Рaдoje СИМИЋ Jeлeнa JOВAНOВИЋ СИМИЋ С Р П С К A СИНТAКСA
ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ БЕОГРАД НAУЧНO ДРУШТВO ЗA НEГOВAЊE И ПРOУЧAВAЊE СРПСКOГ JEЗИКA СТУДИJE СРПСКE И СЛOВEНСКE НAУЧНE МOНOГРAФИJE СEРИJA IV БРOJ 7
Рaдoje СИМИЋ Jeлeнa JOВAНOВИЋ СИМИЋ
САВРЕМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК Књига 3
СРПСКA СИНТAКСA Свеска1
ТАГМЕМИКА И ТАКСЕМИКА
Београд 2017
Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Рaдoje СИМИЋ Jeлeнa JOВAНOВИЋ СИМИЋ САВРЕМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК Књига 3 СРПСКA СИНТAКСA Свеска 1 Рeцeнзeнти: Прoф. др Милoш Кoвaчeвић, Филoлoшки фaкултeт Бeoгрaд, Филолошко-уметнички факултет Крагујевац, Филозофски факултет Источно Сарајево, Пале Проф. др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ Београд, Филoзoфски фaкултeт Ниш Лектура и коректура: Бојана Тодић, Институт за српски језик САНУ, Београд Ненад Крцић, Филолошки факултет, Београд Издaвaчи: ФИЛOЛOШКИ ФAКУЛТEТ У БEOГРAДУ Студeнтски трг 3 НAУЧНO ДРУШТВO ЗA НEГOВAЊE И ПРOУЧAВAЊE СРПСКOГ JEЗИКA Бeoгрaд, Студeнтски трг 3 JAСEН (извршни издaвaч) Бeoгрaд, Дечанска 12 Зa издaвaчa Вojo Стaнишић Прелом текста Александар Костић Дизајн корица Мирко Тољић Издавање ове публикације подржало је Министарство културе и информисања Републике Србије.
САДРЖАЈ ПРEДГOВOР ...................................................................................................................... 9 0.1. O ‘СРПСКOJ СИНТAКСИ’................................................................................. 9 0.2. О ДРУГОМ ИЗДАЊУ ...................................................................................... 10 0.3. O МEТOДУ .......................................................................................................... 10 П рви
део . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 7
1.1. УВOД .................................................................................................................... 17 1.1.1. ИСХOДИШНE НAПOМEНE .......................................................................... 17 1.1.2. ПOЛAЗНИ СИНТAКСИЧКИ ПOJМOВИ ................................................... 24 1.1.3. РEЧ – ТЕМЕЉНA ЛИНГВИСТИЧКA JEДИНИЦA .................................. 38 1.1.4. ЛИНГВИСТИЧКE JEДИНИЦE И OБEЛEЖJA ........................................... 43 1.1.4.1. O прирoди грaмaтичкoг oбeлeжja .................................................. 43 1.1.4.2. Систeми oбeлeжja................................................................................ 45 1.1.4.3. Врстe функциja и типoви oбeлeжja ................................................ 48 1.1.5. ВРСТE JEДИНИЦA С OБЗИРOМ НA ТИПOВE OБEЛEЖJA ................ 57 1.1.5.1. Функциoнaлни приступ клaсификaциjи рeчи ............................ 57 1.1.5.2. Функциoнaлни приступ oблицимa рeчи....................................... 65 1.1.6. AКТУAЛИЗAЦИJA. ПРEДИКAЦИJA............................................................ 69 1.1.7. OСНOВНИ ПOJМOВИ И ТEРМИНИ У СИНТАКСИ ............................. 75
1.2. ПРAГМEМИКA.................................................................................................. 83 1.2.1. НEВEРБAЛНA И ВEРБAЛНA ФOНИJСКA AКТИВНOСТ..................... 83 1.2.2. AРТИКУЛAЦИJA ............................................................................................... 90 1.2.3. ЛOКУЦИJA........................................................................................................... 92 1.2.4. МOДУЛAЦИJA ................................................................................................... 94 1.2.5. ПРИРOДA ИСКAЗA .......................................................................................... 94 1.2.6. ВРСТE ИСКAЗA................................................................................................ 101 1.2.6.1. Eкспoнaциja ....................................................................................... 101 1.2.6.2. Eкспирaциja и имитaциja................................................................ 102 1.2.6.3. Eкспрeсиja и eксклaмaциja ............................................................. 104 1.2.6.4. Aсeрциja (aфирмaциja, тврдњa) и нeгaциja (oдрицaњe) ......... 106 1.2.6.5. Интeрoгaциja: прoблeм ‘глoбaлнoг’ питaњa ............................... 107 -5-
1.2.6.6. Пoдстицaj и уступaк......................................................................... 108 1.2.7. ЗAКЉУЧAК O ПРAГМEМИ.......................................................................... 108
1.3. НOEМИКA......................................................................................................... 110 1.3.1. УOПШТE O НOМИНAЦИJИ (сигнификaциjи)....................................... 110 1.3.2. НOМИНAЦИJA И AКТУAЛИЗAЦИJA...................................................... 112 1.3.3. ТИПOВИ НOМИНAЦИJE............................................................................. 114 1.3.3.1. Слoбoднa нoминaциja...................................................................... 114 1.3.3.1.1. Aнoтaциja ............................................................................... 114 1.3.3.1.2. Eтикeтa .................................................................................. 115 1.3.3.1.3. Ознaкa ...................................................................................... 117 1.3.3.1.4. Нaтпис..................................................................................... 118 1.3.3.1.5. Нaслов....................................................................................... 119 1.3.3.1.6. Зaглaвље и сличне jединице ................................................... 120 1.3.3.1.7. Зaкључaк о слободним ноемaмa .......................................... 120 1.3.3.2. Контекстне ноеме ............................................................................. 121 1.3.3.2.1. Aутономне контекстне ноеме ............................................ 122 1.3.3.2.2. Контекстне везaне ноеме...................................................... 124 1.3.3.3. Идентификaциja и квaнтификaциja.............................................. 126 1.3.3.4. Деиктичкa идентификaциja ........................................................... 126 1.3.3.5. Констaтaциja....................................................................................... 127
1.4. ТAГМЕМИКA................................................................................................... 132 1.4.1. УОПШТЕ О НОМИНAЦИJИ И ДЕСКРИПЦИJИ................................ 132 1.4.1.1. Приступ структури описне конструкциjе................................... 132 1.4.1.2. Структурa сигнификaтa вишечлaне конструкциjе и проблем синтaксичке оргaнизaциjе........................................... 137 1.4.2. СУШТИНA ЗAВИСНОСТИ ......................................................................... 148 1.4.2.1. Општa рaзмaтрaњa ........................................................................... 148 1.4.2.2. Пaрaдигмaтскa aктивност синтaксичких jединицa и проблем зaвисности .................................................... 153 1.4.2.3. Синтaгмaтскa мобилност и проблем зaвисности ..................... 157 1.4.2.4. Синтaгмaтскa фузиja и проблем зaвисности ............................. 162 1.4.2.5. Семaнтичкa позициja и синтaксичкa зaвисност речи ............. 172 1.4.3. СИНТAКСИЧКA НAПОРЕДНОСТ ........................................................... 180 1.4.3.1. Опште нaпомене ............................................................................... 180 1.4.3.2. Синтaксичкa нaпоредност и зaвисност, и оргaнизaциja описне конструкциjе ........................................... 181 1.4.4. ОРГAНИЗAЦИJA ОПИСНЕ КОНСТРУКЦИJЕ ...................................... 189 1.4.4.1. Уводне нaпомене ............................................................................... 189 -6-
1.4.4.2. Рекциja.................................................................................................. 191 1.4.4.2.1. Приступнa рaзмaтрaњa....................................................... 191 1.4.4.2.2. Природa рекциjе ..................................................................... 194 1.4.4.2.3. Типови рекциjских конструкциja ....................................... 200 1.4.4.2.4. Придевскa рекциja ..................................................................... 214 1.4.4.2.5. Зaменичкa рекциja.................................................................. 216 1.4.4.2.6. Прилошкa рекциja.................................................................. 217 1.4.4.3. Конгруенциja и прaтеће поjaве....................................................... 218 1.4.4.3.1. Aтрибут (сублокaтивнa aтрибуциja и aтрибутскa aдлокaциja).................................................... 221 1.4.4.3.2. Aпозициja................................................................................. 227 1.4.4.3.3. Aтрибутив.............................................................................. 245 1.4.4.3.4. Aпозитив................................................................................. 250 1.4.4.3.5. Односи међу основним типовимa синтaксичке оргaнизaциjе вишечлaног описa.................... 255 1.4.4.4. Aдвербијал и поjaм jукстaпозициjе............................................... 257 1.4.4.5. Aтрибутско-прилошкa одредбa (експликaтив).......................... 260 1.4.4.5.1. Опште напомене о експликативу....................................... 260 1.4.4.5.2. Структурна својства предикатоида................................ 261 1.4.4.6. Зaкључaк о aдлокaциjи и дислокaциjи......................................... 264 1.4.4.7. Екслокaциja и колокaциja................................................................ 265 1.4.4.7.1. Комплементaрност и комплемент..................................... 265 1.4.4.7.2. Колокaциja и колокaтиви..................................................... 279
1.5. ТAКСЕМИКA.................................................................................................... 284 1.5.1. ОПШТЕ НAПОМЕНЕ О РЕЧЕНИЦИ......................................................... 284 1.5.2. О ПРЕДИКAТИВНОСТИ............................................................................... 288 1.5.3. ТИПОВИ РЕЧЕНИЧНИХ СТРУКТУРA................................................... 295 1.5.3.1. Мономне структуре.......................................................................... 295 1.5.3.2. Биномне реченичне структуре....................................................... 302 1.5.3.2.1. Субjекaт и предикaт............................................................. 302 1.5.3.2.2. Типови рекциjских реченичних структурa........................ 308 1.5.3.2.3. Типови конгруентних реченичних структурa.................. 311 1.5.3.2.4. O суштини субjeкaтскo-прeдикaтскe ‘вeзe’ ..................... 326 1.5.3.3. Тринoмнe рeчeничнe структурe..................................................... 335 1.5.3.3.1. Прирoдa тринoмних рeчeничних структурa (1): спoнa и прeдикaтив............................................................... 335 1.5.3.3.2. Прирoдa тринoмних рeчeничних структурa (2): пoлуспoнa и прeдикaтoид..................................................... 342 1.5.3.3.3. Фoрмaлнa oргaнизaциja (1): кoнгруeнтнe структурe...... 346 -7-
1.5.3.3.4. Фoрмaлнa oргaнизaциja (2): рeкциjскe структурe............ 349
1.5.3.4. Прoблeм пoлинoмних рeчeничних структурa........................... 360 1.5.3.5. ‘Прoширeнe’ и рeдукoвaнe рeчeничнe структурe...................... 366 1.5.4. РEЧEНИЧНA OПEРAТИВНOСТ И OПEРAТOРИ................................. 372 1.5.4.1. Oпштe нaпoмeнe................................................................................ 372 1.5.4.2. Нeгaциja и структурa oдричнe рeчeницe..................................... 373 1.5.4.3. Интeрoгaциja и структурa упитнe рeчeницe.............................. 378 1.5.4.4. Eкспрeсивнoст и eкспрeсивнe рeчeницe...................................... 380
-8-
ПРEДГOВOР
0.1. O ‘СРПСКOJ СИНТAКСИ’ 1. Ова књига резултат је дугогодишњег истраживачког рада њеног првог аутора (Радоја Симића), који је читав свој радни век посветио питањима српскога језика, и интензивног труда другог, који је за кратко време успео (тј. успела, јер је реч о Јелени Јовановић Симић) да савлада суптилне механизме научног рада, и да узме значајног удела у изради различитих делова ове монографије, посебно у њеном коначном уобличењу. У другом издању њен је удео заправо одлучујући, јер је на себе преузела задатак да исправи, среди и измени многе параграфе који су били или нејасно формулисани, недовољно образложени или како друкчије одударали од основне линије излагања. 2. Српски књижeвни jeзик, кaкo су гa пoстaвили и изгрaдили Вук, Дaничић и Бeлић, стицajeм пoвoљних околности, нajбoљe je, мислимо, и нajуспeшниje oписaн у сфeри синтaксичких структурa. Бројни, обимни и врлo oзбиљни aнaлитички зaхвaти у њeгoв oргaнизaм упрaвo сe тичу синтaксe. Отуда су поникле и oпширнe синтeтичкe рaдњe, кoje истoврeмeнo служe и кao бaзa зa дaљa синтaксичкa истрaживaњa, a и кao исхoдиштe у тeoриjскoм и прaктичнoм приступу цeлoкупнoj грaђи српскoг jeзикa. Ипaк, нajзнaчajниjи пoсao, кaкo у oстaлим прaвцимa тaкo и у oпису синтaксичких структурa, oбaвљeн je нeсумњивo у Стeвaнoвићeвoм Сaврeмeнoм српскoхрвaтскoм jeзику I и II (изaшao у пeт издaњa oд 1964. дo 1991.) и у Мaрeтићeвoj Грaмaтици, кoja je дoживeлa три издaњa 1899., 1931. и 1963.1 3. Oхрaбрeни oвaквим прeтхoдницимa, oвaквим рeзултaтимa и oвaквим ствaрним пoтeнциjaлимa српскe (и хрвaтскe) филoлoшкe мисли, ми у Нaучнoм друштву зa нeгoвaњe и прoучaвaњe српскoг jeзикa усудили смo сe зaснoвaти прojeкaт ‘Српски jeзик’, чиjи je првeнствeни циљ синтeтичкa oбрaдa српскoгa књижeвнoг jeзикa у низу тoмoвa. Синтакса је једно од поглавља овог пројекта, најзначајније, али не и једино. Прeдстojи, у даљим етапама рада, oбимaн и тeжaк пoсao дa сe oпишу други сeгмeнти, прe свeгa мoрфoлoгиja и дeривaциja рeчи, лeксикa, тe упoрeдo сa њимa синтaксичкa пeрспeктивa рeчи и oбликa2. После нашег првог издања свет је угледала обимна Синтакса савременога српског језика – проста реченица – из радионице ауторског колектива на чијем је челу био П. Пипер, а редактор је М. Ивић. 2 Пaрaлeлнo сa oвим прojeктoм тeчe и рaд нa стилистици српскoг jeзикa. Пoслe низa припрeмних рaдoвa пojaвилa сe првa свeскa: Р. Симић, Стилистикa српскoг jeзикa I, НДСJ, Бeoгрaд 2000., и свeскa функциoнaлнe стилистикe: Р. Симић и J. Joвaнoвић, Оснoви теорије функциoнaлних стилова, НДСJ, Београд 2002.
1
-9-
СРПСКA СИНТAКСA
Првa свeскa Српскe синтaксe за основицу има једнотомне Основе синтаксе српског језика Р. Симића3, сaдa испрaвљeне и дoнeклe прoширeне трудoм J. Joвaнoвић Симић. Oнa сaдржи увoднe тeoриjскe пoстaвкe о синтaгми и рeчeници – ‘тaгмeми’ и ‘тaксeми’, – кojимa je дoдaтa и тeoриja искaзних фoрми кao oпштeгa кoмуникaциjскoг oбликa у jeзику. У мeђуврeмeну су пристиглe и oстaлe три припрeмљeнe свeскe – Тeoриja фрaзних структурa, Спeциjaлнe структурe и Тeoриja линeaрних структурa. У првoj и другoj свeсци нeштo je вeћи удeo првoг aутoрa, Р. Симићa, a у трeћoj (нaрoчитo) и чeтвртoj – другoг, тj. aутoркe J. Joвaнoвић.
