Милош КОВАЧЕВИЋ
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ II КЊИГА
Милош КОВАЧЕВИЋ
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ II КЊИГА
Београд 2019
Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милош Ковачевић СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ II КЊИГА Рецензенти Проф. др Милан Драгичевић Проф. др Ненад Вуковић Проф. др Владислава Ружић Проф. др Миланка Бабић Издавач Јасен, Дечанска 12/II, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Коректура Јосипа Жерјав Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић
САДРЖАЈ СУБОРДИНАЦИЈА ....................................................................... 7 ФИНАЛНЕ И КОНСТРУКЦИЈЕ НАМЈЕНЕ..................................9 КОНСЕКУТИВНЕ (ПОСЉЕДИЧНЕ) КОНСТРУКЦИЈЕ ................................................................................43 ВЕЗНИЦИ УЗРОЧНЕ (КАУЗАЛНЕ) ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ ......................................................................60 УСЛОВНЕ (ПОГОДБЕНЕ) РЕЧЕНИЦЕ С ВЕЗНИКОМ ДОК ............................................................................75 ЕКСПЕКТИВНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ................................................84 СЛОЖЕНА РЕЧЕНИЦА С КОНТРАСТНОМ ЗАВИСНОМ КЛАУЗОМ .............................98 ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ СА СПЕЦИФИКАТИВНИМ ЗНАЧЕЊЕМ .................................108 СЛОЖЕНА РЕЧЕНИЦА С ПРОЛЕПТИЧКИМ ОБЈЕКТОМ ................................................122 СЛОЖЕНА РЕЧЕНИЦА С УЗРОЧНОМ РЕЛАТИВНОМ КЛАУЗОМ ...............................139 СЛОЖЕНА РЕЧЕНИЦА С ПОСЕСИВНОМ АТРИБУТСКОМ КЛАУЗОМ......................155
СПИСАК ЦИТИРАНЕ ЛИТЕРАТУРЕ .................................... 165 О АУТОРУ .................................................................................. 175
5
СУБОРДИНАЦИЈА
ФИНАЛНЕ И КОНСТРУКЦИЈЕ НАМЈЕНЕ1 1. Нема грaматике у чијем синтаксичком дијелу није заступљена и категорија финалности или намјере. Истина, ни у једној се од сербокроатистичких граматика обрада те категорије не врши на једноме мјесту, тј. с укључењем свих јединица којима се она изражава, тако да граматике и не нуде анализу међусобних односа тих јединица. О тој се категорији увијек говори у оквиру зависносложених адвербијалних реченица, јер се као посебан тип тих реченица вазда издвајају и финалне. Изван тога, финално ће се значење споменути и као значење које друге јединице, али по правилу на некоме другоме мјесту у граматици. Тако, и кад се за више јединица констатује финално значење, те ће јединице – због морфолошкога принципа примијењеног у класификацији синтаксичких чињеница – остати неупућене једна на другу, недоведене у међусобну везу, па се структура категорије финалности и са ономасиолошког и са семасиолошког становишта, по ономе што дају граматике, тешко може и наслутити. Један од основних разлога свакако јесте методолошки неадекватан приступ синтаксичкој материји – њен третман из перспективе морфологије. Али то није и једини разлог. Не мање важан, а повезан с претходним, јесте онај о непостојању научних системских описа појединих семантичких категорија нашега језика, на које би се онда граматике могле „наслањати“. Покушаја описа семантичке структуре категорије финалности (и, нажалост, не само ње) није ни било. То не треба ни да чуди ако се зна да сви типови финалних конструкција нису нити регистровани, а камоли доведени у суоднос и анализирани заједно. А то је нужан предуслов било ком системском опису сваке, па и категорије финалности. Семантички се опис, у граматичкој перспективи своди на проглашење некога типа конструкције финалним, а ако је о полисемантичној конструкцији ријеч, анализа се исцрпљује констатацијом да финално значење имају наведени примјери дате конструкције. Не значи то, међутим, да ванграматичких радова о финалним конструкцијама уопште нема, него само да нема ниједнога који у анализу уводи све типове финалних конструкција. Неке су конструкције или чак и типови финалних конструкција детаљно анализирани у окриљу појединих студија чије се теме дотичу и категорије финалности, али 1
Ковачевић 1991: 58–83.
9
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
никад не подразумијевају њено цјеловито укључење, или пак у окриљу радова што су посвећени анализи појединачних финалних конструкција нашега језика. (На све ћемо те радове, нормално, упућивати приликом обраде појединих конституената што улазе у структуру семантичког поља финалности.) Ти радови, уз у граматикама разбацане констатације о финалној вриједности појединих конструкција, ипак представљају добру основу за покушај реконструкције структуре семантичког поља категорије финалности. 1.1. И с таквим „третманом“ категорија финалности има кудикамо бољи статус у сербокроатистичкој литератури од категорије намјене или сврхе. Ова се категорија у граматичкој литератури, за разлику од финалне, никад не издваја посебним насловом, у посебно поглавље. Она није, колико нам је познато, завриједила ни толику пажњу истраживача да јој буде посвећен бар један посебан рад. Тек граматичка и научна литература постојање ове категорије констатују при анализи значења појединих приједлошко-падежних синтагми (најчешће акузативне с приједлогом за као најфреквентније). О њеном суодносу с категоријом финалности сербокроатистичка литература углавном „ћути“, као и о могућностима самога њенога изражавања. Тако је структура система категорије намјене (сврхе) и с формалног и са семантичког становишта готово непознаница. 1.2. А намјера и намјена међусобно су условљене категорије. Зато је веома тешко допријети до суштине категорије намјене уколико се та категорија не доведе у везу с категоријом намјере (финалности). Јер, категорија је намјене сложенија од категорије намјере, она укључује намјеру пошто је и настала на њеној „подлози“ (уз њено учешће). Заправо међуоднос ових категорија само потврђује тезу о путу развоја категорија мишљења и језика: сложеније категорије настају на подлози и у окриљу простијих;2 у простијим су оне припремљене и с њима никад не раскидају све везе. Из тих ћемо разлога у овом раду најприје анализи подврћи синтаксичке јединице којима се изражава финално значење, да бисмо потом могли утврдити значај његовог учешћа у конструкцијама намјене. Да би се стекла иоле потпунија слика о једној и другој категорији у данашњем стандардном језику, анализу ћемо проводити на примјерима ексцерпираним из дјела што припадају различитим 2
10
В. нпр. у: Диалектика процеса познания, ред. М. Н. Алексеев и А. М. Коршунов, Москва, 1985, 108. и другдје.
