СРБИ У МЕМОАРИМА ХЕРМАНА НОЈБАХЕРА приредио НИКОЛА ЖИВКОВИЋ
Београд 2007.
Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан (Херман Нојбахер (Herman Nojbaher): „Специјални задатак Балкан“ (у оригиналу „Специјални задатак Југоисток“ 1940-1945.), (Hermann Neubacher: „Son derauftrag Südost 1940-1945“); (поднаслов: „Bericht eines fliegenden Diplomaten“ „Извештај летећег дипломате“). Издавач: „Muster schmidt“, Göttingen („Mustersmit“, Getingen), друго, поправљено издање, 1957.
Предговор Чему ова књига? Нашој историографији недостаје изворна литeратура. Истина, преведен је приличан број књига са енглеског говорног подручја, а поне што и са руског. Немачка историјска грађа, после 1945. године била је готово сасвим занемарена. Ова чињеница тим више зачуђује, када се зна да су управо Немци играли одлучујућу улогу на нашим просторима током Другог светског рата. На пред лог главног и одговорног уредника Издавачке куће „Јасен“, Војa Станишића, прихватио сам да обрадим прву књигу у серији „Срби у очима странаца“. Изаб рао сам мемоаре Хермана Нојбахера. Надам се да ће ускоро да следе и друге, и то пре свега, из немачке и италијанске историјске грађе, која је до сада нај мање превoђена. Изворну грађу, односно, Нојбахерове мемоаре пре вео сам и обрадио, као да је реч о лексикону, дакле, тематски. Тиме књига постаје прегледна и, веру јем, интересантна. Може да се чита, као да је реч о некој енциклопедији. Читалац просто, по азбучном реду, може да тражи име или тему која га занима. Вредност ових мемоара je у томе што их је писао човек који је заузимао високу функцију у Трећем Рајху, односно у немачком Министарству споњних послова, и као такав био је одлично обавештен о збивањима на целом Балканском простору. Током рата био је главни немачки дипломата за Балкан. Сем тога, он је одличан познавалац наших крајева и занимљив приповедач. За нашег читаоца најинтересантнија су она места када говори о својим личним утисцима. Рецимо, о Недићу, патријарху Гаврилу, Љотићу и Павлу Ђури шићу. Један је од ретких преживелих сведока, који
3
говори о Недићу и његовим разговорима са Хитле ром. „Народни суд“ га је после рата осудио, јер је „сара ђивао“ са Хитлером. Из Нојбахеровог сведочења видимо да је Недић ишао у Фиреров Главни штаб, како би издејствовао укидање драконских мере стрељања талаца и како би олакшао тежак положај у којем се нашао српски народ. Тако добијамо сасвим другачију слику о Недићу. За разлику од Мађарске, Румуније, Хрватске или Бугарске - земаља које нису биле окупиране и чији државни представници су били примани без великих тешкоћа од највиших представника Рајха, а њиховим жељама и захтевима Немци су настојали да максимално удовоље - са Србијом се поступало као са пораженом земљом. Она је пала у потпуну немилост суровог победника и његових сателита. На Балкану су, у донекле сличном положају били само Грци. Немци су и делове грчке територије поклонили својим верним савезницима Бугарима. И тамо су биле на снази репресалије, премда у далеко мањем обиму него према Србима. Па ипак, положај Грка био је у многоме далеко пово љнији. Срби су били третирани као народ који је традиционално непријатељски расположен према Немцима. Или, како сам аутор пише, положај Срба личио је на дивљач, која је својим суседима „дата на одстрел“. Свако је могао, некажњено, да их зло ставља и убија. Не сећам се да сам у некој књизи нашао тако прецизно и јасно постављену дилему, у којој је морао да се нађе политичар у једној окупи раној земљи, и да одлучи: Шта да се ради? Кренути путем „херојске“ несарадње? А то води самоубиству целе једне нације. Или: прихватити „сарадњу“ и под датим условима урадити што је могуће за своју ота џбину. У истој ситуацији нашли су се грчки и срп ски политичари. Та, остали балкански народи били су немачки савезници! У таквој ситуацији, неко је морао да „разговара“ са Немцима, како би спасао, шта се спасити може. Недић се прихватио те дуж
4
ности и тако покушао да спаси што је могуће више српских глава. И зато се сагињао и метанисао пред Хитлером, који се после исмејавао његовом „орјен талном клањању“. Из овог произилази да су Јосип Броз Тито и његов режим осудили тог човека, изгледа, само зато, јер је тражио милост за Србију. Основни закључак из Нојбахерових сећања: од свих српских завађених политичких странака и њених вођа, за српски народ највише је учинио – Милан Недић. Са пуним правом уврштен јеу књигу „Сто највећих Срба“, коју је пре више година издала Срп ска академија. Партизанима и четницима је ипак било лакше, јер су могли да говоре како „су беском промисно“ против окупатора, и из прилично безбе дне „шуме“ су одбијали сваки разговор са Немцима. Наравно, из немачких извора видимо да ни та слика не одговара историјској истини. Аутор је, по мени, као сведок тих догађаја, веома јасно и