Милош КОВАЧЕВИЋ
СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКИ ЈЕЗИЦИ
Милош КОВАЧЕВИЋ
СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКИ ЈЕЗИЦИ
Београд 2019
Библиотека Језикословље Милош Ковачевић СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКИ ЈЕЗИЦИ Уредник Михаило Шћепановић Рецензент Петар Милосављевић Издавач ЈАСЕН Дечанска 12 Београд тел. 011 32 86 339; 064 12 42 626 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић
САДРЖАЈ УВОДНО СЛОВО........................................................................... 7 ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА ............... 13 ЈЕДАН ИЛИ ТРИ JЕЗИКА .......................................................... 21 МАНИПУЛАЦИЈЕ О СРПСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ ............................................................. 33 О ВУКОВ(СК)ОЈ И ЈАГИЋЕВ(СК)ОЈ ФИЛОЛОШКОЈ ПАРАДИГМИ ................................................. 57 АКТУЕЛНОСТ СТОЈАНОВИЋЕВЕ АКАДЕМСКЕ БЕСЈЕДЕ .............................................................. 69 СРБИСТИЧКА СПОРЕЊА НА ПОЧЕТКУ 21. ВИЈЕКА ....... 85 „Етничкосрбистичка” спорења ........................................................85 „Лингвистичкосрбистичка” спорења .............................................92
СРБИСТИКА И СТАТУС ТЗВ. БОСАНСКОГ ЈЕЗИКА ....... 107 ТАКАВ ЛИ ЈЕ ТАЈ „ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК” ......................... 125 СРБИСТИКА И СВЈЕТСКА ЛИНГВИСТИЧКА СТРУЈАЊА НА ПОЧЕТКУ МИЛЕНИЈУМА ........................ 153 Свјетска лингвистика на почетку XX вијека ..............................153 Србистика на почетку XX вијека ..................................................156 Свјетска лингвистичка струјања на крају XX и почетку XXI вијека ........................................................................159 Србистика на крају XX и почетку XXI вијека ............................163
БИБЛИОГРАФСКА ЗАБИЉЕШКА ........................................ 169 ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА ..................................................... 171 О АУТОРУ .................................................................................. 181 5
УВОДНО СЛОВО Српски језик са српском књижевношћу темељни је предмет србистике. Србистика је наука о српској филологији. Постојање националних филологија, мимо србистике, данас нико не доводи у питање. Јер да националне филологије не постоје, зар бисмо могли говорити о англистици, германистици, русистици, бохемистици, хунгарологији… Предмет свих националних филологија препознатљив је већ у њиховом имену. Тако се, на примјер, германистика бави научним изучавањем њемачког језика и њемачке књижевности (или боље речено: књижевности њемачког језика), а англистика изучавањем енглеског језика и на њему створене књижевности (првенствено енглеске, али и америчке, ирске, аустралијске итд.). Аналогно осталим националним филологијама није тешко одредити ни предмет србистике: то је наука која се бави истраживањем српскога језика и на њему написане књижевности (приоритетно, мада не и једино, српске). Док су готово све националне филологије и предметно и садржајно неспорне, дотле србистику прати велики број јавно изнесених не само недоумица него и манипулација, које изрицаху и још увијек изричу многи звани и незвани (назови)лингвисти. А највише недоумица изазивају манипулације око садржаја и опсега појма српски језик. Без одговора на питање шта је то српски језик, србистика не може ни јасно ни прецизно идентификовати садржај свог основног предмета истраживања. Је ли данашњи српски књижевни језик по свом обиму и садржају подударан са својим Вуков(ск)им почетком, или је његов обим и садржај условљен географским границама Србије као матичне српске државе – питање је које пред истраживача србистике намећу актуелне а ненаучне стварносне чињенице. Да то питање, што га актуелна стварност намеће, и није право научно питање, види се по томе што се његова несувислост бјелодано исказује већ поређењем са сродним језицима у свијету. Узмимо, на примјер, већ помињани њемачки или енглески језик. Да ли се данас садржај и опсег појма њемачки или енглески књижевни језик везује само за територију Њемачке, односно Енглеске? Вјеро7
ватно данас нема никога ко би на дато питање одговорио потврдно. Јер, осим што је њемачки језик књижевни језик у Њемачкој, он је такође, под истим именом, књижевни језик и у Аустрији, и дијелу Швајцарске и у Луксембургу, и у Лихтенштајну. Њемачки као књижевни језик не употребљавају, дакле, само Нијемци него и Аустријанци и дио Швајцараца и Луксембуржани, и Лихтенштајнци. Сви они га сматрају својим књижевним језиком, и сви га зову њемачки језик. Енглески још бјелоданије потврђује њемачки примјер: њим се говори у десетинама земаља свијета мимо Енглеске, али се у свима њима он зове енглески језик. Употреба њемачког или енглеског језика у различитим земљама и код различитих народа довела је до нужне варијантизације тих језика. Али без обзира на варијантност реализације, критеријуми истости граматичке структуре и разумљивости (тј. могућности несметаног споразумијевања) као основни лингвистички критеријуми идентитета језика, показују да је у питању један њемачки, односно један енглески језик. А та „једност”, без обзира на покаткад велике варијантске, посебно лексичке, разлике, одражена је и истим, историјски и етнички задатим, именом (њемачког, односно енглеског) језика. Тако се о њемачком и енглеском може говорити и као о једном језику и као о више језика. Енглески или њемачки јесте један лингвистички језик по томе што што има једну (исту) граматичку структуру, и по томе што се сви који га употребљавају лако међусобно на њему споразумијевају. Енглески или њемачки представљају више језика због тога што имају велику варијантизацију, тј. што се у различитим државама и код различитих народа неидентично (посебно лексички) реализују. Лингвисти би рекли, то су језици који имају полицентричну стандардизацију. Научно је са њемачким и енглеским језиком готово подударан српски језик. Наиме, ни он се не остварује само у једној држави нити само код једног народа. Ни на почетку своје стандардизације српски језик није био језик који је створен само за Србију, него је то био језик који је Вук Стеф. Караџић стандардизовао за све Србе „без разлике вјерозакона и мјеста становања”. Зато он и јесте назван српски, а не, нпр., србијански језик. Временом сви Вукови Срби (а Вук је, подсјетимо се, Србима сматрао и Србе грчкога, и Србе римскога, и Србе турскога закона) нису остали Срби него су неки преведени у друге народе (Хрвате, Црногорце и Муслимане, односно 8
