СРПСКИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ ДАНАС - Милан СТАКИЋ

Милан Стакић СРПСКИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ ДАНАС

Милан Стакић

СРПСКИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ ДАНАС

Београд 2020

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милан Стакић СРПСКИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ ДАНАС Рецензенти проф. др Радмило Маројевић проф. др Весна Ломпар Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Припрема за штампу Александар Костић

Мојој Љиљи за стрпљење, трпљење и несебичну подршку

САДРЖАЈ

РЕЧ АУТОРА.........................................................................................11 I - СРПСКА КОНЈУГАЦИЈА – УКРАТКО......................................13 II - ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ..............................................................43 О ГРАЂЕЊУ ИМПЕРАТИВА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ................. 43 ГЛАГОЛСКЕ ОСНОВЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ............................ 50 ГЛАГОЛСКИ ВИД И ГЛАГОЛСКЕ ОСНОВЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ........................................................................ 60 ВИДСКИ ЛИКОВИ ГЛАГОЛА НА ЋИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ........................................................................ 69 А. Имперфективни примарни глаголи:...................................72 Б. Перфективни примарни глаголи:.........................................80 ИТЕРАТИЗАЦИЈА ГЛАГОЛА -И- ВРСТЕ.................................... 86 О ГЛАГОЛИМА СА ПРЕЗЕНТСКОМ ОСНОВОМ НА -А-... 103 ПРЕЗЕНТ И ИМПЕРАТИВ У НАШОЈ НАУЦИ И ШКОЛСКОЈ ПРАКСИ.................................................................. 119 ОБЛИЦИ ПРЕЗЕНТА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ............................ 129 Основе на -е-..............................................................................130 Основе на -не-............................................................................138 Основе на -је / ’е-.......................................................................142 Основе на -и-..............................................................................145 Основе на -а-..............................................................................147 ИНФИНИТИВ И АОРИСТ У МОРФОЛОШКОМ СИСТЕМУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА..................................................... 148 О инфинитиву..........................................................................148 О аористу..................................................................................150 СТРУКТУРА НАСТАВАКА ИНФИНИТИВА И АОРИСТА (Развитак и савремено стање у српском језику)........................ 157 7

СТРУКТУРА И РАЗВИТАК ИМПЕРФЕКТА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ...................................................................... 175 ГРАЂЕЊЕ ИМПРФЕКТА У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ....................................... 220 МОРФОЛОШКА СТРУКТУРА ТРПНОГ ГЛАГОЛСКОГ ПРИДЕВА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ................................................. 240 ФУНКЦИЈЕ И ЗНАЧЕЊА ТРПНОГ ГЛАГОЛСКОГ ПРИДЕВА............................................................... 261 ПОРЕКЛО И МОРФОЛОШКА СТРУКТУРА ГЛАГОЛСКИХ ПРИЛОГА.............................................................. 289 ОБЛИЦИ ФУТУРА I У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ.......................................................................... 312 О ТАКОЗВАНИМ НЕПРАВИЛНИМ ГЛАГОЛИМА............... 330 I врста........................................................................................334 II врста.......................................................................................342 III врста.....................................................................................345 IV врста.....................................................................................349 V врста.......................................................................................350 VI врста.....................................................................................351 VII врста....................................................................................353 ДУБЛЕТНИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ ОД ПРЕЗЕНТСКЕ ОСНОВЕ.......................................................... 356 МОРФОЛОШКИ ДУБЛЕТИ ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА ОД ИНФИНИТИВНЕ ОСНОВЕ................................ 376 Инфинитив...............................................................................377 Аорист........................................................................................388 Имперфекат..............................................................................393 Трпни глаголски придев............................................................395 Радни глаголски придев и глаголски прилог прошли............398 НОВИ ПОГЛЕДИ НА МОРФОЛОГИЈУ ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА................................................................. 400 Инфинитив...............................................................................402 Презент......................................................................................402 Императив................................................................................405 Аорист........................................................................................407 Имперфекат..............................................................................409 8

Трпни глаголски придев............................................................411 Глаголски прилог садашњи.......................................................416 III - УМЕСТО ЗАКЉУЧКА.............................................................419 СРПСКИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ ПОД ЛУПОМ..................... 419 Глаголски облици од презентске основе................................420 Презент......................................................................................420 Императив................................................................................421 Глаголски прилог садашњи.......................................................423 Глаголски облици од инфинитивне основе...........................424 Инфинитив...............................................................................425 Аорист........................................................................................426 Имперфекат..............................................................................427 Трпни глаголски придев............................................................428 Закључне напомене...................................................................430 КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА........................................................433

ИНДЕКС ПОЈМОВА.........................................................................439 ИНДЕКС ИМЕНА..............................................................................452 РЕЧ О АУТОРУ (БИОГРАФИЈА)...................................................453

9

РЕЧ АУТОРА У овој књизи су скупљени сви ауторови релевантни радови из области конјугације, којом се бавио последњих двадесетак година. Радови су настали на основу ексцерпиране грађе савременог српског књижевног језика. Циљ је био да се свака тврдња илуструје и потврди одговарајућим примерима. Често је, углавном при крају рада, навођена комплетна грађа, у нади да ће, можда, некад неком бити од користи. Радови су, углавном, последица делимичне или потпуне несагласности са досадашњим учењима о појединим питањима. Ово подразумева да је у сваком раду дата историја питања, да су наведени ставови и учења оних који су о одређеним питањима расправљали раније. Аутор се трудио да о свим својим претходницима – поготову онима са којима је у мањој или већој несагласности – пише уз пуно уважавање, цитирајући, најчешће, њихове ставове, а потом образлажући своје и показујући у чему је мимоилажење. Уз то аутор посебно инсистира на проверљивости, нпр.: сви прости глаголски облици, ако су правилно објашњени, морају бити начињени по моделу глаголска основа + наставак = глаголски облик. На дијахронију се аутор позивао само ако је од користи да потврди или демантује одређене ставове. Будући да се бавио само оним глаголским облицима о којима је имао шта ново и друкчије да каже, зарад целине, аутор је додао I део (Српска конјугација – укратко), у којем је већ дао своје учење о појединим глаголским облицима, а сви који би желели шире образложење упућују са на II део (у којем су дати чланци и расправе о појединим питањима). На крају, у закључном III делу дат је синтетички рад, заправо незнатно измењено и прилагођено предавање које је аутор одржао на традиционалном 60. републичком зимском семинару за наставнике и професоре српског језика и књижевности, у Београду 1. фебруара 2019. године.

11

Српски глаголски облици данас

Коме је намењена ова књига? – Ђацима и студентима, пре свега, а потом и наставницима, професорима, асистентима, млађим научним сарадницима и свима другима који би пожелели да обнове и провере оно што су (на)учили о морфолошкој структури глаголских облика у српском књижевном језику. Милан Стакић

12

I СРПСКА КОНЈУГАЦИЈА – УКРАТКО Конјугација је промена глагола по лицима, броју, времену или начину (сви глаголи), стању (само прелазни глаголи) и роду (само код радног и трпног глаголског придева и сложених глаголских облика у чији састав улазе дати глаголски придеви). Глаголи су променљиве речи које значе радњу (пливати, брати, родити, скочити), стање (боловати, венути, падати) или збивање (грмети, севати, мрзнути). Граматичке категорије глагола – Поред поменутих: л и ц е (1. лице – лице које говори /радим, рекох, дошао сам и сл./; 2. лице – лице којем се говори /радиш, рече, дошао си и сл./ и 3. лице – лице које не учествује у говору /ради, рече, дошао је и сл./), б р о ј (једнина /пишем/ и множина /пишемо/), в р е м е (морфолошко обележавање времена глаголске радње, стања или збивања према времену говорења о њима /носим – у време говорења, садашње време; носио сам пре времена говорења, прошло време; носићу – после времена говорења, будуће време/), н а ч и н (морфолошко обележавање става говорника према нереализованој радњи: императив /ради, реци/; потенцијал /радио бих, рекао бих/ –постоје још и категорије: г л а г о л с к и в и д (класификациона категорија која означава глаголе по трајању радње, стања или збивања и дели их на две основне групе – несвршени или имперфективни глаголи, који могу бити трајни или дуративни /радити, читати, венути, грмети и сл./ и учестали или итеративни /извиривати, поскакивати, упознавати и сл./ и свршени или перфективни, који могу бити тренутно-свршени / намигнути, лећи, срести и сл./, почетно-свршени /полетети, засвирати, потрчати и сл./ и завршно-свршени /дозвати, извући, прочитати и сл./; г л а г о л с к и р о д – такође класификациона категорија кoја разликује глаголе по томе да ли имају као допуну прави објекат (у акузативу без предлога) или не: они први су прелазни (допуњују се правим објектом, који не мора бити изречен, може се и подразумевати, и једино од њих се прави трпни глаголски придев, што неки граматичари такође узимају за критеријум поделе /каза13