добро објас нио став Драже, Недића и Тита. Ствар је била далеко замршенија него што су генерације после рата училе из школских уџбеника, где нам се нудила једна јасна, црно-бела слика рата, каква у стварности никад није ни постојала. Сада, па и из ових мемоара, видимо да су сви сарађивали са Немцима, али су им мотиви били различити. Недић је сарађивао са Немцима да би спасавао сто српских живота за једног Немца. Дража је нудио сарадњу Немцима, не зато што их је волео, него из простог разлога јер су га Енглези издали и сву војну и материјалну помоћ слали су Титу. Дражи, дакле, није преостало ништа друго, него да се пред конац рата за оружје обрати Нем цима. Тито је сарађивао са Немцима да би се могао потпуно посветити борби са четницима, који су били његов непријатељ број један. Мемоари нам говоре, не само да је Недић покушао да спасава Србе, него су то чак, понекад и на своју руку, радили и неки Немци. Реч је не само о Нојба херу, него и о генералу Фелберу, који је такође пре узео на себе велику одговорност, јер је концем авгу
5
ста1943. одбио да стреља 850 српских глава. То је био само почетак. Колико је српских живота спасао Нојбахер? А колико други Немци? Тако да је можда време, да се ти заслужни Немци барем попишу, када им већ нисмо дали име неке улице у Београду. Ако је од „народног издајице“, Недића, било за очекивати да спасава Србе, нико то није тражио од Нојбахера, који је од тога имао само главобоље и неугодности, а као захвалност, „суд у Београду“ га је осудио на 20 година робије. Било би добро да се објави оптужница против Ној бахера, са процеса који је водио војни суд у Београду. Из Нојбахерових превода делова те оптужнице, произилази да се Нојбахеру судило, јер се противио спровођењу репресалија. Да ли су га Тито и његов режим осудили само зато, јер је спасио животе неколико хиљада Срба? Атински митрополит Дамаскинос, на пример, који је волео да разговара са Нојбахером, након 1945. године због тога није имао никаквих проблема. Напротив, био је и после Другог светског рата сла вљен, као грчки патриота, што му и сам Нојбахер призн аје. Дамаскинос је имао добре односе са Хит леровим амбасадором у Атини, захваљујући томе грчки митрополит је сваку прилику користио да „учини нешто добро за своју отаџбину“. Па, ништа друго није радио, рецимо, ни Милан Недић. Ној бахер са великим поштовањем говори о Грцима, и примећује, да једино они нису осудили на смрт није дног свог „квислинга“. Разуме се, ту им је пре свега ишла на руку чињеница, да после 1945. власт у грчкој нису преузели кому нисти, или, како их Нојбахер зове, „ратни револу ционарни профитери“. Српски „дамаскиноси“ били су чак и заточени, интернирани од стране Немаца. Њима чак ни та чињеница није помогла, тако да су после 1945. проглашени за „сараднике окупатора“, а многи су на основу тих неоснованих оптужби, били
6
и стрељани. Грци су избегли ту горку судбину, кроз коју је прошао српски народ након Другог светског рата: нова, комунистичка власт физички је готово уништила српску политичку, економску и духовну елиту. Оно што није убијено, било је разасуто по свету и доживело нимало лаку судбину, која увек прати политичку емиграцију. Није ли време да прик упимо имена оних Срба, угла вном комунистичких функционера, који су неодго ворно и злонамерно, гурали српски народ у пропаст, тако што би у „једној храброј акцији“ пуцали у леђа неком немачком војнику, а после тога се „јуначки“ изгубили у шуми, знајући да ће одмазда доћи и да ће у њој страдати невини српски цивили. И још нешто. Зашто није током целок упне окупације страдао ниједан немачки војник у Данској, Холандији, Бел гији, скоро ниједан у Француској или Чешкој? Да ли су ти народи мање храбри од српског? Или су они мудрији него ми? Једном речју, видимо да слика рата није била „црнобела“, како смо учили из Титових уџбеника, него далеко шаренија. Нити су комунисти и савезници били тако златни, а ни Немци тако црни. Не постоји колективна кривица. Време је да се данас, коначно, поставе питања ратних злочина, које су над срп ским народом извршили Хрвати, Мађари, Албанци и Бугари, а које им је Јосип Броз тако лако опрос тио. Исто тако, морала би се именом и презименом, знати имена комуниста, Титових џелата, који су извршили злочине над српским цивилима, од окто бра 1944, па до 1950. године. Ако, рецимо, Хрвати имају улице, које носе име Ген сера (Gensc her), зашто ми не бисмо имали улице које ће носити имена Немаца и Аустријанаца, који су у тешким временима нешто покушали да ураде за српски народ! Можда бисмо могли да почнемо са Јакобом Гримом, Гетеом, и да завршимо - зашто не - са Херман Нојбахером и Петром Хандкеом? Има
7
