиције био логичкосемантички критериј, чије је „преиспитивање“ показало немогућност јасног разграничења, како између главне и зависне реченице, тако и између координације и субординације уопште.3 Први који је, по ријечима В. А. Белошапкове, утврдио да је у подлози разграничења координације и субординације језички, а не логички садржај био је А. М. Пешковски.4 Он је у раду „Постоје ли у руском језику независне и зависне реченице“5 покушао доказати језичку суштину опозиције између координације и субординације, односно одрећи тим појмовима статус логичких, а прибавити им статус језичких категорија. Језичку суштину те опозиције Пешковски види у формалним карактеристикама, тј. у карактеристикама координираних и субординираних везника. На основу три експеримента проведена на реченицама с везником и (као представником свих независних везника) и везником зато што (тј. потому что, као представником свих зависних везника) Пешковски доказује:6 а) да независни везници не припадају структури ниједне од координираних реченица које повезују, док су зависни везници структурни елементи зависне реченице коју уводе у сложену, б) да се реченица уведена зависним везником може премјештати заједно 1 2

3 4 5

6

Ковачевић 1993а: 181–206. Уп.: В. А. Белошапкова, Современный русский язык, Синтаксис, Высшая школа, Москва, 1977, 22.

Ibidem, 174–175.

Ibidem, 175. А. М. Пешковский, Существуют ли в русском языке сочинение и подчинение предложений, Родный язык в школе. Научнопедагогический сборник, 11–12, Москва, 1926. Резултати овога рада били су подлога за поглавље о координираним и субординираним реченицама у књизи Пешковског Русский синтаксис в начном освещении, од трећег издања надаље. Овдје се користимо петим издањем, чији је издавач Государственное учебнопедагогическое издательство, Москва, 1935; поглавље: XXVI Сочинение и подчинение предложений, 409–419. А. М. Пешковскй, Русский синтаксис…, 410–411.

13

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

са својим везником и испред основне реченице и између дијелова основне реченице, док се независна реченица са својим везником не може премјештати ни испред друге независне реченице нити се може уметати између дијелова друге независне реченице с којом чини независносложену, в) да се независни везник употребљава и као везник независних реченица и као везник једнородних чланова реченице, и да се структурно и по значењу не удружује ни с једним од координираних компонената, док су зависни везници само везници субординираних реченица (дакле, не и синтагми), па се слично приједлогу у зависној синтагми структурно и значењски удружују с реченицом на чијем почетку стоје. Зато је координирани везник увијек „смјештен“ између независних компонената (ако у питању није редупликација везника и-и, ни-ни и сл.), а зависни увијек испред своје (зависне) компоненте. Другачије речено, независне реченице се уланчавају, док зависне реченице могу заузимати различите позиције у сложеној реченици.

1.1. Критерије готово подударне оним што их је за руски језик дао А. М. Пешковски – не позивајући се на њ, али вјероватно под утицајем руске синтаксичке литературе којом се обилато користио – у сербокроатистици даје И. Прањковић у својој студији о координацији.7 Тако он разлику између координације и субординације на језичком плану, између осталог, види у сљедећем: „У координацији се употребљавају исти везници (граматички конектори) као и за истовриједне чланове реченице (саставни, раставни, супротни)… Субординиране везнике, с друге стране, не сусрећемо (у везничкој функцији) у једноставним реченицама. Координирани везници нису структурно чланови ниједне од клауза (са становишта реченичне фонетике припадају другој клаузи ако се не ради о везничкој редупликацији, нпр. и-и, или-или, ни-ни и сл.). Зато они не мијењају мјесто онда кад га клаузе међусобно замијене (наравно ако га замијенити могу)… Ред клауза и (не)могућност промјене тога реда увјетовани су смисаоним односима и у координацији и у субординацији… Међутим, врло се релевантна разлика састоји у томе што се код субординираних реченица зависни дио може уврстити унутар независнога (…), зависна клауза у оваквим случајевима и формално налази мје7

14

I. Pranjković, Koordinacija u hrvatskom književnom jeziku, Znanstvena biblioteka HFD, 13, Zagreb, 1984, 21–35.

КООРДИНАЦИЈА

сто у структури главне. У координираним реченицама слична уврштавања нису могућа. Клаузе се тих реченица увијек ’уланчавају’“8. И. Прањковић је убједљиво доказао да су критерији које је Пешковски дао за руски језик апсолутно примјењиви и у нашој синтакси. Њих, нажалост, као да не уважава ниједна сербокроатистичка синтакса, односно граматика.9 У сербокроатистичким синтаксама ни данас нема јасних језичких критерија како у разграничењу координације и субординације, тако ни у класификацији конструкција унутар тих категорија.10 То најбоље потврђује сљедеће мишљење М. Стевановића о вриједности формалног критерија (који, како смо видјели, једини омогућује јасно разграничење субординираних и координираних конструкција): „У највише се случајева једни везници употребљавају за везивање напоредних, а други за везивање зависних реченица, мада имамо и таквих везника који се употребљавају и у хипотакси и у паратакси“11.