Бошњаке), а ни све земље у којима су Срби живјели или живе нису у поствуковом периоду обједињене у једну српску државу. Тако данас Вуков(ск)и српски језик као књижевни језик не употребљавају само Срби, него и Хрвати, Црногорци и Муслимани (који себе национално преименоваше у посљедњем десетљећу XX вијека у Бошњаке). Српски Вуков(ск)и књижевни језик тако је књижевни језик и Срба, и Хрвата, и Црногораца, и Муслимана (Бошњака), и употребљава се не само у Србији и Републици Српској, него и у Црној Гори, Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине. Употребљава се, дакле, попут њемачког или енглеског језика, и код више народа и у више држава. Његова граматичка структура је, без обзира на све те различите националне и територијалне употребе, иста, тако да је он на структурном плану и даље један језик. Захваљујући структурној истости српски језик је и на комуникативном плану (на плану разумљивости његових говорника) такође један језик. Али он је, због своје националне и територијалне „некомпактности” нужно варијантно раслојен језик. Он се остварује у више варијаната, између којих су најпрепознатљивије хрватска и муслиманска, односно загребачка и сарајевска варијанта српскога књижевног језика. Савремени српски је, дакле, један стандардно полицентричан и варијантски раслојен језик. По свему томе случај српскога језика прије је подударан неголи различит од поменутих случајева њемачкога и енглескога језика. Зато се он, с обзиром на структурну истост, а варијантску раслојеност остварује и као српски језик и као српски језици. Чак и више неголи њемачки и енглески језик. Више, зато што су се његове варијанте, за разлику од варијаната њемачког и енглеског језика, именом од њега „дистанцирале”. Тако је хрватска или загребачка варијанта српскога језика политички преименована у хрватски књижевни језик, а муслиманска или сарајевска варијанта у бошњачки/босански књижевни језик. А у томе јесте и једина разлика између варијантски разуђеног српског стандардног језика од данашњег такође варијантски разуђеног њемачког или енглеског језика. Разлика се, дакле, не тиче лингвистичке нити етничке суштине српскога језика, него прије свега политичког чина његовог преименовања. А тај (политички) чин преименовања српскога Вуков(ск)ог књижевног језика у тзв. хрватски или бошњачки/босанки језик налази своје упориште у аналогном случају из блиске историје српскога језика: 9
у случају преименовања српскога у српскохрватски књижевни језик. „Научно” оправдање за чинове преименовања проналажено је у „праву” свакога народа да језик којим се користи као књижевним именује по својој вољи. То „право”, управо зато што није утемељено ни на каквим научним критеријумима, лингвистику као науку нити може нити смије да обавезује. Колико је то „право” у завади с лингвистиком као науком, најбоље показује ова књига. У њој су политичким ненаучним одлукама које су довеле до „(рас)тројства” српскога језика супротстављени научни лингвистички критеријуми, који јасно показују да политичка преименовања варијаната српскога језика у посебне „језике” не ниште његов језички идентитет. Друкчије речено, у књизи се показује да данашња различита имена којим се код несрба „крсти” српски књижевни језик немају упоришта у научним (етно)лингвистичким критеријумима. Због тога се данашњи српски језик заиста остварује као српски језик и као српски језици. А како је до тога дошло, и којим су се све манипулацијама и с којим циљем служили посебно Хрвати да би расрбили српски језик, најбољи одговор нуди управо ова књига. Ова књига има за циљ да раскринка јучерашње и данашње манипулације око српског књижевног језика, и да србистику врати са ненаучних политичких стаза на стазе научних чињеница, историјских и лингвистичких. И није јој само то циљ: циљ јој је и да готово заборављену србистику врати њеним научним исходиштима, тачно и прецизно одређујући опсег и садржај српскога језика као њеног основног предмета истраживања. Осим тога, циљ ове књиге јесте и то да покаже да се о историјски условљеним проблемима не може (како би то према историјским чињеницама игнорантски настројени социолингвисти жељели) научно расправљати без познавања историјских чињеница, али и то да се историја не смије реконструисати из актуелног стања заобилажењем саме историје. Свјесно замагљивање или заобилажење научних историјских чињеница и њихова произвољна интерпретација били су и остали најдоминантнији начини манипулације српским књижевним језиком. И све дотле док србистика буде пристајала на манипулације као на „научне истине”, она ће тешко моћи „оправдавати” не само своју научност него и своју националну сврсисходност. А овој књизи управо то и јесте основни циљ: уочавањем и расвјетљавањем јуче10
рашњих србистичких грешака утријети пут обновљеној и научно утемељеној србистици као националној дисциплини. Београд, на Ђурђевдан 2003. године
Аутор
11
ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА Тек је посљедње десетљеће двадесетог вијека Србима бјелодано подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудама о српским изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области филологије. Највеће је зло што они које је својим посљедицама то вријеме прозвало, ни те самоочигледне истине прихватити нису хтјели, него су настојали наставити давно програмирани антисрпски филолошки пут. Они не желе да се на прошлост обрћу јер за њих прошлост и даље траје. Ту, по српску филологију погубну, прошлост они свим силама желе само „умити” и Србима је чак и као позитивну представити. То није ни чудо ако се зна да је „пре свих наших великих пораза, била поражена истина о њиховим узроцима и чиниоцима”1. Из тих разлога „само са савесним увиђањем својих заблуда, грешака и кривица, можемо стећи умну и моралну свест и снагу за препород и потврдити се као народ моћан да траје и у најтежим околностима”2. Без расвјетљавања и спознавања грешака прошлости, не може се правити национално пробитачан програм ни за садашњост, а камоли за будућност. А тај нам је програм најнеопходнији у филологији, јер су у тој области направљене, слободно се може рећи, погрешке са најкатастрофалнијим посљедицама по српске националне интересе. Да би се дјеловање тих посљедица колико-толико „неутралисало” и још прије да би се зауставио антисрпски филолошки ход на српској и свјетској филолошкој сцени, да би се за вјеке вјеков прекинуло са праксом провођења несрпских филолошких програма као српских, петнаест српских филолога и књижевника, на иницијативу Светског сабора Срба, саставили су и на шест језика (српском, руском, енглеском, француском, њемачком и пољском)
1 2
Добрица Ћосић, На крају века, Недељни телеграф, бр. 192, 29. 12. 1999, стр. 6. Исто.