Српски глаголски облици данас

ти [истину], волети [поезију], платити [рачун] и сл./), они други су непрелазни (не могу као допуну имати акузатив без предлога и не могу имати облик трпног глаголског придева /седети, лећи, ићи, боловати, умирати и сл./); трећу групу чине повратни (рефлексивни) глаголи – препознају се по томе што у речницима, као лексеме, имају речцу се, а сврставају се у три групе: прави повратни глаголи (у којима речца се има вредност акузатива без предлога повратне заменице сваког лица себе, се /умивати се, обући се, очешљати се и сл./), узајамно-повратни глаголи (код којих се подразумевају макар два вршиоца радње који су уједно, један другом, и објекти /грлити се, рвати се, упознати се, руковати се и сл./) и неправи повратни глаголи (код којих је се само речца и не може бити акузатив без предлога повратне заменице себе, се / белети се, надати се, чудити се, латити се и сл./). Глаголска категорија потврдност/одричност, по нама, више је синтаксичка него морфолошка категорија, као што су и класификационе категорије глаголског вида и глаголског рода више лексичке него морфолошке категорије, будући да су везане за основно, појединачно, значење сваког глагола. Глаголски облици – Зависно од улоге коју имају у реченици, глаголи се јављају у различитим облицима. Можемо их делити по двама критеријумима. Први – да ли се мењају по лицима или не: л и ч н и (финитни) глаголски облици разликују посебне облике за прво, друго и треће лице (презент, аорист, имперфекат, перфекат, плусквамперфекат, футур I, футур II, императив и потенцијал), н е л и ч н и (инфинитни) не мењају се по лицима, тј. немају посебне облике за прво, друго и треће лице (инфинитив, глаголски придев радни, глаголски придев трпни, глаголски прилог садашњи и глаголски прилог прошли). Други критеријум – структура, грађење појединих глаголских облика: п р о с т и који се граде од основе и наставака (презент, аорист, имперфекат, императив, инфинитив, глаголски придев радни, глаголски придев трпни, глаголски прилог садашњи, глаголски прилог прошли), с л о ж е н и који се граде од помоћних глагола (јесам, бити, хтети) у личном облику, најчешће енклитичком, и од неличних (инфинитних) глаголских облика (инфинитива, радног глаголског придева и у облицима пасива трпног глаголског придева). Сви прости глаголски облици граде се само од једне глаголске основе – инфинитивне или презентске – помоћу морфолошких на14

I СРПСКА КОНЈУГАЦИЈА – УКРАТКО

ставака и увек по обрасцу глаголска основа (инфинитивна или презентска) + наставак = глаголски облик. Глаголске основе – Основна карактеристика словенског глаголског система (па и српског, разуме се) је да се сви прости глаголски облици групишу око двеју основа – инфинитивне и презентске, које имају увек исто значење и исти глаголски вид, али се облички увек разликују, никад једна основа не одређује другу и никад се једна не гради од друге. У српском језику од инфинитивне (аористне) основе граде се: инфинитив, аорист, имперфекат, глаголски придев радни, глаголски придев трпни и глаголски прилог прошли; од презентске основе граде се: презент, императив и глаголски прилог садашњи. У савременом српском језику п р е з е н т с к у основу одређујемо (налазимо) када од првог лица множине презента одузмемо наставак -мо или када одузмемо лични наставак у било ком лицу презента, осим у трећем лицу множине у којем можемо добити само окрњену, а не пуну презентску основу (опширније видети у другом делу књиге у раду Глаголске основе у српском језику). И н ф и н и т и в н у основу одређујемо (налазимо, добијамо) на два начина: а) код глагола који у инфинитиву испред наставка -ти имају вокал – одузимањем наставка -ти, б) код глагола који у инфинитиву испред наставка -ти имају сугласник као и код глагола који се у инфинитиву завршавају на ћи – одузимањем наставка -ох у првом лицу једнине аориста (сести: сед-ох → сед-, рећи: рек-ох → рек-). Глаголске врсте – Према граматичким основама од којих се граде поједини глаголски облици, граматичари деле глаголе на глаголске врсте. У српском језику данас је најпознатија и најраспрострањенија подела М. Стевановића (о осталим поделама, пре М. Стевановића, и критеријумима по којима су настале в. опширније у раду О глаголима са презентском основом на -а-). М. Стевановић је спојио две Белићеве врсте, другу и пету, у једну те, уместо Белићевих осам, има седам глаголских врста: I врста – презентска основа на е, инфинитивна на сугласник (трести: тресе-, трес-), II врста – презентска на е, инфинитивна на а (орати: оре-, ора-, писати: пише-, писа-), III врста – презентска на не, инфинитивна на ну (бринути: брине-, брину-), IV А врста – презентска на је, инфинитивна без икаква наставка (чути: чује-, чу-), IV Б врста – презентска на је, инфинитивна на а (ковати: кује-, кова-), V врста – презентска на а и е, инфинитивна на а и е (певати: пева-, пева- и умети: уме-, уме-), VI врста – презентска на и, инфини15

Српски глаголски облици данас

тивна на и и е (носити: носи-, носи- и видети: види-, виде-), VII врста – презентска на и, инфинитивна на а (држати: држи-, држа-). Глаголски облици од презентске основе – Већ је речено, а сад и да поновимо да се од презентске основе у савременом српском језику граде само три глаголска облика: презент, императив и глаголски прилог садашњи. Презент се гради тако што се на презентску основу (која се увек завршава на вокал) додају јединствени наставци у свим лицима, осим у 3. лицу множине, које захтева посебно објашњење: Једнина 1. л. иде-м, чезне-м, чује-м, маже-м, носи-м, пева-м, уме-м / умије-м 2. л. иде-ш, чезне-ш, чује-ш, маже-ш, носи-ш, пева-ш, уме-ш / умије-ш 3. л. иде-ø, чезне-ø, чује-ø, маже-ø, носи-ø, пева-ø, уме-ø / умије-ø Множина 1. л. иде-мо, чезне-мо, чује-мо, маже-мо, носи-мо, пева-мо, уме-мо / умије-мо 2. л. иде-те, чезне-те, чује-те, маже-те, носи-те, пева-те, уме-те / умије-те 3. л. ид-у, чезн-у, чуј-у, маж-у, нос-е, пева-ју, уме-ју / умиј-у. У 3. лицу множине, услед гласовних промена у давној прошлости, имамо окрњену презентску основу, без крајњег вокала (ид-, чезн-, чуј-, маж-, нос-) на коју се додају наставци -у (када се у осталим лицима основа завршава на е) и -е (када се у осталим лицима основа завршава на и), једино код глагола типа певати и умети (пета Стевановићева врста) имамо, у екавском изговору, пуну презентску основу и у овом лицу, на коју се додаје наставак ју (пева-ју, уме-ју), док се у ијекавском изговору код глагола типа умјети на окрњену презентску основу додаје наставак у (умиј-у). Опширније о свему овоме – у раду Презент и императив у нашој науци и школској пракси. Два глагола у српском књижевном језику у 1. л. јд. немају наставак -м, него -у који се додаје на окрњену презентску основу, без крајњег вокала: моћи – могу и хтети – хоћу. Има доста глагола који имају дублетне облике презента, по V и по II Стевановићевој врсти: вагати – вагам и важем, дремати – дремам и дремљем, зидати – зидам и зиђем, њихати – њихам и њишем, шетати – шетам и шећем и сл. (опширније в. у Дублетни глаголски облици од презентске основе).

16

I СРПСКА КОНЈУГАЦИЈА – УКРАТКО

Императив се гради од аломорфа презентске основе (окрњене презентске основе) која се добија кад се у 3. л. мн. презента одузме наставак -у и -е: трес-(у), ор-(у), пиш-(у), бриин-(у), чуј-(у), куј-(у), нос-(е), вид-(е), држ-(е), те од пуне основе глагола пете Стевановићеве врсте који у 3. л. презента имају наставак -ју: пева-ју, вечера-ју, уме-ју, разуме-ју. Када се тако добијена основа завршава на било који сугласник осим ј, наставци су у 2. л. јд. -и, 1. л. мн. -имо, 2. л. мн. -ите. А кад се таква основа завршава на ј (које се иначе јавља у свим лицима презента), имамо два облика императива: а) Ако је испред тога ј дуг вокал, наставци су исти: -и, -имо, -ите (гајити, 3. л. мн. презента гаје – императив: гаји, гајимо, гајите). б) Ако је испред тога ј кратак вокал, наставци су: 2. л. јд. -ø, 1. л. мн. -мо, 2. л. мн. -те, а испред њих се дуљи вокал (ковати, 3. л. мн. презента кују – императив: куј, кујмо, кујте). Код глагола који у 3. л. мн. презента имају пуну презентску основу, наставци су: 2. л. јд. -ј, 1. л. мн. -јмо, 2. л. мн. -јте, а испред њих се дуљи вокал (певати, 3. л. мн. презента певају – императив: певај, певајмо, певајте; разумети, 3. л. мн. презента разумеју – императив: разумеј, разумејмо, разумејте). Имамо, дакле, три типа императива према трима врстама наставака.