2. Циљ овога рада јесте анализа могућности (распо)реда клауза у независносложеној реченици, односно преиспитивање распрострањеног мишљења о „уланчавању“ независних клауза и немогућности премјештања независне клаузе заједно са својим везником у структури независносложене реченице. Али, за такву је анализу најприје нужно одредити врсте независносложених реченица, с обзиром на то да у граматикама дате класификације, како је то и И. Прањковић показао,12 не почивају ни на каквим иоле чвршћим и консеквентно проведеним синтаксичким критеријима. Наиме, аутори граматика по правилу су у класификацији независносложених реченица прибјегавали „смјеши“ семантичког и формалног критерија.13 8 9

10

11

12 13

Ibidem, 32–33. Изузетак је једино уџбеник синтаксе за средње школе М. Ковачевића, Ч. Ребића, Ј. Баотића и М. Окуке, Наш језик за III разред средњих школа. (Синтакса и синтаксостилистика), Свјетлост, Сарајево, 1991, 38–43. Критички преглед сербокроатистичких радова и граматика с обзиром на критерије за разграничење координације и субординације даје I. Pranjković, nav. djelo, 39–49. М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма) II Синтакса, Научна књига, Београд, 1991, 819. Међу те везнике М. Стевановић убраја те, док, него и но. (истицање моје). В. напомену 9. Истина, А. Белић, у раду је О сложеним реченицама и сродним појавама, Наш језик, V, Београд, 1954, 227–234 и 297–305 – као критериј за разграничење координације и субординације увео синтаксичку функцију. Тај критериј преузео је и М. Стевановић, који, између осталог, каже: „Зависност се реченица, права, синтаксичка зави-

15

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

Синтаксички релевантна класификација независносложених реченица приоритетно мора уважавати суоднос изражајних средстава и смисаоних односа који се њима исказују. „Посебном врстом координираних реченица могу се, дакле, сматрати само оне реченице код којих одређеном значењском односу одговара одређен скуп изражајних средстава“14. А припадност изражајних средстава, тј. везника, координираним или субординираним лако се провјерава примјеном критерија о понашању координираних и субординираних везника уопште. А међу тим критеријима свакако је један од најочигледнијих онај по коме координирани везник твори и независну синтагму и независну реченицу, док субординирани твори само зависну реченицу. Примјеном критерија јединства форме и семантике као синтаксички најрелевантнијег у оквиру исте синтаксичке категорије – координације – статус врсте координиране реченице могу, дакле, добити само оне које имају специфичне (самосвојне) везнике који су носиоци специфичне семантике. А на основу тога критерија све независносложене реченице у нашем језику могу се класификовати у пет врста: 1. саставне или копулативне реченице, којима се исказују или смисаоно паралелни, или узастопни или садржаји са односом импликације, повезани везницима и, па, те, ни, нити; 2. супротне или адверзативне реченице, којима се изражавају контарастни или неподударни паралелни садржаји међусобно повезани везницима а, али, него, но и већ;

14

16

сност, дакле, не може утврдити ни према спољним знацима везе, ни према њихову смислу, већ пре свега другог на основу њихове синтаксичке функције (истицање М. К.). Зависне се реченице употребљавају у служби било ког реченичног дела, али су основне њихове функције, чак и кад иначе врше службу којег главног дела реченице, увек функције одредбе или допуне“. (нав. дјело, 819). Примјена наведеног критерија на језички материјал код самог М. Стевановића показала је да он у већини случајева не може јасно разграничити субординиране од координираних реченица. Тако се код М. Стевановића, како смо видјели, појављују везници који су истовремено и зависни и независни, а уз то неке чисто координиране реченице сврстане су у зависносложене, као нпр. зависне поредбене реченице за изузетну неједнакост, а које су заправо координиране градационе реченице (в. о томе у: М. Ковачевић, Градационе реченице за нереализовану супротност, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1, МСЦ, Београд, 1986, 103–115, као и у књизи Kroz sintagme i rečenice, Svjetlost, Sarajevo, 1992, 157–172). Тако се критериј синтаксичке функције у низу случајева показује некритеријем, па је од њега неупоредиво бољи формални критериј који је инаугурисао А. М. Пешковски.

I. Pranjković, nav. djelo, 38.

КООРДИНАЦИЈА

3. раставне или дисјунктивне реченице, којима се изражавају паралелни садржаји од којих је, по правилу, само један остварљив у датим околностима, а који су повезани везницима или и било (да); 4. градационе реченице,15 којима се изражавају два садржаја од којих други обавезно има већу комуникативну вриједност, а ти се садржаји повезују или корелативним везницима не само … него/но/ већ, или некорелационим а камоли, а некмоли, а тим прије и др.; 5. објаснидбене или експланативне реченице,16 којима се изражавају два садржаја од којих други има појашњивачку функцију (преформулаторску, корективну, улогу додатног коментара и сл.), а ти се садржаји повезују великим бројем везника, од којих су најзначајнији то јест, односно и а /и то.