СУБОРДИНАЦИЈА
функционалним стиловима књижевног језика.3 Тиме се избјегава већ „класични“ недостатак граматичких описа, што је узроком неукључења у разматрање већег броја конструкција којима се изражавају намјера и намјена, заправо свих оних што нису карактеристика књижевноумјетничког стила, који се, по правилу, у граматичким описима узима као једини репрезентант стандардног језика. А велики број форми, посебно финалности, некарактеристичан је за књижевноумјетнички стил, односно карактеристичан је једино за специјалне стилове стандардног језика. Сам избор полифункционалног корпуса тако обезбјеђује укључење у анализу, ако не свих, онда највећег броја конструкција којима се може обиљежити намјера и намјена (међу којима је велики број оних које сербокроатистичка литература уопште не региструје с тим значењем). 2. Категорија финалности (намјере) 2.1. Финалне конструкције подразумијевају суоднос двију од реченице нижих синтаксичких јединица (синтаксема, синтагми или клауза) од којих се у једној обиљежава свјесна акција бића (која имплицира реализацију његове воље и/или жеље) што представља начин досезања планираног циља обиљеженог другом јединицом у саставу финалне конструкције. Ако би се за индентификацију финалних конструкција примијенио само дати семантички критериј, у финалне би конструкције улазиле све синтагме и реченице између чијих је конститутивних јединица препознатљив дати семантички суоднос свјесне акције и циља који се подузимањем те акције жели постићи. Укључењем и граматичког критерија, број финалних конструкција знатно се смањује: под финалне конструкције између оних што подразумијевају наведени семантички суоднос сад потпадају само 3
Примјери што их у раду наводимо за егземплификацију ексцерпирани су из сљедећих дјела, умјесто чијег се пуног назива у тексту наводи само презиме аутора: Иво Андрић, Јелена, жена које нема, Сабрана дјела, Удружени издавачи, Сарајево, 1976; Горан Бабић, Смрт у сну, Удружени издавачи, Загреб, 1979; Иван Чоловић, Дивља књижевност, Нолит, Београд, 1984; Бранко Ћопић, Башта сљезове боје, Српска књижевна задруга, Београд, 1975; Предраг Финци, Исходиште питања, Глас, Бања Лука, 1987; Недјеља, недјељник из Сарајева; Ослобођење, дневне новине из Сарајева; Политика, дневне новине из Београда; Љубивоје Ршумовић, Хајде да растемо, Нолит, Београд, 1986; Слободан Селенић, Пријатељи са Косанчићевог венца 7, БИГЗ, Београд, 1983; Ћамил Сијарић, Херцег-Босно и твоји градови, Свјетлост, Сарајево, 1986; Марко Вешовић, Четврти геније, Свјетлост, Сарајево, 1989; Петко Војнић Пурчар, Дом, све даљи, Матица српска, Нови Сад, 1978; Анђелко Вулетић, Девето чудо на истоку, Свјетлост, Сарајево, 1972.
11
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
оне у којима је тај семантички суоднос осложњен још и граматичким значењем субординације. Дакле, с обзиром на јединство семантичке и граматичке компоненте, финалне су конструкције само оне у којима је језичка јединица којом је обиљежен циљ у субординацијском граматичком односу према јединици којом се обиљежава нека акција као начин досезања датога циља. 2.1.1. Будући да финална категорија потпада под релационе семантичке категорије (јер подразумијева однос између подузете акције и постављеног циља), она је подводљива под основни модел релационе логике аРб, у којем а и б представљају елементе што се доводе у релацију, а Р елемент који доводи у релацију. Језичко изражавање финалности првенствено подразумијева анализу језичког елемента што запосједа позицију Р, јер је тај елемент носилац граматичке компоненте субординације као нужног предуслова за проглашење једне конструкције финалном на синтаксичком (језичко-граматичком) плану. А позицију Р-елемента датог трокомпонентног модела могу заузети приједлози или субординацијски везници. Осим што су носиоци граматичког значења субординације, дати номинатори финалне релације могу својом лексичком семантиком предодредити и семантички финални суоднос јединица а и б што чине финалну конструкцију. Могу, али и не морају, јер је мали број приједлога и субординацијских везника моносемантичан. Уз то, позиција Р-елемента не мора бити уопште попуњена посебном језичком јединицом. Та позиција може бити изражена – граматичким елементом, па се тада граматичко значење препознаје на основу других семантичко-граматичких показатеља (рекције, валенције и сл.). Већ на основу реченог јасно је да дати релациони модел примијењен на финалне конструкције подразумијева три реализације: а + п (= приједлог) + б; а + в (= суборд. везник) + б; а + 0 (= нулти показ. субор.) + б, при чему су п, в и 0 носиоци граматичке компоненте субординацијског односа елемента б према елементу а, с тим да приједлог и везник могу својом лексичком семантиком бити и показатељи смисаоног финалног суодноса јединица а и б, док се таква могућност за 0 (= нула) – релациони елемент искључује. Самим тим, јасно је да само модели а + п + б и а + в + б могу бити и контекстуално неусловљени финални модели, док је модел а + 0 + б увијек контекстуално условљени финални модел. 12