13
Српски језик и српски језици
објавили Слово о српском језику3. Писано у форми декларације, Слово презентира само неспорне чињенице из историје српске филологије од Вука Караџића до данас и на њима темељи основне поставке српског филолошког програма. Тај српски филолошки програм изнесен у Слову треба да буде Језичко законоправило српскога народа,4 те да се Срби никада више не би поводили не само за несрпским филолошким програмима него и да би што лакше у властитој средини препознавали њихове пропагаторе и проводиоце. Па, која су то темељна начела српског филолошког програма објелодањеног у Слову о српском језику? Њих нема много ‒ свега четири. Прво и основно начело, из кога се изводе преостала три, јесте: Српска култура, књижевност и језик су недјељиви ‒ обухватају сав српски народ. Шире речено, српска култура и језик чине српски духовни простор који је јединствен и недјељив. Он обухвата ‒ уз манастире, цркве, гробишта, ране штампарије и штампане књиге, картографију, натписе и записе, повеље и привилегије, љетописе и друге рукописне књиге ‒ и српски књижевни и говорни језик штокавског нарјечја, оба изговора. Српској духовној баштини припадају наука и умјетност писаца из расијања (дијаспоре).5 Конкретно речено, то значи да је све што је створио српски народ подједнако српско, и да нико нема право да отуђује дијелове „српског духовног простора”, тј. да оно што припада том простору сматра несрпским. Нико, дакле, нема право да оно што припада српској култури, језику и књижевности препушта другима, сматрајући поједине дијелове више или мање српским, односно несрпским. Још конкретније речено а примијењено на књижевност, то значи да сва књижевност писана српским језиком јесте књижевност српскога језика (па је самим тим саставни дио и српске културе), баш као што је и сва књижевност писана енглеским језиком књижевност енглеског језика. Јер Срби никада нису бранили другима да се користе њиховим језиком, али то никад није значило нити је могло значити да је тиме тај језик престо бити српски. 3
4 5
14
Слово о српском језику. Deklaration about the Serbian Language. Декларация о сербском языке. Deklaration sur la langue serbe. Deklaration über die serbische Sprache. Slowo o jezyku serbskim, Фонд истине о Србима, Београд, 1998. Исто, 13. Слово…, 72.
ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА
Друго начело гласи: Српских књижевних језика нема него један, којим је говорио а и сад говори сав народ српски. Данашњи српски књижевни (стандардни) језик има своје двије варијанте: загребачку и сарајевску варијанту српског књижевног језика. Српски књижевни (стандардни) језик по своме је обиму и садржају и данас подударан српскоме књижевном језику како га је дефинисао његов творац Вук Стефановић Караџић. А Вук је не само сматрао него и доказао, што је прихватила и сва „учена Европа”, да су сви Срби штокавци, али истовремено и да су сви штокавци (тада били) Срби. То значи да је штокавско нарјечје својом цјелином српско, па је и књижевни језик који је на основу тог нарјечја Вук кодификовао такође етнички само српски. Друкчије речено, вјерска припадност ни данас се као ни у Вуково доба не подудара са језичком припадношћу, јер су српским језиком говорили а и данас говоре етнички Срби све три вјероисповијести: и православне, и римокатоличке, и исламске. Ни у Вуково доба као ни данас сви Срби Србима нису хтјели да се зову. У стопедесетогодишњем ходу српског језика (од Вука до данас) два дијела српске етничке заједнице прогласили су се, и то на основу вјерског критеријума, посебним народима. Већина Срба римокатоличке вјероисповијести прикључили су се Хрватима (који су се од Срба битно и по језику разликовали, јер Срба никада није било чакаваца, а готово сви Хрвати су били чакавци), или боље речено: већину данашњих Хрвата чине превјерени Срби који су се помијешали са Хрватима-чакавцима као јединим изворним Хрватима. То што се дио српскога народа данас национално другачије изјашњава али се и даље користи српским књижевним језиком не подразумијева нити може подразумијевати да они тај језик могу прогласити несрпским, тј. хрватским. „Помијешани” са чакавцима као јединим етничким Хрватима, покатоличени Срби су покушали да одрекну српски карактер српскоме језику којим се користе, тј. да српски књижевни језик прогласе хрватским. Без обзира на сва настојања да га што више одаље од српског језика вјештачком архаизацијом и рогобатном неологизацијом, новопечени и етнички Хрвати нису успјели да измијене граматичку структуру српскога језика. Због тога а и зато што је евидентан несклад између формалног имена „хрватског књижевног језика” и његове стварне етничке припадности, тзв. хрватски књижевни језик јесте 15
Српски језик и српски језици