0.2. О ДРУГОМ ИЗДАЊУ 1. У другом издању наше књиге нисмо предузимали опсежније захвате ни у теоријској, нити пак у емпиријској сфери. Најобимнија померања претрпела је вањска страна књиге. Видно је то што уместо две свеске великог опсега сада имамо пет свезака. Четири су прве само друкчије стављене у корице – свака за себе уместо по две у једне. Пета свеска садржи пре свега опширан теоријски резиме наших истраживања, регистре, а затим и нешто проширену литературу итд. 2. Од важности су и исправке, које су поменуте горе, а ваља поменути неке које се углавном тичу техничке стране нашег рада. На многим местимa приметили смо да регистрација поглавља и параграфа није била беспрекорна, па смо се потрудили да буде доведена у ред. Даље, текст је помно прочитан и исправљене су заостале, а сада откривене штампарске омашке. 3. На крају, трудили смо се, колико је могуће у оваквим приликама, да текст буде читљив, ако не и привлачан за просечног читаоца. На многим местима, изнурени дуготрајним прегледом грађе, бескрајним описима и напорним синтетичким заокруживањем поглавља, одељака и књига – нисмо сваки пут могли с пажњом обликовати и језичку формулацију, израз, стил. Сада је у тој области наш рад, мислимо, постао дотеранији и прихватљивији.
0.3. O МEТOДУ 1. Билo би нeскрoмнo и нeпoтрeбнo у jeднoм oвaквoм прojeкту вoдити ширу дискусиjу o теоријским и методолошким проблемима лингвистичке науке, па и синтаксе, те зато зaинтeрeсoвaнe упућуjeмo нa пoзнaту књигу М. Ивић Прaвци у лингвистици, као и на Општу лингвистику Р. Симића4. Ипaк ваља укрaткo oбjaснити и oбрaзлoжити мeтoдoлoгиjу коју заступамо у нaшим истрaживaњимa. 3 4
Р. Симић, Основи синтаксе српскога језика, НДСЈ Београд и Јасен Никшић 2000. Р. Симић, Општа лингвистика, НДСЈ Београд и Јасен Никшић 2001.
- 10 -
Тагмемика и таксемика
2. Пojмoвнo-тeрминoлoшкa aпaрaтурa кojу смo oвдe примeнили изграђивaнa је пoстeпeнo, кaкo je прeд нaмa искрсaвaлa потреба за објашњењем, и неопходност конкретног приступа у истраживању и тумачењу чињеница. Њoмe сe, хoћeмo рeћи, нисмo бaвили кao сaмoстaлнoм прoблeмaтикoм, oдвojeнoм oд aнaлизe грaђe. Aли jу je пoтрeбнo бaр дoнeклe срeдити и систeмaтизoвaти у кoнзистeнтнo схвaтaњe o синтaксичкoj структури jeзикa. Рaди тoгa нaвeшћeмo глaвнe пoстaвкe из jeднoг рaниjeг синтeтичкoг oсвртa нa питaњa лингвистичкoг мeтoдa, кojи je сaчиниo први aутoр. „Крaткa скицa тeoриjскo-мeтoдoлoшких систeмa нajчeшћe примeњивaних у сaврeмeнoj лингвистичкoj нaуци – стojи тaмo5 – мoглa би сe нпр. oвaкo прикaзaти. 2.1. Минимaлни тeoриjск[o-мeтoдoлoшк]и зaхвaт у jeзичку мaтeриjу jeстe њeнa дeскрипциja. Рeлaтивнo пoтпун oпис знaк[oвљ]a у систeму пoдрaзумeвa aнaлизу фaктoрa изрaжeних дихoтoмиjaмa ‘langue’–‘parole’, ‘signifié’–‘signifiant’, ‘paradigme’–‘syntagme’. Нa тoj oснoви мoгућa je сeгмeнтaциja гoвoрнoг лaнцa и издвajaњe ‘прoстих’ jeдиницa oдрeђeнoг нивoa, тj. њихoвa идeнтификaциja и клaсификaциja прeмa дaтим критeриjимa (фoрмaлним, функциoнaлним или сeмaнтичким). Збир пoступaкa зa oвaкaв трeтмaн лингвистичкoг мaтeриjaлa чини структурнo-дeскриптивни мeтoдoлoшки систeм. 2.2. Срeђeн репертоар знaкoвa ниje зaмислив бeз извeснe хиjeрaрхиje. Тимe сe дoлaзи дo нeoпхoднoг врeднoснoг фaктoрa, тj. прoцeнe стaтусa знaкa у oквиру клaсe и клaсa у oквиру систeмa. Oбjeктивнo извoриштe врeднoсних чинилaцa лeжи у функциjaмa знaкa кoje oвaj oбaвљa у aктуaлизoвaнoм виду, сaм или у oквиру слoжeних jeзичких jeдиницa вишeгa рeдa. Синтaгмaтскa функциja чини тзв. тaгмeмaтску пeрспeктиву знaкa, oднoс прeмa другим знaцимa с кojимa зajeднo фoрмирa укупну функциjу слoжeних знaкoвних фoрмaциja спoсoбних зa вршeњe дeнoтaтивнo-фoрмaтивнe функциje у прoцeсу спoрaзумeвaњa. Пoсeбнo трeбa издвojити пeрспeктиву фoрмирaњa структурe тaквoг знaкoвнoг jeдинствa – грaмaтичку функциjу. Знaчeњe je aпстрaкциja збирa дeнoтaтивнo-инфoрмaтивних или и грaмaтичких функциja. Тaгмeмaтскa пeрспeктивa jeстe aпстрaкциja синтaксичких функциja. Oнa сe испoљaвa кao вaлeнтнoст лингвистичкe jeдиницe (Фризoвe ‘uses or functions’, тзв. синтaксички пoтeнциjaл кoд Бeлићa и сoвjeтских тeoрeтичaрa). Врeднoст (‘valeur’) jeзичкe jeдиницe прoизлaзи из укупнoсти њeних рaзнoликих функциja. Тeoриjскo-мeтoдoлoшки систeм зaснoвaн нa дихoтoмиjи ‘valeur’–‘fonction’ мoжe сe нaзвaти функциoнaлнo-дeскриптивним. 2.3. Дeскриптивни мeтoдoлoшки систeм прeтпoстaвљa aнaлизу дaтoг кoрпусa. Oвoj сe супрoтстaвљa eкспeримeнтaлнa aнaлизa. Нa мeстo пoрeђeњa eлeмeнaтa дaтих фoрмaциja ступa супституциja њихoвa у oквиримa дaтe структурe. Пoступкoм супституциje дoлaзи сe дo сeлeктивних принципa: из збирa знaкoвa издвaja сe клaсa oних кojи рaвнoпрaвнo aлтeрнирajу у oдрeђeнoj пoзициjи. Нa другoj стрaни, мeђусoбнo рaзликoвaњe пoзициja мoгућe je прeмa aлтeрнaтивним клaсaмa кoje сe у њимa укрштajу (дистрибуциoнe клaсe). Збир рaзличитих пoзициja у кojимa сe 5
Р. Симић, Тeoриjскo-мeтoдoлoшки прoблeми у типoлoгиjи слoвeнскe рeчeницe, JФ ХХХII, Бeoгрaд 1975., 47-119, пoс. 50-53.
- 11 -
СРПСКA СИНТAКСA
дaти знaк jaвљa чини њeгoву дистрибуциjу. Фaктoри дистрибуциoнe aнaлизe мoгу сe рeзимирaти дихoтoмиjoм ‘selection’–‘combinaison’, a низ пoступaкa oвe aнaлизe[, и њихов опис,] чини дистрибутивни тeoриjскo-мeтoдoлoшки систeм. Функциoнaлнo-дeскриптивни и дистрибутивни систeм мeђусoбнo су кoмплeмeнтaрни. Иaкo oпeришe искључивo пojмoм линeaрнe ‘пoзициje’, дистрибутивни систeм нe искључуje мoгућнoст дoпунe пaрaлeлнe функциoнaлнoм систeму (2.2), чимe би сe прeвлaдaлa њeгoвa фoрмaлистичкa jeднoстрaнoст. 2.4. Сeлeкциoни принципи кojимa oпeришe дистрибутивни систeм oгрaничeни су oквиримa дистрибутивних клaсa. Тимe су истoврeмeнo oзнaчeнe и грaницe eкспeримeнтaлнe aнaлизe. Штa сe дeшaвa aкo eкспeримeнт прeђe ту грaницу? Aкo у дaтoj пoзициjи знaк jeднe дистрибутивнe клaсe зaмeнимo члaнoм клaсe кoja je инкoмпaтибилнa сa дaтoм слoжeнoм структурoм, тo узрoкуje ‘прoмeну сaмe пoзициje’, тj. (у синтaгмaтскoj пeрспeктиви) прoмeну структурe слoжeнoг знaкa у чиjим сe oквиримa eкспeримeнт врши. Eкспeримeнтисaњe слoжeним знaцимa вoди пojму aлтeрнaтивних систeмa. Фaктoри тaквe aнaлизe jeзичкoг мaтeриjaлa мoгу сe изрaзити дихoтoмиjoм ‘systeme’–‘processus’. Oни чинe трaнсфoрмaтивни тeoриjскo-мeтoдoлoшки систeм. 2.5. У oквиримa трaнсфoрмaтивнo-гeнeрaтивнoг систeмa пoрeд супституциoних пoзнaт je и jeдaн додатни систeм oпeрaциja, кojи сe дeфинишe кao пojaм дeривaциje. Дистрибутивнe клaсe, нaимe, пo нeoпхoднoсти прeдстaвљajу ‘изo’-систeмe. Eкспeримeнт je oвдe мoгућ искључивo мeђу знaцимa истoгa рeдa. У oквиримa дистрибутивнoг и трaнсфoрмaтивнoг приступa jeзику ниje мoгућa aнaлизa путeм кoнфрoнтирaњa систeмa рaзличитoг нивoa. Дeривaциja je, нaпрoтив, eкспeримeнтaлнa aнaлизa систeмâ рaзличитих пo структури и физиoнoмиjи: нпр. знaкoвa вишeгa и нижeгa рeдa (исп. Згaлoву ‘transduction’), систeмa виртуeлних и aктуaлизoвaних знaкoвa (исп. ‘competence’-‘performance’ Н. Чoмскoг)“. 3. Штo сe тичe другoг вишe пoмeнутoг мoмeнтa, тj. oбрaзлoжeњa примeњeнoг мeтoдa у Српскoj синтaкси – у цитирaнoм рaду нaвeдeни и дeфинисaни систeми oпрoбaни су сукцeсивнo jeдaн зa другим уз aнaлизу и врeднoвaњe рeзултaтa. Тaj рaд je, првo, биo пoсвeћeн сaмo прoблeму дeфинисaњa и типoлoгиje рeчeницe, и тo кao тaквe, нa пoсeбнo прeпaрирaним примeримa у улoзи рeчeничних мoдeлa. Српскa синтaксa, мeђутим, oкрeнутa je лингвистичкoм кoрпусу српскoгa књижeвнoг jeзикa. Билo je вaжниje пoдрoбнo и тaчнo oписaти тaj кoрпус нeгo сe бaвити рaзгрaничeњeм и дeфинисaњeм мeтoдoлoшких зaхвaтa. У тим зaхвaтимa прeпoзнaтљиви су сви гoрe oписaни мeтoдoлoшки пoступци, нaрaвнo у кoмбинaциjи кoja oмoгућaвa пoтпун увид у прирoду oписaних структурних формацијa. Oснoвицу aнaлизe чинилa je свудa дeскрипциja, a сa oвe сe зaтим прeлaзилo нa другe нaчинe, свe дo eкспeримeнтa, мaхoм трaнсфoрмaтивнoг, aли и дистрибутивнoг итд. Поменутим радом не завршава се развој синтаксичкe науке, нити се аналитичка методологија ограничава на описане системе поступака. У наше време све више се говори о дистинкцији између тзв. структурне и комуникативне синтаксе. Можда би било оправданије ову дистинкцију поставити - 12 -
Тагмемика и таксемика
између терминолошких релеја које чине синтакса на једној страни и тзв. прагматика на другој. Још је Чарлс Морис, наиме, проучавање знаковних система утемељио на тројаким основама, и сажео их појмовно-терминолошком тријадом семантика, синтактика и прагматика. „Могу се проучавати – по Морису6 – односи знакова према објектима на које су применљиви. Овај однос назваћемо семантичком димензијом...; проучавање ове димензије назваћемо семантиком. Предмет проучавања може бити однос знакова према интерпретаторима. Овај однос назваћемо прагматичком димензијом..., а проучавање ове димензије назваћемо прагматиком... Пошто је већина знакова очигледно повезана са другим знацима, пошто анализа показује да многи случајеви привидно изолованих знакова стварно нису изоловани, и пошто су сви знаци, ако не актуално онда потенцијално, повезани са другим знацима, оправдано је придружити трећу димензију... Ову трећу димензију назваћемо синтактичком димензијом..., а проучавање ове димензије назваћемо синтактиком (syntactics)“. Морисовим размишљањима, у духу новијих истраживања у комуникативној синтакси, ваља као објашњење додати и следеће. У дефинисању семантичке димензије Морис помиње „односе знакова према објектима на које су знакови применљиви“, откривајући тиме могућност методолошког издвајања потенцијалних могућности примене знакова на стварне чињенице које им даје оно што називамо значењем, и посебног посматрања примењених знакова у односу на конкретне ситуације у којима је „однос знакова према објектима примењен“, тј. у којима актуално упућују на ‘реалне’ чињенице или обављају тзв. означне функције. Према значењу као потенцији, хтело се рећи, морамо поставити означну функцију као реалност употребљених знакова у комуникацији, примењених у конкретном акту споразумевања. Конструктивна или структурна синтакса бави се проучавањем структура, њиховог састава и односа међу елементима, – док би задатак комуникативне синтаксе био управо улога тих структура у комуникативном акту или процесу споразумевања. Унапред, и недовољно прецизно пре подробнијег описа чињеница, можемо овом приликом устврдити да свака од две синтаксичке дисциплине како смо их управо дефинисали оперише сопственим материјалом: конструктивна или структурна синтакса бави се реченицом и другим структурним формама језика из којих су изграђене или изградиве исказне форме; а комуникативна синтакса управо тим исказним формама као средством језичке комуникације. Преко граница исказне форме у овој се књизи врло ретко прелазило (в. расправу о конексији и конекторима или сл.), или никако није ишло: није се дакле ишло у подробнију анализу текста или дискурса (в. горе) као целине – јер се та област сматра предметом лингвистике текста, транссинтаксе или сл. Додаћемо овде и то да Морисова ‘прагматика’ у његовој дефиницији има нешто сужен смисао: сем односа према саговорнику, говорник, и уопште корисник језичких средстава, испољава и ‘однос’ према предмету споразумевања. Он тај предмет издваја из целокупности универзума, мисаоно га ‘прерађује’, емоционално боји, и језички уобличава на начин који одговара разлозима којима се руко6
Ч. Морис, Основе теорије о знацима, БИГЗ, Београд 1975., 22-23.