СУБОРДИНАЦИЈА
2.1.2. У језичкој реализацији наведене моделе могу репрезентовати синтаксичке конструкције различите с обзиром на морфолошки, односно синтаксички тип конституената. Тачније речено, финално значење може бити изражено сљедећим типовима синтаксичких конструкција: а) падежним и приједлошко-падежним синтагмама, б) конструкцијама с финалним инфинитивом, в) конструкцијама с глаголским прилозима, г) зависносложеним реченицама, и д) конструкцијама с финалним прилозима и прилошким изразима. Ако пак у обзир узмемо само зависни конституент конструкције којим је и обиљежен циљ ради реализације којег се подузима свјесна акција обиљежена управним чланом конструкције, онда можемо рећи да се финално значење обиљежава: а) падежним и приједлошко-падежним формама супстантивних ријечи, б) инфинитивом, в) глаголским прилогом садашњим и прошлим, г) зависном финалном клаузом и д) финалним прилозима и прилошким изразима. Већ је на основу форме конструкција јасно да су конструкције с инфинитивом и глаголским прилозима увијек контекстуално условљене финалне конструкције јер немају експлицитно наведеног номинатора граматичке компоненте субординације (тј. номинатора Р позиције у моделу аРб), који би својом лексичком семантиком могао бити и верификатором семантичког суодноса управног и зависног конституента конструкције. С друге стране, остали типови конструкција, будући да имају попуњену позицију релацијског елемента (а и г), или су по својој лексичкој семантици финални (д) – могу бити или ванконтекстуално финално једнозначни, или финалну вриједност добијати тек у одређеном контексту, зависно од тога да ли је одређени приједлог или везник у функцији номинатора финалне релације моно- или полисемантичан. 2.2. И само на основу наведеног може се закључити да дистрибуција свих типова финалних конструкција не може бити подједнака. Најширу дистрибуцију имају модели у којима приједлог или везник као Р-елемент уз граматичко значење субординације има искључиво финалну лексичкосемантичку вриједност. А таквих елемената унутар модела финалних конструкција нема много, или боље 13
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
речено: веома их је мало. Већ из чињенице да су зависносложене реченице „најмлађа“ категорија произлази очекивање да је унутар тог типа финалних конструкција највише оних једнозначно (ванконтекстуално) финалних. Изван зависносложених реченица такве би једино могле бити још и оне приједлошко-падежне конструкције с чисто финалном вриједношћу приједлога. 2.2.1. А такав је управо приједлог ради. Наиме, у стандардном језику, с обзиром на нормативне препоруке, приједлогу ради задаје се искључиво финала семантичка вриједност. А он се у том значењу најчешће и појављује у свим функционалним стиловима стандардног језика. За потврду наводимо само неколика примјера: (1) Предстојник ме замолио да се ради угледа власти и своје сопствене сигурности одречем тога флерта (Андрић, 179); Трпе ову покору (= масажу – М. К.) сигурно ради тјелесне свјежине и снаге (Пурчар, 69); Ова одлука донијета је ради спречавања демонстрација (Ослобођење, 14979, 3. 3. 1990, 7); … обавезан сам да о томе кажем неколико ријечи ради разјашњења (Недјеља, 4, 18. 3. 1990, 26); итд.
Премда нормативно и логички једино допуштена у финалном значењу, генитивна синтагма с приједлогом ради без икаквих логичких и лингвистичких оправдања (јер намјера искључује сферу чињеничности) често се сусреће у узрочном значењу мјесто генитивне синтагме с приједлогом због4 (као нпр.: Оставља Стану с четворо дјеце од којих су двоје обољели на костима ради слабе исхране (Пурчар, 64)). 2.2.2. Вјероватно због тога што контекстуално могу имати или узрочну или финалну семантичку вриједност, а и због стилских разлога (избјегавања понављања истога падежног модела) напоредо с генитивом с приједлогом ради и са истом семантичком вријед-
4
14
О нестандардности приједлога ради у узрочном значењу, тј. о његовом мијешању с узрочним пријделогом због в. нпр.: М. Стевановић, Употреба и значење предлога ЗБОГ и РАДИ, Наш језик, VI/5–6, Београд, 1939, 139–151; Ј. Вуковић, О примјерима погрешне употребе приједлога с падежима (због и ради), Питања савременог књижевног језика, I/1, Сарајево, 1949, 83–86; S. Kovačević, O značenju i pogrešnoj upotrebi prijdloga ZBOG i RADI, Jezik, VIII, Zagreb, 1958–1959, 109–111; М. С. Лалевић, Српскохрватски у мом џепу III, Наша колебања, Београд, 1963, 913–914; Lj. Jonke, Jedno je uzrok, a drugo namjera (zbog i radi), Književni jezik u teoriji i praksi, Zagreb, 1965, 394–395; I. Brabec, Sto jezičnih savjeta, Zagreb, 1982, 97–99; R. Vidović, Jezični savjeti, Split, 1983, 17. и др.