загребачка варијанта српског књижевног језика. И он се тако мора третирати у србистици и лингвистици уопште, јер свако другачије схватање тог „језика” нема никаквих научних упоришта. То никако не значи да Срби Хрватима могу забранити да се и даље користе српским књижевним језиком, нити им пак могу забранити да они тај језик зову како хоће, него значи да српска филологија мора тај „језик” сматрати варијантом српскога језика. И док Хрвати већ сто педесет година покушавају, уз издашну помоћ и српских филолога, да докажу и себи и свијету да српски језик код њих и није српски него хрватски,6 Срби исламске вјерске припадности, који су себе кроз историју различито називали (а средином деведесетих себе потпуно неадекватно назвали Бошњацима) у посљедњих десетак година нападно желе доказати да српски језик ни код њих није српски ‒ него босански. И опет без икаквих научних аргумената. Али они, као ни Хрвати, за аргументе не маре: у измијењеним друштвено-политичким околностима они су једноставно српски језик којим се као етнички Срби од постања служе преименовали у босански књижевни језик. Главни протагонисти језичке политике код Срба, не желећи изневјерити стопедесетогодишњу традицију пристајања на расрбљавање српскога језика и черечење српске филологије, одмах су пожурили да се сагласе и са тим најновијим у низу поступака расрбљавања српскога језика. Истина, они, као ни њихови претходници који су несрпске интересе представљали као српске, неће одмах директно да се сагласе са тим чином, него заобилазно: они признају муслиманима право да из српског језика издвоје свој дио језика, али не под именом босански језик, него под именом бошњачки језик.7 Није шија него врат! Јер, и дијете у Босни зна да називи бошњак и бошњо значе исто што и босанац: житељ Босне са посебним атрибутима и антрополошким ознакама. Називи бошњак и босанац, дакле, подразумијевају и Хрвате из Босне колико и Србе из Босне, а муслимане ни више ни мање него Србе и Хрвате. Присвајајући назив заједничког завичаја Босне (тиме и специфичне духовне значајке два друга народа) муслимани желе да, 6
7
16
В. о томе опширно у књигама: Р. Маројевића, Ћирилица на крају векова, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991; М. Ковачевића, У одбрану језика српскога – и даље (са Словом о српском језику), Трeбник, Београд, 1999; П. Милосављевића, Срби и њихов језик: хрестоматија, Приштина, 1997. Одбор за стандардизацију српскога језика. Одлука бр. 1, Језик данас, бр. 5, Нови Сад, 1998, стр. 1–8.
ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА
прије свега, приграбе државне међе некадашње БиХ, укључујући и цјелокупну баштину босанско-херцеговачких Срба и Хрвата. Али какве користи што то „и дјеца знају” кад не зна Одбор за стандардизацију српскога језика, него и даље инсистира да се српски језик у употреби код муслимана назива „бошњачки”! Таква препорука директно је уперена против највиталнијих српских националних интереса не само у области филологије. Држећи се научних аргумената, а не изневјеравајући српске филолошке националне интересе, србистика не смије пристати на признавање никаквог посебног „босанског” или „бошњачког језика” (јер иза тих назива стоји у суштини исти антисрпски програм), него с обзиром на несклад између формалног имена и стварне припадности, такозвани „босански књижевни језик” мора третирати као сарајевску варијанту српског књижевног језика. Треће начело Слова о српском језику гласи: Српски књижевни језик има два равноправна књижевна изговора према рефлексима прасловенског вокала „јат” ‒ екавски и ијекавски. Иако је Вук Стефановић Караџић за стандардни изговор у српском књижевном језику предложио само ијекавски, у развоју српског књижевног језика, првенствено заслугом Стојана Новаковића, и екавица је у посљедњој деценији деветнаестог вијека добила статус стандардног изговора. И од тада Срби као равноправне стандарднојезичке изговоре имају и ијекавски и екавски. Оба су изговора подједнако српска, па употреба екавског или ијекавског изговора није и не може бити диференцијална црта према католичкој и муслимаској варијанти српскога језика. Негирање стандарднојезичког статуса или екавици или ијекавици у српском књижевном језику довело би до несагледивих негативних посљедица по српске не само филолошке него и шире националне интересе. И сва је срећа да је то послије великих борби за очување стандардног статуса ијекавице у српском књижевном језику8 ‒ данас општеприхваћено становиште у србистици9. Ваљда Срби никада више неће бити толико наивни и 8
9
В. о томе исцрпно у: М. Ковачевић, У одбрану језика српскога – и даље, поглавље: За и против српске ијекавице, стр. 139–178. Мада се с тиме тешко мире они који су били за прогон ијекавице из српског књижевног језика, па и данас „фалсификују” истину. Тако се нпр. у материјалима за састанак Одбора за стандардизацију српскога језика, одржан 17. 12. 1999. године, у одговору на једно питање Савезног завода за стандардизацију, каже: „У Уставу Републике Српске и њеном Закону о службеној употреби језика и писма, уз назив српски језик стоје равноправно оба изговора: до почетка прошле године претходна
17
Српски језик и српски језици
неписмени да из свог стандардног језика изгоне једну од његових најсушаственијих особина, како је то чињено у посљедњем десетљећу, а све у корист српске штете. Друкчије речено, са позиција хрватског и муслиманског филолошког програма, чија суштина и јесте негирање јединства српског књижевног језика у првом реду преко диференцијације екавског и ијекавског изговора. Јер само тако они могу из србистике издвојити своје „истине”. Четврто, посљедње начело Слова о српском језику јесте: Српски књижевни језик има два писма – ћирилицу у латиницу. Иако се Срби одвајкада служе и ћирилицом и латиницом, ипак та два писма нису код Срба потпуно равноправна. Зато се у Слову и наводи да је ћирилица „стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета”,10 а њу је као национално фонетско писмо на темељима хиљадугодишње српске и словенске писмености створио Вук Стефановић Караџић. Стога ћирилица и јесте право српско национално писмо. С њом је латиница равноправна само употребно, јер се Срби одавно служе и латиницом, на којој су написали огроман број дјела из српске књижевности, науке и културе. Одрицањем од латинице морали бисмо се одрећи посредно и свега што су Срби створили на латиници, а то није нити може бити у српском националном интересу.11 Посебно и стога што бисмо морали да се одрекнемо читавог
