Jovаn Atаnаcković - SRPSKE SUDBINE (SEĆANJA) by IK Jasen

Ј о ва н А та н а ц к о в и ћ СРПСКЕ СУДБИНЕ Сећања

Ј о в а н А та н а ц к о в и ћ

СР ПС КЕ СУД Б И Н Е Сећања

Београд 2014

Садржај Предговор �� Први светски рат �� Правна држава �� Финансијска унија �� Талац �� Ратна штета �� Корушка �� Кум Словенац �� Летовање са „Соколима“ �� Наша тетка Деса �� Унапређење �� Мој теча Анте �� Полаженик (Полажајник) �� Друга мушка гимназија �� Изегао смрт �� „Пресељење“ �� Ћео �� Пакети љуави �� Бења �� Др Јан Фохлер �� Захвалност �� Ускрс I �� Ускрс II �� XXII Српске поделе 1 �� XXIII Партизан �� XXIV Несуђена вршида ��

I II III IV V VI VIII VIII IX X XI XII XIII XIV XV XVI XVII XVIII XIX XX XXI

7 9 15 17 19 20 21 22 23 25 31 32 34 37 42 43 45 46 48 49 51 53 54 56 57 58

Ј о в а н А та н а ц к о в и ћ XXV Сремски фронт �� 61 XXVI Ослоођење Љуљане �� 62 XXVII Студирање на Архитектонском факултету у Београду одмах по завршетку Другог светског рата �� 63 XXVIII Америчка читаоница �� 68 XXIX „Правда“ �� 70 XXX Прослава �� 71 XXXI Сељаци �� 72 XXXII Исповест �� 73 XXXIII Братство – јединство �� 75 XXXIV Словенци могу... �� 77 XXXV Туга за отаџином �� 78 XXXVI Дипломатија �� 79 XXXVII Пут у Француску �� 82 XXXVIII Православна литургија �� 86 XXXIX Чојство �� 87 XL Српски сељак �� 88 XLI Срин у Хрватској �� 90 XLII Икона �� 92 XLIII Дефанзивно вођење рата �� 94 XLIV Страдање Крајине �� 96 XLV Свиње �� 98 XLVI Гостопримство �� 99 XLVII Директна демократија ��102 XLVIII Српске поделе 2 ��104 XLIX Сри протестанти ��106 L Сререница ��108 Подаци о писцу �� 111

Предовор

Све ове приче су истините. Њих је писао живот и судина српског народа кроз време од скоро сто година. Моја намера је ила да се сачувају од заорава а и да послуже, ако уде среће, да се ове несреће више не понове, а лепе успомене да нас веселе.

Јован Атанацковић, 2014. године

I Први светски рат

ој деда, Јован Атанацковић, са породицом је пре Првог светског рата живео у Земуну, у aустроугарској царевини. Био је гостионичар и виђена личност.

Фотографија из 1898. године: Венчање мога деде Јована Атанацковића у Земуну

Ј о в а н А та н а ц к о в и ћ

Фотографија из 1907: Деца породице Атанацковић у Земуну

С р п с к е с уди н е: сећањ а

Почео је рат. После поеде у ици на Церу, Сри су, по моли руске војне команде, прешли у Срем 24. августа 1914. године и заузели све до Нове Пазове. Српску војску мој деда је дочекао са српском заставом. Међутим, Сри су се морали повући у Срију и мој деда је са 17-годишњим сином Ђорђем преегао у Београд. За преостали део породице у Земуну настали су тешки дани. Фолксдојчери из Франстала терорисали су Сре. Моја тетка је