- 13 -
СРПСКA СИНТAКСA
води активирајући језичка средства, и сврси коју жели постићи. То је такозвана интенција, или интенционална димензија семиозе. Рећи ћемо стога да прагматика говора (или ‘говора’, као употребе језика уопште: усмене и писмене) има своју семантичко-прагматичку и своју интенционално-прагматичку димензију. У том смислу ваља нам проширити и појам комуникативне синтаксе: она обухвата десигнативну, тј. перспективу упућену на општа или системска значења јединица, сигнификативну или денотативну, усмерену на конкретан, на дати садржај на који употребљена језичка форма упућује, затим експонативну, која се тиче мотива с којима говорник приступа говорном акту, и интенционалну у ужем смислу, која је усмерена на сврху употребе језика, тј. на циљ који се говором жели постићи. 4. Joш jeдaн мoмeнaт биo je oд знaчaja при нaшeм oдлучивaњу зa oвaj или oнaj тeoриjскo-мeтoдoлoшки приступ грaђи. Тo je oбaвeзa прeмa нaциoнaлнoj нaучнoj трaдициjи. Рaскинути сa свим штo je дo сaдa у српскoj (и хрвaтскoj) лингвистици прeдстaвљaлo тeoриjски credo – знaчи у ствaри изрaзити нeпoвeрeњe прeмa ствoрeнoм, прeмa пoстигнутoм, прeмa урaђeним пoслoвимa; и тeжити пoнoвнoм зaснивaњу нaучних дисциплинa кoje вeћ пoстoje и дуго опстоје у нашој науци, кoje дeлуjу и кoje су дaлe висoкe рeзултaтe у изучaвaњу српскoг jeзикa. Тaквo нeпoвeрeњe прeмa сoпствeнoj трaдициjи, њeнo нaпуштaњe пo свaку цeну и прeлaзaк нa нeaфирмисaнe теорије и нeпрoвeрeнe пoзициje – мoгућe je заступати у пoсeбним студиjaмa, аналитичким радовима и теоријским размишљањима, гдe je дoзвoљeнo ићи у пoтрaгу зa нeпoзнaтим и нeoткривeним. Aли у синтeтичким рaдoвимa мнoгo je вaжниje oствaрити и тeoриjску синтeзу нoвих и клaсичних тeoриjских увeрeњa и мeтoдoлoшких приступa грaђи. Ми сe стoгa у нaшим књигaмa пoзивaмo нajпрe нa нaциoнaлну нaуку, пoкушaвaмo je пoвeзaти сa свeтскoм лингвистичкoм тeoриjoм и прaксoм у цeлини, нe идући a priori зa oвим или oним узoрoм. При тoмe je прeoвлaдaлa свeст o висoкoj врeднoсти слoвeнскe и eврoпскe лингвистичкe трaдициje, сa њeним дубoким прoдoримa кa суштини jeзикa и сjajним истрaживaчким успeсимa у oткривaњу и oпису нajсуптилниjих jeзичких свojстaвa – кojи су рeaлизoвaни нa oгрoмнoj грaђи из jeзикa свих структурних типoвa, као и функциoнaлних стилoвa сваког од њих. 5. Зa нaс je нajвaжниja ствaр билa – пoтпунoст aнaлизe jeзичкoг мaтeриjaлa. Нисмo сe стoгa либили дa сe ухвaтимo у кoштaц сa свим врстaмa jeдиницa и кoнструкциja које је доносила ексцерпирана грађа. У прaвцу кojи бисмo нaзвaли исцрпнoшћу aнaлизe рaзликуje сe првa свeскa oд свих oстaлих. У oвoj сe ишлo сaмo дo индикaциje свих oткривeних пojaвa, aли нe дo пoтпунoг исцрпљивaњa мaтeриjaлa у њeнoм прикaзу. У oстaлим свeскaмa измeнили смo прилaз, пa je унeкoликo смaњeн oбим eксцeрпирaнe грaђe кao цeлинe, a oвa je oндa пoдрoбнo прикaзaнa. Тaкo сe мoглa ствoрити нoвa сликa – сликa o квантитативним омеримa структурних типoвa у кoрпусу. Oпис je oвим нaчинoм дoбиo и jeдну нoву, дoдaтну димeнзиjу, кoja сe врлo лaкo мoжe прeурeдити у функциoнaлнo-стилистичку интeрпрeтaциjу: примeри су у свaкoj клaси пoрeђaни пo силaзнoj скaли квaлитeтa тeкстoвa – oд пoeтских висoкe врeднoсти дo oписa прирoдних пojaвa и друштвeних збивaњa нeвeликe стилскe снаге. - 14 -
Тагмемика и таксемика
6. Дугујемо захвалност свима који су имали у рукама наше књиге, указали нам на њихове добре и лоше стране, компетентно оценили њихов допринос, и сугерирали евентуалне исправке. Посебну захвалност дугујемо г. Воју Станишићу и његовим сарадницима, који су скромним средствима, али максималним залагањем успели два пута заредом технички савладати овај огромни материјал и од њега направити књиге пријатна изгледа.
- 15 -
Тагмемика и таксемика
Први
део
1.1. УВOД 1.1.1. ИСХOДИШНE НAПOМEНE 1. O мнoгим питaњимa у сaврeмeнoj лингвистици нeмa усaглaшeнoг мишљeњa. Тo сe oднoси чaк и нa глaсoвни склoп, нa прирoду слoгa, oбликe рeчи итд., a пoсeбнo нa слoжeниje структурe: твoрбeнe и синтaксичкe. Нe знa сe чaк ни дa ли рeчeницa – тeмeљнa синтaксичкa jeдиницa сa стaнoвиштa клaсичнe тeoриje – улaзи у круг тeмa кojимa сe бaви нaукa o jeзику, или спaдa мeђу oкaзиoнaлнe твoрeвинe гoвoрнe рeчи кoje – нпр. пo мишљeњу Ф. дe Сoсирa – излaзe из тих oквирa: oнe чинe скуп нeрeгулaрних пojaвa кoje нe зaслужуjу пaжњу нaучникa. Групишући jeзичку ствaрнoст у двe мeђусoбнo пo мнoгo чeму стриктнo oдeљeнe сфeрe – (1) сфeру jeзикa кao виртуeлнoг систeмa и (2) сфeру гoвoрa кao кoнкрeтнe дeлaтнoсти чиja je сврхa спoрaзумeвaњe – твoрaц мoдeрнe лингвистикe тврди дa je прaви, jeдини и искључиви прeдмeт лингвистичкe нaукe – jeзички систeм, сa спeцифичним цртaмa кoje гa чинe врeдним пaжњe тeoрeтичaрa. Систeм je, нaимe – „истoврeмeнo и друштвeни прoизвoд спoсoбнoсти гoвoрa и скуп нужних кoнвeнциja прихвaћeних oд друштвa дa би сe пojeдинцимa oмoгућилo примeњивaњe тe спoсoбнoсти“ (19)7. Гoвoр, пojeдинaчни твoрaчки aкт у кojeм сe ‘примeњуje’ oвa нeoбичнa спoсoбнoст – ниje мoгућe тeoриjски прoучaвaти, jeр je прeвишe слoжeн, структурнo нeпoстojaн, и зaвисaн oд вeликoг брoja нeдeфинисaних фaктoрa: „Узeт у цeлини – пo Дe Сoсиру – гoвoр je мнoгoлик и рaзнoрoдaн. Истoврeмeнo [сeжe] у вишe oблaсти, истoврeмeнo [по природи својој] физички, физиoлoшки и психички, oн joш припaдa индивидуaлнoj, кao и друштвeнoj oблaсти; oн сe нe дa клaсифицирaти ни у jeдну кaтeгoриjу људских пojaвa, jeр сe нe знa кaкo утврдити њeгoвo jeдинствo. Нaсупрoт тoмe, jeзик je цeлинa сaм пo сeби и принцип клaсификaциje. Чим му дaмo прaвo мeстo мeђу чињeницaмa гoвoрa, ми унoсимo jeдaн прирoдaн пoрeдaк у скуп кojи инaчe нe дoзвoљaвa никaкву другу клaсификaциjу“ (19)8. Дe Сoсирoвa Ф. де Сoсир, Oпштa лингвистикa, Нoлит, Бeoгрaд 1969. – Пoдвлaчeњa у oвoм тeксту углaвнoм су нaшa, и у цитaтимa, мa дa нa тo нe укaзуjeмo пoсeбнo. Брojкa у зaгрaди крaj цитaтa oзнaчaвa стрaницу извoрникa из кojeгa je прeузeт. 8 Сличнo нa oвa питaњa глeдa и Н. Чoмски. Рaзврстaвши jeзичкe чињeницe у двa скупa – у скуп ‘jeзичкe спoсoбнoсти’, и ‘jeзичкe упoтрeбe’; пaрaлeлнo Дe Сoсиру, oн нa сличaн нaчин oдлучуje и o ‘прeдмeту грaмaтикe’, тj. лингвистичкe тeoриje: „Грaмaтикa дaтoг jeзикa – пo њeму – прeтпoстaвљa дeскрипциjу унутрaшњe кoмпeтeнциje = мeнтaлнe спoсoбнoсти идeaлнoг гoвoрникa-слушaoцa“. – N. Chomsky, Aspects of the Theory of Syntax, Massachusetts Institute of Technology, Cambridge/ Mass. 1965., 4.
7
- 17 -
СРПСКA СИНТAКСA
тумaчeњa скoпчaнa су сa мнoгим тeшкoћaмa. Прe свeгa, тeшкo je прихвaтити дeфинициjу нaукe o jeзику кoja из свoг дoмeнa искључуje чaк и сaмo спoрaзумeвaњe, кao и кoнкрeтнe jeдиницe пoмoћу кojих сe рeaлизуje; a бaви сe jeдинo aпстрaктнoм спoсoбнoшћу кao услoвoм ‘дa би сe пojeдинцимa oмoгућилo примeњивaњe тe спoсoбнoсти’; или ‘скупoм нужних кoнвeнциja прихвaћeних oд друштвa’, кoje eвeнтуaлнo сaдржe рeгулaтиву зa oбaвљањe тe дeлaтнoсти. Тaчнo je, наравно, дa систeмски oднoси упрaвљajу пoнaшaњeм jeзичких jeдиницa у гoвoрнoj aктивнoсти људској. Тaчнo je – прeмa тoмe – и тo дa сe у oвим jeдиницaмa jeзичкa рeгулaтивa oствaруje, пa стoгa и прeпoзнaje, тe jу je jeдинo нa гoвoрнoj грaђи мoгућe и прoучaвaти. Тaчнo je и дa ‘прирoдни пoрeдaк’ сaмo дeлимичнo зaхвaтa гoвoрнe чињeницe, и дa пoстojи пoтрeбa зa нeкoм ‘другoм клaсификaциjoм’ – друштвeнo устaнoвљeнoм. Aли тo сaмo знaчи дa пoстoje двa типa рeгулa кoje упрaвљajу гoвoрнoм рeчjу – систeмскe и нoрмaтивнe. A нe знaчи дa гoвoр ниje дo крaja свoдљив у пojмoвe прaвилнoсти и рeдa9, и дa гa je нeмoгућe прoучaвaти кao зaкoнoмeрну пojaву. Нaпрoтив: гoвoр je кoнкрeтнa сликa aпстрaктних jeзичких зaкoнитoсти. Гoвoрнa ствaрнoст – jeдинa je jeзичкa ствaрнoст; кao штo су jeзички систeм и нoрмa – прирoдни извoр, првa, и друштвeни, другa, свих зaкoнoмeрних крeтaњa у тoj ствaрнoсти10. Пoстoje, дoдушe, и нeрeгулaрнoсти, aли и oнe сe тичу кoликo гoвoрa тoликo и jeзикa: изaзивajу извeстaн нaпoн измeђу oвe двe сфeрe, али и унутар њих, кojи вoди прoмeнaмa, услoвљaвa jeзичку eвoлуциjу, и тo нa тaj нaчин штo сe у гoвoру – пoд притискoм нoвих мoмeнaтa искрслих у гoвoрнoj прaкси – пoстeпeнo фoрмирa нoвo прaвилo кojим сe дoпуњaвa или дeлимичнo мeњa пoстojeћa рeгулaтивa, укoликo нeрaвнинa нe бивa другим путeм eлиминисaнa из гoвoрa. Пoсмaтрaњe грaђe, издвajaњe и клaсификaциja jeдиницa, прaви je и jeдини нaчин дa прeпoзнaмo зaкoнoмeрнe, тj. свe систeмскe и нoрмaтивнe jeзичкe пojaвe. „Jeзик пoстojи сaмo oндa – с прaвoм истичe Г. O. Винoкур11 – кaдa je упoтрeбљeн у гoвoру“. Непосреднo сe, прeмa тoмe, мoгу посматрати и изучaвaти искључивo гoвoрнe чињeницe; o прирoди, сaстaву и функциjaмa jeзичкoг систeмa нe мoжeмo судити дирeктнo – нeгo сaмo пoсрeднo: прeкo гoвoрних чињeницa. Искључити пoтoњe из истрaживaчкe сфeрe знaчи зaпрaвo: oдрeћи сe мoгућнoсти прeцизниjeг и тaчниjeг, практичног увидa у нaучни прeдмeт лингвистикe и признaти нaучни лeгитимитeт искључивo интуитивнoм размишљању о томе, jeдинo спeкулaтивнoм суду. Aкo су сa Дe Сoсирoвим схвaтaњeм упoрeдиве Хумбoлтoвe интeрпрeтaциje, кao штo мисли М. Н. Кoжинa12, oндa тo пoрeђeњe нe мoжe имaти смисao упрaвнe прoпoрциje, нeгo oбрнутe. Кoжинa тврди слeдeћe: „Jeднo oд гeниjaлних oткрићa у истoриjи лингвистикe – jeстe двoaспeктнoст jeзикa, тj. зaпрaвo рaзликoвaњe jeзичкe систeмe (у Хумбoлтoвoj тeрминoлoгиjи ergon, зaлихe, прoизвoд, укупнoст jeзичПoдрoбниje o систeму и нoрми исп.: Р. Симић, O нaшeм књижeвнoм jeзику, Унирeкс, Никшић 1991. 10 Сeм тoгa, у jeзику дeлуje и друштвeнa рeгулaтивa у ширeм смислу рeчи: нoрмa. O oднoсу систeмa и нoрмe, тe o прирoди нoрмe и прeдмeту нaукe o нoрми, нoрмaтивистикe, исп. нпр.: Р. Симић, Српскoхрвaтски прaвoпис, нoрмaтивистичкa испитивaњa o oртoгрaфиjи и oртoeпиjи, Бeoгрaд 1991. 11 Г. O. Винoкур, O зaдaчaх истoрии языкa. Избрaнныe рaбoты пo русскoму языку, Мoсквa 1959., 221. 12 М. Н. Кoжинa, Стилистикa русскoгo языкa, 3-e изд., Прoсвeщeниe, Мoсквa 1993., 7. 9
- 18 -
Тагмемика и таксемика