10 11
18
власт давала је предност екавици, а садашња даје предност ијекавици, али се нико не баца камењем ни на стандардну екавицу”. Текст су срочили „гласноговорник” званичне српске језичке политике мр Бранислав Брборић и др Слободан Реметић, директор Института за српски језик, а оба су били велики поборници изгона ијекавице из српскога стандарда. Када то није прошло, они једноставо замагљују истину о данашњем и јучерашњем статусу ијекавице и екавице у Републици Српској. Није истина да је претходна власт „давала предност екавици”, него је та власт (држећи се савјета разних Брборића и Реметића) била укинула стандардни статус ијекавици, сводећи двоизговорност на једноизговорност, или, речено ријечима Брборића и Реметића, претходна власт се „бацала камењем на стандардну ијекавицу у Републици Српској”. Када је Уставни суд Републике Српске укинуо закон о прогону ијекавице, и ијекавица је добила стандардни статус у српском језику у Републици Српској, па никако није јасно на основу чега Брборић и Реметић закључују да „садашња власт даје предност ијекавици”. Једино ако не мисле да је ијекавица у предности тиме што садашња власт не жели да слуша њихове савјете о неопходности прогона ијекавице из српскога стандарда како би српски језик био српски. Надамо се да Срби никада више неће доћи у искушење да им се несрпски програми о програму ијекавице, са несагледивим негативним националним посљедицама, потурају као српски, како је то чињено у посљедњих десетак година. Слово…, 12. О статусу латинице у српском књижевном језику в. шире у: М. Ковачевић, Да ли је ћирилица српска, а латиница хрватска: Ђурић проводи хрватски лингвистички
ОСНОВЕ СРПСКОГ ФИЛОЛОШКОГ ПРОГРАМА
периода „српско-латиничког књижевног језика позног средњег вијека”12, а то значи и дубровачке и бококоторске књижевности које су у цјелини писане латиницом, а које су интегрални дио српске књижевности. Њиховим искључењем из корпуса српске књижевности, што је одавно програмирани циљ хрватског филолошког програма13, Срби би били вјероватно једини европски народ без два вијека књижевности, тј. без цијеле књижевности средњега периода (ренесанса и барок). И из тих разлога латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српскога народа, а можда још више и због тога што би се одрицањем од латинице Хрватима и муслиманима дао аргумент за издвајање дијела српскога језика под њиховим именом, с писмом као диференцијалном особином према српском књижевном језику. Четири наведена начела дата и аргументима поткријепљена у Слову о српском језику, као што се види, стоје у односу међуусловљености. Изневјеравање (или негирање) било кога од тих принципа по правилу значи изневјеравање (негирање) и свих осталих. У хијерархији наведених принципа први подразумијева други, а они заједно трећи и четврти, што значи да је први принцип најопштији. Због свега тога наведена начела тек својом цјелином чине срж српског националног филолошког програма. Та начела морају бити камен-темељац сваког национално корисног српског филолошког 12
13
програм, Глас Недеље, 3. март 1999, стр. 13–14. Р. Маројевић, Српски језик и славистика, Србистика І/1–2, Приштина, 1998, стр. 4–5. А у превођењу дубровачке књижевности из српске у хрватску Хрватима су српски филолози готово стално били испомоћ (в. о томе опширно: П. Милосављевић, Систем српске књижевности, Приштина, 1996). Невјероватан је податак да је у Матици српској дубровачка књижевност измјештена из корпуса српске књижевности у корпус стране (хрватске) књижевности. Да ли ће или је већ Матица српска тако поступила и са бококоторском књижевношћу, коју сада Хрвати такође својатају? Наиме, у Загребу је 1998. године изашла књига Hrvatska književnost Boke Kotorske do preporoda, priredila i predgovor napisala Vanda Babić, Erasmus naklada, Zagreb, 1998. А у предговору „Преглед хрватске књижевности Боке Которске до препорода” В. Бабић, између осталог, каже: „Како је књижевна баштина тога краја дуго била занемаривана у хрватским књижевнознанственим обрадама, цијели тај богати хрватски бококоторски књижевни корпус својатали су на разне начине неки српски и црногорски знанственици, иако хрватски бококоторски писци показују врло слабе додире с њиховим књижевним и културним озрачјем. И ова је књижица тек каменчић у прелијепом мозаику бококоторске књижевне оставштине која у нашој свијести све више постаје недјељивом цјелином хрватске књижевности и културе” (стр. 6). Судећи по искуству са дубровачком књижевношћу, вјероватно ће се ускоро у српској филологији појавити они који ће подржати и наведене хрватске ставове о бококоторској књижевности!? Јер пут српске филологије од Вука наовамо већим својим дијелом био је пут пристајања на ставове хрватског филолошког програма.