2.1. А каква је могућност распореда клауза у тим независносложеним реченицама? О томе у сербокроатистици, колико нам је познато, досада готово да и није писано. Осим већ цитираног става И. Прањковића да су „ред клауза и (не)могућност промјене тога реда увјетовани смисаоним одосима и у координацији“, још се једино Р. Симић експлицитно изјашњава о распореду клауза у независносложеној реченици. „Реченице независног односа – уколико то не ометају неки значењски моменти – у принципу имају слободан распоред“17. И Прањковићев и Симићев став о реду клауза подразумијева само могућност пермутације (обртања) клауза у независносложеној реченици.18 Ограничења у пермутацији и један и други везују само за „смисаоне односе“, односно „значењске моменте“. Смисаони односи између клауза у независносложеној реченици свакако ограничавају могућност обртања клауза у независносложеној реченици, али нису једини ограничавајући фактор „слободног распореда“ клауза.

15

16

17

18

О формално-семантичким типовима градационих координираних конструкција в. у раду М. Ковачевића, Градационе конструкције у Вуковом и данашњем језику, Зборник радова о Вуку Стеф. Караџићу, Институт за језик и књижевност у Сарајеву, Сарајево, 1987, 225–238. О објаснидбеним координираним конструкцијама в. опширно у М. Ковачевић, Објаснидбене (експланативне) координиране конструкције, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXVI/1, Нови Сад, 1992, 99–121. Р. Симић, Наш језик и ми II (Уџбеник српскохрватског језика за IV разред усмереног образовања), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1981, 80. И. Прањковић то и експлицитно наглашава износећи став да се координиране клаузе не могу уметати, уврштавати једна у другу (нав. дјело, 33). Став о „слободном распореду“ Р. Симић поткрепљује само сљедећим примјерима с пермутацијом клауза: Киша пада и ветар дува – Ветар дува и киша пада; Или су кофери тешки или сам ја слаб – Или сам ја слаб или су кофери тешки; Роса седи у трави, а Рајко бере јагоде – Рајко бере јагоде, а Роса седи у трави. (нав. дјело, 81).

17

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

Зато ћемо најприје провјерити могућности пермутације реда клауза у свакој од пет наведених врста независносложених реченица, посебно с обзиром на типове ограничења. А та ограничења, како ћемо видјети, могу бити и/или семантичка и/или граматичка.

2.1.1. Пермутацији клауза независносложене саставне (копулативне) реченице подложне су увијек само оне с везником и чији су садржаји временски симултани, као нпр.:19 (1) Мржња истапа сало сало и телесне жиле крепи и чвршћа (→ Мржња телесне жиле крепи и чвршћа и истапа сало) (Ненадић, 61); Људи трескају вратима и лупају кашикама у лимене судове (→ Људи лупају кашикама у лимене судове и трескају вратима) (Андрић, 16); Обилић је стајао на вратима и жмиркао (→ Обилић је жмиркао и стајао на вратима) (Ненадић, 116); Пелцер се покуњио и реп подвио (→ Пелцер је реп подвио и покуњио се) (Јосић Вишњић, 218) итд.

Као што се види, везник и при пермутацији клауза не мијења мјесто, јер структурно ни једној не припада, као ни било који други координирани везник. Зато и није могуће премјештање везника на почетак, тј. испред прве клаузе, а да „међуклаузна“ позиција остане без везника. Није, дакле, могућа пермутација типа: Људи трескају вратима и лупају кашикама у лимене судове → *И људи лупају кашикама у лимене судове, трескају вратима.

19

18

Сви примјери које у раду наводимо добијени су ексцерпцијом из сљедећих извора: Иво Андрић, Проклета авлија, БИГЗ, Београд, 1990; Мирослав Јосић Вишњић, Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба, СКЗ, Београд, 1991; Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешкин, Бранислав Брборић, Језички приручник, РТВ Београд, 1991; Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991; Драгослав Михаиловић, Кад су цветале тикве, Матица српска, Нови Сад, 1990; Добрило Ненадић, Роман о Обилићу, Народна књига, Београд, 1990; Новица Петковић, Огледи из српске поетике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990; Побједа, дневне новине из Подгорице; Политика, дневне новине из Београда; Радоје Симић, Српскохрватски правопис. (Нормативистичка испитивања у ортографији и ортоепији), Научна књига, Београд, 1991; Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Граматика српскога језика. (Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1992; Видосав Стевановић, Тестамент, БИГЗ, Београд, 1990; Добрица Ћосић, Време смрти, 1–4, Отокар Кершовани, Ријека, 1977 (том 3), 1978 (4), 1982 (1 и 2); Теодор Фивиг, Топика и јуриспруденција, превод с њемачког Данило Н. Баста, Нолит, Београд, 1987. У загради са стрелицом даје се „преоблика“ која показује могућност пермутације независних клауза.