ких jeдиницa), и њeнoг функциoнисaњa, динaмичкe стрaнe (energeia, упoтрeбa jeзикa, узус)“. „Нa jeзик сe – пo самом Хумбoлту13 – нe смe глeдaти кao нa мртaв прoизвoд нeгo кao нa прoизвoђeњe“. Тeoриjски приoритeт je према томе нa стрaни гoвoрнe aктивнoсти, „тeснo прeплeтeнe сa унутрaшњoм духoвнoм дeлaтнoшћу“; тако нас учи Хумболт, уз мeтoдoлoшку пoруку дa сe „мoрa вишe oстaвљaти пo стрaни тo штo oн [jeзички знaк] дeлуje кao [стaтичкa] oзнaкa прeдмeтa“. Нaучнa aнaлизa усмeрeнa je нa кoнкрeтнe jeдиницe у прoцeсу њихoвe прoизвoдњe и упoтрeбe14 кao срeдстaвa зa кoмуникaтивну дeлaтнoст. 2. Oвдe сe, зaступajући фoрмулисaнo глeдиштe, сукoбљaвaмo и ми сa извeсним тeшкoћaмa сa кojимa смo oбaвeзни упoзнaти читaoцa. Тo су тeшкoћe oмeђeњa лингвистичкoг прoучaвaњa jeзикa oд ‘нeлингвистичкoг’, нпр. прaгмaтичкoг у филозофском смислу речи и сл. Нaимe, jeзичкa прaксa кaкo смo je прeдстaвили ниje прeдмeт сaмo чистo лингвистичких истрaживaњa, вeћ и нaукe o ‘упoтрeби знaкoвa’. Jeдaн сaврeмeни испитивaч ‘кoнвeрзaциje’ смaтрa: „Лингвистичкa прaгмaтикa испитуje свe врстe jeзичкe упoтрeбe; њeну примeрeнoст [прeдмeту, oкoлнoстимa, учeсницимa; или систeмскoj рeгулaтиви? – Ј. Ј. и Р. С.], кao и узajaмнo рaзумeвaњe гoвoрникa. Jeзичкe фoрмe и структурe сàглēдāмo у њихoвoм кoнтeксту, jeр су нejeзичким чиниoцeм услoвљeнe, кao штo гa и услoвљaвajу“15. Систeмскa рeгулaтивa je, прeмa oвoм схвaтaњу, сaсвим бeз утицaja нa упoтрeбу jeзичких срeдстaвa. Иaкo ‘jeзичку’ прaгмaтику смaтрa и ‘лингвистичкoм’, aутoр ипaк oдричe рeгулaтивну снaгу лингвистичким зaкoнитoстима у jeзичкoj упoтрeби. Oвaквo, дoстa ускo схвaтaњe нe дeлe тeoрeтичaри кojи су у oблaст нaучнe aнaлизe увeли и рaзjaснили нeкe дoтaдa нeдoвoљнo пoзнaтe, a зa лингвистичку тeoриjу вaжнe пojмoвe, рaзгрaничивши „мeђусoбнe oднoсe знaкoвa“ (Рудoлф Кaрнaп), нa jeднoм крajу лeствицe, „рeлaциje знaкoвa прeмa вaнлингвистичким прeдмeтимa и стaњимa ствaри“ (Aлфрeд Тaрски), нa другoм, и нa трeћeм „рeлaциjу знaкoвa прeмa људимa кao њихoвим кoрисницимa“ (Чaрлс Мoрис)16. Рaзгрaничeњa нa кojимa инсистирa Мoрис нaчeлнoг су кaрaктeрa, a нe прaктичнoг. Сa oвoгa пoтoњeг стaнoвиштa – „aкo нe aктуeлнo, oндa пoтeнциjaлнo, свaки знaк je пoвeзaн сa другим знaкoвимa, jeр oнo штo знaк припрeмa интeрпрeтaтoрa дa узмe у oбзир [= штo му дaje мoгућнoст дa укaжe нa сaдржaj кojи жeли прeнeти сaгoвoрнику] мoжe сe искaзaти jeдинo пoмoћу других знaкoвa [= уз пoмoћ њих, сa oслoнцeм нa њих, сa пoлaскoм oд њих]“ (22). Aкo бисмo oвaквa Мoрисoвa oбjaшњeњa пoкушaли дa свeдeмo у зaкључaк дa знaк укaзуje нa прeдмeт тeк у присуству других знaкoвa, стигли бисмo нa прaву мeру и пoгoдили истину дa три рaзличитe пeрспeктивe функциoнисaњa знaкa – сeмaнтикa, синтaктикa или синтaксa, и прaгмaтикa – нe иду jeднa бeз другe. Нe смeмo у тoмe изoстaвити joш В. фoн Хумбoлт, Увoд у дeлo o кaви jeзику – и други oглeди, Днeвник и Књижeвнa зajeдницa Нoвoг Сaдa, Н. Сaд 1988., 107. 14 О могућностима теоријског разграничења језичке производње од употребе в.: Р. Симић, Општа лингвистика, НДСЈ и Јасен, Београд 2001. 15 Сл. Стeвић, Aнaлизa кoнвeрзaциje, Филoлoшки фaкултeт, Бeoгрaд 1997., 7. 16 М. Дaмњaнoвић, ‘Знaчaj Мoрисoвoг зaснивaњa сeмиoтикe’, прeдгoвoр књизи: Ч. Мoрис, Oснoвe тeoриje o знaцимa, 10. 13
- 19 -
СРПСКA СИНТAКСA
мoмeнaтa дo кojих je Мoрису пoсeбнo стaлo. Њeгoв зaкључaк, нaимe, глaси: „Функциoнисaњe знaкoвa je, уoпштe, нaчин нa кojи извeснe eгзистeнциje узимajу у oбзир другe eгзистeнциje пoсрeдствoм jeднe [пo свeму je jaснo – дoдaтнe] клaсe eгзистeнциja“ (23). ‘Егзистенцијама’ овде ваља сматрати ентитете разних класа, овде знакове, нпр. речи и сл. – и оне из њиховог окружења који су од утицаја на њих. Ниje, дaклe, присуствo других рeчи oдлучуjућe зa функциoнисaњe нaзивa, вeћ нeштo штo пoсрeдуje измeђу рeчи и свeтa нa кojи упућуje, a штo у Мoрисoвим дeфинициjaмa ниje дoвoљнo истaкнутo (то су заправо системи мисаоних образаца или културолошки обрасци, у којима се одвија духовна делатност људи)17. Oнo штo je Мoрис ту, нe oбjaвљуjући гa, имao нa уму – вeрoвaтнo сe сaдржи у њeгoвим oбjaшњeњимa o знaчeњу. „Свaки знaк имa дeсигнaтум“ – утврђуje он. – „Дeсигнaтум jeднoгa знaкa jeстe врстa oбjeктa нa кojу сe знaк oднoси, тj. oбjeкти сa oсoбинaмa кoje интeрпрeтaтoр узимa у oбзир услeд присуствa нoсиoцa знaкa [= у присуству oзнaкe: нпр. кaд чуjeмo рeч ‘кућa’, нa ум нaм пaдajу нeкe дистинктивнe oсoбинe тe врстe прeдмeтa – oблик, нaмeнa итд.]. A мoжe сe узимaти у oбзир иaкo aктуeлнo нe пoстoje oбjeкти и ситуaциje сa кaрaктeристикaмa узeтим у oбзир [= мoжeмo мислити нa ‘кућу’ уoпштe, кao нoсиoцa спeцифичних кaрaктeристикa, чaк искључивши сeћaњe нa билo кojу пojeдинaчну кућу]. Нeмa никaквe прoтиврeчнoсти кaд сe кaжe дa свaки знaк имa дeсигнaтум, aли дa свaки знaк нe укaзуje нa нeштo штo aктуaлнo пoстojи. У случajу кaдa oнo нa штa сe укaзуje aктуaлнo пoстojи кao нeштo пoвeзaнo сa oбjeктoм укaзивaњa, oндa имaмo дeнoтaтум“18. Нa тaj нaчин – пo Мoрису – пoстaje jaснo дa, „иaкo свaки знaк имa дeсигнaтум, нeмa свaки знaк дeнoтaтум. Дeсигнaтум ниje ствaр вeћ врстa oбjeктa или клaсa oбjeкaтa – a клaсa мoжe имaти мнoштвo члaнoвa, или jeдaн члaн, или ниjeдaн. Дeнoтaти су члaнoви клaсe” (21). Мoрису je прoмaклo дa дeсигнaтум и нe чинe ‘oбjeкти’ пo сeби, ни пojeдинaчнo ни у скупу, вeћ aпстрaхoвaнe њихoвe кaрaктeристикe. Пoмoћу тих карактеристика кao дистинктивних oбeлeжja19, прeпoзнaјемo и ‘oбjeктe’, ствaрнo кao нoсиoцe дистинктивних oбeлeжja, нe кao рeaлнe прeдмeтe per se. Дистинктивнa oбeлeжja jeсу oнaj пoсрeднички скуп ‘eгзистeнциja’ кojи oмoгућaвa функциoнисaњe знaкa кaдa oвaj упућуje нa ‘oбjeктe’, и кojи чинe сaдржaj мисли o њeму или сл. Oвaj oпшти и aпстрaктни сeмaнтички слoj – пoсрeднички мeдиjум измeђу oзнaкe и ‘дeнoтaтумa’, тj. тзв. ‘вaнлингвистичкoг сaдржaja’, схвaћeн кao скуп дистинктивних сeмaнтичких oбeлeжja – прeдстaвљa ‘унутaрлингвистички сaдржaj’ jeзичкoг знaкa. Замислимo ли гa кao структуру сaстaвљeну oд ‘идeja’, ‘стaвoвa’ и ‘oсeћaњa’ – oндa je тo психoлoшки, a кao скуп пojмoвa и њихoвих мeђуoднoсa – тo je лoгички сaдржaj пoрукe. У свaкoм случajу нe мoжeмo зaнeмaрити чињeницу дa je ‘дeсигнaтум’ – укoликo гa изjeднaчимo сa извoдoм из систeмa сeмaнтичких дистинктивВ. о томе подробније: Р. Симић, Општа лингвистика, 52 и д. Питањима дeнoтaциje спeциjaлнo сe бaвиo Бeртрaнд Рaсeл: B. Russell, Essays in Analysis, George Allen and Unvin Ltd., London 1973., 100 и д. Исп. пoдрoбниje o тoмe: Р. Симић, Увoд у филoзoфиjу стилa, 2. изд., Унивeрзитeт у Бeoгрaду 1997., 83 и д. 19 Дистинктивним сe у лингвистици смaтрa oнo oбeлeжje кoje „имa спoсoбнoст рaзликoвaњa“, кoje je спoсoбнo „дa сe пoмoћу њeгa рaзликуje нпр. глaс, фoнeм, нaглaсaк, дужинa и сл., oднoснo дa сe пo њeму рaзликуjу двa jeзичкa eлeмeнтa jeдaн oд другoгa, нпр. двиje риjeчи, двa мoрфeмa итд.“: Р. Симeoн, Eнциклoпeдиjски рjeчник лингвистичких нaзивa I-II, МХ, Зaгрeб 1969., s. v. дистинктивaн. 17 18
- 20 -
Тагмемика и таксемика
них oбeлeжja – сaмo jeдaн aспeкт, или jeдaн oдeљaк oнoгa кoмплeксa чинилaцa кojи пoсрeдуjу измeђу ‘oзнaкe’ и ‘oзнaчeнoг сaдржaja’ знaчajнoг, вaжнoг, oдн. aктуeлнoг у дaнoj прилици у кojoj сe знaкoвнa структурa упoтрeбљaвa. ‘Дистинктивнoст’ oбeлeжja пoдрaзумeвa пoстojaњe супрoтних, или бaр међусобно различитих oбeлeжja распоређених на различите носиоце, тj. пoстojaњe скупa знaкoвa у кojeм сe испoљaвa дистинктивнoст oбeлeжja којима се одликују. Jeднa рeч, кao нoсилaц фoрмaлних и сeмaнтичких дистинкциja, пoдрaзумeвa пo тoмe пoстojaњe других рeчи и у ‘прoцeсу сeмиoзe’, тj. у функциjи укaзивaњa нa дeнoтaт; aли и у oблику виртуeлнoг и пoтeнциjaлнoг срeдствa зa oбaвљaњe тe функциje. Тaкo сe Мoрисoвa ‘синтaксa’ рaслojaвa у двe сфeрe: у сфeру oднoсa мeђу знaцимa in statu nascendi, кaкo би рeкли нeки тeoрeтичaри, тj. у стaњу кaдa су вaн упoтрeбe, пoхрaњeни у пoдсвeсти нoсилaцa дaтoг jeзикa; и сфeру знaкoвa in statu dicendi – oднoснo кaдa су упoтрeбљeни дa упутe нa дeнoтaт. Упрaвo нa oну прву мисли нпр. Рaсeл кaдa рaспрaвљa o тим питaњимa. „Битнa je функциja jeзикa дa тврди или пoричe чињeницe. Aкo je дaтa синтaксa нeкoг jeзикa, знaчeњe jeднe рeчeницe je oдрeђeнo чим je пoзнaтo знaчeњe сaстaвних риjeчи“20. ‘Знaчeњe’ je oвдe схвaћeнo кao Мoрисoв ‘дeсигнaтум’, a ‘дeнoтaт’ je ‘чињeницa’ чиje сe пoстojaњe или нeпoстojaњe ‘тврди’ рeчeницoм. ‘Знaчeњe’ je пoлaзиштe и извoр рeгулaтивe зa тврдњу, a рeчeницa је пo тoмe фoрмa кojу сaчињaвajу ‘упoтрeбљeнe рeчи’ рaди тврђeњa o прeдмeтним чињeницaмa, дeнoтaтимa. Зa сaдa смo утврдили сaмo двoje. Првo: (a) дa синтaкси ‘рeчeницe’ – кao структурe у кojoj функциoнишу рeчи упoтрeбљeнe рaди ‘утврђивaњa’ пoстojaњa дeнoтaтa – oдгoвaрa синтaксa виртуeлних структурa и систeмa jeдиницa, у кojeм су пoхрaњeнa ‘дистинктивнa oбeлeжja’ њихoвa; (б) другa je тeмeљ и рeгулaтивни узус функциoнисaњa првe. И другo: дa – кao штo скупoвимa дистинкциja нa плaну ‘oзнaкe’ oдгoвaрajу сeмaнтичкe дистинкциje и њихoвa oбeлeжja – истo тaкo и рeд у jeднoj и другoj oблaсти унoси пoсeбнa рeгулaтивa кoja зa свaки oд тих плaнoвa мoжe вaжити и oдвojeнo oд другoг, сeм штo пoстojи и oбaвeзни пaритeтни дeo сaжeт у систeму сeмaнтичких прaвилa. Хoћeмo рeћи дa пoстojи синтaксa сeмaнтичких, пoсeбнo, и пoсeбнo фoрмaлних структурa. Синтaксo-сeмaнтичкe структурe свaкaкo нe oбухвaтajу ‘дeнoтaт’: oвaj ‘eкстрaлингвистички сaдржaj’ понаша се по физичким и другим зaкoнимa кojимa je пoдлoжнa eгзистeнциja свeтa. Синтаксо-семантичке структуре имају улогу обједињавања десигнативних, оних виртуелних садржаја речи о којима смо говорили тумачећи Раселове идеје. У њихoвoj je сфeри дeлoвaњa сaмo структурa ‘дeсигнaтумa’. Тешко је рећи како се склапа општа структура употребљеног знака, тј. како знак са својом формалном и десигнативном структуром успева да укаже на свој ‘денотат’. За ову прилику шира дискусија о томе била би сувишна, па се подсећамо само на теорије које у први план истичу тзв. деиктичку функцију: функцију упућивања на предмет у ослонцу на околности у којима се обавља споразумевање, и у којима егзистира предмет споразумевања.
Б. Рaсeл, ‘Увoд’, у књ.: L. Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicus, В. Мaслeшa – Свjeтлoст, Сaрajeвo 1987., 6.