I тип – аломорф презентске основе (без крајњег вокала) и наставци -и, -имо, -ите Једнина 2. л. трес-и, ор-и, пиш-и, брин-и, нос-и, вид-и, држ-и, гај-и, буј-и, пај-и, затај-и, препродај-и, Множина 1. л. трес-имо, ор-имо, пиш-имо, брин-имо, нос-имо, вид-имо, држ-имо, гај-имо, буј-имо, пај-имо, затај-имо, препродај-имо, 2. л. трес-ите, ор-ите, пиш-ите, брин-ите, нос-ите, вид-ите, држ-ите, гај-ите, бу-јите, пај-ите, затај-ите, препродај-ите.

II тип – аломорф презентске основе (без крајњег самогласника) и наставци: -ø, -мо, -те Једнина 2. л. чуј-ø, куј-ø, број-ø, дој-ø, 17

Српски глаголски облици данас

Множина 1. л. чуј-мо, куј-мо, број-мо, дој-мо, 2. л. чуј-те, куј-те, број-те, дој-те.

III тип – пуна презентска основа и наставци: -ј, -јмо, -јте Једнина 2. л. пева-ј, чита-ј, вечера-ј, уме-ј, разуме-ј, Множина 1. л. пева-јмо, чита-јмо, вечера-јмо, уме-јмо, разуме-јмо, 2. л. пева-јте, чита-јте, вечера-јте, уме-јте, разуме-јте. Ова три типа императива и три врсте наставака у савременом српском језику потврђује, дакле, објективна анализа датих облика: Аломорф презентске основе (презентска основа без крајњег вокала) + наставци: I тип: трес-и, трес-имо, трес-ите, гај-и, гај-имо, гај-ите и сл.; II тип: чуј-ø, чуј-мо, чуј-те, број-ø, број-мо, број-те и сл.: Пуна презентска основа + наставци: III тип: пева-ј, пева-јмо, пева-јте, разуме-ј, разуме-јмо, разуме-јте. Облици за 1. л. јд. се не употребљавају, а у 3. л. јд. и мн. облици императива изражавају се перифрастичном конструкцијом: речца нека + презент (нека тресе, нека тресу; нека чује, нека чују (опширније в. О грађењу императива у српском језику и Презент и императив у нашој науци и школској пракси). Глаголски прилог садашњи гради се само од несвршених (имперфективних) глагола. Нетачно је да се овај облик гради од пуног облика 3. л. презента на који се додаје наставак -ћи. А нетачно је из два разлога: прво, нико није објаснио постанак наставка -ћи нити га је генетски могуће објаснити; друго, ниједан глаголски облик се не може градити од готовог глаголског облика, него се сви они граде, као што је познато, од презентске или инфинитивне основе (опширније в. Порекло и морфолошка структура глаголских прилога) Глаголски прилог садашњи, нелични глаголски облик, гради се увек од презентске основе имперфективних глагола помоћу наставака -ући и -ећи. Наставак -ећи имају глаголи са презентском основом на -и (мислећи, носећи, радећи и сл.), а наставак -ући имају сви глаголи са -е на крају презентске основе и глаголи са презентском основом на -а (код којих се наставак додаје на пуну презентску 18

I СРПСКА КОНЈУГАЦИЈА – УКРАТКО

основу, те се између основе и наставка јавља хијатско ј – пева-ј-ући), нпр.: машући, тресући, вукући; певајући, копајући, читајући и др.

I тип – аломорф презентске основе (без крајњег вокала) и наставак -ећи VI врста: мисл-ећи, нос-ећи, љуб-ећи; вид-ећи, жел-ећи вол-ећи жедн-ећи, VII врста: звижд-ећи, беж-ећи, држ-ећи, блешт-ећи, вришт-ећи, трч-ећи, II тип – а) аломорф презентске основе (без крајњег вокала) и наставак -ући I врста: трес-ући, вук-ући, плет-ући, бод-ући, пек-ући, муз-ући, стриг-ући, II врста: ор-ући, рв-ући, пиш-ући, маж-ући, бриш-ући, лаж-ући, плач-ући, III врста: брин-ући, тон-ући, тврдн-ући, вен-ући, блен-ући, чезн-ући, гин-ући, IV врста: А – чуј-ући, пиј-ући, криј-ући, Б – веруј-ући, лудуј-ући, купуј-ући, б) пуна презентска основа и наставак -ући V врста: пева-ј-ући, копа-ј-ући, слуша-ј-ући, сме-ј-ући (: смети), уме-ј-ући. Глаголски облици од инфинитивне основе – Сви остали прости глаголски облици граде се од инфинитивне (аористне) основе: инфинитив, аорист, имперфекат, радни глаголски придев, трпни глаголски придев, глаголски прилог прошли. Инфинитив се гради од инфинитивне основе и наставка -ти. У савременом српском језику постоје глаголи (најчешће стари, примарни, наслеђени из прасловенског) који се завршавају на ћи (рећи, лећи, врћи и др.) и на сти (пасти, срести, плести, красти и др.), само што ти завршеци нису наставци и немају морфемски карактер, а настали су услед давних гласовних промена чије је резултате сачувао српски језик. Да нису наставци, поред историјског објашњења њиховог постанка, докази су и то што се у српском језику не граде инфинитиви помоћу њих, као и тзв. објективна анализа: када бисмо од тих и сличних глагола одвојили „наставке” ћи и сти, део који остаје не може бити и није инфинитивна основа: ре-(ћи), ле-(ћи), вр-(ћи); сре-(сти), пле-(сти), кра-(сти) и др. Рекосмо да су „најчешће наслеђени из прасловенског”, а то значи да нису сви, да има и оних који су настали на српском терену. Доиста, има један број нових 19

Српски глаголски облици данас

глагола са завршетком -ћи – од словенских језика само у српском штокавском: таћи = такнути, такнем (стсл. txkn\ti), маћи = макнути (< *mъknǫti), макнем, вићи = викнути, викнем (стсл. vXkn\ti), дићи = дигнути, дигнем (стсл. dvngn\ti), нићи = никнути, никнем, стићи = стигнути, стигнем, пући = пукнути, пукнем (прасл. pǫknǫti) и др Али ови глаголи нису настали по моделу инфинитивна основа + наставак = инфинитив, него аналогијом према примарним глаголима рећи, лећи и др. посредством свршеног вида. И међу глаголима са завршетком -сти има нових, насталих на српском језичком подручју. То су глаголи типа грепсти, зепсти и сл. Првобитни облици гребти, зебти морали су, услед упрошћавања групе пт (< бт), дати грети, зети, а када је временом постало могуће изговарати групу пт, зарад обличког приближавања инфинитивне и презентске основе, из презента је враћено б/п у инфинитив, али је, опет ради лакшег изговора, између п и т уметнуто с аналогијом према глаголима типа плести, красти и сл. (о свему овоме в. опширније у Структура наставака инфинитива и аориста и Видски ликови глагола на ћи у српском језику). На крају, додајемо и то да глаголи са инфинитивом на ћи и сти нису ни неправилни ни неправилног грађења. Сви су се они правилно градили од инфинитивне основе (која се завршавала на сугласник) и наставка -ти (уосталом, шта ми мислимо о терминима „неправилни глаголи” или „глаголи неправилног грађења” в. у раду О такозваним неправилним глаголима). Аорист се у српском језику гради од свих глагола, како свршених тако и несвршених, како оних са инфинитивном основом на самогласних тако и оних којима се та основа завршава на сугласник; гради се увек од инфинитивне (аористне) основе и то помоћу двојаких наставака: а) Ако се инфинитивна основа завршава на самогласник, наставци су: 1. л. -х 2. л. -ø 3. л. -ø

20

Једнина (моли-х, копа-х, виде-х / видје-х), (моли-ø, копа-ø, виде-ø / видје-ø), (моли-ø, копа-ø, виде-ø / видје-ø);

I СРПСКА КОНЈУГАЦИЈА – УКРАТКО

Множина 1. л. -смо (моли-смо, копа-смо, виде-смо / видје-смо), 2. л. -сте (моли-сте, копа-сте, виде-сте / видје-сте), 3. л. -ше (моли-ше, копа-ше, виде-ше / видје-ше). б) Ако се инфинитивна основа завршава на сугласник, наставци су: 1. л. -ох 2. л. -е 3. л. -е