КООРДИНАЦИЈА

Али је зато могућа редупликација везника и, тј. стављање везника испред сваке од клауза у саставу независносложене саставне реченице, као нпр.: (1а) И надао сам се и нисам се надао (Михаиловић, 132); И стално је на којекаквим цедуљицама команде издавао и као хрчак кашљуцао (Јосић Вишњић, 249); Призор је двосмислен. И јесте купање и није купање (Ненадић, 35) итд.

Ако су садржаји клауза истовремени, какав је случај у наведеним примјерима, нема запреке за пермутацију клауза с редуплицираним везником. Везник и, међутим, не повезује само саставне клаузе чији су садржаји истовремени него и клаузе чији су садржаји разновремени или узрочно-посљедично условљени. Такви смисаони односи онемогућују пермутацију клауза. А они се не изражавају само везником и него и везницима па и те, који су и специјализовани за изражавање тих типова смисаоних односа у независносложеној саставној реченици: (2) Устао је и изашао напоље (Ненадић, 63); Грунули курјаци и поклали козе (Ненадић, 53); Уђем у кућу, па затворим врата за собом (Михаиловић, 151); Ја замукао, па не могу да зинем (Михаиловић, 112); Магла је прекрила поље те се из шатора не види више од двадесет корака (Ненадић, 211) итд.

Пермутација клауза повезаних с нити и ни није могућа без измјена у граматичкој структури клауза. Наиме, при једнострукој употреби ових везника предикат прве клаузе обавезно мора бити граматички негиран, а друге морфолошки потврдан, мада су оба логички одрични јер везник ни(ти) има улогу реченичног негатора. Зато при пермутацији клауза, и поред промјене граматичког (морфолошког) типа предиката, смисао цијеле сложене реченице остаје исти: (3) Неће се изделити на мање одреде нити ће се разићи по земљи (→ Неће се разићи по земљи нити ће се изделити на мање одреде) (Ненадић, 177); Шуму неће спржити огњени змај, нити ће је почупати какав горостас (→ Шуму неће почупати какав горостас нити ће је спржити огњени змај) (Ненадић, 53); У баxама њеним бакље се нису гасиле, 19

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

ни совољугаве очи капке склапале (→ У баxама њеним совољугаве очи нису капке склапале ни бакље гасиле) (Јосић Вишњић, 200) итд.

За разлику од једноструке употребе везника нити и ни, која подразумијева асиметрију између граматичке и логичке одричности предиката, при редупликацији ових везника (тј. при употреби ових везника испред сваке, па и испред прве клаузе) предикати свих клауза по правилу су граматички афирмативни,20 а логички одрични, па нема ни логичке ни граматичке запреке за пермутацију клауза. На примјер: (3а) Нити су нам свима главе биле бистре, нити је ноћ ведра била (→ Нити је ноћ ведра била, нити су нам свима главе биле бистре) (Јосић Вишњић, 161); Нити је горео жбун, нити се преко небеса котрљала ватрена кугла (→ Нити се преко небеса котрљала ватрена кугла, нити је горео жбун) (Ненадић, 203); Ни Беч није штедео, ни Пешту миловао, ни Москву мазио, ни Париз величао, ни Дрезден заборављао, ни Београд оптуживао, ни Загреб у небо дизао (→ Ни Загреб није у небо дизао, ни Београд није оптуживао…) (Јосић Вишњић, 158) итд.

У независносложеним саставним реченицама, како смо видјели, само клаузе с истовременим садржајима повезаним везником и и оне с редупликацијом везника ни(ти) немају ни семантичких ни граматичких препрека за пермутацију. Оне с везницима па и те и супституентним и не могу се пермутирати из семантичких разлога, а оне с једноструким везником ни и нити при пермутацији захтијевају граматичку трансформацију предиката.

2.1.2. Сличан је случај и са супротним (адверзативним) реченицама. У некима пермутацију клауза онемогућују семантички, а у некима (и) граматички разлози. Најмање запрека за пермутацију имају клаузе повезане везницима а и али и но (кад је супституентно везницима а и али) кад се тим клаузама изражавају паралелни исто20

20

Тако је увијек при редупликацији везника нити. Међутим, при редупликацији везника ни усаглашеност предиката зависи од морфолошког типа глаголског облика у предикату; ако је он сложен (нпр. перфект, футур, потенцијал), предикат прве клаузе је негиран, а у осталим клаузама наводи се само глаголски придјев радни, ако је пак у предикату прост глаголски облик, онда су предикати клауза по правилу истоврсни (нпр.: Ни Беч штеди, ни Пешту милује…).