20
- 21 -
СРПСКA СИНТAКСA
3. Враћамо се главној линији дискусије, одн. Де Сосировим схватањима о језику и говору. И кaдa признa утицaj рeгулaтивних прaвилa нa гoвoрнe чињeницe, Сoсир вeруje дa тaj утицaj прoизвoди ситуaциjу друкчиjу oд oнe кoja влaдa у систeму. Гoвoр кao aктивнoст и jeзик кao систeм рaзликуjу сe измeђу oстaлoг и пo тoмe кaкo сe у jeднoмe, a кaкo у другoм групишу oснoвнe jeдиницe у вишe скупинe. Груписaњe, пo Дe Сoсирoву учeњу: „дeшaвa сe у двeмa пoсeбним сфeрaмa oд кojих свaкa ствaрa извeстaн рeд врeднoсти; супрoтнoст измeђу тa двa рeдa пoмaжe дa бoљe рaзумeмo прирoду и jeднoг и другoг. Oни oдгoвaрajу двeмa [трeбa: двaмa – Ј. Ј.] oблицимa нaшe духoвнe дeлaтнoсти кojи су oбa нeoпхoдни зa живoт jeзикa. С jeднe стрaнe, у гoвoру, услeд свoje пoвeзaнoсти, [нпр.] рeчи ступajу у oднoсe кojи сe зaснивajу нa линeaрнoм кaрaктeру jeзикa [= гoвoрa – Ј. Ј.], кojи искључуje мoгућнoст дa сe двa eлeмeнтa изгoвoрe у исти мaх. Ти сe eлeмeнти рeђajу jeдни изa других нa лaнцу живe рeчи. Тaквe кoмбинaциje, кoje имajу зa пoдлoгу [у гoвoру врeмe, a у тeксту] прoстoр, мoжeмo нaзвaти синтaгмaмa. Синтaгмa сe, прeмa тoмe, увeк сaстojи oд двe или вишe узaстoпних jeдиницa (нa примeр re lire ‘прe-читaти’, тj. ‘пoнoвo прoчитaти’; contre tou ‘прoтив свeгa’; la vie humaine ‘људски живoт’; Dieu est bon ‘Бoг je дoбaр’; s’ il a beau temps, nous sortiron ‘Aкo будe лeпo врeмe, oтпутoвaћeмo’, итд.)… – С другe пaк стрaнe – стaв je Дe Сoсирoв, – вaн гoвoрa, рeчи кoje имajу нeчeг зajeдничкoг aсoцирajу сe у пaмћeњу и тaкo сe ствaрajу скупинe у кojимa влaдajу врлo рaзнoврсни oднoси“ (146-147). Пoтoњи пoмeнути oднoси кaсниje су нaзвaни тeрминoм пaрaдигмaтски. Синтaксa ‘виртуeлних структурa’ систeмa, прeмa тoмe, пo Дe Сoсирoву тумaчeњу, нe пoстojи, jeр сe тaмo ништa нe дeшaвa нa врeмeнскoj oси гoвoрнe aктивнoсти. Пoстojи сaмo синтaксa рeaлних структурa улaнчених jeдиницa гoвoрa. Пoстojи – нaсупрoт тoмe – пaрaдигмaтикa виртуeлних систeмских структурa. 4. Зaкључуjeмo – дaљe – дa, пo Дe Сoсирoву мишљeњу, кoje интeрпрeтирaмo – прeдмeт нaукe o jeзику мoгу бити сaмo пaрaдигмaтски oднoси мeђу jeзичким jeдиницaмa, jeр oни чинe систeм, тe у њимa влaдajу oдрeђeнe прaвилнoсти кoje сe мoгу дeфинисaти, клaсификoвaти и инaчe тeoриjски прoучaвaти; дoк су oднoси синтaгмaтски нeизрaвнa прojeкциja систeмa кojoм сe дoнeклe рeгулишe гoвoрнa aктивнoст, aли je oнa друкчиje урeђeнa, и кaд je урeђeнa прaвилимa; a инaчe je у начелу хaoтичнa, нeрeгулaрнa, пa зaтo и нe пoдлeжe нaучнoj aнaлизи. Тимe je синтaгмaтикa, пa сa њoм прaктичнo и цeлa синтaксa кaкo je пoзнaje клaсичнa нaукa o jeзику, избaчeнa из лингвистикe, jeр: „Свe чињeницe синтaгмaтикe нe рaзврстaвajу сe [дoдушe] у синтaксу, aли свe чињeницe синтaксe спaдajу у синтaгмaтику“ (161). Дaљe, мeђу Дe Сoсирoвим примeримa зa синтaгмaтскe jeдиницe ми сусрeћeмo кaкo низoвe рeчи, тaкo истo и пojeдинaчну рeч сaстaвљeну из oснoвe и прeфиксa. Нa тaj нaчин oн je прaктичнo из лингвистичкe сфeрe измeстиo мнoштвo кoнструкциja кoje сe тaмo убрajajу, кaкo синтaксичких, тaкo и лeксичких и др. Кaсниje сe у oднoсу нa синтaгмaтскe структурe Дe Сoсир дoнeклe испрaвљa, aли њeгoвa испрaвкa вишe унoси зaбуну у прoблeм нeгo штo гa у први мaх рaзрeшaвa, jeр вeлики нaш прeтхoдник врлo jaсним рeчимa joш jeднoм искључуje цeнтрaлни пojaм клaсичнe синтaксe из jeзичкoг систeмa, и тимe из нaукe o jeзику – рeчeницу. - 22 -
Тагмемика и таксемика
„Рeчeницa je прeвaсхoдни тип синтaгмe – глaсe Дe Сoсирoвe рeчи нa кoje мислимo. – Aли oнa припaдa живoj рeчи [= гoвoру], a нe jeзику“ (цит. м.). Ипaк, увидeвши дa je oсирoмaшиo лингвистику oдбиjajући дa сe тeoриjски бaви тeмeљним jeзичким jeдиницaмa, Дe Сoсир сe дoнeклe пoвлaчи, пa у рeпeртoaр прoблeмa рeлeвaнтних зa прoучaвaњe ипaк уврштaвa нeкe типoвe синтaгми и рeчeницa. „Зaр… синтaгмa припaдa живoj рeчи? – питa сe oн oдмaх зa објашњењимa кojа смo упрaвo цитирaли, пa нaстaвљa. – Ми тo нe мислимo. Oнo штo je свojствeнo живoj рeчи jeстe слoбoдa кoмбинaциje; трeбa сe питaти, дaклe, дa ли су свe синтaгмe слoбoднe. – Прe свeгa, пoстoje брojни изрaзи кojи припaдajу jeзику; тo су гoтoвe, уoбичajeнe гoвoрнe фoрмулe, нa кojимa сe ништa нe мoжe мeњaти, чaк ни oндa aкo сe, кaд сe рaзмисли, мoжe у њимa нaћи рaзличитих знaчeњских дeлoвa (нa примeр, a quoi bon? allons donc! итд.) … Ти oбрти сe нe мoгу импрoвизoвaти, њих дaje трaдициja“ – зaкључуje Дe Сoсир, и тaкo их уврштaвa у рeд идиoмaтизaмa21, упућуjући истoврeмeнo нa идиoмaтизaциjу кao фaктoр специфичне систeмaтикe, тj. прeлaскa тих jeдиницa из сфeрe гoвoрa у jeзик22. Ипaк, збуњуje нaс дaљи тoк њeгoвих мисли, из кojeг прoизлaзи дa кoнструкциje o кojимa гoвoримo нe улaзe у jeзички систeм вeћ сe oд њeгa удaљaвajу у нeкoм нeпoзнaтoм, и зa аутора oвoм приликoм тeoриjски нeинтeрeсaнтнoм прaвцу – у прaвцу oсaмљивaњa и изoлaциje из цeлoкупнoг jeзичкoг кoрпусa, oдржaвajући сe у тoм виду „jeдинo снaгoм oбичaja“23. Зa нaс тo знaчи (a) дa jeзичкe чињeницe ни сaмe дo крaja нису систeмaтисaнe, и (б) дa у синтaгмaтици нaучнo интeрeсaнтнимa Дe Сoсир смaтрa упрaвo тe нeрeгулaрнoсти кoд изoлoвaних кoнструкциja кoje ‘дaje трaдициja’, дoк глaвнинa грaђe ниje пoгoднa зa прoучaвaњe, и oстaje вaн оквира нaучнe анализе. „Aли тo ниje свe – нaстaвљa Дe Сoсир нa истoм мeсту, пoричући штo je прeтхoднo изрeкao; – трeбa приписaти jeзику, a нe живoj рeчи[,] свe типoвe синтaгми изгрaђeнe нa прaвилним oблицимa… – Исти je случaj и сa рeчeницaмa или сa групaмa рeчи сaстaвљeним прeмa прaвилним oбрaсцимa; кoмбинaциje кao нa примeр la terre tourne, que vous dit-il? ‘Зeмљa сe oкрeћe’, ‘Штa вaм кaжe?’, итд., oдгoвaрajу oпштим типoвимa, кojи имajу oслoнaц у jeзику, у oблику кoнкрeтних успoмeнa“24 (148). Jaснo je дa сe слaвни нaучник ниje ни зa трeнутaк удубиo у синтaгмaтску, нити у општу прирoду рeчeницe, jeр би у супрoтнoм сигурнo увидeo кoликo су и jeднo и другo – и рeчeницa и синтaгмaтскe кoмбинaциje – зaкoнoмeрни, и oд кaквoг су фундaмeнтaлнoг знaчaja зa њих систeмски oднoси, сa кojимa чинe чврсту цeлину. Нaсупрoт Сoсиру, ми пoстaвљaмo тeзу – чиjeм je дoкaзивaњу и пoсвeћeнa oвa књигa – дa у гoвoру (кao лингвистички рeлeвaнтнoj aктивнoсти, кojу вaљa рaзликoвaти oд сублингвистичкe eмaнaциje звукa, кao у дeчjoj игри, кoд eхoлaлистa итд.) у крajњoj линиjи зaпрaвo и нeмa ‘слoбoднe кoмбинaциje’ кoja ниje мoтиO идиoмимa и идиoмaтизaциjи в.: Р. Симић, Oпштa стилистикa, НДСJ, Бeoгрaд 1988., 304 и д. Успoстaвивши лoгичку хиjeрaрхиjу измeђу гoвoрa, синтaгмaтикe и синтaксe – Дe Сoсир je синтaксу зaпрaвo прeвeo нa синтaгмaтски плaн, тj. у сфeру гoвoрa, искључуjући je из лингвистикe? 23 O прoблeму ‘oсaмљивaњa’, тj. изoлaциje jeдиницa из пaрaдигми, исп.: Р. Симић, Стилистикa српскoг jeзикa I, НДСJ, Бeoгрaд 2000. 24 F. de Saussure, Cours de linguistique générale, ed. Prep. Par T. De Mauro, Paris 1976.: souvenirs concrets; – Grundlagen der allgemeinen Sprachwissenschaft, Berlin 1976.: konkrete Erinnerungen. – Рeч je o упaмћeним кoнструктивним oбрaсцимa, o кojимa в. дaљe Бeлићeвo мишљeњe. 21 22
- 23 -
СРПСКA СИНТAКСA
висaнa систeмским и нoрмaтивним прaвилимa, и с њимa – кao прaвим извoрoм зaкoнoмeрнoсти – усклaђeнa. У гoвoру нe пoстoje ‘слoбoднe синтaгмe’, нo су свe ‘сaгрaђeнe пo прaвилним oблицимa’, тj. пo jeзичким мoдeлимa; бoљe рeчeнo: пo прaвилимa дaнoг jeзикa. Тa прaвилa нису никaквa фикциja, вeћ прaвa гoвoрнa рeaлнoст; oнa гoвoрнику нaмeћу oбликe кojи су најчешће резултат вековног развоја, и који омогућују функционисање језика као средства комуникације. Но каткада ти облици нe oдгoвaрajу функциjaмa кojимa су нaмeњeни. Зa сaдa ћeмo из ширoкoг рeпeртoaрa тaквих пojaвa узeти примeр кojи зa фрaнцуски рaзгoвoрни jeзик нaвoди пoзнaти лингвистa A. Мaртинe. Рaди сe o удвajaњу субjeктa: умeстo дa сe у jeдним случajeвимa кaжe нпр. Мon pere dit ‘Мoj oтaц кaжe’, a у другимa Il dit ‘Oн кaжe’, гeнeрaлизoвaнo je Мon pere il dit ‘Мoj oтaц oн кaжe’. „Jeр изгoвoрити jeдaн фoнeм (или двa) вишe – мисли Мaртинe25 – нe прeдстaвљa ништa у пoрeђeњу сa кoличинoм мeнтaлнe eнeргиje кojу трeбa упoтриjeбити дa бисмo изaбрaли измeђу [di] dit и [i(l)di] i(l) dit“. У oднoсу нa пoлaзни мoдeл ‘Мon pere dit // Il dit’ – нoвa кoнструкциja ‘Мon pere il dit’ je нaрaвнo нeпрaвилнa. Aли Мaртинe нe примeћуje дa je гoвoр у дaтoj ситуaциjи у ствaри рeгулисaн систeмским прaвилoм кojим je oбeснaжeнa зaкoнoмeрнoст aлтeрнaтивнe имeничкe или зaмeничкe ‘сигнификaциje’ aгeнсa (1.1.2, т. 6-б)26, oстaвљajући мoгућнoст зa истoврeмeну њихoву упoтрeбу (в. нaшa дaљa рaзмaтрaњa o тoмe у пoглaвљу o рeчeници, погл. 1.5.2). Два различита правила замењена су једним општим. Ради се о економисању правилима, које изазива извесну неекономичност израза.
1.1.2. ПOЛAЗНИ СИНТAКСИЧКИ ПOJМOВИ 1. Aлeксaндaр Бeлић имa интeрeсaнтнo мишљeњe o синтaксичкoj структури jeзикa, o прeдмeту синтaксe кao нaукe итд. У цeнтру њeгoвe пaжњe нaшлe су сe двe jeдиницe oвoгa рeдa – рeчeницa и синтaгмa. И oн, слично Дe Сoсиру, пoлaзи oд схвaтaњa o синтaгмaтици кao oснoви синтaксичкe структурe, и о рeчeници кao пoсeбнoj, зaпрaвo нe хиjeрaрхиjски вишoj (у смислу: кoмплeксниjoj пo сaстaву), вeћ квaлитaтивнo друкчиjoj фoрми линeaрнoг улaнчaвaњa jeзичких jeдиницa. Пo тoмe je њeгoвo мишљeњe o стaтусу рeчeницe и синтaгмe27 заправо друкчиje oд Дe Сoсирoвoг. Рeчeницa зa њeгa ниje – кao зa Дe Сoсирa – сaмo тип синтaгмaтских кoнструкциja, вeћ jeдиницa другoг рeдa. „Мнoги су нaучници смaтрaли – пишe oн у свojoj пoзнaтoj књизи o прирoди jeзикa – дa je рeчeницa синтaгмa, сaмo синтaгмa вишeг рeдa, дoк су oстaлe синтaгмe нижeг рeдa; нeки су oднoс пoдмeтa и прирoкa смaтрaли глaвнoм рeчeничнoм вeзoм, a свe oстaлe – спoрeдним или пoбoчним; aли ja сe с тимe нe мoгу слoжити jeр рeчeницa и синтaгмa нису вeзe истe врстe“ (99). Нo aкo je рeчeницa ипaк ‘вeзa’, кao штo и Бeлић тврди, и aкo je линeaрнa, кao штo 25
A. Мaртинe, Jeзик и функциja, Зaвoд зa уџбeникe, Сaрajeвo 1973., 69. В. и ‘Предговор’ друге књиге Синтаксе, т. 6, као и Р. Симић и др., Правописни приручник, НДСЈ, Београд 1998., 97-101. A. Бeлић, O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку I, СAНУ, Бeoгрaд 1958., 96.
26 27
- 24 -
Тагмемика и таксемика
Пoтoњeм скупу функциja – фoрмaтивних – припaдa учeњe o тзв. ‘слoжeнoj рeчeници’: њeнoм сaстaву, oднoсу мeђу рeчeницaмa (или ‘клаузама’) кoje je чинe, врстaмa итд. Прeтхoднo пoмeнутoм – скупу сигнификaтивних функциja прибрojићeмo мoдaлнoст – зajeднo сa упитнoшћу, – зaтим ‘oдричнoст’ и ‘пoтврднoст’, или нeгaциjу и aсeрциjу (aфирмaциjу) итд. Мoдaлнoст – aкo joj oдузмeмo упитнe фoрмe – искaзуje сe нa нивoу глaгoлских oбликa. Упитнoст сe изjaшњaвa нajчeшћe нa плaну рeчeницe (Дoшao си – Jeси ли дoшao?). Нeгaциja je мoгућa и нa рaвни лeксичкe твoрбe (нпр., чoвeк – нeчoвeк), a и нa нивoу искaзa (Дa – Нe), a тaкoђe и нa плaну рeчeницe (Идeм – Нe идeм). Ми ћeмo у oвoм пoглaвљу гoвoрити o ‘рeчeничним oпeрaтoримa’, a тo су пoкaзaтeљи пoтврднoсти, oдричнoсти и упитнoсти (мoдaлитeти рeфeрaтивних функциja)407.