СУБОРДИНАЦИЈА
ношћу појављују се и генитивне синтагме с приједлозима зарад и поради као стилски ефектније због рјеђе употребе: (2) Тражим знање, али знања ради, не поради било какве просте потребе (Финци, 15); Потискивање граматичког значења зарад неке врсте надзначења карактеристично је и за магијску, ритуалну и митску комуникацију (Чоловић, 258); Има ли било ко права да нас само зарад промоције властитих политичких интереса и циљева мјесецима и годинама гура једне против других (Недјеља, 4, 18. 3. 1990, 6); итд.
Све три наведене генитивне синтагме имају општефиналну семантичку вриједност, тј. њиховом се употребом не диференцира, не спецификује (под)тип финалног значења. А на синтаксичком плану све три су (дакле, и с приједлогом ради, и с приједлозима зарад и поради) одредбеног типа, јер образлажу циљ радње означене управним чланом синтагме. Њихова се одредбена вриједност лако може провјерити тестом одредбених и допунских питања: наведене генитивне конструкције долазе само као одговор на одредбена питања Зашто? С којом намјером? Ради чега?, док се не могу тестирати допунским финалним питањем Камо/Куда?5 Њихова је одредбена вриједност јасна и на основу тога што и без њиховог навођења реченица има комуникативну вриједност (њиховим се изостављањем, дакле, укида само информација о циљу, која није ни нужна за минималну комуникативну вриједност реченице, јер ту информацију својом лексичком семантиком не захтијева управни члан синтагме). 2.2.3. Наведене синтагме нису, међутим, једине општефиналне одредбене синтагме у књижевном језику, али свакако јесу једине што се сусрећу у свим његовим функционалним стиловима. У специјалним стиловима стандардног језика (научном, административно-правном и публицистичком) као општефинална одредбена конструкција чак се чешће од наведених генитивних сусреће генитивна конструкција с приједлошким изразом у циљу, односно с циљем (3) и њој еквивалентна генитивна конструкција с приједлошким изразом у сврху6 (3а), која је у овој употреби посљедица неразлико5
6
О провјери одредбене и допунске вриједности финалне конструкције тестом питања в. у: J. Melvinger, Infinitivna kondenzacija finalne zavisne klauze u suvremenom hrvatskom ili srpskom jeziku, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1, МСЦ, Београд, 1986, 128–129. Уп.: М. Радовановић, Именица у функцији кондензатора, Зборник за филологију и лингвистику, ХХ/2, Нови Сад, 1977, 83–84.
15
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
вања или поистовјећивања лексичког значења именица циљ и сврха, преко којих су наведени приједлошки изрази и формирани. (3) Овога пута не желим да се користим методама из поменутог чланка, гдје се манипулише истргнутим цитатима с циљем заштите „високе“ науке од младих дрзника (Ослобођење, 14970, 22. 2. 1990, 17); У циљу објективнијег информисања јавности, обавезан сам да саопштим да је поменута вијест у цјелини нетачна и неистинита (Политика, 27395, 13. 1. 1990, 12); Предлажемо да се, у циљу коначног решавања више пута покренутих питања експропријације и отклањања уочених неправди, формира посебна комисија (Политика, 27430, 17. 1. 1990, 7); итд. (3а) Требало је да, у сврху провјере Русов-Човићевих тврдњи, скокнем до каквог стручњака… (Вешовић, 100); … мада се већ за само прибегавање овим размерима у сврху загробне комуникације може рећи да потиче од нарицања (Чоловић, 41); … па у сврху поређења, ево једног кратког осврта на те радове (Политика, 27444, 3. 3. 1990, 16); итд.
2.2.4. У одредбене финалне падежне конструкције, и на основу примјене теста одредбеним питањима, као и на основу методе супституције наведеним одредбеним приједлозима и приједлошким изразима – спадају и генитивне конструкције с приједлошким изразима (4) у част, (4а) у знак и (4б) на име: (4) У својој поруци јавности, организациони одбор збора радника Луке Бар наводи да је ова одлука донесена у част подржавања највећег скупа југословенских комуниста… (Ослобођење, 14937, 20. 1. 1990, 11) и сл. (4а) Више од стотину хиљада Француза… судјеловало је данас у демонстрацијама улицама Париза у знак осуде рестриктивне политике Ширакове владе у домену социјалног осигурања (Ослобођење, 13921, 23. 3. 1987, 20) и сл. (4б) Додајмо да је Сабор СРХ недавно усвојио одлуку којом ће се сваком изабраном заступнику у Сабору исплаћивати 3.000 динара на име надокнаде основних трошкова судјеловања у изборима (Ослобођење, 14995, 19. 3. 1990, 3) и сл.