КООРДИНАЦИЈА

времени неподударни садржаји, који не подразумијевају логичку супротност нити пак какву другу логичку међуусловљеност, као нпр.: (4) Сунце се тек помолило, а разговор већ тече (→ Разговор већ тече, а сунце се тек помолило) (Андрић, 12); Они су ловили ракове, а ја сам ложио ватру (→ Ја сам ложио ватру, а они су ловили ракове) (Ненадић, 163); Има бакра, али олово још није стигло (→ Олово још није стигло, али има бакра) (Ненадић, 159); Мали сам човек и по угледу и по иметку, али нисам мали по вери својој и по страху божјем (→ Нисам мали по вери својој и по страху божјем, али сам мали човек и по угледу и по иметку) (Андрић, 44); Земља је плодна, но сва је под шумом (→ Земља је сва под шумом, но плодна је) (Ненадић, 52) итд.

Ако су пак садржаји супротних клауза у било каквој логичкој условљености (концесивној, узрочно-посљедичној, компензационој и сл.) или су временски сукцесивни, могућности пермутације клауза нема ни кад су оне повезане везницима а, али и супституентним но, као нпр.: (4а) Диже се, али одмах застаде изненађен (Андрић, 56); Никола би дошао, али не може слеп пут да нађе (Ненадић, 174); Проклета авлија јечи и трешти као огромна дечја чегртаљка у xиновској руци а људи у њој поигравају, грче се, сударају међу собом (Андрић, 16); Лепу и несрећну удовицу просили су многи Грци, али је она све редом одбијала (Андрић, 42); Хиљаду ледених игала га је пробило са свих страна, но бол је био окрепљујући (Ненадић, 93); Мркша је кршећи прсте немо преклињао Мијацу да престане, но Мијаца се није обазирао (Ненадић, 29) итд.

Клаузе супротних реченица повезане везницима него, већ и супституентним им везником но, по правилу, нису подложне пермутацији јер би дошло до измјене и граматичке и семантичке структуре реченице, пошто је предикат прве клаузе обавезно одричан, а друге потврдан. Уп.: (4б) Господару то ништа не користи, него му, напротив, много штети (Ненадић, 191); … они се још дуго не смирују, него се из ћелије у ћелију дозивају тешким претњама и псовкама (Андрић, 11); Он не износи своје ставове и ми21

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

шљења у погледу имена, већ преноси ставове Европске заједнице (Политика, 28433, 5. 12. 1992, 23); Проскитано племе не уме часног и поштеног рада да се лати и да од свога труда и своје марљивости живи, но ветри унаоколо и тражи готово (Ненадић, 49) итд.

Још већу, смисаоно непремостиву, запреку пермутацији, како супротних, тако и саставних клауза пружају примјери у којима је уз копулативни или адверзативни везник наведен и семантички верификатор, тј. конкретизатор смисаоног међуодноса садржаја координираних клауза, као нпр.: (5) Скупили су војску за велику битку и зато неће мицати са Косова (Ненадић, 178); Обилић га је одржао испред себе и тако су јахали на ждралину (Ненадић, 150); … очева лоза је нешто краћа и блеђа, но зато је њена света, дебела и сеже дубоко у прошлост (Ненадић, 165); Дуго се ћути, а затим навали бујица питања (Побједа, 9723, 25. 12. 1992, 6); У том што је казивао било је додуше појединих нејасних и необјашњивих места, али зато су нека друга била испричана са таквим и толиким појединостима као да их је својим очима гледао (Андрић, 77/78); Није био јачи, ни паметнији, ни старији од осталих дечака у дружини, а ипак су га сви слушали (Ненадић, 145) итд.

2.1.3. Много веће могућности за пермутацију клауза од саставних и супротних имају раставне (дисјунктивне) реченице. Од једина два права везника раставних реченица – или и било да – или се може употријебити и једноструко и редуплицирано, а било да само редуплицирано. У принципу, употреба и семантика ни једног ни другог везника не „омета“ пермутацију клауза. Уп.: (6) Сав тај свет … превија ране или продужује са грубим шалама (→ Сав тај свет продужује са грубим шалама или превија ране) (Андрић, 11); Или идем одмах или не идем никуда (→ Или не идем никуда или идем одмах) (Ненадић, 113); Или верујеш или не верујеш (→ Или не верујеш или верујеш) (Ненадић, 128); Ја једнако дангубим, било да идем с тобом, било да те чекам овде (→ било да те чекам овде, било да идем с тобом) (М. Стевановић, нав. дјело, 816) итд.

22

КООРДИНАЦИЈА

2.1.4. За разлику од раставних реченица, ред клауза у градационим независносложеним реченицама не може се никад пермутирати због семантичких и/или граматичких разлога. Наиме, у свим градационим реченицама, без обзира да ли је градациони везник корелационог или некорелационог типа, садржаји клауза стоје у једној врсти узрочно-посљедичног односа и подразумијевају строго одређену семантичку међуусловљеност.21 Тако садржаји клауза градационе реченице с корелационим везницима не само … него/већ/но и не толико … колико у погледу могућности реализације подразумијевају суоднос очекиваније – мање очекивано, па се (не)реализација садржаја прве клаузе по правилу схвата као нужан предуслов (не) могућности (не)реализације садржаја друге. Ево и неколико примјера који то потврђују: (7) Онда сам га (= тај ударац), међутим, не само користио него и увежбавао (Михаиловић, 97); Тада не само да није било инцидената него их нико није ни „попријеко погледао“ (Побједа, 9734, 8. 1. 1993, 19); Те чињенице међусобно упоређујемо не толико да бисмо их спознали колико да бисмо упознали сами себе; итд.