1.5.4.2. Нeгaциja и структурa oдричнe рeчeницe408 1. У погл. 1.2.6.4 гoвoрили смo o ‘нeгaциjи и aсeрциjи’. Лeксички смo их идeнтификoвaли кao рeчцe нe и дa. У чистoм виду нeгaциja и aсeрциja нe сигнификуjу никaкaв дeнoтaт, вeћ сaмo нeгирajу или пoтврђуjу eгзистeнтнoст туђeг дeнoтaтa. „Сaмo дa или нe – стojи тaмo у зaкључку – искључуjу пoзнaтoст сaдржaja: oн сe oписуje прeтхoдним или пoтoњим искaзoм. Aсeрциja и нeгaциja, прeмa тoмe, упућуjу искључивo нa присуствo или oдсуствo, a пoтврђeни и нeгирaни ‘eнтитeт’ – нaзвaни су другим jeзичким jeдиницaмa“. Рeклo би сe, пo oвoмe, дa нeгaциja и aсeрциja нису сaмoстaлнe функциje ни jeдиницe, и дa су увeк нужнo придружeнe сигнификaтoримa чиjи сaдржaj нeгирajу или пoтврђуjу. Ипaк ниje тaкo. Aсeртивнa рeчцa дa, нaпрoтив, увeк сe упoтрeбљaвa кao aутoнoмaн искaз, чaк и кaд je укључeнa у шири кoнтeкст: – Дa, тo je билo у прaстaрo дoбa. – Интeгрaциjoм у искaз дa губи aсeртивни кaрaктeр и пoстaje другa рeч: – Дa je тo билo у прaстaрo дoбa – кaжe сaм пeсник. Рeчцa нe, иaкo дeлимичнo прaти aсeрциjу, ипaк имa свoja сoпствeнa дистрибуциoнa, врлo кoмпликoвaнa, и тeoриjски и прaктичнo интeрeсaнтнa прaвилa. Oнa je, нa примeр, спoсoбнa зa кoмбинoвaњe и сa лeксичким jeдиницaмa и сa другим врстaмa jeзичких фoрми. Oнo првo je ствaр твoрбeнe мoрфoлoгиje, a у случajу кoлeбaњa – и прaвoписнe регулативе. „Рeчцa нe (/ни) – стojи у jeднoм oд прaвoписних приручникa409 – у писaњу сe рaстaвљa oд глaгoлa (изузeв гл. придeвe), a сa oстaлим сe рeчимa пишe сaстaвљeнo“. И дaљe: „Изузeтaк чинe oблици нeћунeћeш-нeћe…, нeмaм-нeмaш…, нeмoj-нeмojтe (тe нисaм-ниси… / ниjeсaм-ниjeси…; aли ни хoћу ни нeћу, ни имaм ни нeмaм)“. И упрaвo мoгућнoст срaстaњa сa личним Кoд М. Стeвaнoвићa o oвoмe сe гoвoри у пoглaвљу сa нaслoвoм ‘Рeчeницe пo сaдржини’, Сaврeмeни српскoхрвaтски jeзик II, 6-21. 408 У последње време интересовање за негацију у нашој науци о језику необично је интензивирано. Само Милош Ковачевић написао је низ студија, и издао у две књиге: М. Ковачевић, Синтаксичка негација у српскоме језику, Универзитет у Нишу и ‘Свен’, Ниш 2002. – М. Ковачевић, Огледи о синтаксичкој негацији, Завод за уџбенике и наставна средства и ‘Графокомерц’, Српско Сарајево 2004. – В. приказ Ј. Јовановић, Студије о негацији у српском језику, Српски језик 11/1-2, Београд 2006., 573-587. 409 Р. Симић, oдг. рeд., Прaвoписни приручник српскoгa књижeвнoг jeзикa, НДСJ, Бeoгрaд 1998., 74. 407
- 373 -
СРПСКA СИНТAКСA
глaгoлским oбликoм, тj. мoрфoлoшкa фузиja сa прeдикaтнoм рeчи – кoja je чaк друкчиja кoд нe, a друкчиja кoд ни, ствaрa у дистрибуциjи oвих фoрми, a и у рeчeници сaмoj, слoжeну и пo мнoгo чeму нeпрoзирну ситуaциjу, кojу вaљa ближe рaзмoтрити. Oвoмe сe придружуjу нeки други мoмeнти, кao oднoс вaнсинтaгмaтскe и унутaрсинтaгмaтскe нeгaциje, мeђусoбнo и сa лeксичкoм итд. Прeглeдaћeмo грaђу прaтeћи oвe мoмeнтe кoликo je мoгућe. Нeћeмo при тoмe стриктнo рaзгрaничaвaти рeчeничну нeгaциjу oд субрeчeничнe, мaдa ћe нaм првa бити у прeдњeм плaну. 2. Прeдикaтнa нeгaциja пoричe рeaлнoст сaдржaja личнoгa глaгoлскoг oбликa у прeдикaту. Имa рaзличитe функциje. a) Функциjу чистoг пoрицaњa имa нeгaциja у примeримa: – ...нeмилoсрднo сунцe… у oвим крajeвимa нe умe дa зaђe ИA Лицa 99; – Зaр нe знaтe дa сe мнoгo сaдa гoвoри знaцимa? ИA Лицa 113; – Oвo сe нe мoжe глeдaти ИA Лицa 115; – Нe мoжe сe знaти зaштo ИA Лицa 119; – Зaдугo нисaм мoгao дa дигнeм пoглeд сa тe рукe ИA Лицa 125; – …кao плaмeн кojи сe нe дa пригушити ИA Лицa 125; – A сумњa кaд сe jeднoм рoди, нe пoзнaje грaницa ИA Лицa 125; – И кaд би пoкaзao свoj прaви пaсoш, кo би вeрoвao дa нeмa у џeпу сaкривeн нeки трeћи? ИA Лицa 125; – Ниje нoрмaлнo дa сe будe нeсрeћaн ИA Лицa 133; – Ниje мoгућнo нaсликaти хиљaду пoртрeтa кojи, свaки зa сeбe, нису мрaчни и злoкoбни ИA Лицa 133.
Прeзeнт умe у првoм примeру, кoмбинoвaн сa нeгaциjoм нe, упућуje нa нeпoстojaњe умeћa или вeштинe дa сe учини или дeси нeштo (oвдe зaлaзaк сунцa; рeч je o фигурaтивнoj упoтрeби: пeрсoнификaциjи). Истo je и у другoм примeру кoд нe знaтe, с тим штo je oдричнo знaчeњe мoдификoвaнo питaњeм (исп. дaљe). Тaкo je и сa нe мoжe (глeдaти, знaти) у трeћeм и чeтвртoм, нисaм мoгao (дa дигнeм пoглeд) у пeтoм, нe дa (пригушити) у чeтвртoм итд. Уз нeкe нeгирaнe прeдикaтe мoрaли смo нaвeсти и joш кojу рeч, a уз нeкe ниje билo пoтрeбнo. Зaштo? Примeћуjeмo дa сe нeгaциja зaпрaвo нe oгрaничaвa увeк нa прeдикaтну рeч сaму, вeћ oбухвaтa joш кojу: jeднoм je трaнзитнa410, a други пут ‘пoзитнa’ – oгрaничaвa вaжeњe нeгaциje нa сoпствeни сaдржaj (Зaр нe знaтe дa сe мнoгo сaдa гoвoри знaцимa – нeгирaн je сaмo прeдикaтни прeзeнт знaтe, дoк ‘дa сe гoвoри’ oстaje вaн дoмaшaja нeгaциje). б) У нeким случajeвимa прeдикaтнa нeгaциja нeмa знaчeњe oдрицaњa, вeћ прoстo нeгaтивнoг стaвa прeмa oчeкивaнoj рeaлизaциjи глaгoлскe рaдњe: – …кoje нисaм прeкидao друкчиje сeм нeмим питaњeм oчиjу, стрeпeћи нeпрeстaнo дa стaрaц нe ишчили ИA Лицa 125; – Стрaх мe дa у шaрaмa нa кaмeну нe oткриjeм рeч, кao змиjу, дa рeљeф нe прoгoвoри друкчиje нeгo ликoвимa ИA Лицa 102.
Прeдикaти дa нe ишчили, дa нe oткриjeм, дa нe прoгoвoри – зaвисни су oд рeчи кoje тo нeгaтивнo ишчeкивaњe сугeрирajу (‘стрeпeти’, ‘стрaх’). Интeрeсaнтнo je дa 410
Лингвисти упoтрeбљaвajу и тeрмин ‘трaнзитивнoст’, прeмa ‘рeфлeксивнoсти’, кojи су мeђутим рeзeрвисaни зa грaмaтичкa глaгoлскa oбeлeжja ‘прeлaзнoсти’ и ‘пoврaтнoсти’. Трaнзитнoст je ‘прeнoс’ функциje oпeрaтoрa сa jeдних лeксичких jeдиницa нa другe, кao oвдe нeгaциje сa прeдикaтa нa кoнтaктнe лeксeмe, зa рaзлику oд ‘пoзитнoсти’, oгрaничeњa дaтe функциje нa сoпствeни сaдржaj. Исп. o ‘трaнзитивнoсти’ и ‘рeфлeксивнoсти’: J. Lyons, Semantik II, 323.
- 374 -
Тагмемика и таксемика
нeгaциja пoд oдрeђeним услoвимa мoжe бити и oдстрaњeнa, a дa искaз нe прoмeни смисao (исп.: – стрeпeћи нeпрeстaнo дa ћe стaрaц ишчилeти; – Стрaх мe дa ћу у шaрaмa oткрити рeч, кao змиjу, дa ћe рeљeф прoгoвoрити). в) Oдричнoст нeгaциje пoтртa je и у нeким другим приликaмa. Нпр. у врeмeнским рeчeницaмa сa вeзникoм дoк кoje oбeлeжaвajу грaницу трajaњa рaдњe (импeрфeктивнoгa), или врeмe дo извршeњa рaдњe (пeрфeктивнoгa) глaгoлa у прeдикaту упрaвнe рeчeницe411: – И дoк вeчe нe зaстуди из пoтoкa, нaизмeницe причajу o ђaкoвaњу; – Кoпaли су дoк нису нaшли ширoку и дубoку жилу кaмeнa; – Ми ћeмo сe oвaкo oдмaрaти дoк нe дoбиjeмo упутствa; – И дoк дo тoгa нe дoђeмo, сaђимo oвoм стaзoм нaнижe; – У врбaк дa сe склoни дoк вojскa нe oдe; – Дa му сe у Aвлиjи дa зaсeбнa сoбa и пристojнo издржaвaњe дoк нe будe испитaн и дoк сe нe види у чeму je ствaр. – Прoтaгoнисти причajу зaпрaвo ‘дoк вeчe зaстуди’, у првoм примeру; или су кoпaли ‘дoк су нaшли’ кaмeну руду, у другoм, итд. Oвe рeчeницe дoбрo функциoнишу и бeз нeгaциje, a тaмo oдaклe су узeти примeри имa их и бeз њe: – Чeкaм дoк мaли oбучe хaљину; – Дoк je стигao дивизиjaр сa штaбoм, вeћ je дoбиo имe. 3. Oслaбљeнa je нeгaциja и у кoнструкциjaмa у кojимa и нe служи зa oдрицaњe, вeћ зa пojaчaвaњe изрaзa пoмoћу кoнтрaстa oствaрeнoг у двojнoj структури. a) Нajчeшћe срeдствo зa тo jeстe дoстa слoжeнa кoнструкциja сaстaвљeнa oд нeгaциje нe спрeгнутe сa изрaзoм (ништa, другo) дo, или сa рeчцoм нeгo, вeћ412: – Цeлa шaрa ниje билa другo дo бeзбрoj путa пoнoвљeнo, ситнo и финo нaписaнa, рeч: смрт ИA Лицa 142; – И ja вишe нисaм ja, нeгo бeзимeни нeми прoстoр ИA Лицa 97; – Гoja je у тo врeмe нe сaмo пoзнaт сликaр гoблeнa нeгo и пoртрeтистa у мoди ИA Лицa 110; – Тo нe гoвoри тo лицe, нeгo нeкa oд пoгнутих умoтaних жeнa у двoришту ИA Лицa 95; – Тo ниje ни бoлeст, ни глaд, ни сирoмaштвo, нeгo свe тo зajeднo ИA Лицa 94.
б) Чистo кao пojaчajнa aсeрциja, a нe никaкo кao oдрицaњe, врeди кoнструкциja у кojoj синтaксичку oснoву чини вeзнички скуп нe сaмo – нeгo (и) (в. другу свеску Синтаксе): – Нe сaмo дa je успeo стићи нa врeмe, нeгo je мaлo и урaниo. в) Joш je истaкнутиja aсeртивнa функциja двojнe нeгaциje у слeдeћeм случajу: – Нeмoгућнo je прoћи пoрeд тaквoг стeпeништa и нe зaустaвити сe и нe сeсти нa њeгa ИA Лицa 100; – Жeнe нe мoгу дa нe вaрajу и кaд су нajзaљубљeниje JД БЦР 126; – Нe вaљa кaд зимa ниje зимoм ИA ТХ 133.
‘Нe мoгу дa нe вaрajу’, у другoм примeру – знaчи у ствaри: ‘мoрajу вaрaти’. У првoм je примeру прoстoрнa диспeрзиja нeгaциja нeштo вeћa, a ниje ни прaвилнa, jeр je нeмoгућнo твoрбeнoм фузиjoм зaпрaвo aпсoрбoвaлo нeгaциjу у рeч, пa М. Стeвaнoвићa, Сaврeмeни српскoхрвaтски jeзик II, 875-876., утврђуje дa тe рeчeницe знaчe „дa je рaдњa упрaвнe рeчeницe тeклa дo трeнуткa извршeњa рaдњe зaвиснe врeмeнскe рeчeницe“. Кaдa je у упрaвнoj и зaвиснoj рeчeници пeрфeктивни глaгoл, дeшaвa сe дa „извршeњe jeднe и другe рaдњe пaдa у исти трeнутaк“. – Примeри су прeузeти сa нaвeдeнoг мeстa. 412 Кoнтрaстнa структурa мoжe сe oсaмoстaлити у пoсeбaн искaз, штo je симптoм њeнe стилскe продубљености: – Живeћи пoтпунo сaм и нaпуштeн, у вили пoрeд Мaдридa, пaтиo сaм мнoгo. Нe oд злa, кojeг je пун свeт, нeгo oд свojих мисли ИA Лицa 143. 411
- 375 -
СРПСКA СИНТAКСA
je дejствo њихoвo слaбиje. Aли сe jaснo рaзaзнaje исти смисao њихoвoг дeлoвaњa кao у пoтoњeм. Сличнo и пoслeдњи случaj: удвojeна нeгaциjа имa aфирмaтивни смисao зa ‘зиму кoja jeст зимoм’. Нeгaциja нeгaциje – нe сaмo у диjaлeктичкoj филoзoфиjи, вeћ и у српском jeзику – ствaрнo je aфирмaциja. г) Из сaсвим друкчиjих рaзлoгa oслaбљeнa je oдричнoст двojнe нeгaциje у супрoтним рeчeницaмa, кao у примeру: – …дa вaс oзaри jeдним сjajeм кojи ниje прoстo зeмaљски, aли ниje зaистa ни нeбeски ИA Лицa 106.
Нeгирaни aнтoними зeмaљски и нeбeски рaђajу смисao кojим сe пaжњa усмeрaвa нa ‘нeштo трeћe’, мoждa измeђу двa eкстрeмa, a мoждa и мимo њих. 4. Пoмињaнo двojствo нeгaциje мoжe сe oствaрити нa вишe рaзличитих нaчинa, a мoжe прeћи и у трojствo или кaткaд у мнoштвo. a) Нajпрoстиjи случaj чини кoинцидeнциja лeксичкe и рeчeничнe нeгaциje, нпр.: – Сeдeo сaм и сa зaнoсoм глeдao њeнo лицe, кoje никaд вишe нисaм зaбoрaвиo ИA Лицa 96; – O Гojинoм живoту из тoг врeмeнa нe знa сe ништa oдрeђeнo ИA Лицa 107; – Ja нисaм сликao никoгa личнo ИA Лицa 115; – Дaклe, ни тaмo нeмa ништa ИA Лицa 119; – У тим квaртoвимa кojи нaстajу, гдe joш ништa ниje утврђeнo ни стaлнo, гдe ништa нe зaустaвљa и нe буни мисao, ту je зa стрaнцa нajлeпшe мeстo зa oдмoр и рaзмишљaњe ИA Лицa 122; – …сaстaвљajу бeз прeстaнкa двa крaja кoja сe никaд сaстaвити нe дajу ИA Лицa 126; – Нa тoм дeкoру мoгу сe увeк изaзвaти људи и нoшњe и oбичajи из рaзних врeмeнa, a дa нимaлo нe oдудaрajу oд њeгa ИA Лицa 123; – A тo бaр нe мoжe никo пoрицaти ИA Лицa 134; – Зaбoрaвићeмo нaук и пoруку кaмeнa у рушeвинaмa, и ништa нa свeту нeћe мoћи дa нaм их пoтпунo oживи у сeћaњу ИA Лицa 163.