Мада наведени приједлошки изрази творе само одредбене финалне синтагме, иако су замјењиви напријед наведеним (1–4) оп16
СУБОРДИНАЦИЈА
штефиналним приједлозима и приједлошким изразима, они се у том кругу издвајају по специфичним семантичким компонентама које их карактеришу. А за сваки од наведених приједлошких израза та је специфична семантичка компонента различита: у част подразумијева свечарски повод с којим је повезан циљ; у знак подразумијева наглашавање само једног препознатљивог разлога који је разлог и циљ подузете акције, док на име карактерише присуство семантичке компоненте компензационог разлога. Све то показује да су у наведеним синтагмама иманентно присутне и различите семантичке компоненте узрока који предодређује циљну акцију, па су оне, за разлику од претходних (1–4) једнозначно финалних, финално-узрочне јер је у њима уз наглашенију финалну увијек иманентно присутна и узрочна семантичка компонента. 2.3. Наведене (4) нас финалне падежне синтагме осложњене неком од семантичких компоненти узрока уводе у круг падежних синтагми с контекстуално предодређеном финалном вриједношћу приједлога као номинацијског елемента финалне релације. У свим се таквим синтагмама финална семантика приједлога разазнаје тек на основу семантичког суодноса јединица у надређеној и подређеној позицији синтагме. Због тога је и њихова дистрибуција много ужа, јер се као финални ти пријдлози препознају тек захваљујући семантици или само надређеног или само подређеног или, што је најчешће, и надређеног и подређеног члана синтагме. И управо због тога финално је значење таквих синтагми, по правилу, осложњено још бар неком нефиналном семантичком компонентом. 2.3.1. Међу тим падежним моделима најфреквентнији су примарно мјесни, а тек контекстуално и финални модели. Дакле, модели мјесно-финалне интерференције. Такво је значење најуочљивије код трију акузативних синтагми: оне (5) с приједлогом на, оне (5а) с приједлогом у и оне (5б) с приједлогом по. Наведене синтагме добијају и финалну вриједност тек захваљујући некој врсти глагола кретања у позицији надређеног члана и уз искључење именица које имају чисто мјесну семантичку вриједност из позиције подређеног члана синтагме. Тако се оно што је обиљежено акузативом именице уз неки од наведених приједлога, будући да га карактерише непросторна семантика, схвата као циљ ради чијег је досезања и подузета акција кретања, као нпр.:
17
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
(5) Сврати на кафу код мене у моју канцеларију (Недјеља, 5, 25. 3. 1990, 20); … да изиђе ноћу у башту на састанак (Андрић, 178); Али и Аника се спремала на одлазак (Андрић, 70); Овај с лулом попије још један (виски) па оде на спавање (Недјеља, 4, 18. 3. 1990, 34); Одлазим у „Камерни театар“ на пробу (Ослобођење, 14958, 10. 2. 1990, 13); итд. (5а) Враћали су се у дућан по паре (Андрић, 202); Одлазим по Сашу у школу (Ослобођење, 14958, 10. 2. 1990, 13); Један, кажем, остао да молује, а други оде по разређивач (Недјеља, 4, 18. 3. 1990, 34); итд.
Наведени модели синтагми подударни су у томе што у њима интерферирају локално и финално значење. Управни члан наговјештава мјесно, а зависни члан својом нелокалном семантиком упућује на финално значење синтагме. Али та два интерфирирајућа значења нису на исти начин представљена у тим трима синтагмама. У синтагмама с пријдлогом на и у зависну позицију заузимају најчешће глаголске именице, па је циљ везан за реализацију радње или стања обиљеженог глаголском именицом, што подразумијева и досезање мјеснога циља неексплицираног датом синтагмом, али по правилу контекстуално подразумијевајућег или чак експлицитно обиљеженог неким другим чланом реченице (уп. наведене примјере). Тако остварење акције кретања подразумијева досезање просторног циља на коме ће доћи до реализације онога што је обиљежено детерминантом синтагме и ради чега је дата акција и подузета (уп. Сврати на кафу код мене → Сврати код мене да попијемо кафу / да кафенишемо и сл.). Другачији је случај са синтагмом с приједлогом по: зависну позицију синтагме никад не попуњава апстрактна, него увијек конкретна именица. Акција кретања подузима се да би се проузроковала промјена положаја лица или предмета обиљеженог акузативом именице. Циљ кретања је, дакле, премјестити лице или предмет с мјеста на коме се налази на мјесто с кога почиње кретање „проузроковача“ или на које друго у контексту обиљежено мјесто. Између трију наведених синтагми само синтагма с приједлогом на као нужан услов финалности не подразумијева глагол кретања у позицији надређеног члана. Ту позицију могу заузимати различи-
18
СУБОРДИНАЦИЈА
ти „манипулативни“ глаголи и глаголски изрази. Најчешће су то: „дати“, „послати“, „предати“, „пренијети“ и сл.7 (5в) … прво је послао Човића на чашицу јеглена са Компартијом (Вешовић, 67); … љетос ћеш сав годишњи одмор потрошити на саслушање ове двојице и на помно прегледавање мамутске документације (Вешовић, 28) и сл.
Подређеним чланом синтагме обиљежен је један дио материјалне садржине управног глагола (други је обавезно у ближем објекту, ако је он експлициран). А та је материјална садржина уједно и циљ ради којег се подузима и на који се своди радња маниплативног глагола. То само показује да ове, као и све финалне конструкције што долазе уз глаголе кретања, имају првенствено допунску, а не одредбену вриједност. 2.3.2. Тај допунски карактер падежне конструкције још је уочљивији у сљедећим контекстуално финално остврљивим падежним синтагмама: (6) дативној с приједлогом ка и (6а) инструменталној с приједлогом за, јер њихов зависни члан увијек обиљежава материјалну садржину управне лексеме, али материјалну садржину што се због семантичке вриједности управне лексеме увијек схвата и као циљ који се жели постићи: (6) … у мисаоном процесу у коме сваким питањем тежимо ка одговору (Финци, 102); Није ли то претјерана жудња ка потпуној мисаоној доминацији (Финци, 100); Особина стварног питања се огледа у његовој упућености ка превазилажењу датог и сазнатог (Финци, 82) и сл. (6а) Ничим није падала у очи, ако не можда том својом јако подвученом тежњом за неупадљивошћу (Андрић, 209); Једино ту је налазила оно за чим је толико жудила (Андрић, 150); … ја падам у искушење да предложим расписивање потјернице за особом која је… (Вешовић, 50); Клечећи и одупирући се једном руком, она је пружила другу за неком тепсијом у води (Андрић, 98) и сл.