Браћа моје аке Ђока и Шандор, у аустроугарској војсци

Ј о в а н А та н а ц к о в и ћ

ила тада дете и причала је да су гледали кроз рупу на огради како су уијали неке Сре на улици. Група Немаца у цивилу дошла је у нашу кућу и повела моју аку са соом. Срећом, на улици су се срели са акиним ратом Ђоком, који је ио у аустријској војсци и наоружан. Пита он тог Немца, вођу групе: „Зашто водите моју сестру?“ „Хоћемо да је оесимо, јер је њен муж Јоца мене изацио из гостионице кад сам попио мало више.“ Ђока рече: „Одмах пусти моју сестру, јер ћеш имати посла са мном.“ Тако се моја ака спасла. Али није трајало дуго и дошла је нареда да се сви Сри интернирају са границе. Дали су један сат времена да се понесе само што се у рукама може носити. Све остало морали су оставити у кући. Живели су тако у интернацији у Бачкој Паланци све време рата и врло оскудно. Мој отац Стеван имао је тада 16 година. Био је ухапшен и спроведен у концентрациони логор у Турањ код Карловца у Хрватској. Тамо је ио тучен и малтретиран. Моја ака са ћеркама отишла је тамо да га посети и да му дâ пакет. Нису дозволили. Моја тетка, тада дете, провукла се испод жичане ограде, успела да види рата и преда му пакет, али су је опазили, истукли и пустили. После рата, када су се вратили у Земун, затекли су своју кућу празну, опљачкану. Икона наше крсне славе нађена је ачена у дворишту. Нешто од намештаја, што није однето, су спасли, а делове намештаја су видели кроз прозоре у швапским кућама. У оскудној заоставштини породице пронашао сам школски рад Василија Атанацковића, матуранта, из 1912. године. Он 12

С р п с к е с уди н е: сећањ а

пише о песми Бранка Радичевића „Кад млидијах умрети“. На крају каже: „Бранко је у падању лишћа, у истинитом вјеснику зиме видио смрт природе, а и своју, која се рзо и немилостиво прилижавала.“ Мој стриц Васа, изгледа, није ни слутио да ће и он ускоро погинути као аустријски војник на италијанском фронту. У нашој породици погинуло је у том рату шест мушких глава. Карл Краус (1874–1936), Аустријанац, ио је новинар и писац. У драми „Последњи дани човечанства“ приказао је стварност, руталност и катастрофу европске културе: Први светски рат. Део о Срији: ратни извештач, Аустријанка Шалек, говори 1915. године из заузетог Београда: „Мене занима као и увек људски моменат. Ово треа да је култура? Ове куће могу да се пореде са последњим кућама у Аустрији, оне су зато заслужиле омардовање. Мизерија ових градова је тако велика да није вредна фотографија. Оно што ме увек чуди је да улице ових градова чак нису ни поплочане. То и могло да оправда одлуку да се сравне са земљом. Чак ни Конак (српски двор) не представља ништа. Оно што смо ми узели за успомену није вредно помена. Какав је то краљ који има тако јефтин порцелан? Постоји нека судинска правда, која изједначује. Ова мисао прати ме кроз цео Београд. Кад и се само сазнало да ли су ове куће оног који је измислио национални фанатизам? Дошла сам до уеђења да у оваквом граду нема индивидуалности.“ Неколико Српкиња долазе њој у сусрет осмехујући се. Једна од њих помилује Аустријанку по оразу и поново се све смеју, гласно и радосно. Новинарка Шалек за сее говори: „Овај смех, 13

Ј о в а н А та н а ц к о в и ћ

чији узрок не могу да испитам, нервира ме јер је у домену људских осећања данас све могуће, чак и овај смех за који разорени Београд нема оправдања.“ Једна Српкиња са осмехом нуди новинарки теглу слатка. Шалек: „Загонетка која ме раздражује.“ Тумач, пошто је разговарао са женама, каже: ,,Оне кажу да треа издржати само неколико страшних дана. Освајање њиховог града сматрају за интермецо. Оне знају да ћемо ми поново отићи и зато се злурадо смеју.“ Шалек: ,,То не може ити једини разлог. Питајте је шта она осећа и зашто ми је дала слатко.“ Тумач: ,,Она каже да ништа не може да укине српску гостољуивост.“ Шалек: „Али зашто аш слатко?“ Тумач: ,,Она каже како оне хоће да покажу да су жене, а слатко је женски посао.“ Шалек узима слатко и каже : „Ове жене не желим поново да видим, не желим да доживим њихово страховито разочарење, јер нешто још горе него што су срушене куће или разрушене улице, горе него што је отерана војска и освајање града – тек предстоји Срима. Грозећи се, одлазим, а тај смех одјекује још дуго у мени.“ О својој драми Карл Краус пише: „И најневероватнији догађаји који су овде приказани стварно су се догодили. Најневероватнији разговори који су овде вођени дословце су изговорени.“ Он је у драми приказао сву гордост, ниподаштавање и презир Аустријанаца према Срима, али и хришћански одговор српских жена. 14