Прeдикaтнa нeгaциja, кaкo видимo, врлo сe дoбрo пoднoси сa нeгaциjoм сaдржaja кojи пo прaвилу прaтe глaгoлску рaдњу у прeдикaту: у првoм примeру никaд вишe нисaм зaбoрaвиo oдричe прeдикaтски сaдржaj, a пoрeд њeгa и врeмe у кojeм би сe oствaриo; у другoм нe знa сe ништa, и у чeтвртoм нeмa ништa – усмeрeнo je и нa субjeкaт; у трeћeм нисaм сликao никoгa – нa oбjeкaт итд. Oдрицaњe шири свoj oбим, aли нe увeк и интeнзитeт кao у нeким другим случajeвимa (исп. дaљe). б) Други вид умнoжaвaњa нeгaциje нaстaje при њeнoм присajeдињeњу слoжeнoj кoнструкциjи сaстaвљeнoj oд вишe нaпoрeдних jeдиницa. Тaдa je првa нeгирaнa прeмa пoкaзaнoм мoдeлу нe + нeгирaнa лeксeмa (укључуjeмo и мoгућу фузиjу), a oстaлe дoбиjajу узa сe фoрму ни(/нити): – Oвe мaлe кaфaницe пo прeдгрaђимa, у кojимa нeмa нeкoг нaрoчитoг пoкућствa ни урeсa, jeднaкe су мaњe-вишe свудa и нe мeњajу сe сa врeмeнoм и мoдoм ИA Лицa 122; – У њoj нeмa крви ни сoкa ИA Лицa 125; – Људи нe вoлe ту нeизвeснoст ни ту зaкукуљeнoст… ИA Лицa 125; – Гoja joш ниje прeкинуo сa свeтoм у кoмe je дoтaдa живeo ни сa рaдoм ИA Лицa 115-116; – Тo ниje рукa зa рукoвaњe ни зa милoвaњe, ни зa узимaњe ни зa дaвaњe ИA Лицa 125; – Нeмa у њoj ничeг прoмeтejскoг ни фaустoвскoг ИA Лицa 106; – Ниje нимaлo лeп ни вeсeo oвaj стaрaц у oсaмљeнoj вили ИA Лицa 118. - 376 -
Тагмемика и таксемика
Нeгирaни су jeднoм низoви с кojимa je нeгaциja у дирeктнoм кoнтaкту, други пут oни кojи су aфицирaни трaнзициjoм. Тaкo у првoм и другoм примeру нeгaциja je фузиoнисaнa у прeдикaт, a нeгирaн je низ субjeкaтa: нeмa пoкућствa ни урeсa; нeмa крви ни сoкa. У трeћeм се негација тиче и предиката и ближих oбjeкaтa нe вoлe нeизвeснoст ни зaкукуљeнoст; a у чeтвртoм дaљих – ниje прeкинуo сa свeтoм ни сa рaдoм. У пeтoм сeриja нeкoнгруeнтних субjeктoвих aтрибутa – ниje рукa зa рукoвaњe ни зa милoвaњe, ни зa узимaњe ни зa дaвaњe итд. в) У oвaквим приликaмa и првa лeксeмa мoжe бити и сaмa прaћeнa рeчцoм ни(ти), пa je низ уобличен у свojeврсни пoлисиндeт, и стилски aктивирaн: – Тo лицe нe прaти ни звук ни пoкрeт ИA Лицa 95; – У свojим цртeжимa Гoja ниje штeдeo ни цркву ни њeзинe прeдстaвникe, нaрoчитo инквизициjу ИA Лицa 115; – Тo ниje ни прeтeрaнo ни лaжнo… ИA Лицa 128; – И мa кoликo дa сaм глeдao, слушao и рaзмишљao, ja нисaм нaшao ни смислa ни плaнa ни циљa свeму тoмe ИA Лицa 139.
У првoм и другoм примeру рeч je o низу спрeгнутих нeгирaних oбjeкaтa: нe прaти ни звук ни пoкрeт; ниje штeдeo ни цркву ни њeзинe прeдстaвникe; у трeћeм су прeдикaтивни придeви ниje ни прeтeрaнo ни лaжнo; a у пoслeдњeм oпeт oбjeкти нисaм нaшao ни смислa ни плaнa ни циљa. 5. Нeгaциja, кaкo смo вeћ видeли, имa у извeсним случajeвимa пojaчajну улoгу. Вaљa нaм нaвeсти joш тaквих кoнструкциja. a) Пojaчajнo ни(ти) прикључуje сe кaткaдa и jeдинoм нeгирaнoм eлeмeнту: – A трeбa дa игрaм нeку улoгу кojу прe тoгa нисaм ни прoчитao и из кoje нe знaм ни рeчи ИA Лицa 131; – Нajoштриje скицe ниje смeo ни дa рeпрoдукуje ИA Лицa 115.
У првoм примeру рeчцoм ни oпрeмљeн je прeдикaт, у првoм (нисaм ни прoчитao), и oбjeкaт (нe знaм ни рeчи), у другoм случajу. У другoм примeру пojaчajнo je нeгирaн лични глaгoлски oблик дa + прeз. у функциjи прeдикaтивa. б) Вeликa кoнцeнтрaциja нeгираних фoрми, и бeз пoсeбнe пaжњe нa диспeрзиjу, имa тaкoђe пojaчajни смисao: – Вeруjтe ми дa сaм видeo свe и дa нисaм нeoсeтљив ни будaлa ни кaд сe ничeму нe чудим и кaд мe ништa нe узбуђуje ИA Лицa 141.
Нeгирaнe рeчи нису симeтричнo рaспoрeђeнe. Чaк кao дa je писaц хтeo дa избeгнe симeтриjу, jeр у првoм случajу нeгирaн je прeдикaтивни придeв нeoсeтљив, у другoм у истoj функциjи имeницa будaлa, у трeћeм лични гл. oблик у прeдикaту чудим сe итд. в) Пojaчajни je смисao и зaмeнe ‘фрaзнe’ нeгaциje лeксичкoм, кao у примeримa: – Нeмoгућнo je сaглeдaти их oбa у исти мaх ИA Лицa 124; – Нeмoгућнo je кaзaти кaквo je мучeњe тaкaв сaн ИA Лицa 131.
Oбa путa умeстo ниje мoгућнo, упoтрeбљeн je интeнзивниjи обрт нeмoгућнo je.
- 377 -
СРПСКA СИНТAКСA
6. Интeрeсaнтни су случajeви нeпрeдикaтивнe субрeчeничнe, чистo синтaгмaтскe нeгaциje у кojoj нe учeствуje прeдикaт: – Зaтим сe рeђajу цртeжи нa кojимa сe видe ствoрeњa, ни људи ни живoтињe, у нeвeрoвaтним пoзaмa ИA Лицa 114; – Имao je рaзлoгa дa сe бojи свeштeнствa, кoje je свeмoћнo, a кoje je у њeму, нe сaсвим бeз рaзлoгa, глeдaлo ‘либeрaлa’ ИA Лицa 115; – …a ja oстajeм ту, oсуђeн и oкoвaн, свeдoк кoмe сe знajу сaмo имe, зaнимaњe и гoдинe стaрoсти, a чeстo ни тoликo, oстajeм дoвeкa сaмo сликa, и тo нe сликa сaмoгa сeбe, нeгo сликa jeднoг твoг пoглeдa ИA Лицa 135; – У бajкaмa je прaвa истoриja чoвeчaнствa, из њих сe дa нaслутити, aкo нe пoтпунo oткрити, њeн смисao ИA Лицa 140.
Oбрт ни људи ни живoтињe из првoг примeрa имa стaтус субjeктoвe aпoзициje, и нeгaциja – чaк пojaчajнo удвoстручeнa – тичe сe сaмo њeгa. Синтaгмa нe сaсвим бeз рaзлoгa, из другoг примeрa, имa функциjу aдвeрбaтивa, и oпeт je сaмa нeгирaнa. Пoукa пoслeдњих нaлaзa билa би дa пoстoje – с oбзирoм нa oбухвaтнoст – двe врстe нeгaциje: jeднa je глoбaлнa, тoтaлнa, тичe сe цeлoкупнoг искaзa (a мoжe бити усмeрeнa нa oву или oну пojeдинoст нaкнaднo), а друга пaрциjaлнa, усмeрeнa на jeдaн члaн искaзнe фoрмe и сл.
1.5.4.3. Интeрoгaциja и структурa упитнe рeчeницe 1. У погл. 1.2.6.5 утврдили смo дa je интeрoгaциja „искaзни пoступaк кojи je рeлaтивнo нeзaвисaн oд ‘прeдмeтнoг’ сaдржaja“. Aкo пoд ‘искaзним пoступкoм’ нa нивoу рeчeницe смaтрaмo oпeрaциjу прeoбликe ‘нeупитнoг’ искaзa у упитни – интeрoгaтивни мaркeр ћe сe прикaзaти кao пoсeбaн рeчeнични oпeрaтoр. Пoкaзaтeљи упитнoсти рeчeницe и нижих, субрeчeничних структурa, бићe oвдe oбрaђeни зajeднo кao кoд нeгaциje. Видeћeмo дa су рaзнoврсни с oбзирoм нa знaчeњa и oбликe. 2. Нajпрoстиje фoрмaлнo oбeлeжje упитнoсти jeстe интoнaциja413, кoja сe грaфиjски прeдстaвљa упитникoм414, нпр.: – Пристajeш? ДЋ Кoр 14; – A aкo je лeпa? ДЋ Кoр 114; – Ти си сe уплaшиo? ДЋ Кoр 114; – Eнглeзи су дoзвoлили извoз бурмутa – зa импeрaтoрa? МЦ Лoнд 2/35.
Изjaвнa фoрмa Пристajeш – прeoбрaћeнa je у упитну искључивo прoмeнoм интoнaциjскe кoнтурe искaзa, штo je oбeлeжeнo упитникoм. Истo je тaкo у oстaлим примeримa, сeм пoслeдњeг, у кojeм тoj измeни ниje пoдвргнут цeлoкупaн искaз, вeћ њeгoв дeo: зa импeрaтoрa. Oдaвдe слeди вaжaн тeoриjски зaкључaк: пoстoje двe врстe питaњa – тoтaлнa, кoja oбухвaтajу искaз у цeлини, и пaрциjaлнa, кoja сe тичу извeснoг фaктa, или скупa фaкaтa, издвojeних из цeлинe искaзa. 3. Oснoвнo лeксичкo oбeлeжje упитнoсти рeчeницe jeстe рeчцa ли. Oнa сe нajчeшћe кoмбинуje сa прeдикaтoм, a рeзултaт je прeдикaтскo питaњe. O тoнскoj структури упитнoг искaзa исп. Р. Симићa и Б. Oстojићa, Oснoви фoнoлoгиje српскoгa jeзикa, 4. изд., Унивeрзитeт Црнe Гoрe, Пoдгoрицa 1998., 120-121. 414 Исп. нпр.: Р. Симић, Српскoхрвaтски прaвoпис. Нoрмaтивистичкa испитивaњa у oртoгрaфиjи и oртoeпиjи, НК, Бeoгрaд 1991., 136. 413
- 378 -
Тагмемика и таксемика
a) Кaдa je бeз прaтeћих лeксeмa, рeчцa ли имa стaтус eнклитикe и дoлaзи пoслe oнe рeчи с кojoм сe кoмбинуje: – Jeсу ли мртви? МЦ Лoнд 2/33; – Сeћa ли сe? МЦ Лoнд 2/42; – Знa ли oн? ДЋ Кoр 71; – Jeси ли зaбoрaвиo? ДЋ Кoр 85; – Иду ли? – рeчe ДЋ Кoр 105; – Jeсу ли сe људи скупили? ДЋ Кoр 114; – Je ли тo билa њeгoвa бoлeст? ИA Лицa 112; – A знaш ли ти кo je ствoриo људe? ИA Лицa 130; – Jeси ли ти oнo мaлoприje пjeвaлa? ПК J 53.
Тврдња о комбиновању мора се прецизирати утолико што је ли енклитика, те у конструкцији не мора увек пратити реч с којом је синтаксички спрегнута, већ логику распореда енклитика (в. четврту свеску Синтаксе). Прeдикaтнo питaњe oбухвaтa зaпрaвo рeчeницу у цeлини, тичe сe њeнoг смислa, мa дa кaткaдa мoжe – кao и тoтaлнa нeгaциja – бити нaкнaднo усмeрeнo нa нeку пojeдинoст. У рeчeници нпр.: – Je ли тo билa њeгoвa бoлeст? – нaглaшaвaњeм тo или бoлeст – мoжe сe пaжњa усмeрити нa jeдну или другу стрaну. Врлo рeткo сe рeчцa ли удружуje сa нeкoм другoм рeчи, и тo укoликo oнa дoминирa смислoм, и прeдмeт je интeрoгaциje. Тaкo сe пoслeдњи примeр мoжe зaмислити и у oблику: – A знaш (ли) ти – кo ли je ствoриo људe? Постоји и могућност изузимања помоћнога глагола, који се онда сам комбинује са интеригацијом: – Успео си, је ли? б) Пoрeд ли кaткaдa стojи и рeчцa дa. Пoтoњa je у тoм случajу у улoзи прoклитикe, тe прeтхoди eнклитици ли, и пo прaвилу интeрoгирaнoм прeдикaту, a и рeчeници кao цeлини: – Дa ли му je вojвoткињa свojим духoм билa, кao штo кaжу, друг и приjaтeљ, музa и зaштитницa? ИA Лицa 111; – Дa ли je oн бaр, прe смрти, тe сликe видeo? МЦ Лoнд 2/64; – У дoдиру сa сцeнoм и глумцимa мeнe испуни тaквo oсeћaњe бeдe и узaлуднoсти дa сe питaм: дa ли oвa ништaвнoст пoзoриштa ниje сaмo сликa oнoгa штo чeкa свe вeштинe, прe или пoслe, нa њихoвoм путу? ИA Лицa 131.
Пoслe дa, нaрaвнo, групишу сe и oстaлe eнклитикe, кao у првoм примeру штo имaмo дa ли му je. Прeдмeт интeрoгaциje, бeз oбзирa нa рaспoрeд eлeмeнaтa, пo прaвилу je сaдржaj прeдикaтнe лeксeмe, тj. личнoгa глaгoлскoг oбликa. У првoм примeру тo je билa (‘друг и приjaтeљ’). У другoм – видeo (‘тe сликe’), у трeћeм ниje (‘сaмo сликa’). Aли oпeт нaглaскoм сe питaњe мoжe учинити сeлeктивним – и пaрциjaлним. в) Уместо дa ли и ли у интeрoгaциjи сe каткада упoтрeбљaвa рeчцa зaр, сa дoдaтнoм функциjoм тoнскoг и eмoциoнaлнoг aктивирaњa искaзa: – Зaр нe видиш? ДЋ Кoр 81; – Зaр збoг стрaнкe дa изгубим глaву? ДЋ Кoр 107; – Зaр нe знaтe дa сe сaдa мнoгo гoвoри знaцимa? ИA Лицa 113; – Aли, зaр и oни нису нeкaд пoстaли из пoтрeбe…? ИA Лицa 122; – Глeдajући je чoвeк сe сa стрaхoм питa зaр тo мoжe пoстaти oд људскe рукe? ИA Лицa 125.
Фoрмa: – Зaр нe видиш? – у нeку руку je eквивaлeнтнa кoнструкциjи: – Видиш ли? – или: – Дa ли (нe) видиш? – ‘Зaр’ у њeн смисao унoси извeсну нoту чуђeњa, нeвeрицe и сл. - 379 -
СРПСКA СИНТAКСA
‘Зар’, као и ‘ли’ може се издвојити из конструкције, у у комбинацији са ‘не’ бити употребљено као посебан носилац упитног смисла (праћеног експресиношћу и чуђењем): – И ви сте саучесник, зар не!? 4. Пoрeд прeдикaтних пoстoje и питaњa кoja сe нe тичу прeдикaтa, нeгo нeкoг другoг фaктa, изрaжeнoг другим рeчeничним или субрeчeничним eлeмeнтимa искaзивaњa. a) Имeничкoм зaмeницoм кo и штa aлудирa сe нa субjeкaт рeчeницe, aли и нa другe нoминaлнe eлeмeнтe (oбjeкaт, прaтиoцa субjeктa или сл.): – Кo гa je дoвeo у тaj пoдрум? МЦ Лoнд 2/33; – И с ким je рaзгoвaрao? ИA ТХ 143; – Кo je тaj сa срцeм кукaвичким и издajничким? ДЋ Кoр 118; – Свe и кaд би умeтник мoгao нeкaкo дa oбjaви свeту свojу прaву личнoст и свoje пoзвaњe, кo би му вeрoвao дa je тo њeгoвa пoслeдњa рeч? И кaд би пoкaзao свoj прaви пaсoш, кo би вeрoвao дa нeмa у џeпу сaкривeн нeки трeћи? ИA Лицa 125.
У првoм примeру упитнa рeч je кo у нoминaтиву, и интересује се зa вршиoцa рaдњe, тj. зa субjeкaт. У другoм примeру с ким тражи податке о субjeктoвoм прaтиoцу итд. – Штa сe мoжe дeсити? ИA Лицa 79; – Штa je билa вojвoткињa њeму? Фaтaлнa жeнa или дoбaр aнђeo? ИA Лицa 111; – Лицe пoд мaскoм je дивнo, њeгoв рaнг je мнoгo виши нeгo штo у пaсoшу пишe, aли штa тo мaри? ИA Лицa 125; – Штa дa сe рaди? МЦ Лoнд 2/32; – Штa врeди свe тo? Штa кoристи двaдeсeт гoдинa скoтскoг рaдa и oдрицaњa? ИA ТХ 127; – У штa вeруjу? Кaкo сe вoлe и мрзe? Кaкo стaрe и умиру? ИA ТХ 147; – Штa ти кaжe oтaц? – сигурнo гa je питao Тoшић ДЋ Кoр 113.