Пермутацију клауза у независносложеним градационим реченицама с корелационим везницима онемогућује специфичан смисаони суоднос садржаја што га „задаје“ сам корелациони везник. А у градационим реченицама с некорелационим везницима – од којих су у употреби најфреквентнији а камоли и а некмоли22 – пермутацију клауза уз семантичке спречавају и граматички разлози. Те су реченице, наиме, синтаксички конверзиви градационих реченица с корелационим везницима, тако да је под (не)реализацију садржаја прве клаузе готово супсумирана (не)реализација садржаја друге, па је наглашен узрочно-посљедични однос конклузивног типа. За разлику од градационих реченица с корелационим везницима у којима је усаглашен граматички и логички тип предиката, код ових градационих реченица постоји асиметрија између граматичке и логичке афирмације, односно негације садржаја предиката: предика21

22

В.: M. Kovačević, Kroz sintagme i rečenice, 157–172. И све остале карактеристике градационих реченица што их овдје наводимо преузете су из тога рада или из рада наведеног у напомени 15. Из тих радова су и примјери које наводимо, а не припадају корпусу из напомене 19. О осталим некоралационим градационим везницима в. у раду из напомене 15.

23

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

ти двију клауза обавезно су граматички неподударни с обзиром на потврдност и одричност, али су логички оба истоврсна јер везник својом семантиком логички усаглашава садржај другог са садржајем првог предиката. Уп.: (7а) Ноћас не смемо ни да макнемо, а камоли да померамо хиљаде људи (Ненадић, 231); Толико пријатеља нисам успео ни да стекнем, а камоли да их изгубим (Борба, 31. 12. 1992, 16); Није се тада још ни усуђивао да је погледа, а некмоли да јој искаже своју љубав (С. Селенић) итд.

Из наведеног је јасно да – што због типа семантичког суодноса садржаја, што због различитих граматичких карактеристика клауза у независносложеној градационој реченици – потпуно изостаје могућност пермутације реда клауза (ако се жели сачувати исти смисао).

2.1.5. Остаје још да провјеримо да ли се могу пермутирати клаузе објаснидбених (експланативних) независносложених реченица. Клаузе у тим реченицама могу се повезивати великим бројем везника (и везничких конструкција), а сви они својом семантиком подједнако не о(не)могућују пермутацију клауза. Тако су клаузе повезане двама основним, могло би се рећи општеобјаснидбеним везницима – то јест и односно – по правилу подложне пермутацији, с тим да при пермутацији везници задржавају „међуклаузну“ позицију: (8) Акценат је био слободан, тј. могао се налазити на било ком слогу (→ Акценат се могао налазити на било ком слогу, тј. био је слободан) (Језички приручник, 44); Све је веће сиромаштво, односно свако животно поље је у кризи (→ Свако животно поље је у кризи, односно све је веће сиромаштво) (Политика, 28366, 26. 9. 1992, 11); Семантички се садржај формације „конвенционализује“, тј. постаје општепознат (→ Семантички садржај формације постаје општепознат, тј. „конвенционализује“ се) (Симић, 291) итд.

Клаузе објаснидбених реченица повезане семантички неспецификованим везницима или и а који су праћени конкретизаторима објаснидбеног значења (тачније, једноставније, уопштено речено и сл., заправо, у ствари, то значи и др.) по правилу нису подложне

24

КООРДИНАЦИЈА

пермутацији због саме семантике конкретизатора која налаже специфичност смисаоног суодноса клауза.23 Посебну пажњу заслужују реченице с објаснидбеним клаузама „додатног коментара“, најчешће емоционалног типа. У тим реченицама улогу везника имају и или а који су праћени најчешће демонстративном замјеницом то у средњем роду најчешће у функцији субјекта објаснидбене клаузе, као нпр.: (8а) И најзад … полемика је напрасно прекинута, и то никако не ваља (Маројевић, 21); Ти много боље ратујеш него што говориш о рату, и то ме радује (Ћосић, 4, 248); Још ће се љубити у мраку, а то је и слађе (Политика, 28338, 29.

8. 1992, 10); Рајић је просто заменио термин „фонетски“ термином „фонемски“, а то методолошки није оправдано (Маројевић, 25) итд.