19
Српски језик и српски језици
програма. Стога Слово о српском језику, које и није ништа друго до шире образложење наведених принципа, и мора имати статус Језичког законоправила српскога народа. Без уважавања начела изнесених у Слову српска филологија тешко може сићи са утабаних антисрпских стаза и кренути национално пробитачним путевима. Слово о српском језику као први српски национални филолошки програм послије Вуковог, на афирмацији чијих се суштинских поставки и заснива ‒ и написано је да би српска филологија прекинула с провођењем хрватских филолошких ставова као својих, и још прије: да би афирмисала научне ставове сагласне српским националним интересима.
20
ЈЕДАН ИЛИ ТРИ JЕЗИКА Чини се да је с обзиром на тему рада излагање најбоље започети цитатом једног страног лингвисте: „Ријеч ’језик’ користи се” – каже Р. Диксон – „у два врло различита смисла. Један је политички смисао, гдје свака нација воли рећи да говори различит језик од својих сусједа. Други је лингвистички смисао, гдје се два идиома која су међусобно разумљива сматрају дијалектима истог језика. Типично је да неколико ’језика’ у политичком смислу представља дијалекте једног језика у лингвистичком смислу. (…) Кад се политички угао гледања одбаци, тада није тешко одредити да ли се ради о једном језику или о неколико језика… Кад се језик дефинише помоћу узајамне разумљивости, онда се ријетко појављују потешкоће при одређивању да ли идиоми двију група људи представљају дијалекте једног језика или два различита језика.”14 Примијенимо ли Диксонове критеријуме диференцијације идиома на однос српског, хрватског и бошњачког, који су колико до јуче били обједињени термином српскохрватски / хрватскосрпски језик, ако се зна да називи покривају исти језик који је покривао и термин српскохрватски, а уз то се још зна да је дијалекатска основица и терминолошки јединственог и троименованог језика иста: новоштокавски источнохерцеговачки дијалекат – онда готово да нема дилеме коју оставља наслов рада: у питању је један лингвистички, а три политичка језика.15 И док је за језик званични (службени) назив био српскохрватски, готово сви сербокроатисти, и не само они него и готово сви остали лингвисти код нас и у свијету, били су уједињени у мишљењу да је то један варијантно раслојен језик. То је управо оно мишљење што га већина европских лингвиста, без обзира на извршено троименовање у посљедњем десетљећу, и данас заступа, сматрајући то непобитном чињеницом, коју доказују „одлучујућим 14 15
R. M. W. Dixon, The rise and fall of languages, Cambridge, 1997, 7–8. R. Bugarski, Jezik u društvenoj krizi, Čigoja štampa, Beograd, 1997; R. Bugarski, Lice jezika (sociolingvističke teme), Čigoja štampa, Beograd, 2001; S. Kordić, Naziv jezika iz znanosti gledan, Republika LVII/1–2, Zagreb, 2001, 236–243; S. Kordić, Naziv jezika iz 21. stoljeća gledan (odgovor M. Grčeviću), Republika LVII/9–10, Zagreb, 2001, 193–201.
21
Српски језик и српски језици
истовјетностима у језичком систему”.16 Друкчије речено, оно што је до јуче сматрано варијантским опозицијама сада се (посебно с хрватске стране) узима за критеријум диференцијације двају стандардних језика. Није критеријум разумљивости једини критеријум који потврђује лингвистичку „једност” српског, хрватског и бошњачког језика. С њим су сагласни и општелингвистички критеријуми идентитета једнога језика. Лингвисти углавном наводе три компоненте идентитета једног језика: „структурна (какав је неки језик), генетска (из чега је настао) и социолингвистичка (како га вреднују његови говорници)”17. „Када је реч о наведеним димензијама језичког идентитета, у овом (српскохрватском, или српско/ бошњачко /хрватском) случају две чисто лингвистичке – структурална и генетска – и даље говоре о јединству, али се она трећа, социолингвистичка, показала одлучујућом у правцу диверсификације.”18 С лингвистичког становишта, примјеном и генетског и структурног критеријума, и бивши српскохрватски и његови „насљедници”: српски, хрватски и бошњачки могу бити, а и јесу, један варијантски раслојен језик. „Колико знам” – каже Р. Бугарски – „нигде у свету не постоје два – а још мање три! – идиома са оволиким степеном истоветности који би се лингвистички третирали као засебни језици.”19 Па гдје је онда проблем? Проблем настаје укључењем назовилингвистичког, или како се обично каже, социолингвистичког критеријума за разграничење језика. Боље је рећи да проблем настаје када се с поља лингвистике скрене на поље нелингвистике, тј. када се лингвистички критеријуми замијене назовикритеријумом „вредновања језика од стране његових говорника”20 или „повијесно увјетоване самопроцјене носитеља језика”21. Колико је тај социолингвистички критеријум произвољан, најбоље показује С. Кордић, која каже „да би прихваћање ’повијесно увјетоване самопроцјене носитеља језика’ за одлучујући лингвистички критериј значило да је могуће да већ сутра настану 16 17 18 19 20 21
22
Што подробно илуструје С. Кордић у радовима наведеним у претходној напомени. R. Bugarski, Lice jezika, 11. Исто, 13. R. Bugarski, Jezik u društvenoj krizi, 39. R. Bugarski, Lice jezika, 11. M. Grčević, O nazivu hrvatskoga jezika iz Kordićkine znanosti gledan, Republika, LVII/3– 4, Zagreb, 2001, 238–239.