Једнина (ид-ох, срет-ох, рек-ох), (ид-е, срет-е, реч-е), (ид-е, срет-е, реч-е);

Множина 1. л. -осмо (ид-осмо, срет-осмо, рек-осмо), 2. л. -осте (ид-осте, срет-осте, рек-осте), 3. л. -оше (ид-оше, срет-оше, рек-оше). Има ли смисла и оправдања данас делити наставке аориста на наставке за облик и личне наставке? Могу ли се они у савременом језику овако делити: једнина 1. -х-ø множина 1. -с-мо

2. -ø-ø 2. -с-те

3. -ø-ø 3. -ш-е (Станојчић–Поповић 2008: 120) Какви су то наставци за лице кад су у сва три лица једнине -ø? Мислимо да они данас функционишу као јединствени наставци и да их не треба делити (о свему овоме опширније в. у Структура наставака инфинитива и аориста). На крају, додајмо још и ово. Напомене типа: „– Наставци за облик аориста у 1. л. једнине и у 1 – 3. л. множине јављају се као х, с, ш, што значи да је (историјски) наставак за аорист -х, који у множини у савременом језику алтернира са с и ш” – најбоље би било изоставити јер за савремени језик немају посебан значај, готово да немају никакав значај, а историјски гледано то није тачно јер су то континуанти сигматског аориста, па је основни наставак за аорист с а не х. У прасловенском језику то с је у одређеним фонетским условима (кад би се нашло иза i, u, r, k, а да иза њега не стоји који експлозивни сугласник p, t, k) прелазило у х, а то х је само у 3. л. множине, нашавши се испред вокала предњег реда (ę), прешло у ш. И то су та три консонантска алтернанта у наставцима за аорист, који кад се поређају по старини имају редослед: с – х – ш. Историјска објашње21

Српски глаголски облици данас

ња, дакле, у граматикама савременог језика нису неопходна, али ако се дају, морају бити тачна. Имперфекат се у савременом српском језику гради само од несвршених (имперфективних) глагола. Имперфекат се гради увек од инфинитивне основе: од целе инфинитивне основе код глагола I, IVA и делом код V Стевановићеве врсте (глаголи типа смети, умети и сл.), или од аломорфа инфинитивне основе, без крајњег вокала и са алтернацијом или без алтернације завршног сугласника основе. Увек се основа имперфекта у савременом језику завршава на сугласник, чак и код глагола IVA и поменутих глагола V врсте, јер се иза вокалског завршетка јавља хијатско -ј-, које се никад није перинтегрисало у наставке, нема потврда за такву перинтеграцију. То ће нам потврдити следећи примери: I врста трес-ијах и трес-ах трес-ијасмо и трес-асмо

трес-ијаше и трес-аше трес-ијасте и трес-асте

трес-ијаше и трес-аше трес-ијаху и трес-аху II врста ор-ах, пис-ах ор-асмо, пис-асмо ор-аше, пис-аше ор-асте, пис-асте ор-аше, пис-аше ор-аху, пис-аху III врста брињ-ах брињ-асмо

брињ-аше брињ-асте

брињ-аше брињ-аху IV A врста чу(ј)-ах чу(ј)-асмо

чу(ј)-аше чу(ј)-асте

чу(ј)-аше чу(ј)-аху IV Б врста ков-ах ков-асмо

ков-аше ков-асте

ков-аше ков-аху V врста пев-ах, / уме(ј)-ах/ пев-асмо, / уме(ј)-асмо/

пев-аше, / уме(ј)-аше/ пев-асте, / уме(ј)-асте/

пев-аше, / уме(ј)-аше/ пев-аху, / уме(ј)-аху/ VI врста нош-ах, виђ-ах нош-асмо, виђ-асмо

нош-аше, виђ-аше нош-асте, виђ-асте

нош-аше, виђ-аше нош-аху, виђ-аху VII врста држ-ах држ-асмо

држ-аше држ-асте

држ-аше држ-аху Ови облици имперфекта од глагола трести, орати, писати, бринути, чути, ковати, певати, умети (његове облике импер22

III УМЕСТО ЗАКЉУЧКА СРПСКИ ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ ПОД ЛУПОМ Као што сваку затворену просторију морамо повремено проветрити, тако би и сваку написану реч, објашњење, дефиницију, закључак требало с времена на време проверити. И када је реч о граматици, науци о структури језика, ваља имати у виду да ништа није дато једном заувек, те да га можемо само да преписујемо из једног уџбеника у други, из једног чланка у други, тим пре што знамо да је у језику стално само то његово мењање. Разуме се да треба с пуним поштовањем прилазити оном што су утврдили наши претходници, међу којима има и светски познатих имена, али кад читамо и њихова дела, треба то чинити критички, размишљајући и проверавајући. То пак не значи да је све што се напише ново самим тим и добро или боље од оног ранијег. Ту поготово треба бити опрезан, по оној народној – трипут мери, једном крој. Нити је све старо дато за сва времена, нити је све ново боље од претходног. Још у студентским данима чули смо и запамтили речи професора Радосава Бошковића да наука не живи од истине него од доказа. Дакле, ни старо ни ново не узимати „здраво за готово”. Научну вредност има само оно што издржи проверу. Све је подложно расуђивању и провери, тим пре што граматику често пореде са математиком јер је и код ње, граматике, a + b = c, или би бар тако требало да буде. Изостављајући оно што је свима познато о глаголским облицима, хтели бисмо вашу пажњу да скренемо на нека питања која смо покренули и дали своје тумачење њихово, а оно се разликује, мање или више, од досадашњих учења. Последњих двадесетак година бавили смо се глаголским облицима из дијахронијске и синхронијске перспективе. И резултате које ћемо вам укратко изложити проверавали смо у обе перспективе јер дијахронија и синхронија нису су419

Српски глаголски облици данас

протстављене једна другој, оне се не искључују него допуњују. Понешто од овога не може се одмах применити у настави, али може се размислити и заузети став, па када се промени Наставни програм и напишу нови уџбеници ... Али да скратимо увод. Сви се прости глаголски облици групишу око двеју основа – презентске и инфинитивне. Те две основе имају увек исто значење и исти глаголски вид, али никад нису сасвим једнаке, никад једна не одређује другу и никад се једна не прави од друге. И још нешто што хоћемо посебно да истакнемо – нема ниједног глаголског облика који се гради или који се може градити и од једне и од друге основе. Од презентске основе граде се: презент, императив и глаголски прилог садашњи, а од инфинитивне – сви остали глаголски облици: инфинитив, аорист, имперфекат, глаголски прилог прошли и оба глаголска придева (радни и трпни). Пођимо редом. Глаголски облици од презентске основе Знамо да се презентска основа од свих глагола добија ако од 2. л. једнине презента одбијемо наставак -ш, или од 1. л. множине кад одбијемо наставак -мо, или, коначно, од било ког лица осим 3. л. множине. Презентска основа се увек завршава на вокал у свим лицима осим у 3. л. множине, у којем имамо окрњену презентску основу, без вокалског наставка (осим код глагола са основом на -а). Новина је, али погрешна и неприхватљива, да се презентска основа добија из 3. л. множине одбијањем крајњег -у или -е. У томе -у и -е, историјски гледано, сливени су вокалски наставак основе и део личног наставка. Са савременог гледишта то -у и -е су наставци за 3. л. множине презента, додати на окрњену презентску основу (или на аломорф презентске основе). Презент Савремени српски језик сачувао је све четири прасловенске тематске основе: -е- (пер-е-), -не- (чез-не-), -је- (чу-је-, маж-е- < *maz-je-), -и- (нос-и-), а развио је и пету на -а- (пев-а-). Од атематских глагола сачуван је само јесам, јеси, јест(е), јесмо, јесте, јесу. На те тематске основе додају се увек исти наставци: -м, -ш, -ø, -мо, -те. У 3. лицу множине код свих глагола, осим оних са презент420

III УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

ском основом на -а-, на окрњену презентску основу (без вокалског завршетка) додају се наставци -у: пер-у, чезн-у, маж-у, лиј-у и -е: нос-е вид-е, држ-е и сл. Само се код глагола V Стевановићеве врсте (певати – певам, умети – умем) на пуну презентску основу додаје наставак -ју: зна-ју, пева-ју, сме-ју, уме-ју и сл Као што видимо, на вокалску основу додају се наставци који почињу сугласником у свим лицима осим 3. л. множине. Некада се и у 3. лицу множине основа завршавала на вокал о или и а наставок је почињао сугласником (-nti). У завршецима -o-nti, -i-nti групе on, in (између два сугласника) прешле су у назале ǫ и ę који су на српском терену прешли у вокале у и е (в. Бошковић 2000: 187). Ето зашто је у 3. л. множине окрњена а не пуна основа и зашто наставак не почиње сугласником. Они који би хтели да нађу пуну основу у 3. лицу множине, или је своде на корен и потпуно је изједначују са инфинитивном (упор. трес-, плет-, зеб-), или на недефинисани фонемски скуп (упор. викн-, сретн-, отм-, надм-), а наставака има више, како код којег аутора: 1. -ем, -еш, -е ...