Као што се види, објаснидбена клауза „додатног коментара“ уводи се у сложену реченицу семантички неспецификованим везницима и или а који су праћени демонстративном замјеницом то која има анафорску функцију јер супституише садржај претходне клаузе или више њих. Управо та анафорска функција деманстративне замјенице, која у објаснидбеној клаузи обавезно има и реченичку функцију, један је од разлога што се ова клауза не може ставити испред клаузе на чији садржај замјеница упућује. Наиме, стављањем у препозицију клаузе с анафорском замјеницом, та би замјеница нужно подразумијевала (захтијевала) други антецедент чији би супституент била. Али и тада би се сложена реченица тешко могла прихватити за овјерену, јер уз лексему „емоционалног или менталног става“ замјеница то на почетку реченице (тј. у првој клаузи сложене реченице) нужно добија катафорску функцију, која искључује навођење иза ње координиране клаузе, захтијевајући навођење зависне клаузе с експликативним везником што или да. Том се зависном клаузом експлицира „материјална садржина“ катафорске замјенице, као нпр.: (8б) Лоше је то што су деца у предграђу била сиромашна и што им је одећа била исцепана и прљава (Ненадић, 168).

23

Опис (под)типова објаснидбених координираних конструкција дат је у раду из напомене 16.

25

ТИПОВИ НАГОМИЛАВАЊА ВЕЗНИКА У СЛОЖЕНОЈ РЕЧЕНИЦИ260 1. Није риједак случај да у реченици дођу у контактни положај два везника. Ту појаву зваћемо нагомилавање везника.261 С обзиром на то да сви везници морају бити или независни или зависни, теоријски се могу претпоставити сљедећи типови нагомилавања везника: а) „спој“ независног и зависног везника, б) „спој“ зависног и зависног везника, и в) „спој“ независног и независног везника. Да ли се и како наведени типови нагомилавања везника практично остварују? У којим случајавима долази до гомилања везника и који су разлози тог гомилања? Какве су посљедице нагомилавања везника? То су основна питања на која ћемо покушати дати одговор у овоме раду.

1.1. Али, прије него што покушамо одговорити на било које од наведених или њима супсумираних питања, неопходно је одредити које ријечи овдје сматрамо везницима. То је потребно прије свега због тога што се у већини сербокроатистичких не само граматика него и научних радова под везнике подводе многе ријечи које везници нису. Ту у првом реду мислимо на тзв. искључне и закључне везнике (међу којима се одреда наводе све саме невезничке ријечи: или прилози, или партикуле или предлози),262 као и на неке партикуле које су хомоформне с везницима.263 Из тих разлога треба рећи да ми под везницима (или везничким ријечима) подразумијевамо само језичке јединице које повезују двије 260 261

262

263

Ковачевић 1997б: 159–169. Проблематика нагомилавања везника није завређивала ширу пажњу у сербокроатистичкој синтаксичкој литератури. Само су унеколико изузетак радови: S. Sekereša, O rečenicama s dva veznika, Jezik, XIV, Zagreb, 1966–1967, 15–18. и Љ. Поповића, Из проблематике конструисања и структурирања сложених реченица: независне и зависне реченице, Књижевност и језик, XXIX/1, Београд, 1982, 1–15. – у којима се аутори дотичу и неких питања која се елаборирају у овоме раду. О разлозима неприпадности везницима тзв. искључних и закључних везника в. опширно у: М. Ковачевић, Закључне и искључне нису посебне врсте независних реченица, Просвјетни рад, Подгорица, 15. 3. 1994, 16, као и у књизи: Суштаствено и мимогредно у лингвистици, УНИРЕКС, Подгорица, 1996, 94–101, гдје се даје и литература о том питању. О односу партикула и хомоформних везника опширно сам писао у раду: Диференцијација партикла и хомоформних (дијелова) везника, Научни састанак слависта у Вукове дане, 27/2, МСЦ, Београд, 1998.

190

СУБОРДИНАЦИЈА И КООРДИНАЦИЈА

јединице у синтагму или у сложену реченицу. Независним везницима сматрамо оне језичке јединице које повезују хомофункционалне синтаксеме или клаузе, творећи тако или координирану синтагму или независносложену реченицу. Зависним везницима и везничким ријечима сматрамо само оне јединице које могу уводити неки тип зависне клаузе у зависносложену реченицу. Пошто ријечи које многи граматичари наводе као искључне или закључне везнике не могу „творити“ независне синтагме, овдје их ми и не сматрамо везницима, па ни спојеве правих (зависних или независних) везника с њима не сматрамо нагомилавањем везника. Већи је, међутим, проблем с партикулама које су хомоформне с неким везницима (нпр. партикуле и или ни); њихово укључење у анализу нагомилавања везника је нужно ако ни због чег другог онда због диференцијације спојева који представљају нагомилавање везника и хомоформних спојева партикуле и везника. Будући да смо у посебном раду освијетлили проблем разграничења партикула и хомоформних (дијелова) везника,264 овдје ће проблем међуодноса хомоформних партикула и везника у анализу бити укључен само онолико колико је то нужно за разматрање саме појаве нагомилавања везника. То значи да у оквир анализе у овоме раду не улазе сви спојеви партикула и везника, него они и само они малобројни у чијем саставу је партикула која је хомоформна с неком неспорном везничком ријечју.