ЈЕДАН ИЛИ ТРИ JЕЗИКА
нови страни језици, нпр. пулски или славонски, јер би све овисило о томе да ли ће становници Пуле или Славоније изјавити да свој језик сматрају одвојеним језиком”22. Може ли онда један такав критеријум, само од себе се поставља питање, ићи у исту раван, тј. добити равноправан статус, с неспорним и јасним лингвистичким, генетским и структурним, критеријумима? Сам тај критеријум на неки начин доводи у питање и „научност” саме социолингвистике, бар у овој области. А да су управо због таквих назовикритеријума, који не испуњавају ни најнужније услове научне критеријалности, неки доводили у питање и статус социолингвистике као науке, упозорио је и Луј-Жан Калве, указујући да није мали број оних који социолингвистику сврставају у „мекану лингвистику”, сматрајући да она заједно с другим хибридним лингвистичким дисциплинама представља „антилингвистику, која лингвистима пре свега треба да помогне да сами себе поднесу…”23 За разлику од системске, тј. „тврде лингвистике”, научни приступ тих антилингвистика „тек почиње да се развија и помало је муцав”24. Анализирамо ли критеријуме на којима се (тобож научно) темељи постојање нпр. „хрватског”, „бошњачког” и „црногорског језика” као посебних језика у односу на српски језик, лако ћемо уочити да примијењени критеријуми показују не да је социолингвистички приступ научно „помало муцав”, како каже Калве, него да је потпуно слијеп, глув и нијем за оно што се зове научни критеријум! Зар то најбоље не потврђују псеудокритеријуми Џ. Јахића, којима „потврђује” постојање „босанског” језика: „Они који данас хоће да нађу одговор на питање постоји ли збиља тај босански језик, у принципу су спремни и да га ’признају’ ако им се докаже да постоји. Они лаичком методом хоће да виде у чему се тај језик разликује од тобож иначе ’разликовних’ српског и хрватског, или бившег (’неразликовног’) српскохрватског језика и да се тек тада увјере у његово постојање, односно непостојање. То је она наша позната методолошка грјешка (не само лаичка, јер је она врло раширена чак и у филологији, истина политизираној филологији). (…) Ко зна по који пут у овој књизи понављамо оно што већ једном морамо запамтити: у нашим балканским приликама језик да би био језик не мора се оба22 23 24
S. Kordić, Naziv jezika iz 21. stoljeća gledan, 194. Luj-Žan Kalve, Rat među jezicima, Prosveta, XX vek, 1995, 169. Исто, 170.
23
Српски језик и српски језици
везно битно разликовати од другог јер тај разликовни принцип није мјерило постојања, односно непостојања националних језика.”25 Из наведеног се цитата јасно види не само на каквим се критеријумима темељи постојање „босанског језика”, него имплицитно подастире и теза о постојању некакве „балканске лингвистике” која је насупрот цијелом свијету, и свјетским лингвистичким критеријумима. Једини коментар таквој лингвистици и њеним критеријумима могао би бити: Честитамо, или, можда аутору тих критеријума драже и ближе: Аферим! То је права лингвистика, велики балкански допринос свјетској лингвистици! Сви досадашњи критеријуми доље, успоставимо нови критеријум: више језика на Балкану јесу језици баш по томе што се не разликују један од другог!? Сви који мисле друкчије у великој су заблуди, јер се повинују „познатој методолошкој грјешци”, а она би се, та „грјешка”, сводила на то да у лингвистици од сада (од Јахића) више не постоји никакав научно валидан ни критеријум ни методологија ако се њимa тврди или доказује оно што се Јахићу и њему сродним „социолингвистима” не допада. Инаугурише се критеријум „вјеровања на ријеч”, јер је све друго резултат „познате методолошке грјешке” да су лингвистици за разликовање или подударење језика потребни научни критеријуми. Лингвистика је, ето, по тим „ингениозним” језикотворцима, са својим критеријумима на „брдовитом Балкану” била у заблуди. Свака критеријалност је „заблуда”. А управо се критеријум „заблуде” узима као један од темељних критеријума инаугурације нових језика. Њега најдосљедније примјењује свакако Марио Грчевић, који за свакога онога који не пристаје на његов став да је хрватски исконски различит од српског језика, и посебно, не дај боже, ако још заступа и аргументује мишљење (како су то чинила готово сва велика лингвистичка имена 19. вијека) да је хрватски заправо српски Вуков језик који су Хрвати преузели за свој књижевни језик, – каже да је у великој заблуди. А „под језикословном заблудом разумијевам” – каже Грчевић – „оне тврдње које су очито погрјешне, но које су се због сталних понављања и због угледа њихових понављача чврсто усадиле у ширу језикословну свијест”26. Тако су за Грчевића сви еминентни лингвисти 19. 25 26
24
Dž. Jahić, Bosanski jezik u 100 pitanja i 100 odgovora, Ljiljan, Sarajevo, 1999, 252. Mario Grčević, Zablude o istočnohercegovačkim govorima kao dijalekatnoj osnovici hrvatskoga književnog jezika, Jezik, XLVI/2, Zagreb, 1998, 49.