2. -јем, -јеш, -је ...

3. -им, -иш, -и ...

4. -ам, -аш, -а ... (в. Барић et al. 2005: 236; Мразовић 2009: 144; Симић 2001: 190). А кад су се и зашто десиле ове неприродне перинтеграције основинских наставака у састав наставака за облик – то нико није ни покушао да објасни. И да закључимо: погрешно нађена основа неминовно условљава и погрешне наставке (опширније в. Стакић 2005: 289–299 и Стакић 2008: 214–229). Императив Код овог глаголског облика нешто би требало прецизирати, а нешто поправити. Прецизирати – када је реч о основи. Императив се не гради „од 3. лица презента одбацивањем његовог наставка” – како стоји код М. Стевановића и у Граматици Ж. Станојчића и Љ. Поповића – нити икад готов глаголски облик може бити основа за неки други облик. Императив се гради од аломорфа презентске основе (без крајњег основинског вокала) а могло би се рећи и од окрњене презент421

Српски глаголски облици данас

ске основе (нама тај термин ништа не смета!), дакле од једног вида презентске основе. Тек тада можемо, из практичних разлога, рећи ученицима да се такав вид основе лако добија ако се од 3. лица множине презента одбију крајње -у или -е. Кад се ради о наставцима, у граматикама М. Стевановића и Ж. Станојчића–Љ. Поповића дате су три врсте наставака за императив: 1) -ј-ø, -ј-мо, -ј-те – код глагола који се у 3. лицу множине презента завршавају на ју или је, а непосредно претходни слог је кратак: бирају – бирај, казују – казуј, купују – купуј, певају – певај, , чекају – чекај, стоје – стој, броје – број итд.

2) -ји-ø, -ји-мо, -ји-те – код глагола који у 3. л. множине испред ју или је имају дуг вокал: гаје – гаји, бује – буји, паје – паји, затаје – затаји, препродају (од препродавати) – препродаји, задају (од задавати) – задаји.

3) -и-ø, -и-мо, -и-те – код свих осталих глагола, тј. оних који испред у и е имају било који сугласник осим ј: тресу – треси, ору – ори, крену – крени, вежу – вежи, носе – носи, славе – слави итд. Ови последњи нису спорни, али јесу претходна два. Није тешко доказати да нема наставака -ји, -јимо, -јите. Ако од 3. л. множине гаје, бује, паје и сл. одузмемо е, остаће гај-, буј-, пај-. Сваком је јасно да на такве основе додајемо -и, -имо, -ите а не -ји, -јимо, -јите. Дакле, у име истине и науке треба избрисати и заборавити непостојеће наставка -ји, -јимо, -јите. Али то није све. Шта је са наставцима -ј, -јмо, -јте? Постоје ли заиста и на коју се основу додају? Хајде да проверимо, разуме се, према садашњем језичком осећању: чуј-у – чуј, знај-у – знај, купуј-у – купуј; број-е – број, озној-е – озној, подој-е – подој и сл. Ако сада од ових облика императива одвојимо наставке -ј, -јмо, -јте, остаће *чу-, *зна-, *купу-, *бро-, *озно-, *подо-, и сл. Може ли то бити презентска основа? Свакако – не. Па где је излаз? Мораћемо се помирити са тим да код ових глагола ј припада презентској основи, а наставци су: -ø-ø, -ø-мо, -ø-те. И да сумирамо: Императив се добија од окрњене презентске основе (аломорфа презентске основе), коју лако налазимо кад од 3. лица множине презента одвојимо -у, или -е. Наставци за императив су -и, -имо, -ите код већине глагола и -ø, -мо, -те код глагола који испред -ју, -је (у 3. лицу множине) имају кратак вокал.

422

III УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Глаголски прилог садашњи Код овог глаголског облика погрешно се одређују и основа и наставак (а зна се: чим погрешно одредимо основу, погрешан ће бити и наставак!). А. Белић је правилно одредио морфолошку структуру глаголског прилога садашњег, али би могао бити, макар индиректно, „крив” што су његови настављачи то погрешно чинили, скоро сви. Наиме, А. Белић је у Историји српскохрватског језика – Речи са конјугацијом тачно објаснио да се тај глаголски облик гради од презентске основе: кад презентска основа има на крају е (е, не, је), наставак је -ући; кад је у основи презента и, наставак је -ећи (Белић 1999: 379). И то је тачно, макар са савременог становишта. Али на другом месту – у Граматици српскохрватског језика за трећи разред средњих и стручних школа, ваљда да би ђацима поједноставио, он рече и ово: „Прилог садашњи може се најлакше саградити, ако се облику 3. л. мн. презента дода ћи: плету-ћи, рву-ћи, тону-ћи, купују-ћи, носе-ћи и сл.” (Белић: 224). Обратимо пажњу на два детаља 1) он не каже гради се него може се најлакше саградити и 2) он за ћи не каже да је наставак. Али су управо ту верзију, не узимајући у обзир поменута два детаља, узели Белићеви настављачи и дају је као једино научно тумачење грађења овог глаголског облика. Михаило Стевановић у својој великој граматици Савремени српскохрватски језик I каже: „Глаголски прилог садашњи је један од облика који се граде од презента. Али не од његове основе, већ од целог једног облика презента. Он се добија кад се на облик 3. л. мн. презента дода наставак -ћи” (Стевановић 1970: 338). Ово његово нетачно тумачење ушло је у све школске уџбенике, па и у граматике за ширу употребу, једино се у Српској граматици Радоја Симића каже друкчије, по нама исправно, да се глаголски прилог садашњи твори од презентске основе двојаким наставцима -ећи или -ући (Симић 2001: 191). Шта се може приговорити Стевановићевом објашњењу? Много тога. А основно је да нити је „цео један облик презента” (3. л. множине) основа нити је -ћи наставак. Затим, ако глаголски прилог садашњи потиче (а у томе су сви сагласни) од партиципа презента актива, који се без сумње градио од презентске основе посебним наставцима, намеће се питање када је и како дошло до тако велике морфолошке трансформације да се овај глаголски прилог као 423

Српски глаголски облици данас

облички континуант партиципа презента актива данас гради од 3. лица множине презента. А ни „наставак” -ћи никад нико није ни покушао да објасни – ни структуру ни евентуално порекло, него се узима као факат, а он то није. Даље, да ли је могуће да се од једног активног временског облика (3. л. мн. презента) добије „додавањем наставка” прилошки нелични глаголски облик. Коначно, ни историјски развитак овога облика ни у чему не подржава дато тумачење – од праиндоевропских nt-партиципа, преко прасловенских и старословенских партиципа који су имали придевску функцију и придевску деклинацију, па све до данашњег неличног и непроменљивог глаголског облика са прилошком функцијом. Како друкчије? Онако како су већ рекли А. Белић и Р. Симић, са малим прецизирањем: глаголски прилог садашњи гради се од окрњене презентске основе (без крајњег вокала основе) додавањем наставака -ући (код презентских основа на -е-, -не-, -је- и -а-) и -ећи (код презентских основа на -и-), или, зарад лакшег памћења, - ући код свих глагола који се у 3. л. мн. презента завршавају на -у и -ећи код глагола који се у 3. л. мн. презента завршавају на -е. Глаголски облици од инфинитивне основе Инфинитивна основа, као што знамо, добија се на два начина. Први је код глагола који се завршавају на -ти (испред којег је вокал) – одбијањем наставка -ти од облика инфинитива: носи-(-ти), зна-(-ти) и сл. Други је код глагола који се завршавају на ћи и на сти – тако што ћемо од 1. лица једн. аориста одбити наставак -ох: рећи – рек-(-ох), лећи – лег-(-ох), врћи – врх-(-ох); сести – сед-(-ох), плести – плет-(-ох), зепсти – зеб-(-ох), грепсти – греб-(-ох) и сл. Било је покушаја да се овај процес упрости тако што би се од свих глагола одбијао наставак 1. л. једнине аориста (Симић 2001: 181). Али проблем је у томе што неки глаголи имају дублетне (аналошке) облике аориста, па бисмо могли уместо правилних основа сме-(-ти), зна-(-ти), има-(-ти) и сл. добити погрешне смед-(ох), знад-(-ох), имад-(-ох) и сл.