Инструментална синтагма, за разлику од дативне у којој је приједлог ка по правилу супституентан приједлогом према, има неупоредиво ширу дистрибуцију јер јој у позицији централног члана могу долазити семантички разнородније лексеме. Али и једна и друга 7
М. Радовановић, нав. дјело, 85.
19
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
могу за надређени члан имати лексеме психолошке усмјерености, па су неријетко међусобно супституентне, чиме се омогућава боља стилска организација реченице избјегавањем опетовања једнотипске падежне конструкције, какав је случај и у сљедећем примјеру: (6б) (Питање) постаје предност и недостатак … и тежња ка нестварном, начин идентификације датог и тежња за трансценденцијом (Финци, 101).
И у једној и у другој синтагми зависни члан је и материјална садржина (објекат) и циљ према чијој реализацији је усмјерена емоционална активност, па су ове синтагме објекатско-финалне. 2.3.3. А у објекатско-финалне спадају и генитивне синтагме с приједлогом од, сљедећег типа: (7) Фармац је присташа схваћања лијечења како се, наиме, организам мора сам одбранити од болести (Пурчар, 104); Кад коначно буде одбрањен од ваших „бестијалних“ и „нечовјечних“ напада (Вешовић, 45); … сасвим лијепо могу да замислим Партију с пуним рукама посла око спасавања Југославије од економског ропца (Вешовић, 66); … спасава нас, када то може, од батина (Пурчар, 19); итд.
У овим синтагмама централним је чланом обиљежена активност подузета ради спречавања долажења у непожељно стање обиљежено зависним чланом синтагме, или пак ради избјегавања негативног ефекта тог стања уколико је до њега дошло.8 Финална семантичка вриједност провјерљива је трансформацијом генитивне конструкције у финалну зависну клаузу, као нпр.: спасава нас од батина → да не добијемо батине и сл. У основи је синтагме, дакле, аблативно-финално значење. 2.3.4. Слична је семантичка вриједност и синтагми чији је управни члан нека од лексема с општим значењем протеста или незадовољства, с тим да у таквим синтагмама увијек долази до интерференције циљног и узрочног значења.9 Детерминант синтагме најчешће је изражен (8) генитивом с приједлогом против, али уз 8
9
20
В.: М. Ковачевић, Интенционалне конструкције у Доситејеву језику, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXII/2, 1989, 180. И иначе, многе идеје изнесене у том раду овдје преносимо, без цитирања. Анализи овога типа синтагми посветили смо посебан рад: М. Ковачевић, Узрочно значење синтагми с приједлогом ПРОТИВ, Књижевни језик, XVI/3–4, 1987, 189–195. – из кога су преузети и сви примјери што их за овај тип синтагме наводимо.
СУБОРДИНАЦИЈА
појединачне лексеме из ове семантичке скупине синониман генитиву може бити и (8а) бесприједлошки инструментал, (8б) бесприједлошки датив, али и акузатив с приједлогом (8в) на или (8г) за. У свим тим синтагмама детерминантном је обиљежено оно што је било разлог „протеста“ циљ којега је укидање или превладавање стања обиљеженог именицом у позицији детерминанта синтагме. И управо по том типу циљног значења ове су синтагме семантички сличне претходнима (7). Ево и неколико потврда: (8) Десет година протестирао је против надимка (Мирко Божић); … незадовољство против окупаторске власти манифестовало се већ првих дана (Хамдија Капиџић); … кнежевој влади предају тужбу против увођења војног закона (Хамдија Капиџић); итд. (8а) … али појава незадовољства аграрним односима било је и код хрватског становништва (Хамдија Капиџић); итд. (8б) … гдје се до краја исте године припрема отпор увођењу Ландвера (Хамдија Капиџић) и сл. (8г) … тужбе на њу би се повукле (Александар Тишма) и сл. (8д) И за ово рјешење постоји приговор (Јелена Берберовић) и сл.
2.3.5. Уз ограничен број лексема са општим значењем ангажовања (порадити, чинити, дјеловати и сл.) или перифрастичких израза с тим лексемама може доћи као детерминант и локатив с приједлогом на.10 Тим се локативом изражава материјална садржина управних лексема, али и циљ ради којег и долази до ангажовања. (9) … захтијевају највећу одговорност и ангажовање одговарајућих државних органа Републике на хитној и радикалној промени постојећег стања. Надлежни органи и службе треба првенствено да се ангажују на откривању организатора непријатељских и терористичких акција (Политика, 27430, 17. 2. 1990, 6); Нужно је подузети мере на отклањању деформација у раду правосудних, управних и других органа (Политика, 27430, 17. 2. 1990, 6) и сл. 10
Уп.: Т. Батистић, Локатив у савременом српскохрватском књижевном језику, Библиотека Јужнословенског филолога, књ. 3, Београд, 1972, 40; М. Радовановић, нав. дјело, 87.
21
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
Употреба ове конструкције готово искључиво је везана за специјалне стилове стандардног језика. Она је неријетко супституентна акузативном конструкцијом с приједлогом за, као нпр.: (9а) Надлежни органи Републике треба … да подузму мере из своје надлежности за отклањење из правног поретка Републике оних покрајинских прописа који су противни републичким прописима (Политика, 27430, 17. 2. 1990, 6) и сл.