2. Од три наведене могућности нагомилавања везника најчешће се остварује прва: нагомилавање независног и зависног везника, а с том могућношћу по правилу су повезани и проблеми разграничења хомоформних спојева двају везника и (неке) партикуле и везника. Зато ћемо се најприје и задржати на анализи гомилања независних и зависних везника.

2.1. Нагомилавање независних и зависних везника може бити двоврсно, тј. може бити условљено двама различитим разлозима везаним за типове структурисања сложене реченице. И један и други тип нагомилавања остварују се искључиво у вишеструкосложеној реченици265 (дакле, у реченици која је састављена од најмање 264 265

Ријеч је о раду из претходне напомене. О датом термину и његовим синонимима у граматичкој сербокроатистичкој терминологији, као и о другим синтаксичким терминима које употребљавамо у овом раду исп. у: М. Ковачевић, О школској синтаксичкој терминологији, у зб. Стандардизација терминологије, САНУ, Београд, 1996, 83–87, као и у књизи: У одбрану језика српскога, Требник, Београд, 1997, 176–184.

191

СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ

трију клауза од којих су најмање двије независне или зависне, што значи да се искључује могућност везе трију незвисних клауза). Први тип нагомилавања тиче се употребе независног и зависног везника испред неке зависне клаузе, при чему је зависни везник показатељ типа зависне клаузе, а независни показатељ координиране везе те клаузе с другом хомофункционалном клаузом у тој вишеструкосложеној реченици. Другачије речено: незвисни везник употријебљен испред зависног показатељ је да та зависна клауза успоставља координирану везу с другом хомофункционалном зависном клаузом у датој сложеној реченици. Такву улогу имају спојеви независног и зависног везника нпр. у сљедећим примјерима:266 (1) Бранковић је у сну научио да чита здесна улево на јеврејски начин и да сања снове од краја ка почетку (М. Павић, 48); Треба чак дати људима прилике да вас хватају и да вас жале (Ј. Дучић, 93); Права је несрећа што ни један човек не познаје довољно зашто је одиста створен и колико је одиста способан (Ј. Дучић, 88); … може доста сигурно да претпостави да је Калдеронова порука кренула из Будимпеште или да је туда морала да прође (Политика, 11. 1. 1997, 25); Наша идеја је била да направимо двостраначки систем или да на изборима учествују две јаке коалиције (Демократија, 24. 1. 1997, 5); Сутрадан, када су овамо дотјерале своје козе и када су се састале са Радованом, ништа нису рекле (М. Вуковић, 116); Макси је рекао да не види разлог за оставку владе, али да би, уколико се настави притисак са улице, у наредна два месеца могло доћи до нових избора (Блиц, 17. 2.

1997, 5); Верујем да је он то желео, али да су му везане руке (Демократија, 27. 2. 1997, 5) и сл.

У примјерима овога типа (1) независни везник повезује двије хомофункционалне (не нужно и хомоформне) зависне клаузе долазећи испред зависног везника друге клаузе и показујући у ком типу координираног односа те клаузе стоје (у копулативном, дисјунктивном, адверзативном…). Зависни везник или везничка ријеч 266

Примјере које у раду наводимо ексцерпирали смо из сљедећих извора, које чине: а) књижевноумјетничка дјела: Мироје Вуковић, Ја – Тара, УНИРЕКС и Културно-просвјетна заједница Подгорице, Подгорица, 1996; Јован Дучић, Јутра са Леутара (Мисли о човеку), ИП ЈРЈ, Земун, 1996; Милорад Павић, Хазарски речник, Дерета – Просвета, Београд, 1997. и б) дневне новине које излазе у Београду: Блиц, Данас, Демократија, Дневни телеграф, Наша Борба и Политика.

192

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41 КОВАЧЕВИЋ, Милош Изабрана дела / Милош Ковачевић. - 1. изд.

- Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 10 књ.

20 cm; Тираж 300. - Садржај: -- Граматичка питања српскога језика - 240 стр.

-- Узрочно семантичко поље - 234 стр.

-- Стилистика и граматика стилских фигура I - 230 стр.

-- Стилистика и граматика стилских фигура II - 300 стр.

-- О реченици и њеним члановима - 234 стр.

-- Кроз синтагме и реченице - 262 стр.

-- Битне србистичке напомене - 180 стр.

-- Српски језик и српски језици - 184 стр.

-- Синтакса сложене реченице у српскоме језику I - 212 стр.

-- Синтакса сложене реченице у српскоме језику II - 178 стр.

ISBN 978-86-6293-096-5 (картон у заштитној кутији) а) Српски језик -- Стилистика б) Српски језик -- Синтакса COBISS.SR-ID 282580236