424

III УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Инфинитив Инфинитив се у српском језику завршава на -ти (носити), -ћи (рећи) и -сти (сести). Само је -ти наставак, морфема и само се помоћу њега градио и гради се и данас инфинитив. Остала два -ћи и -сти су завршеци – настали услед гласовних промена у давној прошлости. Глаголи са завршетком -ћи настали су као последица јотовања: рећи < *rekti, по А. Белићу и Р. Бошковићу, овако: *rek-ti >* re-kti > *rek’ti > *reiti > *ret’i > стсл. rešti, срп. рећи (в. Бошковић 2000: 107). Као што се види, овде су се к из основе и т из наставка стопили у стсл. шт, срп. ћ. А да то ћи није наставак за инфинитив, лако је проверити на основу савременог стања, без улажења у далеку прошлост – простом провером: ако од глагола рећи, пећи, лећи, моћи, врћи и сл. одбијемо ћи, остаће нам ре-, пе-, ле-, мо-, вр- и сл., што би требало да представља инфинитивне основе. А јесу ли? Свакако – нису и нема ниједног глаголског облика који би се градио од таквих „основа”. Међу глаголима са завршетком ћи имамо три врсте: а) примарни глаголи, наслеђени из прасловенског језика: рећи, пећи, лећи, моћи и сл. о којима смо већ говорили. б) глагол ићи и од њега префиксални глаголи: поћи, изићи и сл.

– само у српском језику (упор. стсл ити). Ово ћ се прво развило у префиксалним глаголима, нпр. *poiti > *poiti > poći (поћи), а одатле се то ћ аналогијом пренело и на прости глагол (место ити – ићи). в) Нови глаголи, настали аналогијом према примарним рећи, лећи и сл. (од свих словенских језика само у српском штокавском). Када је суфикс ну/не постао средство за грађење перфективних глагола, једини суфикс за перфектизирање имперфективних глагола, онда су се код примарних глагола рећи, лећи поред презента речем, речеш, лежем, лежеш ... развио и нови рекнем, рекнеш, легнем, легнеш ..., а према њима и нови инфинитиви рекнути, легнути који, истина, нису прихваћени у књижевном језику. С друге стране, поред старих глагола такнути, такнем, макнути, макнем, дигнути, дигнем, никнути, никнем, пукнути, пукнем и сл. захваљујући свршеном виду, аналогијом према примарним рећи, лећи развили су се и нови инфинитиви: таћи, маћи, дићи, нићи, пући и сл., који се употребљавају и у књижевном језику, али су, подвуцимо то још једном, настали аналогијом а не по обрасцу инфинитивна основа + наставак.

425

Српски глаголски облици данас

И међу глаголима са завршетком сти имамо три врсте: а) Малобројни глаголи типа трести, мусти код којих је наставак -ти додат корену на сугласник трес-, муз-. б) Глаголи типа мести, вести код којих је на корен који се завршавао на т и д додаван наставак -ти, те је тако створена, још у праиндоевропском језику група tt (< tt и dt). Она се различито развила у појединим индоевропским језицима. У прасловенском језику – овако: tt > tst >st, на пример, mesti < *metti, metǫ; vesti < *vetti < *vedti, vedǫ. в) Нови, настали на српском језичком подручју: грепсти, зепсти и сл. У првобитним облицима *grebti, zebti упрошћена је група пт (< бт) и добијени су инфинитиви грети, зети (упор. стсл. greti, grebǫ, zęti, zębǫ), а када је временом постало могуће изговарати групу пт, зарад обличког приближавања инфинитивне и презентске основе, из презента је враћено б/п у инфинитив, али је ради лакшег изговора између п и т уметнуто с аналогијом према глаголима типа плести, красти и сл. Аорист Код овог глаголског облика требало би исправити три заблуде (или три грашке).: 1) Нетачно је да се аорист гради само или углавном од свршених глагола. Он се гради од инфинитивне основе свих глагола. Нема ниједног глагола у српском језику од којег се не може начинити аорист. И то се може врло лако проверити.

2) Погрешно је данас, а и непотребно делити наставке аориста на наставке за облик и личне наставке. На пример, у Граматици Ж. Станојчића и Љ. Поповића од глагола са инф. основом на вокал наставци су овако представљени: Једнина 1. -х-ø множина 1. -с-мо

2. -ø-ø 2. -с-те

3. -ø-ø 3. -ш-е (в. Станојчић–Поповић 2016: 123). Какви су то наставци за лице кад су у сва три лица једнине -ø? Мислимо да они данас функционишу као јединствени наставци и да их не треба делити.

3) Непотребне су напомене типа да је (историјски гледано) наставак за аорист х који у множини алтернира са с и ш. То је за савре426

III УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

мено језичко стање сасвим непотребно и сасвим нетачно (примарни однос алтернаната је: с – х – ш) (в. Стакић 2010: 563–570). Имперфекат У свим нашим граматикама – од А. Белића до данас – тврди се да се имперфекат гради од обеју основа – инфинитивне и презентске. Нама је, међутим, нелогично да се један претеритални облик може градити од презентске основе. О томе смо расправљали у два опширнија рада: Структура и развитак имперфекта у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане 41/3 и Грађење имперфекта у савременом српском језику, Српски језик XVIII. У тим радовима смо документовано доказивали – из историјске и савремене перспективе – да се имперфекат као облик прошлог времена може градити само од инфинитивне основе. Укратко, резултати тих истраживања су следећи: Имперфекат се у савременом српском језику гради од две врсте наставака: -ах, -аше, -аше, -асмо, -асте, -аху и -ијах, -ијаше, -ијаше, -ијасмо, -ијасте, -ијаху. Први се додају на аломорфе инфинитивне основе (без крајњег вокала) свих (несвршених) глагола, а други на инфинитивну основу која се завршава на сугласник (прва Стевановићева врста), паралелно са првим наставцима. Глаголи I врсте, дакле, најчешће имају обе врсте наставака. Старији су они први (-ах, -аше ...), што недвосмислено показују глаголи са инфинитивном основом на к, г, х: вучах и вуцијах (вући), стрижах и стризијах (стрићи), вршах и врсијах (врћи). Старије су алтернације к : ч, г : ж, х : ш које стоје испред -ах, -аше ..., а млађе к : ц, г : з, х : с испред -ијах, -ијаше ... И сви други глаголи I врсте имају двојаке наставке: гребијах и гребах (грепсти), зебијах и зебах (зепсти), тресијах и тресах (трести) и др. А навешћемо и морфолошки анализирати и макар по један пример и за остале Стевановићеве врсте: II ор-ах, ор-аше ..., пис-ах, пис-аше ..., III брињ-ах, брињ-аше ..., IV А чу(ј)-ах, чу(ј)-аше ..., IV Б ков-ах, ков-аше ..., V пев-ах, пев-аше ..., уме(ј)-ах, уме(ј)-аше ..., VI нош-ах, нош-аше ..., виђ-ах, виђ-аше ..., VII држ-ах, држ-аше итд.

427

Српски глаголски облици данас

Овако представљени облици имперфекта јасно показују три факта: 1) имперфекат се гради увек и само од инфинитивне основе: од целе инфинитивне основе код глагола I, IVA и делом V Стевановићеве врсте (глаголи типа смети, умети и сл.), или од аломорфа инфинитивне основе, без крајњег вокала каткад са алтернацијама завршног сугласника основе, што се објашњава или гласовним путем или аналогијом. 2) У савременом језику основа имперфекта увек се завршава на сугласник, чак и ког глагола IVA и поменутих глагола V врсте, јер се иза вокалског завршетка инфинитивне основе јавља хијатско -ј- које се никада није перинтегрисало у наставке, нема потврда за то. 3) Имперфекат у савременом српском језику има само поменуте две врсте наставака. Морфолошка анализа не потврђује ни -јах, -јаше ..., о којима говоре неки граматичари (упор. Барић et al. 2005: 239), ни -х, -ше,- ше, -смо, -сте, -ху које издваја Р. Симић чита-х, писа-х и сл. (в. Симић 2001: 192). У том случају не може се објаснити дужина вокала а на крају инфинитивне основе. Трпни глаголски придев Поред имперфекта, ово је други глаголски облик који се, како стоји у нашим граматикама, гради од обеју основа – инфинитивне и презентске. И опет смо посумњали јер је трпни глаголски придев континуант партиципа претерита пасива те је нелогично да се претеритални облик гради од презентске основе. После сагледавања стања у старословенском језику (в. Николић 1997: 206–211) и после пажљиве анализе прикупљеног материјала из савременог језика објавили смо у Српском језику бр XIX опширнији рад под насловом Морфолошка структура трпног глаголског придева у српском језику, у којем смо показали да се овај облик у савременом српском језику, баш као и у старословенском, гради увек и само од инфинитивне основе (в. Стакић 2014: 147–166). Михаило Стевановић, идући за А. Белићем, каже да се овај облик гради од обеју основа, помоћу тројаких наставака: Од инфинитивне основе наставком -н (-на, -но) код глагола „у којих се основа инфинитива завршава самогласником а” (глаголи II, IVБ, V и VII Ставановићеве врсте): оран, кован, резан, продан (и продат), држан. Од исте основе наставком -т (-та, -то) код глагола „чија се основа инфинитива завршава на -ну” (глаголи III врсте): покренут, 428

III УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

који се у 3. л. мн. презента завршавају на е. Овај облик се не прави од готовог облика 3. л. мн. презента кад се на њега „дода наставак -ћи, јер нити 3. л. мн. презента може бити основа нити је -ћи наставак.