Употреба акузативне синтагме с приједлогом за у финалном значењу није, међутим, сведена само на примјере замјењиве локативом с приједлогом на. Акузативна синтагма с приједлогом за има вјероватно најширу дистрибуцију од свих контекстуално условљених финалних падежних синтагми, јер и у позицији надређеног и у позицији подређеног члана те синтагме могу долазити лексеме које припадају различитим семантичким скупинама, а финално значење тих синтагми произлази из семантичког суодноса надређеног члана и детерминанта синтагме. Уз то, финално значење по правилу је осложњено значењем материјалне садржине (тј. објекатским), јер је зависним чланом најчешће изражена материјална садржина управне лексеме, али истовремено и циљ ради чијег се реализовања и врши дата свјесна активност. Ево и неколика примјера за потврду: (10) … да мудро бринем за сопствене очи (Вешовић, 19); Зато се странке и боре за што веће и разуђеније чланство (Ослобођење, 14979, 3. 3. 1990, 2); Говорио сам као човек који се бори за свој живот (Андрић, 240); Није могао ни наслутити да сам притегао опанке за веома дуг марш (Вешовић, 49); итд.
2.3.6. У досадашњој анализи контекстуало условљених финалних падежних синтагми за неколика смо типа констатовали да им се финално значење осложњава узрочним. Уз значење материјалне садржине, узрочно значење најчешће интерферира с финалним у падежним синтагмама. Такав је случај и с неколика типа падежних синтагми код којих у позицији надређеног члана долазе лексеме са значењем сукоба интереса11 (типа: свађати се, отимати се, спорити се и сл.). Уз највећи број лексема с тим значењем као детерминант долази (11) генитив с приједлогом око, уз мањи (11а) акузатив 11
22
О овом типу синтагми в. шире у M. Kovačević, Uzročno semantičko polje, Svjetlost, Sarajevo, 1988, 212–214, одакле су и преузети примјери што их овдје наводимо.
СУБОРДИНАЦИЈА
с приједлогом за, а само уз појединачне лексеме из те семантичке скупине и (11б) акузатив с приједлогом о, односно (11в) локатив с приједлогом о. У свим тим синтагмама детерминантом је обиљежено оно за што је везан и разлог и циљ „сукоба“: (11) … да се братија љуто посвађала око бодулчева кожног капута (Владан Десница); … покољемо се међу собом око неког метра земље (Михаило Лалић) и сл. (11а) … сада може почети беспоштедна борба за испражњено пријестоље (Јосип Барковић); … нека деца су се … отимала за шарену лопту (Бранимир Шћепановић) и сл. (11б) Повремено о њу (= Козилију) су се отимале емигрантске партије (Момо Капор), … опсједају помамно једну чесму и туку се о капљу питке воде (Мирко Божић) и сл. (11в) Ту њихову препирку о купању прекину стари млинар (Бранко Ћопић) и сл.
О нераскидивој вези циљног и узрочног значења у овим синтагмама свједочи и чињеница да се уз наведене лексеме као релативан синоним поменутим падежним конструкцијама јавља и примарно узрочна конструкција – због + генитив: (11г) Јесу се некад парничили, али давно. Због оног комада ледине што је иза куће Миленкове (Владан Десница) и сл.
2.3.7. Ни с наведеним (11–г) падежним синтагмама не исцрпљује се списак падежних форми којима се контекстуално може обиљежити финално значење. Ту свакако спадају још и локативне синтагме с приједлогом по, типа: (12) Не заборави да си по казни у кухињи (Јуре Франичевић Плочар); … дошли смо у ваше село по задатку (Иван Дончевић) и сл.
И наведене синтагме припадају пољу циљно-узрочне семантичке интерференције.12 А том пољу припадају и синтагме (13) бесприједлошког инструментала и (13а) инструментала с приједлогом за с глаголом кретања у надређеној позицији и неком именицом са значењем „службеног задатка“ у подређеној: 12
Ibidem, 217.
23
СИНТАКСА СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
(13) Силвестар се негдје био изгубио послом (Мирко Божић) и сл. (13а) Сад ја идем за својим послом (Јуре Франичевић Плочар) и сл.
2.3.8. Иста је семантичка вриједност и глаголских синтагми с деноминативним прилозима пословно и службено,13 који својом лексичком семантиком и суодносом са семантиком управне глаголске лексеме указују на финалну семантичку вриједност, осложњену узрочном семантичком компонентом: (14) Дошао је пословно у овај град (Скендер Куленовић); Отпутовао сам сасвим службено (тједник Данас) и сл.
2.3.9. Циљно-узрочну семантичку вриједност у појединим контекстима добија и гентивина синтагма с приједлогом из,14 као нпр.: (15) Кад би се спотакла Марија, спотакао би се, из солидарности, и капетан (Миодраг Булатовић); Удала се Ксенија Радајева потпуно хладнокрвно, из интереса (Мирослав Крлежа) итд.
2.3.10. За разлику од финалних падежних конструкција с приједлозима ради, поради, зарад и оних с приједлошким изразима (1–4), у којима је лексичком семантиком самог релационог елемента (приједлога или приједлошког израза) задата финална семантичка вриједност синтагме, па су у питању контекстуално неусловљене финалне синтагме, – код свих је осталих падежних синтагми у питању контекстуално условљено финално значење, јер се (и) финална вриједнст тих синтагми разазнаје тек на основу семантичког суодноса лексема у позицији надређеног и подређеног члана синтагме. Због тога је финално значење, по правилу, осложњено још неком (или неким) семантичком нефиналном компонентом. 2.4. У контекстуално условљене финалне конструкције већ по својој форми, усљед недостатка експлицитног показатеља финалне релације, спадају и конструкције с глаголским прилозима. Глаголски прилози могу добити (и) финалну семантичку вриједност у строго одређеним лексичко-синтаксичким условима, као нпр.:
13 14
24
Ibidem, 218. Ibidem.