толико улица по Србији која носе имена сумњиве вредности: Јосип Штросм ајер, Прешерн, Сава Кова чевић, Пролетерских бригада, Тадеуша Кошћушка, Едвард Кардељ. Шта су они добро урадили за Србе? Аутор је у неким својим погледима, ово мора да му се призна, био далеко испред свог времена. Када, рецимо, на почетку говори о сукобу култура. Ној бахер тако тврди да су цивилизацијске разлике далеко важније и теже се мењају, него што је то слу чај са националним нетрпељивостима. Тако је теза о „сукобу цивилизација“, која се приписује америчком антропологу Семјуелу Хантингтону, формулисана, као што видимо, скоро пола века раније. Реч „südost“ (југоисток), као што гласи наслов књиге, превео сам са „Балкан“. Службена Немачка из времена Хитлера, често говори о „југоистоку“. Рецимо, када именује Нојбахера да преузме нову дужност као „специјалног саветника за Југоисток“. Међутим, када, сам аутор прича о својим дожив љајима, онда скоро никад не говори о „југоистоку“, већ редовно говори о „Балкану“. У немачкој терми нологији реч „југоисток Европе“ и „Балкан“ заправо су синоними. То је и логично. Балкан се налази на југоистоку Европе. Међутим, за Србе, и уопште за балканске народе, ово звучи прилично нејасно, неп рецизно, па чак и увредљиво. Коначно, нико у Нема чкој не означава Шпанију и Португал, када говори о тим народима и земљама, као „југозапад Европе“, него се каже или Иберијско полуострво, или просто Шпанци и Португалци. „Југозападна Европа“ може да се каже само када говоримо о прогнози времена у Европи, дакле као метеоролошки појам. Како је и сам аутор казао, ствар је много замршенија. Где је заправо Балкан? Да ли и Будимпешта припада Балкану? А, шта је са Букурештом, Љубљаном или Загребом? Укратко, српској јавности далеко је јас нији и разумљивији појам „Балкан“, па сам због тога и ту реч тако преводио.
8
БАЛКАН Ред и моћ поседује онај који командује тешким тен ковима. Ови тенкови, међутим , затајили су у бал канским гудурама, где нема уређених друмова. Дивља природа, традиција герилске тактике која се одржала до наших дана - све то треба имати на уму - када се размишља о отпорној снази срца Бал кана. Овоме треба придодати и способност човека са Балкана да поднесе невероватне напоре и да изврши неописиве бруталности. Овде не мислим само да убија. Коначно, најбољи балкански рекорди што се тиче убијања, одавно су потучени од стране других. Реч је о посебним методама убијања. Где је, међутим, у овом двадесетом веку неко светло, где би Балкан могао да се уздигне над постојећим мра ком и ужасом? На Балкану и на истоку Европе ствар са суровошћу стоји као и са корупцијом. Суседне земље Запада су их стигле. Не смемо да изгубимо наду да ће људскост на крају ипак да победи.
БАНАТ То што Мађари нису успели да окупирају Банат, догодило се на следећи начин: увече, 5. априла 1941, био сам у Букурешту. Наш амбасадор у Румунији, Килингер, који је одговоран за политичка питања, налазио се тога дана у Немачкој, тако да сам га ја замењивао. Из нашег Министарства спољних пос лова примио сам шифровану поруку, у којој је ста јало да још истог дана морам да одем код маршала Антонескуа и да му саопштим да је Немачка од 6. априла 1941, од пет часова изјутра, у рату са Југо славијом. Одмах сам кренуо према Карпатима, ка
9
месту Предеал, где је Антонеску боравио у својој вили. Антонеску, који је располагао одличном оба вештајном службом, и у Југославији имао своје људе, није био нимало изненађен када сам му саопштио поверљиву поруку. Његова обавештајна служба уна пред је знала да ће 27. марта 1941. доћи до пуцања у Београду, и била је тачно обавештена о свим даљим дешавањима у Београду. Антонеску ми је објаснио да је Румунија са Југославијом увек имала добросу седске односе и да према тој земљи нема никаквих територијалних претензија. У овом сукобу Румунија ће се, дакле, држати по страни и биће неутрална. Румунски маршал изгледа да је имао и добру оба вештајну службу и у Будимпешти. Поставио ми је следеће питање: „Ја Вас молим, да ми кажете, ко ће да окупира југос ловенски Банат!“ Ја: „Око овог питања, нисам примио никакве инс трукције. Ја заиста не знам одговор“. Антонеску: „У том случају, молим Вас, да Фиреру одмах саопштите следеће: Ако Мађари умарширају у Банат, ја ћу истовремено да умарширам у Банат и мораће да воде битку са нама!“ Овај пут сам дозволио возачу да вози брзо до Буку решта, како бих из наше амбасаде могао да пошаљем шифровану поруку са назнаком „најхитније“. Мађар ски упад у Банат био је у последњем тренутку спре чен, премда су у мађарским селима Баната већ били приредили тријумфални дочек за мађарске војнике. У југословенском Банату живела је српска већина, која је сачињавала нешто преко педесет одсто ста новништва. Поред Срба, на том подручју живела је једна знатна немачка, мађарска и румунска мањина. Банат су на крају окупирале немачке трупе, које су до краја рата, до евакуације немачких трупа остале у Банату, који је уживао један специјални статус.
10