7. Инфинитивна основа у нашем језику мора се тражити на два начина: а) код глагола који испред инфинитивног наставка -ти имају вокал – одбијањем наставка -ти (зна-/ти/, виде-/ти/, чезну-/ ти/ и сл.) и б) код глагола који испред -ти имају сугласник или им се инфинитив завршава на ћи и сти – од 1. л. једн. аориста одвајањем наставка -ох (трести – трес-/ох/, мусти – муз-/ох/, рећи – рек-/ ох/, пасти – пад-/ох/ и сл.). Овај други начин не може се поуздано применити и на глаголе првог типа због честих дублетних облика аориста (упор. зна-/ти/, сме-/ти/ – правилно, а знад-/ох/, смед-/ох/ – погрешно).

8. Инфинитив се увек гради, и увек се градио, помоћу наставка -ти. Завршеци ћи и сти су настали као резултат гласовних промена и никад нису могли постати наставци, јер су у њима „стопљени” део инфинитивне основе и део наставка -ти (упор. пећи < *pek-ti, пасти < *pad-ti и сл.).

9. Аорист се данас гради од глагола оба вида, свршених и несвршених. Наставци су: у једнини – 1. л. -х, 2. л. -ø, 3. л. -ø, у множини – 1. л. -смо, 2. л. -сте, 3. л. -ше (када се инфинитивна основа завршава на вокал), или: у једнини – 1. л. -ох, 2. л. -е, 3. л. -е, у множини – 1. л.

-осмо, 2. л. -осте, 3. л. -оше (када се инфинитивна основа завршава на сугласник).

10. Наставци аориста су данас компактни и не треба их делити на наставке за облик и личне наставке, јер какви би то били „лични наставци” ако су код глагола првог типа у сва три лица једнине -ø? Уосталом, запитајмо се да ли ми 1. лице једнине аориста (видех) препознајемо по наставку -х или по -ø.

11. Имперфекат се у савременом српском језику гради увек и само од инфинитивне основе помоћу две врсте наставака: -ах, -аше, -аше, -асмо, -асте, -аху и -ијах, -ијаше, -ијаше, -ијасмо, -ијасте, -ијаху. Први се додају на аломорфе инфинитивне основа (без крајњег вокала), а други на инфинитивну основу која се завршава на сугласник. Морфолошка анализа не потврђује ни наставке -јах, -јаше ... (в. Барић et al. 239), ни наставке -х, -шe, -ше, -смо, -сте, -ху, које издваја Р. Симић (в. Симић 2001: 192). Али у том случају никако се не би могла објаснити дужина вокала а на крају инфинитивне основе.

431

Српски глаголски облици данас

12. Трпни глаголски придев је други глаголски облик, поред имперфекта, за који се каже у нашим граматикама да се гради од обеју основа. Ни то, међутим, није тачно. Према А. Белићу и М. Стевановићу наставци -н (-на, -но) и -т (-та, -то) додају се на инфинитивну основу, а само се -ен (-ена, -ено) додају на презентску основу. Проверимо ово последње по Стевановићевим врстама.

I врста: тресен < трес- + -ен. Основа трес- је инфинитивна, а презентска је тресе- и кад бисмо на њу додали -ен, добили бисмо *тресен и сл.

IV A врста: ливен < ли-(в)-ен. Опет је и ли- инфинитивна основа (презентска је лије-).

VI врста: ношен < носи- + -ен (nosi-en > nosien > nošen). Ово -икоје испред -ен губи слоговност и прелази у ј (те јотује претходни сугласник) припадало је инфинитивној основи носи- (презентска има дужину на -и- – носи- и тешко би могло изгубити слоговност). Овамо се обично ставља и облик виђен. И он је од инфинитивне основе виде- + -н (упор. стсл. видѣнъ од видѣти), а алтернација д : ђ добијена је аналогијом према глаголима носити – ношен, водити – вођен и сл. Сви примери дати у граматикама као и обимна грађа из шестотомног Речника Матице српске јасно показују да се и трпни глаголски придев у савременом српском језику гради увек и само од инфинитивне основе, помоћу три врсте наставака: -н (-на, -но), -ен (-ена, -ено) и -т (-та, -то). Завршеци -јен и -вен нису наставци (иако их поједини граматичари убрајају у наставке), код њих су ј и в хијатски гласови који се нису перинтегрисали у наставке. И на самом крају – једна сугестија: проверите и ово што вам је понуђено у овом раду, ништа не узимајте „здраво за готово”.

432

РЕЧ О АУТОРУ (БИОГРАФИЈА)

Милан Стакић рођен је у Јасеновим Потоцима, општина Мркоњић Град, Република Српска (Босна и Херцеговина) 24. 11. 1948. године. Прва четири разреда основне школе завршио је у Јасеновим Потоцима, пети у Горњој Пецкој, шести у Бараћима, а седми и осми у Гакову код Сомбора. Учитељску школу је завршио у Сомбору, Вишу педагошку у Крагујевцу, а потом се уписао на трећу годину Филолошког факултета у Београду, група Српскохрватски језик и југословенске књижевности и дипломирао 10. јуна 1971. године. По завршетку студија изабран је за асистента-приправника на Филолошком факултету у Београду за предмет Упоредна граматика словенских језика код професора Радосава Бошковића 7. марта 1972. године. Исте године уписао је постдипломске студије и завршио их 6. децембра 1973. године, одбранивши магистарски рад Развитак прасловенске деклинације именица u основа у источнословенским језицима. По одслужењу редовног војног рока вратио се на Филолошки факултет где је изабран за асистента за Упоредну граматику словенских језика и Старословенски језик. Докторску дисертацију под насловом Деривациона фонетика именица и придева у јужнословенским језицима одбранио је на Филолошком факултету у Београду 15. маја 1986. године. Од јуна 1987. године радио је у звању доцента до 2002. године, када је изабран у звање ванредног професора за Упоредну граматику словенских језика са Старословенским језиком. 2011. године изабран је за редовног професора и у том звању остао до 1. октобра 2017. године када је пензионисан. Цео радни век (од 7. марта 1972. године до 1. октобра 2017. године, са једногодишњим прекидом због служења војног рока) провео је на Филолошком факултету у Београду у различитим звањима – од асистента-приправника до редовног професора. На Филолошком факултету у Београду предавао је на редовним студијама Старословенски језик (једно краће време и Упоредну граматику словенских језика и Савремени српски језик – увод и фоне459

тику /студентима страних језика/), а на докторским студијама Упоредну граматику словенских језика. Осим тога, једно време радио је хонорарно на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу и на Филозофском факултету у Никшићу где је предавао Старословенски језик, на Филозофском факултету у Источном Сарајеву предавао је Старословенски језик, Упоредну граматику словенских језика и Историју српског језика, а на Универзитету Синергија у Бијељини предавао је Матерњи језик – стандардни српски језик и Правопис и граматика српског језика. Наставу је увек држао приљежно, савесно и одговорно.. У друштвеном животу факултета био је врло активан. Учествовао је на два пројекта Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду. Радове је објављивао у разним лингвистичким часописима у Србији, Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини. Био је ментор при изради неколико докторских дисертација и мастер радова. (ИЗ БИБЛИОГРАФИЈЕ) Деклинација именица прасловенских ū основа у врбничком и добрињском говору острва Крка, Јужнословенски филолог, Београд, 1977, књ. XXXIII, стр. 285– 297. [Резиме на руском]. Развитак прасловенске деклинације основа на ū у источнословенским језицима, Анали Филолошког факултета, Београд, 1982, књ. XIV, стр. 79–103. [Резиме на руском]. Плурал именица средњег рода прасловенских -ęt- основа у српскохрватском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1984, бр. 13/1, стр.