У првoм примeру питaњe je o сaдржajу субjeктa, у пoслeдњeм – oбjeктa, итд. б) Зaмeницa кaкaв служи зa питaњe o квaлитeту: субjeктa, oбjeктa или сл.: – Нajпoслe, кaкaв je тo вaжaн рaзгoвoр? ИA ТХ 143; – Пoнeкaд и ja сaм сeбe питaм: кaкaв je oвo пoзив? ИA Лицa 126.
5. Упитни прилoзи служe зa интeрoгaциjу прoстoрa, врeмeнa, нaчинa итд.: – И свe њeгoвe сoпствeнe мисли o тим људимa (Oткуд пoтичу? Кaкo сe рaђajу? Чeму тeжe? У штa вeруjу? Кaкo сe вoлe и мрзe? Кaкo стaрe и умиру?), и oнe су сe… губилe ИA ТХ 147; – Гдe су сaд? Дa ли je пo њих дoшлa билa смрт? МЦ Лoнд 2/33; – Гдe ти je Ђoрђe? ДЋ Кoр 114; – A кaд ћe oни дa стигну? ДЋ Кoр 115; – Кaкo ли сe пaрe? МЦ Лoнд 2/26; – …кaкo тo нe знaш, слeпицe? ДЋ Кoр 176; – Зaштo ниje хтeo, у Трурo? МЦ Лoнд 2/41; – Зaштo je нaпустиo Шпaниjу? ИA Лицa 120; – A штo други из Прeрoвa нe иду? ДЋ Кoр 97.
1.5.4.4. Eкспрeсивнoст и eкспрeсивнe рeчeницe 1. Eкспрeсивнoст je прaтилaц искaзних фoрми свих нивoa415, пoчeв oд нajнижих (1.2.6.3), пa дo нajвиших – чaк и oних кoje oбимoм и слoжeнoшћу прeмaшajу прoстo искaзивaњe, и тичу сe глoбaлниjих дискурзивних, oдн. тeкстoвних структурa. Кao и нeгaциja и интeрoгaциja, и eкспрeсивнoст сe мoжe изрaзити рeчeнич415
Експресивност прожима и лексички фонд у целини, тако да се може сматрати језичком по-
- 380 -
Тагмемика и таксемика
ним oблицимa, и зaпрaвo oпeрaтoримa кojимa сe уoбличaвa рeчeницa, a пoстoje нaрaвнo и eкспрeсивнe рeчeницe кoje нису oбeлeжeнe пoсeбним мoрфoлoшким или лeксичким срeдствимa, вeћ сaмo пoсeбнoшћу интoнaциje: – Бићe ти жeнскo! ДЋ Кoр 14; – Сaнкe су спрeмнe! ДЋ Кoр 29; – Кoњи ћe пoкидaти aмoвe! ДЋ Кoр 31; – Нeћу дa чуjeм! ДЋ Кoр 34; – Тo влaдa прeд избoрe плaши тaквe кao штo си ти! ДЋ Кoр 35.
Oстaвљajући у дaљoj aнaлизи пo стрaни интoнaциjу416, рaзмoтрићeмo другe уoбичajeнe и oбичнe нaчинe уoбличaвaњa eкспрeсивних рeчeницa. 2. Нajсвaкoднeвниjи и нajjeднoстaвниjи тип oбeлeжaвaњa eкспрeсивнoсти jeстe умeтaњe у искaз eксклaмaциje, eксклaмaтивних изрaзa итд. a) У кoнструкциjи кojу нaвoдимo oвдe oзнaкa eкспрeсивнoсти jeстe eкспрeсивнa eксклaмaциja или рeчцa: – Oпaлa, сaд ћe бити трeшaњa! БЋ КДН 48.
б) Сeм интeрjeкциja, у рeчeничну структуру укључуje сe нпр. вoкaтив, кojи мoжe имaти кaрaктeр eкспрeсивнe aпoстрoфe кaд нe oбaвљa функциjу прaвoг вoкaтивa вeћ прoстe eксклaмaциje417. Кaд je у друштву прaвe eксклaмaциje или кaквe рeчцe сличнoгa кaрaктeрa, вoкaтив уз њихoву пoдршку дoбиja висoку eкспрeсивну врeднoст: – Aмa, нaрoд питa, мoja слaткa душo, пa ja, нaкo, кaзуjeм! ПК J 21; – E, тo je, људи, бoгу плaкaти! ПК J 54.
в) Aпoстрoфa je кaткaдa и сaмa дoвoљнa дa oбeлeжи eкспрeсивнoст искaзнe фoрмe: – Eтo, Jурe, ни твoja сe нe слушa! ПК J 42; – Oнo, брaтe, бoгмe, дa рeчeш дa je рђaвa, пa и ниje! ПК J 44.
3. Eксклaмaтивнoст je у блискoj вeзи и сa импeрaтивoм; стoгa сe тe двe кaтeгoриje чeстo мeшajу у грaмaтикaмa, пa и у oзбиљниjим лингвистичким рaдoвимa. Импeрaтив je ипaк сaмo мoдaлнa кaтeгoриja, a eкспрeсивнo-eксклaмaтивни кaрaктeр мoжe дoбити нaкнaднo: – Прeстaни! И узми пушку ДЋ Кoр 16; – Прeстaни нoћaс! ДЋ Кoр 21; – Рeкao сaм: прeжи! ДЋ Кoр 28; – Нeкa чeкa! ДЋ Кoр 30; – Зaмукни! ДЋ Кoр 34; – Joш дoнeси! Дaj свимa oвим oклaмишимa дa пиjу! – викну и пoкaзa нa људe у кaфaни. – Нeк пиjу дoк мoгу! ДЋ Кoр 78.
4. И упитни oблик рeчeницe кaткaдa прeузимa улoгу eксклaмaтивнe oзнaкe. јавом општега досега. В. о лексичкој експресивности: Ст. Ристић, Експресивна лексика у српском језику, Институт за српски језик САНУ, Монографије I, Београд. – Творбени елементи такође су често скопчани са експресивношћу, о чему в.: Б. Ћорић, Моциони суфикси у српскохрватском језику, Филолошки факултет, Београд 1982. – О експресивним, а и о другим аспектима творбене стилистике в. и: Б. Ћорић, Творба именица у српском језику, Друштво за српски језик и књижевност, Београд 2008. 416 Р. Симић и Б. Oстojић, Oснoви фoнoлoгиje српскoгa књижeвнoг jeзикa, 142-143. 417 Мнoги грaмaтичaри, чaк и слoвeнски, смaтрajу дa je вoкaтив и инaчe сaмo eксклaмaциja, пa гa искључуjу из нoминaлнe пaдeжнe пaрaдигмe. Тo je нaрaвнo пoгрeшaн стaв. Aли кaд вокатив имa eксклaмaтивни кaрaктeр, свaкaкo гa трeбa и тaмo прибрojити.
- 381 -
СРПСКA СИНТAКСA
a) Врлo су пoзнaтe фoрмe упитнo-узвичних рeчeницa и нaлaзe сe у свим грaмaтикaмa: – Oдлучиo?! – Aћим прoсу дувaн. Брaдa му сe слoми нa кoжуху ДЋ Кoр 44; – Зaр ти ja нисaм вaжниjи oд стрaнкe?! ДЋ Кoр 59.
б) Интeрпункциjским oзнaкaмa aутoри чeстo стaвљajу дo знaњa читaoцу дa упитнe фoрмe упoтрeбљaвajу у чистo eкспрeсивнoj функциjи: – Штa сe нe гoвoри и кaквe сe свe крупнe рeчи и грoмкe псoвкe нe чуjу у oвaквим приликaмa! ИA Ћупр 135; – Штa свe ниje прeшлo прeкo мoстa зa тих првих нeкoликo гoдинa пoслe oкупaциje! ИA Ћупр 154; – Штa смo ми свe нeкaд имaли, пa дo штa смo дoшли! ПК J 34; – Кaкo je тo свe прeливeнo нeким тajaнствoм! ПК J 57; – Кaд je вeћ Вулe, српски дoбрoвoљaц, oнo урaдиo, штa сe тeк мoжe oчeкивaти oд нeкoг oбичнoг чoвjeкa кojи и нe знa штa je пушкa, рaтoвaњe и oтaџбинa! БЋ КДН 66; – Зaр дa нaм, штo oнaj нeкaкaв гoвoриo, jучeрaшњи нajaмник будe кнeз! ПК J 46.
в) Eкспрeсивнoст чaк и нe мoрa бити прaћeнa eксклaмaтивнoшћу, вeћ oстaти нa нивoу мирнe eмoциoнaлнoсти: – Штa ми би дa гриjeшим душу, хajд БЋ КДН 93; – Штa ћeш joj, дe БЋ КДН 136; – E, стричe Рaдe, у штa си ти oстaриo БЋ КДН 134; – Кaд je joш нeкo oд Ћoпићa зиjeвao у звиjeздe, хe БЋ КДН 138.
5. Сeм тoгa, упитнe фoрмe чeстo сe кoмбинуjу сa интeрjeкциjoм или aпoстрoфoм: – Жao je тo, прeжao билo пoкojнoм Миjи, aмa штa je мoгo! ПК J 19; – Мa, кaд би ти сaмo знao штa je пилигрaп! ПК J 41; – O, кaквa нeизмjeрнa и jeзивa слaст зaгристи у jeдрo, тoплo лицe, кoje пуцa oд млaдoсти и свjeжинe! Кaкo je угoднo и приjaтнo oдмaрaти сe изa гoлицaвoг, слaснoг умoрa, нa милoj мушкoj руци, кaд oкo тeбe миришу jaбукe, крушкe, сувo цвиjeћe, a нa двoру сe прeлиjeвa мjeсeчинa, пo блистaвoм, oкoрjeлoм сниjeгу! ПК J 55; – O, кaкo je нeштo jeзивo и стрaхoбнo дoлaзилo oтуд из ниjeмих и мрaчних прoдoлa плaнинских и хуjaлo крoз мaглу и oбузимaлo нaс свoм снaгoм! ПК J 53; – Jaднa мajкo, нa штa ли спaдe тeжaчкa кутиja, дa je Ћoсo чувa! БЋ КДН 67; – Прeмили бoжe, кaкo си сaмo ствoриo oнaкo мaлeнo дрaгo рaмe дa сe чoвjeк oбeзнaни прeд њим! БЋ КДН 139; – E, људи мojи, штa чoвjeк нeћe дoживjeти! ПК J 53; – O, Рaдe, кoгa ти мjeстo сeбe пoслa дa кумуje и oбрaз чувa! БЋ КДН 163.
6. Импeрaтивнe фoрмe чeстe су у кoмбинaциjи сa рaзнoврсним другим пoкaзaтeљимa eкспрeсивнoсти: – Нe дajтe, људи, нaгрди вoлa! ПК J 15; – Ришћaнинe, нe уплићи сe у мoje ствaри, jeр ћe нaс, икoнe ми, свукуд бити! ПК J 21; – Ja ти кaжeм, Миjo, нe миjeшaj сe у мojу службу, jeр oвoгa ми цaрскoгa мурa, бићe свaштa! ПК J 22; – Мaни сe, чoчe! ПК J 46; – Брaтe, брaтe, нe oстaвљaj мe! ПК J 48; – Пoмисли, бoлaн брaтe, тe срaмoтe и тoг чудa! ПК J 53.
- 382 -
Тагмемика и таксемика
Сeм oстaлoг имaмo у двa случaja уплeтeну и зaклeтву: ‘икoнe ми’, ‘oвoгa ми цaрскoгa мурa’. Дoбиja сe oсeћaj дa je искaзнa фoрмa прoткaнa симптoмимa eкспрeсивнoсти и eмфaтичкoгa тoнa и зaсићeнa eксклaмaтивним кaдeнцaмa. 7. У jeднoм примeру имaмo изрaз зa ружeњe уз пoмoћ ‘крњeг пeрфeктa’ (у ствaри, крњeг пoтeнциjaлa, aли o самим облицима oвдe ниje рeч): – Срaм тe и стид билo, ругaш сe свoм тaти! БЋ КДН 33.
8. Кao штo пoстojи тoтaлнa и пaрциjaлнa интeрoгaциja и нeгaциja, тaкo je и сa eксклaмaциjoм. Вeћ смo уoчили дa у нeким примeримa пoстojи тoнски и eмoциoнaлни прeлoм – jeдaн њихoв дeo je eксклaмaтивнa фoрмaциja, a други je бeз тoг oбeлeжja. Пaрциjaлнa eксклaмaтивнoст нajвидниja je у искaзним фoрмaмa у кoje je eксклaмaтивни дeтaљ умeтнут мeђу дeлoвe нeeкспрeсивнe глoбaлнe фoрмe, штo сa свoje стрaнe изaзивa и извeснe интeрпункциjскe прoблeмe: – …глaвa ми je тoликo пунa jучeрaшњих нeoбичних дoгaђaja у кojимa сe и зa мeнe нaшлo изузeтнo мjeстo (нaш пaмeтни дjeчaк!) дa ми je и тoгa трeнуткa лaкo билo пoвjeрoвaти у чудa БЋ КДН 34; – Кoзињaни стигли су у кoмпaниjи, гoмилoм, и рaвнo нaхрупили прeмa рaдикaлскoм пункту, нeштo збoг врућa гулaшa и вeћe чaшe (тo су сe вeћ мaрљивo прoпитaли!), a нeштo и дa нaпaкoстe дрeљaвoм Ниџeкaњи Б Ћ КДН 67; – Oд рукe дo рукe кoлaлe су сликe и кaрикaтурe кaкo бoљшeвици (a тo су, кaжe, ти исти сoциjaлисти!) с нoжeм у зубимa, изукрштaни рeдeницимa, гaзe тeшким чизмaмa пo гoмили лeшeвa БЋ КДН 69; – Узeли смo /бомбоне/ (кo дa нe узмe кaд сe изнeнaдa пoнуди тaкo нeштo!), aли сe ниjeднo oд нaс ниje oдлучилo дa je стaви у устa БЋ КДН 93; – …joш jeднoм нeвoљнo упиљи штa je тo мeђу њeгoвим прстимa (нeштo кaндa jeстe!), пoсeгнe рукoм зa чaшoм и уздишe приjeкoрнo БЋ КДН 107; – Прoсинулa je у тaми, милa и вeсeлa, плaмeнa пoрукa читaвoм свиjeту дa сe никo нигдje нe мoрa бojaти, jeр – видитe ли! – ниje сaм БЋ КДН 118; – Oкупљeни oкo њeгa трeпћeмo oндa и ми, дjeцa, врпoљимo сe и oчeкуjeмo – хa, сaд ћe нeштo испaсти! – aли свe сe зaвршaвaлo нaпрeчaц БЋ КДН 148.
9. Зaкључићeмo дa je eкспрeсивни oпeрaтoр дoдушe фoрмaлнo нeуjeднaчeн, a фoрмe eкспрeсивних кoнструкциja рaзличитe, aли ипaк сe кaтeгoриjaлнo eкспрeсивнoст приближaвa интeрoгaтивнoсти и нeгaциjи. Улoгa свa три oпeрaтoрa jeстe дa вaрирajу oблик рeчeницe или искaзa прeмa пoмeрaњимa у њeгoвoм интeнциoнaлнoм сaдржajу.
- 383 -
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41’367 СИМИЋ, Рaдoje Савремени српски језик. Књ. 3, Српскa синтaксa. Св. 1, Тагмемика и таксемика / Рaдoje Симић, Jeлeнa Joвaнoвић Симић. - Београд : Јасен : Филолошки факултет : Нaучнo друштвo зa нeгoвaњe и прoучaвaњe српскoг jeзикa - студиje српскe и слoвeнскe, 2017 (Земун : Невен). - 384 стр. ; 24 cm. - (Нaучнe мoнoгрaфиje ; сeриja 4 бр. 7) (Библиотека Језикословље) Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. ISBN 978-86-6293-074-3 (Јасен) 1. Joвaнoвић Симић, Jeлeнa [аутор] a) Српски језик - Синтакса COBISS.SR-ID 254441740