ЈЕДАН ИЛИ ТРИ JЕЗИКА
вијека били у заблуди јер нису признавали хрватски књижевни језик на новоштокавској основици27. И Вук је, нормално, према Грчевићу (у чему се од њега не разликује већина данашњих кроатиста) био у заблуди, јер су се његови ставови о односу српског и хрватског подударали са ставовима европских „заблудника”. И кроатистика је, по Грчевићу, прије његових (Грчевићевих) „открића” била у заблуди јер је сматрала и сматра да су источнохерцеговачки новоштокавски говори дијалекатска основица „хрватскога књижевнога језика”? У заблуди су, опет према Грчевићу, и сви лингвисти, сем В. Никчевића, што употребљавају термин источнохерцеговачки дијалекат, пошто је ’знанствено’ боље, ако не и једино, утемељен термин црногорски умјесто источнохерцеговачки. А „знаност израз херцеговачки у његову спорном значењу није одбацила првенствено за то што јој је био потребан за подупирање ’великосрпских лингвистичких идеја’”, противаргументује, сагласно Никчевићу, Марио Грчевић28. Социолингвистика није омогућила да се у лингвисте „приброји” само М. Грчевић, него и Војислав Никчевић. Јер, боже мој, и он може бескритеријално (како је то „на брдовитом Балкану” уобичајено кад се желе промовисати нови а непостојећи стандардни језици) расправљати на равној нози с „лингвистима” који тврде да се језици „не морају разликовати да би били посебни језици”, или са онима који тврде да су сви у заблуди који не мисле као они, а зашто они тако мисле, и шта стоји у подлози њиховог „знанственог мишљења”, па зар је то важно!? Важно је да, нпр., Војислав Никчевић устврди да „црногорски језик” припада „скупини ностратичкијех језика и то би била његова најшира и најдаља прошлост” и да су се Црногорци доселили из Полабља и везе с том облашћу „исказују се у томе што црногорски (и)јекавски комплекс у полапскоме (и)јекавском ареалу налази најпотпунији и најадекватнији прототип”29 – па да том „аветном лингвистиком”, како каже Д. Петровић30, 27
28
29
30
Видјети: M. Grčević, Zašto slavistika 19. stoljeća nije priznavala postojanje hrvatskoga jezika, Jezik XLV/1, Zagreb, 1997, 3–28; M. Grčević, Karadžićeva gledišta o hrvatskome jeziku u slavističkome okružju, Jezik XLV/2, Zagreb, 1997, 41–58; M. Grčević, Zablude o istočnohercegovačkim govorima kao dijalekatnoj osnovici hrvatskoga književnog jezika, Jezik, XLVI/2, Zagreb, 1998, 41–56. M. Grčević, Zablude o istočnohercegovačkim govorima kao dijalekatnoj osnovici hrvatskoga književnog jezika, 47. О том Никчевићевом „науковању” в. опширно у: Д. Петровић, Школа немуштог језика, Цветник, Нови Сад, 1996. Исто.
25
О АУТОРУ МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и (као лектор и гостујући професор) на Филолошком факултету Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада на основним, мастер и/или докторским студијама предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. International Biographical Centеr Cambridge уврстио га је у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције „2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century”, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, номиновао 2003. године за „Hall of Fame” („Дом славних”). Уредник је часописа Српски језик (Београд) и Нова Зора (Билећа и Гацко), а био је уредник и Радова Филозофског факултета (Источно Сарајево) и Зборника српског језика, књижевности и умјетности (Бањалука). Члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шчербатова. Добитник је награде „Душко Трифуновић” за изузетан допринос у очувању и његовању српског језика (2016), Повеље Академије Иво Андрић за животно дело: за незаменљив допринос изучавању Опште лингвистике, Синтаксе, Семантике и Стилистике српског језика и Историје српског књижевног језика (2015); као и „Повеље за животно дело” Удружење књижевника Србије (2017). Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао на више од 140 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конференција. До сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20 181
уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 29 књига: − Uzročno semantičko polje, I izdanje, Sarajevo 1988; Узрочно семантичко поље, II ћириличко издање, Београд 2012. − Gramatika i stilistika stilskih figura, I izdanje, Sarajevo 1991; Стилистика и граматика стилских фигура, II допуњено издање, Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Крагујевац 2000; IV битно допуњено издање, Београд 2016. − Kroz sintagme i rečenice, prvo izdanje, Sarajevo 1992; друго, ћириличко издање, Београд 2016. − Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица 1996. − У одбрану језика српскога, I издање, Београд 1997; У одбрану језика српскога − и даље, II допуњено издање, Београд 1999. − Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд − Србиње 1998. − Стилске фигуре и књижевни текст, Београд 1998. − Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Јерарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in London in the years 2000 and 2001 on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London − Birminghem 2001. − Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш 2002. − Српски језик и српски језици, Београд 2003. − Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука 2003. − Српски писци о српском језику: хрестоматија, Београд 2003. − Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево 2004. − Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево 2005. − Списи о стилу и језику, Бања Лука 2006. − Србистичке теме, Крагујевац 2007. − Огледи из српске синтаксе, Београд 2009. − Српски језик у вртлогу политике, Никшић 2011. (у коауторству са М. Шћепановићем) − Граматичка питања српскога језика, Београд 2011. − Стилска значења и зрачења, Ниш 2011. − Лингвостилистика књижевног текста, Београд 2012. − Лингвистика као србистика, Пале 2013. − У одбрану српске ћирилице: хрестоматија, Пале 2013. − Српски писци у озрачју стилистике, Београд 2014. 182
− Стил и језик српских писаца, Београд 2015. − О реченици и њеним члановима, Београд 2015. − Српски језик између науке и политике, Бања Лука 2015. − Српски језик под лупом науке, Београд 2017. − Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићград 2018. − Битне србистичке напомене, Београд 2018.
183
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41 КОВАЧЕВИЋ, Милош Изабрана дела / Милош Ковачевић. - 1. изд. - Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 10 књ. 20 cm; Тираж 300. - Садржај: -- Граматичка питања српскога језика - 240 стр. -- Узрочно семантичко поље - 234 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура I - 230 стр. -- Стилистика и граматика стилских фигура II - 300 стр. -- О реченици и њеним члановима - 234 стр. -- Кроз синтагме и реченице - 262 стр. -- Битне србистичке напомене - 180 стр. -- Српски језик и српски језици - 184 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику I - 206 стр. -- Синтакса сложене реченице у српскоме језику II - 176 стр. ISBN 978-86-6293-096-5 (картон у заштитној кутији) а) Српски језик -- Стилистика б) Српски језик -- Синтакса COBISS.SR-ID 282580236