301–310. Консонантске алтернације код именица и придева изведених суфиксима са сугласником Ј у јужнословенским језицима, Анали Филолошког факултета, Београд, 1984, књ. XVI, стр. 67–92. Улога перинтеграције у јужнословенској именској деривацији, Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1986, бр. 16/1, стр. 177–183. [Резиме на енглеском]. Суфикс -ЪКА, -ЬКА у јужнословенским језицима, Македонски јазик XXXVI-XXXVII, Скопје, 1986, стр. 265–284. Прасловенски деминутивни суфикс -ЪКЪ у јужнословенским језицима, Анали Филолошког факултета, Београд, 1987, књ. XVIII, стр. 219–225. [Резиме на руском]. Деривациона фонетика именица и придева у јужнословенским језицима, Београд, Филолошки факултет, 1988, стр. 1–244. (Монографије, књ. LXIV).

460

Семантичка компонента развитка именских суфикса у радовима професора Радосава Бошковића, Први лингвистички научни скуп у спомен на Радосава Бошковића, Црногорска академија наука и умјетности, књига 17, Титоград, 1988, стр. 177–183. [Резиме на руском]. Деривационо-фонетске особине суфикса -ИНА и његових деривата у јужнословенским језицима, Радови, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговина, књ. LXXXIV, Одјељење друштвених наука, књ. 23, Сарајево, 1989, стр.

97–112. [Резиме на енглеском]. Типови консонантских алтернација у српскохрватском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд – Панчево – Нови Сад – Тршић, 1990, бр.

20/2, стр. 403–410. Консонантске алтернације изведених именица и придева у јужнословенским језицима, Анали Филолошког факултета, Београд, 1992, књига XIX, стр. 157– 175. [Резиме на немачком]. Деривациони морфонолошки дублети у српском језику, Српски језик, 1–2, Београд, 1996, стр. 149–162. [Резиме на енглеском]. Деминутиви на -ИЦА са деривационом основом на -Ј (Прилог нормирању „структуралног” Ј у додиру са И), Трећи лингвистички скуп „Бошковићеви дани”, Црногорска академија наука и умјетности, књига 42, Подгорица, 1997, стр. 87–93. [Резиме на руском]. Видови деривационе основе именских речи у српском језику, Књижевност и језик, Београд, 1997, бр. 4, стр. 11–16. [Резиме на руском]. Граматика и семантика идиома у Ивковој слави Стевана Сремца, Српски језик, 1–2, Београд, 1997, стр. 103–114. [Резиме на немачком]. Деривациона фонетика – у ужем смислу, Српски језик, 1–2, Београд, 1998, стр.

109–124. [Резиме на енглеском]. Врсте речи и структура деривационе основе именица и придева у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд – Нови Сад – Манасија, 1998, стр. 273–278. [Резиме на енглеском]. Придевски суфикс -СКИ, Српски језик IV/1–2, Београд, 1999, стр. 409–418. [Резиме на руском]. Семантичко диференцирање деривационих дублета, Четврти лингвистички скуп „Бошковићеви дани”, Црногорска академија наука и умјетности, Подгорица, 1999, стр. 173–181. [Резиме на немачком]. Палатализације и алтернације задњонепчаних сугласника, Српски језик, V/1–2, Београд, 2000, стр. 339–356. [Резиме на енглеском]. Морфонолошке гласовне алтернације у настави српског језика, Књижевност и језик, 3–4, Београд, 2001, стр. 63–76. Морфонологија и деривација (чланци и расправе), Филолошки факултет Универзитета у Београду – Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, Београд, 2002, стр. 1–317. Синонимност суфикса и њихово семантичко диференцирање, Српски језик VI/1–2, Београд, 2001, стр. 393–399. [Резиме на руском].

461

Морфонолошке појаве у граматичком систему Михаила Стевановића, Зборник радова са научног скупа „Живот и дјело академика Михаила Стевановића”, Црногорска академија наука и умјетности, Подгорица, 2002, стр. 219–225. [Резиме на руском]. Палеославистичко учење Љубомира Стојановића, Зборник радова са научног скупа „Љубомир Стојановић – живот и дело”, Универзитет у Крагујевцу – Учитељски факултет Ужице, Ужице, 2002, стр. 151–159. [Резиме на енглеском]. Дијахрони и синхрони аспекти гласовних закона, Српски језик VII/1–2, Београд, 2002, стр. 251–262. [Резиме на руском]. Гласовни процеси и аналошка уопштавања, Зборник радова са научног скупа „V лингвистички скуп Бошковићеви дани”, Црногорска академија наука и умјетности, Подгорица, 2003, стр. 281–287. [Резиме на енглеском]. О грађењу императива у српском језику, Књижевност и језик, 1–3, Београд, 2003, стр. 171–178. О глаголима са презентском основом на -а- (I део), Српски језик VIII/1–2, Београд, 2003, стр. 587–596. Вокалске алтернације у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане 33/3, Београд, 2004, стр. 41–46. [Резиме на руском]. Суфикс -арош, Србистички прилози (Зборник радова у част професора Славка Вукомановића), Београд, 2005, стр. 243–248. [Резиме на енглеском]. Презент и императив у нашој науци и школској пракси, Српски језик X/1–2, Београд, 2005, стр. 289–299. [Резиме на руском]. Морфонолошка терминологија у настави српског језика, Научни састанак слависта у Вукове дане 34/3, Београд, 2005, стр. 169–175. [Резиме на руском]. Структура инфинитива и инфинитивних основа у српском језику, Радови Филозофског факултета у Источном Сарајеву, Пале, 2007, стр. 167–171. [Резиме на енглеском].

O глаголима са презентском основом на –а- (II), Српски језик, XI/1–2, Београд, 2006, стр. 95–102. [Резиме на руском]. Морфонолошка правила и изузеци, Научни састанак слависта у Вукове дане, 35/3, Београд, 2007, стр. 45–57. [Резиме на руском] Глаголске основе примарних перфективних глагола, Радови Филозофског факултета у Источном Сарајеву, број 10, Пале 2008, стр. 145–150. [Резиме на енглеском]. Облици презента у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 36/3, Београд, 2008, стр. 213–229. [Резиме на руском] Глаголске основе у српском језику, Српски језик, XIII/1–2, Београд, 2008, стр.

353–363. [Резиме на енглеском]. Глаголски вид и глаголске основе у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 38/3, Београд, 2009. [Резиме на енглеском]. Видски ликови глагола на -ЋИ у српском језику, Српски језик XIV/1–2, Београд, 2009, стр. 119–134. [Резиме на енглеском]. Инфинитив и аорист у морфолошком систему српског језика, Књижевност и језик 56, 3–4 (2009), стр. 235–243.

462

Структура наставака инфинитива и аориста (Развитак и савремено стање у српском језику), Српски језик XV, Београд 2010, стр.555–572. [Резиме на енглеском]. Морфо(но)лошке теме, Друштво за српски језик и књижевност србије, Београд, 2010, стр. 1–201. О такозваним неправилним глаголима, Научни састанак слависта у Вукове дане, 40/3 (2011), стр. 15–36. [Резиме на енглеском]. Итератизација глагола -и- врсте, Српски језик, XVI (2011), стр. 109–125. [Резиме на енглеском] Структура и развитак имперфекта у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 41/3 (2012), стр. 23–61. [Резиме на енглеском]. Грађење имперфекта у савременом српском језику, Српски језик, XVIII (2013), стр. 87–109. [Резиме на енглеском]. Морфолошка структура трпног глаголског придева у српском језику, Српски језик, XIX (2014), стр.147–166. [Резиме на енглеском]. Функције и значења трпног глаголског придева, Научни састанак слависта у Вукове дане, 43/3 (2014), стр. 215–234. [Резиме на енглеском]. Дублетни глаголски облици од презентске основе, Научни састанак слависта у Вукове дане, 44/3 (2015), стр. 7–22. [Резиме на енглеском]. Норма и Наука (Предраг Пипер, Иван Клајн, Нормативна граматика српског језика, Матица српска, Нови Сад 2013, 582 стр.), Српски језик, ХХ (2015), стр. 737–774. Порекло и морфолошка структура глаголских прилога, Научни састанак слависта у Вукове дане, 45/3 (2016), стр. 149–166. [Резиме на енглеском]. Облици футура I у савременом српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 46/3 (2017), стр. 159–174. [Резиме на енглеском]. Морфолошки дублети глаголских облика од инфинитивне основе, Српски језик, XXIII (2018), стр. 283–303. [Резиме на руском]. Нови погледи на морфологију глаголских облика, Научни доприноси Радоја Симића, Крагујевац 2018, стр. 179–196. [Резиме на руском]. Именички суфикс -СТВО у српском језику, Српски језик, XXIV (2019), стр. 357– 374. [Резиме на руском]. Српски глаголски облици под лупом, Књижевност и језик, LXVI/1, стр. 1–14. [Резиме на енглеском].

463