СУБОРДИНАЦИЈА
(16) … иза њега је остајао звекет оружја које је купио са зидова и шкљоцао испробавајући га (Пурчар, 49); … секао је гране припремајући липу за омлађивање (Данко Поповић) и сл. (16а) Вековић се уклони пропустивши га поред себе (Оскар Давичо).
Анализом наведених примјера није тешко утврдити да се радња предиката (шкљоцао, секао, уклони се) врши с циљем реализације онога што је обиљежено глаголским прилогом садашњим или прошлим. Радња предикатова нужно претходи партициповој јер је омогућава. Тај однос двију радњи у овом типу конструкција представљен је тако да увијек подразумијева додир омогућивачке (тј. предикатом обиљежене радње) и циљне (партиципом обиљежене) радње, па се циљ не показује замишљеним резултатом предикатске радње, него резултатом у реализацији. Али циљ овдје никад није цјелином реализован (актуелан), што би било у супротности и с циљном семантиком уопште, која као нужан услов подразумијева „будућност“ циља. Дакле, циљ није реализован цјелином, него је актуелан само почетак његове реализације. У томе и јесте основна специфичност партиципских финалних конструкција, па су оне увијек омогућивачко (тј. начинско) – циљне. Према томе, само у таквим лексичко-семантичким условима гдје се радња предиката схвата омогућивачем радње глаголског прилога која је у реализацији, али не и у цјелини реализована (а чија је потпуна реализација управо циљ вршења радње у предикату) – герундијумским се конструкцијама може изразити и специфичан тип финалног значења,15 и то, нормално, много чешће конструкцијом с глаголским прилогом садашњим него оном с глаголским прилогом прошлим. 2.5. Попут конструкција с глаголским прилозима, и конструкције с инфинитивом увијек су контекстуално условљене финалне конструкције. Али, за разлику од герундијумских конструкција, у којим циљно значење не подразумијева везивање ни предиката ни герундијума за један строго ограничен круг лексема, циљни инфи-
15
О овом значењу глаголских прилога и аргументима против става (који заступа М. Ивић) да се финално значење не може изражавати глаголским прилозима в. шире у M. Kovačević, Uzročno semantičko polje, 218–221.
25
О АУТОРУ МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и (као лектор и гостујући професор) на Филолошком факултету Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада на основним, мастер и/или докторским студијама предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. International Biographical Centеr Cambridge уврстио га је у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције „2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century”, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, номиновао 2003. године за „Hall of Fame” („Дом славних”). Уредник је часописа Српски језик (Београд) и Нова Зора (Билећа и Гацко), а био је уредник и Радова Филозофског факултета (Источно Сарајево) и Зборника српског језика, књижевности и умјетности (Бањалука). Члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шчербатова. Добитник је награде „Душко Трифуновић” за изузетан допринос у очувању и његовању српског језика (2016), Повеље Академије Иво Андрић за животно дело: за незаменљив допринос изучавању Опште лингвистике, Синтаксе, Семантике и Стилистике српског језика и Историје српског књижевног језика (2015); као и „Повеље за животно дело” Удружење књижевника Србије (2017). Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао је на више од 140 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конференција. До сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20 175
уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 29 књига: − Uzročno semantičko polje, I izdanje, Sarajevo 1988; Узрочно семантичко поље, II ћириличко издање, Београд 2012. − Gramatika i stilistika stilskih figura, I izdanje, Sarajevo 1991; Стилистика и граматика стилских фигура, II допуњено издање, Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Крагујевац 2000; IV битно допуњено издање, Београд 2016. − Kroz sintagme i rečenice, prvo izdanje, Sarajevo 1992; друго, ћириличко издање, Београд 2016. − Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица 1996. − У одбрану језика српскога, I издање, Београд1997; У одбрану језика српскога − и даље, II допуњено издање, Београд 1999. − Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд − Србиње 1998. − Стилске фигуре и књижевни текст, Београд 1998. − Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Јерарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in London in the years 2000 and 2001 on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London − Birminghem 2001. − Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш 2002. − Српски језик и српски језици, Београд 2003. − Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука 2003. − Српски писци о српском језику: хрестоматија, Београд 2003. − Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево 2004. − Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево 2005. − Списи о стилу и језику, Бања Лука 2006. − Србистичке теме, Крагујевац 2007. − Огледи из српске синтаксе, Београд 2009. − Српски језик у вртлогу политике, Никшић 2011. (у коауторству са М. Шћепановићем) − Граматичка питања српскога језика, Београд 2011. − Стилска значења и зрачења, Ниш 2011. − Лингвостилистика књижевног текста, Београд 2012. − Лингвистика као србистика, Пале 2013. − У одбрану српске ћирилице: хрестоматија, Пале 2013. − Српски писци у озрачју стилистике, Београд 2014. 176
− Стил и језик српских писаца, Београд 2015. − О реченици и њеним члановима, Београд 2015. − Српски језик између науке и политике, Бања Лука 2015. − Српски језик под лупом науке, Београд 2017. − Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићград 2018.
177
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41 КОВАЧЕВИЋ, Милош Изабрана дела / Милош Ковачевић. - 1. изд. - Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 10 књ. 20 cm; Тираж 300. - Садржај: -- Граматичка питања српскога језика - 240 стр. -- Узрочно семантичко поље - 234 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура I - 230 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура II - 300 стр. -- О реченици и њеним члановима - 234 стр. -- Кроз синтагме и реченице - 262 стр. -- Битне србистичке напомене - 180 стр. -- Српски језик и српски језици - 184 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику I - 212 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику II - 178 стр. ISBN 978-86-6293-096-5 (картон у заштитној кутији) а) Српски језик -- Стилистика б) Српски језик -- Синтакса COBISS.SR-ID 282580236